- ФРЕСКЕНАГАЛЕРИЈИ ЗАПАД  

КУШАЊЕНАГОРИ

 

На западном зиду степеништа, налази се сцена Кушање на гори. Она сведочи да су на нашем животном путу неизбежна многа искушења, која се превазилазе онако како их је Христос победио: вером у Бога, одбацивањем ђаволских лажи и обмана, држањем Божанских речи Светог Писма.

РОЂЕЊЕИУСЕКОВАЊЕГЛАВЕСВЕТОГ ЈОВАНАКРСТИТЕЉА Рођењем Претече почињу новозаветни догађаји, а његово невино страдање за истину претходи Христовим страдањима на крсту. Ове две фреске: Рођење и Усековање главе св. Јована Крститеља налазе се на јужном зиду изнад степеништа. 

 

. ЧУДОСВ НИКОЛЕ

  

Преко пута св. Јована, на зиду западне апсиде је сцена Чудо св. Николе, са две фигуре овог светитеља. Једна фигура је на броду где руководи морепловце, а друга је спасавање дављеника, кога светитељ држећи за обе руке извлачи из морских таласа. св. Николај је заштитник морепловаца. 

ПАТРИЈАРХПАВЛЕ  Пажњу привлаче три фреске које стилом одударају од осталих у овом светом храму. То су: патријарх Павле, епископ Иринеј и старац Никанор.

Патријарх Павле 1991. Патријарх Павле 2007. Фреска у Рути Хилу

 Фреска је смештена као прва на врху степеништа на улазу у галерију. Она се налази одмах до сцене Усековања главе св. Јована крститеља - празника, који је и датум рођења светог патријарха Павла. Када су наши средњевековни живописци сликали личности за њиховог живота, сликали су их са руменилом на образима, док су оне који су упокојени представљали без тог руменила. Тако је и овде насликан патријарх павле. Међутим, фреска оставља утисак да је уметник тежио хиперреализму,[1] али га није остварио. Тако да лик није ни иконописачки ни реалистички. О томе сведоче и поједини детаљи, као што су брадавица на левом образу и извесне кврге на лицу, које патријарх павле није имао. 

Патријарх Павле, трпезарија цркве св. Васкрсења у Бечу Патријарх Павле, фреска у храму св. Стефана у Рути Хилу

Ово се може лакше приметити ако упоредимо фреске исте личности урађене од стране различитих аутора. Патријарх Павле је изабран 3. децембра 1990. године за четрдесетчетвртог патријарха српског. Тада је рекао: "Моје су снаге слабе, то сви знате. ја се у њих не надам. надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је јеванђеље Христово."По ступању у трон српских патријараха, први и најзначајнији подухват патријарха Павла био је уклањање тридесетогодишњег раскола у српској цркви насталог 1963. године на тлу северноамеричког континента и другим просторима широм света расејаног српства и повратак одвојене групе у спасоносну евхаристијску заједницу.Патријарх Павле је био и остао једна од најпоштованијих савремених личности и међу Србима Аустралије. То је посебно дошло до изражаја приликом његове посете Србима Аустралије од 29. октобра до 12. новембра 2004.  

Патријарх Павле у храму св. Стефана, 11. новембра 2004.  Све време његове посете верни народ се тискао око њега, а многи су пружали руке да би се само дотакли његове мантије. Патријарх Павле је обишао више градова, а у манастиру Светог Саве у илејну је служио помен старцу Никанору.Пастирска посета Свјатјејшег патријарха Павла Србима Аустралије и овом храму, као и његове речи српском народу, остаће дубоко урезани у сећању верне деце Српске цркве у Аустралији. О томе сведочи и његов поштовани лик на почетку галерије ове цркве.Иако није преображени, иконографски, његов лик је овде урађен са ореолом око главе. У време сликања ове фреске Патријарх Павле није канонизован, а ипак је насликан са ореолом који означава светост. за ово је било више разлога: Црква га је још у животу ословљавала свјатјејши, што је он, по мишљењу већине, не само по свом положају већ и својим животом и делима заслужио. О томе је сведочила и његова погребна поворка од око пола милиона људи, највећа коју је Београд икада видео.

Након више од две године боловања Патријарх Павле је отишао Господу који га је и дао, 15. новембра 2009. У Србији је тада проглашена тродневна жалост. 

  НАПОМЕНА:

1. Уметнички правац уобличен крајем 60-их 70-их година прошлог века, потекао из фотореализма, заснован на фотографијама као извору инспирације

СВЕШТЕНОМУЧЕНИКИГУМАНПАЈСИЈЕ   

Поред степеништа које води на галерију, одмах до лика Патријарха Павла, налази се цела фигура свештеномученика Игумана Пајсија.Он је био један од вођа Хаџипроданове буне. У Трнави крај Чачка, у манастиру Благовештењу, заједно са Хаџи-Проданом, Мијаилом и другим устаницима, игуман Пајсије је на Крстовдан 14. септембра 1814. године подигао Србе на Други устанак. Претходни устанак је пропао управо тог истог дана, на празник Часног Крста, пре годину дана. Тако је и овај устанак срба, везан за празник Часног Крста и страдања, тиме добио и своју тајанствену хришћанску символику. Крстовдан позива сваког хришћанина да понесе свој крст и крст свога народа. Тога је Игуман Пајсије био свестан и он је понео тај крст заједно са свима који су уз њега били.Ову буну су Турци искористили као повод да обезглаве народ. На превару су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито свештенике и духовне вође, који су на било који начин били умешани у устанак или су им били сумњиви. Лажно им обећавши помиловање, на стотине људи, жена и деце је на превару похватано и побијено по Србији. Осим њих, оковано у ланце, око стотину народних првака је доведено у Београд и затворено у Кулу Небојшу испод Калемегдана. Међу њима су били игуман Пајсије и његов млади ђакон Авакум. На стамбол капији[1] Турци су их све натакли живе на колац 17. децембра 1814. године."Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти србије. Он је тада био људска касапница, гнездо ужаса и страхота. губилиште није било стално одређено, оно је било свуда, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и варошких караула штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама и од Баталџамије ка Ташмајдану, непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Мученици на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. неко је оставио запис: 'на Врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ...имаде их 60 или 70, осим оних што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изјели, докле су могли дохватити...' по неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол Капију шетао око града по бедемима и по Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика. Када су из тамнице водили робље на губилиште Турци су необично волели да се увек нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815.) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други."[2]Црква прославља преподобномученика игумана пајсија заједно са његовим учеником св. муч. ђаконом Авакумом 17/30. децембра.

  НАПОМЕНА:

1. Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. пред улазом у Стамбол Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу.

2. http://www.crkva.se/srbiavakumiostali.htm

ФРЕСКЕУЗАПАДНОЈАПСИДИ  

ЕПИСКОПИРИНЕЈ

У плану живописа није био предвиђен лик Епископа Иринеја. Протођакон Миодраг Томић га је урадио на сопствену иницијативу, поставивши га у западну (хорску) апсиду, јужно од сценеУспења Богородице.Као и ликови патријараха Павла и старца Никанора, и лик епископа Иринеја није рађен иконописачки, већ више у реализму. Иконописац је приказао његову фигуру у стојећем ставу, са Јеванђељем, које десном руком држи на грудима, и свитком пребаченим преко налоња, на кога указује спуштеном левом руком. На свитку пише "Устав Митрополије аустралијско-новозеландске Српске православне цркве". Наиме, у време фрескописања овог светог храма одиграо се догађај од историјског значаја за Српску цркву у Аустралији и Новом Зеланду.Након постизања духовног јединства током 1991. г., крунисаног Светом литургијом помирења у Саборном храму у Београду на сретење господње 1992. године, скоро две деценије је протекло у напорима и раду на административном уједињењу. Након многих покушаја и предлога, коначно је, на ванредном заседању Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске и Црквено-народног сабора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке, усвојен нацрт заједничког Устава за обе епархије у Аустралији и Новом Зеланду 4. септембра 2010. године.Учесници овог историјског догађаја су на Повељи оставили записане и следеће речи: "Определисмо се једногласно за потпуно црквено-административно јединство, указујући тиме нашу вечну захвалност најсветијем нам оцу, блажене успомене Патријарху Павлу, нашем савременом ујединитељу и са њим блаженопочившем Митрополиту новограчаничком Иринеју, као и преподобном оцу старцу Никанору светогорцу, проигуману Хилендарском, нашем измиритељу..."[1]На овом светом делу су се трудили многи претходни епископи две епархије у аустралији, и радили многи оци и побожни срби током многих година. Тако је коначан предлог заједничког

Устава прихваћен трудом епископа ринеја, и након 47 година раскола у Аустралији, остварено је пуно црквено-административно јединство. 

  НАПОМЕНА:

1. http://www.soc.org.au/sr/Вести/3-2009-11-06-03-07-26/2071-УСВАЈАЊЕМ-НОВОГ- УСТАВА-КОНАЧНО-ОСТВАРЕНО-ПОТПУНО-ЦРКВЕНО-АДМИНИСТРАТИВНО-ЈЕДИНСТВО

УСПЕЊЕПРЕСВЕТЕБОГОРОДИЦЕ Према канонима централна сцена у западном наосу је Успење (уснуће) пресвете Богородице. 

