srbija u kontinuitetu...handke i nobel – 294; moralni debili – 298; paja i jare – 301;...

Za izdavača: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Prelom: Tanja Valjarević

Korice: Slaviša Savić

Štampa: Standard 2

ISBN 978-86-86391-34-6

Beograd, 2020.

www.pescanik.net

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

316.4(497.11)”20”(046)316.75:32(497.11)”20”(046)821.163.41-83

ИЛИЋ, Дејан, 1965Srbija u kontinuitetu : izbor tekstova pisanih za Peščanik 2010-2020 / Dejan Ilić. – Beograd : Peščanik, 2020 (Beograd : Standard 2). – 328 str. ; 20 cm

Beleška o autoru: str. 328.

ISBN 978-86-86391-34-6

а) Илић, Дејан (1965-) б) Србија – Друштвене прилике – 21в – У штампи в) Србија – Културна политика – 21в – У штампи

COBISS.SR-ID 283775244

Dejan Ilić

SRBIJA U KONTINUITETUIzbor tekstova pisanih za Peščanik

2010-2020

5

SADRŽAJUvodna napomena – 7

I DEO – RADIKALI U TRANZICIJIPolitički rijaliti – 11; U odbranu naivnosti – 13; Muke s tranzicijom – 16; Razvijanje fronta – 20; Srbija u kontinuitetu – 23; Cena „većeg zla“ – 27; Šta će nam komisije? – 31; Novi pad u varvarstvo – 36; Šabac ne sme pasti – 37; Država pod vodom – 41; Uredba o mački i mišu – 42; Revizija revizije – 45; Ne palite sveće – 48; Patrijarh mržnje – 51; Duh zločina – 53; Direktan prenos – 56; Laž urla Srbijom – 58; Kukavičko skrivanje iza „naroda“ – 62; Prvi korak – 66; „Narod“ – 69; „Ubistvo u voćnjaku“ – 74; Kraj tranzicije – 77; Pretnja priznanjem – 80; Radikali u tranziciji – 82; Nemoralna investicija – 85; Otisak prsta – 88; Siledžije – 93; Dva u jedan – 95; Noć kada je umro CeSID – 99; Građani prvog reda – 101; Čekaju nas zlatni idioti – 104; Patka u džepu – 106; Ministri laži – 109; Glasanje kao kazna – 112; Rođeni s foteljom – 115; Postrojavanje – 118; Civilno društvo – 121; Vrzino kolo devedesetih – 124; Deda Mraz je švorc – 127

II DEO – KAKO UMIRE DEMOKRATIJABitka za predsednika – 133; Nije moj predsednik – 136; Gde se izgubila Jugoslavija – 139; Ko ponižava Srbiju? – 140; Grobar je bio bolji – 142; Odgovor ili odmazda – 143; Selektor na čelu države – 146; Vučić i Erdogan, to su srca dva… – 148; I posle Mladića Mladić – 150; Sviraj to još jednom, Bakire – 153; Dalje ruke od Ustava – 155; Teror – 158; Zaklali smo vola – 160; Sopranosi – 162; „Narod“ na braniku otadžbine – 167; Mađarska lekcija – 169; Jačanje kapaciteta – 171; Dan pobede nad antifašizmom – 174; Poraženo društvo ili kako umire demokratija – 176; Konsenzus – 180; Savez bez promene – 182; Pravnička pamet – 185; Gazimestan i Gazivode – 188; Cliffhanger – 189; 3.153.600 – 191; Tri godine – 193; Višak – 195; Yubilej – 197; Zaplena – 200; Poraz – 201;

6

Kosovo i Srbija – 204; Kratki osvrt na Igora – 206; Jataci – 208; Sramota je biti žensko – 210; Pristanak poraženih – 212; Pomozimo svinjama – 215; Kolektivni štrajk glađu – 216; Ugled – 219; Rekvijem za pravdu – 222; Mazohisti – 224; Bojkot kao izbor – 227; Okamova britva – 230; Zarobljena pluća – 233; Marš! – 235; Samoodržanje – 237; Povuci crtu – 239

III DEO – VREME SPORTA I RAZONODETreba li Beogradu Beopolis? – 245; Otežavajuće okolnosti – 246; Jare i pare – 249; Vreme sporta i razonode – 252; Izdavaštvo i knjižarstvo u Srbiji 2013 – 255; „Politika oslobođenja“ – 260; Pluralna pedagogija – 265; Ko testira testiranje? – 270; Od svitanja do sumraka – 276; Ministar i njegovi stratezi – 278; Ponosni crvi – 281; PISA po drugi put među Srbima – 284; Pajaci – 287; Pljačka – 290; Pa šta ako je prepisao! – 292; Handke i Nobel – 294; Moralni debili – 298; Paja i Jare – 301; Rektorka Ivanka Popović – 303; Integritet krpe – 305; Idemo dalje – 307; Neka se spremi Stefanović – 310; Hvala PISI – 313; Magarci – 315; Povest buncanja i krvi – 318; Parališuće zlo – 322; Srbija u karantinu – 324

Beleška o autoru – 328

7

Uvodna napomenaOvo je izbor tekstova koje je Dejan Ilić napisao za sajt Peščanika, od prvog: „Treba li Beogradu Beopolis“ u januaru 2010, do poslednjeg u knjizi, koji smo na sajtu objavili u martu ove godine. Od 2014. on piše dva teksta nedeljno za Peščanik. To radi u slobodno vreme, a njegov pravi posao je objavljivanje strašno pametnih knjiga u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. Tokom godina je garantovao za nas kod svojih autora i prevodilaca, tako da neki od njih sada pišu i prevode za Peščanik.

Ova knjiga je naš pokušaj da mu se zahvalimo na svemu tome. Ali to neće ići glatko, jer Dejan svoje tekstove o dnevnoj politici, a takva je većina u ovoj knjizi, smatra prolaznim zapisima za jednokratnu upotrebu. Nama se, opet, čini da je slobodan i neideologizovan govor o politici najveći doprinos napretku jedne zajednice. I da su Dejanovi tekstovi najbolji primeri tog govora, veoma retkog na Balkanu. Oni čitaocu postavljaju pitanja i uvlače ga u razgovor. Dok se čitaju oni se čuju, kao uporne mašine za proizvodnju smisla.

Knjiga je podeljena na tri dela. Prva dva nas hronološki vode kroz razne aspekte besmisla Vučićeve vladavine, kroz sve njene gluposti, lopovluke i surovosti. Tu je i nekoliko odličnih tekstova o tranzicionoj pravdi. U trećem delu su izdvojeni tekstovi o izdavaštvu i knjižarama, kulturnim politikama, plagiranim doktoratima i Dejanovoj opsesivnoj temi – obrazovanju.

mart 2020.

9

I DEORADIKALI

U TRANZICIJI

11I DEO: RADIKALI U TRANZICIJI

Politički rijalitiSrpska napredna stranka krenula je u kampanju za nove izbore sa argumentima – Peščanika! Dobro, nije baš reč o potpunom preklapanju, ali noseće teme kampanje naprednjaka jesu upravo one o kojima već godinama uporno i najviše pričaju urednice i saradnici Peščanika. Ukazuju naprednjaci na problem političke klase koja se odvojila od ostatka društva, na praktično neograničenu moć i privilegije koje uživaju partijski funkcioneri, na masivan i nedelotvoran mehanizam upravljanja čija je jedina svrha da se napravi dovoljno mesta za bitnije partijske članove, na nefunkcionalni pravosudni sistem, na razorenu privredu, na sporo napredovanje ka Evropskoj uniji. Ukratko, naprednjaci zameraju svojim političkim kolegama sve ono što im se najčešće zamera i u Peščaniku – da državu shvataju kao izvor vlastitih privilegija, a ne kao servis koji treba da stvori i održava uslove za pristojan život građana.

Ako se složimo da u javnoj sferi Peščanik i Srpska napredna stranka zauzimaju suprotne krajeve političkog spektra, ima razloga da se pitamo šta se dogodilo. Da nije Peščanik izneverio svoja osnovna građanska polazišta? Ili je transformacija kroz koju je prošao vrh Srpske napredne stranke bila tako supstancijalna da se ta stranka više i ne oseća delom političke scene, što joj daje za pravo da govori kao da sa tom scenom nema nikakve veze. Razume se, uprkos svim sličnostima, ima i bitnih neslaganja između Peščanika i naprednjaka, recimo, u odnosu prema Kosovu ili Bosni i Hercegovini, to jest, preciznije, Republici Srpskoj. To nam daje za pravo da sumnjamo u razmere preobražaja, pa čak i u to da se preobražaj zaista dogodio. O nečemu drugom je ovde reč. Srpska napredna stranka nam zorno predočava da je u Srbiji danas naprosto nebitno sa kojim se argumentima ulazi u kampanju, dok god su jasno definisani politički neprijatelji, to jest suparnici u borbi za privilegije.

Sraz između onoga što se govori i konkretnog ponašanja u Srbiji postaje gotovo nemerljiv, i isto toliko nebitan. Političke stranke u Srbiji obraćaju se populaciji koju mahom čine gledaoci raznih rijaliti

SRBIJA U KONTINUITETU12

programa. Zanimljivo je to što su ti programi toliko strani srpskom narodnom biću da se za njih ne može naći ni odgovarajuća reč u srpskom jeziku. Svaki mogući prevod, poput recimo „život uživo“, zvuči toliko glupo, da se besmisao tih emisija može izraziti samo na jeziku na kom su one i nastale. Štaviše, većini pripadnika slobodarskog srpskog naroda najomiljeniji su junaci tih programa koji se za novac spremno odriču slobode i potčinjavaju apsolutnoj manipulaciji. Iz svega toga može se zaključiti da se najveći broj građana Srbije poistovećuje sa osobama koje dobrovoljno prodaju sve ono što je u središtu domaćeg individualnog i kolektivnog identiteta. Drugim rečima, Srbi u ovom trenutku šalju jasnu poruku – hoćemo hleba i igara, ostalo nas ne zanima. Ali, nije to poruka koja Srbe izdvaja iz skupa pristojnih nacija.

Naprotiv, ona je sasvim u skladu sa konceptom minimalne demokratije, na kome se, prema nekima, uglavnom zasniva politički život u državama čije su kulture proizvele i rijaliti programe. Prema tom konceptu, građani treba sporadično da iskazuju volju na izborima, tako što će svoj glas poveriti jednoj od ponuđenih političkih opcija, za koju će se opredeliti na osnovu fraza upotrebljenih u izbornoj kampanji, posle čega ponovo mogu spokojno da utonu u politički san. Za kampanju je bitno da jasno ukaže na to ko su politički protivnici i da upečatljivo prikaže njihove nedostatke. U tom segmentu ne smeta čak ni kada kampanja delom ili potpuno odgovara stvarnom stanju stvari. S druge strane, kampanja mora sadržati i izvesna obećanja, uglavnom ona koja bi ljudi najradije da čuju. U tom segmentu, svaka veza sa stvarnošću je štetna. Drugim rečima, baš kao što i junaci „života uživo“ sve vreme naglašavaju vlastito poštenje, iskrenost i čast, što je sve prestalo da postoji onog trena kada su potpisali ugovor, tako i predstavnici političkih stranaka koji su razorili državu mogu danas da obećavaju njenu obnovu.

Međutim, ni to ovde nije najbitnije. Treba se zapitati kako sve ovo može dugoročno uticati na političke institucije u Srbiji. Jedan zaključak nameće se na prvi pogled: politikom u Srbiji baviće se sve manje


ljudi, a na političkoj sceni ostaće oni koji su u stanju da obezbede dovoljno sredstava za kupovinu lojalnosti građana. Ako je to tako, onda bi pristojni ljudi odmah morali da se povuku iz politike, ako već ne mogu da se sklone iz zemlje (ali: gde da se sklone?). No, nije tako. Zaključak bi morao biti sasvim oprečan. Svako odustajanje od politike u ovakvim okolnostima značilo bi odustajanje od upotrebe političkih instrumenata kojima se utiče na donošenje odluka i kreiranje uslova za pristojan život, a baš to i jeste krajnji cilj pragmatičara sklonih minimalnoj demokratiji. Efikasan politički odgovor na kampanju Srpske napredne stranke otuda ne može biti ukazivanje na političku prošlost njenih čelnika. Takav odgovor išao bi im samo naruku. Naprotiv, političke stranke koje naprednjake vide kao svoje suparnike morale bi građanima ponuditi najširi opseg mogućnosti da direktno učestvuju u političkom životu, a pre svega u odlučivanju. To bi bio jedini smisleni odgovor, koji ima kakvetakve šanse za uspeh. A upravo je strankama na vlasti najlakše da na taj način odgovore.

