stefan prvoslav pirivatric

О Стефану ПрвОСлаву, ктитОру цркве СветОг геОргија у Будимљи

Срђан Пирив ат рић

Апстракт. Анализиран је натпис над гробом ктитора у цркви Светог Георгија у Будимљи, сачуван у познијем препису. Натпис је једини релевантан извор о личности жупана Стефана Првослава, који је и у летописној традицији запамћен као ктитор цркве. Тумачењем података у одговарајућем историјском оквиру дошло се до претпоставки и закључака о животном путу ктитора и хронолошком оквиру његовог ктиторског чина.

Кључне речи: жупан, владарско име Стефан, Првослав, удеони владар, велики жупан, Тихомир, Немања, задужбине.

„…aриа шести дан престави се раб Божији Стефан жупан Првослав, син великаго [жупана Тих]омира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места овог, где му је и гроб“.

О личности жупана Стефана Првослава, ктитора цркве Светог Георгија у Будимљи, познате и као Ђурђеви ступови, мало је сачуваних података. Међу расположивим изворима само је наведени натпис на јужном зиду западног травеја цркве, изнад ктиторовог гроба, вредан детаљне анализе. Исписан је у време поновног осликавања цркве, крајем 16. или почетком 17. века. Може се с разлогом сматрати да је поновљен садржај првобитног натписа.1 Науч-ницима је дуго био недоступан. Ослонивши се на препис до којега је у своје време дошао уз доста тешкоће, Љубомир Ковачевић је допунио неке од лакуна у натпису, насталих током времена. Он је закључио да се отац жупана Стефана Првослава — личност која је неко време владала Србијом, најстарији брат и претходник Немањин, личност о којој постоји мало изворних података а да међу њима ниједан не садржи његово име — звао Тихомир. Ковачевићева допуна одавно се у науци узима као утврђена чињеница.2

Годину када је Стефан Првослав рођен можемо покушати да одредимо само приближно, заправо се она углавном може нагађати. Његов отац, за кога узимамо да се звао Тихомир, кратко је владао Србијом — негде од лета 1165. године, до тренутка када га је свргао његов најмлађи брат Стефан Немања, а то се догодило најкасније 1168. године. (Ако поклонимо поворење једном познијем извору, изгледа да је Немања дошао на власт пре септембра 1166. године, в. у даљем тексту.) Гледано према годинама очеве владе, Првослав би требало да се

* Срђан Пириватрић, Византолошки институт САНУ, e-mail: [email protected]Чланак садржи део резултата насталих на пројекту бр. 177032, Традиција, иновација и идентитет у византијском свету, који подржава Министарство просвете и науке Републике Србије.1 Натпис је најпре објавио Љубомир Ковачевић, в. Неколика питања о Стефану Немањи, Глас СКА LVIII (1900) 1–108, 54–57; затим је објављен у познатом издању Стари српски записи и натписи, I, ур. Љ. Стојановић, Београд 1902 (= Београд 1982), 5–6, бр. 10. Уп. и Glossar zur frühmittelaterlichen Geschichte im östlichen Europa, red. A. Fourlas, L. Steindorf, Stuttgart 1986, 5–6, no. 6 (натпис датиран у прву половину 17. века); М. Чанак-Медић, Архитектура Немањиног доба, II, Београд 1989, 85–116, 87 (натпис датиран у крај 16. столећа). Исправку у читању месеца, као и хронологију преписа, дајемо на основу љубазног обавештења госпође Гордане Томовић, научног саветника, в. последњу напомену.2 Ковачевић, нав. дело, 54–57; К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд 19522, 146, 148; Историја српског народа, I, Београд 1981, 208 (Ј. Калић).

УДК 321.61:929

5 3

појавио на сцени негде половином 12. века. Пре него што се окренемо анализи података са натписа, биће од користи кратак осврт на прилике које су владале у Србији у доба пред успон његовог оца.

Половина 12. столећа је време снажних веза и сложених односа Византије и Угарске, чији је Србија била важан чинилац, самим тим што су чланови српске владарске поро-дице путем бракова постали део европске породице владара.3 Гледано у најширем оквиру, важност Угарске за западну политику византијског Римског царства лежала је у највећој мери у околности што је то краљевство било непосредан сусед ривалског немачког Рим-ског царства. У замршеноj и променљивоj мрежи савезништава, такорећи претечи система европских држава из 16. века, своје су место имали још и руски кнежеви, неки локални владари унутар немачког царства, дужди Венеције, нормански краљеви Сицилије, поједини византијски претенденти и друге личности. Посебност положаја Србије огледала се поред осталог и у околности да је њен владар, велики жупан Урош II, био рођак угарских краљева, као и његова браћа и наследници на престолу великог жупана, Белош и Деса. (Кћи рашког великог жупана Уроша I Јелена била је удата за угарског принца Белу, који ће 1131. постати краљ и владати до 1141. године. Наследио га је његов син Геза II, сестрић Уроша II, Белоша и Десе). На другој страни, византијски цар је у Србији потврђивао, постављао и смењивао велике жупане, који су му дуговали верност и војне обавезе. Власт над Србијом била је патримонијум владарске породице, чији су чланови били господари одговарајућих „чести“

3 Новија литература: F. Makk, he Arpads and the Comneni. Political relations between Hungary and Byzantium in the 12th century, Budapest 1989; J. Leśny, Studia nad początkami serbskiej monarchii Nemaniczów (połowa XI — koniec XII wieku), Wrocław 1989; P. Magdalino, he Empire of Manuel I Komnenos, 1143–1180, Cambridge 1993; P. Stephenson, Byzantium`s Balkan Recovery. A Political Study of the Northern Balkans, 900–1204, Cambridge 2000; P. Engel, he Realm of St Stephen. A History of Medieval Hungary, 895–1526, London 2001; В. Станковић, Манојло Комнин, Бе-оград 2008; посебне студије и чланци: Ј. Калић, Кнегиња Марија, Зограф 17 (1986) 21–34; иста, Жупан Белош, ЗРВИ 36 (1997) 63–81; иста, Стефан Немања у модерној историографији, Стефан Немања — Свети Симеон Мироточиви, историја и предање, Београд 2000, 5–19; Б. Ферјанчић, Стефан Немања у византијској полити-ци друге половине XII века, исто, 31–45; Љ. Максимовић, Србија и методи управљања царством у XII веку, исто, 55–64; Ј. Калић, Европа и Срби у XII веку, Глас САНУ 384 (1998) 95–108; иста, Два царства у српској историји XII века, ЗРВИ 38 (1999–2000) 197–212; Т. Живковић, Портрети српских владара (IX–XII век), Београд 2006 (Урош II Примислав, Деса). Треба упозорити да се у делима западноевропских аутора могу срести крупније и ситније грешке када је реч о српској историји, као што су замене личности или погрешна хронологија догађаја.