Фреска је рађена по узору на сцену Успења Богородице из 1295. године у цркви Богородица Перивлепта на Охриду, у Македонији. Распоред и гестови основних фигура су исти као и на оригиналу, с том разликом што је на фресци у цркви св. Стефана детаљ духовни свет на врху мандорле[1] измењен. Овде је приказано и Вазнесење Богородице, која је телом узнета на небо, а изнад ње се налазе отворена Врата раја кроз која се виде анђели и светитељи који је свечано дочекују (Види слику на страни 145).Богородица је такође окружена мандорлом и има пружену леву руку према дверима раја. На тај начин је илустрована и молитва која се пред дверима чита пре свете литургије: "Милосердия

двери отверзи нам, благословенная Богородице..." (Милосрђа двери отвори нам благословена Богородице...)Колорит на фресци Успења је прилагођен осталом иконопису, а мандорла у позадини сцене је урађена у 22 каратном злату, што је чини раскошнијом. 

  НАПОМЕНА:

1. "Мандорла је символ два круга који се преклапају формирајући у средини елипсасти, дугуљасти или "бадемасти" облик (ит.mandorla - бадем). У неким случајевима може бити приказана и као пун круг или чак имати и стреласт облик. Мандорла је онај део два круга који се преклапају. Она представља простор између два света (или две супротности).Мада има предхришћанско порекло, рана хришћанска уметност је користи да прикаже "преклапање" два света, духовног и материјалног. Такође, она представља нестворену, онтолошку Таворску светлост, која долази изнутра, нема извор и не баца сенку. Мандорла се слика искључиво око Господа (и понекад пресвете Богородице), било да је то друго лице свете Тројице (ис Хс) или рецимо на Богојављењу, где из мандорле исходи дух свети у виду голубице која се такође слика у мандорли (у зраку који је обасјава). пресвета Богородица се ређе слика у мандорли, али је уобичајена на сцени Успења пресвете Богородице, где је Христос у мандорли над одром, а Богородица у мандорли на вратима раја. са повећањем светости код личности, увећава се и светлост која из ње исијава. Толику количину светлости (Господа Исуса Христа), практично је немогуће представити на класичан начин. Зато се она супротстваља тами, да би се дочарала та огромна количина светлости која исијава. злато, које се користи у ореолима, на најбољи начин изражава ту нетварну светлост божанских енергија." - Војислав Луковић: Преображај, бр. 6, парохијски лист храма св. Цара константина и јелене на Вождовцу, Београд, 2011. The Mandorla is an ancient symbol of two circles coming together, overlapping one another to form an almond shape in the middle. Mandorla is the Italian word for almond. The Mandorla is also known as the "Vesica Piscis", symbolizing the interactions and interdependence of opposing worlds and forces. Although the symbol has its origins before the Christian era, the early Christians used the symbol as a method to describe the coming together of heaven and earth, between the divine and humanhttp://www.kyrie.com/symbols/mandorla.htm

СТАРАЦНИКАНОР  

На предлог епископа Иринеја, протођакон о. Миодраг је насликао фреску старца Никанора Хилендарца у хорској апсиди галерије, десно од сцене Успења.

По старчевом упокојењу у Сиднеју, опело му је служено овде, у храму св. Стефана у Рути Хилу. Међутим, то није једини разлог за ову фреску, што се може закључити из његовог житија које следи.

Биографски подаци Старац Никанор (савић), проигуман манастира Хилендара, рођен је у веома старој и побожној фамилији Савића у селу Дивцима код Ваљева, 31. августа 1903. год. Његови родитељи Михаило и Алексија, честити српски сељаци, родили су шесторо деце. Никола, као најмлађе дете, после основне школе уписује пољопривредну школу у Ваљеву. иако је није завршио, у овој школи је стекао љубав према селу и пољопривреди.Родна кућа николина је била близу цркве у Рабровици и он је још као дете, а и касније, врло често посећивао света Богослужења, што је показивало његову велику љубав према вери и Цркви. Као младић се активно укључује у Богомољачки покрет, чији је оснивач и духовни вођа био св. Владика Николај. Још у то време, док се никола дружио са тадашњим Богомољцима и редовно слушао св. Владику Николаја, могло се наслутити да ће отићи у манастир и тамо се замонашити.  

После одслуженог војног рока, следећи стопе св. Саве, Никола пешице одлази у Хилeндар и тамо стиже 17. августа 1927. год. после више од две године искушеништва примио је малу схиму и монашко име никанор 15. септембра 1929. године. Током многих година подвижничког живота био је на свим монашким положајима, како у манастиру Хилендару, тако и уопште, на Св. Гори. Све до своје смрти, дуги низ година је био проигуман Хилендара.

Пред крај свога овоземаљског живота Старац је доста путовао и трудио се не само око манастира Хилендара. Подигао је метох у Нишу, цркву у родном селу... ишао је готово свуда где су га позивали, где је постојала вера и нада да ће моћи својим присуством да утеши, охрабри, умири, да загреје љубављу према Богу, оснажи или једноставно, да своме роду буде од какве духовне користи. Говорио је да му није жао себе, свога труда или умора, само ако би своме роду био на корист. Јер, више од пола века је провео у молитвеном тиховању на спасење своје душе, па је сада желео да приложи и своју лепту на добро свог народа, који се споро и постепено будио из масовне летаргије атеистичког сна, наметаног силом безбожне државне власти.Сви су желели да чују Старца, а он је био штедљив на речима. Бирао је шта ће и пред киме рећи. Био је већи молитвеник него говорник. а када је говорио, то је увек било једноставним језиком, чак и у случајевима када се радило о веома комплексним питањима. Био је у стању да и најсложеније проблеме сажме у једноставне, хришћански здраве оквире, који су одисали мудрошћу и топлином која није од овога света.По повратку у Хилендар, уморан од пута, ретко и нерадо би коментарисао своје утиске. Једном, када смо га питали како издржава да под старост обилази, теши, саветује, богослужи, моли се и проповеда, он се само осмехнуо и рекао: "нема теже ствари на свету, него волети свој народ". Јер он је, као и у свему другом, и у својој братољубивости био доследан, пружајући га свакоме, вернима и невернима (у то време комунистима) подједнако, као што и сунце једнако сија на зле и добре. И то је била његова најбоља проповед. Загревајући људска срца он је заиста преображавао своју околину.Старац се посебно истицао бригом, љубављу и молитвом за српски народ. Поводом српског раскола у дијаспори, као већ познат и врло поштован архимандрит и проигуман светогорски, упутио је преко патријарха Германа Хилендарску поруку Србима у расејању. У то време су се тражили начини за превазилажење дугогодишњег раскола.  Долазак у Аустралију Поводом освећења манастирске цркве Нови Каленић код Канбере 1990. године, доследан својим речима и бризи за свој род, иако у позним годинама, старац Никанор је допутовао у Аустралију, доносећи благослов Свете Горе, светог Саве и светог Симеона Мироточивог.На аеродрому у сиднеју свештенство и мноштво верног народа га је дочекало са великом радошћу. Видећи пред собом часног старину, многи су били забринути због његовог здравља, али их је Старац умиривао: "нека... дошао сам само да пренесем најједноставнију поруку. Поруку о љубави и праштању. Да подсетим на светог Саву и на његов завет. Да укажем на Христа који је умирући на Крсту опростио. А, како да ми не опраштамо један другоме? Какво нам је оправдање? знате, свети Сава је умро на путу обилазећи светиње. Верујте, не само што ми не би било жао да умрем овде, у овој мисији помирења браће, већ бих се томе и радовао. најважније је да се престане са размирицама и непотребним свађама. да брат загрли брата. Да радимо што је Богу угодно. Мислим да је време да се стане на крај странствовању. То је оно што хоћу да кажем свима са којима се будем састајао. Молићу Бога и молићу све... а о нечем другом нећу много говорити."[1]Носећи у срцу молитву за свој народ и поруку о љубави и праштању, Старац је одржао више беседа, кратких, јасних и молитвених. Разговарао је са многима. Али, и без много речи он је својим присуством вршио благи утицај. Цела његова појава је сведочила о томе да своју веру у Бога треба узимати доследно и озбиљно. Код Старца је све почивало на тој трезвеној, дубокој и побожној озбиљности, потопљеној у море Божије љубави. Он је зрачио топлим и трезвеним спокојством, просто и једноставно. Спокојством које је извирало из непознатих дубина његове духовности.Пре поласка за Аустралију, старац је говорио: "где умрем тамо ме и сахраните, јер је свуда земља Божија". Тако се и догодило да је преминуо 4. марта 1990. године у Аустралији, на мисији помирења браће у дијаспори. Тим поводом, у недељу Православља на свеправославном вечерњу, поглавар Грчке цркве у Аустралији архиепископ стилијанос је рекао: "нашу браћу Србе је ових дана посетио велики духовник манастира Хилендара, старац Никанор. Он је за ово

