Hoking Stiven

Hoking Stiven

CRNE RUPE I BEBE-VASELJENE

Prevod: ivkovi Zoran

Hawking Stephen BLACK HOLES AND BABY UNIVERSES, 1993.

PREDGOVOR

Ova knjiga sadri zbirku tekstova koje sam napisao u razdoblju izmeu 1976. i 1992. godine. Oni se kreu u rasponu od autobiografskih skica, preko filosofije nauke, do pokuaja da se objasni uzbuenje koje oseam kada su u pitanju nauka i Vaseljena. Knjiga se okonava prepisom tonskog dela emisije Ploe za pusto ostrvo u kojoj sam uestvovao. Posredi je osobena britanska emisija u kojoj se od gosta trai da zamisli sebe kao osobu koja se obrela na pustom ostrvu, imajui prethodno priliku da ponese osam ploa koje bi joj pomogle da prekrati vreme dok ne stignu spasioci. Sreom, ja nisam morao predugo da ekam da bih se vratio u civilizaciju.

Budui da su tekstovi sakupljeni u ovoj knjizi pisani tokom razdoblja od esnaest godina, oni odraavaju nivo mog znanja iz odgovarajueg doba, za koji se nadam da je porastao sa protokom godina. Bilo je stoga neophodno da uz svaki tekst pruim obavetenje o vremenu i prigodi nastanka. Kako je zamiljeno da svi oni budu samostalne celine, neizbeno se javilo izvesno ponavljanje. Ja sam to pokuao da svedem na najmanju meru, ali ono se donekle ipak zadralo.

Jedan broj tekstova iz ove knjige prvobitno je bio predvien da se proita. Glas mi je s vremenom postajao sve nerazgovetniji, tako da sam predavanja i seminare morao da drim posredstvom drugih ljudi, obino mojih studenata-istraivaa koji su me mogli razumeti ili koji bi proitali tekst to sam ga ja napisao. Godine 1985, meutim, bio sam podvrgnut operaciji kojom je potpuno uklonjena moja sposobnost govora. Neko vreme potom bio sam sasvim lien mogunosti optenja. Konano sam pribavio naroiti kompjuterski sistem i izuzetno dobar sintesajzer govora. Na vlastito iznenaenje, ustanovio sam da sam u stanju da budem prilino uspean govornik pred velikim auditorijumom. Ja inae uivam u tome da objanjavam nauku i da odgovaram na pitanja. Sigurno je da mi predstoji jo mnogo da nauim kako da to to bolje radim, ali nadam se da napredujem. Proitavi ove stranice, vi ete ve prosuditi koliki je taj napredak.

Ne slaem se sa gleditem da Vaseljena predstavlja tajnu, neto to se moe samo naslutiti, ali nikada u potpunosti povri analizi ili razumeti. Smatram da se ovakvim stanovitem ini nepravda prema naunoj revoluciji koju je pre skoro etiri stotine godina otpoeo Galilej, a nastavio Njutn. Oni su pokazali da se bar neka podruja Vaseljene ne ponaaju na proizvoljan nain, ve da njima vladaju precizni matematiki zakoni. Tokom godina koje su prole od tada, mi smo proirili delo Galileja i Njutna na gotovo sva podruja Vaseljene. Ustanovili smo matematike zakone koji upravljaju svime u okviru naeg normalnog iskustva. Mera naeg uspeha jeste i to to smo sada u prilici da uloimo milijarde dolara u izgradnju dinovskih maina kojima se estice ubrzavaju do tako vosokih energija da uopte jo ne znamo ta e se dogoditi prilikom njihovih sudaranja. Ove veoma visoke energije estica ne javljaju se u normalnim prilikama na Zemlji, tako da moe izgledati akademski i suvino troiti velike svote na njihovo izuavanje. Ali one su postojale u ranoj Vaseljeni, tako da moramo ustanoviti ta se zbiva sa tim energijama ako elimo da dokuimo kako smo mi i Vaseljena poeli.

Jo ima mnogo stvari koje ne znamo ili ne razumemo o Vaseljeni. Ali izuzetan napredak koji smo ostvarili, naroito u poslednjih stotinu godina, trebalo bi da nas uvrsti u uverenju da potpuno razumevanje moda nije izvan naeg domaaja. Moda neemo biti osueni da doveka pipamo u mraku. Nije iskljueno da emo jednoga dana postaviti celovitu teoriju Vaseljene. U tom sluaju, uistinu emo postati Gospodari Vaseljene. Igra rei: Hoking koristi naziv 'Masters of the Universe', asocirajui na popularne junake dejeg filma i stripa istog naziva - prim. prev.

Nauni lanci u ovoj knjizi napisani su u uverenju da Vaseljenom vlada poredak koji trenutno moemo delimino da razaberemo, a koji u potpunosti moemo dokuiti u ne tako dalekoj budunosti. Moe se dogoditi da je ova nada puka opsena; moda konana teorija uopte ne postoji, pa ak i ako postoji, mi je moda neemo otkriti. Ali svakako je bolje stremiti ka potpunom razumevanju nego oajavati zbog ogranienosti ljudskog uma.

Stiven Hoking

31. mart 1993.

1. DETINJSTVO

Ovaj i naredni esej temelje se na govoru koji sam odrao u Meunarodnom drutvu za borbu protiv motorike neuronske bolesti, u Cirihu, septembra 1987, a dopunjeni su graom koju sam napisao avgusta 1991.

Roen sam 8. januara 1942, tano tri stotine godina posle Galilejeve smrti. Procenjujem, meutim, da se toga dana rodilo jo oko dve stotine hiljada drugih beba. Roen sam u Oksfordu, iako su moji roditelji iveli u Londonu. Bilo je to stoga to je Oksford predstavljao zgodno mesto da ovek doe na svet tokom Drugog svetskog rata: Nemci su, naime, pristali da ne bombarduju Oksford i Kembrid, dok su se Britanci zauzvrat saglasili da ne bombarduju Hajdelberg i Getingen. Prava je teta to se ovaj civilizovani dogovor nije mogao proiriti na vie gradova.

Moj otac poticao je iz Jorkira. Njegov otac, moj deda, bio je imuni ratar. Nakupovao je previe imanja i bankrotirao tokom poljoprivredne depresije poetkom ovog stolea. Ovo je prilino pogodilo roditelje mog oca, ali oni su ipak uspeli da ga poalju na Oksford, gde je studirao medicinu. Odabravi izuavanje tropske medicine, uputio se u istonu Afriku 1937. Kada je poeo rat, preao je pola crnog kontinenta da bi se na Sredozemlju ukrcao u brod za Englesku, gde se dobrovoljno javio u vojnu slubu. Reeno mu je, meutim, da e biti korisniji u medicinskim istraivanjima.

Majka mi je roena u Glazgovu, u kotskoj, kao drugo od sedmoro dece u lekarskoj porodici. Porodica se preselila na jug, u Devon, kada joj je bilo dvanaest godina. Kao ni oeva porodica, ni majina nije dobro stajala, ali su ipak takoe uspeli da je poalju na Oksford. Posle Oksforda, bavila se raznim poslovima; bila je ak i poreski inspektor, ali to joj se nije dopalo. Napustila je tu slubu i postala sekretarica. Tako je i upoznala mog oca na poetku rata.

iveli su na Hajgejtu, u severnom Londonu. Moja sestra Meri roena je osamnaest meseci posle mene. Priali su mi da se nisam obradovao njenom dolasku. Tokom celog detinjstva, meu nama je postojala napetost, podsticana malom razlikom u godinama. Kada smo odrasli, meutim, ove napetosti je nestalo i mi smo otili na razliite strane. Ona je postala lekar, na oevo zadovoljstvo. Moja mlaa sestra, Filipa, roena je kada mi je bilo skoro pet godina i kada sam ve mogao da shvatam ono to se dogaa. Seam se da sam se radovao njenom dolasku kako bi nas bilo troje da se igramo. Bila je veoma bistro dete. Uvek sam uvaavao njen sud i njeno miljenje. Moj brat Edvard roen je znatno kasnije, kada mi je bilo etrnaest godina, tako da on uopte nije pripadao svetu mog detinjstva. Veoma se razlikovao od nas troje, ne naginjujui nimalo nauci i intelektualnim stvarima. Bilo je to verovatno dobro po nas. Kao dete, bio je prilino teak, ali ovek nije mogao da ga ne voli.

Ono ega se najranije seam jeste to kako stojim u jaslicama u Bajron Hauzu, na Hajgejtu, i ne prestajem da plaem. Svuda oko mene deca su se igrala igrakama koje su mi izgledale arobno, ali meni su bile samo dve i po godine i ovo je bilo prvi put da sam ostavljen sa ljudima koje ne poznajem. Mislim da je moje roditelje prilino iznenadila ovakva reakcija, zato to sam im ja bio prvo dete, a drali su se udbenika o podizanju potomstva u kome je stajalo da deca treba da ponu sa uspostavljanjem drutvenih odnosa ve sa dve godine. Posle tog groznog jutra, povukli su me iz Bajron Hauza, u koji sam se vratio tek godinu i po kasnije.

U to vreme, tokom rata i neposredno posle njega, Hajgejt je bio podruje gde je ivelo puno naunika i ljudi sa univerziteta. U nekoj drugoj zemlji, njih bi nazivali intelektualcima, ali Englezi nikada nisu priznavali da imaju intelektualce. Svi ti roditelji slali su svoju decu u kolu Bajron Hauz, koja je za ta vremena bila veoma napredna. Seam se da sam se poalio roditeljima da me tamo niemu ne ue. U koli nisu imali poverenja u ono to je predstavljalo prihvaen nain poduavanja. Umesto toga, trebalo je da nauite da itate, ne shvatajui uopte da vas neemu ue. Na kraju sam nauio da itam, ali tek poto sam duboko zaao u osmu godinu. Moja sestra Filipa nauila je da ita na uobiajeniji nain i to ve sa etiri godine. Dodue, ona je uvek bila bistrija od mene.

iveli smo u visokoj i uskoj viktorijanskoj zgradi koju su moji roditelji kupili veoma jeftino tokom rata, kada su svi smatrali da e London biti bombardovanjem sravnjen sa zemljom. I odista, jedna raketa 'fau-2' pala je samo nekoliko kua od nas. Izbivao sam tada iz kue sa majkom i sestrom, ali se u njoj nalazio moj otac. Sreom, nije bio povreen, a ni kua nije bila mnogo oteena. Godinama posle toga, u blizini je zjapio krater koji je napravila ta bomba; igrao sam se u njemu sa mojim prijateljem Hauardom, koji je iveo tri kue dalje na drugu stranu. Hauard je predstavljao otkrovenje za mene, zato to njegovi roditelji nisu bili intelektualci kao roditelji sve ostale dece koju sam poznavao. Iao je u optinsku kolu, a ne u Bajron Hauz, i znao je sve o fudbalu i boksu - sportovima za koje se moji roditelji ni u snu ne bi zanimali.

Meu moje najranije uspomene spada i ona o dobijanju prvog voza. Igrake nisu proizvoene tokom rata, bar ne za domae trite. Ali mene su silno privlaili modeli vozova. Otac je pokuao da mi napravi voz od drveta, ali to me nije zadovoljilo, zato to sam eleo neto to radi. Otac je uspeo da nabavi jedan polovni vozi na navijanje, opravio ga pomou lemilice i poklonio mi ga za Boi kada sam imao skoro tri godine. Voz nije naroito dobro radio. Ali otac je otiao za Ameriku odmah posle rata, a kada se vratio brodom Kvin Meri, doneo je majci neke stvari od najlona koje se nisu mogle nabaviti u Britaniji u to vreme. Meri je dobila lutku koja je zatvarala oi kada biste je poloili. Za mene je stigao ameriki voz, ija je lokomotiva imala plug pred sobom, dok su ine ile u obliku broja osam. Jo se seam oduevljenja koje sam doiveo kada sam otvorio kutiju.

Vozovima na navijanje nita nije falilo, ali ono to sam ja stvarno eleo bio je elektrini voz. Sate sam provodio posmatrajui izloeni model u eleznikom klubu u Krau Endu, blizu Hajgejta. Matao sam o elektrinim vozovima. Konano, kada su jednom prilikom moji roditelji bili negde odsutni, iskoristio sam priliku da iz potanske tedionice podignem sav svoj skromni kapital koji su mi ljudi davali u posebnim prilikama kao to je, na primer, krtenje. Ovim novcem sam kupio elektrini voz, ali, na moju osujeenost, on nije dobro radio. Danas znamo za prava potroaa. Trebalo je da vratim voz i da zahtevam da mi ga radnja ili proizvoa zamene, ali u to vreme smatralo se da je povlastica kupiti neto, a ako to ne bi bilo ispravno, onda naprosto niste imali sree. I tako sam platio opravku elektromotora lokomotive, ali voz ipak nikada nije proradio kako treba.