No, to se neće dogoditi. Jer, upravo su stranke na vlasti svesno razorile kapacitete za učestvovanje u političkom životu, razorivši obrazovni sistem, kulturne institucije i javnu sferu. Učinivši dakle sve ono što im naprednjaci zameraju, i u čemu su im naprednjaci, naravno, svesrdno pomogli, i još im pomažu. Preostaje još samo svesno građansko delovanje, dakle – Peščanik.

17.1.2011.

U odbranu naivnostiNaivan sam. Verovao sam da Demokratska stranka može da se izvuče iz procepa u kojem se zaglavila. (Skrušeno priznajem, pre više godina verovao sam i da Građanski savez Srbije mora i može da opstane.) Verovao sam da su demokrate – mislim na članove: obične građane poput mene, koji su, za razliku od mene, rešili da neposrednim političkim angažmanom urade nešto za društvo – sposobni da stranku oslobode od čelnika koji su je temeljno razvalili. Uništivši stranku,


rukovodstvo demokrata istovremeno je razorilo i kapacitet društva da se upristoji. Ne stidim se svoje naivnosti. Rado ću priznati ljudima koji su me kritikovali – jeste, bili ste u pravu. Ali, ostaću naivan, jer – slepo verujem u kapacitet razumnih osoba da se emancipuju i urede zajednicu vlastitim snagama. Dakle, to što pravim greške, ne znači da nisam u pravu.

Lako je opisati stanje u kome se nalazi naša država. Počnete tako što kažete da to i nije država u punom smislu, pa pređete na ustav i preambulu, a ostalo se onda ređa niz tu nit samo od sebe. Uspeh tog poduhvata stvar je puke retorike: argumenti su svima poznati. Poziciju dodatno moralno utvrdite referencama na masovne zločine srpske strane, pa se pogledate u ogledalo i zaključite – bože, što sam pametan i dobar. Ali, ko su ljudi o kojima se tako superiorno izriče sud? Kako smo povezani sa tim ljudima? Da li se odgovornost koju im pripisujemo proteže i na nas? Ili sve vreme govorimo o sebi? Jer, ko treba da izgradi društvo na koje se pozivamo i iz čijeg ugla sudimo o postojećim prilikama?

Upravo se ređaju poslednje cigle u zidu koji će politički prostor Srbije konačno ograditi od građana. Taj zid podižu rukovodstva političkih stranaka, i onih na vlasti i onih u opoziciji. Oni su uspostavili monopol nad političkim odlučivanjem i javnim prostorom. Nije bitno ko stoji iza njih, za čije interese rade, i kakvu korist od toga imaju. Izvod je jasan i bez toga: jedino mesto za razgovore i pregovore o tome kako treba da izgleda društvo izvan dohvata je najvećeg broja građana. Drugim rečima, ne samo što je građanima Srbije uskraćeno pravo da odlučuju u kakvom će društvu živeti, njima je oduzeta i mogućnost da o tome razgovaraju. To vodi u nasilje, kome su mnogi skloni da tepaju kao revoluciji. Revolucija u društvu bez vizije često je puko krvoproliće.

Priča o korupciji primer je za nasilje u društvu bez vizije. Ona plavi javni i politički prostor i guši svaki smisleni razgovor o politici. Reč je, ako hoćete, o revolucionarnom razračunavanju, ne sa političkim protivnicima ili neistomišljenicima, nego sa samim građanima. U Srbiji danas malo ko može verodostojno ponuditi dokaze o bilo


čemu. U institucionalno razvaljenom društvu, svaki progon ljudi po vlastitoj volji može se predstaviti kao sprovođenje pravde. Ali, koja to ideja pravde stoji iza mahnitanja kome se tepa kao borbi protiv korupcije? Korupcija nije bitna tema za Srbiju. Borba protiv korupcije je laž koja potiskuje bavljenje politikom u Srbiji. Ona ni na šta ne obavezuje. Njeni akteri ne moraju da kažu ništa o tome kako bi društvo trebalo da izgleda: za njih je dovoljno što vitlaju uokolo i urlaju – drž’ te lopova! Istovremeno, to je efikasno uterivanje straha i pražnjenje javnog i političkog prostora od smisla.

Ostavimo revolucionarne tlapnje po strani; društvo se menja kroz institucije ili izgradnjom institucija. Srbija ima bogatu tradiciju zloupotrebe institucija (revolucije su se s vremenom utapale u tu tradiciju). Ovih meseci ukazala se prilika da se ta tradicija prekine unutar pojedinih političkih stranaka. To je mogao biti smisao krize u Demokratskoj stranci; njen rasplet će tu krizu obesmisliti. Iz istih razloga bi i eskalacija krize u Liberalnodemokratskoj partiji mogla biti svrhovita. No, ima razloga za sumnju u to da je ta stranka sposobna da krizu prevaziđe. Konačno, zato su dobrodošle najave za osnivanje novih stranaka. Naravno, ko pamti početak devedesetih, zazire od broja stranaka u najavi. Ali, nemamo mnogo izbora. Ponoviću, borba za politički smisao se danas u Srbiji vodi unutar političkih stranaka. Dok god ima nade da se nešto može promeniti u Demokratskoj stranci ili u Liberalnodemokratskoj partiji, treba naivno verovati u to i podržati takve pokušaje. Ako su te dve stranke nepovratno izgubljene, zašto je sporna želja da se osnuje nova stranka? Ko neće sa bivšim članovima, neka pravi svoju stranku, ako zna kako se to radi.

Razume se, malo je verovatno da će ijedan od tih pokušaja biti uspešan. Treba biti naivan da bi se u to upustilo. Hajde da vidimo šta je s one strane te naivnosti. Možemo stajati po strani i s velikom sigurnošću, oslonjeni na prethodno iskustvo, predvideti krah svake od opcija. To odustajanje od politike vodi u nasilje. Iz tog nasilja neće nastati ništa dobro. Između te dve mogućnosti, bliža mi je naivna vera u promenu racionalnim političkim delovanjem. U konačnom


izvodu, građane Srbije, ili bar jedan deo njih, možemo podeliti na one pametne i pronicljive, kojima ta pamet i pronicljivost nalažu da budu po strani i ne prave štetu (kao da šteta već nije napravljena); i na one naivne koji ponovo hoće da pokušaju nešto da urade. Biram da budem naivan. U kontekstu umora i defetizma koji boje politiku u Srbiji, možda je naivnost jedino u šta se možemo pouzdati. Naivci o kojima ovde govorim ništa ne očekuju, unapred znaju da neće uspeti, ali zbog toga ne odustaju.

11.11.2012.

Muke s tranzicijomU julu će se navršiti godina od dolaska koalicije SNSa, SPSa i URSa na vlast. Po nekim svojim karakteristikama, ta godina mogla bi se označiti i kao – još jedna u nizu – nulta godina tranzicije. Od leta 2012. do danas, nova vlada vuče poteze koji bi se mogli tumačiti kao prekretnički i u institucionalnom i u normativnom smislu. Prvo, dogovor s kosovskim Albancima mogao bi se videti kao ispunjenje uslova za institucionalno zaokruživanje Srbije. Drugo, borba protiv korupcije mogla bi se razumeti kao pokušaj uspostavljanja vladavine prava u tako zaokruženoj Srbiji. Tom ključnom normativnom aspektu treba onda dodati i iskazanu želju da se Srbija priključi EU, to jest da prihvati norme na kojima Unija deklarativno počiva. Tako smo posle prelomnih 1990. i 2000, dobili, izgleda, i prelomnu 2012. Ima razloga da se 2012. vidi kao prelomna; međutim, ne i kao nulta godina tranzicije. Ona bi naime mogla biti prelomna jedino u smislu povratka ili obnove starog režima, na šta već ukazuju neki autori, poput Aleksandra Molnara na primer.* Da bismo stvari videli u tom svetlu, potrebno nam je i neko okvirno poimanje same tranzicije.

* Aleksandar Molnar, Ustavni haos prve revolucionarne rotacije u Srbiji 5. oktobar 2000 – 27. jul 2012 (Beograd: Fabrika knjiga, 2013).


Uzorne tranzitološke studije Jona Elstera* i Pavla Jovanovića,** na koje ću se ovde ukratko osvrnuti, pružaju razumevanje tranzicije na osnovu koga se mogu proceniti tekući događaji u Srbiji. Prilično zdravorazumski i u velikoj meri s dobrim razlogom, Elster će pod tranzicijom podrazumevati svaki prelazak s jednog političkog režima na drugi. Na prvi pogled, to shvatanje tranzicije isključivo je deskriptivno. No, koliko god da relativizuje shvatanje pravde u tranzicionim promenama, vezujući ga za istorijski kontekst i lične sklonosti i interese protagonista, Elster će pod tranzicijom ipak dovoljno često podrazumevati prelazak od lošeg ka nekom boljem političkom režimu. Ono što Elster podrazumeva Jovanović jasno postavlja, i tome dodaje još neka bitna zapažanja (o transformativnoj ulozi države, na primer). Pošto je svestan normativnog elementa u definisanju tranzicije, Jovanović će uvek govoriti o demokratskoj tranziciji. To znači da pod tranzicijom treba razumeti prelazak od autoritarnih ili totalitarnih režima na demokratski režim. Pored toga, Jovanović elaborira i tezu o epizodnoj prirodi nedemokratskih režima. Naime, i autoritarne i totalitarne režime Jovanović vidi kao neku vrstu vanrednog stanja. Pri tom, jasan je Jovanović, tranziciju onda treba shvatiti kao povratak u redovno, to jest „normalno“ stanje. U tom povratku na „staro“ bitnu ulogu ima i sećanje na prošla, bolja, „demokratska“ vremena. Ovo naravno važi samo za društva koja su pre autoritarizma imala iskustvo demokratije. Ne odnosi se na prvu tranziciju, to jest na istorijsko prvo uspostavljanje demokratije.

Iz tog ugla posmatrano, kako izgleda današnja Srbija? Jedna stvar kada je reč o tekućoj „tranziciji“ odmah upada u oči: uporno traženje istorijskih uzora u domaćoj „nacionalnoj“ prošlosti, sa svim njenim monarhističkim primesama. Međutim, pozivanja na „bolju“ pro

* Jon Elster, Svođenje računa. Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi, preveli Vesna Bogojević et al. (Beograd: Beogradski krug, 2005).

* * Pavle Jovanović, Tranzicionizam. Refleksije o postkomunističkoj tranziciji (Podgo-rica: CID, 2006).


šlost, to jest na zlatno doba srpske demokratije s početka 20. veka u blažoj ili na kolaboracionistički period iz 2. svetskog rata u notornoj nacionalističkoj varijanti, nikako ne mogu biti temelj za demokratizaciju današnjeg društva i stabilizaciju njegovih ustanova, naprosto zato što nijedan od ta dva modela ne bi izdržao ni normativnu ni funkcionalnu proveru. Primenjujući pravne i političke kriterije za prepoznavanje demokratije, srpske režime od pre 1. svetskog rata teško bismo mogli odrediti kao demokratske. Kolaboracionistički režim iz ratnog perioda nije bio u moralnom smislu dobar režim. Nijedan od ovih režima nije bio stabilan.

