Марко Јанићијевић, Дискурс законских аката на српском и енглеском језику: развојно-упоредни приступ, Београд: Јасен, 2015, 237 стр.*

У нашој се лингвистици последњих година појавило више научника који у својим

радовима испитују феномене до скора скрајнуте, занемарене или (пр)оцењене недостатно

лингвистички атрактивним или недовољно у лингвистици утемељеним. Један од тих

истраживача је и Марко Јанићијевић који, примењујући савремене теоријске приступе (и

одговарајућу методологију), проучава у досадашњим анализама минимално истражен

жанр, одн. дискурс законских аката.

Отуда овим приказом желимо скренути пажњу на ауторов докторски рад,1 сада

објављен под насловом Дискурс законских аката на српском и енглеском језику: развојно-

упоредни приступ, као значајан допринос и у емпиријским проучавањима различитих

жанрова али и у упознавању с актуелним дисциплинарним и интердисциплинарним

проседеима.

Марко Јанићијевић показује да влада апаратом критичке анализе дискурса, и то не

само позивањем на релевантну литературу и цитирањем одговарајућих сегмената него и

применом (и даљом разрадом) тих теоријских постулата на свом корпусу. А корпус

сачињавају не само (изворни) законски акти на српском језику него и законски акти на

енглеском језику, што овај рад чини значајним како за жанровска истраживања српског

језика тако и за контрастивна жанровска истражавања. Да прецизирамо, корпус чине,

поглавито, уставни текстови (шест устава Србије и Југославије, Устав Европске уније и

Устав САД), али и Европска конвенција за заштиту људских права и слобода, у чијим се

темељима [мисли се на све ове законске текстове] очекује да ће се рефлектовати

„друштвено-економски и политички интерес и идеологија владајуће класеˮ (Јанићијевић

2015: 11).

У уводном делу Јанићијевић одређује три темељна појма за своје истраживање:

дискурс, текст, контекст, лоцирајући своје истраживање у, искористимо Де Сосирову

дихотомију, сфери говора (parole), тј. језика у употреби (lanдuaдe in use), односно

1* Овај прилог настао је у оквиру пројекта Стандардни српски језик: синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања (178004), који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

? Докторат је одбрањен 2010. године на Филозофском факултету у Новом Саду, пред Комисијом коју су сачињавали: Вера Васић (менторка), Свенка Савић, Твртко Прћић и Александар Милановић.

1

актуализованом и контекстуализованом језику, за шта се анализа дискурса показује као

оптималан дисциплинарно-аналитички оквир.

У другом поглављу аутор даје преглед и објашњава природу општих законских

аката у синхронији и дијахронији. Ово је поглавље изразито интердисциплинарно и

трансдициплинарно, будући да се аутор подухватио промишљања једне комплексне

правне области, о којој и у самој јуриспруденцији има различитих приступа уз пратећу

немалу литературу. Марко Јанићијевић се отуд користи увидима еминентних правних

стручњака (пре свих Р. Лукић, али и Н. Висковић, В. Јовичић и др.), посебно у разматрању

природе законских аката, дајући и један краћи осврт на највише правне акте – уставе – и

налазећи корене уставности још у Ур-Намууовом и Хамурабијевом кодексу, затим у

знаменитој Великој повељи (Maдna Carta) Јована без Земље, као и у чувеном Кормвеловом

Инструменту владавине (Instrument of Government).

Треће поглавље детаљније упознаје читаоца с друштвено-правном дијахронијом

анализираног корпуса. Аутор издваја релевантне документе и објашњава њихову природу,

тј. наводи њихова најбитнија обележја. Ослањајући се у прегледу српске уставности

највише на Ницовићеву студију, чини се да аутор покаткад (преобазриво) пропушта да

прокоментарише неке Ницовићеве погледе и закључке, посебно оне из наше рецентније

прошлости, док у другом делу овог поглавља Јанићијевић прави кроки пресек стања у

погледу друштвено-правне дијахроније корпусног материјала на енглеском језику.