Сл. 1. Надгробни натпис Стефана жупана Првослава, црква Светог Георгија (цртеж Г. Томовић)

5 4

Срђан Пирив атрић

државне територије.4 Повремено присуство царске војске и њеног заповедника у Рашкој области било је средство остварења непосредних византијских утицаја и интереса у Србији. Утицаји су долазили и путем мреже епископа, суфрагана царског архиепископа у Охриду, а епископија у Расу била је непосредно везана за осеке и успоне византијског присуства у Србији. Грчкоправославни и римокатолички свет сусретао се, сукобљавао и преплитао на тлу Србије током читавог 12. века. Византијски цар Манојло Комнин (1143–1180) углав-ном је имао успеха у политици према Угарској, са којом је, у оквиру поменутих ширих међународних односа и савезништава између 1149. и 1155. године у неколико наврата ра-товао. У том периоду имао је прилике да се увери у лабаву верност српског великог жупана и његове браће и у снагу њихових веза са Угарском, али и са другим својим непријатељима. Изгледа да је управо те, 1155. године, пресудивши у спору Уроша II и Десе око власти великог жупана, цар у значајној мери преуредио прилике у Србији. Повољан исход рата омогућио му је да се наметне као врховни земаљски ауторитет и умеша у патримонијални систем по-родичне власти великог жупана и његових сродника, господара „чести“. У нешто познијем династичком предању обликованом у кругу Немањиног сина и наследника Стефана, истак-нут је лични однос цара Манојла Комнина и Немање, који му је даровао „царски сан“ и „од своје земље“ област Глбочицу, учинивши га тако владаром и царским пронијаром.5 Може се, међутим, с разлогом сматрати да је управно-војна реорганизација Србије укључила тада и Немањину рођену браћу, мада о њиховим везама са царем није остало непосредног трага. Биће да је Манојло Комнин произвео и друге чланове шире владајуће породице, тј. по-бочне сроднике Уроша II, Завидине синове Тихомира, Страцимира, Мирослава и Немању, дотадашње господаре припадајућих „чести“ — у своје зависне владаре, обавезне на по-слушност великом жупану.6 Царско порекло власти удеоних кнезова давало им је за право да себе сматрају у великој мери независним — тако изгледа на основу приказа догађаја и односа у светој историографији из времена Немањиног наследника. Међу владарима које је у Србији произвео, византијски цар је тражио свој нови ослонац, а такође и охридски архиепископ и његови суфрагани, најпре епископ Раса. Негде у то време се византијски гарнизон повукао из Рашке, чиме је заувек окончано непосредно војно присуство Источног царства у Србији. У удеоне владаре Србије, којима је династичко предање наредног столећа приписало титулу „самодржац“, спадао је и Тихомир пре него што је постао велики жупан.7

Није могуће утврдити које су све земље спадале у Тихомирову област. Запажена је прак-са међу припадницима покољења Стефана Немање, а и потоњих Немањића, да своје за-дужбине подижу на сопственим поседима, баштињеним или на други начин стеченим, или да задужбинама прилажу старе баштинске поседе. То је у науци био путоказ у потрази за

4 Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд 1931, 241–242; А. Соловјев, Појам државе у средњовековној Србији, ГНЧ 42 (1933) 64–92, 66–74; М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36 (1997) 45–62.5 Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Житије Светог Симеона, изд. Т. Јовановић, превод Љ. Јухас-

-Георгиевска, Београд 1999, 20–23.6 С. Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“, ЗРВИ 48 (2011), у припреми, 89–118.7 В. кратко синаксарско житије светог Симеона, сачувано у париском рукопису, у којем се налази и Стефаново житије: Pámatky dřevního písemnictví Jihoslovanův, Život sv. Symeona, ed. P. J. Šafařík, Praha 18732, 30; Старе српске биографије, прир. М. Башић, Београд 1924, 74. Нешто раније, у Симеоновом житију од светога Саве појављују се појмови „владичество“, „држава“, „владичество у држави“, који се односе на његов положај удеоног владара после добијања „царског сана“ од византијског цара, в. Свети Сава, Сабрана дела, Житије Светог Симеона, прир. и прев. Т. Јовановић, Београд 1998, 147–191, 148–155. Уп. сличну терминологију у запису старца Си-меона, где је Стефан Немања наведен као „самодржни господин области своје“, в. Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу, изд. Ђ. Трифуновић, Са светогорских извора, Београд 2004, 65–87.

5 5

О Сте ф а н у П рв о с ла ву, к т и то р у ц рк в е С в е тог Ге о рг иј а у Буд и м љ и

најстаријим поседима и областима Немање и браће, односно Завидиних синова. Ипак, није могуће са сигурношћу објаснити однос наслеђивања баштине, других видова стицања земље и добијања области на управу. Првослав је дао да се манастир Светог Георгија сазида управо на сoпственој баштини, поседу који је припадао његовом оцу Тихомиру. То даље води до претпоставке да су се у жупи Будимљи налазили најстарији поседи Завиде, Тихомировог оца, а можда и даљих предака.8 На основу аналогије са познатим подацима из Немањиног

8 Земљишта Немање и браће и њихових синова и унука, наслеђивана и дарована црквама, сведоче на по-средан начин о томе где је била „чест“ (удео) оца Немањиног, уп. С. Ћирковић, Преци Немањини и њихова

Сл. 2. Гроб Стефана жупана Првослава, црква Светог Георгија: а) надгробна плоча, сада поклопница зиданог саркофага (према Д. Поповић), б) предња страна саркофага (према М. Чанак-Медић)

5 6


живота, излази да је и Тихомир, у одговарајућем узрасту, морао добити извесне области на управу, у складу са патримонијалним правом сваког члана породице на учешће у државној власти. Немања је, према подацима његовог светитељског житија, „када је узрастао до от-рочине“ стекао своју „чест отечества“.9 Узраст отрока одговарао је животном добу од 15 до пуне 22 године, а отрочине вероватно око 20 до 22 године.10 Добијање области на управу у његовом случају везано је и за претходни повратак Завиде из изгнанства „на столно место“, а можемо претпоставити да је очев повратак, можда, био у вези са обновом византијске власти у Расу, до које је дошло неко време пре него што је избио угарско-византијски сукоб 1127–29. године. Постоји мишљење, поткрепљено мање или више уверљивим аргументима, да је Завида био велики жупан, међутим, насупрот томе стоји чињеница да се он у изворима не спомиње као владар, нити се уз његово име налази било каква титула.11

Ктитор цркве Светог Георгија је у надгробном натпису наведен са титулом жупана. Већ од краја 11. века можемо пратити, са више или мање потпоре у изворима, праксу да синови жупана, када за то стасају, добијају или наслеђују титулу жупана и део породичне баштине.12 Покушаћемо да приближно утврдимо када је Првослав могао постати жупан. Међутим, претходно треба поклонити пажњу ктиторовом имену, а најпре првом од два његова имена, титуларном имену Стефан. Садржај натписа чини се да искључује могућност да је могло бити речи о ктиторовом монашком имену и упућује нас у световну сферу и политичка значења имена Стефан.13

Појава овог имена међу српским владарима, почев од 11. века, још увек измиче поузданијим објашњењима.14 Са више сигурности може се пратити од времена Немањиног истоименог сина и наследника, а посебно од његовог крунисања на краљевство. Од тога времена име Стефан је ознака краљевске власти и престолонаследства. У појави тог имена међу првим Немањићима има извесне правилности, начела, или макар настојања да се она успоставе, а можда и оспоре. У сваком случају, с разлогом се може рећи да по питању име-на Стефан ваља правити начелну разлику између бројних примера из доба првих краљева 13. века и ранијих појава, од којих је најстарија позната из прве половине 11. века и везана је за случај српског владара Стефана Војислава. Уколико доба Немањиног наследника и