U tom svom istorijskom tumaranju, politička i intelektualna elita koja danas vrši vlast bez ikakve potrebe – dakle, isključivo svojom voljom – uplela se i u fašističku kontroverzu. Kao tranzicija, i fašizam se može koristiti kao deskriptivan termin: fašisti su oni koji se zalažu za institucionalizaciju političkog režima iz koga će biti proterani autonomija i pluralizam. Ljudska sloboda, ravnopravnost i pravo na razliku odbacuju se ideološkim pozivom na primat organski shvaćene zajednice. Nacionalfašisti su onda oni koji zajednicu vide kao organsko jedinstvo u čijem je temelju svest o zajedničkom poreklu, to jest krvnim sponama koje dijahrono i sinhrono vezuju članove u čvrstu „narodnu“ celinu, a „narod“ s vođom koji otelovljuje njegovu volju. Samo na tom osnovu, smatraju fašisti, mogu se dalje razvijati svest o zajedničkim interesima i međusobna solidarnost. Nasuprot tome stoje, recimo, politički liberalizam ili egalitarni liberalizam, koji osnovu društva vide u nečemu što nazivaju preklapajućim konsenzusom. Preambula Ustava Srbije kao i neka konstitucionalna rešenja u vezi s pravosuđem imaju jak fašistički potencijal, baš kao i domaće obrazovanje. Ni jedno ni drugo nije predmet interesovanja sadašnjih vlasti. One to jednostavne ne vide kao problem. Naprotiv, kulturnu politiku koju vodi vlada Srbije najispravnije je čitati u tom fašističkom ključu, baš kao i niz revizionističkih grobljanskih ceremonija na kojima je redovno prisutan vrh vlasti. U tom smislu, nova vlast ne predstavlja nikakav diskontinuitet sa devedesetima, a ako je u


prethodnom periodu nekog diskontinuiteta i bilo, onda se ovo sad može videti samo kao povratak na staro.

Zašto su važni kultura i obrazovanje? To su polja u kojima se oblikuju i preispituju temeljne društvene vrednosti koje političku zajednicu drže na okupu. Zvanične obrazovne i kulturne politike su i danas u Srbiji opterećene etnonacionalističkim identitetskim pitanjima i predstavljaju izrazito jednostrano ideologizovane sfere u kojima akteri koji se ne uklapaju u dominantne obrasce nemaju šta da traže. Povrh toga, kada govorimo o tim politikama, mi zapravo govorimo o vrednosnom sistemu na koji se oslanja politika sadašnje vlade. Po svemu što možemo videti, taj sistem privileguje novac a nipodaštava ljudski život, a sve to pod plaštom patriotizma i etnonacionalističkog identiteta. Kako se u takvu sliku uklapa dogovor s kosovskim Albancima i želja da se uđe u EU? Sasvim jednostavno, te dve stvari su, uslovno govoreći, izvan slike: i jedno i drugo su spoljna pitanja. Ako je pitanje domaće tranzicije kako izgraditi pristojno društvo u Srbiji, onda su unutrašnja pitanja daleko važnija, a u tom kontekstu analiza kulturnih i obrazovnih politika mnogo preciznije pokazuje na kojim vrednosnim temeljima se podiže zdanje novog režima. To što su odgovori na spoljna i unutrašnja pitanja koje daju sadašnje vlasti u koliziji, nije razlog za radost, već za zabrinutost. Tako se stvara normativni jaz koji ima jak potencijal da izoluje srpsko društvo. U takvim uslovima ono bi lako moglo da nastavi da samozaljubljeno gradi neutemeljne vizije o vlastitoj prošloj veličini, nesposobno da zamisli drugačiju budućnost.

Još par reči i o borbi protiv korupcije u Srbiji i vladavini prava koja podrazumeva predvidljivu i neselektivnu primenu zakona. Tekuća borba protiv korupcije nije ni jedno ni drugo. Zakoni se primenjuju selektivno i njihova primena nije predvidljiva, jer se značenje korupcije rasteže preko granice pucanja, podrazumevajući čak i gonjenje za to što se nešto prodalo ispod cene za koju se danas iz nekog razloga smatra da je u trenutku prodaje navodno bila realna. Selekcija osoba koje se gone očito se vrši prema partijskoj pripad


nosti, jer nema razloga da se veruje da su kršili zakon samo članovi stranaka koje danas nisu u vlasti, dok su njihove bivše koalicione kolege, iz partija koje su se dogovorile sa SNSom, najednom postale oličenje poštenja. Uz sve to, nije promenjen nijedan zakon, niti je preduzeta bilo kakva sistemska mera da se borba protiv korupcije institucionalno uobliči, uprkos tome što osoba koja se vidi kao oličenje te borbe javno izgovara da ima mnogo lopova ali je sistem takav da se njihova krivična dela ne mogu dokazati. Istorijska paralela sa dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, i načinom na koji su se oni rešili političkih neistomišljenika zloupotrebivši i praktično razorivši pravosudni sistem i samu ideju vladavine prava pod krinkom borbe protiv korupcije, ovde može, ali i ne mora biti od nekog značaja. Ali jeste od značaja sličnost sa režimom iz devedestih koji je arbitrarno koristio državni aparat da bi se održao na vlasti.

Sve u svemu, sadašnju vladu moguće je videti kao uspešnu tranzicionu vlast samo ako se naopako shvati vladavina prava, dignu ruke od osnovnih alatki (kulture i obrazovanja) za oblikovanje društva, ako se odustane od kritike afirmisanja politika koje očito jesu fašističke, a u nedavnoj prošlosti su se pokazale i kao pogubne, i ako se konstitucionalna pitanja ostave bez odgovora. Drugim rečima, samo ako se zadovoljimo dogovorom s kosovskim Albancima i iskazanom željom da se uđe u EU, a sva ostala pitanja proglasimo nevažnim. Tako se zadovoljstvo sadašnjim vlastima praktično pokazuje kao odsustvo želje da se aktivno učestvuje u oblikovanju i vlastitih života i društva u kome živimo.

16.6.2013.

Razvijanje frontaPremijer je ugrozio sporazum između Srbije i Kosova rekavši da više neće učestvovati u briselskim dogovorima. Vicepremijer je obesmislio i inače sumnjivu „rekonstrukciju“ vlade najavivši skore parlamentarne izbore. Smenjen je gradonačelnik Beograda. Dakle, ima o čemu da se


piše i posle 28. septembra. Ali, zabranjena Parada ponosa i dalje mi izgleda kao središnja tema. I to ne samo zato što sažima gotovo sve važno što se može reći o drugim, „svežijim“ temama: u vezi sa zabranjenom Paradom postavlja se pitanje koje nas se neposredno tiče. Šta ćemo uraditi za naše sugrađane kojima su uskraćena osnovna ljudska prava?

Možemo, naravno, reći da nam je žao, slegnuti ramenima i kukavički zaključiti kako nije do nas da to rešavamo. Ne bi nam bilo prvi put da sa strane i manjeviše mirno posmatramo kako se (uvek iste) siledžije iživljavaju nad (uvek iznova) arbitrarno izabranim žrtvama. Ali, možemo se i organizovati da u borbi za dostojan život stanemo uz ljude čija su prava narušena. Lako je osmisliti građanski pokret koji bi na taj način podržao Paradu ponosa.

Front prema neprijateljima Parade mora se raširiti. Oni se kreću u više kolona. I mi bismo morali imati više formacija. (Militarni žargon ovde koristim isključivo u vezi sa idejom militantne demokratije.) Organi vlasti su na jednom krilu snaga koje marširaju protiv Parade; na drugom krilu su kriminalne grupe. Između tih krajnjih tačaka, razvile su se formalne i neformalne organizacije i više ili manje čvrsto strukturirane grupe: političke stranke, nevladine organizacije sa crkvom na čelu, klubovi za borilačke sportove, navijačke grupe, mediji. Nasuprot njima stoje – organizatori Parade ponosa.

Treba utvrditi koje su to svetonazorske, interesne i finansijske spone objedinile raznolike protivnike Parade. Ali, ovde je dovoljno reći da oni svoje nasilničko ponašanje javno legitimišu „srpskom“ tradicijom i „srpskim“ kolektivnim identitetom. Sve što odstupa od te tradicije i tog identiteta uvreda je – tvrde oni – za većinsku Srbiju i šteti joj. Stoga oni imaju pravo da to zabrane, potisnu, odstrane. Taj argument, ta tradicija i taj identitet ni po čemu se ne razlikuju od argumenta, tradicije i identiteta koji su stajali iza masovnih zločina srpske strane s kraja 20. veka. Stoga oni nemaju nikakav legitimacijski potencijal.

Organizatori Parade nisu sami na drugoj strani fronta. Međutim, podrška koju dobijaju ne širi front. Saveznici ne stupaju kao nezavisni


protagonisti u borbi za prava pripadnika LGBT zajednice. Oni svi zajedno idu u jednoj koloni na čijem su čelu organizatori Parade. Ta kolona bi morala da se razdeli, razvije i osnaži novim akterima.

Na jednom krilu fronta za Paradu treba da se nađu političke stranke demokratske i liberalne provenijencije. One moraju da pritisnu organe vlasti da poštuju zakon i zaštite ljudska prava svih građana Srbije, bez obzira na razne legitimne tradicije i identitete kojima su oni privrženi. (Jer, nema jedne „srpske“ tradicije i jednog „srpskog“ identiteta, sve i ako bismo ovo „srpsko“ shvatili u etnonacionalnom smislu.) Nasuprot organizacijama i grupama koje ugrožavaju Paradu, uz organizatore moraju stati i drugi akteri: nevladine organizacije i grupe za zaštitu ljudskih prava, kao i građanski pokret za podršku Paradi ponosa. Kriminalnim grupama u kraj mogu stati policija i pravosuđe. U kontekstu jake građanske podrške Paradi, policiji i pravosuđu bi valjda bilo lakše da urade taj posao.

Neprijatelji Parade imaju u ovom trenutku još jednu prednost u odnosu na njene pobornike. Vlast, stranke, crkva, nacionalfašističke grupe i pokreti, navijačke grupe i kriminalci svakodnevno učvršćuju svetonazorske, interesne i finansijske spone koje ih povezuju. Pristalice Parade tek jednom godišnje imaju priliku da pokažu da su solidarni sa LGBT zajednicom i da podržavaju Paradu. To nije dovoljno za uspostavljanje čvrstih veza između njih. Građanski pokret za podršku Paradi morao bi delovati tokom čitave godine i angažovati veći broj ljudi i organizacija. S vremenom bi se tako formiralo osećanje građanske obaveze da se na dan Parade izađe na ulicu i pridruži povorci ponosa. Ili da se zakaže i organizuje više takvih povorki, kao što to rade i neprijatelji Parade.

U krajnjem slučaju, pokret za Paradu može obuhvatiti i poneko udruženje pčelara – nema razloga da na njihove ne pustimo naše pčele i ose.

4.10.2013.


Srbija u kontinuitetuMože li vicepremijer da završi bilo koji posao, a da se pri tom ne rasplače? Ne može, naravno. Ili, rečima samog vicepremijera, može li on u ovoj zemlji da uradi ijednu stvar, a da se toj stvari ne nađe mana? I opet, ne može, naravno. I da odmah kažemo, nije to stvar same zemlje, nego vicepremijera lično. Takav kakav je, teško da bi se našla zemlja u kojoj bi on mogao da uradi bilo šta, a da tome nešto ne manjka. Dobro, ima nešto i do ove zemlje, čim ga je takvog kakav je postavila tu gde jeste, i pri tom ga, kada se gleda iz mog ugla, još i masovno obožava, što opet, kada se gleda iz njegovog ugla, tužnom vicepremijeru nije dovoljno, jer on bi izgleda da ga apsolutno obožavaju. Ovaj put, vicepremijer nam se požalio što nije dobio nepodeljene pohvale za rasvetljavanje krivičnog dela ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Očito mu nisu dovoljne pohvale kompromitovanih novinara iz Komisije, pa oba udruženja novinara, pa notornog Vuka Draškovića, pa ignorantskog izvestitelja Evropskog parlamenta, pa raznih političara iz drugog ešalona opozicionih stranaka; njemu smeta što ga nije pohvalila Vesna Pešić, kao što to nije uradila ni Branka Prpa, jedina dva glasa koja su do sad izrazila sumnju u vezi s razrešavanjem zločina starog četrnaest godina. Ako ostavimo po strani činjenicu da sva sila udvoričkih pohvala ne može prevagnuti nad sumnjom Branke Prpe koja je neposredni svedok ubistva, hajde da objasnimo vicepremijeru šta je još sporno u celom ovom zakasnelom događaju i tako mu možda malo ublažimo duševnu bol. Računam, kada se razumnoj osobi lepo objasni u čemu je problem, ona bi trebalo da shvati da nema razloga da zbog toga cmizdri; umesto toga, trebalo bi da se nad čitavom stvari duboko zamisli. Ili, ako ne baš ta osoba sklona suzama, onda bar jedan deo društva.