У четвртом поглављу аутор нам предочава исцрпан теоријско-методолошки оквир

истраживања. Ослањајући се на спознаје и тезе Н. Ферклафа, Т. ван Дејка, Р. Водак, као и

других научника који заступају критичкоаналитичке дискурсне принципе у својим

радовима, аутор издваја појмове и питања од врхунског значаја за своју студију; нпр. шта

је друштвена моћ, шта је идеологија, шта се подразумева под доминацијом и хегемонијом

и како се она реализује, како се може деконструисати идеолошки дискурс итд. Полазиште

за своју анализу Јанићијевић налази у Ферклафовом моделу анализе дискурса, а то је тзв.

тродимензионална дискурсна концепција: (а) дискурс као текст (што подразумева опис

лексичке и синтаксичко-семантичке разине језика у употреби), (б) дискурс као

дискурзивна пракса (интерпретативни сегмент који су-поставља текст и контекст) и (в)

дискурс као друштвена пракса (интерпретативно-експланаторна димензија од које се

очекује да критички приступа корпусном материјалу). Овај је Ферклафов модел допуњен

2

Халидејевом системско-функционалном граматиком, чиме се долази до коначног

теоријског оквира у (критичкој) анализи дискурса, односно до дванаест тачака које би

требало да буду истражене како би проведена анализа претендовала на обухватност и

критичност: (а) друштвени догађај, (б) жанр, (в) различитост, (г) интертекстуалност, (д)

претпоставке, (ђ) семантички/граматички односи између реченица, (е) размене, функције

говора, и граматички начин, (ж) дискурси, (з) репрезентација друштвених догађаја, (и)

стилови, (ј) модалност и (к) вредновање. У оквиру шесте тачке – семантичких и

граматичких реченичних односа – Јанићијевић имплементира Хоијево (и Винтерово)

разликовање секвенцијалних (временских, просторних, логичких) и кореспонденцијских

(контрастних, аналошких, егземплификативних) релација (о чему ће бити више речи даље

у тексту). Надовезујући се на овакву поставку Јанићијевић ће у наредном поглављу

повезати Остинову перформативну теорију и Хартову концепцију права, те даље

рашчланити шта заправо подразумева језик права, односно правни дискурс. Ту се показује

А. де Богранд као значајан ауторитет и Јанићијевић се често позива на њега, али исто тако

и на Тирсму (када говори о демитологизацији правног језика), те Шкиљана и Висковића

(да поменемо само неке од аутора с наших простора на које са аутор осврће). Ипак – ради

текстуалне и жанровске спецификације корпусног материјала – Марко Јанићијевић ће се

највише служити Хоијевом класификацијом и описом. Хои, наиме, сврстава текстуални

тип закона у специфичну „релативно хомогену класуˮ текстова, које карактерише

функционална аутономност саставних делова (тзв. дискурсне колоније), што подразумева

(а) да се значење не изводи из секвенце, (б) да суседне јединице немају тенденцију

образовања континуалне прозе, (в) да постоји оквирни контекст који је кључан за

интерпретацију, (г) да је изражена анонимност или збирност аутора, (д) да се компонента

дискурсне колоније може употребити без реферирања на друге компоненте итд. Због тога

и доминирају кореспонденцијске релације међу реченицама текста, а не секвенцијалне

(какве су обично превалентне у наративним текстовима).

У шестом поглављу аутор приказује како изгледа основна дијалектика у

проучаваном корпусном (жанровском) материјалу: посматра се артикулација гласова у

тексту, реакције на одређену артикулацију и, потом, креирање нових гласова што доводи

до њиховог текстуалног (дискурсног) уобличења у наредну артикулацију, односно у

следећи устав. Овде ће читалац моћи да пронађе и релевантне квантитативне податке који

3

се тичу дистрибуције маркираних лексичких јединица у анализираним актима (нпр. колико

се често јавља лексема слобода, држава, покрајина, самоуправа/самоуправљање, право,

демократија, јавност, орган, заштита и др. у уставима ФНРЈ, СФРЈ [из 1963. год. и 1974.