Kasnije, kao omladinac, pravio sam modele aviona i brodova. Nikada nisam bio umean u runom radu, ali ovo sam radio sa mojim kolskim drugom Donom Mek Klenahenom, koji je bio znatno umeniji i iji je otac drao radionicu u kui. Namera mi je stalno bila da pravim modele koji bi radili i koje bih mogao da kontroliem. Bilo mi je svejedno kako izgledaju. Mislim da me je isti poriv nagnao da izumim niz veoma sloenih igara sa jednim drugim kolskim drugom, Roderom Fernejhjuom. Napravili smo jednu 'proizvoaku igru', sa fabrikama u kojima su pravljeni proizvodi razliitih boja, sa putevima i kolosecima kojima su bivali prevoeni, a bila je tu i berza. Smislili smo i 'ratnu igru' koja se igrala na ploi od etiri hiljade kvadratia, pa ak i 'feudalnu igru' u kojoj je svaki igra predstavljao itavu dinastiju sa rodoslovom. Mislim da su ove igre, kao i vozovi, brodovi i avioni, poticali iz potrebe da se dokui kako stvari rade i da se one stave pod kontrolu. U vreme kada sam poeo rad na doktoratu, ovu potrebu zadovoljavalo je istraivanje u oblasti kosmologije. Ako dokuite kako Vaseljena dejstvuje, vi je na neki nain kontroliete.

Godine 1950, oevo radno mesto premeteno je iz Hempsteda, blizu Hajgejta, u novopodignuti Nacionalni institut za medicinska istraivanja u Mil Hilu, na severnom kraju Londona. Umesto da se kroz grad putuje iz Hajgejta, izgledalo je razumnije iseliti se iz Londona, a onda putovati u grad. Tako su moji roditelji kupili kuu u varoi Sent Olbans, sreditu biskupije, desetak milja severno od Mil Hila, odnosno dvadeset milja severno od sredita Londona. Bila je to velika viktorijanska kua koja se odlikovala elegantnou i karakterom. Roditelji mi nisu dobro stajali kada su je kupili, a i valjalo je obaviti mnogo radova pre no to smo se mogli useliti. Kao pravi Jorkirac, moj otac je posle toga odbijao da plaa bilo kakve nove popravke. Umesto toga, svojski se trudio da je sam odrava i boji, ali bila je to velika kua, a on nije bio ba najviniji tim poslovima. Kua je, meutim, bila stameno sazdana, tako da je izdrala ovaj nemar. Moji roditelji prodali su je 1985, u vreme oeve bolesti (on je umro 1986). Video sam je nedavno. Kako izgleda, nije mnogo rada u nju uloeno, ali ona ipak deluje uglavnom isto.

Kua je bila predviena za obitavanje porodice sa poslugom, a u sobi za serviranje nalazila se ploa sa zvoncima na kojoj su se oglaavali pozivi. Razume se, mi nismo imali poslugu, ali moja prva spavaa soba bila je mala prostorija u obliku latininog slova 'L' koja prvobitno mora da je pripadala nekoj sluavki. Zatraio sam da mi ona bude dodeljena na nagovor moje roake Sare koja je bila neto starija od mene i kojoj sam se silno divio. Kazala mi je da e tu biti ba zgodno za igru. Jedna od pogodnosti sobe bila je to to smo kroz prozor mogli da iziemo na krov spremita za bicikle, a odatle da se spustimo na zemlju.

Sara je bila ker starije sestre moje majke, Denet, koja je zavrila medicinu i udala se za jednog psihijatra. Oni su iveli u slinoj kui u Harpendenu, selu pet milja dalje na sever, to je i bio jedan od razloga da se preselimo u Sent Olbans. Za mene je bilo veoma vano da se naem blizu Sare i esto sam autobusom odlazio u Harpenden. Sent Olbans se, inae, nalazi blizu ostataka starog rimskog grada Verulamijuma, koji je, uz London, predstavljao najznaajniju rimsku naseobinu u Britaniji. U srednjem veku, tu se nalazio najbogatiji manastir u Britaniji. Podignut je oko svetilita svetog Albana, rimskog centuriona, o kome postoji predanje da je bio prva osoba u Britaniji pogubljena zbog hrianske vere. Sve to je ostalo od manastira jesu jedna veoma velika i prilino runa crkva, kao i staro zdanje kapije - sada deo kole u Sent Olbansu, u koju sam docnije iao.

Sent Olbans je bio pomalo teko i konzervativno mesto u poreenju sa Hajgejtom ili Harpendenom. Moji roditelji tu nisu stekli prijatelje. Delimino je to bila i njihova krivica, poto su se po prirodi drali izdvojeno, naroito moj otac. Ali dobrim delom je to bio odraz drugaije vrste populacije; sasvim je, naime, izvesno da se roditelji nijednog od mojih kolskih drugova iz Sent Olbansa nisu mogli raunati u intelektualce.

Na Hajgejtu, naa porodica se oseala prilino normalno, ali u Sent Olbansu su nas nesumnjivo drali za ekscentrike. Ovo vienje osnaeno je ponaanjem mog oca koji nimalo nije drao do spoljanjosti ako je to moglo da mu donese utedu. Porodica mu je bila veoma siromana kada je on bio mlad, to je na njega ostavilo trajan utisak. Teko mu je padalo da troi novac na vlastitu udobnost, ak i onda kada je, u poznijim godinama, to mogao sebi da dopusti. Odbio je da uvede centralno grejanje, iako je slabo podnosio hladnou. Umesto toga, oblaio je po nekoliko dempera, kao i kuni ogrta preko normalne odee. Prema drugim ljudima bio je, meutim, veoma velikoduan.

Tokom pedesetih godina smatrao je da nismo u prilici da nabavimo novi auto, pa je tako kupio jedan predratni londonski taksi, za koji smo on i ja podigli montanu baraku kao garau. Susede je ovo silno rasrdilo, ali nas nisu mogli spreiti. Kao i veina deaka, oseao sam potrebu da se prilagoavam sredini, tako da su me roditelji dovodili u nepriliku. Ali njih to nimalo nije brinulo.

Kada smo se doselili u Sent Olbans, upisali su me u devojaku kolu, koju su - protivno njenom nazivu - pohaali i deaci do uzrasta od deset godina. Poto sam tu proveo jedno tromeseje, meutim, otac je krenuo na jedan od svojih pohoda u Afriku, na koje se zapuivao skoro svake godine; ovoga puta trebalo je da ostane na putu puna etiri meseca. Mojoj majci nije se dopalo to e toliko dugo ostati sama sa decom, pa je tako povela mene i dve sestre u posetu svojoj kolskoj drugarici Beril koja je bila udata za pesnika Roberta Grejvsa. Oni su iveli u selu Deja, na panskom ostrvu Majorci. Bilo je to samo pet godina posle rata i na vlasti se jo nalazio panski diktator Fransisko Franko, koji je bio saveznik Hitlera i Musolinija. (U stvari, on je ostao na vlasti jo pune dve decenije.) Uprkos ovoj okolnosti, moja majka, koja je bila lan Lige mladih komunista pre rata, nije se ustezala da se sa troje dece zaputi brodom i vozom na Majorku. Iznajmili smo kuu u Deji i tu nam je bilo veoma lepo. Robertov sin Vilijem i ja imali smo istog privatnog uitelja. ovek je bio Robertov tienik i vie ga je zanimalo da napie dramu za edinburki festival nego da nas poduava. Naloio bi nam stoga da svakoga dana proitao neki odlomak iz Biblije, a potom da napiemo sastav o tome. Zamisao je bila da tako nauimo lepotu engleskog jezika. Pre no to smo otili odatle, proradili smo celo 'Postanje' i zali u 'Izlazak' Prve dve od pet 'Mojsijevih knjiga' - prim. prev. Jedna od najvanijih stvari koje sam tu nauio bila je da ne ponem reenicu veznikom 'I'. Primetio sam, meutim, da mnoge reenice u Bibliji poinju upravo sa 'I', ali mi je objanjeno da se engleski promenio od vremena kralja Dejmsa. Iz ijeg doba potie dananji prevod Biblije na engleski jezik (izvorno je objavljen 1611.) - prim. prev. Ali zato nas onda, usprotivio sam se ja, teraju da itamo Bibliju? No, moje protivljenje ispalo je uzaludno. Robert Grejvs bio je u to vreme veoma sklon simbolinosti i mistinosti Biblije.

Kada smo se vratili sa Majorke, proveo sam godinu dana u drugoj koli, a onda sam polagao ispit koji se nazivao 'jedanaest i vie'. Bio je to, zapravo, test inteligencije; morala su ga poloiti sva deca koja su elela da pohaaju dravne kole. U meuvremenu se od toga odustalo, poglavito stoga to puno dece iz srednje klase nije uspelo da ga savlada, pa su slata u neakademske kole. Ali ja sam uvek bolje prolazio na testovima i ispitivanjima nego u ocenjivanju u redovnoj nastavi; poloio sam 'jedanaest i vie' i tako obezbedio besplatno mesto u koli u Sent Olbansu.

Kada mi je bilo trinaest godina, otac je poeleo da se oprobam u Vestminsterskoj koli, jednoj od glavnih 'javnih' - to e rei, privatnih - kola. U to vreme postojala je otra podela u obrazovanju koja je ila linijom to je razdvajala klase. Moj otac je smatrao da je to to je bio bez statusa i veza uslovljavalo da ga podreuju drugim ljudima koji su bili manje sposobni, ali su imali vie mesto u drutvu. Kako moji roditelji nisu bili imuni, trebalo je da se izborim za stipendiju. Bio sam, meutim, bolestan u vreme polaganja ispita za stipendiju, tako da je nisam dobio. Ostao sam stoga u koli u Sent Olbansu gde sam stekao obrazovanje koje je bilo podjednako dobro, ako ne i bolje od onoga koje bih dobio u Vestminsteru. Nikada nisam smatrao da mi to to nemam visoko mesto u drutvu predstavlja neki nedostatak.

Englesko obrazovanje bilo je u to vreme veoma hijerarhijsko. Ne samo to su se kole delile na akademske i neakademske, nego su se i one akademske dalje delile u grupe A, B i C. Ova podela pogodovala je onima iz grupe A, ali ne i iz grupe B, dok je u grupi C ve bilo sasvim loe. Ja sam dospeo u grupu A zahvaljujui rezultatima sa ispita 'jedanaest i vie'. Ali posle prve godine, svi koji bi po uspehu bili ispod dvadesetog mesta u razredu prebacivani su u grupu B. Bio je to teak udarac njihovom samopouzdanju od koga se neki nikada nisu oporavili. Posle prva dva tromeseja u Sent Olbansu, bio sam dvadeset etvrti, odnosno dvadeset trei, ali zato sam posle treeg zauzeo osamnaesto mesto, to mi je omoguilo da za dlaku ostanem u grupi A.

Uvek sam po uspehu bio negde u sredini razreda. (Razred je inae bio natprosean.) Moji kolski zadaci bili su neuredni, dok mi je rukopis bacao nastavnike u oaj. Ali drugovi iz razreda prozvali su me 'Ajntajn', videi u meni verovatno i nagovetaje neeg boljeg. Kada mi je bilo dvanaest godina, jedan od mojih prijatelja opkladio se sa drugim u vreicu slatkia da od mene nikada nita nee ispasti. Ne znam ta je bilo sa ovom opkladom niti ko ju je dobio.

Imao sam est ili sedam bliskih prijatelja, a sa veinom njih i dalje odravam vezu. esto smo vodili duge rasprave o svemu i svaemu, od modela koji se kontroliu radio-vezom do religije i od parapsihologije do fizike. Jedna od stvari o kojoj smo razgovarali bio je nastanak Vaseljene, kao i to zbog ega je Bogu uopte bilo potrebno da je stvori i stavi u dejstvo. uo sam o tome da se svetlost to stie sa dalekih galaksija odlikuje pomakom ka crvenom kraju spektra, za ta se smatralo da ukazuje na irenje Vaseljene. (Pomak ka plavom kraju govorio bi o njenom saimanju.) Ali bio sam uveren da mora postojati neki drugi razlog za crveni pomak. Moda se svetlost umori i sva zajapuri na putu do nas. U osnovi nepromenljiva i vena Vaseljena izgledala je nekako znatno prirodnija. Shvatio sam da nisam bio u pravu tek poto sam proveo dve godine pripremajui doktorat.

Kada sam stigao u poslednja dva razreda kole, poeleo sam da se specijalizujem u matematici i fizici. Imao sam veoma nadahnjujueg nastavnika iz matematike, gospodina Tatu, a u koli je upravo podignut matematiki kabinet u kome se nalazila stalna uionica matematikog razreda. Ali moj otac se tome veoma protivio. Smatrao je da matematiari mogu da se zaposle jedino kao nastavnici. Njemu bi se najvie dopalo da sam se opredelio za medicinu, ali mene nije zanimala biologija koja mi je izgledala odve opisna i ne dovoljno fundamentalna. Ona je uz to i uivala prilino nizak ugled u koli. Najpametniji momci posveivali su se matematici i fizici, dok su oni manje bistri odlazili na biologiju. Otac je znao da ja neu odabrati biologiju, ali naveo me je da se okuam u hemiji i sasvim malo u matematici. Smatrao je da e na ovaj nain moje naune perspektive biti otvorene. Ja sam sada profesor matematike, ali nigde je formalno nisam uio od kad sam sa sedamnaest godina napustio kolu u Sent Olbansu. Morao sam uz put da stiem znanja o njoj. Pratio sam studente u Kembridu, odmakavi im uvek po nedelju dana na kursevima.