Prvo, zašto nam se uopšte ovim povodom obratio vicepremijer. Po kom to institucionalnom osnovu on ima bilo kakve veze s procesom istrage čiji bi rezultati trebalo da dovedu do suđenja počiniocima. Ako mu je stalo do vladavine prava i poštovanja procedura, vicepremijer je trebalo da prepusti govornicu osobi koja je u institu


cionalnom smislu nadležna za krivičnu istragu – dakle ministru ili načelniku policije – ili osobi koja je na vrhu odgovornosti za sudski postupak – ministru pravde. Ali, vicepremijer dobacuje dotle da shvati kako ubistvo Slavka Ćuruvije, kao i, na primer, ubistvo Ivana Stambolića ili masovni zločini iz postjugoslovenskih ratova, pored svog krivičnog aspekta imaju i jak simbolički značaj. To su dela koja metonimijski simbolizuju srpski režim iz devedesetih i njegovu zločinačku prirodu. Otuda rasvetljavanje tih zločina ima društveni značaj koji znatno prevazilazi njihovo krivično sankcionisanje. Sasvim precizno, rasvetljavanje tih zločina trebalo bi da bude simbolično povlačenje crte između rđave prošlosti i pristojne budućnosti, između prethodnog zločinačkog režima i sukcesorskog režima koji je privržen pravnoj državi i poštovanju ljudskih prava. U tom smislu, simbolički potencijal takvih zločina opravdava da se povodom njihovog rasvetljavanja građanima obrati osoba s najvišeg političkog položaja – dakle, predsednik ili premijer države. No, kao što vidimo, i kada se tako gleda, nema mesta za vicepremijera koji naprosto nije smeo da se oglasi povodom „otkrivanja“ ubica Slavka Ćuruvije. Konačno, kada se pogleda iz tog ugla, jasno se vidi da je vicepremijer i samo ubistvo i istragu o njemu praktično zloupotrebio da demonstrira ko je u stvari na vrhu države, kao da mi to inače ne znamo.

Drugo, izvan simboličkog konteksta koji je u svakom smislu tranzicioni i podrazumeva normativnu promenu iz rđave u pristojnu vladavinu, ne može se objasniti ni uloga Komisije za istraživanje ubistava novinara. Komisije se obično osnivaju kada nedostaju istražni i pravosudni kapaciteti za rasvetljavanje teških zločina, najčešće masovnih sistematskih nedela s velikim brojem počinitelja i žrtava. Ubistvo Slavka Ćuruvije, kao ni ubistva drugih novinara, ni u jednom smislu ne predstavljaju takav slučaj. Ono je paradigmatično za prošli režim samo po tome što je iza njega stajala država, to jest po tome što su to ubistvo izvržili državni službenici po naređenju svojih pretpostavljenih. Iz toga sledi i da je država sve ovo vreme stajala iza skrivanja činjenica o tom zločinu, a očito ima razloga za sumnju da


i sada to čini. Ako je zaista došlo do promene režima, onda institucionalni kapaciteti za utvrđivanje počinilaca i za njihovo privođenje pravdi ne bi smeli da nedostaju. I nikakve dodatne komisije za to nisu potrebne. Izuzev ako uloga jedne takve komisije nije upravo to da se još jednom sakrije da do suštinske promene režima nije ni došlo. Dok se drugde komisije koriste u simboličke svrhe označavanja normativne promene režima, kod nas je ova Komisija očito upotrebljena da stvori simbolički privid promene koja je u stvarnosti izostala. Povrh toga, ona je iskorišćena i da kompenzuje legitimacijski manjak koji otelovljuju ličnosti koje danas vode Srbiju. Komisija treba da osujeti jedno zdravorazumsko pitanje koje se nameće samo po sebi, i koje je Vesna Pešić već postavila: kako je moguće da nam posle četrnaest godina istinu o umešanosti države u ubistvo novinara Slavka Ćuruvije saopštava osoba koja je u to vreme bila ministar informisanja, dakle u samom političkom vrhu zločinačke države? Komisija za istraživanje ubistava novinara trebalo bi da popuni tu rupu u legitimacijskom kapacitetu današnjeg vicepremijera. Stoga pitanje Vesne Pešić povlači sa sobom i jedno potpitanje: zašto su članovi Komisije pristali da na taj način budu zloupotrebljeni?

Treće, ključni svedok ubistva više nije očevidac samog ubistva, nego – ni manje ni više – Milorad Ulemek, organizator ubistva premijera Zorana Đinđića. Kako on zna činjenice o ubistvu Slavka Ćuruvije? Pa tako što se o tome pričalo, pa su te priče, eto, došle i do njega. Jasno je da ni uplitanje Ulemeka nema nikakve veze s krivičnopravnim aspektom ubistva. Jasno je takođe da Ulemekovo besmisleno svedočenje, kao ni sve druge „novootkrivene“ činjenice – poput recimo svedočenja supruge jednog od ubica, koje je opet formulisano po principu „reklakazala“ – nemaju nikakve praktične veze ni sa utvrđivanjem identiteta ubica kao ni sa radom, recimo, Komisije; izuzev ako Komisija nije ispitivala i Ulemeka i suprugu. A nije. Svedočenja supruge i Ulemeka su jedine novine u istrazi o ubistvu, koje su navodno dovele do konačnog utvrđivanja identiteta ubica i njihovog privođenja pravdi. U najmanju ruku, to izgleda neozbiljno,


i teško da može da povrati veru u institucije države koje su se tobože suštinski preobrazile. Ali, opet na simboličkoj ravni, Ulemek, koji govori istinu i pri tom ne očekuje nikakvu nagradu za to, treba da ovaploti upravo normativnu promenu o kojoj je navodno sve vreme reč. Državni ubica, pod blagotvornim dejstvom zatvora, postaje osoba privržena pravdi i istini. Služenje pravdi i istini je samo po sebi, kako nam se to predstavlja, jedina i suštinska nagrada za Ulemeka. Biće ipak da Ulemek i ovaj put, kao i kada je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića, služi isključivo lošoj državi koja odbija da se transformiše, i pri tom, pritisnuta spolja, koristi sva sredstva da to svoje odbijanje predstavi kao promenu.

Tako konačno stižemo i do četvrtog elementa u ovoj „tranzicionoj“ priči – izvinjenja. Vicepremijer se izvinio porodici Slavka Ćuruvije i građanima Srbije i to na način koji izaziva nevericu, pa ću to izvinjenje ovde citirati onako kako je ono preneto u dnevnim novinama: „Pre nekoliko nedelja rekao sam da je sudbina Slavka Ćuruvije paradigma mnogih naših slučajeva iz prošlosti i danas hoću da se izvinim i porodici Slavka Ćuruvije i građanima Srbije što su 14 godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde“. Za šta se ovde izvinjava vicepremijer? Za slučajeve iz prošlosti za koje je sudbina Slavka Ćuruvije paradigma? Šta to znači? Da li pod paradigmom vicepremijer misli na zločinački režim iz devedesetih? Ili na stradanje nevinih žrtava, koje simboliše i sudbina Slavka Ćuruvije? Ovaj deo rečenice je neprijatno dvosmislen, i vicepremijer bi morao paziti šta izgovara kada je reč o ovakvim stvarima. Neprijatnost međutim narasta do nepodnošljivosti kada se ispostavi da se vicepremijer ne izvinjava zbog samog ubistva, njemu je navodno žao što se čekalo četrnaest godina da ubice budu tobože pronađene. Tako je u toj jednoj rečenici vicepremijer precizno sažeo sve licemerje svog takozvanog preobražaja. Tranziciona praksa poznaje slučajeve kada su se čelnici država izvinjavali za zločine koje je počinila država koju predstavljaju. Da ponovim, izvinjavali su se za zločine. Da li se vicepremijer izvinio za zločin? Ne. On se izvinio što ubice nisu na vreme otkrivene. Ko


je za to kriv? Pa, razume se, oni koji su bili na vlasti u prethodnih desetak godina. Na njima je sav teret zločina, jer nisu otkrili ubice. Ali, ko će se izviniti za samo delo ubistva iza koga je stajala država, ako ne osoba koja danas simbolično otelovljuje tu istu državu? I u toj tački vicepremijer pokazuje trunku ljudskog integriteta, sve i ako je to integritet koji se sastoji u doslednom nemoralu. On i dalje odbija da se izvini za dela za koja je u najmanju ruku posredno odgovoran. Najviše što on o tim delima može da kaže je – nisam o tome ništa znao. No, vicepremijer je pravnik, i on bi morao znati da postoji koncept korporativne odgovornosti. Kada pripadate zločinačkoj organizaciji, a to jeste bila vlada koja je ovaplotila zločinački režim iz devedestih, vi ste odgovorni za dela te organizacije bez obzira na to da li ste nešto o njima znali ili ne. To je nedvosmislen uvid, sušta istina, a sve što se upravo odvija – Komisija, pohvale, svedočenja supruga i ubica – osmišljeno je da tu očiglednu istinu sakrije.

I da se, na kraju, ne bismo pogrešno razumeli. Nimalo me se ne tiče moralni profil vicepremijera, njegove laži i manjak obzira koji bi ga sprečili da nečiju smrt zloupotrebi u svrhe svoje političke promocije. Mnogo više me zanima ponašanje ostalih aktera: pojedinci, organizacije i ustanove i ovaj put zorno demonstriraju spremnost da budu umešani u zločin, ili, ako ne baš u zločin, onda u njegovo zataškavanje. U tom smislu, epilog ubistva Slavka Ćuruvije nije nikakav znak raskida sa zločinačkim nasleđem; naprotiv, i dalje je reč o pukom kontinuitetu zločinjenja.

15.1.2014.

Cena „većeg zla“Jedino su neodgovornost, neznanje i nesposobnost vlasti razlog što će neki građani u martu još jednom preko reda glasati za svoje predstavnike u parlamentu Srbije. Prvi čovek Srbije – dakle vicepremijer – više od dve decenije demonstrira političku nemoć (on nije u stanju da ponudi viziju pristojnog društva i države; sva rešenja za koja se zalagao u


konačnom ishodu bila su epohalni neuspesi uz brojne ljudske žrtve) i razornu sklonost ka pravljenju kriza, vanrednim merama i manje ili više golom nasilju. Od kad je krajem jula 2012 – tri meseca posle izbora – sklopljena danas još samo tehnička vlada, Srbija se nalazi u nekoj vrsti vanrednog stanja. Metod vršenja vlasti te vlade je krajnje proziran i isto toliko poguban: napravi se kriza, podigne se tenzija, odluka se odlaže do poslednjeg časa, a onda se pred izbezumljenu naciju izlazi s tobože spasonosnim rešenjem, koje je samo uvod u sledeću krizu.

Pregovori o Kosovu započeli su sredinom oktobra 2012, a završeni – samo na papiru – u aprilu 2013, posle niza obrta, teških izjava i dramatičnih ponoćnih dogovora, na koje je vicepremijer iznenada stizao da u najnapetijem trenutku kaže odlučno ne ili da. A mogli su se, naravno, završiti istog tog oktobra 2012, jer okvir za rešenje sve vreme je plan Marrtija Ahtisaarija, poznat javnosti od 2007. U proleće 2013. krenula je rekonstrukcija vlade, pola godine posle njenog formiranja. Ta vašarska predstava završila se u septembru, samo da bismo nekoliko meseci kasnije saznali da je vlada rekonstruisana kako bi uskoro postala tehnička. Od majskih izbora 2012. do martovskih 2014, u 22 meseca, koalicija SNSa i SPSa imala je regularnu vladu nešto malo više od pola godine. Sve ostalo vreme bilo je na ovaj ili onaj način protraćeno na vanredne okolnosti koje je proizvodila sama vlada.

