NATPIS

Nad liticama, nad klancimaDuhovi krueNjih se ne tiu prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoa ne napusti svetDa se reke ne rasane u glomaznim tokovimaI da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strano bi bilo (vele)Kao nekad, u poetku vekova,Da se rasani i razgali Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,Da tice zalupaju prozranim krilimao vedrinuDa plava zvonkost zaubori otrovno

I jeziva jasnost nastane.

NOU PREMA

Mami i strepi, kobi i muti:Sve manji doskok, otriji luk,Sve tii zanos, krai minuti -Svetliji znaaj, strasniji zvuk.

Oko u oko, snovi u snove,Prolom u prolom, slutnje u slut -Uklinje, zgraa, priziva, zove:Krivinama je svet obasut.

Ustuka nema, ni druge tajne,Vena je due za duu glad -Za poraz ula, za sne beskrajneJedan je zastoj, jedan je pad.

TEKA NO TRESE GRANAM IZNAD NAS

Drvee bezmerno, granje nevidljivo,Zato se pretamnim ti granas svemiromKad cvetas uporno, kad cveta stidljivoPradrevnih sazvea uzrujanim nemirom.- Drvee bezmerno granje nevidljivo.

O noi poslednja, o noci sablasna,Kada smo pijani beskrajem bezdanim emu je alema uteha prekasna,Ti si nas izdala osmehom zvezdanim - Kada smo pijani beskrajem bezdanim

Drvee bezmerno, zatresi granama,Zvezdane apate to slute lutanjem Obujmi prostorezgranutim utanjemDaj mrana zanosa, daj svima stranama - drvee bezmerno zatresi granama.

OSVETIU LJUDE

Raspevau oaj stare vasione,Trenutak to cvili, dane koji zvone,U sazvuja ivih ukobiu rez.Zarobiu slatke brojeve i sponeIskriviu bia da se bolno skloneU sitnog iverja utrnuli vez.Kroz pravilo are, kroz zanos poretkaPreboleu znaaj kraja i poetkaUskladiu prekroj i pretanak bod.Osvetiu ljude: grozniavog pretkaZbunjenog potomka; u buncanja jetkaRasplinut, razvijen opinjeni rod.Razgaljenih snova nedozvanje bujnoSlomljenih poleta nadanje uzrujnoOdnosa i sri zaneseni sklopNek se zaleluja, zgranut, jedva ujno -I ko tanka para nek iili rujnoBezbrojnog iskustva preobraen snop.

Katedrala

Na malenim kolicimaVukao sam teki kamenSa planine u dolinu.

Bezbrojni su tamni ljudiVukli kamen to e crkvaDa postane raspevana.

U sred svoga gluha poslaZastajahu oajniciMoljahu se svome svecu.

Grehovi se nakupiliMutnim rojem prekobrojemI ko gavran srce kljuju.

Grehovi su preogromniRad kojih su ostaviliSvoga doma toplo gnezdo.Pristignu ih na prepadePuni mraka besovskogaI iskonskih udovita.

Svaki sebi straan doeI kukavan nepoinstvomNepristupan spaseniju.

Grehove e otkajatiVernim hodom smernom strepnjomBlagom milju krotkim inom.

Ne znam mesto te planineNe znam pada te dolineNe znam doba te starine.

Ne znam ime hrama onogNiti sveca kom se dieNiti roda koji zida.

Teglio sam celom duom- Za molitvu oprotajnuNije bilo vie snage.

I opet e pokolenjaCrkvi stvarat zvuni blesakZa boravak anelima.

I drugi e neki govorDa zazvoni na usnamaDa procveta u srcima.

I molitve drugaijeRainie tamu svetaUzrujnijim romorenjem.

Sam samotan i bez drugaJa u veno vui kamenZa sve nove bogomolje.

Za svetlije i jasnijeBlistavije i strasnijeubornije i glasnije.

Gde god grehom strepnja cviliGde oajna sumnja miliGde se miso sebe boji:

- Dok ne bude pretvorenaCela zemlja od kamenaU molitvu od plamena.

ZVUNI PREDEO

udesni tamni borovi,Dozrele kronje jekova,Sudbinski strasni horovi,Jezivom slavom vekova.

iju li pesmu vijete,zelene gore sumorom,Koje li slutnje umoromDublju, vi, tajnu krijete.

Pod vama, plave dezdaniZemlja je zvuke upila muzike prostor zvezdanigluha su grotla skupila.

Zedne su svestihukova, Zvezde beskrajnih plesova,drhte od ludih besovastabla, prepuna zvukova.

JESMO LI IIJI

Jesmo li iiji?Kud nose poleti?O, samo voletiTrske i drumoveLelujne humove.Ne biti niiji!Ne biti niiji:Odsjaje voleti,Zamraj tiiji;Samotne goletiLak uspor lukova,I penu zvukova.