Moj otac se bavio istraivanjem tropskih bolesti, pa me je tako vodio u svoju laboratoriju u Mil Hilu. Uivao sam u tome, naroito kada bi mi se pruila prilika da gledam kroz mikroskop. Takoe me je vodio u kuu sa insektima, gde je drao komarce zaraene tropskim bolestima. To me je onespokojavalo, zato to mi se inilo da je uvek na slobodi po nekoliko ovih insekata. On je bio veoma predan poslu i zaokupljen istraivanjem. Uvek je uzimao na svoja plea vie od drugih ljudi, zato to je smatrao da su oni tu ne zbog toga to su bolji od njega nego zbog drutvenog poloaja i veza. esto me je upozoravao na tu vrstu ljudi. Ali mislim da se u ovom pogledu fizika razlikuje od medicine. U njoj je svejedno koju si kolu pohaao ili sa kim si u roakoj vezi. Rauna se samo ono to postie.

Oduvek me je zanimalo kako stvari rade, pa sam ih tako rastavljao da bih to ustanovio, ali nisam bio ba tako umean kada ih je trebalo ponovo sklopiti. Moje praktine sposobnosti nikada nisu bile na nivou mog teorijskog umea. Otac je podsticao moje zanimanje za nauku, pa me je ak poduavao u matematici sve dok ga nisam nadrastao. Sa ovakvim obrazovanjem, kao i uz posao moga oca, izgledalo mi je prirodno da u se baviti naunim istraivanjem. U ranim godinama nisam pravio mnogo razlike izmeu pojedinih nauka. Ali kada sam napunio trinaest ili etrnaest godina, znao sam da elim da se posvetim istraivanju na polju fizike, zato to je to bila najosnovnija od svih disciplina. Opredelio sam se za ovo uprkos okolnosti da je fizika bila najdosadniji predmet u koli, zato to mi je izgledala tako laka i oigledna. Hemija mi je delovala znatno zabavnije zato to su se u njoj zbivale neoekivane stvari, kao to su eksplozije. Ali fizika i astronomija nudile su nadu da emo jednom dokuiti odakle potiemo i zato smo ovde. eleo sam da dosegnem do najdaljih dubina Vaseljene. Moda sam to u maloj meri uspeo, ali svakako jo ima puno toga to elim da doznam.

2. OKSFORD I KEMBRID

Moj otac veoma je drao do toga da odem na Oksford ili Kembrid. On je pohaao Univerzitetski koled u Oksfordu, pa je bio miljenja da i ja treba tu da se prijavim, zato to bih imao vee izglede za upis. U to vreme, Univerzitetski koled nije davao stipendije za matematiku, a to je bio dodatni razlog to je otac eleo da se upiem na hemiju: u prirodnim naukama, pre nego u matematici, mogao sam da raunam na stipendiju.

Ostatak porodice otiao je u Indiju na godinu dana, a ja sam morao da ostanem kako bih poloio zavrni ispit i upisao se na fakultet. Direktor moje kole smatrao je da sam premlad za Oksford, ali ja sam se u martu 1959. prijavio za ispit za stipendiju sa dvojicom mladia iz starijeg razreda u koli. Bio sam uveren da sam ga loe uradio, a moju potitenost samo je pojaala okolnost da su, tokom praktinog dela ispita, fakultetski predavai prili drugim ljudima i popriali sa njima, ali ne i sa mnom. A onda, nekoliko dana poto sam se vratio sa Oksforda, stigao mi je telegram u kome sam izveten da sam dobio stipendiju.

Bilo mi je sedamnaest godina, a veina studenata na mojoj godini ve je odsluila vojsku i bila je znatno starija. Oseao sam se prilino usamljeno tokom prve godine, a delom i druge. Tek sam na treoj postao zadovoljan. Preovlaujui stav na Oksfordu u to vreme bio je antirad. Svi su oekivali da budu blistavi studenti bez uloenog truda ili da prihvate vlastita ogranienja i diplomiraju sa jedva dovoljnim uspehom. Zagrejati stolicu kako bi se stekao to bolji uspeh smatrano je tada znamenjem 'sivog oveka' - to je bio najgori epitet u oksfordskom reniku.

U to vreme, kurs iz fizike na Oksfordu bio je tako uprilien da se rad sasvim lako mogao izbei. Poloio sam jedan ispit odmah na poetku, a potom sam proveo tri godine na Oksfordu, da bih tek na kraju imao zavrne ispite. Jednom sam izraunao da sam tokom trogodinjeg boravka tamo radio oko hiljadu asova, to u proseku iznosi po sat dnevno. Ne ponosim se ovim neradom. Samo opisujem svoj stav iz tog doba, koji su delile mnoge moje kolege: stav potpunog dosaivanja i oseanje da ba nita nije vredno truda. Jedna od posledica moje bolesti bilo je to da se ovo promenilo: kada se suoite sa mogunou rane smrti, onda shvatite da je ivot i te kako vredan i da postoji mnotvo stvari koje elite da uradite.

Zbog premalo rada, planirao sam da se u okviru zavrnog ispita pozabavim problemima teorijske fizike, ime bih izbegao pitanja koja nalau injeniko znanje. Nisam oka sklopio no uoi tog ispita zato to su mi ivci bili prenapeti, pa sam tako slabije proao. Bio sam negde na granici izmeu najvie ocene i one ispod nje, pa sam morao da iziem na usmeni ispit pred profesore kako bi konano odluili ta da mi daju. Tom prilikom su me pitali i o mojim planovima. Odgovorio sam im da nameravam da se posvetim istraivanjima. Ako mi daju najviu ocenu, otii u na Kembrid. Ako dobijem onu slabiju, ostau na Oksfordu. Dali su mi najviu ocenu.

Smatrao sam da postoje dva mogua podruja teorijske fizike koja su temeljna i na kojima bih mogao da preduzmem istraivanja. Prvo je bila kosmologija, izuavanje veoma velikog. Drugo su bile elementarne estice, prouavanje veoma malog. Uinilo mi se da su elementarne estice manje privlane zato to u to vreme nije postojala prikladna teorija o njima, iako su naunici otkrivali mnogo novih. Sve to su uspevali da postignu bilo je da ih razvrstavaju u porodice, kao u botanici. U kosmologiji, nasuprot tome, postojala je jedna sasvim odreena teorija - Ajntajnova opta teorija relativnosti.

Na Oksfordu se tada niko nije bavio kosmologijom, ali na Kembridu je bio Fred Hojl, najuvaeniji britanski astronom tog vremena. Prijavio sam se stoga za doktorat kod Hojla. Moja prijava za istraivanje na Kembridu bila je prihvaena, pod uslovom da doem sa najviom ocenom, ali, na alost, za mentora mi je dodeljen ne Hojl nego ovek po imenu Denis Skjama za koga nikada ranije nisam uo. Na kraju se, meutim, ispostavilo da bolje nije ni moglo ispasti. Hojl je esto izbivao iz zemlje, tako da ga ja ne bih puno viao. Sa druge strane, Skjama se stalno nalazio tu i rad sa njim bio je veoma podsticajan, iako se poesto nisam slagao sa njegovim zamislima.

Budui da se nisam mnogo bavio matematikom ni u koli ni na Oksfordu, u poetku mi je opta relativnost bila veoma teka, tako da nisam puno napredovao. Takoe, tokom poslednje godine na Oksfordu, zapazio sam da mi pokreti postaju nekako nespretni. Ubrzo poto sam stigao na Kembrid, ustanovljeno je da bolujem od ALS-a, amiotrofike lateralne skleroze, ili motorike neuronske bolesti, kako se naziva u Engleskoj. (U Sjedinjenim Amerikim Dravama nazivaju je jo Lu Gerigova bolest.) Lekari nisu mogli da mi obezbede izleenje niti da mi prue jemstvo da se bolest nee pogorati.

U poetku je izgledalo da bolest napreduje prilino brzo. Planirana istraivanja odjednom su izgubila smisao, budui da nisam oekivao da u poiveti dovoljno dugo da zavrim doktorat. Kako je, meutim, vreme prolazilo, tok bolesti se sve vie usporavao. Takoe sam poeo da shvatam optu relativnost i da napredujem u radu. Ali ono to je uistinu odnelo prevagu bila je veridba sa devojkom po imenu Dejn Vajld, koju sam upoznao nekako u vreme kada je postavljena dijagnoza o ALS-u. To mi je pruilo razlog zbog koga je vredelo iveti.

Kako bismo se venali, morao sam da naem neki posao, a da bih naao posao, morao sam doktorat da privedem kraju. I tako sam poeo prvi put u ivotu da radim. Na moje iznenaenje, rad mi je prijao. Moda nije poteno, dodue, nazvati to radom. Neko je jednom rekao: naunici i prostitutke bivaju plaeni za obavljanje onoga u emu uivaju.

Konkurisao sam za istraivaku stipendiju na koledu Gonvil i Kejs. Nadao sam se da e mi Dejn otkucati prijavu, ali kada mi je dola u posetu u Kembrid, ruka joj je bila u gipsu zato to ju je slomila. Moram priznati da nisam bio dovoljno uviavan tim povodom. Bila je to, meutim, leva ruka, tako da je mogla da, po mom diktatu, napie prijavu, a onda da je da nekome da je prekuca.

U prijavi sam morao da navedem imena dvojice naunika koji su mogli da prue preporuke o mom delu. Moj mentor je predloio da zamolim Hermana Bondija da bude jedan od njih. Bondi je tada bio profesor matematike na Kings koledu u Londonu i vaio je za strunjaka za optu relativnost. Sreli smo se prethodno u dva navrata, a on je predloio da se jedan moj tekst objavi u asopisu Proceedings of the Royal Society. Obratio sam mu se posle jednog predavanja koje je drao u Kembridu; pogledao me je nekako neodreeno i odvratio da e mi dati preporuku. Oigledno me se nije seao, jer kada mu je koled zvanino zatraio preporuku, on je odgovorio da nije uo za mene. Danas toliko ljudi pokuava da dobije istraivake stipendije na koledima, da ako jedan od kandidatovih moguih preporuilaca izjavi da ga ne poznaje, onda ovaj vie nema nikakve izglede. No, ono su bila mirnija vremena. Koled me je pismom izvestio o neprijatnom odgovoru mog preporuioca, posle ega je moj mentor stupio u vezu sa Bondijem i osveio mu pamenje. Bondi mi je potom napisao preporuku koja je verovatno bila znatno bolja nego to sam je zasluivao. Dobio sam stipendiju i od tada sam neprekidno na koledu Kejs.

Stipendija je znaila da se Dejn i ja moemo venati, to smo i uinili jula 1965. Proveli smo jednonedeljni medeni mesec u Safolku, jer to je bilo najvie to sam mogao sebi da dopustim. Potom smo otili u letnju kolu o optoj relativnosti, koja je upriliena na univerzitetu Kornel, u dravi Njujork. Bilo je to pogreno. Odseli smo u spavaonici punoj parova sa bunom malom decom, to je stvorilo prilinu napetost u naem braku. U drugim pogledima, meutim, letnja kola bila mi je veoma korisna zato to sam se tu upoznao sa mnogo vodeih ljudi u ovoj oblasti.

Zakljuno sa 1970. godinom bavio sam se istraivanjima na polju kosmologije - izuavanjem makrosveta. Moj najznaajniji rad iz tog razdoblja odnosio se na singularnosti. Osmatranja dalekih galaksija ukazuju na to da se one udaljuju od nas: drugim reima, Vaseljena se iri. Ovo znai da su se galaksije nalazile blie jedna drugoj u prolosti. Tim povodom javilo se pitanje: da li je postojao takav trenutak u prolosti kada su sve galaksije bile zbijene ujedno, dok je gustina Vaseljene bila beskonana? Ili je postojala prethodna faza saimanja, u kojoj su galaksije uspele da izbegnu meusobno sudaranje. Moda su prohujale jedne pored drugih i potom nastavile da se razilaze. Da bi se odgovorilo na ova pitanja, bilo je neophodno razviti nove matematike postupke. Njih smo poglavito usavrili Roder Penrouz i ja izmeu 1965. i 1970. Penrouz je tada bio na koledu Birkbek, u Londonu; sada je na Oksfordu. Primenili smo ove postupke da pokaemo kako je moralo postojati stanje beskrajne gustine u prolosti ukoliko je tana opta teorija relativnosti.