Ta vlada u svoje zasluge ipak računa „rešenje“ kosovskog pitanja, „borbu“ protiv korupcije i početak pregovora s EU. Međutim, ono što danas vidimo na severu Kosova nije nikakvo rešenje: to je neproglašeno vanredno stanje. „Borba“ protiv korupcije se ispostavlja kao borba protiv političkih neistomišljenika uz arbitrarnu upotrebu institucija. To je zloupotreba prava koja nema nikakve veze s pravnom državom. Konačno, u svom upinjanju da započnu pregovore s EU, domaći čelnici redovno „zaboravljaju“ da ispune uslove za dobijanje sredstava iz evropskih fondova. Zbog njihovih propusta građani Srbije lišeni su bespovratne EU pomoći. Tako svaki „uspeh“ ove vlade predstavlja štetu za građane Srbije i Kosova.


I evo nas na početku 2014. pred novim izborima. Kao što ni ovi prevremeni izbori nisu bili neočekivani, nije nas iznenadio ni dvogodišnji neuspeh vladajuće koalicije. Da će biti ovako, znali smo i pre majskih izbora 2012, kada su neki od nas odlučili da ne glasaju ni za jednu stranku ili da glasaju protiv Demokratske stranke. Podsetimo se razloga za takvu odluku. Konačna analiza rada prethodne vlade u bitnim crtama poklapa se s opisom učinka ove vlade. Ona je takođe loše radila. Od 2008. do 2012. nije rešeno nijedno ozbiljno pitanje, a pri tom su širom otvorena vrata snagama starog režima da se 2012. trijumfalno vrate na vlast. DS je odgovorna i za Ustav iz 2006, koji je institucionalizovao nasleđe iz devedesetih. Razlozi za glasanje protiv DSa nametali su se sami po sebi. Naš rezon od pre dve godine ukratko glasi: više ne dozvoljavamo da nam se pod pretnjom većeg zla natura jednako nesposobna vlast. Odbijamo izbor po kriterujumu najmanje loše političke ponude. Strah da bi nam moglo biti gore više ne sme biti razlog za prihvatanje statusa quo. Svoj glas daćemo stranci koja ponudi viziju pristojne Srbije i uveri nas da je u stanju da je realizuje.

Zbog prava na dostojan izbor svesno smo rizikovali da vlast uzmu stranke za koje smo znali da mogu biti samo gore. Promišljeno smo prihvatili rizik većeg zla. I veće zlo smo dobili. Ali, verovali smo da je vredno izložiti se tom riziku i podneti ga: nadali smo se da će stranke za koje smo ranije glasali iz poraza nešto naučiti. To se, pak, nije dogodilo. Naprotiv, sada se pokazuje da su i te stranke sastavni deo većeg zla.

Prvo, ni DS, ni LDP, ni druge stranke koje su učestvovale u vlasti na raznim nivoima, a izgubile su na prošlim izborima, nisu dale preciznu analizu svog slabog učinka. Drugo, nijedna od tih stranaka nije pozvala svoje funkcionere da podnesu račun i prihvate posledice za loš rad. Treće, nijedna u međuvremenu nije dala novi program i listu mera za njegovo realizovanje. Četvrto, nijedna nije izašla s novim ljudima koji su u stanju da urade takav posao. Na kraju, peto – spremno su stale u red kandidata za novu koaliciju oko SNSa.


Dakle, ne samo da posle poraza nisu ništa smisleno preduzele, nego su se sve, izuzev DSa i NSa, dodatno obrukale dodvoravanjem vicepremijeru.

Otuda nije jasno zašto te stranke uopšte izlaze sada na izbore. Vicepremijer je poručio da SNS želi veliku koaliciju, da će vladu praviti isključivo na osnovu stručnosti potencijalnih partnera, a bez obzira na stranačku pripadnost. Stoga ne treba bacati novce na izbornu kampanju, dovoljno je poslati svoj CV vicepremijeru i njegovoj stranci, a oni će, po zaključenju konkursa, proceniti koji im kandidati najviše odgovaraju. Pošto te stranke na izbore izlaze bez razloga, nema smisla ni glasati za njih. Birač koji nema ništa protiv koalicije sa SNSom nema nijedan razlog da glasa, recimo, za LDP. Rezon je sledeći: sposobni članovi LDPa svejedno će se naći u vladi, jer je vicepremijer obećao da će birati najbolje. Tim pre treba glasati ne za LDP, nego za SNS, jer se tako dodatno učvršćuje vicepremijerova buduća pozicija, na kojoj će on po vlastitom nahođenju, a s punim demokratskim legitimitetom, birati i menjati partnere.

Slično LDPu, i Boris Tadić je unapred obesmislo izlazak na izbore svog „demokratskog“ bloka. Tako je Tadić i ovaj put pokazao da pored toga što ne zna za sram ne ume ni da politički misli. Osoba najodgovornija za epohalni krah Demokratske stranke traži novu političku šansu uz skute vicepremijera. No, svojim apsurdnim potezima, Tadić je nehotice učinio i ponešto dobro. Povukavši ih sa sobom, on je očistio stranku od tragača za „Dražinim grobom“ i bezbednosnih radnika, kad ih već sam DS nije izbacio. Ostaje nada da će DS to jednom uspeti da kapitalizuje.

Od pet nabrojanih tačaka, za DS i NS ne važi peta. To nije malo, ali nije ni dovoljno. Uz to, sve dobro što se danas može reći o DSu i NSu rezultat je sticaja okolnosti, a ne svesnog rada. To važi za odlazak Tadića iz stranke, kao i za odluku da nema koalicije sa SNSom posle izbora. Nije verovatno da će u narednih mesec dana DS i NS napraviti platformu koja će odgovoriti na zahteve iz ostalih tačaka. A možda to sad nije ni presudno. Ovi izbori su prolazna stanica do


sledećih izbora. Da ne bude tako, šansa je propuštena već 2012. DS i NS treba da brinu da ne propuste sledeću šansu. Ovi izbori su idealna prilika da pokažu da su počeli da reaguju na zahteve koje im je pre dve godine ispostavio jedan broj birača.

I tako stižemo do pitanja šta da rade birači na ovim izborima. To pitanje se pre svega postavlja pred one birače koji su odbili da daju svoj glas na izborima u maju 2012. Oni praktično imaju dve opcije. Jedna je da urade isto što su uradili i 2012. Druga je da glasaju za DS i NS. Samo prva opcija je dosledna i opravdana, ako se primene kriterijumi iz 2012. Nije međutim nemoguće da DS i NS u ovih mesec dana učine razumnom i drugu opciju. Ako oni za to vreme ništa ne urade, glas za njih bio bi priznanje da smo s dve godine zakašnjenja prihvatili „logiku“ većeg zla, i da onda nismo dobro procenili rizik kome smo se izložili. Drugim rečima, to bi značilo da smo se malo poigrali glasovima, ali kad smo videli kuda je to odvelo, odmah smo se pokajali. Time bismo priznali i da više ne tražimo pristojne programe i ljude koji su u stanju da ih realizuju. Ponovo bismo glasali iz straha od većeg zla, a ne na osnovu razumne procene. Glasanjem po svaku cenu za DS i NS obesmislili bismo odluku koju smo s mnogo dobrih razloga doneli 2012, i poslali jednu mnogo lošiju poruku, koja bi mogla da nas košta više od većeg zla.

9.2.2014.

Šta će nam komisije?Bezmalo su se preklopile vesti o obeležavanju godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije i otpočinjanju ozbiljnije istrage u vezi sa masovnom grobnicom za koju se osnovano pretpostavlja da se nalazi u mestu Rudnice. I ubistvo novinara i masovno ubijanje civila na Kosovu naizgled svedoče o istom – o zločinačkoj prirodi režima koji je uspostavljen u Srbiji u poslednjoj deceniji prošlog veka. Pa ipak, ta dva zlodela suštinski se razlikuju, iako bi se u nekom smislu moglo reći da su im izvršioci isti. Ubistvo Slavka Ćuruvije je krivično delo koje se


može i mora pravno i kazneno sankcionisati; masovno ubijanje civila je kolektivni zločin u koji je umešano isuviše počinilaca što osujećuje svaki pokušaj da svi oni budu primereno kažnjeni. U prvom slučaju zločin su izvršili pojedinci; u drugom, zločin je počinila država čije su naloge voljno i poslušno izvršavali njeni brojni podanici. Različita priroda ta dva zločina zahteva da im se pristupi na različite načine. Dok bi se ubistvom Slavka Ćuruvije po svemu moralo baviti domaće pravosuđe, masovno ubijanje Albanaca na Kosovu predstavlja „školski“ primer kolektivnog zločina za koji je iskustvo pokazalo da se sa njim najprikladnije nose posebno formirana tela poznata kao – komisije za istinu. Pošto sve to jeste tako, sasvim je logično da je u ovakvoj Srbiji formirana posebna komisija za istragu ubistva Slavka Ćuruvije, dok istraživanje u vezi s masovnom grobnicom u Rudnicama sprovode regularna državna tela Srbije – Radna grupa za nestala lica pri vladi Srbije i Tužilaštvo za ratne zločine.

U ovoj inverziji nije reč o pukoj gluposti i neznanju čelnika Srbije, nego o ideološkom manevru koji treba da izvitoperi suštinu državnih institucija i posebno formiranih tela, kao i smisao samih događaja koji su predmet njihovog rada. Krenimo od komisija i prirode događaja kojima se one obično bave. U najvećem broju slučajeva, komisije za istinu se bave poslom koji u redovnim okolnostima obavlja tužilaštvo. One tragaju za činjenicama na osnovu kojih se može sklopiti istina o sistematskim zločinima koje je vršio veći broj ljudi u sastavu državnih institucija ili izvan njih ali po njihovim eksplicitnim ili implicitnim nalozima. Meta tih zločina obično su ljudi (politički, verski, etnički) arbitrarno obeleženi kao neprijatelji. Brojnost izvršilaca zločina i njihovih žrtava sprečava redovna pravosudna tela da se time uspešno bave u svojim redovnim procedurama. Međutim, nisu razmere zločina jedina prepreka koju redovni državni organi ne mogu da preskoče. Tu je naprosto reč o zločinu koji je učinila država, dakle ista ona država koja bi sada trebalo taj zločin da istraži i osudi. Paradoks da država treba sama sebi da sudi takođe je nešto što redovna državna tela ne mogu da razreše. Povrh toga, sama država,


dok čini zločine ujedno se stara i o tome da ukloni tragove tih svojih zločina, što kasnije dodatno otežava istragu, ponekad u toj meri da se ne mogu izvesti dokazi koji bi bili dovoljni da se izrekne osuđujuća presuda i u skladu s njom odmeri primerena kazna.

Sve su to razlozi zbog kojih se formiraju komisije za istinu. One na određeni način u vanrednim okolnostima obavljaju posao tužilaštva i utvrđuju dokaze u meri u kojoj je to moguće, ali delimično preuzimaju i ulogu suda, predstavljajući svoje izveštaje kao neku vrstu presude počiniocima zločina i državi kao njegovom organizatoru. Dve stvari su ovde bitne u vezi s kažnjavanjem: iako se njihovi izveštaji zaista često prihvataju i kao jedna vrsta konačne presude, komisije ne mogu odmeravati kaznu – tu je reč o limitiranoj krivičnoj pravdi; iako u formalnom smislu ne donose presudu i ne odmeravaju kaznu, komisije mogu ponuditi dokaze koji su ponekad dovoljni za krivično gonjenje određenih osoba. Ali, kažnjavanje nije primarni cilj komisija.* Njihov primarni cilj je utvrđivanje istine o zajedničkom zločinu iza koga stoje država i čitava nacija. Komisije svoj izveštaj podnose predsedniku države ili parlamentu (u zavisnosti od toga ko ih je osnovao), a potom parlament ili predsednik izveštaj obelodanjuju čitavoj naciji. U simboličkoj ravni, taj gest predstavlja priznanje države da je počinila zločin od koga se ujedno, samim tim priznanjem, i distancira.

