Istorija Balkana

OD BERLINSKOG KONGR ESA DO 19 00 . GODINE - DEO IIstona kriza i njene posledice ponovo su donele velike promene na Balkanu, poto su sile na sebe preuzele da unesu neto reda u tok konanog raspadanja osmanske vlasti na prostranim krajevima evropske Turske. Koliko god da je takvo miljenje postojalo u nekim krugovima, Rusija nije 1877. pola u rat protiv Turske rukovoena panslavistikim motivima. Panslavizam nikada nije bio snaan onoliko koliko su se njegove pristalice nadale ili protivnici pribojavali. Rat i diplomatsku krizu izazvale su meunarodne prilike od kojih je neodvojivo bilo austro--rusko suparnitvo u vreme kada su se i Habzburzi i Rusija ponovo okrenuli Balkanu. Suprotstavljenost dveju sila nastavljena je i posle 1878, uprkos jasno razgranienim sferama njihovog uticaja, ali su one nastavile da sarauju radi odravanja mira na Balkanu, jer ni jedna ni druga nisu elele poremeaje koje su sobom nosili balkanski dogaaji. Rusija se uvrstila na istonoj polovini Balkana, Austrougarska na zapadnoj, nijedna zadugo. Rusija je smatrala da su kao stvarni pobednici izali Habzburzi (i Britanci). Austrougarska je preuzela veliki deo evropske Turske koji su okruivali njeni junoslovenski posedi. Nastojala je, takoe, da diplomatskim i trgovinskim vezama, nadgleda svoje, sada u potpunosti nezavisne, balkanske susede, kraljevine Srbiju i Rumuniju. One su stvarale sopstvene nacionalne drave, zbog ega su mogle da utiu na stabilnost i ravnoteu Dvojne mo-narhije, preko njenih junoslovenskih i rumunskih podanika koji su veinom iveli u Ugarskoj. Osmansko carstvo izalo je iz kriza ozbiljno oslabljeno. Bugarska, poslednja pridodata balkanskim dravama, radila je na tome da prevazie sva ogranienja koja joj je name-tao Berlinski ugovor trenutna podela na dve provincije koje su u razliitom stepenu bile vezane za Carigrad, ruska vlast nad njima i stvarni uticaj preostalog sultanovog suvereniteta. Bugarska nije zaboravila sanstefansku viziju velike Bugarske, u kojoj se nalazila i Makedonija. Osmanska kontrola nad sredinjim balkanskim oblastima nailazila je na sve vee prepreke, poto su se o naklonost njihovih stanovnika otimali suparniki nacionalizmi. Takoe, nije lake bilo ni drati Albaniju. Na junom kraju Balkana Grka se graniila s osmanskim zemljama. U Grkoj je ivela samo manjina Grka, dok je veina ostala pod turskom vlau. Grka je bila najstarija balkanska drava, ali je njena nezavisnost i pored toga ogra-niavana i sputavana, i nije to inila samo Turska ve sve sile, naroito Britanija.

Juni Sloveni i Rumuni pod vlau Dvojne monarhijeKada je Austrougarska, posle vievekovne turske vlasti, preuzela upravu nad Bosnom i Hercegovinom, okupa-cija se gotovo pretvorila u osvajanje. Jedna treina mobilisanih borbenih snaga Monarhije (koje su uglavnom inili Srbi i Hrvati iz Krajine) nalazila se, tokom tri godine, u povremenom ratovanju za suzbijanje otpora muslimana koji2