време проповедао, исповедао, поучавао народ идући од места до места. На овом узвишеном послу изненада је јутрос преминуо. Долазећи у Аустралију, будући да је 87 година стар, у случају да умре у овој земљи, изразио је жељу да га не шаљу назад, већ сахране у манастиру св. Саве у Илејну. Сматрам да је смрћу овог светог човека старца Никанора и остављањем његовог тела овде, Света Гора учинила до сада највећи поклон аустралији. Ово је заиста нарочити благослов Божији не само за православни народ Аустралије већ за цео овај континент".[2]У својој беседи на старчевој сахрани, епископ Лонгин је рекао: "Овај свети човек је дошао међу нас Србе Аустралије да донесе благослов Хилендара, св. Симеона и св. Саве. Довела га је к нама неизмерна љубав према своме роду и Богу, коме је тако верно служио 87 година, од којих 64 на св. Гори... драги Оче, свети Оче! Хвала Ти што си са нама био месец дана и што си одлучио да са нама заувек и останеш. Хвала Ти за молитве које си данима и ноћима, месецима, годинама и деценијама узносио за наш напаћени род и што ћеш продужити то да чиниш и у небеској Србији. Опрости нам што нисмо учинили више да Твоја мисија црквеног јединства донесе одмах резултате. Уверени смо да ће Твој гроб бити поклоничко место уједињених срба аустралије. на њему ћемо се молити Богу и св. Сави да нас умудри, да трзавице пребродимо, да своје личне и појединачне интересе подредимо општим и да све своје снаге и активности ставимо у службу српском народу."[3]По сопственој жељи, Старац Никанор је сахрањен у манастиру светог Саве у Илејну. Његов гроб и данас зрачи оном истом ненаметљивом и готово неприметном топлином, која је увек обележавала његово присуство. Јер, Старац ни сада није оставио свој народ: угодивши Богу и роду, стекао је пред Господом слободу да буде још бољи и јачи заступник и представник, велики наш молитвеник пред престолом Вишњег. 

  НАПОМЕНА:

1. Светосавље - лист СПЦ Епархије за Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку, бр. 25, април 1990. стр. 8

2. Светосавље - лист СПЦ Епархије за Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку, бр. 25, април 1990. стр. 10

3. Исто

ЗАПАДНИЗИД ЛЕВООДХОРСКЕАПСИДЕ 

A - СВЕТ ПЕТКА ПАРАСКЕВА  

На северној страни западне апсиде, поред врата за помоћну просторију налази се стојећа фигура свете Петке - Параскеве (грч. Παρασκευή - петак). Ова хришћанска подвижница из околине Цари-града живела је у XI веку. Иначе, треба имати у виду да у Православној цркви постоје четири све-титељке Петке - Параскеве. Народ их често меша, а понекад и иконописци, па сликају св. Петку српску са крстом, који је одлика мученика, као што је то случај и на овој фреци. Четири св. Петке - Параскеве су:-Параскева Мученица

-Параскева преподобномученица, звана Римљанка-Параскева Великомученица, звана Иконијска и-Параскева српска, која није мученица већ подвижница - преподобна мати, која се слави 14/27. октобра. Као и св. Никола на јужној страни западне, или хорске апсиде, св.Петка је веома поштована и слављена међу србима јер су, на молбу српске кнегиње Милице, њене чудотворне мошти пренете из Влашке у Београд. Када је султан сулејман I освојио Београд 1521. године, он уз остале опља-чкане драгоцености преноси назад у Цариград и мошти св. Петке. на молбу молдавског господара Василија 1641. године мошти су потом пренете у град Јаши, где се и данас налазе (осим два прста, који се и данас налазе у капели свете петке на калемегдану).Широм Србије се налази велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. један од тих је и извор св. Петке на Калемегданској тврђави у Београду, на месту где су њене мошти дуго времена почивале. Чудотворна и лековита вода (агијазма, грч. αγίασμα из извора ове светитељке лечи све болеснике који молитвено траже њено заступништво пред Богом.[1] 

  НАПОМЕНА:

1. Више о овој светитељки видети у њеном Житију 14. октобра по старом, односно 27. октобра по новом календару.

МУЧЕНИШТВОСВЕТОГАРХИЂАКОНАСТЕФАНА Сцена Мучеништво св. архиђакона Стефана коме је овај храм посвећен, налази се поред врата на западном зиду галерије.Свети Стефан је био Јеврејин, припадник оног дела јеврејског народа који је живео у грчким обла-стима и говорио грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није познао истину Христовог учења.Стефан се назива архиђакон јер је био први од седам ђакона αρχιδιάκονος = први ђакон) које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму. као и дванаест великих апостола, надахнут силом духа светога чинио је многа чудеса. Такође, Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомученик. 

детаљ фреске Мучеништво св. архиђакона Стефана Страдање светог Стефана се догодило годину дана након силаска Духа Светога на апостоле. Његово мучеништво је потресно описано у Светом Писму, Дјела апостолска 6 и 7 глава.У првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела, подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао својим сунаро-дницима Јеврејима да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. због тога је међу сво-јим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао истинитим и јасним речима.Како нису могли другачије спречити његово проповедање, уз помоћ лажних сведока прибегли су клевети да је хулио на Бога и Мојсија. као што се збило и са Исусом Христом, тако су и против светог Стефана старешине побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили, ухапсили и осудили. извели су га изван града и каменовали.Међу присутним мучитељима, као сведок је био присутан и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о господу исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота као апостол Павле провео проповедајући јеванђеље, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.Када је пострадао, свети првомученик и архиђакон Стефан је имао нешто више од 30 година. Његове последње речи биле су: "Господе, не урачунај им грех овај".Ово је био први пример мучеништва за Христа, који најбоље објашњава речи да је "крв мученика семе Цркве".Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године. 

горњи детаљ сцене Успења пресвете Богородице, Вазнесење

ЖИТИЈАСРБАСВЕТИТЕЉА НАСВОДУ ЈУЖНЕГАЛЕРИЈЕ 

МУЧЕНИШТВОСВЕТОГЦАРАЛАЗАРА  Сцена приказује погубљење честитог кнеза Лазара на Косову Пољу 15/28. јуна 1389. одмах након његове погибије тело Лазарево се налазило у рукама Турака. Бајазит, наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као средство за преговоре и уцену кнежеве породице. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици и потом сахрањено у Приштини, првих дана месеца јула 1389.По завршетку треће године од лазареве сахране приступило се свечаном отварању кнежева гроба, када је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето као и лазарева душа. Након тога оно је пренето у његову задужбину манастир Раваницу, где се након многих векова и данас налази. 

  

МУЧЕНИШТВОСВЕТОГЂАКОНААВАКУМА ИИГУМАНАПАЈСИЈА  

Непосредно изнад стојеће фигуре игумана Пајсија и медаљона са ликом ђакона Авакума, на полу-кружном своду је сцена њиховог страдалног пута. Оба носе коцеве као знак свога страдања од Турака, док мајка ђакона Авакума, Божана, моли свог сина да прими ислам и тако спасе свој земни живот. (више о томе видети у поглављу "Медаљони Срба светитеља" под Свештеномученик ђакон Авакум) .Сасвим десно је група људи која представља народ који је посматрао одвођење и погубљење ова два свештеномученика.

СПАЉИВАЊЕМОШТИЈУСВЕТОГСАВЕ  

По смрти св. Саве у Трнову у Бугарској, његово свето тело би пренето у Србију и сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243.), синовца светога Саве.[1]У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља. Мошти св. Саве беху заиста за србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, вере, наде, љубави, утехе, радости и окрепљења. Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од моштију светог Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у бо-лестима и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то подстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске српске душе.Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца српског рода, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покољ, узме из кивота тело светога саве и пренесе у Београд Синан паши. У суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело светог Саве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језиви догађај. А једаннепознати монах записа: "да се зна када сажегоше Турци светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском..."Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив, како на небесима пред престолом Божјим, тако и у срцима и души свога народа на земљи:"Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал' не спали славе, нити спомен Саве!" Тако Бого-носни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, после смрти постаде и мученик Христов.  

  НАПОМЕНА:

1. Преузето са: http://www.crkva.se/srbispaljivanje.htm. 