Postoji dovoljno razloga da se zaključi kako bi imalo smisla da se formira jedna komisija za istinu koja bi utvrdila činjenice o masovnim grobnicama albanskih žrtava koje su rasute po Srbiji, pa dakle i o masovnim egzekucijama koje su počinile srpske snage na Kosovu.

* U najvećem broju slučajeva ova su tela bila formirana kao alternativa krivičnom gonjenju: polazeći od empirijskog uvida da krivična pravda iz raznih razloga nije ostvariva, ova tela tragaju za istinom o onome što se dogodilo. Ovde se istina i priznanje (kao acknowledgment) nude kao alternativa usko shvaćenoj pravdi (kao criminal justice). Time se pravda ne odbacuje ali se naglasak pomera na ono što se zove justice as recognition and acknowledgment (pravda kao spoznaja i priznanje – pogled unatrag) i transformative justice (pravda koja vodi ka preo-bražaju društva – pogled unapred).


Na osnovu izveštaja jedne takve komisije, predsednik Srbije ili srpski parlament, obznanivši istinu građanima Srbije, morali bi u najmanju ruku da kažu da je takvo ponašanje bilo nedopustivo i da se mora učiniti sve da se nešto slično ponovo ne dogodi. Oni bi takođe morali da objasne zbog čega je veliki broj ljudi pristao da učestvuje i pomaže u zločinu. Umesto toga, masovnim grobnicama bave se Radna grupa za nestala lica i Tužilaštvo za ratne zločine. Radna grupa se tako bavi samo identifikacijom žrtava, dok se tužilaštva tiču, sasvim logično, isključivo pojedinačni izvršioci krivičnih dela. Ni jedno ni drugo ne obavezuje državu na bilo kakvo priznanje, niti to nameće potrebu da predstavnik države u ime čitave nacije prizna zločine i odrekne se ideologije koja je do njih dovela. Lakoća s kojom se u poslednje vreme formiraju komisije tamo gde za njih nema nikakvog razloga, dok se tvrdoglavo odbija formiranje komisije tamo gde bi ona bila korisna, jasno govori o upornom odbijanju pripadnika „srpskog“ kolektiva i njihovih političkih predstavnika da se odreknu nacionalističkih ideja na kojima uporno i bezuspešno pokušavaju da izgrade novu „srpsku“ državu.

Ako je izostanak volje da se formira komisija koja će se baviti masovnim grobnicama u Srbiji jasan pokazatelj spremnosti da se odbrani i sačuva zločinačka nacionalistička matrica iz devedesetih, kakvu ulogu treba da odigraju komisije čiji bi zadatak bio utvrđivanje istine o ubistvima novinara ili o političkoj pozadini atentata na Zorana Đinđića? Pre svega, jasno je da tim ubistvima mogu i moraju da se bave policija, tužilaštvo i sudovi. Tu nije reč o masovnim ubistvima koja su izvršili brojni počinioci. Činjenica da su pripadnici državnih službi bili umešani u ta ubistva ne menja mnogo na stvari. Ubistvo Slavka Ćuruvije je u tom smislu paradigmatično. Tu čak imamo i svedoka koji je identifikovao ubicu. A opet, formira se komisija. Slično stoje stvari i sa atentatom na Zorana Đinđića. Umesto da se formira komisija, zašto se ne postupi po krivičnoj prijavi advokata Srđe Popovića da se istraži politička pozadina tog ubistva? Dakle, kakav posao treba da obave komisije u ova dva slučaja? Već smo


videli, komisije se formiraju tamo gde nema dovoljno dokaza, u okolnostima za koje se pretpostavlja da nije moguće odmeriti ili primeniti primerene kazne. Komisije tako otelovljuju i koncept limitirane krivične sankcije.* Limit se tu odnosi na izostanak primerenog kažnjavanja. Pored toga, komisije se bave sistematskim masovnim zločinima iza kojih stoje čitave države i nacije. Pošto je to tako, onda je jedino logično da se individualni zločini, iza kojih stoje visoki državni funkcioneri i pripadnici službi bezbednosti hoće predstaviti kao kolektivni zločini iza kojih stoji čitav državni aparat i poslušni podanici. Ako se u slučaju masovnih grobnica izbegavanjem da se formira komisija spasava nacionalistička ideologija, formiranjem komisija u vezi s ubistvima novinara i premijera spasavaju se pojedinci iz političke elite čija se krivična odgovornost raspršuje na čitav državni aparat, uz obavezni izostanak kazne.

Da li treba da nas začudi što i jedno i drugo ide u prilog osobama koje se danas nalaze na čelu Srbije: njihov nacionalfašizam i dalje ostaje netaknut, a njihova individualna odgovornost gubi se u pričama o korumpiranom državnom aparatu koji su zloupotrebile osobe na samom vrhu države. Tako ispada da su u svemu tome oni bili samo slučajni posmatrači. Ispostavlja se da je ovde uloga komisija kao i državnih organa u slučaju masovnih ubistava suprotna onoj ulozi koja leži u legitimizacijskoj osnovi takvih tela: ona treba da prikriju, a ne da otkriju istinu. Ovde su to tela preko kojih se artikuliše državna laž. Zato već sada treba misliti i o tome kako će izgledati slika događaja koji se danas odvijaju pred našim očima, i hoće li tu sliku sklapati neka komisija ili neki sud.

12.4.2014.

* Javno razotkrivanje putem komisija je zaista neka sankcija, ali poenta ipak nije u kazni/kažnjavanju, već u uspostavljanju dostojanstva žrtve, gde važnu ulogu igra razotkrivanje počinilaca kao počinilaca zlodela, te razotkrivanje kompletnog meha-nizma zločinačke prakse u prethodnom periodu. Za to, pored „limitirane krivične sankcije“, postoji i druga, možda bolja metafora – upostavljanje „režima istine“ tamo gde je do juče vladala (politički i kulturno) institucionalizovana laž.


Novi pad u varvarstvoČega su se to igrali premijer i građani ispred zgrade skupštine, pošto je nova vlada položila zakletvu pred poslanicima? Ko je režirao tu predstavu i kakve su uloge bile dodeljene njenim glavnim i sporednim protagonistima? Da li nam je premijer u tom neočekivanom činu poručio da on ne odgovara i ne polaže ni zakletvu ni račune nikakvim institucijama nego samo i isključivo narodu? Da li nam to premijer kaže da on u institucije ne veruje, i da stvari čvrsto uzima u svoje ruke za šta mu je navodno podršku dao „narod“ okupljen pred parlamentom? Da li će nam onda od institucija ostati samo ona kulisa koju su svojim telima poslušno činili članovi vlade postrojeni na skupštinskim stepenicama? Ako je to sve tako, a ne vidim kako bi drugačije moglo da bude, onda smo mi juče uživo pratili jedan revolucionarni (u stvari – kontrarevolucionarni) obrat u postoktobarskoj političkoj istoriji Srbije.

Krenimo redom. Ko je juče bio u ulozi „naroda“? Da li je okupljanje ispred skupštine bilo javno oglašeno, tako da je svaki građanin Srbije mogao doći da mu premijer lično obeća da će sve biti u redu posle malo prolivanja „krvi i znoja“? Nije, naravno. „Narod“ su dakle glumili ili oni građani koji su u nekoj vrsti telepatskog dosluha s premijerom ili naprosto članovi premijerove stranke, iz čega mora da sledi da je čitavu predstavu režirao i da iza nje stoji stranački pogon. U načelu, stranke delom postoje i zarad takvih poslova, ali je opasno kada se predsednik stranke njenom članstvu obraća kao narodu u celini. To je opasno usko shvatanje naroda. Iz svega toga jedino može slediti izvod da premijer barata vrlo restriktivnim konceptom naroda: narod – to su članovi moje stranke. I obratno: članovi moje stranke – to je narod.

U kakvoj se to onda ulozi pojavio premijer pred strogo biranom publikom koja nam se predstavlja kao narod, to jest kao javnost u najširem smislu? Do sad smo mislili da će on biti samo predsednik vlade, dakle na čelu jedne od tri nezavisne grane vlasti koje se uzajamno kontrolišu. To je valjda i smisao polaganja zakletve pred


članovima parlamenta koji čine zakonodovanu vlast. Uz to, poslanici jesu i legitimni predstavnici građana Srbije, za razliku od stranačke grupe koja se okupila na parkingu ispred zgrade. A opet, premijeru kao da nije dovoljno da bude „samo“ predsednik vlade, nego se on odmah potom proizveo i u „vođu“, a vođa polaže račune isključivo i neposredno narodu. Cela ta inscenacija „naroda“ imala je dakle svrhu da nam se s vrha vlasti (s vrha moći bi ovde bilo primerenije reći, pošto vlast – u bilo kom od svoja tri vida – ipak poznaje granice) javno obznani da je Srbija pored premijera ujedno dobila i „vođu“.

Konačno, treba se zapitati i o značaju scene na kojoj je odigrana predstava ustoličenja vođe. Cela stvar zbila se na pragu parlamenta. Taj prag u simboličkoj ravni pored ostalog predstavlja i liniju koja razdvaja političko društvo od predpolitičke zajednice. Redosled događaja je onda takođe bitan. Premijer je prvo, posle tročasovnog mrcvarenja, unutar institucija položio zakletvu, koju je odmah i prekršio iskoračivši preko institucionalnog praga u zabran predpolitičkog. Ako bismo sad podelu na političko i predpolitičko razumeli – za šta ima dovoljno razloga – i kao podelu između civilizacije i varvarstva, na korak smo od zaključka da je Srbiju njen premijer juče ponovo vratio u stanje varvarstva preobrazivši se od predsednika vlade u narodnog vođu u jednoj revolucionarno režiranoj istorijskoj sekvenci. Na istim stepenicama pre par decenija dogodio se sličan revolucionarni igrokaz, u kome je jedan drugi vođa u neposrednoj komnikaciji s „narodom“ obećao skora hapšenja. To da se istorija ponavlja, jednom kao tragedija a drugi put kao farsa, već smo znali. Nažalost, nema garancija da će se ovo sada završiti samo na farsi.

28.4.2014.

Šabac ne sme pastiSada je 19.41. U 20.15 krenuću na tramvajsku stanicu. Tramvajem ću do Centra Sava stići za 20 minuta. Biću tamo nešto pre 21.00. Premijer je na sednici vlade otvorenoj za javnost pozvao ljude da


se u to vreme okupe kod Centra Sava i krenu za Šabac. U Šapcu nedostaje 1.500 ljudi, rekao je premijer. Nema ko da puni džakove peskom. I još je rekao da Šabac ne sme pasti. Ako se to dogodi, biće to potop biblijskih razmera. (Pomislih, mogao je umesto Biblije da pomene potopljeni Nju Orleans od pre više godina. Ta poplava je bila dovoljno strašna, nema razloga da zamišljamo biblijski potop. Ali, premijer je sklon da svako malo zađe u oblast nezamislivog. Meni je, pak, najviše nazamisliv on u ulozi premijera.)

Šabac dakle ne sme pasti. Ako padne, biće to biblijski potop. Hiljadu petsto dobrovoljaca iz Beograda to može da spreči. Iako besmislen, premijerov apel deluje. Moram otići u Šabac. Hoću da pomognem ljudima. Hoću i da vidim šta je to biblijskih razmera što 1.500 pari ruku može da zaustavi. (Umalo ne rekoh – 1.500 pravednika, kad smo već kod Biblije.) Biće ipak da je to neka slaba Biblija i jadna država, kad su spali na 3.000 ruku. Moleban Srpske pravoslavne crkve je mnogo ozbiljnija mera. Biblijske katastrofe ne zaustavlja ni 300.000 ruku. Znaju popovi, tu pomaže samo dobri Bog. (Ali šta ako je baš On poslao svu ovu silnu vodu? Šta je time hteo da nam poruči? – zapitao bih se da sam pop.)