nisu mogli da se pomire sa tim da e se nai pod hrianskom upravom. Muslimanski borci su naili na neoekivanu podrku dela srpskog stanovnitva koji nije eleo da zameni osmansku vlast habzburkom. Ni Porta, ni srpska vlada, nisu ni na koji nain bi-le umeane. Okosnica otpora predaji vlasti nad sredinjim i severnim krajevima Bosne nastala je zahvaljujui injenici da su najvei deo osmanske vojske u provinciji inili lokalni obveznici koji su preuzeli vei deo oruja i opreme. Srpski prvaci i agitatori saraivali su s muslimanskim. Gerilski rat gotovo da je minuo krajem ratne sezone 1878, kada je 1879. izbila druga pobuna u Hercegovini, gde su se nezadovoljni bivi ustanici, sada pretvoreni u pomone policijske snage, odmetnuli u planine. Vojna obaveza, uvedena 1881, izazvala je istinski mete koji se proirio junom Bosnom, kada su dezerteri ugrozili i Sarajevo. Nemiri su ugueni tek u prolee 1882, dok su u Hercegovini potrajali sve do jeseni. U oblastima je tek tada zapoelo sprovoenje reformi. Formalno jo deo Osmanskog carstva, Bosna i Hercegovina je ostala jedna oblast. Bosna i Hercegovina su tretirane kao kolonija, uprkos injenici da je osmanski pravni sistem ostao na snazi sve dok ga nova administracija nije potisnula svojim zakonodavstvom. Svi izgledi za ujedinjenje sa Srbijom su propali, a samo je hrvatska javnost bila naklonjena njenoj okupaciji u nadi da e nova teritorija moda biti ukljuena u Hrvatsku. Takav zahtev je i bio iznesen pred Sabor, ali ni Budimpeta ni Be nisu eleli da osnae Hrvatsku. Pri tom, po slovu meunarodnog prava, okupacija nije bila nita vie osim mandata, koji su Austrougarskoj poverile sile. Poto je Austrougarska trebalo da obezbedi sredstva i vojsku, uprava nad oblau je bila stavljena u nadlenost zajednikog ministarstva finansija i poverena glavnokomandujuem generalu u Sarajevu. Pod Be njaminom Kalajem (1839-1903), koji je dugo zauzimao poloaj u ovom ministarstvu, habzburka vlast delovala je uspeno, ali oprezno, kako ne bi dalje naruila ravnoteu izmeu tri verske zajednice (1879. pravoslavni su inili 43%, ili 496.000, muslima-ni 39%, ili 448.000 i katolici 18%, ili 209.000 celokupnog stanovnitva). Muslimani su odmah poeli masovno da se iseljavaju u ostale delove Osmanskog carstva, ak i kada nisu govorili turski. Njihovo iseljavanje nastavljeno je do kraja austrougarskog perioda. Do 1910. iselilo ih se, po svemu sudei, izmeu 100.000 i 140.000. Kalaj je nastojao da pridobije muslimansko plemstvo i okoristi se srpsko-hrvatskim suparnitvom. Sa sve veim naglaskom na etnikom odreenju, i Srbi i Hrvati su prisvajali muslimane kako bi postali veina, dok je vlast iznela ideju o bosanskom identitetu (i bosanskom, ili lokalnom jeziku), u nameri da pokrajinu izoluje od nacionalistikih pokreta. Zamisao je imala uticaja samo na mali broj muslimana, poto veina nije elela da postane ni Srbima ni Hrvatima, smatrajui se Osmanlijama (to su formalno svi stanovnici Bosne i Hercegovine i dalje bili). Muslimansko plemstvo se postepeno umirilo, pre svega zato to je drutvena struktura sela ostala nepromenjena. Habzburko razdoblje doprinelo je stvaranju identiteta bosanskih muslimana, sve vie odvojenog od Osmanskog carstva (kao i od ostalog islama) i prilagoenog novim evropskim tokovima. Muslimanska elita nauila je kako sve to da upotrebi radi ouvanja svog poloaja, putem sporazuma sa Srbima, Hrvatima i austrougarskom upravom. Verske organizacije su podsticane, prilagoavane i potpomagane da bi se obeshrabrilo politiko delovanje. Sa doputenjem Svete stolice, katolika hijerarhija je uspostavljena, imenovana od strane cara, podlona nadbiskupu u Sarajevu. Svetenstvom koje3

je pristizalo iz Hrvatske valjalo je zameniti preteni franjevaki uticaj u koji habzburki reim nije imao poverenja. Vaseljenski patrijarh ustupio je pra-vo na imenovanje episkopa. Muslimani su dobili pravo na sopstvenu versku organizaciju, koja se starala o verskim i obrazovnim ustanovama. Od tada su se nezavisni prosvetni i kulturni pokreti razvijali u gradovima. Stvoreno je bolje osposobljeno inovnitvo, neminov-no brojnije, kolonijalno, poto su u njemu sluili inovnici iz svih krajeva Monarhije, oslonjeno na garnizone. Izbeglice i pridolice uspeno su razmetene irom provincije. Infrastruktura je poboljana, a eksploatacija prirodnih dobara podsticana, mada samo onda kada je vrena u preduzeima pod dravnom kontrolom i kada su motivi njihovog delovanja bili poreski i vojni. Naelo da teritorija treba sama da se izdrava doslovno je znailo da mora sama da plaa sopstvenu modernizaciju, kao i da to je vie mogue podnese trokove okupacije i uprave. Uprkos poveavanju poreza, ono to se mo-glo postii bilo je ogranieno, a i ono to je postignuto esto nije imalo neposredne vrednosti za poreske seljake obveznike. Zemljoradnja je bila privredna grana kojom se bavila velika veina stanovnitva, iji je broj ostao uglavnom nepromenjen uprkos izvesnim merama kojima je zavisnim seljacima olakavana kupovina zemlje. U 1878. godini 85.000 napoliar-skih porodica, uglavnom pravoslavnih, radilo je na 6.000 do 7.000 muslimanskih poseda. Do kraja stolea broj slobodnih seljaka (s uglavnom nekoncentrisanim posedom koji nije prelazio pet hektara) nadmaio je broj kmetova. Meutim, oni su svu svoju zaradu troili na plaanje odtete begovima u skladu s odredbama jednog osmanskog zakona donetog 1876. godine. Vei deo proizvodnje odlazio je za zadovoljavanje potreba sve brojnijeg stanovnitva. Trini viak bio je i suvie mali da bi stekao preimustvo na velikom austrougarskom tritu ili makar doveo muslimanske zemljoposednike u iskuenje da odbace svoju odbojnost prema trgovini. Jedini izlaz za seljatvo bilo je iseljavanje, sezonsko (u Ugarsku, Srbiju ili Rumuniju), privremeno ili stalno (uglavnom u Sjedinjene Drave). