starac sofronije - pisma bliskim ljudima

8/7/2019 Starac Sofronije - Pisma bliskim ljudima

1/71

Arhimandrit Sofronije

PISMA BLISKIM LjUDIMA

__________________________________________

Naslov originala:

Arhimandrit Sofroni

(Saharov)

Pisma Blizkim ldm

preveo:

Bogdanov Zoran_______________________________________


Saharov

Pisma

Bliskim ljudima

Prepiska s porodicom protojereja

Borisa Starka

__________________________________________

od redakcije

Prvi put publikovana pisma arhimandrita

Sofronija porodici protojereja Borisa Starka duboko


2/71

poucna, zraceci istinskom ljubavlju, po svom

duhovnom blagodatnom sadrzaju, i po malo poznatom

biografskom materijalu ne mogu biti nasledje samovlastitog porodicnog arhiva.

Duboko smo zahvalni porodici nedavno

upokojenoga o. Borisa Starka zato sto je ljubazno

prepustila pisma, dozvolivsi svima nama da se jos

jedanput sretnemo sa zivom recju jednog od poslednjih

podviznika nasih dana, velikog molitvenika, bogoslova

i duhovnog pisca - starca Sofronija. U ovu knjigu

ukljucili smo mnogo brojne fotografije koje je o.

Sofronije poslao porodici Stark, a takodje i pricu o

blazenom otroku Sereziku Starku, koji je napisala

monahinja Serafima (Osorgina).


3/71

U V O D

11. jula 1993. godina na dan prepodobnih Sergija i Germana, valamskih cudotvoraca, u 97. godini

okoncao se zemni zivot shiarhimandrita SOFRONIJA (Saharova).

Za mnoge ime o. Sofronija postalo je poznato po knjizi Starac Siluan, ciji je on autor.

Prepodobni Siluan atonski podviznik naseg veka, blazeni starac, duhovni nastavnik o. Sofronija.Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva pribrojala ga je 1988 godine liku svetih. Po blagoslovu svetog

patrijarha Alekseja II Ruska Pravoslavna Crkva unela je njegovo ime u svetacnik.


4/71

Uistinu, divna su dela Tvoja Gospode: prepodobni Siluan pretstavio se 1938 godine, 24 septembra

po novom kalendaru, takodje na dan secanja na prepodnih Sergija i Germana Valamskih.

1947 godine, nakon 22 godine provedenih u manastirima na Atonu, jeromonah Sofronije dosao je u

Francusku, gde se uponao s porodicom protojereja (tada jos jereja) Borisa Starka: s njegovom zenom

Natalijom Dimitrijevnom i njihovom decom. Cetrdeset sest godina vezivala ih je ljubav u Hristu i bratsko

druzenje.

+ + +

Otac Boris Stark rodio se 1909 godine u Kronstatu u porodici pomorskog oficira. Njegov otac, JurijKarlovic Stark, osam godina je plovio na Krstarici Aurora, presavsi put od nizeg oficira do starijeg oficira

krstarice. Kasnije, vec u cinu kontraadmirala, komandovao je sibirskom flotilom. Posle komunistickog

preuzimanja vlasti, on, ne priznajuci novi rezim koji su ustanovili bezboznici u Domovini, otplovio je

flotilom na Filipine, zatim je presao u Evropu, u Pariz.

1925 godine, kada mu je umrla majka, petnaestogodisnji Boris Stark zajedno sa mladjom sestrom

emigrirao je u Francusku, da bi se sreo sa ocem. Poceo je tezak zivot, isti za sve prebege iz mnogostradalne

Rusije... Boris Stark postaje clan Ruskog Hriscanskog Studenskog Pokreta 1929 godine na kongresu

R.H.S.D. Boris Georgijevic upoznao se sa cerkom ruskog artiljerijskog pukovnika, sa svojom buducom

zenom Natalijom Dimitrijevnom Abasevom. Tada su oboje napunili 19 godina. Nakon pet dana mitropolitEvlogije (Georgijevski), njihov duhovnik, blagoslovio je da se mladi vencaju, sto se i ispunilo iste godine.

1930 godine u porodici Starkovih rodio se prvenac, Serezik. Bogu je bilo ugodno da uzme k Sebi u

istinu blazenog otroka u 9-togodisnjem uzrastu. (O njemu je na kraju knjige objavljena uspomena Antonine

Osorgine, u monastvu m. Serafime.) 1931 godine ocu Borisu i matuski rodila se kcer Vera, 1944 sin

Mihail, 1946 Nikolaj.

Primivsi svestenstvo 1937 godine, od 1940 o. Boris bio je svestenik Ruskog Doma i ruskog

pravoslavnog groblja Sent Zenevjev kod Pariza. Ovde su o. Sofronije i o. Boris zajednicki sluzili.

Arhimandrit Sofronije veoma je zavoleo porodicu Stark i zblizio se s njima toliko, da se cak ispovedao o.

Borisu.1952 godine o. Boris Stark se sa porodicom vratio u Domovinu. On namerava da ode u Lenjingrad,

otkuda je bio rodom, no Svjatejsi Patrijarh Aleksej I (Simanski) rekao je da mora da se porusi u provinciji.

To je, ocito, spaslo o. Borisa od represija tih godina. U pocetku je bio upucen u Kostromu, zatim od 1953 do1960 godine sluzio je u Hersonu kao nastojatelj sabora i sekretar Hersonske eparhije. To je bio period

procvata crkvene delatnosti o. Borisa. Sazidao je nove hramove, osvestao prestole. Mnogu decu uveo je u

oltar, osnovao Odesku seminariju. Sada su oni svestenici, a jedan episkop.

Od 1960 do 1962 godine o. Boris Stark sluzio je u Ribinskom, od 1962 godine u Jaroslavu, kao

nastojatelj katedralnog sabora. Protojerej Boris Stark bio je udostojen najviseg ruskog duhovnog odlikovanja

patrijarsijskog krsta.

Sa svojom suprugom Natalijom Dimitrijevnom o. Boris proziveo je u punoj ljubavi i saglasiju vise

od 66 godina, podigavsi troje dece. Gospod ih je blagoslovio sa 10 unuka i 9 praunuka. Dva sina o. Borisa

sada su svestenici Jaroslavske eparhije; odredjeno vreme sluzili su u parohijama Belgije i Livana.

Na veliku zalost o. Boris nije doziveo do izlaska ove, toliko ocekivane knjige. Posle teske bolesti, na

dan pomena svetih 14.000 Vitlejemskih mladenaca mucenika, 11. januara 1996 godine, o. Boris se

upokojio.

+ + +

Nesumnjivo je da ce dugi zivot i duhovni opit oca Sofronija biti brizljivo izucen i da ce se naci autor

koji ce moci dostojno da to prenese na hartiju kao nasledje buducih pokolenja.

Sada nasa porodica zeli da iznese ovo blago koje se sacuvalo kod nas i sastoji se u pismima o.

Sofronija do i posle naseg odlaska iz Francuske. Arhimandrit Sofronije do kraja svojih dana nije prestajao da

duhovno hrani nasu porodicu, redovno se dopisujuci sa nama. Triput smo isli da ga vidimo posle odlaska,

susrevsi se i s njegovim kelijnicima.


5/71

Pisma su objavljena sa svim svojim osobenostima: jezika, slovnih razmaka (pisma su pisana na

masini), logicnih akcenata i td. Izuzetno smo sebi dozvolili da izostavimo mesta koja se odnose samo na

nasu porodicu i imaju posebno licni karakter, takodje su neka imena zamenjena slovima. Sve ono sto moze

izazvati opsti interes, pruziti pomoc u nasem teskom (u duhovnom smislu) vremenu, uputiti molitvi, ostavili

smo bez izmene.

Sva pisma data su po hronoloskom redu. Na pocetku knjige je govor o. Sofronija savezu R.H.S.D. i

njegova beseda posle molebna pri odlasku nase porodice u Rusiju.Blagodarni sno Gospodu nasemu Isusu Hristu za radost i cast, koja je sisla na nas dole, za to sto smo

znali oca Sofronija, za njegovu ljubav i molitvu.

Neka se dusa njegova u blazenstvo useli i secanje na njega neka traje od pokolenja do pokolenja.

Porodica protojereja Borisa Starka

g. Jaroslav


6/71

Govor

savezu Hriscanske mladezi R.H.S.D.

Hristos vaskrse!

Draga moja u Gospodu braco i sestre.

Mir vaskrslog Gospoda nasega Isusa Hrista i ljubav Boga Oca, i blagodat Svetoga Duha da bude s

vama u ove dane i u sve dane zivota vasega.

I ove godine zeleo sam da budem s vama u dane vaseg sabora, kao i prosli put. Boravak medju vama

za mene je uvek bila velika radost, zato sto vi volite Hrista, zato sto ste vi, ne gledajuci na vasu mladost,

istinski aristokrati duha. I mada sam sada lisen radosti zajednicke molitve sa vama i neposrednog opstenja,

ipak sam pun blagodarnosti Bogu, sto kao odgovor na vas poziv mogu da vam posaljem, kao brat, svoj

iskreni pozdrav i najbolje zelje, a kao svestenik, mada i nedostojno nosim ovaj cin, svoj blagoslov i reci od

srca. Duzni smo da neprestano blagodarimo Bogu, Koji nam je dao mogucnost duhovnog opstenja kroz zivu

rec, zivu zbog toga sto ishodi od Zivoga Boga.

Ne jednom u toku nasih proslih susreta govorili smo o neophodnosti da shvatimo da smo mi prizvani

velikom, uistinu bozanstvenom sluzenju Novome Zavetu, koji je zapecatio Gospod nas Isus Hristos Svojom

Krvlju. To saznanje uopste nije gordost. Sveti Jovan Bogoslov kaze: Znamo da smo od Boga... A znamo daje Sin Bozji dosaoi dao nam razum, da poznajemo Boga Istinitoga...(1. Jn. 5,19-20).

Ovo znanje nam je neophodno i kao neiscrpni izvor snage da bi smo mogli poneti obaveze naseg

sluzenja, koje prevazilazi ljudske moci. Vidimo u kakvom mraku zivi nas svet tokom citave svoje istorije.

Razlog neizvesnosti i mucnog stradanja sveta nije u realnim uslovima zemnog zivota, vec iskljucivo u

pobuni covekovnog bogoborackog duha. I nase sluzenje sastoji se u stremljenju da silom ljubavi prevladamoovu bogoboracku pobunu covecanstva. I kada se mi doticemo sveta u poretku svoga sluzenja vidimo da je

ono bezmerno tesko. Zbog cega Bog nije blagoizvoleo da nam da silu da lecimo svaku ranu u ljudima, kakvuje dao svetim apostolima i nasim ocima. Liseni ove sile isceljenja, pokriveni smo kao neprestanim sramom u

svom sluzenju. Kada nam dolaze ljudi shrvani tezinom stradanja i istu od nas pomoc i utehu, dajemo im

nesto drugo od onoga sto traze od nas. Nasa rec bez vidljive pomoci ostaje u vecini slucajeva

neprihvacena. Vise od toga, ono se cini surovim. Mi pozivamo na trpljenje i nadu. I kao odgovor na nas

poziv cujemo:Lako je reci trpi, kako trpeti kada stradanja postanu nesnosna. Lako je govoriti neocajavaj, imaj nadu, ali kako imati uprkos potpunoj smutnji, rasulu i ocajanju. U tuznom srcu svome mnogoputa sam razmisljao da ako oni koji nam dolaze ne budu dobili vidljivu cudotvornu pomoc, mi cemo nositi

sramotu do kraja svojih dana. Nismo pokriveni sramotom zato sto je rec nasa neistinita ili izokrenuta, vec

zbog toga sto je ona bez vidljivog znacenja dostupnih manjini izabranih. Ko da otkrije ljudima duhovni sluh,

ko da im da duhovne oci, da bi mogli cuti i videti lepotu i svetlost reci koju Crkva propoveda, da bi se

njihova dusa odvratila od svega ostalog? Da odgovori ne u neprijateljskom smislu i mrznji, vec u moci

saznanja sustine svega ostalog, sto je u svetu, reci Hristove. A mi se u svom bezumlju usudjujemo govoriti,sto i vama predlazemo, i svim ljudima uopste, ove Hristove reci koje daruju zivot vecni.