20.00 – zove me prijatelj. Kaže, u Šapcu živi 100.000 ljudi. Mora ih biti dovoljno za pesak i džakove. Od 100.000 bar 40.000 su muškarci. Među njima, bar 10.000 može da radi s lopatom. To je dovoljno ruku za pesak i džakove. Kažem, biće valjda da je premijer njih već uračunao. To je neka precizna računica, kaže prijatelj, kad je ispalo da im fali tačno 1.500 dobrovoljaca. Sad mi đavo ne da mira. (Gde je dobri Bog, tu se uvek vrzma i rđavi rogati stvor.) Ako tako precizno računaju, pitam se, kako to da ranije nisu izračunali, na vreme napunili i poređali duž obala džakove s peskom? I u Šapcu i drugde, gde je đavo već odneo šalu.

Pusti to, kažem sebi. Ali đavo me podbada: zašto otvorena sednica vlade? Šta je premijer hteo time da pokaže? O ugovoru s Etihadom ne može javno, a o merama protiv poplava može? Prvo bi uznemirilo javnost, a potonje ne bi? Da premijer možda ne misli da mu mi ne


verujemo? Da mi sumnjamo u to da on daje sve od sebe da spreči katastrofu? Pa samo budala može u to da sumnja. Druga je stvar šta mi mislimo o tome koliko je on sposoban da bilo šta spreči. I baš zato ne treba da se drže takve sednice. Ko do tad nije podlegao panici (čitav dan ljudi su iz radnji iznosili kartone s vodom), posle sednice je bio izbezumljen. Recimo, ja sam, videvši sednicu, pomislio – ako će ovi da spasavaju Šabac, spasiće ga kao što su spasili Valjevo.

Treba mi više vere pred polazak: ako treba 1.500 dobrovoljaca, biću jedan od njih. Da ne bude posle da sam sedeo skrštenih ruku i sumnjao u premijera i vladu. A opet, zašto premijer misli da je potrebno preko medija sakupiti 1.500 dobrovoljaca? Zar nema drugog načina za to? Pošto je položio zakletvu, premijera je ispred parlamenta sačekalo više hiljada ljudi, a da ih niko nije pozvao. Tu je proradila telepatija između premijera i naroda. Da nije voda sa sobom odnela i te posebne telepatske veze?

20.18 – krećem, Šabac ne sme pasti.22.14 – Šabac će spasavati bez mene. U 20.50 bio sam kod Centra

Sava. Kao i više hiljada drugih dobrovoljaca, uglavnom tinejdžera. Stajali smo par minuta, a onda su ispred nas počeli da prolaze puni autobusi. Išli su za Šabac. (Gde su primili svoje putnike i kada su ih primili?) Sa ostalima sam pošao u pravcu iz kog su stizali krcati autobusi. Tražili smo jedan prazan da uđemo u njega. Oko mene ljudi s lopatama, rančevima, paketima vode – svi orni da pomognu. Jedna devojka pruža jednom mladiću plastičnu kesu, kaže mu – unutra je kabanica. Za koga, pita mladić. Očito se ne poznaju. Za tebe, reče ona.

Prošli smo Centar Sava i došli do sredine parkinga hotela Crowne Plaza. Konvoj autobusa i dalje prolazi pored nas. Svi puni. Na parkingu isped Crowne Plaze – premijer. Oko njega nekoliko ljudi. Par metara dalje stoji kamerman i snima. Mladići se okupiše oko premijera. Gde su autobusi, pitali su ga. Otišli su, 33 autobusa sa 2.000 ljudi, odgovorio je. (Telepatija ipak radi. Rečeno je u 21.00, ali neki su – navijači, javlja RTS – stigli ranije i pre vremena krenuli za Šabac.) Mladići povikaše – hoćemo i mi u Šabac! Premijeru kao


da je bilo drago što Srbija ima takvu omladinu, u trenutku se preobrazio u dežurnog dispečera i naložio devojci u blizini da javi GSPu da pošalje 10 zglobnih autobusa.

Počeh da računam koliko zglobnom autobusu punom ljudi po mraku i kiši treba do Šapca. Zabavljen tim računom, pođoh kući. Posle pomislih – šta premijer radi ispred Centra Sava? Zar niko drugi nije mogao da organizuje ukrcavanje dobrovoljaca u autobuse? Ima u Beogradu toliko direktora škola koji redovno vode decu sličnog uzrasta na izlete: neko od njih je mogao večeres da zameni premijera na parkingu. Sutra je odlučujuća bitka za Šabac, bilo bi dobro da bar malo odmori.

22.20 – na internetu: iz Niša za Šabac krenulo 150 zatvorenika osuđenih za lakša krivična dela. Vest kaže: osuđenici se „dobrovoljno“ javili. Oni, međutim, dobrovoljno ne mogu ništa. To što su pošli je dobra volja upravnika kaznenopopravnog doma (a možda i ministra pravde lično); a on, opet, zatvorenike na ovaj način ne sme da pusti. Od biblijskih 1.500 dobrovoljaca stigli smo do navijača (jedan od njih na snimku RTSa hvali pomoć Rusije i kaže da je ovo novo vaskrsenje patriotizma u Srbiji: pokazaćemo svoj pravoslavni duh) i 150 zatvorenika (na slabijem tretmanu). Oni će braniti Šabac, kao da treba da ga odbrane od ustaša. Jer ovo sad već liči na ono kad je Srbija u devedesetima kretala u rat.

Iz Šapca opet stiže vest da se građani okupljaju i traže da im se kaže gde treba da pomognu. Ima ih između dve i tri hiljade. Neproverena je informacija da su neki od njih upali u opštinu, nezadovoljni time kako lokalna vlast (stranka Dušana Petrovića) organizuje odbranu.

22.56 – treba ići u krevet. Ali noćas nema spavanja. Šta se to danas popodne dogodilo, kakva je to bila sednica uživo, koji je to skup bio kod Centra Sava, ko je na kraju otišao u Šabac i šta se u Šapcu zaista događa – dakle, u kakvoj to zemlji odnedavno živimo, potpuno je nejasno. Grize me savest – spavam na suvom, u svom krevetu. Silan svet u Srbiji postradao, a da to, verovatno, nije moralo da se desi. Šabac će, nadam se, uprkos svemu – izbeći potop.

17.5.2014.


Država pod vodomNema ničeg ni biblijskog, ni hiljadugodišnjeg, ni posebnog u poplavama koje su pogodile Srbiju. U junu 2013, dakle pre godinu dana, jedan veliki deo srednje Evrope pogodile su poplave zbog kojih je desetine hiljada ljudi bilo evakuisano, a hiljade volontera je učestvovalo u borbi protiv nabujalih Elbe i Dunava. I deceniju pre toga, 2002. godine, Elba se izlila i mereno našim domaćim merilima napravila štetu „biblijskih“ razmera. Od 2000. naovamo izlivale su se i reke u Vojvodini i pravile veliku štetu. Zbog toga su, konačno, pokrajinske vlasti i dovele u red lokalnu mrežu kanala i ustava, što se prošle godine pokazalo kao dobra mera u odbrani od poplave.

Kada se sve to ima u vidu, jedino je razložno da zaključimo da se i sada dogodilo nešto što smo mogli da očekujemo, te da nije reč ni o kakvom hiljadugodišnjem presedanu, a ponajmanje o događaju nalik na biblijske, koji su po mnogo čemu izuzetni.

Ako se pogleda karta Srbije i na njoj obeleže poplavljena područja, vidi se da pogođena teritorija čini otprilike 20 odsto ukupne površine Srbije. To je gruba aproksimacija: precizniji račun pokazao bi da je postotak znatno manji. Velika nesreća, čak i biblijskih razmera, ako hoćete, bila bi ona sa obrnutom srazmerom – nesreća koja bi pogodila četiri petine teritorije Srbije. Zato u ovim okolnostima ne samo da ima nade već je i razumno očekivati da preostali deo zemlje – dakle veliki broj građana sa 80 odsto teritorije koja je pošteđena nesreće – pritekne nastradalima i pomogne im da obnove svoje živote.

Države samo tome i treba da služe: da građani zajedno urade ono što im je kao pojedincima nemoguće. Pokazuje se da su građani spremni i da će rado pružiti takvu pomoć. Zebnju izaziva država: za sada ne deluje da je u stanju da efikasno posreduje u pružanju pomoći.

Ono što gledamo proteklih dana neprijatno podseća na strategiju podizanja panike i postizanja spasonosnih rešenja u poslednji čas. Uzbuna oko Šapca je primer za to. Drugi primer su priče o mrtvima. Danima slušamo o stradalima u Obrenovcu. Premijer kaže, ima mrtvih, ali vam neću reći koliko da ne bih pravio paniku. Naravno,


kad to izgovorite, kao da ste pritisli crveno dugme za paniku. Tek kada su krenule priče o leševima koji plutaju po poplavljenom Obrenovcu, zvanično je dat podatak da ima petoro mrtvih a jedna osoba se vodi kao nestala.

Ne umanjujem razmere nesreće koja je snašla ljude na čije se kuće, imanja i zgrade izlila velika voda. Kao i ostali građani Srbije, stojim im na raspolaganju. Ali, da bismo kao članovi solidarne političke zajednice pružili pomoć, mora postojati efikasna organizacija. Ovo što do sada vidimo najviše liči na razne vidove građanskog samoorganizovanja. Ako ne može bolje, to je odlično. Međutim, za šta će nam onda država i njeni činovnici (u Sektoru za vanredne situacije ima ih 4.000)? Da vraćaju avione sa spasiocima? Da nas plaše Biblijom i milenijumskim katastrofama? Da nam objašnjavaju kako smo mi ipak bolje organizovani od drugih iako je naša nesreća desetostruko veća? Ne vidim zašto od njih ne bismo zahtevali više od toga.

18.5.2014.

Uredba o mački i mišuKada se jednog dana budu proučavali razlozi za pad ove vlade i njenog premijera, kao i za potpuni nestanak Srpske napredne stranke s političke scene, jedna epizoda u tom istorijskom narativu ticaće se i slučaja Peščanik. Pri tom, uopšte ne mislim na priče o krivotvorenim ili izmišljenim doktoratima ili lažnoj akademskoj ustanovi, jer ko god činjenice o tim obrazovnim prevarama neposredno povezuje s Peščanikom, u velikoj je zabludi. U priči o pseudoakademskom falsifikatorskom preduzeću jednog rektora/mentora i jednog doktoranda, Peščanik je odigrao samo ulogu mesta na kom se obelodanjuje istina. Zato i rasplet te akademske farse nema niti će imati veze s Peščanikom: time moraju da se bave institucije, kako one nadležne za obrazovanje tako i pravosudne.

Dakle, u toj epizodi Peščanik će figurirati kao mesto istine, a odnos tekućih vlasti analiziraće se kao odnos prema istini i prostoru u


kome je istina saopštena. Već sada možemo videti kakav je to odnos. Po svemu što gledamo, reč je o metodi iscrpljivanja. Sporadičnim napadima na ovaj sajt, želi se postići njegovo postepeno ali konačno gašenje. Od prvog dana jasno je da napadima na Peščanik ne može da se spreči elektronska cirkulacija tekstova koji se tu objavljuju. Očito je onda da primarni cilj nije sprečavanje javnosti da do tih tekstova dođe, jer je to – toliko i oni znaju – naprosto nemoguće. Naprotiv, ideja je da se ukine mesto koje je samo po sebi prostor slobode. Kada ga više ne bude, onda se lako mogu relativizovati i činjenice koje su tu prethodno izrečene. Učinak takve akcije je i preventivno obeshrabrivanje drugih aktera u javnom polju da objavljuju istine koje ne idu u prilog vlastima.