КРУНИСАЊЕСТЕФАНАПРВОВЕНЧАНОГ Сцена приказује св. Саву, који крунише свога брата Стефана, због чега је постао познат и као Сте-фан Првовенчани (круна представља венац, крунисање = венчање). јер св. Сава "венча благовернога брата својега и помаза га духом светим на краљевство."[1] 

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, млађи брат Вукана, а старији брат светог Саве. Он је наследио престо од свога оца Немање, који се одрекао престола на државном сабору у Дежеву 1196. остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио.Како би србија постала међународно призната краљевина Стефан Првовенчани је тражио од папе венац (круну). Први пут је свој захтев изложио 1204. године, али се томе успротивио његов старији брат Вукан Немањић који је владао Зетом и носио стару дукљанску круну зетских краљева, желећи да буде једини српски краљ. Због тога је дошло до сукоба између браће, и Вукан је преотео власт Стефану.Уз посредовање млађег брата Саве, 1205. године су се Стефан и Вукан помирили и потписали споразум по којем Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне србије"."Ојачавши, наиме, у власти својој и проширивши не мало своју земљу, Стефан тада зажеле да доби-је за себе краљевску круну и почаст. Како пак у то време латини беху овладали већим делом грчкога царства па и самим Цариградом, а иза латина стајаше моћни папа у риму, Стефан хтеде да краљевску круну добије од римскога папе, а за узврат овоме обећаваше своје признање и потчи-њеност. Ово онерасположи његовог светог брата Саву, јер тиме прећаше велика опасност Право-слављу и благочешћу, те зато Сава отиде из Србије православноме цару и

патријарху у Никеју и тамо доби за Српску Цркву самосталну архиепископију. Сам Сава би у Никеји рукоположен за првог српског архиепископа, и вративши се у србију он отклони опасност која је претила право-славној вери и Цркви у српском народу. Сава тада дозва себи свог брата Стефана, и братски са њим разговарајући о ономе што је истинска и права духовна корист за њега и сав народ српски, сазва са Стефаном велики Црквено-народни сабор у Жичи, на спасовдан 1221. године. На овом сабору у Жичи свети српски архиепископ помаза свога брата Стефана на краљевство, јер га на православни начин венча за краља и самодршца српске земље и државе. од тада Стефан би назван Првовенчани краљ свих српских земаља, јер тек од светога Саве дође право краљевство Стефану и његовим наследницима Немањићима."[2]Доментијан каже да је чин крунисања обавио свети Сава "после великог входа свете Литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благовернога брата својега и помаза га Духом Светим на краљевство."[3] 

  НАПОМЕНА:

1. Живорад јанковић, Крунисање Стефана Првовенчаног, Православље бр. 940, http://pravoslavlje.spc.rs/broj/940/tekst/krunisanje-stefana-prvovencanog/

2. др. Јустин Поповић, Житија светих за септембар, спомен преподобног оца нашег симона Монаха, краља српског Стефана Првовенчаног.

3. Зна се да се у Византији царско крунисање обавља на малом входу. На лествици владара краљ је нижи од цара, а познат је принцип да се додела нижих чинова везује за касније моменте на литургији. (Живорад Јанковић, Крунисање Стефана Првовенчаног, Православље бр. 940,http://pravoslavlje.spc.rs/broj/940/tekst/krunisanje-stefana-prvovencanog/)

( ) ДОБИЈАЊЕТОМОСА ПОВЕЉЕ ООСНИВАЊУХИЛЕНДАРА Уметник је приказао ромејског (византијског) цара Алексија III Анђела, како 1198. године предаје св. Стефану Немањи (у монаштву Симеон) повељу којом се дарују манастир Хилендар и светили-ште у Милејама "да буду Србима на поклон вечни". Наиме, на молбу св. Стефана и његовог сина св. Саве, цар Алексије је пристао да то учини, пошто је молба имала пристанак и подршку целог светогорског братства.Захваљујући далековидости својих оснивача, св. Саве и Симеона, током следећих векова у Хилен-дару се неговала не само божанска наука, већ и медицина, књижевност и писменост, уметност и многе друге науке и вештине, које су се одатле шириле међу Србима до данас.По добијању Томоса (Повеље) Симеон и Сава су на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, подигли данашњи Манастир Хилендар. Делови тог најстаријег манастира постоје и данас на југозападној страни, то су пирг светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу, уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија. у периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли и цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг светог Саве, Камбански пирг звонару и келију Светог Симеона.Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку великог жупана Стефана. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснива-чку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Пове-ља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 6. априла 1941. го-дине у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.Сцена символично приказује значај оснивања манастира Хилендара, тог "пустињског универзи-тета", за српски народ током многих векова, "као места у коме се благосиља и слави Господ и које је и само благословено и прослављено Њиме. Од свога постанка до данашњих времена

Хилендар је вековима био светилник своме народу и то не само животом својих монаха, него и писаном и пре-вођеном речју..."[1]Светозарни пут личне светости преподобног Симеона старца (који је у дубокој старости био дово-љно млад да у себи породи жељу за јеванђелским савршенством) и родољубива усмереност свети-теља саве (који је у пламену богочежње и омиљену пустињу био спреман да жртвује да би у роду своме породио христољубивост) и нама су, дакле, били поука, надахнуће и потпора.[2] 

  НАПОМЕНА:

1. игуман манастира Хиландара архимандрит Мојсије: Хиландарски преводи, Добротољубље том I, Манастир Хиландар, 2009. стр. 5

2. Исто. 

СУСРЕТСВЕТОГСАВЕИСВЕТОГСИМЕОНА    

Свети Сава и свети Симеон су две најзначајније личности међу српским светитељима. Српски средњевековни писац, монах Теодосије из манастира Хилендара, представља "двојицу" - св. Саву и Симеона, као заштитнике српске државе: "и отачаство своје обојица заједно - то јест Симеон Преподобни и Свеосвећени Сава - молитвама Богу српску земљу утврђују и од напада противника бранећи је чувају... јављају се и пред пуковима српским... тако да су многи од војника говорили: "видесмо Светог Симеона и Светог Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то један у сме-рном иноческом одјејанију, а други украшен у светле светитељске одежде."[1] Касније, ово је постао образац за сликаре који обично представљају преподобног Симеона у монашком оделу и Светог Саву као архијереја.Овде су ипак оба представљени у монашком оделу, јер се сцена овог сусрета одиграла при доласку св. Симеона на Свету Гору.Наиме, св. симеон - Немања је владао Србијом као велики жупан. Повукао се са власти и замона-шио на сабору 1196. а за свога наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног. Заједно са супругом Аном, Немања се замонашио у цркви светих Петра и Павла у расу. на монашењу су узели имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота Симеон је провео у мана-стиру Студеници, да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој Гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, 1198. године оживео запустели манастир Хилендар "који ће служити за примање људи од српскога народа" (оснивачка хрисовуља манастира Хилендара).Преминуо је као монах симеон у манастиру Хилендар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе. 

  НАПОМЕНА:

1. http://www.spc.rs/sr/ususretznacajnojgodisnjiciosamvekovamilesevedrugideo

МЕДАЉОНИСРБАСВЕТИТЕЉА  Непосредно изнад стасидија дуж зидова на галерији насликани су кружни медаљони са ликовима Срба светитеља. Обичај је да се у православним храмовима сликају светитељи локалне Цркве божије. Ово није ни-какав израз класичног или политичког национализма, већ истицање дивних примера за угле-дање вернима на оце и мајке који су нам природно најближи по роду, крви, духу и култури. Јер "као што је господ населио небо сјајним звездама да пројављују славу Његову и показују пут пу-тницима и морепловцима , тако је и све српске земље настанио праведницима, исповедницима, мученицима и светитељима, да се кроз њих слави свето име Његово, а нама грешнима да буду утеха и пример."[1]

 

Простор галерије, укључујући и њену ограду споља, према броду цркве, посвећен је хришћанској историји најпознатијих срба светитеља. "Као што знамо имена само неких, малобројних звезда на небу, а највећем броју не знамо, тако су нам позната имена само малог броја наших светих, а огро-ман број њих су за нас остали непознати, и само господ зна сва њихова имена која су уписана у књизи вечнога живота."[2]  

  НАПОМЕНА:

1. Прота Матеја, србски свети, Ман. рукумија, 2000. стр. 3.2. Прота Матеја, србски свети, Ман. рукумија, 2000. стр. 3.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИКЂАКОНАВАКУМ  

На јужном зиду галерије, одмах изнад стасидија, први медаљон је са ликом свештеномученика ђакона Авакума, који је пострадао заједно са својим игуманом св. Пајсијем.Од свих затвореника које су турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви ђакон Авакум. Задивљени његовом лепотом и младошћу, Турци су пошто пото, разним молбама и претњама, хтели да га потурче и оставе у животу. На сва обећања и нава-љивања Турака, презревши свој земаљски живот и сва блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је неви-дљиво крепио и као свом војнику давао му снагу.Када све понуде осташе безуспешне, турци изведоше ђакона Авакума из Куле Небојше, давши му да понесе колац на који ће бити набијен. Ђакон је носио колац храбро и весело, по предању је целим путем, од Небојше до места погубљења, из гласа певао: "Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, па ви чин'те што је вама драго!Скоро ћете и ви долијати, Бог је сведок и његова правда."За ђаконом Авакумом је ишла и његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војни-ка Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци.[1] По народном песнику, син јој је одговорио: "Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал'не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадоват' сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде."По легенди, када су видели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће га погубити, понудише му поново да се потурчи. Предањеказује да их је Авакум питао: "умиру ли Турци некад?" Када су му потврдно одговорили, он је до-дао: "Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!" Чувши ово, заповедник Београда Сулејман-паша је џелату наредио да Авакума брзо убије, како се на коцу не би дуго мучио.

Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је на истом месту где је десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву "На исход душе", и по свршетку исте изговорио последње речи: "Готов сам, чин'те Турци своје"! Десет година касније, на истом месту, Ђакон Авакум је поновио готово исте речи: "Чин'те Турци што је вама драго", па је тако Калемегдан заиста постао место добрих мегдана, на коме су ови преподо-бномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувениву победу и задобили венац славе од Господа свога, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. 