Nazvao sam vas aristokratima duha. Ucinio sam to ne da bih vam laskao. Ja vam se istinski divim

sto ste u svojim srcima osetili gde je pravda Hristova, i u ovim nasim lukavim, punim sablazni danima,

podelili s nama mnoge zivotne teskoce i uvrede. Tako apostol Pavle u Poslanici Jevrejima pohvaljuje Mojsija

zato sto on vise voljase da strada sa narodom Bozijim nego da ima privremenu nasladu greha, smatrajuciporugu Hristovu za vece bogatstvo od svega blaga egipatskoga (Jev. 11,25-26).Ne cudite se tome sto nas jemalo, sto su plodovi nase propovedi brojcano neznatni. Velicina nasih reci od toga se ne umanjuje, i istina u

svojoj biti ne strada. Rec Bozja obraca se slobodnom coveku nenanislo, krotko, i covek je moze prihvatiti ili

odbaciti. Neuslisani, odbaceni, prognani, skrivamo se u svoj kutak i izabiremo cutanje. Vidimo da svet ide

svojim putem. Srca ljudi zedno se otvaraju da bi u sebe primila svako seme nepoverenja, odbojnosti, mrznje,

sukoba, i gluha i nema ostaju na poziv Crkve ljubiti biznjega. Posebno je bolno neblagorodstvo ljudi kada

svoje neprijateljstvo i nepravdu prikrivaju imenom Hristovim i sluzenjem Bogu.

U svom obracanju vama nazvao sam vas dragima u Gospodu. Dragi i ljubljeni bivate za nas zbog

svoje ljubavi prema pravdi Hristovoj. Sta vi vidite od nase Crkve osim tih zivotnih teskoca u kojima ona zivi.


7/71

I opet, vi je ljubite. Mi stariji po godinama od vas, primicemo se svom ishodu. Po meri svojih nemocnih

snaga predali smo vam reci istine, koje smo primili od svojih duhovnih otaca. I nasa najdublja zelja je da na

svom zivotnom putu do kraja prenesete ovo sveto nasledje, da ga predate tim novim, nerodjenim ljudima,

koji ce biti sposobni i dostojni da ga prime.

A sada, zavrsavajuci svoju kratku besedu vama, zelim da je zakljucim recima velikog apostola

Pavla:Isus, da bi osvetio narod krvlju svojom postrada van grada. Dakle, izadjimo k Njemu izvan stanista,

porugu Njegovu noseci. Jer ovde nemamo postojana grada, nego trazimo onaj koji ce doci (Jev. 13,12-14).Blagodat Gospoda nasegta da bude sa svima vama neprestano.

Ljubeci vas u Hristu

jeromonah Sofronije

Nica, 10 maja 1951. g.


8/71

Beseda,

izgovorena posle molebna pri preseljenju o. Borisa Starka i njegove porodice u Rusiju

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Ljubljeni u Hristu braco i sestre.

Vama su dobro poznate reci, rekao bih zapovesti, velikoga Pavla, apostola Hristova:sto je za mnom

zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom (Fil. 3,13). I druga: Ugledajte se na mene, kao i ja naHrista (1. Kor. 11,1).

Secajuci se ovog zavestanja bozanstvenoga Pavla u casu kada se oprastamo i pratimo naseg voljenog

brata i dragog sasluziteljaprotojereja Borisa i drugih nam: njegovu suprugu Nataliju i decu Veru, Mihaila i Nikolaja na daleki put, hocu da zaboravim brzo proteklih pet godinanaseg zajednickog sluzenja ovde;

zaboraviti, ako je moguce, sve radosti i tuge, nevolje, muke i napori, utehe, uspesi i neuspesi, i neretko

(usudjujem se reci) stradanja, kojima su one bile, te godine, ispunjene; hocu da zaboravim cak i ovaj

trenutak, to jest bol rastanka s vama i da se umom ustremim na veliki put koji ih ocekuje. Odbacivsi

malodusni strah pred svim teskocama, koje su neizbezne na svim covekovim putevima; tezim da proniknem

duhom u to istinsko dobro kome pripada vecnost i koje ih pokrece na sveti podvig radujem se za sve njih i

pre svega, svakako, za oca Borisa i njegovu suprugu Nataliju, i zelim im sve najbolje.

Kako se moze radovati srce covekovo koji, dugo lutajuci po pustinji, iznenada ugleda njemu blisku i

srodnu dusu, tako da se obraduju njihova srca kada ugledaju na putu domovine milione bliskih i dragih im poduhu brace i sestara.

Kako se raduje smeli moreplovac kada iz uskih obala zaliva isplovi na pucinu okeana bez obala, tako

da se obraduje dusa njihova kada izadju oni na pucinu okeana zivota nase rodne Ruske Crkve, vece od svih

pomesnih Crkava u protekloj istoriji sveta.

Kako se, nesumnjivo raduju orao, kada se na svojim snaznim krilima uznosi u plavetne visine neba,tako da se obraduju umom i srcem kada na krilima velike molitve ruskog naroda budu uzneseni i oni na nebo

ljubavi Bozje.

Misao o predstojecem im susretu, o novom podvigu koji je pred njima radja u mojoj dusi mnoge

uzvisene slike; crtajuci ih pred vama u ovom trenu morao bih da produzim, ali zadovoljicu se recima. Uovim poslednjim minutima nase zajednicke molitve pozivam sve vas da nadjete reci, koje ce ostati

neizbrisive u bicu sveta na sve vekove. Kako je moguce to uciniti? Da nase reci ne bi ostale samo ljudskima,

brzo iscezavajuci u tacnim bezdanima beskrajnog sveta; moramo se okrenuti molitvi. Molitva kao recprinesena Istinitome Bogu vecno ce prebivati u Njemu.

Boze, Sazdatelju nas, molimo Te, blagoslovi put slugu Tvojih: brata nasega protojereja Borisa,

suprugu njegovu Nataliju i njihova ceda Veru, Mihaila i Nikolaja, i Ti Sam budi im Pokrovitelj Sveti i

svesilni, Zastitnik njihov; pokrij ih Tvojom bezmernom miloscu na svakom mestu vladavine Tvoje. Da bude

svetlost Tvoja neotstupno s njima na svim putevima, koje si postavio Ti u Svom blagom od veka promislu o

svetu i svakom coveku koji dolazi na svet. Da bude Duh Tvoj na njih i sila Tvoja da sadejstvuje u svakom

njihovom delu, koje Ti uzazelis da polozis na njih. Da, Sveblagi Gospode i Oce nas, ne odstupi od njih, od

citavog njihovog doma nikada, i radost spasenja Tvoga da ih utesi u svakoj nevolji, kao i sve one kojima oni

sluze u Ime Tvoje. Udostoji njih i nas, do poslednjeg naseg daha, da prinosimo Tebi Zrtvu Pravde i

neporocno slovoslovlje u sve dane zivota ovoga i u vekove vekova.

Reci, Gospode: Neka tako bude. Amin.

Sent-Zenevjev de Bua,

Francuska

20 maja 1952. g.


9/71


10/71

Nuazi le Gran, 4 januara 1948. g.3[3]

Draga u Gospodu matuska Natalija. Secam se slucaja na Atonu. U manastirskom pristanistu stojao

je brod jedrenjak na sidristu. Iznenada neocekivano podigla se snazna bura sa zapada. Valovi su vukli brod

prema obali. Svakog prenutka postojala je opasnost da se prekine konop jedrenjaka i brod sa posadom bude

bacen na kamene stene. Sa prozora manastirske trpezarije nekoliko monaha posmatralo je brod. Ja sam usao

u casu kada su mornari pokusali da sa broda predju u camac, da bi spasli barem svoj zivot. Neveliki brodbacan je gore dole. Camac jos vise. Spustiti se i preci sa broda na camac bilo je ne samo tesko, vec je bilo i

smrtno opasno. Gledajuci svoj prizor, jedan od mladih monaha koji je stojao kod prozora, djakon Serafim,

nije izdrzao i kazao je: O, kako me boli srce zbog njih. Stojeci tamo i sam starac Siluan dobrodusno mu jestavio ruku na rame i rekao: Ako te boli srce zbog njih, to su oni spaseni. Zaista, uspeli su da predju svi u

camac i cudom su prispeli na betonsko pristaniste, na koje ih je prosto izbacio vrh vala. Spaseni, pozurili su u

crkvu da uznesu zahvalne molitve za svoje spasenje.

Kada ste se vi razboleli, to znam, mnoge je iz ljubavi prema vama bolelo srce, i zbog toga ja verujem

da ste vi spaseni.

Bog da sacuva vas dragoceni zivot.

S velikom ljubavlju u Hristu.

j. S.4[4]

16 januara 1948. g.

Draga u Hristu matuska

blagoslov i mir vam od Gospoda

Stid me je pred Vama i ocem Borisom sto ovog casa nisam s Vama. Mislim da cu ubrzati svoj

povratak u Sen-Zenevjev5[5] i u isto vreme mislim da ce mozda, Gospod dati nama tu radost da Vas vidim

zdravom. Ipak ne naprezite se da ustajete naglo. Potrpite u postelji, odahnite.

Osecam da me ovaj prevarni zivot, koji sada vodim, lisava ljudskog oblika.Pomolite se da bi miGospod dao snage da sluzim Liturgiju i uopste na ispunjenje moga duga pred Njim. Na neobican nacin ja

uvek osecam duhovnu stetu kada fizicki ojacam, kada sam suvise zadovoljan i u svemu upokojen. Muci se

dusa moja od mnogog sna i odmora. Ja se tesko mucim bez naprezanja duhovnog zivota i sada ne znam da lije potrebno da produzim svoj odmor ili ne.

Isprva sam ovde pisao Zitije starca Siluana, a sada kao da je opustela moja dusa i, ne gledajuci na to

sto sam slobodan gotovo citav dan, pisem malo i tromo. Isceze duh moj.

Pisem vam ne da bih Vas opteretio, vec ovako izlivam pred Vama svoju tugu povodom nedostatka

bogosluzenja, molitvi, tajni; pisem prosto, bratski; radujem se sto mi je Gospod dao takvu bracu i molim se

da sacuva Vas zivot radi onih koji Vas ljube.

jeromonah Sofronije

3 [3] . , .

.4 [4] . . .5 [5] - , . .

.


11/71

24 januara 1948. g.

Draga u Hristu matuska,

blagoslov Vam i mir od Gospoda.

(...) Ja se cvrsto nadam da ce Gospod sacuvati Vas dragoceni zivot. Samo se potrpite malo, molim

Vas, ne zurite da se vratite u normalni zivot. Potrpite, mada je to strasno tesko za majku, no na taj nacin vi

samo dobijate. Pozurivanjem, bojim se, vi cete se opet iznuriti. Ja sam poslusao o. Borisa koji mi je govorioda u svoje vreme on nije lezao i na taj nacin naskodio sebi, i proveo u postelji duze nego sto je bilo potrebno

u pocetku.

Verujte, da meni nije uopste moralno lako u takvo vreme napustiti sve vas. Ja sam svaki danpokusavao da se vratim u dragi mi Sent-Zenevjev6[6], gde je mnogo ljudi koje mi je dao Gospod za utehu,

koje ja volim. No kako je Bog na mene nalozio bolest, neka bude sveta volja Njegova. (...)

Za sve vas se molim, sve vas mnogo ljubim i molim da se molite za mene. Nadam se da ce mi

Gospod dati radost da budem s vama.

jeromonah Sofronije

6 [6] - , . .

.


12/71

31 januara 1948. g.

Draga matuska Natasa,

mir Hristov da bude sa Vama.

Hocu da vam kazem nekoliko reci, sve ono sto sam hteo i u proslom pismu, no kao kada prilazis

materinskom srcu, prirodno je da se trudis da budes sto je moguce oprezniji.

Zamislite, da je Vase pismo mene ubedilo u to, da sam ja bio u pravu u prvom, ali u pravu po onojmisli, koja je bila u meni, a ne po onome, sto se steklo iz toga po sili moje zelje da pomognem i samo da

pomognem, a ne da nanesem bol Vasem srcu. Sada, kada sam dobio Vase pismo, njegov sadrzaj daje mi

mogucnost da budem odredjeniji u svojim mislima.Vidim da sam ostao neshvacen, a Vi ste odlucili obrnuto.

Stvar je u tome, da ako sam ja pisao uopste o deci, to je donekle zbog toga sto i s malima mozete

stradati srcem, muciti se za njih i obespokojavati se, i sve moze sada unekoliko umarati i vase srce. No, nije

povodom njih bila moja glavna misao, vec o Sereziku. Da o tome govorim, o najmilijem Vasem srcu, nisam

se usudio, ali u crti Vaseg secanja na njega postoji nepravilnost, koja se prenosi na citavo Vase dusevno

stanje. Dolazi mi drska misao da ja kao monah poznajem borbu pomisli srca unekoliko bolje od drugih. I

meni se cini da ukoliko bi secanje na Serezika u Vama bila samo radost zbog njegovog spasenja i korist u

smislu istinski poucnog primera za sve, to bi sve bilo bogougodno i Vama na korist. Ali, bojim se da u

Vama, osim toga, ima i onoga sto Bogu nije ugodno, a Vama nije na korist. Oprostite mi na ovim recima.Pitate: sta ima loseg u mom secanju na Serezika? Losega nema, ali postoji pogreska, isto kao kada se

ljudi nepravilno mole Bogu. Osim toga, umesto koristi ponekad se razboljevaju. Vasa pogreska je u tome sto

Vi u svoje secanje o decaku unosite nekakvo uobrazenje. Vi ga predstavljate odraslim i dalekim. Sta bi on

ucinio. Kakav bi on sada bio.