Kao ni u čemu drugom, tako ni u ovome, sadašnja vlast u Srbiji nije nimalo originalna niti dovitljiva. Ona se svojim postupcima razotkriva kao autodestruktivna, pored toga što je destruktivna po društvo i sistem. Pre više godina imali smo priliku da vidimo kako je u Hrvatskoj na sličan način lagano gušen i na kraju i ugušen Feral Tribune. Koliko se tadašnja vlast usrećila takvim postupanjem, videlo se ubrzo posle, kada su svi glavni akteri rušenja Ferala završili pred sudom. Krajnja ironija te epizode ogleda se u činjenici da su se upravo nekadašnji novinari Ferala javno založili za fer postupanje prema netom okrivljenim licima. Iz toga bi mogao slediti poučak da bi Ivi Sanaderu bilo pametnije da je sačuvao Feral – umesto što ga je zgazio, da bi potom i sam bio zgažen. Da je tako uradio, u okolnostima nastalim posle dramatičnog političkog obrta, postojalo bi to jedno mesto na kome bi mogla da se iznese istina o tome kako je poslužio samo kao simbolična zamena ili žrtveno jagnje jednog do srži korumpiranog (dakle, pokvarenog) sistema. Obračunavši se sa Sanaderom, taj sistem je sačuvao samoga sebe od preispitivanja, ali na to više nije imao ko da upozori.

Priča o Feralu ima dvostruko nezgodan kraj, pa ćemo zato ovde ispričati još jednu, sličnu priču, koja se u široj istorijskoj perspektivi završava srećno. Početkom 20. veka borkinje za ženska prava u Veli


koj Britaniji preduzimale su niz relativno nasilnih protesta (kao što je, na primer, razbijanje prozora na zgradama državne uprave) kako bi time skrenule pažnju na obespravljenost žena i potrebu da se to promeni. Računajući na to da će biti utamničene, te hrabre žene su bile spremne da u zatvoru štrajkuju glađu, odbijajući i na taj način svako na pristanku zasnovano pokoravanje vlastima. Prva reakcija kažnjeničkih uprava na odbijanje hrane bilo je prisilno hranjenje zatvorenica. Međutim, vesti o toj posebno gadnoj vrsti nasilja brzo su se proširile i izazvale zgražanje javnosti. Upavši neočekivano u neprilike usled negodovanja javnog mnjenja, tadašnje britanske vlasti dosetile su se i 1913. godine donele uredbu prema kojoj štrajk glađu više nije bilo dopušteno prekidati silom. Umesto toga, zatvorenice za koje bi se procenilo da su glađu ugrozile svoje zdravlje bile bi puštane na slobodu dok se ne oporave. Kada se oporave, vlasti su imale pravo da ih ponovo utamniče mimo bilo kakvih dodatnih pravnih procedura.

Na prvi pogled human, ovaj zakon se ispostavio kao krajnje perfidan i opasan. S jedne strane, vlasti su puštanjem izgladnelih zatvorenica na slobodu skidale sa sebe odgovornost za narušavanje njihovog zdravlja. S druge strane, davale su sebi za pravo da te iste žene iznova vraćaju u tamnicu po vlastitoj volji, kad god im se prohte. Naizgled, bilo je to idealno rešenje: u krajnjem ishodu žene bi svakako stradale, ali vlast za to, mislilo se, nikako ne bi mogla biti okrivljena, jer je u svakom pojedinačnom segmentu procesa prema njima postupala tobože humano. No, britanska javnost je promptno reagovala prozrevši da je tim zakonom sankcionisan jedan podmukao metod iscrpljivanja i eliminacije. Uredba je nazvana Zakonom mačke i miša po analogiji s mačkom koja se poigrava svojim plenom pre nego što ga dokrajči. Veoma brzo, zatvorenice za koje se vlast nadala da će ih stigmatizovati i na njih navući gnev javnosti, postale su žrtve i mučenice za slobodu i ravnopravnost. Danas znamo da se čitava ta borba (ženskog) Davida protiv Golijata završila konačnom pobedom žena i dubokom transformacijom britanskog društva i države.


Iz ova dva kratka istorijska podsećanja možemo videti da kako god da se stvari završe po Peščanik, one će se svakako loše završiti po tekuće vlasti. Iz toga sledi jedan jednostavan zaključak u vidu preporuke: nemojte besmisleno trošiti vreme i resurse na obaranje sajta Peščanika jer vas svakako uskoro više neće biti. A kad budete odlazili s političke scene (ili kada budete najureni, svejedno), dobro bi bilo da tu i dalje bude Peščanik i isprati vas kako dolikuje. To je mnogo bolje nego da vas isprate oni koji vas svojim podaništvom uljuljkuju u uverenju da ćete zauvek ostati tu gde ste danas.

8.6.2014.

Revizija revizijeČoveka bez prošlosti činjenice ne mogu odvratiti od zloupotrebe istorije: on sebi dopušta da izgovori bilo šta što mu se u datom momentu učini zgodnim i korisnim za trenutne svrhe. Predsednik vlade, dakle, misli da iz sadašnjeg sticaja okolnosti može izvući neku kratkoročnu političku dobit ako insistira na tome da je „srpski“ narod „neverovatno povezan istorijskim, kulturnim, verskim i drugim različitim vezama sa ruskim narodom“. Za ilustraciju te „neverovatne“ veze, zgodno mu se namestila proslava dana oslobođenja Beograda. To je važan datum, reći će on, „ne samo za Srbiju već i za ruskosrpske odnose“.

Posebnim odnosom „srpskog“ i „ruskog“ naroda predsednik vlade opravdava to što Srbija ne uvodi sankcije protiv Rusije. Te sankcije Srbija neće uvesti naprosto zato što postoje „neverovatne“ veze između dva naroda, a ne iz nekog principijelnog razloga. Mnogo se može reći o spoljnoj politici koja se vodi „tradicionalnim“ i „emotivnim“ razlozima, a ne principima i međunarodnim pravom. O tome su drugi na ovom mestu već pisali. Ovde je važno ponoviti da je razgovor o sankcijama protiv Rusije pokrenut zbog oružanog sukoba u Ukrajini. Srbija se u tom sukobu svrstala na stranu Rusije. Tu odluku predsednik vlade temelji na specijalnim vezama između


„srpskog“ i „ruskog“ naroda, iz čega sledi da takve veze ne postoje između „srpskog“ i „ukrajinskog“ naroda.

Dokaz za tu povezanost predsednik vlade pronalazi i u oslobođenju Beograda, koje ove godine treba posebno obeležiti: „Jugoslovenske snage, pre svega srpske, uz veliku, ogromnu podršku i pomoć Crvene armije, oslobodile su Beograd 20. oktobra 1944. I to je bila jedna od naših velikih istorijskih pobeda“. Nije jasno na koga predsednik vlade tačno misli kad kaže – „naših“. Ako imamo u vidu kontekst u kome je to izgovorio, „naših“ bi moglo obuhvatiti i „nas“ i „Ruse“, u smislu – to je velika zajednička pobeda „nas“ i „Rusa“. Ili bi se moglo odnositi samo na „Srbe“, na koje upućuje umetnuta sintagma – „pre svega srpske“. Tako predsednik vlade u narativ o oslobođenju Beograda upisuje kolektivne aktere koji u tome nisu učestvovali: Beograd nisu oslobodili ni „Srbi“ ni „Rusi“. Kao što Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije, što je bio zvaničan naziv formalno priznatih domaćih oružanih snaga koje su oslobodile Beograd, ne mogu biti „srpski“ u onom smislu u kome tu reč danas koristi predsednik vlade, tako ni Crvena armija ne može biti „ruska“, i to na jedan, u vezi sa sukobima u Ukrajini, vrlo specifičan način.

Dakle, Beograd su oslobodile oružane formacije koje su bile jugoslovenske, a ne srpske. Najveći broj jedinica koje su učestvovale u borbi za Beograd formiran je na teritoriji izvan Srbije. Možda bi se moglo tvrditi, ako se primeni današnja perspektiva na te prošle događaje, da je u sastavu tih jedinica bilo najviše etničkih Srba, ali time bi se u prošlost učitalo nešto čega u njoj nije bilo. I kad im je do njega bilo stalo, etnički identitet je kod najvećeg broja boraca i partizana bio tek jedan od kolektivnih identiteta kojima su bili privrženi, i to ne nužno primarni. Po revoluciji koja je izvedena nakon oslobođenja, reklo bi se da su njihovi identiteti – zasnovani na ideološkom, levičarskom i komunističkom opredeljenju, to jest na težnji ka socijalnoj pravdi, kao i na antifašizmu – bili jači od njihovih etničkih osećanja. Stoga je reč o bezočnom krivotvorenju istorije kada


se za jugoslovenske snage kaže da su bile „pre svega srpske“. Oni koji su se za vreme tog rata držali „pre svega“ svog „srpstva“ mahom su izabrali istorijske uloge drugačije od slobodarskih.

S trupama Crvene armije koje su se borile na teritoriji Jugoslavije – zajedno s nekim jedinicama Otadžbinskog fronta iz Bugarske (što izgleda nije dovoljno za narativ o posebnim vezama između „Srba“ i „Bugara“) – stvari unekoliko stoje slično. Međutim, ako sad i tu uzmemo u obzir etnički kriterij – za kojim neopravdano i olako poseže predsednik vlade – slika dobija nove konture, jer na njoj dramatično bledi „ruski“ element. Formacije Crvene armije koje su ušle u Jugoslaviju, pripadale su Trećem ukrajinskom frontu. Po svemu što o tome znamo, u tim formacijama je lako moglo biti više „Ukrajinaca“ nego „Rusa“. Ako sledimo naopaku logiku predsednika vlade, onda bi to značilo da oslobođenje Beograda svedoči o posebnim vezama između „srpskog“ i „ukrajinskog“, a ne „ruskog“ naroda. Iz te činjenice neminovno sledi da „nas“, kao „Srbe“, „tradicionalistički“ koncipirana spoljna politika obavezuje da bezrezervno držimo stranu „Ukrajincima“.

U ovoj istoriografskoj epizodi, predsednik vlade nadišao je svoje revizionističe prethodnike. Sećamo se kako je u ovdašnjoj, „srpskoj“ kulturi oslobođenje Beograda iz 1944. predstavljano kao nova okupacija (romani Slobodana Selenića, recimo, dobar su primer za to, baš kao i nedavna izložba „U ime naroda“), pa se u skladu s tim „oslobođenje“ pisalo baš tako – pod navodnicima. Taj narativ je izgledao otprilike ovako: partizani su 1944. sa strane došli u Srbiju – u kojoj ih inače nikada nije bilo u velikom broju – i onda su zajedno sa „Rusima“ okupirali i Beograd i Srbiju. U trenutnom sticaju istorijskih okolnosti tekuća vlada vodi politiku ljubavi prema „Rusima“, pa joj ova verzija revizionističkog narativa ne ide u prilog. Stoga je sklepan novi: sada su oslobodioci „Srbi“ i „Rusi“. Jugoslavija i Sovjetski Savez se brišu. Komunisti se brišu. Ostaju samo fašisti, ali ćemo njihovu etničku pripadnost, koja nam je tako važna u slučaju oslobodilaca, takođe prećutati, jer nije zgodno da kažemo da su to bili – Nemci.


Drugim rečima, teško je pisati istoriju iz perspektive nedosledne i neprincipijelne spoljne politike koja se nepromišljeno rukovodi trenutnim ciljevima i kratkoročnim dobitima.

Za nas je u ovoj istoriografskoj epizodi predsednika vlade na kraju zanimljivo još i to da svaka priča o „neverovatnoj“ povezanosti „Rusa“ i „Srba“ neminovno leži na istorijskim lažima.

10.9.2014.

Ne palite svećePremlaćivanje dvadesetosmogodišnjeg nemačkog državljanina – koji je stigao u Beograd da podrži ovdašnju gej populaciju u borbi za osnovna građanska prava – u centru Beograda, u noći između 12. i 13. septembra, bilo je očekivano i stoga ne može biti incident, kako bi u to da nas uveri ministar policije, izuzev ako ovde ne počnemo da nazivamo incidentima događaje koji se odvijaju prema važećim normama ponašanja, što bi nas onda dovelo da zaključka da živimo u društvu koje je jedan veliki incident. Ništa se te noći nije dogodilo slučajno, na šta bi u svom stand

srbija u kontinuitetu...handke i nobel – 294; moralni debili – 298; paja i jare – 301;...

Documents