Ovo stanje beskrajne gustine naziva se singularnost Velikog Praska. Odatle proishodi da nauka ne bi bila u stanju da predvidi kako je Vaseljena poela ako je opta relativnost ispravna. Moji noviji radovi, meutim, ukazuju na to da je mogue predvideti kako je Vaseljena poela ukoliko se uzme u obzir teorija kvantne fizike, teorija veoma malog.

Opta relativnost takoe predvia da e se masivne zvezde uruiti u same sebe poto utroe svoje nuklearno gorivo. Penrouzovi i moji radovi pokazali su da bi se ovo uruavanje nastavilo sve dok se ne stigne do singularnosti beskrajne gustine. Ova singularnost bila bi ujedno i kraj vremena, bar za datu zvezdu i sve na njoj. Gravitaciono polje singularnosti bilo bi tako jako da ak ni svetlost ne bi uspela da se otisne iz podruja oko njega, ve bi je stalno vuklo natrag gravitaciono polje. Podruje iz koga nije mogue otisnuti se naziva se 'crna rupa', a njegova granica 'horizont dogaaja'. Ma ta ili ma ko da prekorai horizont dogaaja i stupi u crnu rupu, iskusio bi kraj vremena u singularnosti.

Razmiljao sam o crnim rupama dok sam se spremao za poinak jedne noi 1970, ubrzo po roenju moje kerke Lusi. Najednom mi je sinulo da se mnogi postupci koje smo Penrouz i ja razvili da dokaemo postojanje singularnosti mogu primeniti i na crne rupe. Na primer, podruje horizonta dogaaja, granica crne rupe, ne moe se smanjivati s protokom vremena. A kada se dve crne rupe sudare i sjedine u jedinstvenu rupu, podruje horizonta ove nove rupe bilo bi vee od zbira podruja horizonata dve prvobitne crne rupe. Ovim je postavljeno znaajno ogranienje u pogledu koliine energije koja se moe odaslati prilikom sudara. Bio sam toliko uzbuen da nisam mnogo spavao te noi.

Od 1970. do 1974. poglavito sam radio na crnim rupama. Ali 1974. doao sam do svog moda najneoekivanijeg otkria: crne rupe nisu potpuno crne! Kada se u obzir uzme ponaanje materije u malim razmerama, estice i zraenje mogu da procure iz crne rupe. Crna rupa emituje zraenje kao da je vrelo telo.

Od 1974. radim na tome da poveem optu relativnost i kvantnu mehaniku u postojanu teoriju. Jedan od ishoda u ovom pogledu bila je pretpostavka koju sam 1983. izloio zajedno sa Dimom Hartlom sa Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari: vreme i prostor su konani, ali nemaju granicu ili rub. Oni bi nalikovali povrini Zemlje, ali sa dve dodatne dimenzije. Povrina Zemlje je konana, ali nema granica. Ni na jednom od mojih mnogih putovanja nisam uspeo da padnem sa ruba sveta. Ako je ova pretpostavka tana, onda nema singularnosti, a zakoni nauke svuda bi vaili, raunajui tu i poetak Vaseljene. Nain na koji bi Vaseljena poela bio bi odreen zakonima nauke. Ja bih onda mogao da uspem u svojim nastojanjima da otkrijem kako je Vaseljena poela. Ali ne i zato je poela.

3. MOJE ISKUSTVO SA ALS-om

Govor odran na konferenciji Britanskog drutva za borbu protiv motorike neuronske bolesti, u Birmingemu, oktobra 1987.

esto me pitaju: 'Kako se oseate kao rtva ALS-a?' Odgovor glasi: 'Ne tako ravo.' Pokuavam da vodim to je mogue normalniji ivot i da ne razmiljam puno o svom stanju, odnosno da ne alim zbog stvari koje zbog bolesti nisam u stanju da radim, a kojih i nema tako mnogo.

Doiveo sam veliki ok kada je ustanovljeno da bolujem od motorike neuronske bolesti. Kao dete nikada nisam imao valjanu fiziku koordinaciju. Nisam se isticao u igrama loptom, to je verovatno i bio razlog da nisam mnogo mario za sport ili fizike aktivnosti. Ali stvari kao da su se promenile kada sam otiao na Oksford. Poeo sam da se bavim veslanjem i upravljanjem amcem. Nisam ba uspeo da uestvujem u trci Oksford-Kembrid, ali sam stigao do meufakultetskog takmienja.

Na treoj godini u Oksfordu, meutim, zapazio sam da postajem nekako trapaviji, pa sam tako jednom ili dva puta pao bez nekog oiglednog razloga. No, tek kada sam naredne godine preao na Kembrid, ove promene uoila je i moja majka i odvela me kod porodinog lekara. On me je uputio specijalisti i ubrzo po mom dvadeset prvom roendanu otiao sam u bolnicu da se izvre pretrage. Ostao sam tamo dve sedmice tokom kojih sam bio podvrgnut mnotvu raznovrsnih ispitivanja. Uzeli su mi uzorak miinog tkiva iz ruke, postavljali su elektrode na mene, ubrizgavali su mi neku radioaktivnu tenost u kimenu modinu i posmatrali je kako se kree gore-dole posredstvom rendgenskih zraka, dok su naginjali postelju na razne strane. Posle svega toga, nisu mi kazali od ega bolujem, ve su rekli jedino to da posredi nije multipla skleroza i da predstavljam atipian sluaj. Shvatio sam, meutim, da oekuju da se stvar pogorava i da ne mogu nita drugo preduzeti osim da mi daju vitamine. Bilo mi je jasno da od vitamina ne oekuju neki vei uinak. Ja ba nisam goreo od elje da doznam vie pojedinosti, jer bilo je oigledno da su one loe.

Uvianje da bolujem od neizleive bolesti sa verovatnim smrtnim ishodom kroz godinu-dve predstavljalo je pravi ok. Kako se neto tako moglo ba meni dogoditi? Zar ba moram tako da skonam? Tokom boravka u bolnici, meutim, video sam kako je u krevetu do moga od leukemije umro jedan deak koga sam povrno poznavao. Nije to bio prijatan prizor. Jasno je bilo da ima ljudi koji su u jo teem stanju od mene. Zbog moje bolesti bar nisam trpeo bol. Kad god bih osetio sklonost ka samosaaljenju, setio bih se tog deaka.

Ne znajui ta e biti sa mnom niti kojom e brzinom bolest napredovati, naao sam se u nedoumici ta mi valja initi. Lekari su mi kazali da se vratim na Kembrid i nastavim upravo zapoeta istraivanja na polju opte relativnosti i kosmologije. Ali nisam u ovom pogledu daleko odmakao zato to moje matematiko obrazovanje nije bilo dovoljno - a ionako se moglo dogoditi da ne poivim dovoljno dugo da zavrim doktorat. Oseao sam se pomalo kao tragini junak. Poeo sam da sluam Vagnera, ali novinski lanci o tome da sam se potpuno odao piu predstavljali su preterivanje. Nevolja je bila u tome to su mnogi drugi preuzeli ovu tobonju vest poto je objavljena u jednom tekstu, zato to je zvuala kao zgodna pria. A sve to bi se toliko puta pojavilo u novinama moralo je biti tano.

Moji snovi iz tog vremena bili su prilino uznemirujui. Pre no to je postavljena dijagnoza, vodio sam prilino dosadan ivot. Nita mi nije izgledalo vredno truda. Ali ubrzo po izlasku iz bolnice, sanjao sam kako treba da budem pogubljen. Najednom sam shvatio da postoji mnotvo vrednih stvari koje bih mogao uraditi ako bih bio pomilovan. U jednom drugom snu koji sam vie puta sanjao, rtvovao sam svoj ivot da bih spasao druge. Konano, ako u ve ovako ili onako umreti, time bih bar uinio neko dobro delo.

Ali nisam umro. tavie, iako se nad mojom budunou nadvio crni oblak, sa iznenaenjem sam ustanovio da sada uivam u ivotu vie nego ikada ranije. Poeo sam da napredujem u istraivanju, verio sam se i oenio, dobio sam istraivaku stipendiju na koledu Kejs, u Kembridu.

Stipendija na Kejsu reila je problem moje nezaposlenosti. Imao sam sree to sam odabrao da radim na polju teorijske fizike, jer to je bilo jedno od retkih podruja na kojima moje stanje ne predstavlja ozbiljan nedostatak. Isto tako, uporedo sa pogoravanjem moje invalidnosti, nauni ugled mi je rastao. To je znailo da su ljudi spremni da mi ponude mesta na kojima bih se jedino bavio istraivanjima, bez obaveze da predajem.

Takoe smo imali sree sa smetajem. Kada smo se venali, Dejn je jo pohaala koled Vestfild u Londonu, tako da je tamo morala da bude radnim danima u nedelji. Trebalo je stoga da naemo takvo prebivalite gde bih ja mogao da budem samostalan i koje bi bilo smeteno negde u centru, zato to nisam mogao daleko da peaim. Zamolio sam koled za pomo, ali mi je tadanji blagajnik odgovorio da je politika koleda da ne pomau studentima oko smetaja. Prijavili smo se stoga za iznajmljivanje jednog stana iz skupine novih koji su upravo graeni blizu pijace. (Godinama kasnije, ustanovio sam da je vlasnik tih stanova koled, ali to mi onda niko nije kazao.) Kada smo se vratili u Kembrid posle leta provedenog u Americi, meutim, ustanovili smo da stanovi jo nisu gotovi. Kao veliku uslugu, blagajnik nam je ponudio jednu sobu u hostelu predvienom za postdiplomce, rekavi pri tom: 'Obino naplaujemo dvanaest ilinga i est penija po sobi za no. Kako e vas, meutim, u njoj biti dvoje, zakupnina e vas stajati dvadeset pet ilinga.'

Ostali smo tu samo tri noi. Onda smo pronali jednu malu kuu na samo stotinak jardi od odeljenja mog univerziteta. Pripadala je drugom koledu koji ju je iznajmio jednom od svojih studenata. On se, meutim, nedavno preselio u neku kuu u predgrau, pa nam je izdao kuicu na tri meseca, koliko je jo trajao njegov zakup. Tokom ta tri meseca, pronali smo jo jednu praznu kuu u istoj ulici. Sused je pozvao vlasnicu iz Dorseta i kazao joj da je to skandalozno to joj kua zvrji prazna dok mladi ljudi trae smetaj na sve strane, pa nam ju je ona tako izdala. Poto smo tu proveli nekoliko godina, poeleli smo da je otkupimo i renoviramo, te smo od koleda zatraili hipoteku. Koled je ispitao stvar i zakljuio da mu se rizik ne isplati. Na kraju smo hipoteku dobili preko jednog graevinskog drutva, a moji roditelji dali su nam novac za renoviranje.

Tu smo iveli etiri godine, sve dok meni nije postalo preteko da se penjem uz stepenice. U to vreme, u koledu su me, izgleda, vie uvaavali, a i promenio se blagajnik. Ponudili su nam stan u prizemlju u kui koja je bila njihovo vlasnitvo. Smetaj mi je veoma odgovarao, zato to su sobe bile prostrane, a vrata iroka. I mesto je bilo veoma pogodno, u samom centru, tako da sam lako stizao u elektrinim invalidskim kolicima do univerzitetskog odeljenja ili koleda. Dopalo se i naoj deci, njima trima, zato to je kua bila okruena vrtom o kome se brinuo batovan sa koleda.

Do 1974. mogao sam sam da se hranim i da se penjem na krevet, odnosno da silazim sa njega. Dejn je uspevala da pomae meni, kao i da podigne dvoje nae dece bez spoljnje pomoi. Okolnosti su, meutim, potom postale tee, pa smo odluili da sa nama ivi neko od mojih studenata-istraivaa. U zamenu za besplatan smetaj i puno moje panje, oni bi mi pomagali oko ustajanja iz postelje i leganja u nju. Od 1980. godine angaovali smo dravne i privatne bolniarke koje bi dolazile na sat ili dva ujutro i uvee. To je potrajalo sve dok nisam oboleo od upale plua 1985. Morao sam da budem podvrgnut takozvanoj traheotomiji Razrezivanje dunika - prim. prev. i od tada mi je bila potrebna dvadeset etvoroasovna nega, koju su mi omoguili prilozi iz vie zadubina.

Pre operacije, moj govor postajao je sve nerazgovetniji, tako da su me mogli razumeti jedino oni ljudi koji su me dobro poznavali. Ali bar sam sa njima mogao da optim. Pisao sam naune tekstove tako to bih ih diktirao sekretarici, a seminarska predavanja drao bih uz pomo tumaa koji bi jasnije ponavljao moje rei. Traheotomijom je, meutim, potpuno uklonjena moja sposobnost govora. Izvesno vreme, jedini nain na koji sam mogao da optim bio je da rei sriem slovo po slovo na taj nain to bih podigao obrve kada bi neko pokazao pravo slovo na tabli sa abecedom. Prilino je teko ovako voditi razgovor, a kamoli pisati naune tekstove. Sreom, jedan kompjuterski strunjak iz Kalifornije po imenu Volt Voltos uo je za moju muku i poslao mi je program pod nazivom 'Ekvilajzer', koji je sam napisao. Program mi je omoguio da biram rei iz niza menija na ekranu tako to bih pritiskao prekida u ruci. Program se takoe mogao kontrolisati pokretima glave ili oka. Kada bih sastavio ono to elim da kaem, upuivao sam to sintesajzeru govora.