Drugo, Vi (...) mislite, da ako vi ne tuzite, Vasa ljubav kao da ce otici, kao da cete ohladneti. U tome

se i sastoji Vasa pogreska. Nije potrebno u sebi podrzavati tu muku, nije je potrebno kultivisati. Vama je

posle tolikih godina tuge za decakom,moze biti, veoma tesko mene shvatiti i tim vise sprovesti to u zivot.

Da Vam da Gospod i razum i snagu da u zivotu ostvarite to o cemu govorimo.

Predajte Serezika Bogu s radoscu. Recite Bogu: (...) Moja utroba posluzila je da rodi decaka, ali onje Tvoj i ja verujem da ga Ti ljubis vise od mene, a meni pomozi da ga se secam i molim samo onako, kako

je Tebi ugodno.

Ako sam Vam naneo bol, oprostite, ali bicu veoma srecan ako Vi poslusate moje reci, koje Vamgovorim po Bogu.

Ucinite kako Vas molim. Molite Boga da Vam pomogne, i ugledacete blagoslov Bozji na Vama.

S ljubavlju u Hristu Vas brat

jeromonah Sofronije

Celivam u Gospodu dragog mi o. Borisa

3 februara 1948. g.

Draga u Hristu matuska Natasa,

mir Vam od Gospoda.

Kada sam Vam napisao poslednje pismo, borio sam se da ga uputim Vama. Isuvise tesko pitanjetamo je dotaknuto. Mnogo godina je potrebno da bi se monasi naucili istinskom secanju na Boga, pravilnoj

molitvi. Relativno pravilnoj, zato sto je savrsena molitva uopste retka pojava na zemlji. Plasio sam se da

ostanem neshvacen i zbog toga da umesto koristi pricinim stetu i bol. I nenadano sam dobio Vase pismo,

koje me je istinski obradovalo, jer ste me shvatili. Nas zivot uopste mora biti molitva. Kada sam govorio o

nepravilnom secanju na Serezika, imao sam u vidu na kraju krajeva secanje na Boga, to jest molitvu. Ovo


13/71

je veoma vazno pitanje. Ovo je veoma tesko pitanje. Vecina ljudi ga ne shvata. Potrebno je mnogo moliti

Boga da nas On Sam nauci, jer od razuma i od reci nasih se ne uci.

I ako Vam Gospod da da shvatite ono, sto sam ja zeleo da kazem, blagoslov Bozji uistinu ce pocivati

na Vama. Vi govorite da hocete da ustanete s novom snagom. To ce i biti nova snaga. Kako ja molim

Gospoda da bi Vam On dao stvarno ovu novu snagu, novi zivot. Naviru nove misli, reci, novi smislovi.

Tesko mi je da o tome govorim, da ne bih bio nepravilno shvacen.

Ovako ili onako, veoma sam radostan i blagodarim Bogu da Vam je postalo bolje. Do mene dolazevesti da je o. Boris veoma umoran. Toliko zalim sto je moja bolest sve pokrenula.

Pozdrav o. Borisu, Verocki, a malisane celivam.

S ljubavlju u Hristu

jeromonah Sofronije


14/71

15 februara 1948. g.

Draga u Gospodu matuska Natasa,

blagoslov Bozji da bude sa Vama.

Danas se navrsilo 7 godina od moga rukopolozenja u svestenika. Za djakona sam rukopoloz 1930.

g., a za jeromonaha 1941. g. (...).

Danas je, slava Bogu, moja sluzba prosla uspesnije od svega drugog posle moje bolesti. u meni serodila nada da ce mi Gospod dati jos mogucnosti da sluzim. Neko vreme ozbiljno sam se bojao da ce me

zbog grehova mojih Bog lisiti bogosluzenja. Vi shvatate sta to znaci za svestenika monaha. Izgubiti

bogosluzenje isto je kao izgubiti zivot. Ali, mozda ce me Gospod jos potrpeti. (...) Ja se sada osecam mnogobolje, i ovoga puta mi se cini da to nije obmana.

U sredu sam bio u Parizu na radioskopiji pluca. Rezultati su me zacudili. Moja pluca su bila sasvim

u redu. No, srce je lose iako ne beznadezno. Fatige.

Sve mi to pruza ozbiljnu nadu da cu se uskoro vratiti u Sent-Zenevjev, gde je toliko mojih drugova,

bliskih i dragih. Napisao sam toliko mnogo i podrobno o sebi s mislju da se i Vi oporavite, dace Bog, i da

sve bude dobro. Sada se osecam mnogo blizi Vama, nego u vreme moga dolaska ovde. Tri puta sam putovao

u Pariz, jednom bez pratnje. Napisite mi adresu Kolcakova7[7], da bih nasao Nikolku.

Veoma sam blagodaran o. Borisu sto je podneo toliki napor posetivsi me. Bio sam beskrajno

radostan videvsi ga. (...)Molite se za mene. Nadam se da ce me Gospod pomilovati zbog vase molitve.

Bog da Vas blagoslovi.

Celivam bratski u Hristu o. Borisa.

Celivam decicu

jeromonah Sofronije

Nica, 29 marta 1951. g.8[8]

Dragi oce Borise i matuska Natasa.Pisati o tome sta je bilo do odlaska voza izlisno je. U vozu je najpre bilo malo naroda i tiho. Malo

su se uznemiravali na stanicama, ali uopste noc sam proveo lezeci i spavao sam kao u svojoj postelji. Ujutru

je postalo bucno, ali podnosljivo. Putovanje se srecno zavrsilo. Taksi je na samom izlazu sa stanice.

Domacica me je docekala na stanici. Uskoro je bio postavljen rucak. Onda odmor, a kasnije caj. Zatim sam

seo da napisem pismo.

Moja soba je velika, s balkonom na jugu prema, vrtu. Ima dva velika okna. Prozor na istoku je

dobar, jer se moze brati limun, ne silazeci. Ulica je u pogledu kretanja automobila gotovo pusta, ali se

glasovi dece, koja se igraju na ulici, cuju gotovo citavog dana. Okolo su palme; dani nisu vreli, vec suncani.

Danju je na suncu pripeka. Kucni vrt je nevelik, pretpostavljam ne toliko zimi ili u jesen, koliko leti; hocu

reci da, kako je to cesto na jugu, rastinja u vrtu ima toliko mnogo, da je vise senki nego sunca.

I da moj odlazak nije propracen velikom nevoljnoscu mojih drugova da me puste cak i na kratko, to

bi se, moze biti, i dusa radovala. A sada to ne mogu reci. Svima pozdrav. (...)Nameravam da svaki put pisem nekome drugom, da bi na taj nacin imao cescu vezu i da se broj

pisama ne umnozava.

Hvala vam svima za sve, za svaku pomoc i jos vise za svaku brigu i ljubav.Molim Boga da sacuva nasu Crkvu, nase domove, nas same.

Ljubim vam u Gospodu

7 [7] . , . . .

. .8 [8] . .


15/71

jeromonah Sofronije

22 aprila 1951. g.

Draga matuska Natasamir Vam od Gospoda!

(...) Vi ste me veoma utesili svojim pismima i ohrabrili. Konacno, tokom vremena slabe neka cula;

tako i kod mene tokom dana i razmisljanjem o drugom oslabi tuga s kojom sam otisao, ali, istina, ne dokraja. Nove vesti o sudu9[9], o zauzecu Klamarske crkve i slicno porodile su u dusi novu tugu. Mi zivimo

nekako neobicno. Gotovo sve vesti su ili tuzne ili polutuzne. Ovaj je bolestan, ovaj je u ocajanju, ovaj se

muci. Tamo se rusi, tamo je poceo novi proces protiv nas i td. Retko kad dolazi prijatna vest. Takva prijatna

vest bila su sada Vasa pisma.

Za ovo vreme napisao sam mnogo pisama u Sent-Zenevjev. Najvise sam se rukoviodio time da svaki

dan ili gotovo svaki dan nekom pisem (...) A moje secanje na sve Zenevjevce je zivo i svakodnevno. Nase

sudbine su se isprepletale tokom ovih godina. I Bog nam je dao retku srecu da ih prozivimo u dubokom

bratskom poverenju, miru i cak ljubavi. Kada nesto gubis, tada na prvo mesto izlaze pozitivne strane

izgubljenog. U zivotu je cesce obrnuto: sve ono negativno izlazi spolja i kao da zatamnjuje dobro. Za nas suprosle te godine, da se ja gotovo i ne secam cak ni malih nesporazuma. A to je nesumnjivo veliki dar

Bozji.Neka je Ime Njegovo blagosloveno.

U dane Strasne sedmice molim Boga da vas sve blagoslovi i sacuva u dobrom zdravlju. U te dane

obaveze ispunjavam kod kuce. Sa H stvar nije isla. On je isti divljak protestant kao i njegovi

jednomisljenici. Tim bolje u nekom smislu. Nismo mi poceli. I zbog toga nam je lakse.

Oko Pashe nadam se da cu jos pisati. Ali ako i ne pisem setite se da ja mislim o svima vama i molim

se za sve vas. I misleno poslacu vam svoje najiskrenije Hristos vaskrse!

Blagodat Bozja da bude sa svima vama. Decu blagosiljam. Verocku posebno.

jeromonah Sofronije

25 juna 1952. g.10[10]

Draga u Hristu matuska Natasa,

blagoslov Bozji i mir Hristov da budu s Vama neprestano.

To je moja posvednevna i cesta zelja za sve vas. Usrdno molim Boga da bi On blagoslovio Vas novi

zivot. Zelim silno da on postane Vas istinski novi zivot, plodotvorniji, nego onaj koji ste imali ovde, gde se

toliko mnogo snage rasipa na dusevnu borbu s neizlecivom bolescu. O, to je veliko more u koje ste se Vi

sada ulili. More velikog zivota nase Crkve. Kako ste svi vi blazeni. I to pri svem saznanju, da nema takvoga

mesta na zemlji gde ne bi bilo borbe za sam zivot; da ce vam svima biti tesko u pocetku da savladate makar

fizicke uslove zivota, kao klimu, na primer. Podici svoj dom iznova to je uvek tesko. I ja molim Boga da

Vi ne izgubite hrabrost u svojoj nadi na pomoc Svise, da bi Vi zadrzali u sebi uvek bodrost i snagu, sto Vamje kao majci toliko neophodno. Ako mozete cesto ponavljajte: slava Tebi, Gospode. Dok srce ne oseti da jedosla pomoc Svise. Tada ce se srce radovati. Tada cete osetiti priliv snage, koje je u vama ne mnogo. Veoma

hvala za pisma. Mi svi zelimo da znamo o Vasem zivotu. O, kada bi Vi videli s kakvim zarom Vam svi zelesrecu, zbog srece koju ste ovde pruzili ljudima. No, nesumnjivo, Vi to znate, i to ponavljati sasvim je izlisno.

Ovo je prvo pismo na vasu kucnu adresu. Kakav bilo da je Vas dom, on je blagoslov Bozji i dragoceniji je

hiljadu puta svojim blagoslovom od svakog drugog doma.

9 [9] ,

.10 [10] . .


16/71

Gospodnja je zemlja i sve sto je na njoj. Na svakom mestu dobro je sluziti Bogu, ali tamo kod vas,

posebno. Da vas sacuva Gospod. A ja se trudim da pamtim i ispunim vasu zelju, tako da ne budete

primorani da se vratite. Pisao sam ocu Borisu da uvek blagodarim Bogu i nastavljam da bglagodarim sto mi

je u vama dao verne i drage brata i sestru.

Decu blagosiljam i celivam. Ah, oni su moji najmiliji! Kako bih voleo da ih vidim. Kako zalim sto ih

ne mogu poljubiti. Kako su malisani dobro prisluzivali. Ah, moj Misuk i Kuka. Blagodarim beskrajno za sve.

(...) Otac Siluan11[11]

je veoma dirljiv u svojoj brizi za vas. Pozdrav od oca Lava12[12]

. I od svih koji vas vole.Nabrojacu njihova imena naprosto (...).

Neka vas cuva Gospod

jeromonah Sofronije

+ + +

11 [11] ( ), , .12 [12] ( 1963), .


17/71

+ + +

Dragi moji, zar je moguce da ste posumnjali u moju ljubav?