постојбина, Стефан Немања — Свети Симеон Мироточиви, 21–29, 27; уп. Т. Живковић, Синови Завидини, Зборник Матице српске за историју 73 (2006) 7–25 (12 сл.). О баштинским поседима Завиде и његових предака у Горњем и Средњем Полимљу в. М. Благојевић, О аграрним односима у Полимљу крајем XII и почетком XIII века, Краљ Владислав и Србија XIII века, Београд 2003, 7–23, 11.9 Стефан Првовенчани, Житије, 20–21.10 О узрастима човекова живота в. Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњевековних појмова, Београд 19902, 358–359.11 О могућим околностима и хронологији Завидиног повратка у Рашку в. Живковић, Синови Завидини, 19. О личности Завиде је, као што је добро познато, остало мало трагова, у којима нема спомена његове титуле нити изричитог сведочанства о владарском положају, па би одатле изведени ex silentio аргумент био јачи до-каз да он није био велики жупан, него што би то били различити посредни аргументи, тумачења појмова и сл.; уп. С. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, Београд 1997, 101 и сл.; Живковић, Синови Завидини, 7 и сл.12 О појму жупан уопште в. Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 197–198 (Г. Томовић); о жупани-ма у Рашкој в. М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997, 38–55; М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности, Београд 2000, 81–86.13 Да се ктитор замонашио под именом Стефан, очекивало би се да његово име Првослав у натпису буде наведено у одговарајућој формули, на пример „зовом жупан Првослав“ или сл.; управо се такав вид често среће у савременим натписима, в. Г. Томовић, Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Београд 1974; Најстарији ћирилски натписи, прир. Б. Чигоја, Београд 2008.14 О титуларном имену Стефан в. Марјановић-Душанић, нав. дело, 42 сл.; Благојевић, нав. дело, 103.

5 7


доба краљева посматрамо као контрапункт ранијим временима, и обрнуто, поставља се питање порекла, смисла и значења имена Стефан у старијим познатим примерима — Сте-фан Војислав, Стефан Вукан и, у поколењу Завидиних синова, Стефан Страцимир, Сте-фан Мирослав и Стефан Немања. У ову групу спада и Тихомир, за кога се по аналогији са млађом браћом може претпоставити да је такође носио име Стефан, које међу припадници-ма Немањине генерације има несумњиво владарски, титуларни карактер.15 Ово име се, како према изворима изгледа, не може везати за Завиду, упркос постојећим претпоставкама.16 У генерацији његових унука оно се појављује управо код Стефана Првослава, затим код Немањиног истоименог сина и наследника Стефана Немање. На примерима Немањиних синова јасније се уочава особеност и симболички значај имена, као и то да се име не добија на крштењу, већ касније, у вези са посебним политичким положајем изабраника.

Намеће се питање када је Првослав могао добити ово титуларно име и са каквим значењем: да ли као атрибут владара или наследника власти? Требало би поћи од тога да о његовом положају удеоног владара није остало никаквог трага, као и од чињенице да он није могао бити удеони владар за живота свога оца, а тешко је поверовати да је то могао постати у околностима које су владале после очеве смрти. Дакле, име Стефан би у случају Прво-слава најпре требало схватити као знак наслеђа власти, исто као и у потоњим случајевима Немањиног изабраног наследника Стефана Немање и, још касније, његовог сина Стефана Радослава, будућег краља.17 Није, међутим, јасно да ли је Првослав уведен у положај очевог наследника у његовој удеоној области или на престолу великог жупана, као што није само по себи јасно ни ко га је тим положајем и таквим именом почаствовао.

Читаву ствар треба сагледати са конститутивног аспекта и приметити да сама околност што је ктитор у свом надгробном натпису уписан именом Стефан, упућује на правну сна-гу, такорећи неприкосновеност чина којим је Првослав добио своје друго, титуларно име. Теоријски, врховну власт у Србији имао је византијски цар, међутим, у пракси је он сразмер-но ретко могао да њене владаре лично уведе у моћ и ствар се чешће сводила на post factum признавање чинова обављених у складу са домаћим патримонијалним правом, у којима је своју улогу морао имати владарски савет и сабор.18 У условима наслеђивања власти према начелу сениората (после Уроша II као велики жупани владали су његова млађа браћа Белош

15 Марјановић-Душанић, нав. дело, 43–46.16 Уп. познати натпис у лунети цркве Светог Петра у данашњем Бијелом Пољу, у којој се ктитор наводи у формули филијације: „… ја, син Завидин, именом раб Божији Степан Мирослав кнез хумски…“, в. Најстарији ћирилски натписи, 34–35. У једном угарском документу из 1164. године споменути су бан Албеус и његов брат Стефан, у којима су препознати бан Белош и Стефан Завида, с обзиром на то да су Завидини синови Страцимир, Мирослав и Немања носили име Стефан, в. J. Lesny, Stefan Zawida syn Urosza i ojcem Stefana Nemani, Roczniki historyczne 54 (1988) 63–75, уз навођење извора; критичке примедбе в. у Ћирковић, Преци Немањини и њихова постојбина, 22.17 Радослав се појављује под именом Стефан у контексту веридбе са Аном, кћерком деспота Теодора Анђела, 1219. године, в. С. Кисас, О времену склапања брака Стефана Радослава и Ане Комнине, ЗРВИ 18 (1978) 131–139. Сачуван је његов веренички прстен, в. Ф. Баришић, Веридбени прстен краљевића Стефана Дуке, ЗРВИ 18 (1978) 257–268. Сматрамо да се име Стефан и у претходној генерацији, у случају Немањиног средњег сина који је на крштењу био исто тако назван Немања, такође појављује у контексту његовог престолонаследства и веридбе са Евдокијом, братаницом цара Исака Анђела. Постоји мишљење да се то догодило приликом примопредаје власти, на Благовести 1196. године, када је Стефан Немања увео свог средњег сина у звање великог жупана, в. Марјановић-Душанић, нав. дело, 47.18 Византијски цар даје Немањи „царски сан“, односно владарско достојанство, в. Стефан Првовенчани, Житије, 20–23; уп. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, 45–62, 59. Византијски цар је и Немањине сроднике произвео у владаре, уп. Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци српског престола“. Према подацима житија, браћа су се по важним питањима, као што је било подизање задужбина, претходно морала

„саветовати“ и сагласити. Такође, извори показују да је сабор постојао и радио за време Тихомирове владе,

5 8


Т 7. Гроб Стефана жупана Првослава, ктитора Ђурђевих ступова, југозападни угао првобитног наоса цркве Светог Георгија

Т 8. Југозападни угао првобитног наоса цркве Светог Георгија: а) надгробни натпис Стефана жупана Првослава, ктитора Ђурђевих ступова; б) надгробна плоча Стефана жупана Првослава

и Деса), Првослав није могао бити проглашен за очевог наследника на престолу великог жупана, већ за наследника у удеоној области. У вези са Првослављевим положајем морала је бити и његова женидба, о којој не знамо ништа, али би се на основу сличних примера смело веровати да је његова досуђеница била из високог друштвеног реда, пореклом можда и изван Србије. (Примери о којима је реч јесу Немањина женидба Аном, која је, судећи пре-ма познијем предању, била страна принцеза; удаја Десине кћери за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала Микијела, 1168–69; веридба Тољена, сина кнеза Мирослава, кћерком Бертхолда, грофа Андекса, 1189. године.)