U poetku je program 'Ekvilajzer' radio na jednom stonom kompjuteru. Onda je Dejvid Mejson, iz firme 'Cambridge Adaptive Communications', ugradio mali lini raunar i sintesajzer govora u moja invalidska kolica. Na ovaj nain mogao sam da optim znatno bolje nego ranije. Uspevao sam da sastavim do petnaest rei u minutu. Mogao sam bilo da izgovorim ono to sam napisao, bilo da to snimim na hard-disk. Snimak sam potom bio u prilici da ili odtampam ili pozovem iz memorije i izgovorim reenicu po reenicu. Uz pomo ovog sistema napisao sam dve knjige i vie naunih tekstova. On mi je takoe omoguio da odrim puno naunih i popularnih predavanja. Sva su ona dobro primljena. Mislim da je to ponajpre zahvaljujui kvalitetu sintesajzera govora, koji je nainila firma 'Speech Plus'. ovekov glas veoma je vaan. Ako vam je glas nerazgovetan, ljudi e vas po svoj prilici drati za maloumnika. Ovaj sintesajzer je daleko najbolji od svih za koje sam uo, zato to njime uspevate da menjate intonaciju, pa ne zvuite kao neki Dalek. Junak popularne britanske TV serije 'Dr Hu' - prim. prev. Jedina nevolja je to to sada imam ameriki naglasak. No, ve sam se poistovetio sa tim glasom. Ne bih ga promenio ak ni onda kada bi mi ponudili pravi britanski glas. Oseao bih se kao da sam postao druga osoba.

Bolujem od motorike neuronske bolesti praktino ceo svoj odrasli ivot. Ona me, meutim, nije osujetila u tome da imam veoma privlanu porodicu i da budem uspean u svom poslu. Ovo pre svega zahvaljujui pomoi koju mi pruaju supruga, deca i veliki broj drugih ljudi i organizacija. Imao sam sree to mi je tok bolesti napredovao sporije nego to je inae sluaj. To pokazuje da ovek ne sme da izgubi nadu.

4. ODNOS JAVNOSTI PREMA NAUCI

Govor odran u Ovijedu, u paniji, oktobra 1989, prigodom uruenja nagrade 'Saglasje i sloga', koju dodeljuje princ od Asturije. Tekst je auriran.

Dopadalo nam se to ili ne, svet u kome ivimo veoma se promenio u poslednjih sto godina, a sva je prilika da e se jo vie promeniti u narednih stotinu. Neki ljudi bi voleli da zaustave ove promene i da se vrate u jedno doba koje njima izgleda istije i jednostavnije. Ali, kako nas istorija ui, prolost nije bila tako divna. ivot, dodue, nije bio ba rav za povlaenu manjinu, premda je i ona morala da se snalazi bez moderne medicine, dok je poroaj bio veoma rizian za ene. Za veliku veinu ljudi, meutim, ivot je bio teak, grub i kratak.

U svakom sluaju, ak i kada bismo to eleli, ne bismo mogli da vratimo asovnik u neko ranije doba. Znanje i tehnike ne mogu se tek tako zaboraviti. Niti se u budunosti moe spreiti dalji napredak. ak i kada bi se obustavila sva vladina ulaganja u istraivanja (a sadanja vlada na tome zduno radi), sila konkurencije i dalje bi dovodila do napretka u tehnologiji. tavie, nikako se ne mogu spreiti radoznali umovi da razmiljaju o temeljnim naukama, bili oni plaeni za to ili ne. Jedini nain da se sprei potonji razvoj bilo bi osnivanje globalne totalitarne drave koja bi se borila protiv svega novog, ali ljudska preduzimljivost i domiljatost su takve da ak ni to ne bi uspelo. Time bi se jedino postiglo usporenjebrzine promena.

Ako prihvatimo da ne moemo osujetiti nauku i tehnologiju u tome da menjaju svet, onda bar moemo pokuati da obezbedimo da promene koje one donose budu okrenute u dobrom pravcu. U jednom demokratskom drutvu ovo znai da javnost treba da ima osnovnu upuenost u nauku, tako da moe obaveteno da donosi odluke, a ne da ih prepusti strunjacima. U ovom trenutku, javnost ima prilino dvolian odnos prema nauci. Ona oekuje nastavak postojanog poboljavanja standarda ivota, koji su obezbedila nova otkria u nauci i tehnologiji, ali je takoe nepoverljiva prema nauci zato to je ne razume. Ovo nepoverenje oigledno je u klieu ludog naunika koji u svojoj laboratoriji radi na pravljenju Frankentajna. To je takoe vaan inilac koji stoji iza podrke zelenim strankama. Ali javnost se takoe veoma zanima za nauku, posebno za astronomiju, kao to to pokazuje velika gledanost televizijskih serija kao to je Kosmos i velika popularnost naune fantastike.

ta se moe preduzeti da se iskoristi ovo zanimanje i da se javnosti prui odgovarajua nauna upuenost kako bi mogla da donosi obavetene odluke o predmetima kao to su kisele kie, dejstvo staklene bate, nuklearno naoruanje i genetski inenjering? Jasno, osnova mora poivati na onome to se ui u kolama. Ali u kolama se nauka esto predstavlja na suvoparan i nezanimljiv nain. Deca je ue da bi dobila prelaznu ocenu, ne uviajui znaaj koji ona ima u svetu to ih okruuje. tavie, nauka se poglavito predaje preko jednaina. Iako su jednaine saet i taan vid opisivanja matematikih zamisli, one plae veinu ljudi. Kada sam nedavno pisao jednu popularnu knjigu, ukazano mi je na to da e svaka jednaina koju navedem prepoloviti broj kupaca. Ipak sam ukljuio jednu jednainu - poznato Ajntajnovo E = mc2. Moda bih bez nje prodao dvostruko vie primeraka.

Naunici i inenjeri izraavaju svoje zamisli u obliku jednaina, zato to je potrebno da znaju tanu vrednost kvantiteta. Ali za nas ostale dovoljno je kvalitativno razumevanje naunih zamisli, a to se moe predoiti reima i dijagramima, bez uvoenja jednaina.

Nauka o kojoj ljudi ue u koli moe da prui osnovni okvir. Ali brzina naunog napretka sada je tako velika da uvek ima novih dostignua koja su se zbila poto ste zavrili kolu ili fakultet. U koli uopte nisam uio o molekularnoj biologiji ili tranzistorima, a genetski inenjering i kompjuteri predstavljaju oblasti za koje je najverovatnije da e u najveoj meri uticati na na budui ivot. Knjige i asopisi koji se bave popularizacijom nauke doprinose tome da budemo u toku sa novim razvojima, ali ak i najuspeniju naunopopularnu knjigu proita samo mali deo populacije. Jedino televizija moe da obezbedi uistinu masovnu publiku. Na televiziji ima stvarno dobrih emisija o nauci, ali u drugim programima nauna udesa predstavljaju se naprosto kao arobnjatvo, bez objanjavanja ili pokazivanja kako se ona uklapaju u okvire naunih zamisli. Urednici naunih programa na televiziji treba da shvata da je na njima odgovornost da obrazuju javnost, a ne samo da je zabavljaju.

Koje su naune teme koje javnost treba da ima u vidu kako bi pozvano mogla da donosi odluke u bliskoj budunosti? Najneodlonija meu njima jeste ona koja se odnosi na nuklearno naoruanje. Ostali globalni problemi, kao to su zalihe hrane ili dejstvo staklene bate, srazmerno su sporohodni, ali nuklearni rat moe da donese okonanje svekolikog ljudskog ivota na Zemlji u roku od svega nekoliko dana. Poputanje napetosti izmeu Istoka i Zapada, do ega je dolo svretkom hladnog rata, dovelo je do toga da strah od nuklearnog rata bude potisnut u svesti javnosti. Ali opasnost je i dalje prisutna sve dok bude postojalo dovoljno oruja da se satre populacija koja viestruko premaa onu to danas postoji na svetu. U dravama biveg Sovjetskog Saveza i u Americi, nuklearna oruja i dalje su upravljena ka svim veim gradovima na severnoj polulopti. Da bi poeo globalni rat, dovoljna je i kompjuterska greka ili pobuna meu onima koji upravljaju tim orujem. Jo vie zabrinjava okolnost da sada i srazmerno male sile dolaze u posed nuklearnog oruja. Velike sile ponaale su se uglavnom na razuman nain, ali ne moe se imati isto poverenje u zemlje kao to su Libija ili Irak, Pakistan, pa ak i Azerbejdan. Opasnost ne lei toliko u samom nuklearnom oruju koga te zemlje mogu uskoro da se domognu i koje bi bilo prilino jednostavno, iako se njime mogu pobiti milioni ljudi. Nevolja je pre u tome to bi u nuklearni rat izmeu dve manje zemlje mogle biti uvuene velesile sa svojim ogromnim arsenalima.

Veoma je vano da javnost uvidi ovu opasnost i izvri pritisak na sve vlade da se sloe oko to obimnijeg razoruanja. Verovatno nije praktino potpuno ukloniti nuklearno naoruanje, ali svakako da moemo smanjiti opasnost tako to emo smanjiti broj bombi.

ak i ako uspemo da izbegnemo nuklearni rat, postoje i druge opasnosti koje nas sve mogu unititi. Postoji 'crnjak' o tome da je razlog to dosad nismo uspostavili kontakt ni sa jednom vanzemaljskom civilizacijom to to civilizacije ispoljavaju tenju ka samounitenju poto dostignu na stepen. Ja, meutim, imam dovoljno vere u zdrav razum javnosti i uveren sam da emo ovo demantovati.

5. KRATKA POVEST KRATKE POVESTI

Ovaj ogled izvorno je objavljen decembra 1988. kao lanak u listu Independent. Kratka povest vremena zadrala se na listi najbolje prodavanih knjiga The New York Timesa pune pedeset tri nedelje; u Britaniji, zakljuno sa februarom 1993, bila je 205 nedelja na listi londonskog The Sunday Timesa. (Kada se navrilo 184 nedelje, ula je u Ginisovu knjigu rekorda kao naslov koji je najdue bio na ovoj listi.) Broj prevedenih izdanja trenutno iznosi trideset tri.

Jo sam zapanjen prijemom koji je doivela moja knjiga Kratka povest vremena. Na listi najbolje prodavanih knjiga The New York Timesa bila je trideset sedam nedelja, dok je na listi londonskog The Sunday Timesa ve dvadeset osam sedmica. (U Britaniji je kasnije objavljena nego u Sjedinjenim Amerikim Dravama.) Prevedena je na dvadeset jezika (na dvadeset jedan, zapravo, ako se rauna i ameriki kao razliit od engleskog). Ovo znatno prevazilazi moja oekivanja iz vremena kada sam, 1982, doao na zamisao da napiem naunopopularnu knjigu o Vaseljeni. Namera mi je delimino bila da na taj nain zaradim novac kojim bih platio kerkinu kolarinu. (U vreme kada se knjiga pojavila, ona je, meutim, ve bila u poslednjem razredu.) Ali glavni razlog bilo je to to sam eleo da objasnim dokle smo stigli u naem razumevanju Vaseljene: koliko smo, moda, blizu postavljanju jedne celovite teorije koja bi opisala Vaseljenu i sve u njoj.

Ako je ve trebalo da uloim vreme i trud u pisanje knjige, onda sam eleo da ona stigne do to veeg broja ljudi. Moje prethodne tehnike knjige objavila je izdavaka kua 'Cambridge University Press'. Svoj posao obavila je veoma dobro, ali smatrao sam da ona nije ba najpogodnija za plasman na masovno trite do koga mi je bilo stalo. Stupio sam stoga u vezu sa literarnim agentom Alom Cukermanom, koga sam upoznao kao zeta jednog mog kolege. Dao sam mu radnu verziju prvog poglavlja i objasnio sam mu da elim da to bude knjiga koja e se prodavati u aerodromskim knjiarama. Kazao mi je da nema nikakvih izgleda da se to dogodi. Proa moe da bude dobra meu akademskom i studentskom populacijom, ali knjiga ove vrste ne moe se probiti na teritoriju Defrija Arera. Savremeni pisac popularnih romana o engleskom visokom drutvu - prim. prev.