Svaki dan i na pocetku dana i na kraju, kada lezem da spavam secanje na vas je na prvom mestu,

kao sto je na prvom mestu secanje na moju majku. No o vama posebno.

Posle vaseg odlaska bio sam na ispitivanju. Nisam vam pisao o tim ispitivanjima, ni o necem

drugom, jer ne zelim da podnosite veliku brigu.Uvek sam vam blagodaran za pisma, za sve, secajuci se vas tuguje mi srce. Ali u isto vreme raduje se

za vas. Moze biti da su uslovi zivota na novom mestu sada teski, ali kada razmisljam s druge strane, na kraju,

vi ste sada postali beskonacno bogatiji i blazeniji. (...)Eto sta vas molim: ne budite malodusni i ne mislite da ste za mene daleko od oka daleko od srca.

Naci u zivotu takvu bracu u Hristu kakvi ste vi bili i, ne sumnjam, kakvi cete uvek biti, treba li pomenuti.

Konacno, zelim cesto da vas vidjam, ali necu radi manjeg da ne osecam velicinu dara Bozjeg i ponavljati

receno. (...) Ja vas necu zaboraviti dokle mi uopste Gospod daje secanje.

S novom srecom u Novoj godini! S novom nadom i uspesima. S Rodjenjem Hristovim.

Da bude Bog sa svima vama.

Vas Tati13[13].

13 [13] . . .

.


18/71

27 januara 1953. g.

Dragi, dragi oce!

Dato mi je da posetim rana mesta i vidim raliciti zivot ljudi. I eto, posmatrao sam jednom zivot u

pustom planinskom mestu. Radili su mnogo, ali okolna emlja bila je goli kamen i davala je malo rada.

Video sam ta lica izmucena trudom, s ocima u kojima je bilo ocajanje. Tek sto je nastupilo vece, oni su zurili

kucama i svu noc plasili su se da izadju izvan zidova, jer su okolo hodile divlje zveri. I vise od toga, i sedetikod kuce nije bilo bezbedno. Video sam i druge ljude. Ziveli su u beskrajnoj ravnici, na plodorodnom mestu,

bogatom kisama i suncem. I radili su ti ljudi bez mere. Vukla ih je ravnica sve dalje i dalje. Radili su oni do

iznemoglosti, no njihova lica bila su vesela, posebno kada su gledali svoje zlatne njive, prostrane, kao velikomore.

Ono sto mi je izgledalo vredno paznje, to je da su zitelji plodorodnih ravnica jos pri vecem trudu,

nego zitelji pustinja i planina, bili u svemu srecniji od ovih. I to uglavnom zbog toga sto su oni videli

plodove svog truda, kao sto su oni videli suprotno, to jest propast svog truda. I ta radost o saznanju da trud

nije besplodan cinila je ljudima lakim sve.

Blagodarim za knjigu Njegove Svetosti Patrijarha Alekseja. (...)

Hvala ti za sve. Da te sacuva Bog, blagosiljajuci te u svom tvom zivotu

tvoj j. S.


19/71

27 januara 1953. g.

Draga matuska Natasa, mir Vam.

U svom prvom pismu s puta pisali ste: Jos jednom cu reci i vise necu ponavljati. Ja sam shvatio te

reci doslovno, u svoj njihovoj snazi, jednostavnoj i jasnoj.

Kao da ste jos govorili: Kada mi je tesko, stisnucu svoje srce cvrsto u pesnicu i tako cu trpeti.

Istinu reci, ja nicemu ne pridajem takvu paznju, kao Vasem zdravlju i zdravlju ostalih u vasemdomu. Zbog toga se uglavnom i brinem, posto je sledila nagla promena klime i uopste fizickih uslova zivota.

(...)

Ja sam, u smislu zdravlja, ovu zimu proveo do kraja, do ovoga dana, bolje nego ranije, mada je zimabila ove godine hladnija i studenija. Grip se ove godine rasirio kao nikada ranije. Gotovo bez izuzetka. U

domu je 80% bolesnih. I tako gotovo na sve strane. (...)

Molim Vas ne gubite nadahnuce. Kao sto kaze apostol Pavle:Duha ne gasite.I Bog mira bice sa Vama,blagosiljajuci svaki dan Vaseg zivota.

Veoma su me dirnule reci Misuka, mog milog malog druga, da mu je bez mene tesko da se popravi.

No, dirnule su me ljubavlju. A s druge strane ostao sam ozaloscen zbog njih. Zar je Bogu tesno u svetu? Ili

mu je daleko da negde stigne? Recite Misuku da se ja uvek molim za njega i veoma se nadam da Bog nece

ostaviti bez odgovora nase molbe. Hvala za sve. Za pisma takodje. (...) Svima vam saljem pozdrav i svoju

ljubav.

Vas Tati.


20/71

22 marta 1953. g.

Hristos vaskrse!

Dragi i ubek svi voljeni pozdravljam vas od sveg srca s ovom prvom Pashom na rodnoj zemlji.

Prosla je godina. Blagosloven Bog!

Slava Bogu i o. Lav, i svi mi jos smo zivi i srecni. Moje zdravlje mi dozvoljava da sluzim visenego ranije. U svemu ostalom nas zivot je kao i ranije. Ponekad osecam da je atmosfera postala za mene

napeta, ponekad vidim da je zelja da nas uniste jos ziva. Da pisem o tome ne mogu; posebno na Pashu.

Procitao sam pismo Gali14[14]. U njemu cete saznati o raznim i mnogim licima. Takva pisma irazgovore o prijateljima i poznanicima u svoje vreme nazivali smo fiziologickim; ja se nikada nisam bavio

takvom fiziologijom i rad sam da vam neko drugi pise o tome. Sedim gotovo uvek kod kuce. Sta se to

dogadja ne znam. Crkva, pisaci sto i besede sa onima koji dolaze eto cime sam, prevashodno, zauzet.

Sve vas neprekidno imam u srcu i radujem se svagda zbog Promisla Bozjeg o vama. (...)

Ljubeci vas u Gospodu

jeromonah Sofronije

Svima saljem svoje Hristos vaskrse i najbolje zelje.

14 [14] . , , .

.


21/71

2 jula 1953. g.

Dragi oce, dragi matuska,

dragi, vozljubljeni u Gospodu, nazaboravljeni, nezamenljivi, mir svima vama od Gospoda.

Kada sam cuo o vasem preseljenju15[15] veoma sam se obradovao tome, kao vasem spasenju. Bojim se

da ste imali mnogo muka na prethodnom mestu, i klima je savrseno nepodesna. (...)

Dobio sam vase pismo i veoma sam blagodaran za njega. Uvek vas se secam, svakog dana pominjemvas pred Bogom, ja se mada se uzdam u Njegov blagi promisao o vama, svaki put kada dobijem vesti od vas

- dusom bivam utesen. Bez truda, bez muke zivot je nas hrana bez soli. I muke nam izgledaju uvek velike, a

zatim dolazi cas radosti, i sve se zaboravi.(...) Kako bih hteo da poletim k vama i budem s vama makar nekoliko dana! Sada, posle dugog

prekida, posle toliko promena, toliko prezivljenog sresti vas, videti kakvi ste sada. (...) Zeleo bi da dobijem

od oca pismo. Veoma je dobro da je imao priliku da bude kod Njegove Svetosti Patrijarha.

Ne znam da li ste dobili nas vesnik?16[16]

(...)

Ja mnogo radim. Umaram se mnogo. No ipak, slava Bogu, trpim. (...) Svi Donzonci17[17] vas kao i

ranije veoma vole i salju vam pozdrav.

S velikom ljubavlju u Hristu

Vas brat jeromonah Sofronije

15 [15] . .16 [16] - .17 [17] (.), : .


22/71

2 jula 1954. g

HRISTOS VASKRSE

Draga matuska Natasa, mir Vama.

I jos mnogo, mnogo puta ponavljam: mir Vam.

Ovo su bile prve reci Hristove kada se javio ucenicima nakon Vaskrsenja. Veliki, u sustini Jedini

istinski Pobednik, Pobednik smrti, Hristos, nasuprot mnogim drugim pobednicima govori ove krotke reci. Unjima je, konacno, veca pobeda, nego u svim pobedama sile.

I tako kako do ovoga dana knezovi ovoga sveta nisu slusali i nece da slusaju ove reci Hristove to se

dogadja da mi, mali ljudi, zudeci za mirom i slobodom, istinskim, konacnim mirom i istinskom slobodom,stradamo od tog jarma koji visi nad citavim svetom zbog borbe knezova sveta za svoje konacno zacarenje.

Eto zbog cega vam pisem tako retko. Ali da se ne bi veselio knez ovog sveta, Hristos nam je dao molitvu, i

tada se ipak, sve sto nam je potrebno savrsava. A ja vam pisem danas Hristos vaskrse kao pomen toga

dana kada je otac Boris prvi put rekao ove reci ruskom pravoslavnom narodu. Dve godine je proslo od toga

dana. Ako se pogleda u zajednickom kalendaru, odlazak je bio 20-og, a prva Liturgija na bdenije Uskrsa

28-og. Ali kako se ovo drugo poklopilo s nasim crkvenim praznikom i zaista nezaboravno za nas, to je

prilicnije godisnjicu brojati prema crkvenom planu Pashe.

Pomenuo sam Vas i 20-og, kao svakog dana, i vise od toga. Zatim, znaci, vaznesenje, zatim ushod na

goru podviga, teskog, ali tako vaznog i toliko neophodnog svima vama za vece poznanje i sticanje vecegunutrasnjeg, moralnog, tacnije duhovnog prava obratiti se onima koji su u muci ili nevoljama. Kako

nazgrapno vuce reci utehe u ustima onoga ko sam nije preziveo muke ili se sam nije trudio do znoja ili cak

do krvi. A kada taj opit postoji, tada, sto je bogatiji taj opit, tim je rec delatnija. A svesteniku je to

neophodnije, nego bilo kome drugome. To znaci poznavati zivot do dubine ada. Poznati, na kraju i

vaskrsenje. Inace je sve besmisleno.

Jer nasa rec nije niocemu drugome, vec o vaskrsenju. Nije li u tome sva nasa propoved. I kako se

radujem sto se u stvari ta Hristova blagovest uvek sliva iz usta naseg velikog oca 18[18]. Ako Vam Bog da ga

vidite, prosite njegove molitve i blagoslov za mene, ako to u tom casu bude moguce. (...) Ocu moja ljubav.

Verocki moj pozdrav i blagoslov. Misi, Kolji i Tanji moj blagoslov. Sve ljubim i pominjem. (...) Pisacuvam jos. Ja sam do ovog casa zdrav, slava Bogu.

I svi su vise ili manje takodje zdravi.

Vas jeromonah Sofronije

+ + +

Draga, matuska Natasa,

mir vama i citavom Vasem domu.

Svakoga dana ja vas misleno posecujem, blagosiljajuci Vas i citav Vas dom. Cesto mi dodje zelja da

s Vama provedem barem jedno vece, ali veliko je rastojanje izmedju nas.

Konacno, ljubav uvek ostaje to sto jeste, i rastojanje moze samo uvelicati saznanje bliskosti na drugi

nacin, ali ono rastojanje, skriva u sebi za nas, ljude, i opasnost atrofije. I tako bi i bilo da nam nije datocudesno oruzje molitva.

U svojoj molitvi sve vas nosim neizmenljivo. Mada deca brzo rastu i menjaju se. a ja ipak jos drzim

maloga Kolju na rukama i igram se s Misom, i idem po uskom putu k Domu od autobusa s Verom. Ali i vi,ste se, verovatno, izmenili tokom svih ovih godina, dugih godina. Gledam vasa lica, svih vas, na fotografiji, i

vidim da vas sve volim, ali ne zelim da postanem zrtvom ocajanja, vec se nadam.

Sve vas grlim sa svom svojom ljubavlju

Vas Tati.

18 [18] ().


23/71

14 maja 1957. g

Draga matuska Natasa,

blagoslov i mir Vam od Gospoda.Pisao sam vam za Pashu (30 aprila). Da li ste primili pismo? (...)

20-og navrsilo se pet godina!19[19]

19-og Misin rodjendan.Secam se i drugih dana iz vaseg zivota. Da, i uopste nasi zivoti povezani su iznutra. A ipak strasni

svetski dogadjaji snazno smetaju nasem dobrom i iskrenom opstenju. Vi znate kako sam se nadao da cu

vas20[20] videti. Svojevremeno se o. Boris zalagao za mene kod Njegove Svetosti. Prosle godine to je

izgledalo sasvim ostvarivo. Ali sada ne znam sta bih rekao. Vi znate da sam ja postao apatrid 21[21] najnize

kategorije umesto da vas posetim. Sada su mogucnosti postale jos manje. Ali Bog moze sve. (...)