Тихомир је могао одредити Првослава као свог наследника за владе неког од великих жупана из поколења Уроша II или у време своје кратке владавине Србијом (сматра се да је велики жупан Деса свргнут, а Тихомир завладао у лето 1165. године).19 Уколико везујемо чин проглашења Првослава за Тихомировог наследника за српски државни сабор, први о којем имамо података јесте управо онај одржан за време Тихомирове владе на којем је Немања осуђен и затворен због сукоба са браћом у вези са градњом своје друге задужбине, манастира Светог Николе у Топлици.20 До тог сабора дошло је непосредно пре него што је Немања преузео власт у Србији и протерао своју браћу изван земље, што се на основу једног познијег извора може датирати у време између 1. септембра 1165. и 31. августа 1166. године.21 (Према поузданијим подацима из византијских извора, Немања је пре јесени 1168. свакако већ био на власти.) Важније од хронологије у овом случају је околност да су одлуке тог сабора, какве год да су донете, биле оспорене Немањиним превратом. У житију светог Симеона његова су браћа названа „законопреступна“, па се може сматрати да одлуке тог сабора нису имале правну снагу после Немањиног успона.

Одговор се може потражити и у односу византијског цара према старим владарским правима Немањине браће, односно према систему удеоне власти у Србији у време после 1168. године. За ту годину се у савременој науци везује Тихомиров неуспели покушај да поврати власт у Србији, битка код Пантина и његова погибија, затим Немањин сукоб са Манојлом Комнином, пораз и заробљавање.22 У познијем синоптичком осврту на та и друга збивања у вези са Стефаном Немањом, један царски историчар каже да се Немања плашио да власт не буде пренета на оне који су достојнији од њега да владају, а које је збацио, по-певши се сам на власт.23 Вреди приметити да је тих „достојнијих“, односно „збачених“ у овом

в. Живот Светога Симеуна и Светога Саве написао Доментијан, изд. Ђ. Даничић, Биоград 1865, 9; уп. М. Благојевић, Српски сабори и сабори отачаства Немањића, Глас CDX (2008) 1–40, 7–8.19 Према датирању и тумачењу беседе цариградског ретора Михаила Анхијалског, издање R. Browning, A New Source in Byzantine/Hungarian Relations in the Twelth Century, Balkan Studies 2 (1961) 173–214, 201, 495–497, уп. превод и коментар Б. Ферјанчића, Михаило Анхијалски, Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Београд 1971, 199–206, 204; садржај беседе односи се на збивања 1164. и 1165. године: Makk, ibid., 102–103; тумачење: С. Пириватрић, Прилог хронологији почетка Немањине власти, ЗРВИ 29–30 (1991) 125–136, 131–132; Ферјанчић, Стефан Немања у византијској политици друге половине XII века, 34.20 Стефан Првовенчани, Житије, 24–25; Доментијан, Житије, 9. Уп. Благојевић, Српски сабори, 7–8.21 У питању су подаци Хиландарског летописа, в. Стари српски родослови и летописи, прир. Љ. Стојановић, Београд — Сремски Карловци 1927, 184, 190. За тумачење података в. Р. Новаковић, Када се родио и када је по-чео да влада Стефан Немања, ИГ 3–4 (1958) 165–192, 186–188; уп. Пириватрић, Прилог хронологији, 130–131. На основу византијског схватања „царске године“, тј. начина рачунања година владавине, може се извести да 24. година владе Манојла I одговара 1165/6. години, уп. Д. Анастасіевичъ, Царскій годъ въ Византіи, SK XI (1940) 147–200, 196–197.22 Ј. Калић, Српско-византијски сукоб 1168. године, ЗФФ XI, 1 (Београд 1970) 193–204; Историја српског на-рода, I, Београд 1981, 197–211, 209–210 (иста).23 Nicetae Choniatae historia, rec. I. A. van Dieten, Berolini 1975, 158.85 — 159.17; уп. прев. Н. Радошевић и ко-ментар Ј. Калић у Никита Хонијат, Византијски извори, IV, 107–171, бр. 11, 144–148, 147.

5 9


осврту било више, што је потврда да је начело сениората још увек било на снази. Повратак преживеле браће у Србију, који је уследио, био је део захтева које је Манојло Комнин по-ставио Немањи пре него што га је исте, 1168. године потврдио као великог жупана и вратио на власт. Византијском цару је, свакако, одговарала прерасподела моћи у Србији према начелима удеоне власти. Може се с правом поставити питање да ли је у цареве захтеве био укључен и Првослав, као и каква је била судбина „чести“ његовог оца? У изворима нема података о било каквој делатности удеоних владара у првих десетак година Немањине ве-ликожупанске власти. Област „законопреступног“ Тихомира је припала Немањи, а у при-лог томе стоји чињеница да је Немања постао ктитор цркве Свете Богородице у Бистрици, свакако, после 1168. године.24 Првослав је у таквим околностима могао држати само област коју је претходно стекао уз титулу жупана. У савременој литератури често се истиче да се Немања измирио са браћом, да је Страцимир био кнез у областима данашње западне Србије са седиштем у Градцу (данашњи Чачак), а Мирослав у време Немањине врховне власти био кнез у Хуму.25 Треба, међутим, узети у обзир и исказ кратког синаксарског житија светог Симеона, из којег се може видети да је Немања, који је првобитно заједно са сродницима био „самодржац у области српскога престола“, у једном тренутку постао „и сам самодржац отачаства“, што значи да је периоду подељене, удеоне власти уследила Немањина самовлада, технички речено монархија.26 Успостављање самовладе можда је била последица споразума Манојла Комнина и Немање у јесен 1168. године, када је цар потврдио Немању за великог жупана Србије.27 Међутим, ова суштинска промена уређења у Србији пре се може везати за каснији датум, за непознате околности у којима су Страцимир и Мирослав престали да буду владари у „области српског престола“. Страцимир се последњи пут помиње у савреме-ним изворима новембра 1189, а јуна 1190. године Мирослав је, налазећи се у том тренутку већ изван своје земље, тражио и добио азил у Дубровачкој републици.28 У вези с удеоном влашћу у Србији немамо довољно поуздане одговоре на многа питања, као што су право на аутономно подизање задужбина, значење и употреба титуларног имена Стефан у овом периоду и друга.29 У сваком случају, у савременим изворима само се Немања, Страцимир

24 Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др., Споменик СКА III (1890) 6–7; в. Чанак-Медић, нав. дело, 35. Немањин ктиторски чин не треба везивати за освајање Зете, односно Дукље.25 Ј. Калић, Србија у доба кнеза Страцимира, Богородица Градачка у историји српског народа, Чачак 1993, 47–56; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996, 48–51.26 Pámatky, Život sv. Symeona, 30; Старе српске биографије, 74–75.27 Марјановић-Душанић, Владарски знаци Стефана Немање, Стефан Немања — Свети Симеон Мироточиви, 77–87, 84.28 Последњи спомен Страцимира из 1189. године: Codex Diplomaticus, II, ed. T. Smičiklas, Zagreb 1904, no. 223, 238; уговор из 1190: Одабрани споменици српског права, прир. А. Соловјев, Београд 1926, бр. 7, 6–8; уп. Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“.29 Задужбине Немањине браће Страцимира и Мирослава, црква Свете Богородицe у Градцу (дан. Чачак) и црква Светог Петра у Лиму (данашње Бијело Поље), могу бити датиране и у време пре Немањиног успона на престо, дакле, пре 1166–68. године. Проблем хронологије раних монументалних задужбина у Србији био је предмет два скорашња усмена саопштења: нашег, под насловом О ктиторству у доба Стефана Немање (датог на Петој националној конференцији византолога Србије, одржаној у Београду 4–6. новембра 2010. године), и М. Марковића, Још једна претпоставка о времену настанка цркве светог Петра у Бјелом Пољу (изнетог на научном скупу Ниш и Византија, 3–4. јуна 2011. године у Нишу), у којем се аутор, на основу загонетног детаља из натписа у лунети цркве, заложио за 1161–62. као годину када су окончани радови које је предузео кнез Мирослав. На једном свом владарском печату он није потписан именом Стефан, мада се на наличју на-лази представа светог Стефана са натписом, в. P. Anđelić, Pečat humskoga kneza Miroslava, GZM BIH 20 (1965) 277–280; уп. запис у Мирослављевом јеванђељу, Стари српски записи и натписи, I, бр. 6, 3.

6 0


и Мирослав спомињу као владари, са одговарајућим титулама. Од синова кнеза Миро-слава ниједан није забележен са овим титуларним именом. Особеност овог имена, његова својеврсна нуминозност у српском друштву 12. столећа, додаје се дилемама у вези са окол-ностима под којим је Првослав добио име Стефан и питање о судбини титулара, па и самог имена, за време Немањине владе. (Искључујемо могућност да је Првослав ово име могао понети за владе Немањиних синова Стефана или Вукана, који га ни сам никада није носио). Биће да су право на ношење имена Стефан, као и право на ктиторски чин, били у вези са његовим старим, стеченим правима, која су добила на значају у бурним околностима какве су у Србији владале почетком следећег столећа, у доба сукоба између Немањиних синова. Окренимо се, међутим, сада ктиторовом народном имену.

Тихомиров син крштен као Првослав морао је бити његов првенац. О другом Тихо-мировом потомству може се само претпостављати.30 Име Првослав подсећа на семантич-ки истоветно име извесног Примислава, великог жупана (споменут је у једној савременој царској историји), који се у делу научне литературе, сматрамо с правом, изједначава са ве-ликим жупаном Урошем II, и то не само на основу истоветности имена Урош и Примислав.31 То упућује на неку везу ове две личности.32 Можемо, уз дужну резерву, претпоставити да би име Првослав могло бити дато потомку за владе Уроша II Примислава или Првослава, односно пре владавине Белоша и Десе. Тихомира видимо међу удеоним владарима, „срод-ницима“, који су владали Србијом после 1155. године. У овај круг сродника, на чијем челу је био Урош II, требало би да су спадали његова браћа, синови Уроша I, као и Тихомирова браћа, синови Завиде. Односи између припадника ове две генерације — синова Уроша I и Завидиних синова — вероватно да нам никада неће бити детаљније познати. Јасни су само неки општији моменти. У изворима је остало трага о поделама у врху српског друштва.33 Међутим, односи чланова владарске породице били су променљиви, а поделе свакако да нису ни морале ни могле бити трајне, израз неког непомирљивог непријатељства. Управо то што је Немања својевремено добио „чест отечества“ (извесне области на управу), што је за владе Уроша II почео да врши „власт“ у „држави“ (тј. постао удеони владар), све то сведочи о прерасподели земаља и моћи унутар две гране исте породице, о сарадњи у пословима управе, односно власти над српским земљама. У односе ове две гране, као и уопште у српске прилике, треба урачунати угарски и византијски утицај, слабије или јаче личне везе припад-ника ових грана са Угарском и Византијом, равнотежу односа ових сила, која је постизана преко односа у владајућем слоју, припадност и наклоност источној или западној цркви, власт и компетенције цара које је ојачавало повремено присуство византијског гарнизона

30 На основу сличности имена, као и неких других околности, предочена је могућност да је Тихомиров унук по мушкој линији био бугарски цар Константин Асен „Тих“, в. С. Пириватрић, Једна претпоставка о пореклу бугарског цара Константина Асена „Тиха“, ЗРВИ 46 (2009) 313–331.31 Ioannis Cinnami epitome, rec. A. Meineke, Bonnae 1836, 203.22 — 204.11. Уп. Живковић, Портрети српских владара, 133; уп. и коментар Ј. Калић у Византијски извори, IV, 56–57, нап. 136.32 Уп. М. Грковић, О пореклу Стефана Немање, Осам векова Студенице, Београд 1986, 43–47, 47.33 Управо поводом арбитражe цара Манојла Комнина у српским међусобицама 1155. године, један анонимни савремени дворски песник, у модерној литератури раније навођен као Теодор Продром а сада чешће као Аноним Мангански, похваљује цара због успеха у Србији: „тако ти далматске великаше (τοὺς προὔχοντας Δαλμάτας), који се поравнати не могаху, тако ти оне који у слози не живљаху нити се слагаху, уједини као му-зику у једно сагласје. Онај који зна да усаглашава у добар поредак градове и различита хтења многих грађана, тај би с правом најпре могао бити назван музичарем. Добро и мудро онима пресудивши и поставивши им границе, и свакоме одредивши меру, и све ствари код Далмата удесивши како си намеравао, окрећеш своје узде ка дунавским странама…“, Bizánci költemények Mánuel czsazár Magyar hadjáratairól, ed. I. Rácz, Budapest 1941, 34, 328–350, уп. Б. Ферјанчић, Теодор Продром, Византијски извори, IV, 181–183.

6 1


у Рашкој, окончано негде око 1155. године.34 На основу претпоставке о променљивим, по-времено добрим односима две гране владарске породице, може се претпоставити да је При-мислав био кум детету, а да је обред обављен у цркви Светог Петра у Расу. Следи да је Тихомиров првенац рођен управо за владе Уроша II и да је име добио по тадашњем великом жупану. Није познато када је Урош II завладао, а сматра се да један податак о догађајима из 1145. године јесте и најстарији који се односи на његово доба.35 Он је, свакако, могао постати велики жупан и нешто раније.