Dao sam Cukermanu radnu verziju knjige 1984. godine. On ju je poslao veem broju izdavaa i preporuio mi da prihvatim ponudu 'Nortona', amerikog izdavaa okrenutog gornjim slojevima trita. Ali ja sam se opredelio za ponudu koju sam dobio od firme 'Bantam Books', zato to je ona bila usmerena na popularno trite. Iako 'Bantam' nije bio specijalizovan za objavljivanje naunih knjiga, njihova izdanja mogla su se u velikom broju nai u aerodromskim knjiarama. Oni su prihvatili moju knjigu ponajpre stoga to je posebno zanimanje za nju pokazao jedan od urednika, Piter Guzardi. On se veoma ozbiljno latio svog posla i ubedio me je da napiem novu verziju koja bi bila shvatljiva laicima poput njega. Svaki put kada bih mu poslao neko preraeno poglavlje, on bi sainio dug spisak primedbi i pitanja koja je eleo da razjasnim. Bilo je trenutaka kada mi se inilo da se ovo nikada nee zavriti. Ali pokazalo se da je bio u pravu: na kraju smo dobili znatno bolju knjigu.

Ubrzo poto sam prihvatio ponudu iz 'Bantama', razboleo sam se od upale plua. Morao sam da budem podvrgnut traheotomiji, tako da sam ostao bez sposobnosti govora. Neko vreme mogao sam da optim jedino podizanjem obrva kada bi mi neko pokazao odgovarajue slovo na jednoj tabli. Privoenje kraju knjige uopte ne bi bilo mogue da nisam dobio jedan naroiti kompjuterski program. On je, dodue, bio pomalo spor, ali i ja sporo razmiljam, tako da mi je ba odgovarao. Posredstvom ovog programa, gotovo sam potpuno preradio prvu verziju, odgovarajui na Guzardijeve podsticaje. Pri ovoj reviziji znaajno mi je pomogao jedan moj student, Brajan Vit.

Veoma mi se dopala televizijska serija Dejkoba Bronovskog Uspon oveka. (Ovakav seksistiki naslov danas ne bi bio mogu.) Izvorni naslov ove televizijske serije glasi The Ascent of Man; Hoking ima na umu dvostruki smisao rei 'Man', koja znai i 'ovek', ali i 'mukarac', tako da se u originalu naslov moe razumeti i kao 'Uspon mukarca' - prim. prev. Serija je predoavala podvig ljudske rase koja je za samo petnaest hiljada godina prevalila uspon od primitivnih divljaka do naeg sadanjeg nivoa. Ja sam eleo da predoim slian podvig kojim je obeleeno nae napredovanje ka potpunom razumevanju zakona koji vladaju Vaseljenom. Bio sam uveren da gotovo svakoga zanima kako Vaseljena dejstvuje, ali veina ljudi nije u stanju da prati matematike jednaine - pa ak ni ja ne marim mnogo za njih. To je delimino stoga to mi je teko da ih piem, ali mislim da je glavni razlog okolnost da nemam intuitivno oseanje za jednaine. Naprotiv - ja razmiljam u slikama, a moj naum u knjizi bio je da reima opiem te mentalne slike uz pomo poznatih analogija i nekoliko dijagrama. Nadao sam se da e na ovaj nain veina ljudi biti u stanju da podeli uzbuenje i oseanje postignua u vezi sa izuzetnim napretkom koji je ostvaren u fizici u poslednjih dvadeset pet godina.

No, ak i ako se izbegne matematika, neke zamisli veoma su neobine i teko ih je objasniti. Ovo me je suoilo sa sledeim problemom: treba li da pokuam da ih rastumaim i time da rizikujem da ljude dovedem u zabunu ili da naprosto preem preko njih? Neke neobine predstave, kao to je injenica da posmatrai koji se kreu razliitim brzinama mere razliita vremena izmeu dva ista dogaaja, nisu bile od kljune vanosti za sliku koju sam eleo da predoim. Odluio sam stoga da ih samo pomenem, ali da se ne udubljujem u stvar. Ali neke druge teke zamisli bile su veoma znaajne za ono to sam hteo da kaem. Naroito su dve predstave morale biti ukljuene. Prva je takozvani zbir po istorijama. Posredi je zamisao o tome da ne postoji samo jedna istorija Vaseljene. Naprotiv, postoji skup svih moguih istorija Vaseljene i sve one su podjednako stvarne (ma ta to znailo). Druga zamisao, koja je neophodna da bi se dobio matematiki smisao zbira po istorijama, jeste 'imaginarno vreme'. Danas mi se ini da je trebalo da uloim dodatni napor kako bih potpunije objasnio ove dve veoma teke predstave, naroito imaginarno vreme, budui da je ono zadalo najvie glavobolje itaocima knjige. No, nije zapravo nuno da se tano razume ta je imaginarno vreme - dovoljno je uvideti da se ono razlikuje od onoga to nazivamo stvarno vreme.

Kada se primakao izlazak knjige iz tampe, jedan naunik, kome je unapred poslat primerak radi prikaza u asopisu Nature, sa nevericom je ustanovio da je ona puna greaka, sa fotografijama i dijagramima na pogrenom mestu i sa pogrenim potpisima. Nazvao je 'Bantam', u kome su se takoe neprijatno iznenadili i istog dana doneli odluku da povuku i unite ceo odtampan tira. Potom su proveli tri pune nedelje ispravljajui i proveravajui celu knjigu i ona je stigla u knjiare u aprilu, u vreme predvieno za objavljivanje. Tada je i asopis Time objavio veliki tekst o meni. No, urednike je ipak iznenadila potranja za knjigom. Ona je ve doivela sedamnaest izdanja u Americi i deset u Britaniji. Zakljuno sa aprilom 1993, bilo je etrdeset izdanja u tvrdom povezu i devetnaest u mekom u Sjedinjenim Amerikim Dravama, odnosno trideset devet u tvrdom povezu u Velikoj Britaniji.

Zato je toliko ljudi odluilo da je kupi? Teko mi je da budem siguran da sam u ovom pogledu objektivan, pa u se stoga osloniti na ono to su drugi rekli. Ustanovio sam da je veina prikaza, iako povoljna, ne odve pronicljiva. Svi se oni dre iste formule: Stiven Hoking ima Lu Gerigovu bolest (u amerikim prikazima), odnosno motoriku neuronsku bolest (u britanskim). Vezan je za invalidska kolica, ne moe da govori, a u stanju je da pokree samo x prstiju (ovo x varira od jedan do tri, ve prema tome koji je netaan lanak prikaziva proitao o meni). Pa ipak, uspeo je da napie ovu knjigu o najveem od svih pitanja: 'Odakle potiemo i kuda idemo?' Odgovor koji Hoking nudi glasi da Vaseljena niti nastaje niti nestaje: ona naprosto jeste. Da bi iskazao ovu zamisao, Hoking uvodi predstavu o imaginarnom vremenu, koju ja (prikaziva) ne mogu ba lako da pojmim. Pa ipak, ako je Hoking u pravu i mi doemo do celovite objedinjene teorije, onda emo uistinu prozreti Boji um. (U poslednjoj reviziji gotovo sam izbacio poslednju reenicu u knjizi, koja je glasila da emo prozreti Boji um. Da sam to uinio, verovatno bi se prodaja prepolovila.)

Znatno pronicljiviji bio je, ini mi se, lanak u londonskom listu The Independent, u kome je istaknuto da ak i jedna ozbiljna nauna knjiga, kakva je Kratka povest vremena, moe da postane kultno delo. Moju suprugu je to uasnulo, ali ja sam bio polaskan poreenjem moje knjige sa delom Zen i vetina odravanja motocikala. Nadam se da ona, ba kao i Zen, gradi u ljudima uverenje da ne moraju biti odvojeni od velikih intelektualnih i filosofskih pitanja.

Nema sumnje da je od koristi bila dirljiva pria o tome kako sam uspeo da budem teorijski fiziar uprkos mojoj invalidnosti. Ali oni koji su knjigu kupili zarad dirljivosti verovatno su bili razoarani, jer se u njoj moje stanje pominje svega na dva-tri mesta. Knjiga je zamiljena kao povest Vaseljene, a ne kao povest Stivena Hokinga. Ova okolnost nije, meutim, osujetila pojavu optubi da je 'Bantam' sramno iskoristio moju bolest, kao i da sam ja u tome uestvovao tako to sam dopustio da mi se slika pojavi na koricama. U stvari, ugovor mi nije doputao nikakvu kontrolu nad koricama. Uspeo sam, meutim, da ubedim ljude iz 'Bantama' da uzmu bolju fotografiju za britansko izdanje od one grozne i ve zastarele koja se pojavila na amerikom. No, 'Bantam' je odbio da promeni amerike korice, tvrdei da ih tamonja publika sada poistoveuje sa knjigom.

Takoe je izloena pretpostavka da ljudi kupuju knjigu zato to su itali prikaze o njoj ili zato to se ona nalazi na listi najbolje prodavanih dela, ali da je ne itaju; oni je samo odloe na policu ili na stilski stoi, stiui tako poene time to je poseduju, a da pri tom ne moraju da uloe truda u to da je shvate. Svestan sam da mora biti i takvih primera, ali nisam uveren da ih ima vie nego kod veine drugih ozbiljnih knjiga, raunajui tu Bibliju i ekspirova dela. Sa druge strane, pouzdano znam da ju je bar izvestan broj ljudi proitao, zato to svakoga dana dobijam gomilu pisama o njoj; u mnogima od njih postavljaju se pitanja ili izlau podrobne opaske iz kojih jasno proistie da je knjiga itana, iako je moda nisu potpuno shvatili. Takoe me zaustavljaju neznanci na ulici, koji mi tvrde da su u knjizi silno uivali. Razume se, mene je lake prepoznati i ja sam upadljiviji, ako ve ne ugledniji, od veine drugih autora. Ali uestalost kojom dobijam ove javne estitke (to izaziva silnu nelagodnost kod mog devetogodinjeg sina) kao da ukazuje na to da bar jedan deo onih koji kupe moju knjigu takoe stigne da je proita.

Ljudi me sad pitaju ta dalje nameravam. Teko da mogu napisati nastavak Kratke povesti vremena. Kakav bi bio naslov ovog dela? Dua povest vremena? S one strane kraja vremena? Sin vremena? Moj agent mi je predloio da dopustim snimanje filma o mom ivotu. Ali i lanovi moje porodice i ja izgubili bismo samopotovanje ako bismo pristali da glumimo sami sebe. Isto bi vailo, premda u manjem obimu, ako bih se saglasio sa tim da neko napie moju biografiju. Razume se, ne mogu spreiti nekoga da samostalno saini takvu knjigu, sem ako ona ne bi bila klevetnika, ali pokuavam da sve zainteresovane odvratim izjavom da sam razmiljam o pisanju autobiografije. Moda u to i uiniti. Ali ne uri mi se. Ima puno naunih stvari koje prethodno valja obaviti.

6. MOJ STAV

Predavanje odrano na koledu Kejs maja 1992.

Ovaj tekst ne govori o tome da li ja verujem u Boga. Umesto toga, preduzeu raspravu o mom pristupu razumevanju Vaseljene: kakav je status i smisao velike objedinjene teorije, 'teorije svega'. Ovde postoji jedan ozbiljan problem. Ljudi koji treba da prouavaju ovakva pitanja i da raspravljaju o njima, filosofi, uglavnom nemaju dovoljno matematikog obrazovanja da prate moderne tokove teorijske fizike. Postoji, dodue, jedna podvrsta koja se naziva filosofi nauke i koja bi trebalo da je upuenija u stvar. Ali mnogi iz te skupine samo su neuspeli fiziari kojima je bilo preteko da smiljaju nove teorije, pa su tako preduzeli da piu o filosofiji fizike. Oni i dalje raspravljaju o naunim teorijama sa poetka ovog stolea, kao to su relativnost i kvantna mehanika, a nisu ni u kakvoj vezi sa sadanjim graninim podrujima fizike.

Moda sam pomalo grub prema filosofima, ali ni oni nisu bili blagi prema meni. Moj pristup opisan je kao naivan i prostoduan, dok su mene opisivali kao nominalistu, instrumentalistu, pozitivistu, realistu ili ve nekakvog 'istu'. Primenjena tehnika moe se nazvati 'osporavanje ocrnjivanjem': ako se mom pristupu moe prikaiti neka nalepnica, onda vas to oslobaa obaveze da objasnite ta u njemu nije u redu. Svakako da svi znaju za kobne pogreke svih tih 'izama'.

Ljudi koji uistinu grade napredak u teorijskoj fizici ne razmiljaju u kategorijama koje filosofi i istoriari nauke potom izmiljaju sa njih. Uveren sam da Ajntajn, Hajzenberg i Dirak nisu marili za to da li su realisti ili instrumentalisti. Oni su naprosto bili zaokupljeni okolnou da se postojee teorije nisu meusobno valjano uklapale. U teorijskoj fizici, traganje za logikom saglasnou uvek je bilo vanije po napredovanje od ishoda opita. Elegantne i lepe teorije bivale su odbacivane zato to se nisu slagale sa posmatranjima, ali ne znam ni za jednu veliku teoriju koja je postavljena samo na osnovu opita. Uvek prvo dolazi teorija, koja proistie iz elje da se naini elegantan i saglasan matematiki model. Iz teorije potom slede predvianja koja se onda mogu proveriti posmatranjem. Ako su posmatranja u saglasnosti sa predvianjima, to jo ne dokazuje teoriju; ali teorija opstaje da bi iz nje nikla nova predvianja, koja se takoe proveravaju posredstvom posmatranja. Ukoliko ova nova posmatranje obesnauju predvianja, teorija biva naputena.