U subotu, 11-og, o. Lav dao mi je da procitam pismo o. B. Iz njega sam mnogo saznao o situaciji

vaseg spoljasnjeg zivota. Bilo mi je neobicno prijatno da procitam njegovo pismo, puno bodrosti i nadahnuca

za svaki trud. Ja ga poznajem i radujem se, sto je on u smislu trudoljublja ostao onakav kakav je bio, i cak u

nekom smislu prevazilazi samoga sebe.Antuaneta22[22] posle svog povratka od vas bila je u zanosu vecem nego bilo ko. (...)

U mom zivotu glavna promena je u tome sto sada imam malu crkvicu23[23], odvojenu od

Nikolajevske. Smestena je u dubini onog uskog koridora, koji prolazi mimo malene kuce u kojoj ste nekada

davno Vi ziveli. (...) Tamo kraj te gradjevine pretvorili smo u crkvu. Pokazala se veoma dobra, tiha, prijatna,

udobna za nas. Konacno, sve ovo uvek visi o koncu. Drugacije skitnicama i ne biva. Tamo se sakupljamo

uglavnom mi, monahujuci, sa mnom 12. Dolaze nekada i drugi, pridoslice. (...)

Neke dogadjaje ovdasnjeg zivota necu opisivati, da ne bih rekao nesto lose o ljudima. A nam je

takodje okrenula ledja u casu kada smo ucinili sve da bi joj pruzili pomoc u najtezem casu njenog zivota.

Ali, to je potpuno normalno. Tesko je imati postovanje prema ljudima. Taj blagorodan osecaj mnogima jezbog necega tezak, i blize im je neprijateljstvo. Tada oni mogu na dobro vracati mrznjom i u sebi nalaziti

zadovoljstvo. Bog me je do sada zastitio od njih. Moje zdravlje je u mnogome postalo bolje nego ranije:

mogu, na primer, otputovati u Pariz gotovo na ceo dan, sto ranije sebi nisam mogao da dozvolim. Radimmnogo, ali malo pisem. (...) I mogu reci da sve uglavnom ide na dobro.

Slava Bogu. (...)

Eto, vidite, opisao sam vam zivot mnogih. Takvih fiziologickih pisama nikome nikada nisam

pisao. Ali, imam utisak da vam niko ne pise o nasem zivotu ovde. A Vas licno molim da sve ne primate s

ocajanjem i obeshrabrenjem. Svakoga dana okrecem se licem Istoku i molim Boga da vas sve blagoslovi i

sacuva.

Ocu moju ljubav u Hristu. Deci moj blagoslov.

Vas Tati.

Pozdrav i ljubav od svih nas 12.

27 jula 1957. g.

19 [19] .20 [20] . , .21 [21] .22 [22] , . 1957

. .23 [23] . .


24/71

Dragi u Gospodu oce Borise, na tvoj imendan, ja i svi koji su sa mnom ovde, saljemo ti nasu ljubav i

sve one zelje koje se iz ljubavi radjaju.

Zaista, ja ne prestajem da se radujem zbog tebe, jer si posle mnogih i teskih iskusenja postigao

zeljeno i tvoji napori sada ne iscezavaju tako besplodno, kao sto se to dogadjalo ovde. A to, to jest videti

plodove svoga truda, jeste velika radost za svakog coveka, posebno za svestenika.

Ako govorimo o sebi samima koji smo ovde ostali, tvoj odlazak ostavio je veliku prazninu u nasemzivotu. A je covek iz drugacijeg sveta nego mi, i traziti neko uzajamno razumevanje medju nama ne

prilici. B odvec stiti svoj mali ugao i time se odrice naseg zajednickog dela. Tako da i s njim ne

postizemo nikakvog uzajamnog saglasja u radu. Broj ljudi o kojima sada brinem je porastao.U kraju, u kome si ti ziveo nekada, na farmi Kolar, na kraju ulice, imamo malu crkvu. Ima skoro

godina, kako tamo sluzimo Liturgiju (2-3 puta nedeljno) i uvece od 6 do 8 nase vecernje. Nase, to jest

nesto drugacije, nego obicno u crkvi. Nemamo ni knjiga, ni dovoljno snage da organizujemo servis sant, i

zato jednostavno u toku dva sata vucemo brojanice sa Isusovom molitvom. To je veoma pogodno za nas,

posto nije obavezno potrebno prisustvo mnogih. Koliko god da ljudi dodje, tu sluzbu moguce je savrsiti.

Crkva pri tom nije gotovo osvetljena (jedno, dva, ponekad tri kandila, i to je svo osvetljenje). Taj kutak je tih

u poredjenju sa svima drugima, koje vidimo kod nas.

A taj dom, tacnije saraj, koji je bio u tom dugom edifisu pretvoren je u dom za stanovanje; i kada

se zavrse poslovi moguce je tamo se organizovati. Tamo je moguce sabrati i do 20 ljudi, a u krajnjem slucajui vise. Skupljaju se, konacno, ali ne zive. Ziveti mogu 3-4 coveka najvise pod krovom. To je novina u nasem

zivotu. Sa H i U nasi odnosi su jako ohladneli. Ocito smatraju da nismo u pravu. Svako ima svoje

misljenje. Njihovo misljenje povodom toga veoma se razlikuje od nasega. Takva situacija nam veoma smeta,

i ne znam sta sledeci dan nosi.

Ali, imati svoj kutak za sluzbu velika je privilegija. Rekao bih da je to ne samo duhovni komfor,

vec i raskos. Moguce je sluziti poluglasno. Cak ni meni nije tesko. (...) Pevati nije lako, zato sto je svo

vreme sluzba tiha. Tako je potrebno malo ljudi i sama prostorija. Zato je bolje moliti se, ako toliko ljudi

uopste moze da se moli.

Tvoj imendan bio je povod da ti napisem nesto o nasem zivotu. Uopste, treba reci, da nas je za sve tegodine, mada je bilo i mnogo muka i tuge, Bog sacuvao i svi smo zivi i cak se ponekad i radujemo.

Ja sam se oporavio i bolje sam nego kada sam bio kod vas. Zato se i posao povecao a i napori sa

ljudima takodje su veci.Ne znam sta cu preduzeti dalje u vezi sa zavrsetkom doma pri crkvi. Da li cu se preseliti tamo samo

ja, ili cu ostati u Donzonu. Ne zavisi sve od mene u tom izboru.

Suvisno je tebi govoriti da te svagda imam u svom secanju i pred Bogom. Tebe i sav tvoj dom, s

kojim sam povezan duboko srcem.

Neka te cuva Gospod na mnogo godina - tvoj u Gospodu brat i sasluzitelj

arhimandrit Sofronije

27 jula 1957. g

Draga matuska Natasa, mir Vam i blagoslov od Gospoda.

Vase pismo dobio sam 8. juna. Pisem Vam redje nego sto bih hteo. I to, uglavnom, zbog dogadjaja

koji ne zavise od mene. Ja svo vreme hranim nekakvu nadu da ce se covecanstvo jednom umoriti od duhaneprijateljstva i da ce zazeleti istinski mir. Tada cemo svi lakse ziveti; i pisati ili ce biti moguce susretati se

dok zivimo. A ipak ljudi jos vise ljube tamu neprijateljstva, nego svetlostljubavi i mira (Jn. 3,19).Uvek sam mislio (dok sam jos bio umetnik) i uvek mislim da je najvisa umetnost umetnost zivota.

Kako cesto ljudi projavljuju veliki dar da vladaju sobom do najsitnijih pokreta prsta (kod muzicara), do

preciznog polozaja svake reci (kod pesnika i pisaca), do jedva primetnog tona (kod slikara), kada se oni

pogruzavaju u svoj stvaralacki rad. I eto, gotovo svi artisti i umetnici u zivotu se pokazuju sasvim


25/71

nesposobnima da vladaju ne toliko sitnim detaljima svog dusevnog stanja, svojih emocija ili kretanja svojih

misli, vec i da sputaju svoje najgrublje strasti.

Tako da je iskustvo ziveti vladati sobom svakog casa, na svakom mestu, u svakom delu, sa svakim

covekom jeste nesumnjivo vise od svake umetnosti; i najtrajnije pri tom, posto ce ono preci s covekom i

iza groba, u zivot vecni. Ja, kao sto znate, po dugu svoga sluzenja, propovedam ovu umetnost zivljenja,

mada sam svestan svoje potpune nedostojnosti. Meni izgleda jasno da se sve svetske patnje ne mogu pripisati

Tvorcu sveta. Ljudi na cudan nacin izabiru ne bolje, vec nesto srednje. Ne kazem gore, no srednje. Ipak tosrednje, kada se svaki zakaci za njega i ne zeli da rasiri svoje srce vise, to srednje uvek se pokaze tesnim.

Tako da sav nas zivot prolazi u borbi s uskoscu ljudskih srca. I reci cu istinu, neretko stojim na granici

ocajanja. Ljudi, i valjani, i dobri, i umni i napredni, nesposobni su da se sloze medju sobom, i tkanje zivotaraskida se na svakom koraku. Zasiti je, to zivo tkanje, moguce je samo silnom napregnutoscu svoje ljubavi,

koja se pruza drugima. I kada je sve dato i jedinstvo nije dostignuto, tada silno srce boli i citavo bice s njim.

Tako evo ispovedam Vam stanje moje duse, koje je sada najcesce, to jest u starosti mojoj, kada je

oslabila moja snaga, kada vidim kraj zivota, ali ne vidim dostignutim to sto trazim i sto sam trazio citavog

svog zivota. Ocito, na zemlji ce to i ostati ne postizno. I odlazak odavde bice neizbezno povezan s tugom

zbog stanja u svetu.

Ne uzimajte ove moje reci kao izraz moje malodusnosti. Ne. To je gotovo tuga, sazaljenje. Mucno je

citavog zivota boriti se sa prostastvom, s nedobrim skretanjem ljudske volje. Mucno, jer ljudi ne zele dobro i

svetlost. Stoletni opit jasno je pokazao svu pogubnost podele i medjusobne borbe. Cini se da bi bilomoguce... shvatiti, da bi slozne snage dovele do toga da svi ljudi zive potpuno sigurno. No strast

dominiranja, komandovanja toliko je ukorenjena u srcima ljudi, da coveku u stvari izgleda potpuno

normalnim.

Eto Vi pisete da Vas tisti otsustvo dobrih osecanja medju nama sada. To je takodje zbog toga, sto

se nekima cini da ako oni ne mogu da ti nanesu zlo, to ce tu mogucnost da ti nanesu zlo nuzno iskoristiti u

tom smislu da bi primorali coveka da zbog straha od zla radi za njih. Ljudi ne razmisljaju o tome da ako

mogu da ucine dobro to su i duzni da iskoriste tu mogucnost radi dobra svoga bliznjega. Ne. Siromastvo,

nemoc, covekovu zavisnost oni teze da iskoriste u egoistickom smislu. I slabijeg ne posmatraju kao coveka,

vec kao nize bice, posebno stvoreno da bi radilo za njih.Citava ta borba u svetu sada se razvija na teznji jednih da iskoriste svoju silu, to jest da porobe druge

putem nasilja; drugih da zastite svoje pravo na ljudski zivot.

Konacno, kada se to desava nasim prijateljima, to ne znaci da svi oni koji nisu s nasim drugom udobrim odnosima prestaju da budu nasi prijatelji. I to, sto vi cuvate dobar odnos sa H i drugima, mene

duboko raduje. Inace bi bilo veoma lose. Jer ljudi su u vecini slucajeva polurazumni, polusvesni. Oni na

cudan nacin sami ne shvataju sta cine. Ti ljudi od kojih ne treba traziti mnogo su: poluodgovorni,

poluuracunljivi. Uveren sam da je i sa mnom to neminovan slucaj, kada po cisto ljudskom neznanju ili

nemoci ne odgovaram na ocekivanja drugih. Ili vidim stvari sasvim drugacije i smucujem ljude. Tako se svi

mi nuzdavamo u pomilovanje Bozje. Ocu pisem malo o nasoj Crkvi. O tome kako mi tamo sluzimo. Po meri

toga kako proticu godine postajem sve uvereniji da je za vas bio spas preselenje u Rusiju. (...)

Uvek vas se svih secam i ljubim. Veoma bih zeleo da vidim kakvi su postali sada decaci. (...)

Grobovi vasih24[24] ocuvani su u dobrom stanju. Molim Boga da vas sve blagoslovi i sacuva. (...)

Uvek Vas u Hristu

arhimandrit Sofronije.

21 avgusta 1957 g.

Draga matuska Natasa, blagoslov i mir Vam od Gospoda.

24 [24] - : . , . ,

.


26/71

Veceras sam primio Vase pismo (s fotografijom otselnika na obali). Kao i obicno pisao bih Vam na

Vas imendan, ali sada ubrzavam svoj odgovor, jer me na to tera Vase pismo.

Isto tako i pre svega, hocu da Vam posaljem svoj pozdrav i zelim da Vam Bog da uistinu sve dobro.

Ja duboko verujem da blagoslov Bozji pociva na citavom Vasem domu. Duboko verujem da su molitve koje

ste u toku tolikih godina prinosili Bogu, uslisene, i mnoge je, mnoge ispunio Bog. Predmet tih molitava bili

su: otac, decaci, Verocka, ... odlazak... i ostalo. Jos ima muka, ali ipak Slava Bogu. (...)

Niste napisali, kada ocekujete dolazak Sv-go25[25]

. Bojim se da je ovo pismo vec zakasnilo, jer je vecseptembar pred vratima. Zadivilo me je sto ste oboje osetili u srcu da se kod mene nesto promenilo. To je

zaista tako. Kako je moguce ne promeniti raspolozenje, ako se u toku deset godina nisam udostojio nikakvog

odgovora, nikakve paznje? Prirodno da sam pomislio da nije volja Bozja i nije potrebno vise da ista cinim poljudski. Ako Gospodu nije ugodno, neka bude kako On hoce. Ja tek ne znam zbog cega to Njemu nije

ugodno. Moze biti da bih ja tamo ubrzo ostavio svoje kosti, nemajuci uslove koje zahteva moje zdravlje.

Mozda cu tamo prosto biti redjui o silans26[26], ne donoseci nikome nikakve koristi. Svi me poznajete.

Znate koliko se ceo moj sastav razlikuje od onoga sto se tamo trazi. Moja radna sposobnost je nevelika; u

smislu spoljasnjeg rada to je van svake sumnje. (Ako bi neko rekao, da u nekom drugom smislu mogu da

posluzim.) Tako je u meni prestala teznja ka tome, jer nisam ni najmanje paznje udostojen tokom deset

godina plamenih, bogobojazljivih iskanja i molbi, neposrednih pismenih, i posrednih, preko drugih ljudi,

naprimer, putujucih u Rusiju tokom te tri godine. Ne govorim o svim svojim molbama svim nasim

egzarsima. Vi znate da sam bio veran svojoj Crkvi sve ove godine (skoro vec cetrdeset godina). Paznja jepokazana prema onima koji su, naprotiv, mnogo puta okretali ledja, borili se protiv nje, da bi opet prilazili,

uopste nemajuci u sebi tih teznji zbog kojih smo mi ziveli i zivimo. Cudan je promisao Bozji, ali tako

je... I tako, umorilo se moje srce. U nekom smislu razocaran sam i ne zelim uopste nista u ovom zivotu.

Sada su mi, zbog moje predanosti nasoj Crkvi, zatvorena sva vrata. Ovde takodje zatvorena vrata. Bog,

Koji jedini poznaje, Koji jedini vidi tajne srca, sudice mi posle smrti, a od ljudi, cak na planu Crkve, ne

ocekujem nista vise. Citav moj zivot vanjske nedace, spoljasnji progoni, spoljasnje propadanje. I da preda

mnom nije stajao Hristov lik, Koji je u Svom zemnom zivotu, poslednjeg dana, na Golgoti oko Sebe video

samo Svoju Majku i Jovana, to jest najuzasnija od svih nesreca u istoriji sveta, ocajavao bih ne samo u svom

odnosu prema ljudima, vec i na planu vecnosti. Sada ipak, imajuci pred sobom Hrista, mogu u sebi dasacuvam drugaciju nadu.

Na ljudskom planu se desava da bezmerno zalim. Da, zalim. I to zbog toga sto nepopravljivo zelim

da srcem vidim svet boljim nego sto ga sada gledam.Pisem Vam ovo pismo posle nase Liturgije u nasem malom hramu. Oni koji dolaze u njega su srecni

sto u njemu mogu da vide i cuju bogosluzenje. Ali niko od njih ne zna cenu koju placam svakog dana. Ne

znaju da je moje srce vec zaboravilo sta je radost.

Mislio sam da vam posaljem fotografiju Crkve, ali na zalost jos nemam snimak. Jedan covek je

nacinio dva, ali oni nisu uspeli. Crkvica je mala i tamna (zidovi su okreceni tamno mrkom bojom, a

tavanica tamno-zeleno-modrom). Ikonostas jednostavan, drveni, od dascica, obojen bren-denua.

Osvetljenje samo koliko je neophodno da se cita. No, mi smo tako udesili, da bi se lakse obavljala vecernja

sluzba na brojanicama. Da bi se svaki osecao nesto skrivenim od drugih radi udobnije molitve. I to je eto,

cisto praktican razlog da se nacini hram u kome se mnogima dopada da borave.

Pokusajte da svojim srcem pronadjete smisao u mom kriku. I izvucite pouku sta bi trebalo reci S-mu

o meni.

Moju ljubav saljem ocu. Takodje ljubav i blagoslov Verocki, Misuku i Kuke. Recite svima da ih sesecam. I sve vas osecam kao svoje najblize rodjene.

Vas arhimandrit

25 [25] 1957 . . . , .

: ...

. .

. , .26 [26] .


27/71

Sofronije

25 decembra 1957 g.

Dragi i ljubljenioce, matuska Natasa, Verocka, Miso i Kolja.

Sve vas, od sveg srca, s velikom ljubavlju pozdravljam u ovaj sveti dan Rodjenja Hristovog. Sve sto

moze pozeleti istinska ljubav, sve vam to zelim. I molim Boga da nastupajuca godina bude bogata Visnjimblagoslovom, ispunjena mirom, po svemu bogata, zivotna i istinski nadahnuta. Rastojanje i savremeni uslovi

zivota ucinili su svoje: sveli su nasu vezu na minimum. Ali, secanje na vas na drugom planu ostaje

neoslabljeno i nepromenjeno. Nekada sam imao nadu da cu vas videti, sada sam sve manje i manje uveren u

to. Stanje stvari u svetu menja se isuvise brzo za jedan ljudski zivot, i ja vec ne znam da li cu doziveti cas da

mir prevlada sadasnje podele i mrznje. Cudim se losem ukusu ljudi: zavoleli su mrznju vise od mira. I vise

od toga: zamrzeli su mir. Konacno, ne treba da se predajemo: nasa molitva za mir celog sveta ne sme da

oslabi. I ako se ja u oblasti svog malog zivota ne nadam pobedi mira, to ne znaci da ja ocajavam.

Postepeno, mada i tromo, menja se nas zivot. Neke promene su se vec dogodile, neke se pripremaju.

No, ipak svih 12 sada su zivi. Znate li da je m. Mihaila s nama vec odavno i vrlo bliska? Postoje i drugi ljudikojima se dopada da su s nama. Ali ja imam tako malo sredstava, tako da sam prinudjen mnoge da odbijem.

A da kod nas postoji normalna ljudska pravednost cak bi i mala materijalna sredstva bila dovoljna, i bilo bi

nas mnogo vise. Tako je tesko zastititi zivot svakoga coveka u savremenim uslovima. Cesto se zamaram do

potpune iznemoglosti.

Od radosnih dogadjaja, po svoj prilici, mogu reci da je Starceva knjiga primljena u engeskom

prevodu londonskog izdavaca Faith Press. Njeno izlazenje planira se za septembar 1958. godine, to jest na

20-ogodisnjicu koncine starca Siluana.

Sada je noc. Sam sam. No uveren sam da vam svi odavde salju cestitke i pozdrave s najlepsim

zeljama.

Vas Tati

Rodjenje Hristovo 1958 g.

Dragi, mili i uvek u secanju sacuvani, to jest u punom smislu reci nezaboravljeni oce, matuska,

Verocka, Miso i Kolja, sve vas s velikom ljubavlju od sveg srca pozdravljaju svi odavde.

Saljem vam najlepse zelje. Da vas Gospod cuva, blagosiljajuci vas svakog dana.

Od vas davno nije bilo vesti. Mi smo svi manje ili vise srecni. (...)

Srdacno vas

Sofronije Tati


28/71

4 jula 1958 g.

Draga matuska Natasa

mir vam i blagoslov od Gospoda.

Jos je rano sigurno govoriti o tome da li cu doci u Moskvu tih dana ili ne, no u svakom slucaju u

pozivu od Patrijarha stoji medju ostalima i moje ime. Poceo sam da moljakam vizu. Vec sada je sigurno, da

cu u najboljem slucaju zakasniti od u pozivu naglasenog roka (od 16-30 jula dve nedelje), posto su mi uVersaju rekli da ne dodjem pre 16 jula, to jest na dan kada sam vec trebao biti na putu. Zao mi je sto ne

mogu stici za praznik prepodobnog Sergija (18 jula). Kada nesto odredjeno saznam javicu Vam.

Uvek, svakog dana sve vas nosim u svom secanju s ljubavlju neizmenjivom i predanom.Celivam Misu i Kolju


3 septembra 1958 g.

Draga matuska Natasa, mir Vam i blagoslov od Gospoda. Ne prestajem da blagodarim Bogu zbogradosti susreta s Vama27[27]. Saljem Vam najlepse zelje za Vas imendan. Plasim se da ce moje pismo zakasniti

za sam dan imendana, ali moze se dogoditi i da stigne na vreme. Ja sam se zadrzao dva dana zbog

fotografija. Zeleo sam da vam ih posaljem.

Jako bih voleo da vidim Misuka. Ne fale mi toliko Kolja i Verocka. Ja sam, slava Bogu, odahnuo i

osecam se dobro. Gomila dobrih uspomena sacuvala se od to malo dana, no punih mnogim dubokim

osecanjima.

Moja dalja sudbina jos mi je nejasna. Molite se da me Bog uputi po Svojoj volji, k boljem i za mene

i za druge. Tako mi je zamorno da zivim, ne znajuci gde glavu da priklonim, ako ne u licnom, ono u

duhovnom smislu.Nije potrebno da vam ponavljam o svojoj ljubavi, najdubljoj i predanoj. Iz nje ishode moje najbolje

zelje svima vama. Ocu recite da se pomoli za mene

Vas u Hristu


Rodjenje Hristovo 1960-1961 g.

Dragi oce, matuska, Vera, Misa, Kolja...

Ceznem za vama, Vecnost je prosla od kada vas nisam video.

Upucujem vam svoj bozicni pozdrav, svoju ljubav, svoje postojano secanje, najlepse zelje. I sve je to

malo. Znam da ljubavi nikada nije dovoljno, uvek hoce vise. Moguce, verujemo svi, da ce doci i ono bolje. Ita nada daje snage da podnosimo lisavanja citavog zivota.

Davno nisam dobio vesti od vas. Gde ste vi, kako ste?

Ja sam se, slava Bogu, ustrojio prekrasno. Oko mene je veliki mir. Poluusnula priroda, u borbi sasmrcu, no ne onako kao na dalekom severu. Jos ima puno zelenog lisca. Uglavnom zelenike odolevaju

hladnoci, kisama i vetrovima. U njima je stotine vrabaca kojima je, cak i kada su dani hladni, uvek veselo.

Sira okolina je pustinja, siroki horizont, daleko more. Jednostavno cudo. I to u nase vreme!

27 [27] 1958 . . , .

. .


29/71

Molite se za mene, kao sto se ja uvek molim za vas. Neka molitva zameni sobom razdaljinu i

razdvojenost prostranstvom.

Ljubeci vas kao i ranije, svom dusom.

Vas Tati28[28]

11 decembra 1963 g.

Dragi oce Borise, matuska Natasa, Miso i Kolja.

Saljem vam svoje najlepse zelje za dan Rodjenja Hristovog i Nove godine. Vi znate reci starca

Siluana da ljubav ne moze zaboraviti. Tako svakog dana, sa svakom ljubavlju secam se ja svih vas. O, kolikovas dugo nisam video!

Ko zna, mozda ce jos na zemlju doci mir, i u ljudima se projaviti dobra volja, i tada ce ljudima biti

lakse da se sretnu.

Uvek vas


28 [28] . . . .

, 90 . .


30/71

15 maj 1964 g.

Vaistinu Vaskrse Gospod!

Dragi, nezaboravni oce Borise, matuska Natasa.

Mir vam od Vaskrslog Hrista, vama i citavom vasem domu.

Ogromna radost bila je za mene to sto sam dobio za Pashu cestitku i novosti o vama. O, tako dugonista od vas nisam cuo. Skoro je vec 12 godina od kada sam vas pratio na stanicu s osecanjem da gubim

svoje najvece prijatelje, i vise od prijatelja. Tada je u meni zivela nada na susret s vama, i ta nada je

ublazavala tugu razdvojenosti. Ono sto je kasnije sledilo nije me zadovoljilo.Danas na imendan o.Borisa sam vas pomenuo. Kroz nekoliko dana Misin je rodjendan... njemu je

vec 20 godina!... I Kolja je vec sasvim porastao. A Vera kako je ona sada? Njenu decu nisam ni video (...)