Годину рођења Првослава не можемо утврдити. Ипак, треба узети у обзир однос две чињенице — да је имао наследну титулу жупана и титуларно име Стефан. И једно и дру-го захтевало је одређени узраст.36 Ма који чинилац да га је произвео у очевог наследника, Првослав је тада морао бити неког пристојног узраста и тешко је веровати да је могло бити другачије. Нема разлога да у његовом случају узимамо у обзир могући утицај византијских схватања о порфирогенези, јер он није могао бити и рођен и одређен за наследника током очеве кратке владе.37 Могли бисмо да претпоставимо, поново на основу аналогије са пода-цима о Немањином и Савином животу, да је Првослав постао жупан у узрасту отрока или отрочине, после навршене 15. године. За очевог наследника могао је бити проглашен као јуноша, кад је већ навршио 22. годину.38 То би значило да је рођен најкасније 1144. године. У прилог оваквој хронологији стоји околност да је Тихомир био старији од Немање, за кога се, према хронолошким подацима из његовог ктиторског житија, сматра да је рођен 1112–13. године.39 Све је ово, наравно, једна идеална претпоставка.

Време кратке владавине Тихомира јесте и време када је избио сукоб међу Завидиним синовима око градње задужбина. Ктиторска делатност синова Уроша I — Уроша II При-мислава, Белоша и Десе — у српским земљама не може се потврдити ни писаним изво-рима ни археолошким налазима.40 Поставља се питање да ли је ње уопште било? Када је цариградски цар произвео чланове владарске породице у удеоне владаре Србије, право на ктиторски чин припало је свим носиоцима владарског достојанства, тј. царског сана. Из извора се јасно може ишчитати да су то право у време сукоба око подизања задужбина имала Немањина рођена браћа, али династичка историографија није забележила њихову ктиторску делатност, о којој је остало материјалног, а у познијем предању и писаног трага. (Браћа и наследници Уроша II у тренутку сукоба више нису били владари у Србији.) За подизање задужбина био је неопходан претходни договор у владарском савету.41 Удеони владари, који су из оптике наредног столећа били сматрани „самодршцима области српског престола“, имали су право на самосталну ктиторску делатност, каква је приличила високим достојанственицима царства — могли су да обнављају и зидају задужбине, посвећују их најистакнутијим култовима, као што је био Богородичин, да врше неопходне правне радње

34 Доба превласти једне стране и доба релативне равнотеже византијских и угарских интереса у Рашкој недав-но је у неколико наврата истакао Живковић, Портрети српских владара, 138–139; исти, Синови Завидини, 24.35 Ј. Калић, Рашки велики жупан Урош II, ЗРВИ 12 (1970) 21–37, 27. Недавно је крај владе Уроша I датиран приближно у 1144/45. годину, в. Живковић, Портрети српских владара, 131, 133.36 Благојевић, Државна управа, 39, сматра да је Првослав могао добити титулу жупана још за очева живота, ако је био пунолетан, а свакако после очеве смрти, око 1166. године.37 Утицај схватања о значају порфирогенезе везује се за Стефана Немању и његовог средњег сина, за којег се сматра да је био рођен за очеве владе, в. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, 105–107.38 О узрастима човекова живота в. Ђ. Трифуновић, нав. дело, 358–359.39 Житије преподобног Симеона, које је написао свети Сава, сачувано је у препису из 1619. године; за хроно-лошке податке в. Пириватрић, Прилог хронологији, 134.40 Г. Бабић, Посвете најстаријих српских цркава, Богородица градачка у историји српског народа, 29–36, 29.41 Стефан Првовенчани, Житије, 24–29; Доментијан, Живот, 8.

6 2


ради установљења својих задужбина. То је био важан прерогатив „самодржавне“ власти Стефана Немање и његових сродника, у коју их је давањем царског сана увео византијски цар.42 Гледано из Цариграда, то је био израз нове политике византијског цара у западним областима Охридске архиепископије.43 О сплету мотива за цареву одлуку и о њеним после-дицама ваљало би посебно расправљати. Може се укратко приметити да су нове прилике у Србији, у којој је постојало више владара са знатним степеном самосталности, биле и у замисли и у пракси повољније за ктиторске подухвате но што су то биле раније, када је само једна личност имала владарски ранг. Таквим чином Манојла Комнина, за који имамо разлоге да верујемо да се догодио управо 1155. године (могући су, мада мање вероватни, и други датуми), постепено је слабљена и развлашћивана једна грана владарске породице, наклоњена Угарској, и увођена на сцену друга, која је требало да буде заступник интереса Царства и православне охридске цркве.

Подаци наших извора о сукобу међу браћом око подизања монументалних задужбина дозвољавају да се претпостави како Немања, по добијању свог царског сана, није био једини брат који је започео неку ктиторску делатност. Ако се подаци житија дословно узму, изгледа као да изградња прве задужбине није била спорна, а изградња друге јесте. Браћа су сматрала да је Немањи била потребна њихова сагласност за подизање друге задужбине, а Немања је сматрао да сагласност није потребна, већ да је свако суверен у својој области.44 Нећемо на овом месту улазити у питање карактера и намене друге задужбине, цркве Светог Николе, јер је и то морао бити разлог за негодовање браће, поред владарске самовоље, формално-правног разлога који наводе писци житија.45 За нашу тему битна је околност да су и друга браћа могла почети са зидањем својих задужбина у време када је и Немања започео прву, а вероватно је да су то и учинила. Одатле следи питање да ли је и Тихомир предузимао какву ктиторску делатност? И црква Светих апостола у Расу обнављана је, судећи по фрагмен-тима фреско-сликарства, у другој половини 12. века, али ктитор није познат.46 Поставља се, сасвим начелно, питање, да ли је Тихомир можда имао неког удела у задужбини чији је ктитор његов син Првослав?

Узмимо, на чисто хипотетичкој равни, у обзир да је Тихомир отпочео са изградњом своје задужбине у Будимљи. Било да је градња стала већ код темеља, или да се приближила крају, самим тим што црква није била довршена, Тихомир није могао да правно установи своју задужбину, нити је цркву могао да освешта надлежни рашки епископ. Немања је Ти-хомира збацио са престола и протерао из Србије, а он се, у покушају да се врати на престо, током битке код Пантина, удавио у Ситници. Његов спомен је у годинама после битке код Пантина био избрисан и тешко да се његово име могло наћи у било каквом изразу јавног памћења насталом у време Немање.47 Није необично што га има тек у надгробном натпису његовог сина Првослава. (Ваља приметити да у натпису није наведен са именом Стефан, наиме, у лакуни натписа не остаје простора за друго име које би стало поред имена Тихомир, што је пажње вредна чињеница.) Свакако, све и да је био започео градњу цркве, Тихомир није могао постати њен ктитор.

42 Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“.43 Ј. Калић, Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку, ЗРВИ 44, 1 (2007) 197–208.44 Стефан Првовенчани, Житије, 34–35; Доментијан, Живот, 8.45 Стефан Првовенчани, Житије, 24–25 („зашто чиниш овакве ствари, не договоривши се о њима са нама, што ти не приличи да чиниш“).46 В. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 28 (други слој сликарства настао је „вероватно крајем XII века“).47 Немањиним противницима је после пораза код Пантина „нестао спомен са земље“, в. Стефан Првовенчани, Житије, 30–31.

6 3


Одатле се може размишљати у два правца — или је Првослав довршио започето дело свога оца, или је сам из темеља сазидао читаву цркву. Уколико је уопште било Тихомиро-ве фазе, она би падала у године пре његовог збацивања, а уколико је читаву грађевину и започео и завршио његов син Стефан Првослав, вреди се задржати на питању када се то могло догодити. С обзиром на важност, намену и сложеност значења Немањиних Ђурђевих ступова, мало је вероватно да би Првослав могао да за владе Стефана Немање дође у при-лику да сазида друге Ђурђеве ступове, цркву посвећену управо Немањином Победоносцу. Најмање би то могао да учини син владара којег је сам Немања свргао, уз помоћ истог светог Георгија.