  НАПОМЕНА:

1. http://www.crkva.se/srbiavakumiostali.htm

СВЕТИМУЧЕНИКЂОРЂЕКРАТОВАЦ  

Био је кујунџија из града Кратова. Српски извори наводе да је био Србин, бугарски да је Бугарин, а македонски да је Македонац.Када је имао осамнаест година Турци су га хтели потурчити, међутим Ђорђе није хтео да се одре-кне вере Христове. Због тога су га Турци мучили, а потом и живог спалили на ломачи 11. фебру-ара 1515. године у Софији.Поред светог игумана Пајсија, свете Злате Мегленске и Ђакона Авакума спада у ред најпознатијих новомученика међу Србима.Слави се 11/ 24. фебруара.

СВЕТИРОМИЛОРАВАНИЧКИ   

Преподобни и богоносни отац наш Ромило Раванички се слави 16/29. јануара. родио се у Видину. Родитељи му на светом крштењу дадоше име Рајко, васпиташе га и одгајише у науци и закону господњем. Замонашио се најпре у манастиру Пресвете Богородице Одигитрије у Трнову. Потом је био ученик светог Григорија Синаита,[1] који је због најезде Турака дошао у Србију, као и многи други Синаити током XIV и XV века. Подвизавао се у неколико манастира у Србији: св. Роман код Ђуниса, Раваници (где је заједно са њим био и Константин Цамблак), где се свети Ромило упокојио у Господу око 1375. године. Иако му је отац пореклом био Грк а ма-јка Бугарка, због тога што се подвизавао у Србији и својим молитвама чинио многа чудеса, он је један од најпоштованијих светитеља код нас. 

  НАПОМЕНА:

1. По народном предању назив Синаити се првенствено односи на ученике преподобног Ромила Раваничког и преподобног Григорија Млађег Синаита (Горњачког), чије су духовне матице биле манастир Раваница и манастир Горњак. Синаита је највише било у Моравској Ссрбији, од Мораве и Млаве до Ддунава и Баната, али их је било и по другим српским крајевима, особито у Метохији, око Призрена, у Зети Балшића, па све до Метеора у Тесалији. Назив "синаити" везан је посредно или непосредно, за Синајску Гору и њен чувени манастир, као један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене. Још од времена Светог Саве, везе Србије са Синајем су обично ишле преко Палести-не, где је постојало неколико српских метоха: св. Ђорђа у Акри, св. Јована

Богослова на Сиону у Јерусалиму, итд. Краљица Јелена и њени синови Драгутин и Милутин су богато даровали Синајски манастир, у коме је крајем XIV века био и један игуман Србин, по имену Јоаникије. сачувано је десет повеља цара Душана синајском метоху у Серезу. Непосредни повод за пресељавање монаха из Палестине и са Синаја били су провала Монгола у Сирију у XIV и XV веку, као и ратови између Мемелука и династије Јејубита, који су беснели у Сирији и Палестини половином XIV века. Што се тиче по-вода за досељавање светогорских исихаста и монаха, ученика Григорија Синаита, из Бугарске у српске крајеве, то је био Ма-рички пораз (1371.) и несигурност због сталних упада разбојника. После Маричке битке, каже се у житију преподобног Ромила, многи Светогорци и пустињаци, од страха Агарјанског "от Светије Гори избегоше". - Митр. амфилохије: синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века -http://beleske.wordpress.com/razno/sinaiti-i-njihov-znacaj-knjiga-jm-amfilohije/

СВЕТИГРИГОРИЈЕ ГОРЊАЧКИ Свети григорије исихаст, или Затворник, по светогорском предању, а и по многим српским и грчким Синаксарима, био је Србин са балкана. Рођен је крајем 13. или почетком 14. века.Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је и Житије написао. Основао је Светогорски манастир Светог Николаја Чудотворца, који је потом због њега постао познат под именом Григоријат.  

Касније је свети Григорије прешао у Србију и од светог кнеза Лазара добио манастир Ждрело у Браничеву (потом назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете и чудотворне мошти.

СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕДЕВИЧКИ Свети Јоаникије, Србин родом из Зете, од ране младости своје себе посвети Богу и животу за Бога, који се састоји у верном хођењу и живљењу у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје. Да би неометано и непрестано узносио молитве пред Богом он напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест, у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само јединоме Богу били познати, стекао је велики дар мудрости и чудо-творства у Христу.Када се слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима међу верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место по-двига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички.Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. Кроз своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.    

На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича који и до данас постоји.Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још догра-ђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји непо-вређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодат-ном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ из ближих и даљих крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога

благодатна исцељења за душе и тела своја. а дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше, као што је забележио и свети владика Охридски и Жички Николај, у свом "охридском Прологу".

СВЕТИГАВРИЛОЛЕСНОВСКИ    

Свети Гаврило је био Србин из Осечког Поља код Криве Паланке, од родитеља врло богатих и благочестивих. Живео је и подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској.Једном у сну му се јави Анђео Господњи, и рече му: Устани и иди на поље Осечко, на место које ћу ти показати, и тамо сагради храм рођењу Пресвете Богородице. Светитељ исприча све родитељима својим, а они му дадоше довољно блага и он подиже храм на реченом месту и веома га украси.Потом се замонашио у Лесновском манастиру и живео у једном скиту у долини према Злетову. Прочуо се по молитви и подвизима и многи људи добијаху од њега исцелења од разних болести, и ослобађаху се од демона.Чудотворац и за живота и после смрти. Био је друг Прохора Пчињског и Јована Рилског. Саградио је храм светог Архангела Михаила. садашњи храм на том месту подигао је Јован Оливер, војвода цара Душана. Свети Гаврило се преставио у Господу крајем X века. Много година почиваху мироточиве мошти светога у манастиру Лесновском, дајући онима који с вером долажаху брзу помоћ и исцелење од нечистих духова. Касније, завишћу ђавола, крајем XIV века турски цар Мурат подиже рат против Срба. дознавши то, Патријарх Бугарски у Трнову граду побоја се спаљивања моштију светог Гаврила и зато дође и узе мошти преподобног те их пренесе у Трапезир и положи их у храму светих Апостола, где оне леже до данас и точе многа исцељења.Свети Гаврило се слави 15/28. јануара.

, A СВЕТИДАНИЛОДРУГИ РХИЕПИСКОПСРПСКИ  

Свети Данило беше син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узе на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру крај Ибра. Касније је био игуман Хилендара. Многе невоље је претрпео од пљачкашких латинских крсташа. био је Епископ бањски, потом хумски и најзад Архиепископ српски. Све време, од почетка па до краја био је строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио је краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стефана Дечанског. Борио се крепко против Латина, као и против богумила. Под његовим надзором зидани су манастири Бања и Дечани. Сазидао је и обновио многе цркве. написао је родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се мирно упокојио у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.[1]Слави се 20. децембра / 2. јануара. 

  НАПОМЕНА:

1. Житија светих.

СВЕТИАРСЕНИЈЕСРЕМАЦ Рођен је у селу Добра код сланкамена на дунаву. Замонашио се у младости. Чувши за дивну личност и делатност Светога Саве, Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и убрзо постави за игумана Жиче. Када Мађари навалише на земље Српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту у Руговској клисури код Пећи сагради манастир и цркву Светим Апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господњег. 

Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године). А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније умоли краља Владислава да пренесе Савино тело у Српску земљу. Арсеније је мудро управљао српском црквом тридесет година. Услед тешке болести (парализе) повукао се са трона 1263. боловао је и умро у Црнчи 28. октобра 1266. године. сахрањен у храму Светих Апостола у Пећи.Године 1737. због спаљивања Пећке патријаршије од стране Турака, мошти Светог Арсенија су преношене и чуване по разним манастирима, а од 1920. године налазе се у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.По благослову Српског патријарха и Синода, 1933. године руски архиепскоп Нестор однео је део моштију Св. Арсенија у Пекинг и у Харбин (у Манџурију), кад је тамо основана Православна Црква.Овај светитељ се прославља 28. октобра / 10. новембра.Молитвама Светог Арсенија Српског нека Господ помилује и спасе све нас, сав Српски род, све православне хришћане, и све људе Божје. Амин.[1]  

  НАПОМЕНА:

1. http://www.crkva.se/srbiarsenije.htm .

- , ПРЕПОДОБНИСИМОНМОНАХ СТЕФАНПРВОВЕНЧАНИКРАЉ  

 Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање - родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат Светог Саве.Стефан Првовенчани је владао од 1196. па до своје смрти 24. септембра 1228. непосредно пред смрт се замонашио, узевши име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога, три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава - будућег српског архиепископа Саву II, као и две кћерке којима нису позната имена.[1]Успомена овог светог српског краља прославља се 24. септембра / 7. октобра.  

  НАПОМЕНА:

1. http://www.pakibitija.com/index.php?option=comcontent&task=view&id=240&Itemid=94  

, СВЕТИМУЧЕНИК ЈОВАНВЛАДИМИР КРАЉСРПСКИ  

Један од првих српских светитеља, Јован Владимир (око 990 -1016) владао је Дукљом, најистакнутијом српском кнежевином тога доба, од око 1000. до 1015. године. у време његове владавине одвијао се дуготрајни рат између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила, који је освојио Дукљу 1009. или 1010, а кнеза Владимира утамничио у западној Македонији, у престоници свог царства, Преспи. Према Летопису попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара, заволевши заробљеног кнеза, молила је оца да је уда за њега. Цар Самуило је владимиру дао Косару за жену, а затим свог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском победом над Самуилом. Цар Самуило је недуго након тога преминуо, а по наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава,[1] који је преузео власт над царством 1015. Св. Јован Владимир је убијен 22. маја 1016. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, гдје је и сахрањен. Косара је потом пренела његове мошти у цркву Пречисте Богородице Крајинске, близу његовог двора на југоистоку Дукље. од 1381. мошти су чуване у Манастиру светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. у православној саборној цркви у Тирани.Успомена на св. јована владимира се празнује 22. маја /4. јуна.За свечев празник његове мошти се из тиране доносе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број верника.