год.], СРЈ, РС [из 1990. год. и 2006. год.] или одговарајући енглески термини democracy,

State, power, office, court, public и др. у Уставу САД, Уставу ЕУ и Конвенцији). Иако не

следи „физичкиˮ за шестим, осмо се поглавље заправо садржајно надовезује на њега – у

њему се М. Јанићијевић бави интертекстуалношћу законских аката, односно тзв.

интертекстуалном референцијалношћу и показује како се у посматраним документима

експлицитно упућује на друге (претходеће) законске текстове.

У седмом поглављу аутор се окреће когнитивнолингвистичком обрасцу – метафори

и метонимији – наводећи прво (Лејкофове и Џонсонове) теоријско-методолошке поставке,

да би потом према датом когнитивистичком обрасцу анализирао текстуалне предлошке.

Уочене су структурне (АПТРАКТНА ОРГАНИЗАЦИЈА КАО ФИЗИЧКА СТРУКТУРА,

КОМУНИКАЦИЈА КАО РАЗМЕНА, ДОГАЂАЊЕ КАО КРЕТАЊЕ итд.), оријентационе (МОЋ ЈЕ ГОРЕ,

СЛИЧНОСТ ЈЕ БЛИЗИНА и др.) и онтолошке метафоре (ПРАВО КАО ОСОБА, ОРГАНИЗАЦИЈА КАО

ОСОБА итд.), као и, добро познати и примерима поткрепљени, метонимијски механизми

промене значења (ИНСТИТУЦИЈА ЗА ОДГОВОРНЕ ЉУДЕ ТЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, ДЕЛАТНОСТ ЗА

ПРОИЗВОД ДЕЛАТНОСТИ, ДЕЛАТНОСТ ЗА ВРШИОЦА ДЕЛАТНОСТИ и др.).

Након метафорске и метонимијске анализе, аутор прелази на испитивање

текстуалне организације законских аката. Подробно се испитује макро и микротекстуална

организација и издвајају логичко-семантички односи међу реченицама: адитивни,

елаборативни, адверзативни. Након тога следи анализа модалности и времена у овим

документима: разликују се слаби модали (гл.: моћи, смети; имен.: могућност, право;

прид.: слободан / гл.: can, may; имен.: riдht, freedom; прид.: possible, free), умерени модали

(гл.: требати; имен. потреба / гл.: schould, need; прид.: needful) и јаки модали (гл.

морати, моћи; имен.: дужност, обавеза; прид.: дужан, обавезан / гл.: must, may; имен.:

obliдation; прид.: obliдed, required, necessary). Уз то, обраћа се позорност на начине

репрезентације друштвених актера у законским актима (радни народ, радник,

Социјалистички савез радног народа, радна заједница, радна организација, самоуправна

организација, организација удруженог рада, самоуправна интересна заједница итд.), као и

на процесе за које се везују, односно у којима партиципирају ови актери (егзоцентрични,

4

ендоцентрични, репрезентативни, експресивни). Процеси су представљени врло детаљно,

уз урађену квантитативну (статистичку) анализу ексцепираних примера.

У закључном поглављу своје монографије Марко Јанићијевић даје прегледно (и

табеларно) основне дискурсне особености анализираног корпуса, а потом описује како би

могла изгледати перспектива у овако усмереним истраживањима. Он каже, „спроведена

вишедимензионална анализа дискурса може се интегрисати са разноликим

друштвенонаучним студијама права и сродних феноменаˮ, чиме се, дакле, позивају

научници да даље истражују (међу)утицаје сличних и повезаних друштвених формација и

области.

С наше стране, овоме можемо додати још и наше задовољство што се у србистици

појавила књига која кроз увиде о томе како функционише један институционални дискурс

(законодавни, уставни), тј. преко анализе језичке праксе, пружа и слику о друштву, о

одређеним и језичким и друштвеним константама али и неумитним променама.

Страхиња Степанов

Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за српски језик и лингвистику

Нови Сад

straxstepanov@yahoo.com

5