Остаје да се у археолошким истраживањима и одгонетању архитектонских одлика це-лине будимљанских Ђурђевих ступова издвоје одлучујући аргументи за једну или другу хронологију градње. Познија летописна традиција наводи Немањиног брата Првослава као ктитора цркве.48 Очигледно нетачна, она се може схватити као последица две одвојене фазе у градњи, одговарајући одјек збркане успомене на њене градитеље. Може се, међутим, схва-тити и као одјек нејасне представе о Немањином родослову.

У сваком случају, када је реч о историјским околностима, за ктиторски чин Стефана Првослава хронолошка граница су године Немањине власти. Он се са престола повукао на Благовести 1196. године, оставивши га средњем сину Стефану. Почетком новог столећа из-био је грађански рат између Немањиних синова. Уз помоћ одреда угарског краља Емериха, Вукан је 1202. године, највероватније у пролеће, освојио власт у Србији.49 О учешћу Прво-слава у грађанском рату између Вукана и Стефана немамо изричитог податка. Свети Сава у житију свога оца не помиње сукоб међу браћом, док Стефан наводи да су Вуканов ослонац били само „иноплеменици“.50 И један и други приступ могу се објаснити политичким разло-гом. Међутим, један савремени извор, запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу, каже да је у тадашњим збивањима значајну улогу на Вукановој страни имала „самодржна властела“.51 С правом је указано на то да је овај податак важно сведочанство о улози домаћег племства у грађанском рату.52 Појам „самодржне властеле“ требало би везати за генерацију потомака удеоних владара, потомака четворице браће, „самодржаца у области српскога престола“. Може се опрезно претпоставити да би, према традицијама удеоне власти, генерација сино-ва била носилац стварних или тражених права и да је, заједно са припадајућим племством, наступала као „самодржна властела“ против Стефана Немањића — на првом месту Вукан, као Немањин прворођени син, који је тражио и добио престо великог жупана, али и други припадници поколења, можда Тихомиров син Првослав, можда и Мирослављев син Петар, док се о потомству Страцимира не зна ни да ли је постојало. Вуканова влада трајала је не-колико година. Стефан се већ био вратио на престо када је, вероватно током 1206. године, заједно са Вуканом, писао Сави у Хиландар и молио га да пренесе мошти њиховог оца у Србију.53 Победа Вуканова над Стефаном могла је бити победа и за Првослава, уколико је био на његовој страни. То би могло да објасни посвету његове задужбине, без обзира на

48 Стари српски родослови и летописи, 20–21, 181, 185–186, 191, 197, 202, 280–281.49 Ст. Станојевић, Хронологија борбе између Стевана и Вукана, Глас CLIII (1933) 91–101, 97; Историја српског народа, I, 263–272, 268 (С. Ћирковић).50 Свети Сава, Житије, 172; Стефан Првовенчани, Житије, 73–77.51 Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу, Са светогорских извора, изд. Ђ. Трифуновић, Београд 2004, 65–87; С. Марјановић-Душанић, Запис старца Симеона на „Вукановом“ јеванђељу, Старинар 43–44 (Београд 1992–1993) 201–210, 201–202.52 Уп. Марјановић-Душанић, нав. дело, 203–207.53 Уп. Историја српског народа, I, 271 н. 18 (С. Ћирковић). Према светом Сави, мошти су пренете на молбу оба његова брата, уп. Свети Сава, Житије, 172; према Стефану, само је он молио Саву да пренесе мошти, уп.

6 4


питање да ли ју је тада започео он или некада његов отац. Посвета светом Георгију Побе-доносцу имала је, у таквом оквиру догађаја, полемички карактер. Задужбина је тако поред осталих имала значење споменика победи против Немањиног сина, као што је Немањина задужбина, поред осталих својих значења, била споменик победи против Првослављевог оца и новом поретку наслеђивања престола. Околности грађанског рата, борбе „самодржне властеле“ против Немањиног наследника заправо су једини познати историјски оквир у којем би једна таква, полемичка посвета имала смисла.

Ван таквог контекста, ктиторску делатност Стефана Првослава можемо везати за доба делатности светога Саве на измирењу не само Вукана и Стефана већ и свих Срба благо-словом моштију светог Симеона, које су почетком 1207. године донете у Србију са Свете горе, из Хиландара. Све и да је Првослав био на Вукановој страни у грађанском рату, па и да је трпео неке последице због тога у време када се Стефан Немањић вратио на власт, може се веровати да је приступ архимандрита Саве српским међусобицама, пун духов-ног и политичког такта, водио рачуна и о његовом угледу, положају и правима, колико је било могуће. Првослава треба видети међу бољарима за које је Сава написао да су радошћу и весељем дочекали Симеонове мошти.54 На другој страни, очигледна династичка сврха Стефановог житија светог Симеона, приповедање о сукобу браће око ктиторског права, безакоњу старије Немањине браће итд. могу се објаснити поред осталог управо околношћу да је Стефан Првослав још увек био жив. Првослав је могао полагати извесна права која је оличавало стечено титуларно име Стефан. На другој страни, будући првовенчани краљ је своју власт добио предајом из руку владара који је некада формално-правно био узурпатор, али који се у међувремену пројавио као светитељ. „Царевао је земаљскима а на небесима се настањивао са анђелима“.55 Изгледа да је за смирење духова било потребно дати једну зва-ничну верзију давних и спорних догађаја, а за то ништа није могло бити више званично и више меродавно од житија светог Симеона, које је, непосредно после његовог мироточења у Студеници, почео да пише његов доскора спорни наследник. У Стефановој верзији догађаја, само је Стефан Немања добио царски сан од византијског цара, на њему је почивао Божији благослов, био је Богоизабран, а одатле су и његов избор средњег сина и укидање удеоне власти, као и све друге одлуке, биле освештане пројавом светитељства. А Стефан Првослав је у околностима општег помирења свакако могао доћи у прилику да доврши или подигне, ако то већ није учинио нешто раније, цркву Светог Георгија. Међутим, у том случају избор храмовне посвете остаје нејасан и тешко објашњив.

Стефан Првослав уживао је своја права, поседе, титулу жупана и титуларно име Стефан до краја живота. Његовог имена нема у изворима, иначе малобројним и не много издашним, који осветљавају политичке прилике у држави његовог брата од стрица, који се тих година спремао да постане првовенчани српски краљ. Можемо претпоставити да је живео мирно, у слози и сагласности са владарском породицом. Свакако да је и он био сматран за њеног припадника. Морао је тада бити у већ одмаклом животном добу. После свега изложеног, рекло би се да садржај натписа над његовим гробом заправо сажима неприкосновена, сте-чена права овог несуђеног српског владара. Стефан Првослав је могао бити сахрањен у овој цркви само у време пре него што је она постала катедра будимљанског епископа, дакле, пре 1219. године.56 Ако се узме у обзир и позивање на сродство са светим Симеоном, излази да

Стефан Првовенчани, Житије, 73–77. Мошти су стигле у Србију 9. фебруара 1207. године, В. Максимовић, О години преноса Немањиних моштију у Србију, ЗРВИ 24–25 (1986) 437–444.54 Свети Сава, Житије, 172. Према Стефану, мошти су осим њега самог дочекали епископи, свештеници и монаси. Нема истакнутих лаика, чак ни под општим појмом, в. Стефан Првовенчани, Житије, 74–77.55 Стефан Првовенчани, Житије, 20–21.56 Чанак-Медић, нав. дело, 27.