Св. Јовану Владимиру је посвећено више цркава. Он је небески заштитник града бара.   

  НАПОМЕНА:

1. Јован Владислав је носио титулу цара бугарске од 1015. до 1018. године. Његова држава се у српској историји означава као Македонско царство, док историчари из Бугарске, чије су гледиште прихватили историчари у свету, сматрају да је та држава

једноставно само бугарско царство померено на запад. Био је братанац цара Самуила (976-1014), а власт је преузео 1015. године када је убио у лову Самуиловог сина и наследника Гаврила Радомира (1014-1015), а затим и његову супругу, док јењиховог сина ослепео. После тога је на превару довео и 22. маја 1016. године наредио убиство српског кнеза Дукље Јована Владимира који је био Самуилов зет, сматрајући га претњом за своју владавину. Владислав је погинуо почетком 1018. године приликом опсаде Драча, после чега се целокупна држава практично предала без борбе.

СВЕТИСИМЕОНМИРОТОЧИВИ  

Стефан Немања (црквенословенски: Ст?фань; око 1113 - 13. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве. Слави се као свети Симеон Мироточиви 13/26. фебруара. Као најмлађи син властелина Завиде, између 1166. и 1168. године збацио је свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143-1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је црквено-државни сабор у Расу. На међународном плану је улазио у велике савезе против византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са римским царем Фридрихом Барбаросом (1155-1190), али је био и одан Манојлу Комнину, шаљући му у помоћ војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Учврстио је веру православну у Србији, и започео изградњу монументалних владарских задужбина. у његово доба се појавио и аутентични српски стил у сакралној архитектури, познат као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хилендар, који је са сином Савом обновио из темеља 1198. године.Овај велики владар се повукао са власти и замонашио на сабору 1196. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хилендару, а његово тело је 1208. године пренето у манастир Студеницу, у коме се и данас налази. Његове чудотворне мошти и данас точе свето миро, а лоза која је из његовог гроба израсла у Хилендару, молитвама овог светитеља помаже бездетним супружницима да од Господа измолесеби потомство.

- СЕВЕРНИЗИД МЕДАЉОНИ

СВЕТИМУЧЕНИКСТАРАЦВУКАШИНИЗКЛЕПАЦА  

Православни Србин из Херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка 16. века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом из породице Мандрапа и звао се Вукашин - Вукан - Вук. Треба да је рођен крајем 19. века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе - римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима.Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га преко реда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени Мученик Вукашин је, мирно огледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: "ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђела Гаврила у земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).[1] 

  НАПОМЕНА:

1. http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=4745

СВЕТИСАВАЕПИСКОПГОРЊОКАРЛОВАЧКИ

 

Свештеномученик Сава (Трлајић), епископ горњокарловачки, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Завршио је богословију, а потом Правни факултет у Београду. од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Потом је изабран за референта, а затим за секретара Светог архијерејског Синода СПЦ. Када му се упокојила супруга примио је монашки чин и постављен је за старешину манастира Крушедол. Хиротонисан је за викарног епископа сремског 1934. године у Сремским Карловцима.Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.Други светски рат га је затекао као епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком.[1] Ради преузимања власти од Италијана око 100 усташа је дошло у Плашки 21. маја 1941. епископа Саву су прогласили за таоца "нове католичке државе Хрватске". Иста судбина је задесила и многе његове свештенике.[2] Усташе су га ухапсиле и са групом виђенијих Срба под стражом држали затвореног у штали Јосипа Томљеновића, свакодневно их мучећи и злостављајући.Под насловом "Главу дајем, ал' свој народ не остављам" свештеник Јован Силашки је у једном броју "Банатског весника" објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и сведочанство о његовом страдању: "... Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац је отворено рекао владици да мора да напусти "хрватски" Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио: "Главу дајем, ал' свој народ не остављам!" Да се надбискуп није шалио видело се одмах. владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певале: "Сви који сте у Христу рођени - у Христа сте се обукли".У то време Свети архијерејски синод СПЦ је више пута интевенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха.[3]

Када су после мучења владику повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. међутим, мучитељи јој то нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао. "да ли сте познавали владику Саву Трлајића?" - упитао је непознати Сараволца. "Чуо сам да је био свештеник у Башаиду"."Како да не! владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао".Затим је упитао непознатог: "откуд познајете владику?" "Био сам непосредан сведок његовог страдања" - одговорио је незнанац. "Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наста вили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама, српских гробница у том крају. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа".Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име...."Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту, у августу 1941. године, убијено око 8000 Срба. 

  НАПОМЕНА:

1. Устоличен је за епископа горњокарловачког 4. септембра 1938.2. Протојереја иса Ј. Пејновића, архијерејског заменика, протојереја Милана Докмановића,

пароха плашчанског, протојереја Милана Рајчевића, црквеног тужиоца, јереја Петра Вучинића, члана Црквеног суда, јереја Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, јереја милана Ђукића, секретара епархијског управног одбора, јереја Јашу Степанова, пароха плашчанског, јереја Ђорђа Стојановића, вероучитеља, и јереја Станислава насадила, пароха у Личким Јасеницама.

3. више о томе видети у књизи епископа Атанасија "Српска Црква у Другом светском рату".

СВЕТИПЛАТОНЕПИСКОПБАЊАЛУЧКИ Свети свештеномученик Платон (1874-1941) је као епископ бањалучки током другог светског рата пострадао мученичком смрћу од усташа.Рођен је у Београду 29. септембра 1874. Школовао се у Врању и Нишу, а потом је похађао Београдску богословију. Замонашио се као ученик трећег разреда Богословије. Када је завршио Богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послан је у Српско подворје у Москви гдје је наставио богословско усавршавање на Духовној академији, коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.  

По повратку из Русије постављен је за старешину манастира Рајиновца. У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник, који је окупацију провео у Србији. Од 1934. до 1936. био је старешина манастира Крушедола. Кратко време је био администратор охридске епархије. За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938, а после годину дана је премештен у Бањалуку, где је дочекао почетак Другог светског рата.Када су му усташке власти саопштиле да као Србин, који је рођен у Србији, мора да напусти тадашњу НДХ, епископ Платон је одговорио да "жели да остане уз своје стадо као пастир добри".Усташе су ухапсиле владику Платона и одвеле га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем изван Бањалуке гдје су их убили и бацили у ријеку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Унакажено тело владике Платона пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренесен је у бањалучку Саборну цркву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унесен у именослов светих Српске православне цркве. Слави се 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.Кивот са моштима Светог свештеномученика Платона налази се у Саборној цркви Свете Тројице у Бањалуци

СВЕТИПЕТАРЦЕТИЊСКИ  

Свети Петар, митрополит цетињски рођен је средином 18. века у Његушима од оца Марка и мајке марије, рођене Мартиновић. Када му је било 10 година, митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир "да учи књигу". У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукоположио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту српског народа. По упокојењу митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. У чин епископа га је хиротонисао митрополит Мојсије Путник 1784. године у Сремским Карловцима.Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. дао је први писани законик 1796. године. Написао је историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, 1830. године у 81. години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је београдски Митрополит Михаило 1893. године, на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана.Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као светац још за живота. Многи храмови широм Српске цркве су посвећени овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.Слави се 18/31 новембра.

СВЕТАВЕЛИКОМУЧЕНИЦАЗЛАТАМЕГЛЕНСКА  

Рођена је у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра у Христу и златна не само по имену него и по богобојажљивом срцу.Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: "ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли." Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. и рекоше јој родитељи: "кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота." и плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: "Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре светитеље и светитељке".Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не натопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. на послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.Слави се 13/26 октобра.

СВЕТАМУЧЕНИЦА ЈЕЛИЦА 

Мученицу Јелицу Црква није званично канонизовала, али се њена успомена веома поштује у народу, око манастира Рукумије, на обали реке Млаве недалеко од Костолца. По предању, сестру  

Јелицу су браћа Павле и Радул растргли коњима на репове због оптужбе снахе Павловице.Четири манастира у том крају су везана за овај култ. Заова, Брадача, Сестрољин и Рукумија. Овај последњи подигнут је где су јој пале руке, а једна њена рука се чувала у Рукумији као велика светиња. Према предању, манастир је добио име рукумија по култу везаном за руке сестре мученице Јелице.Наиме, на кивоту са моштима св. Мартирија Синаита, налазила се и друга светиња, рука свете мученице Јелице. Током бурних периода и мошти и рука су нестале. остао је само кивот, али изнад тог кивота се и данас читају молитве за здравље и пород. на хиљаде људи из источне Србије и других крајева долазе на ово свето место, где се над кивотом Мартирија Синаита много чуда догодило. многи су се излечили, жене децу добиле, демони су изгнани и сан се људима вратио...

СВЕТИПАТРИЈАРХМАКСИМ Св. максим Скопљанац је био патријарх Српске цркве у тешком периоду за време турског ропства, од 1655 - 1674. године. То су били врло тешки дани и године по хришћане. 

Са места митрополита пашког, изабран је зе патријарха пећког у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле поручио да бирају новог патријарха.Да би утврдио православну веру у народу, патријарх Максим је доста путовао, обилазио цркве и манастире, утврђивао људе, свештенство и монахе у вери и храбрио их да издрже тешке прилике.Обзиром да је турским властима морао да плаћа огромне дажбине, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у "писанију" (уписивање, тражење прилога) у Влашку 1661, Самоков 1662, Разлог 1664, и Панчево 1670. године.Био је учен човек и љубитељ књига, које су у то време, због ратова и разарања у Србији биле драгоцене. Књиге је откупљивао и потом поклањао црквама и манастирима.Поред свих тешкоћа, за време патријарха Максима живописан је храм Светог Николаја у Пећкој патријаршији 1672. године, а 1674. године саграђени су конаци.Почетком марта 1669. године патријарх је оболео и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније Црнојевић за митрополита хвостанског или пећког у својству коађутора.[1] Патријарх Максим је умро 29. октобра 1680. године у Пећи.

  НАПОМЕНА:

1. Коађутор - помоћник, унапред одређени наследник црквеног великодостојника.

СВЕТИ ЈОВАНДЕСПОТ Свети Јован, последњи деспот српски из породице Бранковића био је други по реду син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. 

Родио се док му родитељи још живљаху у Албанији, а одрастао је у Београду - месту у областиФурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима Православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у правој вери и у врлини.После смрти Јовановог оца св. Стефана, неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова, св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Привине Главе.Као деспот српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари иМлетци, који су тих година ратовали са Турцима. Благоверни деспот српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за

спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и братом максимом (а и сам са своје стране), Јован је помагао великим прилозима и светогорске манастире: Светог Павла, Хилендар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом максимом подигао или обновио манастире Привину Главу, Месић, Фенек, Дившу, Беочин, Шишатовац и друге.Али, млади и праведни деспот српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима и богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и часно је погребен у цркви Светог Луке у Кушову, покрај свога светога оца. После три године, тело његово показало се цело и свето. Од тада га је православни народ почео поштовати као светитеља Божјег.Када су Света мати његова Ангелина и брат му Максим подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног агарјанина (Турчина), коме се "живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована.Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

СВЕТИСАВАДРУГИ    

Св. Сава други, архиепископ српски (1264-1271) , био је четврти син св. краља Стефана Првовенчаног. На крштењу је добио име Предислав. Пре избора за трећег по реду српског архиепископа био је у манастиру Хиландару, а потом епископ у Хуму (хумски). Св. Сава II је био изабран за архиепископа Српске цркве 1264. године, још за живота свога претходника, св. Арсенија Сремца, који је оболео од узетости (парализе). Као и његови претходници, управљао је узорно архиепископијом, до 1271. године. "Живео је у чину чреде своје седам година. После овога пређе на блажени и вечни покој и би положено тело његово у дому Светих апостола". О гробу Саве II говори и патријарх Пајсије: "он и до данас цео и нераспаднут пребива у пећкој цркви близу гробнице другога архиепископа Арсенија чудотворца, чудеса чинећи многа."[1]Св. Сава други се прославља 8./21. фебруара.  

  НАПОМЕНА:

1. http://pravoslavlje.spc.rs/broj/943/tekst/arhiepiskop-sava-drugi/

СВЕТИПЕТАРКОРИШКИ Преподобни Петар Коришки је родом из села Корише, близу манастира Светог Марка код Призрена.[1] Као младић орао је земљу на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својомсестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тешко и истрајно. Помиње се да је из тешке борбе са демонским искушењима изашао као победник. око њега се сабрало мноштво монаха и он им је био духовни отац и наставник.  

Бежећи од славе људске он се неко време склонио у Црну Реку, где се доцније потом подвизавао свети Јоаникије Девички. Преминуо је у дубокој старости у својој пештери у Кориши. Хришћани верују да се оне ноћи када се он упокојио, у његовој пећини видела светлост од много свећа и да се чуло анђелско појање.Овај велики светитељ је живео у XIII веку. Над његовим моштима је цар Душан подигао цркву која је била хилендарски метох.Касније је остатак моштију светог Петра тајно пренет у Црну реку, где се и данас налази.Слави се 5. јуна по црквеном, а 18. јуна по грегоријанском календару.    

  НАПОМЕНА:

1. Постоји и предање по коме је био из једног села код Пећи. 

СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕПРВИПАТРИЈАРХСРПСКИ  

Свети Јоаникије архиепископ (1338-1346) и први Патријарх српски од 1346. до 1349. родом од Призрена. Служио је најпре као секретар (логотет) при краљу Душану. Архиепископ је постао 3. јануара 1338. године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у Скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Седам дана након тога, као патријарх је крунисао за цара "Срба, Грка и приморских страна..." Душана Силног Немањића, на Ускрс 1346. Тада је Србија била најјача држава на Балкану, па и међу најснажнијим у васељени, излазила је на три мора. Цар Душан је са Патријархом Јоаникијем подигао Св. Архангеле и још доста цркава и ван Србије. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, "законовъ церковныхъ великое утвержденіе" - каже се у његовом житију.Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, са двора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Чудотворне мошти светог Јоаникија се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем.Слави се 3/16. септембра.

СВЕТИНИКОДИМСРПСКИ   

Свети Никодим је био архиепископ пећки. Србин, подвизавао се на Светој Гори, и био игуман Хилендара. По смрти Саве III изабран је 1317. године за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи". он је крунисао краља милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски језик. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Прогонио је богумиле. Преминуо је 1325. године. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.Славимo га 11. маја по црквеном, а 24. маја по грегоријанском календару.

СВЕТИПРОХОРПЧИЊСКИ

 

Рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. Желећи духовни живот он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило, диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071).Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од врања), у једној малој пећини. Ту се и преставио, после шездесет и две године испосничког живота.После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: "Зашто, диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм". Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У том храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога, из којих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, а један део је касније доспео у Љубостињу. Остали делови његових светих моштију се и данас налазе у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима.Слави се 19. октобра по православном календару (1. новембра по новом).

СВЕТАВЕЛИКОМУЧЕНИЦАИРИНА  Света великомученица Ирина је рођена почетком I века на Балкану, у граду Магедону, [1] где је њен отац Ликиније био краљ. мисли се да је била Српкиња. рођена је под именом Пенелопа као незнабошкиња од родитеља незнабожаца. Учитељ у хришћанству јој је био апелијан. Касније је њу и њене дворкиње крстио ученик апостола Павла, Свети Тимотеј, који јој је донео посланице апостола Павла на читање.  

Одбијањем да се уда, она је разгневила свога оца, и отац је хтео мучити, али она га је кротким и мудрим речима обратила у Хришћанство. ипак, мучена је од осталих краљева. По предању, после свих мука ирина је дошла у град Месемврију, где је њу умртвио краљ Саворије, али је Бог оживео. Када је видео то чудо цар се са многим народом крстио. Верује се да је света Ирина својим страдањем за веру Христову обратила преко сто хиљада незнабожаца у хришћанство. Најзад је сама легла у гроб и наредила Апелијану да гроб затвори. После четири дана, кад су гроб отворили њено тело није било у гробу.Слави се 5. маја по црквеном, а 18. маја по грегоријанском календару.  

  НАПОМЕНА:

1. Магедон или Мигдонија је град у Тракији, покрајини на северној обали Егејског мора.

СЦЕНЕЖИТИЈА ГАЛЕРИЈАСЕВЕР  

МУЧЕНИШТВО ЗЛАТЕ МЕГЛЕНСКЕ[1] Света девомученица Злата је рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света злата беше смерна, кротка и побожна девојка, мудра у Христу и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом, чистом и чедном. При томе она беше и необично лепа. Та њена лепота и би повод да се њен живот украси страдањима великомученице.  

Један тамошњи Турчин, прелашћен ретком лепотом Златином, распали се сатанском љубављу према Злати, и вребаше згодну прилику да задовољи своју гнусну страст. Једнога дана Злата оде са другим женама у шуму по дрва. Сладострасни Турчин, сазнавши за то, подговори неке сличне себи бесрамнике Турке, те уз њихову помоћ ухвати злату и силом је одведе кући својој. и најпре покуша да је разним крупним обећањима приволи да се потурчи, дајући јој реч да ће се онда оженити њоме: у противном, он ће је ставити на страшне муке. Поражена безочношћу, Злата одлучно одби, и остаде храбра и неустрашива. и призвавши у помоћ име Господа Исуса, она неустрашиво рече: Ја у Христа верујем, Њему се клањам и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на ситне комаде исекли.Чувши такве одлучне речи, Турци видеше да ову девојку не могу придобити обичним средствима, већ се мора измислити нешто нарочито. и знајући да су жене вичне у томе да девојку занесу, они предадоше Злату својим женама да је на сваки начин приволе на оно што они желе. и шта све те жене не чинише и каква све лукавства не употребише и каква све уживања не обећаше. Читавих шест месеци они се трудише око злате да је приволе да прими муслиманску веру. али им све то би узалуд, пошто блажена злата беше чврста и непоколебљива у својој вери у Христа.

После тога Турци позваше златине родитеље и сестре, и страховито им претећи наредише: или да своју кћер злату приволе да се потурчи, или ће они убити злату, а њих подвргнути мукама и одузети им имање. Преплашени, родитељи и сестре стадоше наговарати Злату да се потурчи и плачући горко са сузама јој говораху: Кћери, кћери слатка, сажали се на себе, и на нас родитеље своје, и на сестре своје, сви ћемо због тебе пропасти и бити уништени. одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота.Пренеражена и ожалошћена, али сва окриљена пламеном љубављу према Христу, витешка душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама, него се диже изнад суза својих родитеља и својих сестара. и сва винувши се изнад тела и крви и изнад природних закона, света Злата рече својим родитељима и сестрама: Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје. имам оца - Господа Исуса Христа, и мајку - Пресвету Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке.Када Турци, а особито отмичар златин, увидеше да сва лукавства и средства која употребише, не помажу ништа, онда они прибегоше мучењима. и најпре свету злату бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. затим јој с леђа искаишаше кожу, па те каише њене коже повешаше испред њених очију, еда би је на тај начин заплашили; док крв потоцима течаше од њеног тела и натапаше земљу.Ове страховите муке, које би могле поколебати и најхрабрије људе, света мученица трпљаше веома јуначки, крепљена силом крста и свесрдном љубављу према Господу Христу. Јер, као што каже свети Симеон Метафраст: душа, оковима љубави везана за Бога, не сматра страдања ни за шта, радује се боловима, и цвета у мукама.Боравећи у тим ужасним мукама, света страдалница чу да се у селу налази проигуман Светогорског Светоникитског манастира отац Тимотеј, духовник њенога оца, и посла једног хришћанина коцу Тимотеју са усрдном молбом, да се помоли Богу за њу, да је Господ удостоји да богоугодно заврши подвиг свога мучеништва. - Смирена молба њена би испуњена: Господ јој даде силе те она заиста богоугодно заврши подвиг велике мученице.Напослетку бездушни Турци обесише страдалницу о дрво и исекоше сву на ситне комаде. и тако света Злата, испитана и очишћена као злато у топионици толиких страдања, предаде своју свету душу у руке Бесмртном Женику свом, добивши од Њега двоструки венац; венац девичанства и венац мучеништва. и сада се у рајским насељима радује заједно са мудрим и победничким девама и блаженствује у дивотном Царству Господа Христа, славећи Га кроза све векове. Њеним молитвама нека се и ми удостојимо небеског Царства.Комаде часних моштију свете великомученице Злате хришћани тајно покупише, па часно и побожно сахранише. Света Злата пострада месеца октобра 1795. године.  

  НАПОМЕНА:

1. из Житија великомученице злате, страдање описано по казивању духовника оца Тимотеја.

СМРТ СВЕТОГ ПЕТРА КОРИШКОГ[1]

Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада многи богоугодни светитељи засијаше по Србији и читавом Балкану. међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена.Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око Пећи, из села Уњемир, данашњи Ујмир крај Пећи. родитељи му беху побожни и честити хришћани. Још док је живео са родитељима блажени Петар испољаваше благодат Божју, од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве. Уместо тога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје.  

Када његови родитељи уснуше у Господу, Петар се замонаши и потом успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи.Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима јављаху, но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но анђео га прихвати и рече: "не плаши се од мене, ја сам Михаило, архистратиг сила Господњих,

и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!". и арханђео мачем одмах прогна змију, а старцу рече: "мир теби, душо која тражиш Господа! виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени". и архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: "Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног анђела!" и ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом арханђелу за ово чудо.По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Његов живот, подвиге и многа чудеса, описао је хилендарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком. Јер, Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, него упути к њему неке богољубиве монахе. дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи. Предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, преподобни их радо прихвати и благослови им да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим, на њихову молбу исприча им своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: "Слава Богу за све!" најзад се још једном топло помоли, говорећи: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела". затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер их даром чудотворства и миомиром изобилно обогати. зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355) предаде је на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хилендара.Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем XVI века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци, код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају.Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. амин.  

  НАПОМЕНА:

1. Житија Светих: Преподобни отац наш Петар Коришки, испосник и отшелник.

СВЕТИНИКОЛАВРАЋАВИДСТЕФАНУДЕЧАНСКОМ Краљ Србије Стефан Урош III дечански Немањић рођен је око 1276. Умро је у Звечану 11. новембра 1331. Био је из породице Немањића, син краља милутина (1282 - 1321) и отац цара Душана Силног (краљ 1331 - 1346, цар 1346 - 1355). Наставио је ширење Србије на рачун Византије, а након победе у битци код Велбужда[1] 1330. године, створио је од Србије најмоћнију силу на Балканском полуострву. 

Још као дечак, био је таоц код татарског кана Ногаја, који је тада био суверен Бугарске, а претио је Србији. Његов отац, краљ Милутин, у једној повељи пише: "Послах му (ногају) на службу и мога љубљеног сина Стефана... он је много времена провео у двору тога безаконог цара, јер му нико није дозволио да се врати у отачаство своје." Стефан Урош је међу Татарима провео шест година - до 1299. године. Након повратка у Србију отац му је дао да влада Зетом, што је био знак да га је у то доба сматрао наследником. "и одели му достојан део своје државе, зетску земљу са свим њеним градовима и облашћу њиховом..." Стефан Урош је годинама мирно и послушно владао својом облашћу. Међутим, 1314. године он се побунио, вероватно страхујући да ће отац неком другом оставити престо. Према архиепископу Данилу, био је подстакнут "властелом, који зломислени, побеђени ђаволском вештином... превратише га од љубави свога родитеља ласкавим речима".Обећавши да ће бити милостив, Милутин је на превару заробио свог сина Стефана, али је затим наредио да га ослепе. Наређење је изведено у Скопљу. Међутим, изгледа да је казна, намерно или случајно, лоше изведена, па је Стефан донекле сачувао очни вид, али је то годинама крио, носећи повез преко очију.

Након тога, милутин је прогнао сина с целом његовом породицом ван земље, у Цариград, где је под надзором ромејског цара, Милутиновог таста, пет година био заточен у манастиру Пантократора (до 1320. године).Ни у изгнанству Стефан Урош није био поштеђен даљих искушења: тамо му умире млађи син, по имену Душица. Григорије Цамблак описује како је Стефан, попут старозаветног Јова "кад срце изнутра пробадаху стреле природе", подигао руке ка небу и узвикнуо: "Господ даде, Господ узе."Негде пред крај милутинова живота, 1320. године, након посредовања потоњег архиепископа Данила, Стефану Урошу Дечанском је дозвољен повратак у Србију и дата му је мала област на управу - Будимље (данас Беране, пређашњи иванград). Ту је дочекао вест о очевој смрти и проглашењу свог млађег брата Стефана Константина за новог краља.Тада је Стефан Урош објавио да му се указао свети Никола и да му је, Божјом помоћи, вид враћен: "Благи Бог, који од почетка све зна и испитује срца... светлост очију мојих врати ми и просветли..." "видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сада видим!" (Стефан дечански). Утисак на савременике био је више него упечатљив. Стефану Урошу одмах прилазе и властела и Црква. Већ у јануару 1221. архиепископ Никодим га свечано крунише за краља. Истовремено је и Стефанов син Душан крунисан за "младог краља": "и Богом дариваним венцем краљевства српског венчан бих на краљевство, у исти дан са благородним сином краљевства ми, Стефаном, лета 6829. месеца јануара, 6 дан, индикта 5, на празник Богојављења... да се зовем Стефан, Богом помиловани и Богом просветљени краљ, Урош Трећи." (дечанска хрисовуља). 

  НАПОМЕНА:

1. Код Велбужда су се сукобиле српска и бугарска војска. Рачуна се да је са сваке стране било око 15.000 ратника - бројна сила за то доба. Бугарски цар Михаило је погинуо, а његова војска је потпуно разбијена. Битка код Велбужда остала је за на редних пола века, све до Маричке и Косовске битке, најзначајнији сукоб на Балкану између две војске на отвореном пољу.

ЧУДОСВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДЕВИЧКОГ Свети Јоаникије девички (некада и Јанићије) је као младић, обузет љубављу Христовом, оставио свој дом и удаљио се у предео Ибра, у тесну пештеру Црне Реке, у којој се, по предању, пре њега подвизавао свети Петар Коришки. Међутим, када се његова слава почела распростирати међу људима, он је одбегао у Девич, на Косово, и сакрио се у густу шуму девичку. Јоаникије је ту провео многе године у самоћи, ћутању и молитви. По предању кнез српски Ђорђе (Ђурађ) Бранковић довео му је своју полуделу ћерку коју је овај светитељ исцелио. Из благодарности Ђорђе је подигао манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту до данас почивају чудотворне мошти светог Јоаникија.

Звоник и купола храма, поглед са северозапада.

Звоник и купола храма, поглед са северозапада