Za proteklih 12 godina, mnogo sam preziveo, mnogo sam pretrpeo, mnogo se trudio, svo vreme

posvecujuci se drugima. Sada sam starac, ali jos nemam odmora, nemam mogucnosti da prekratim posao, da

se oslobodim svakodnevnih obaveza. U mom uzrastu prirodno je zeleti slobodu od svake obaveze, zato sto

svaka stvar, cak i mala, ima cenu nesrazmernih napora. Ali moj zivot nije se uredio tako da bi sve to,

potpuno normalno, postalo vec moguce. Moja ceda kao da ne zele da izadju iz svog detinjstva i uzmu na

sebe svu odgovornost za nas zajednicki zivot i za mene osobito, kao sto sam ja na sebi nosio odgovornost za

njih, neprestano se trudeci da im pruzim sve neophodno.Vreme je sada prekrasno. ovo je nesumnjivo najlepse doba godine u nasem kraju. Nas vrt je

prekrasan, okolo se pruzaju polja ispresecana prugama drveca. I tako sve do mora, cija je udaljenost po

najkracoj tacki oko 4-5 kilometara. Retka pojava u nase vreme: pravo pred nama toliko prostranstvo, ali ne

vidimo kuce. Ponegde one postoje sakrivene drvecem, nedaleko od nas. Na taj nacin oko nas je tisina, a

nocu je ova tisina posebno duboka. Cujem da savremena mladez uopste ne podnosi tisinu. Kada sam u

Londonu sustajem od neprestanog kretanja, od mase ljudi, od ogromne buke ogromnog grada. I radujem se

vracajuci se u moje selo.

Ne znam sta da kazem. Mene progoni neobicna sudbina; tamo gde ja zivim, samo sto doznaju,

dolaze, mada nismo u blizini nikoga, i doci do nas nije ni tako lako. Sada nedeljom i praznikom ima tolikomnogo ljudi da je nas, prilicno veliki, dom postao prosto nedovoljan. Kada je vreme lepo pomaze vrt, gde na

travi, na klupama, na stolicama i dr. ljudi sede posle sluzbe. Odlaze obicno na kraju apre-midi, to jest u 6,

7, 8 sati uvece, u zavisnosti od vremena i godisnjeg doba. U Pashalnu noc kod nas je bilo 75-80 ljudi, asledece nedelje gotovo 200.

Nemoguce nam je organizovati takve prijeme, i ljudi se razilaze po okolnim poljima. No, ta polja

pripadaju raznim farmama, i vlasnici farmi, bojim se, ponekad su obespokojeni takvom navalom. No, uopste,

mestani nas vole i odnose se izuzetno dobro i predusretljivo. Dobro susedstvo velika pomoc. Mozete otici

spokojno i na ceo dan, cak i na mnogo dana, i nikada se jos nista nije dogodilo, mada su vrata nasega imanja

siroko otvorena dan i noc. Uglavnom zbog toga sto je neki automobil, okrecuci se bas na tom mestu, slomio

sarke na vratima, a mi smo ih tako i ostavili, nameravajuci da kasnije napravimo veci kameni uzlaz sa

stubovima sa strane. Nije iskljucena mogucnost da se i ta stvar ucini jednom.

Gotovo nikada nikodkoga nije bilo moguce da se sacuva ravnoteza izmedju potrebe i onoga sto pada

na tebe. Jedni zude za tisinom i mirom, i ne daje im se taj mir; drugi traze razgovor, sum, delatnost, no ostaju

usamljeni, zapostavljeni, izbegavani. I tako je gotovo uvek i svagda: ili mnogo posla, ili se nesto mora

uciniti; ili je covek raskidan na delove zbog ljubavi onih koji su mu naklonjeni, ili malaksava u tuznomusamljenistvu. Sto je gore od svega, to je da u vecini slucajeva covek u zivotu dobija obrnuto od onoga sto

trazi. Kakav je smisao u tome? Moguce je da su ljudi stavljeni u uslove konflikta, u uslove nesuglasice volje,

razilazenja pogleda, u uslove materijalne onemogucenosti da se ostvari ono sto imamo u stvaralackojuobrazilji i tome slicno, zbog toga, da bismo mi poznali nasu ogranicenost, i trazili beskonacno, apsolutno,

neprolazno, sve savrseno najvecim napregnucem citavog naseg bica.

Kada sam pre dve godine putovao na Istok, tamo sam video strasno siromastvo, zivot kamenog doba,

prvih poglavlja Biblije, i bio sam porazen tom slikom, i dosla mi je misao da se u stvari kao sila tog

nezasticenog nevidjenog stanja zapalio bas tamo oganj, sisavsi s neba, koji nam je Hristos doneo. Vrativsi

se u Evropu, medju ljude koji zive u uslovima komfora i cesto viska materijalnog bogatstva, sreo sam se sa


31/71

zadovoljenjem ljudi tim materijalnim planom, s otsustvom sposobnosti da se u dubini svog bica prihvati

ideja vecnosti, ziveti tu vecnost jos ovde. Ono sto vise od svega porazava moj duh jeste otsustvo u nasem

savremenom svetu istinske molitve. Covekov obraz pao je do potpune nesposobnosti da poveruje u to da je

nas Otac Tvorac svega postojeceg, rodjeni Otac, najblizi. Uveren sam da sto vise ljudi budu gubili obaz i

podobije Tvorca, time ce im teze biti da razrese bilo kakve probleme.

Kraj dana je, zalazi sunce, nastupaju tihi nocni casovi, kada se osluskuje sum krvi u zilama.Volim tu

tisinu, hteo bih da raspolazem vecom mogucnoscu da u njoj prebivam i van briga o cemu bilo. Sutra ujutro jeLiturgija i sve vas pomenucu s ljubavlju Neka vas Gospod cuva.

Vas uvek odani Tati

11 oktobra 1964 g.

Draga matuska Natasa, mir Vam.

Mnogo Vam hvala za pismo. Ocito, srce srcu vest prenosi. U poslednje tri nedelje bio sam

posebno nespokojan zbog vas, i secanje na Vas poprimilo je sasvim ostre crte, napete. Reklo mi se da Vam je

lose, ali u cemu je stvar, nije mi bilo sasvim jasno. Ne mogu reci da me je Vase pismo umirilo time sto Mi Visami govorite o Vasoj bolesti. Ali ovako ili onako ipak sam se obradovao Vasem pismu. Mi toliko daleko

zivimo jedan od drugoga, u uslovima koji su toliko neslicni, da mi je tesko da sastavim i nejasnu predstavu o

Vasem zivotu. Dobro je da ste uspeli da stvorite odredjen komfor u domu. Ranije Vam je bilo tako tesko. Ali

i za kratko vreme tako teske borbe mogle su da potkopaju Vase krhko zadravlje. (...)

Hvala Vam sto ste mi pisali o decacima. Bili su jos sasvim mali kada su otisli, a sada, kazete, postali

su krupniji od oca. Imate li sliku na kojoj sam ja s Nikolkom na rukama na divanu u Donzonu, kada mu je

bilo oko dve godine? Sada bi on mogao mene da drzi na kolenima. Veoma se nadam da ce i njemu i Misi biti

omoguceno da zavrse visoke skole. O tome da svi moraju proci izvesni radni staz po zavodima, cuo sam vec

odavno. Nalazim da je to blagorazumna mera sa ciljem vaspitanja mladih. Cesto mladi ljudi ne znajuci zaposao, za dane u radu, izopacuju se, postaju neprijemcivi za patnje drugih, i cak postaju prestupnici. Ali

takodje je ocito da odredjena mera u drzavnim razmerama, u pojedinim slucajevima moze se pokazati sasvim

negativnom, posto se prekida ucenje u najvaznijem periodu, to jest kada je organizam posebno spreman zaucenje.

Ovako ili onako, ne zalostite se ni Vi, ni Kolja mogucnoscu gubitka dragocenog vremena. U

moralnom pogledu sve ce to ipak biti za njega dobitak, samo da on bude pazljiv prema Coveku, svakomcoveku. Neka on sazna na svom licnom iskustvu u kakvim mukama se zaradjuje hleb nasusni i tako stekne

srce sposobno da se odazove na svaku nevolju ljudi. Toliko sam voleo Vase decake da se i sada, secajuci ih

se, s radoscu prenosim u te dane. Evo i sada je preda mnom ziva slika kada je Kolja prvi put sam stao na

svoje noge i kako se SVECANO nasmejao radosnim pobedonosnim smehom29[29]. Neka to bude za njega

primer i toga da je on duzan da se isto tako pobedonosno uspravi, to jest da predje, iz horizontalnog,

svojstvenog zivotinjskom, u vertikalni polozaj, svojstven COVEKU. Grcka rec ANTROPOS znaci

gledajuci uvis. Volim takodje i rec covek, ako se tumaci na sledeci nacin: celo slika uma; vek

vecnost. Drugacije govoreci vecni um. Obelezje zive duse je u tome, sto ona zna da je smrt nemocna za

coveka; da on sav ne umire, da jedna strana njegovog bica propadljivosti izmice. Takvim ja sebe uvekpredstavljam Kolju.

Jako mi je drago zbog Mise. Iznenadjen sam kako je ogroman. Uporedite ga s mamom, malom,

tankom. Prenesite im oboma moju ljubav i moj blagoslov. Kada budete pisali, Verocki napisite joj da je kao iranije volim. Kako je ona bila divna! Da li izgleda kao i ranije?

Evo kakva mi je misao dosla u vezi s Vasim pismom: imate li magnetofon? Mogao bih da nasnimim

traku i da Vam je posaljem. Razmislite da li je moguce da vam posaljem takve stvari? To je ipak svojevrsna

29 [29] . .

. . .

.


32/71

prepiska. Mnogi salju trake svojim rodjacima i prijateljima i time pruzaju mogucnost da cuju njihovu zivu

rec. (...) Sliku cu poslati kada se nadje jedna podnosljiva. Sa svih strana me mnogi snimaju, ali ja sam

dobijam slike vrlo retko i gotovo uvek vrlo lose. Gotov sam uvek da razbijem ogledalo koje me prikazuje,

mada se setim poslovice: neca na zerkalo pent. Ako budemo zivi mozda cemo se videti ovde ili tamo kod

Vas. Ovde kod nas je sve u redu, slava Bogu. Ja, konacno, starim, slabim, ali uprkos godinama jos

podnosljivo. Zima je ovde blaga, divna. Jos uvek je sve jos zeleno, mada je lisce pocelo da opada jos pre

mesec dana. Cesti su fini suncani dani. A leto je bilo najlepse od svih kojih se secam u Francuskoj ili ovde.Vi ste svi mladji od mene. Vi se morate oporaviti. Ocekujem Vase sledece pismo koje ce mi doneti o

Vama dobre vesti.

Ocu prenesite moju nerusivu ljubav. Recite mu da me je nedavno posetio Lav Zander30[30]. Ovegodine nisam isao nigde preko granice. Vidite poceo sam da pisem bez reda. Znaci, vreme je da zavrsim.

Znam da Vi volite Gospoda. Znam da volite cak i mene. A Vi znate da ja Vas volim, sve vas nepromenivo

snazno i uvek sam ja Vas Tati

30 [30] , , . . . .


33/71

18 novembra 1964 g.

Draga matuska Natasa, mir Vam!

Pre nedlju dana posao sam Vam svoje pismo kao odgovor na Vase pismo od 29.10, a sada, pre nego

sto ste ga primili, ponovo hocu da pisem, jer secanje na Vas potiskuje mnoge druge misli. Preda mnom je

gomila vasih pisama, to jest Vasih i ocevih. Ne bez radosti secam se proslosti, ali i ne bez tuge procitavam

pisma. Vi znate da smo neretko prinudjeni da govorimo neuporedivo manje od onoga sto bismo hteli,posebno u uslovima sadasnjeg vremena. Svi smo navikli da zadrzavamo reci. Dobro je kada ljudi odbacuju

laz, kletvu, uvrede, koji unose neverovatne poremecaje u zivotu sveta, razarajuci, cesto nepopravljivo,

ljudske zivote. Ali, na zalost, ne kao gore recene stvari, vec istinski dobre reci, koje nazidjuju zivot, isto takone nalaze izlaz.