6 5


је жупан Стефан Првослав умро негде између 1210. и 1219. године — после Симеоновог светитељског објављивања, а пре стварања архиепископије, односно нових епископских се-дишта.57 Све ово вреди под условом да је натпис у целини аутентичан, како изгледа да јесте и како смо и ми претпоставили.

Његова задужбина црква Светог Георгија — Ђурђеви ступови — подигнута на ба-штинском поседу у жупи Будимљи, увела га је у помало побркану али прилично пробрану традицију о раним задужбинама, коју налазимо у старим српским летописима.58 Пажљивије читање надгробног натписа доноси 6. јануар, празник Богојављања, као датум његове смрти.59 Стефан Првослав, несуђени велики жупан Србије, променио је светом на један од празника Теофаније, које су и сам свети Симеон Немања и његови потомци и наслед-ници власти често бирали да управо тада, предајом власти, проглашењем или крунисањем, пројаве своју од Бога благословену власт.

57 Узимамо да је 13. фебруар 1210. најранији могући датум мироточења Симеонових моштију у Студеници; у литератури преовлађује мишљење, на основу податка из Теодосијевог житија светог Симеона, да се то догодило на дан његовог упокојења неко време после преноса његових моштију из Хиландара у Студеницу, в. Ђ. Трифуновић, О настанку списа Светога Саве у светлости неких агиолиошких појединости, Студени-ца у црквеном животу и историји српског народа, Београд 1987, 65–70, 67; за годину преноса моштију в. Максимовић, нав. дело, 437–444; за годину када се догодило мироточење в. Б. Миљковић, Житија Светог Саве као наративни извори за историју уметности, Београд 2008, 129.58 Стари српски родослови и летописи, 20–21, 181, 185–186, 191, 197, 202, 280–281.59 Према читању Г. Томовић, у питању може бити само месец јануар, в. саопштење у овом зборнику и калк који се чува у Архиву Србије, Фонд Љубе Ковачевића, сигн. ЉК, бр. 318. И на овом месту најлепше се захваљујем госпођи Томовић на пруженом обавештењу.

6 6


On Stefan PrvOSlav, ktetor Of the church Of St GeOrGe in Budimlja

Srdjan Pir ivatr ić

Stefan Prvoslav, ktetor of the church of St George in Budimlja, popularly also known as Djurdjevi Stupovi, is a igure referred to by a single relevant source: the inscription above his tomb. Hence, the success of attempts to shed some light on his life depends on the proper interpretation and historical contextualization of the scanty information contained in the funerary inscription. What poses an additional diiculty is the fact that the inscription is incomplete and only survives in the form of a later transcription. Even so, its content gives no reason to doubt its authenticity.

he ktetor of the church was the eldest, but we do not if he was the only, son of Tihomir (presumably Stefan Tihomir), the member of the ruling family who reigned Serbia as grand župan of Raška (Rascia) from the summer of 1165 probably until the summer of 1166, but not later than 1168, when he was overthrown by his youngest brother, Stefan Nemanja.

Prvoslav’s date of birth can only be assumed not to have been later than 1144. he name he was given at his baptism at the episcopal church of St Peter in Ras, the seat of the ruler of Serbia near modern-day Novi Pazar, was probably in some connection with Primislav or Prvoslav, his relative who ruled Raška as grand župan Uroš II and probably was his godfather. When he came of age, Prvoslav was bestowed the title of župan and a portion of family landed estates in Budimlja, and then also the titular name Stefan, apparently succeeding his father as a regional lord, i.e. a power-sharing ruler. his might have taken place during his father’s brief reign as grand župan or somewhat earlier. he feud between Nemanja and his older brothers over the act of ktetorship and prerogatives of power-sharing rulers, which took place under Tihomir, ended with Nemanja’s seizure of power, which was recognized in 1168 by the Byzantine emperor Manuel Komnenos, ater Tihomir died at the Battle of Pantino in an attempt to recover the throne. Stracimir and Miroslav returned to Serbia and resumed their role as power-sharing rulers, while Tihomir’s share seems to have gone to Nemanja. Under such circum-stances, Prvoslav could only retain the lands apportioned to him as župan. It was not until 1190 that Nemanja put an end to the practice of sharing power with his brothers and rose to sole rulership. It may be assumed that Prvoslav took part in the momentous events in the early 13th century, when the so-called ‘self-ruling’ nobility challenged the power Stefan Nemanja had passed to his son Stefan in 1196. In the civil war between Nemanja’s sons Stefan and Vukan, from 1202 to 1206, the ‘self-ruling’ nobility, who would have included descendants of the ousted power-sharing rulers Tihomir, Miroslav, and possibly Stracimir, of whose ofspring nothing is known, sided with Vukan. his was the historical setting, when the violated old rights gained importance, in which Stefan Prvoslav might have chosen to become the ktetor of the church of St George. In that sense, the choice of the patron saint had a certain polemical reference to Stefan Nemanja’s foundation dedicated to the same saint at Ras. Prvoslav’s act of ktetorship was supposed to be a monument to the victory over Nemanja’s son, which overrode a number of Nemanja’s decisions concerning the rights of his nephews, in a similar man-ner as Nemanja’s act of ktetorship had been a monument to his own victory over Prvoslav’s father Tihomir and his other brothers, and therefore to the disruption of the order of succession to the grand župan’s throne.

Stefan’s return to the throne and the ensuing translation of the relics of Venerable Simeon from Mt Athos to Serbia in February 1207, along with unobtrusive eforts of archimandrite Sava (Sabas), helped end the feud between the brothers. he order Stefan Nemanja had let behind as his legacy was soon consecrated by the rev-elation of Simeon’s sanctity, through the myron exuding from his relics at Studenica, which came to pass on the anniversary of his death, 14 February, probably the following year, 1210, and then by the creation of Simeon’s hagiography. It may be allowed that Stefan Prvoslav had his foundation built sometime in the following years, in the atmosphere of overall reconciliation, but, in that case, its dedication to St George remains unexplained. As a pure conjecture, there remains the possibility that Prvoslav in fact completed an uninished undertaking of his father, Tihomir, the memory of whom had been efaced ater his defeat by his brother Nemanja at the de-cisive Battle of Pantino. Subsequent tradition has it that Djurdjevi Stupovi in Budimlja was built by Nemanja’s brother Prvoslav. Župan Stefan Prvoslav died ater the revelation of Simeon’s relics in 1208 but before 1219, the year his church of St George, in which he was buried, became the seat of the Bishopric of Budimlja within the newly-established autocephalous Archbishopric of Serbia.

6 7


stefan prvoslav pirivatric

Documents