Ili se bar oekuje da tako bude. U praksi, meutim, ljudi veoma nerado odustaju od teorije u koju su uloili mnogo vremena i truda. Obino poinju tako to dovode u pitanje tanost posmatranja. Ako to ne urodi plodom, onda pokuavaju da ad hoc preoblikuju teoriju. Konano, teorija se pretvara u napuklo i runo zdanje. Onda neko postavi novu teoriju, u okviru koje su svi udnovati nalazi posmatranja objanjeni na elegantan i prirodan nain. Primer u ovom smislu bio je Majklson-Morlijev opit, izvren 1887, koji je pokazao da je brzina svetlosti nepromenljiva, bez obzira na to kojom se brzinom kreu izvor ili posmatra. Ovo je izgledalo smeno. Neko ko se kree ka izvoru svetlosti svakako bi trebalo da izmeri njenu veu brzinu od drugog posmatraa koji se udaljava od istog izvora; no, opit je pokazao da bi oba posmatraa izmerila u dlaku istu brzinu. Narednih osamnaest godina naunici kao to su Hendrik Lorenc i Dord Ficderald pokuavali su da usklade ovaj nalaz sa prihvaenim zamislima o prostoru i vremenu. Uvodili su ad hoc postulate, kao to je pretpostavka da tela postaju kraa kada se kreu velikim brzinama. Celokupno zdanje fizike najednom je postalo nezgrapno i runo. A onda je, 1905. godine, Ajntajn izloio jedno znatno privlanije vienje u sklopu koga vreme vie nije shvatano kao potpuno nezavisna i izdvojena veliina. Umesto toga, ono je spojeno sa prostorom u etvorodimenzioni objekat nazvan prostorvreme. Ajntajn je na ovu zamisao doao ne toliko zahvaljujui ishodima opita koliko zbog elje da dva dela teorije uklopi u saglasnu celinu. Ta dva dela bila su zakoni koji upravljaju elektrinim i magnetnim poljem i zakoni koji upravljaju kretanjem tela.

Uveren sam da ni Ajntajn ni bilo ko drugi iz 1905. nije shvatio koliko je jednostavna i elegantna nova teorija relativnosti. Ona je potpuno revolucionisala nae predstave o prostoru i vremenu. Ovaj primer valjano predoava potekoe sa kojima je suoen realista u filosofiji nauke, jer ono to smatramo stvarnou uslovljeno je teorijom za koju se opredelimo. Siguran sam da su Lorenc i Ficderald smatrali sebe realistima kada su ogled vezan za brzinu svetlosti tumaili iz ugla njutnovskih zamisli o apsolutnom prostoru i apsolutnom vremenu. Izgledalo je da ove predstave o prostoru i vremenu odgovaraju zdravom razumu i stvarnosti. Danas, meutim, oni koji razumeju teoriju relativnosti - a posredi je i dalje uznemirujue mali broj ljudi - imaju potpuno drugaije vienje stvari. Mi imamo obavezu da objanjavamo ljudima moderna shvatanja takvih osnovnih pojmova kao to su prostor i vreme.

Ako ono to drimo za stvarno zavisi od primenjene teorije, kako onda stvarnost moemo proglasiti za osnovu nae filosofije? Ja bih rekao da sam realista u smislu da smatram da nas okruuje Vaseljena koja eka da bude istraena i shvaena. Smatram da je solipsistiko stanovite, prema kome sve predstavlja tvorevinu nae uobrazilje, samo gubljenje vremena. Nema nikakvog uinka sa te osnove. Ali bez neke teorije nije mogue razabrati ta je stvarno u vezi sa Vaseljenom. Ja stoga smatram - a to gledite opisano je kao prostoduno ili naivno - da je jedna fizika teorija samo matematiki model koji koristimo da bismo njime objasnili nalaze posmatranja. Jedna teorija je valjana ako predstavlja elegantan model, ako objanjava irok raspon posmatrakih nalaza i ako predvia ishode novih posmatranja. Izvan toga, nema smisla pitati da li je ona u saglasnosti sa stvarnou, budui da ne znamo koja je stvarnost nezavisna od teorije. Ovo vienje naunih teorija moe od mene nainiti instrumentalistu ili pozitivistu - kao to sam prethodno kazao, uistinu sam tako i nazvan. Osoba koja je to uinila jo je dodala kako svi znaju da je pozitivizam prevazien - ponovo sluaj 'osporavanja ocrnjivanjem'. Moda je stvarno prevazien u smislu da je predstavljao nekadanju intelektualnu pomodnost, ali pozitivistiko stanovite koje sam izloio izgleda mi kao jedino mogue za nekoga ko traga za novim zakonima i novim nainima da opie Vaseljenu. Nije dobro pozivati se na stvarnost zato to ne raspolaemo predstavom o stvarnosti koja bi bila nezavisna od modela.

Prema mom miljenju, neiskazano uverenje u postojanje stvarnosti nezavisne od modela predstavlja skriveni razlog zbog koga filosofi nauke imaju potekoa sa kvantnom mehanikom i naelom neodreenosti. Postoji jedan znameniti misaoni opit nazvan 'redingerova maka'. Maka biva stavljena u kutiju koja se potom zatvori. U kutiji je u nju uperen pitolj koji e opaliti ako se jedno radioaktivno jezgro raspadne. Verovatnoa da se to dogodi iznosi pedeset odsto. (Danas se niko ne bi odvaio da predloi ovakvu stvar, ak ni samo kao misaoni opit, ali u redingerovo vreme nije jo bilo pokreta za osloboenje ivotinja.)

Kada se kutija otvori, u njoj e se nai ili ubijena ili iva maka. Ali pre otvaranja, kvantno stanje make predstavljae meavinu stanja mrtve make sa stanjem u kome je maka iva. Neki filosofi nauke veoma teko mogu ovo da prihvate. Maka ne moe biti napola pogoena, a napola nepogoena, tvrde oni, isto kao to neka ena ne moe biti napola trudna. Njihova potekoa nastaje stoga to podrazumevaju klasinu predstavu o stvarnosti u kojoj svaki objekat ima jasno odreenu, jedinstvenu istoriju. Sutina kvantne mehanike jeste u tome da ona ima drugaije vienje stvarnosti. Prema tom vienju, objekat nema samo jednu istoriju, ve sve mogue istorije. U veini sluajeva, verovatnoa jedne posebne istorije bie potrta verovatnoom neke sasvim malo razliite istorije; ali ima i takvih sluajeva u kojima se verovatnoe oblinjih istorija meusobno ne potiru nego pojaavaju. Upravo je posredi jedna od tih pojaanih istorija koju mi uoavamo kao istoriju datog objekta.

Kod redingerove make, postoje dve istorije koje se meusobno pojaavaju. U jednoj od njih maka je pogoena, dok u drugoj ostaje iva. U kvantnoj teoriji, obe ove mogunosti mogu uporedo da postoje. Ali neki filosofi ne uspevaju da se raspetljaju iz ovoga zato to podrazumevaju da maka moe da ima samo jednu istoriju.

Priroda vremena takoe predstavlja primer podruja na kome fizike teorije odreuju nau predstavu o stvarnosti. Smatra se za oigledno da vreme neprekidno tee, bez obzira na to ta se dogaa; ali teorija relativnosti dovodi u vezu prostor i vreme i tvrdi da i jedna i druga veliina mogu biti savijene ili izobliene materijom ili energijom u Vaseljeni. To je uslovilo promenu naeg vienja prirode vremena: vreme je najpre bilo nezavisno od Vaseljene, da bi ga potom ona oblikovala. Iz ovog ugla postaje zamislivo da se vreme naprosto ne moe definisati pre odreene take; kako se vraamo u prolost, na kraju moemo naii na nepremostivu prepreku, singularnost, iza koje je nemogue zai. Ako je to posredi, onda se moe uiniti da ima smisla pitati ko je, ili ta je, izazvalo ili stvorilo Veliki Prasak. No, govoriti ovde o uzronosti ili stvaranju podrazumeva da je postojalo vreme i pre singularnosti Velikog Praska. Poznato nam je ve dvadeset pet godina da Ajntajnova opta teorija relativnosti predvia da je vreme moralo imati poetak u nekoj singularnosti pre petnaest milijardi godina. Ali filosofi jo nisu stigli do ove zamisli. Oni se jo mue sa temeljima kvantne mehanike koji su postavljeni pre ezdeset pet godina, uopte ne shvatajui da se granica fizike uveliko pomerila.

Stvari jo tee stoje sa matematikom predstavom o imaginarnom vremenu, u vezi sa kojom smo Dim Hartl i ja izloili zamisao o tome da Vaseljena nema ni poetak ni kraj. Jedan filosof nauke estoko me je napao zbog ovog uvoenja imaginarnog vremena. On je kazao: 'Kako jedan matematiki trik kakvo je imaginarno vreme moe da ima bilo kakve veze sa stvarnom Vaseljenom?' Mislim da je filosof pobrkao tehnike matematike pojmove kao to su stvarni i imaginarni brojevi sa nainom na koji se 'stvarno' i 'imaginarno' koriste u svakodnevnom govoru. Ovo samo osnauje moje stanovite: kako moemo znati ta je stvarno, nezavisno od teorije ili modela kojima ga tumaimo?

Upotrebio sam primere iz relativnosti i kvantne mehanike da ukaem na probleme sa kojima se suoavamo kada pokuavamo da se razaberemo u stvarima vezanim za Vaseljenu. Nije, zapravo, uopte vano ako ne razumete relativnost i kvantnu mehaniku. Pa ak ni to ako ove teorije nisu tane. Ono to sam eleo da pokaem jeste da je izvestan pozitivistiki pristup, u okviru koga se teorija prihvata kao model, jedini nain da se shvati Vaseljena, bar za jednog teorijskog fiziara. Nadam se da emo doi do saglasnog modela koji opisuje sve u Vaseljeni. Ako u tome uspemo, posredi e biti istinski trijumf ljudske rase.

7. DA LI JE NA VIDIKU KRAJ TEORIJSKE FIZIKE?

Dvadeset devetog aprila 1980. godine proglaen sam za profesora matematike na Lukasovoj katedri u Kembridu. Ovaj tekst, moja pristupna beseda, proitao je u moje ime jedan od mojih studenata.

eleo bih da na ovim stranicama govorim o mogunosti ostvarenja krajnje svrhe teorijske fizike u ne odve dalekoj budunosti: do kraja ovog stolea, recimo. Pod ovim podrazumevam postavljanje potpune, saglasne i objedinjene teorije fizikih meudejstava, koja bi objasnila nalaze svih moguih posmatranja. Razume se, valja biti veoma obazriv kada su posredi ovakva predvianja. Ve nam se u dva navrata u prolosti uinilo da smo na pragu ove konane sinteze. Na poetku veka vladalo je uverenje da se sve moe shvatiti iz ugla kontinuumske mehanike. Jedino je bilo potrebno izmeriti izvestan broj koeficijenata za veliine kao to su elastinost, viskoznost, provodljivost i tako dalje. Ova nada poljuljana je otkriem sastava atoma i kvantne mehanike. Potom, u poznim dvadesetim godinama, Maks Born je izjavio skupini naunika, koja je bila u poseti Getingenu, da e 'fizika kakvu mi poznajemo biti okonana za est meseci'. Zbilo se to nedugo poto je Pol Dirak, prethodni profesor na Lukasovoj katedri, doao do svoje jednaine koja opisuje ponaanje elektrona. Oekivalo se da e neka slina jednaina opisivati proton, jedinu preostalu elementarnu esticu za koju se tada znalo. Otkrie neutrona i nuklearnih sila razvejalo je, meutim, te nade. Mi danas znamo da ni proton ni neutron nisu elementarni ve da se sastoje od jo manjih estica. No, tokom poslednjih godina ostvarili smo ogroman napredak i, kao to u pokazati, ima izvesne osnove za obazrivi optimizam u pogledu toga da emo doi do potpune teorije tokom ivotnog veka nekih italaca ovih stranica.

ak i ako postavimo potpunu objedinjenu teoriju, neemo biti u stanju da ostvarujemo podrobna predvianja osim u najjednostavnijim okolnostima. Na primer, ve su nam poznati fiziki zakoni koji upravljaju svime iz naeg svakodnevnog ivota. Kao to je to Dirak istakao, njegova jednaina predstavljala je osnovu 'pretenog dela fizike i cele hemije'. Mi smo, meutim, bili u stanju da reimo jednainu samo za najjednostavniji sistem, vodonikov atom, koji se sastoji od jednog protona i jednog elektrona. Kod sloenijih atoma sa vie elektrona, a da i ne pominjemo molekule sa vie jezgara, morali smo da se zadovoljimo priblinostima i intuitivnim nagaanjima sumnjive pouzdanosti. Kada su posredi makroskopski sistemi koji se sastoje od oko 10 na 23 estica, bili smo prinueni da pribegnemo statistikim metodima i da odustanemo od namere da tano reimo jednaine. Iako u naelu poznajemo jednaine koje upravljaju svekolikom biologijom, nipoto nismo bili u stanju da svedemo izuavanje ljudskog ponaanja na jednu granu primenjene matematike.

ta podrazumevamo pod potpunom i objedinjenom teorijom fizike? Naa nastojanja da modelima iskaemo fiziku stvarnost normalno se sastoje iz dva dela:

1. Iz skupa lokalnih zakona kojima se pokoravaju razliita fizika svojstva. Oni se obino izraavaju diferencijalnim jednainama.