Medju pismima nasao sam staro (...) pismo, koje me je potsetilo na vas odlazak. Razmisljam da vam

ga posaljem. Mozda ce ono biti interesantno i Vama i deci. Poslacu Vam takodje dve fotografije. One nisu

sasvim uspele, ali bolje ista nego nista. na jednoj je nas dom. Crvena boja u stvarnosti je mnogo dublja,

postojanija, prijatnija. I sada je u izuzetno dobrom stanju. Na drugoj su grci koji dolaze nedeljom iz Londona

i posle sluzbe ostaju na pikniku u vrtu. U dubini videcete mene. Cesto ima ljudi vise nego sto mozemo

normalno primiti. Tako je ova pustinja postala veoma zivahna u praznicne dane. Mi se nasladjujemo tisinom

u ostale dane u nedelji. Na drugoj slici vidi se ugao naseg doma sa strane koja je bila levo na prvoj. Ova

strana je nekrecena. Ostavljena je gola opeka. Velika vrata ciji se deo vidi, jesu vrata moga kabineta premavrtu. Sada je vrt ogoljen nakon listopada. Mnogo ptica je u njemu cak i sada. Zima je skoro topla. Samo je

jedne noci bilo ispod nule. Sada je +10.

Pisem vam o ovim sitnicama s mislju da vam ovi detalji mogu biti interesantni, kao sto ja nisam

ravnodusan prema detaljima vaseg zivota. Da, ja sam bio prinudjen da sacuvam mnostvo pisama ne toliko

sto su mi ona interesnatna, vec i zbog toga sto moje secanje ne zadrzava cak ni dogadjaje jucerasnjeg dana, a

ja cesto moram da odgovaram ljudima posle mnogo godina. Vidim sada da je na taj nacin moguce zadrzati u

secanju mnogo toga sto bi bespovratno propalo. Ponekad se stvara cela knjiga, ogromna slika i dogadjaja i

razmisljanja.

Sada cu ipak zavrsiti ovo pismo s namerom da Vam pisem opet. Ocekujem s nestrpljenjem novevesti o vasoj bolesti. Mada sam u toku nedelje bio spokojan, ipak nemam poverenja uvek prema svojoj

intuiciji i hocu pouzdanih vesti od Vas.

Vi znate da vas sve volim i za uistinu pominjem svakoga dana nasim pomenom ciju bit i ime viznate.

Vas Tati

Pasha Hristova 1965 g.

Hristos vaskrse!

Dragi nezaboravljeni, uvek ljubljeni oce Borise, matuska Natasa, Misa, Kolja, mir vam svima od

Gospoda da se umnozi u ove svete dane.(...) Bio sam strasno zalostan vestima o vasim bolestima, i kako mogu vapim Bogu, moleci da vas

sve zastiti, i za miran nastavak vaseg zivota.

Konacno, doci ce kraj svima nama... i koliko nas ovde ima, svi cemo otici... Ali radost zbog Uskrsaotire uzas besmislenosti svega zemnog. Zbog toga, u ove dane svima saljem svoj uskrsnji pozdrav i zelje.

Neka do kraja vasih dana neotstupna bude radost priblizavanja Nevecernjeg Dana Hristovog, i istinsko

nadahnuce, koje nije drugo do Sam Duh Sveti, neka bude na vama neprestano, okruzujuci vas cvrsce nego

zemaljski vazduh. Posebno vam to zelim sada kada se po celom svetu podstice rodjenje pracoveka, gotovo

nesposobnih da prime rodjenje od Duha, Svise, i do kraja svojih dana ostaju takvi praljudi, liseni saznanja

svoga bogosinovstva, nesposobni da proiznesu na dolican nacin molitvu Gospodnju Oce nas.. Svet postaje


34/71

nekakav gigantski ZOO-vrt. I neophodno je da neprestano vapimo Bogu da nisposalje onima koji ginu u

stegama ocajanja i apsurda novo otkrivenje, tacnije projavu nekakvih novih cudesa, konacno, ne

tehnickih, da bi se u tim praljudima probudilo saznanje da su rodjeni za istinski ljudski zivot. Starac i

mnogi drugi podviznici desetlecima su se molili za mir, i ne vidi se kraj ovoj molitvi. Ali Hristos je pobedio i

Njegova pobeda je vecita. Hristos vaskrse

Voli vas uvek vasarhimandrit Sofronije

29 avgusta 1965 g.

Dragi, dragi matuska Natasa, oce Borise, Misa, Kolja, i ako je sada s vama Vera i sva decica, koja

brzo rastu.

Mir vam od Gospoda i blagoslov da se umnozi tokom vremena dok svi vi nedostignete meru

savrsenstva u poznanju Vecnoga Boga da bi se nasladili neprolaznim i vecnim mirom.

U nadi da ce moje pismo stici na dan Vaseg imendana, saljem svoje cestitke, svoje najlepse zelje,

svu svoju ljubav, koju svakoga dana prinosim Bogu u svojoj molitvi za Vas, sve vas.Da i sam pisem cesce to bi se mogao i zaliti sto davno od Vas nema vesti. No, kako i sam pisem

retko, moram da trpim bez Vasihpisama. Najvaznije mi je da znam o vasem zdravlju, o napredovanju

decaka. Zaprepastio sam se kada sam video kako su oni porasli. Ispratio sam ih sasvim male, a sada su za

celu glavu vislji od mene.

Umesto da ja nosim maloga Kolju, on sada moze da me nosi na svojim rukama. Zelo bih da sa svima

vama provedem barem nekoliko casova, da vas sve vidim licem u lice, da bi, citajuci otvorene stranice vasih

lica, vido u njima ono o cemu drugi ljudi ne znaju. Istina, svi mi stradamo neznajuci sami sebe.

Sta da kazem o sebi. Zaista, ostarilo se, zaista, oslabio sam i hocu odmora. Nikada ranije nisam

mislio da cu doziveti takvu starost. Za mene je to neverovatna starost: 70 godina! Nisam se nadao da cudoziveti i do cetrdesete. Poslednjih petnaest godina proslo je u neprestanom trudu, cesto do potpune

iznemoglosti. Ali secanje na sve vas je veoma ziva u mom srcu, i moja svakodnevna molitva za vas. Znam

da i vi mene ne zaboravljate. Neka vas sve cuva Gospod.

Voli vas

vas Sofronije

Rodjenje Hristovo 1965 1966 g.

Moj dragi i nezaboravni oce Borise, matuska Natasa, deca Misa i Kolja, a takodje i Vera, kojoj, ako

nije s vama, prenesite pozdrav.

Svima saljem svoju ljubav i najtoplije zelje za praznik Rodjenja Hristovog i Nove godine. Svima

vama zelim ne toliko prolaznu srecu, vec i vecnog slavlja u dubokom miru u Carstvu nezalazne Svetlosti,gde je sve puno beskrajnog smisla, gde se sve raduje i veseli duh nas, jer se sve savrsava Duhom Svetim.

Svaki put, kada sluzim Liturgiju, s radoscu gledam na vasa imena. Svaki put kada hocu da vam

pisem, jasno se secam tih godina kada smo bili zajedno i kao jedan; svakoga dana, posebno uvece, kada vivec, mozda, spavate (jer je medju nama zimi razlika 3 sata), svojim umom sam sa vama, i duhom se molim

Bogu da vas blagoslovi i cuva neprestano.

Od tog casa, kada ste mi napisali pismo o poboljevanju vas oboje, neko nespokojstvo se uselilo u

moje srce. Ali ja se nadam da cete mi vi pisati o sebi i o deci. Gledam na vasu zajednicku fotografiju i

mislim kako su se deca strasno promenila. Kakav je postao Misa, koji se u ono vreme kao dete plasio pilica,

ili Kuka u to vreme mucio bespostedno kucu, koja se predavala poslusno njegovim malim rukama.


35/71

Cak je i Verocka postala drugacija. Vise nije ona polubezbrizna devojcica, vec ozbiljna majka. Zao

mi je sto ne poznajem vase unuke. Ipak vas sve isto ljubim i pominjem. Lisen sam zivog odnosa i to otsustvo

ne moze zameniti u potpunosti nista.


8 junaura 1966 g.

Draga, draga matuska Natasa.

Mir Vam i blagoslov od Gospoda. Svakoga dana molim Oca nasega, Koji je na nebesima, da Vam

nisposlje milostivo blagoslov i da Vas cuva neostupnim staranjem. Ja sam se tako navikao da mislim o Vama

kao o nekome ko neprestano stoji na granici, veoma neobicnoj izmedju zivota i smrti. Vi ste uvek puni

pobedonosnog zivota, tako brzo i snazno reagujete na svaki dogadjaj, neprestano u srcu nosite sve clanove

Vase porodice i mnostvo prijatelja, s druge toliko puta Vas je srce izdavalo, da smo se svi plasili za Vas. I

sada, ja gotovo uvek u vezi sa Vama prezivljavam isto. Ta cinjenica da ste Vi, posle mnogih kriticnih stanja,

koje ste preziveli u Francuskoj, jos uvek zivi i ozivljujute druge, rodila je veru da cete jos i jos Vi izlaziti kao

pobednica nad smrcu cak i u zemnom planu. Hocu da verujem da ce se ta pobeda jos produziti; dok neispunite Vas materinski i supruzanski dug.

Oprostite sto mozda ne znam uvek kako i sta da Vam pisem. Vi znate da su svi ubedjeni da pisma

prelaze preko granice cak i danas ne sasvim slobodno. Da ih cita neko drugi i cita ih ne s prijateljskim

raspolozenjem, vec s mislju da u njima nadje nekakvu krivicu, barem prestup. I svest o tome, sta je prestup

zavisi od ovog ili onog mesta, to jest mesne ustanove. Otuda u mojim pismima toliko prinude da govorim

samo o svojoj neizmernoj ljubavi i secanju ne doticuci druge probleme. Vasa poslednja pisma nose zivlji i

slobodniji karakter i to mi daje hrabosti da Vam pisem unekoliko drugacije.

Izvodi iz pisma koje Vam je Nikolka pisao veoma su mi dragi. Veoma sam Vam zahvalan sto ste mi

ih poslali. Mnogo Vam hvala za njegovu fotografiju. Nikada ne bih prepoznao onog malenog Kuku, kogasam nosio na rukama, s kojim sam se vozio po vrtu R. Doma na biciklu: ja na svome velikom a on na malom

sa dva mala tocka pozadi. Shvatam da je za takvu majku, Kakva ste Vi, pustiti sina na 3 godine 31[31] to

duboka tuga, strasno lisavanje, neprestani strah. Dobro je da on to razume i cesto Vam pise. To Vamolaksava da podnesete njegovo otsustvo. Ipak, dozvolicu sebi da Vam bojazljivo kazem nesto u vidu saveta:

imajte vise poverenja u promisao Bozju. Prezivljavajte to lisavanje manje tragicno, da bi Vase srce izdrzalo

taj dugi rok. Znam da je lako davati savete, i kao sto ste Vi ranije govorili, da srce ne mozes zadrzati, mada

ga stiskali u pesnicu.

Ipak, stezite jos i jos nekoliko godina, da bi se ono zatim otvorilo i razraslo do savrsene i neuvenljive

ljubavi po Hristovim zapovestima. Mi, ljudi, na zalost, moramo proci kroz sva stradanja, da bi smo shvatili

zivotno stradanje citavog sveta, da bi postali sposobni da shvatimo Hrista. Vama je Gospod darovao toliko

mnogo na planu duha da Vi mozete i morate biti snazniji, cak i kada lezite na bolesnickoj postelji. Vasa

pobeda je, nesumnjivo, kao pobeda Hristova. Nista nisam dobio od vl. Jovana32[32]. I to pitanje je ostalo za

mene nejasno. Ja sam ne dozvoljavam sebi da ikome pisem. A Vi mi pisete bez uzdrzavanja, ako je to za Vas

moguce s druge strane. Pisite jednostavno, ne trazeci ni izraze, ni krasnorecivost. Ja sam pisem brzo,

nemajuci cesto vremena da procitam sta sam napisao. Kada citam Vase opise, divim se sto podnosite takveteske fizicke poslove. Pisite o svojoj deci. Ali uznemirujte se zbog njih nesto manje. Prepustite im da budu

kao i Vi, slobodniji da resavaju svoju sudbinu. I Vi ste bili sasvim mladi, kada ste resavali svoju sudbinu.

Neka i drugi tako cine, makar bili tako dragi srcu.Zeleo bih da Vam pisem jos. Ali, za ovaj put je dovoljno. Oprostite mi zbog nehriscanskih saveta

da se manje uznemirujete za one koje volite. Ali, ipak, stegnite srce, da bi svima, to jest i o. Borisu, i Kolji,

i Misi, i Veri, i meni, i svima ostalima bilo lakse da se nadaju da cete Vi jos biti s nama.

31 [31] . .

. 3 .32 [32] (), .


36/71

Brinite malo i o sebi.

Voli Vas

Tati

18 januara 1966 g.

Dragi

starac sofronije - pisma bliskim ljudima

Documents