2. Iz skupa graninih uslova koji nam govore o stanju nekih podruja Vaseljene u odreenom trenutku i o tome kakva se dejstva tu potom javljaju iz njenog ostatka.

Mnogi ljudi bi tvrdili da je uloga nauke ograniena samo na prvi od ova dva vida i da e teorijska fizika ostvariti svoju svrhu kada doemo do skupa lokalnih fizikih zakona. Za njih, pitanje poetnih uslova Vaseljene pripada podruju metafizike ili religije. Na izvestan nain, ovaj stav slian je stanovitu onih koji su u ranijim stoleima obeshrabrivali nauna istraivanja, tvrdei da sve prirodne pojave predstavljaju Boje delo i da se u njih stoga ne treba paati. Ja smatram da su poetni uslovi Vaseljene u podjednakoj meri pogodan predmet naunog izuavanja i teorija kao to su to lokalni fiziki zakoni. Neemo doi do potpune teorije sve dok ne budemo u stanju da uinimo i neto vie od toga da samo izjavimo da su 'stvari takve kakve jesu zato to su bile kakve su bile'.

Pitanje jedinstvenosti poetnih uslova u bliskoj je vezi sa pitanjem proizvoljnosti lokalnih fizikih zakona: jedna teorija ne bi se, naime, smatrala potpunom ako bi sadrala izvestan broj prilagodljivih parametara, kao to su mase ili spojne konstante, kojima se moe pripisati bilo koja eljena vrednost. U stvari, izgleda da ni poetni uslovi ni vrednosti parametara u teoriji nisu proizvoljni, ve su odabrani, odnosno odreeni veoma paljivo. Primera radi, ako razlika u masi izmeu protona i neutrona ne bi priblino iznosila koliko i dvostruka masa elektrona, ne bi se dobilo oko dve stotine stabilnih nukleida koji tvore elemente i predstavljaju osnovu hemije i biologije. Slino tome, da je gravitaciona masa protona znaajno drugaija, ne bi bilo zvezda u kojima bi ovi nukleidi nastajali, a da je poetno irenje Vaseljene bilo malo sporije ili malo bre, ona bi se ili saela pre no to bi se zvezde uopte obrazovale, ili bi se irenje nastavilo tako brzo da zvezde ne bi mogle da nastanu gravitacionim kondenzovanjem.

Bilo je naunika koji su otili tako daleko da su krajnje uoptili ova ogranienja vezana za poetne uslove i parametre, pretvorivi ih u takozvano antropiko naelo, ija bi parafraza mogla da glasi: 'Stvari su takve kakve jesu zato to mi postojimo.' Prema jednoj verziji ovog naela, postoji veoma veliki broj razliitih, zasebnih vaseljena sa razliitim vrednostima fizikih parametara i razliitim poetnim uslovima. Veina ovih vaseljena ne bi pruila odgovarajue uslove za razvoj sloenih struktura neophodnih za inteligentan ivot. Tek u malom broju njih, sa uslovima i parametrima slinim ovima u naoj Vaseljeni, mogao bi da nastane inteligentni ivot koji bi sebi postavio pitanje: 'Zato je Vaseljena takva kakvom je mi vidimo?' Odgovor, razume se, glasi da, kada bi ona bila drugaija, onda ne bi postojao niko ko bi postavio to pitanje.

Antropiko naelo prua izvesno objanjenje za mnoge izuzetne brojne odnose uoene izmeu vrednosti razliitih fizikih parametara. Ono, meutim, nije u potpunosti zadovoljavajue; ovek se ne moe oteti utisku da mora postojati i neko dublje objanjenje. Isto tako, ono ne vai za sva podruja Vaseljene. Na primer, Sunev sistem je svakako preduslov za nae postojanje, ba kao to je to bilo ranije pokolenje oblinjih zvezda u kojima je spajanjem jezgara moglo doi do nastanka tekih elemenata. Moe se ak pokazati da je u ovom pogledu bila potrebna itava Galaksija. Ali iz tog ugla uopte nije neophodno da postoje susedne galaksije, a da se i ne pominju milioni i milioni onih drugih koje vidimo rasporeene prilino ravnomerno u Vaseljeni dostupnoj naim posmatranjima. Ova homogenost Vaseljene u velikim razmerama znatno oteava verovanje u to da je sklop kosmosa odreen neim tako sporednim kao to su to sloena molekularna ustrojstva na jednoj majunoj planeti to orbitira oko sasvim prosene zvezde na spoljnjim ograncima jedne prilino tipine spiralne galaksije.

Ako ne elimo da se pozovemo na antropiko naelo, potrebna nam je neka objedinjujua teorija kojom bismo objasnili poetne uslove Vaseljene, kao i vrednosti raznih fizikih parametara. Odve je, meutim, teko smisliti potpunu teoriju svega u jednom potezu (iako to nije prepreka za neke ljude; ja potom dobijam dve do tri objedinjene teorije nedeljno). Ono emu umesto toga pribegavamo jeste postavljanje deliminih teorija; one bi opisale situacije u sklopu kojih se neka meudejstva mogu prenebrei ili se na jednostavan nain priblino odrediti. Najpre podelimo materijalni sadraj Vaseljene na dva dela: 'materiju', odnosno estice kao to su kvarkovi, elektroni, muoni i tako dalje, i 'meudejstva', odnosno gravitaciju, eletromagnetizam i tako dalje. estice materije opisane su poljima sa polucelobrojnim spinom i pokoravaju se Paulijevom naelu iskljuenja, koje zabranjuje da vie od jedne estice date vrste bude u istom stanju. To je razlog to postoje vrsta tela koja ne kolabiraju do take, odnosno ne vre zraenje u beskraj. Materijalne estice podeljene su u dve skupine: prvu ine hadroni, koji se sastoje od kvarkova, a drugu leptoni, koji obuhvataju sve ostalo.

Meudejstva su fenomenoloki podeljena u etiri kategorije. Mereno prema snazi, posredi su: jaka nuklearna sila, koja dejstvuje jedino kod hadrona, elektromagnetna sila, koja se javlja kod naelektrisanih hadrona i leptona; slaba nuklearna sila, koja dejstvuje na sve hadrone i leptone; i, konano, daleko najslabija, gravitaciona sila, koja deluje na sve. Meudejstva su predstavljena poljima sa celobrojnim spinom, koja se ne pokoravaju Paulijevom naelu iskljuenja. Ovo znai da kod njih moe postojati mnogo estica u istom stanju. Kod elektromagnetizma i gravitacije, meudejstva su uz to i dalekodometna, to znai da se polja proizvedena velikim brojem estica materije mogu sva ujediniti i tako dati polje koje se moe otkriti u makroskopskim razmerama. Zahvaljujui ovoj okolnosti, najpre su o tim poljima izloene teorije: Njutn je postavio teoriju gravitacije u sedamnaestom stoleu, a Maksvel teoriju elektromagnetizma u devetnaestom. Ove dve teorije bile su, meutim, u osnovi meusobno nesaglasne, zato to je Njutnova teorija nepromenljiva ako se celom sistemu da neka ravnomerna brzina, dok je Maksvelova teorija odreivala gornju brzinsku granicu - brzinu svetlosti. Na kraju se ispostavilo da je neophodno preinaiti Njutnovu teoriju gravitacije kako bi se usaglasila sa nepromenljivostina Maksvelove teorije. To je uinila Ajntajnova opta teorija relativnosti koja je formulisana 1915.

Teorija opte relativnosti o gravitaciji i Maksvelova teorija elektrodinamike oznaene su kao klasine teorije; drugim reima, one se odnose na veliine koje se kontinuirano menjaju i koje se mogu, bar u naelu, meriti do eljene tanosti. Problem se, meutim, javio onda kada je preduzet pokuaj da se ove teorije primene u sazdavanju modela atoma. Ustanovljeno je da se atom sastoji od malog, pozitivno naelektrisanog jezgra oko koga krui oblak negativno naelektrisanih elektrona. Prirodna pretpostavka je bila da se elektroni nalaze na orbiti oko jezgra kao to se Zemlja nalazi na orbiti oko Sunca. Ali klasina teorija je predviala da e elektroni zraiti elektromagnetne talase. Ovi talasi bi odnosili energiju, to bi uslovilo da elektron pone zavojito da se sputa prema jezgru, uzrokujui tako kolabiranje atoma.

Reenje ovog problema predstavlja ujedno ono to bi se nesumnjivo moglo oznaiti kao najvee postignue teorijske fizike u ovom veku: otkrie kvantne teorije. Osnovni postulat ove teorije jeste Hajzenbergovo naelo neodreenosti, koje kae da se dati parovi veliina, kao to su to poloaj i impuls neke estice, ne mogu istovremeno izmeriti uz eljenu tanost. Kada je posredi atom, ovo znai da pri najniem energetskom stanju elektron ne moe da bude u stanju mirovanja u jezgru, jer bi u tom sluaju tano bili odreeni i njegov poloaj (u jezgru) i njegova brzina (koja bi bila ravna nuli). Umesto toga, moe se govoriti jedino o verovatnoi razmetaja oko jezgra i poloaja i brzine, pri emu elektron ne moe da zrai energiju u obliku elektromagnetnih talasa zato to ne bi postojalo nie energetsko stanje na koje bi preao.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina, kvantna mehanika primenjivana je sa velikim uspehom na sisteme kao to su atomi i molekuli, iji je stepen slobode odreen konanim brojem. Potekoe su se, meutim, javile onda kada je pokuana primena na elektromagnetno polje, iji je stepen slobode odreen beskonanim brojem - grubo uzev, dva za svaku taku prostorvremena. Ovi stepeni slobode mogu se uporediti sa oscilatorima, od kojih svaki ima svoj poloaj i impuls. Oscilatori se ne mogu nalaziti u stanju mirovanja jer bi u tom sluaju imali tano odreen i poloaj i impuls. Umesto toga, svaki oscilator mora imati male oscilacije oko ravnotenog poloaja i energiju ija je vrednost razliita od nule. Energije svih beskonanih brojeva stepena slobode uslovile bi da prividna masa i naelektrisanje elektrona postanu takoe beskonani.

Krajem etrdesetih godina razvijen je jedan postupak, nazvan 'renormalizacija', kojim je trebalo otkloniti ovu potekou. On se sastojao od prilino proizvoljnog uklanjanja odreenih beskonanih veliina, to je omoguavalo da ostatak bude konaan. Kod elektrodinamike, bilo je neophodno preduzeti dva ovakva uklanjanja beskonanosti: jedno za masu, a drugo za naelektrisanje elektrona. Postupak renormalizacije nikada nije postavljen na vrste konceptualne i matematike temelje, ali se u praksi pokazao kao veoma uspean. Njegov najvei uspeh bilo je predvianje jednog malog premetanja - takozvani Lembov pomak - nekih linija u spektru atomskog vodonika. Tehnika, meutim, nije sasvim zadovoljavajua sa stanovita nastojanja da se postavi celovita teorija, zato to se njome ne mogu predvideti veliine konanih ostataka po uklanjanju beskonanih vrednosti. Morali bismo stoga da ponovo pribegnemo antropikom naelu da bismo objasnili zato elektron ima upravo tu masu i to naelektrisanje koje ima.

Tokom pedesetih i ezdesetih godina, naelno se smatralo da se slaba i jaka nuklearna sila ne mogu podvri renormalizaciji; odnosno, bio bi potreban beskonaan broj beskonanih uklanjanja da bi one postale konane. U tom sluaju, postojao bi beskonaan broj konanih ostataka koji ne bi bili odreeni teorijom. Takva teorija, naime, ne bi imala mo predvianja zato to se nikada ne bi mogao izmeriti sav beskonaan broj parametara. Godine 1971, meutim, Gerard 't Huft je pokazao da se objedinjen model elektromagnetnog i slabog nuklearnog meudejstva, koji su prethodno izloili Abdus Salam i Stiven Vajnberg, ipak moe podvri renormalizaciji sa konanim brojem uklanjanja beskonanih veliina. Prema Salam-Vajnbergovoj teoriji, fot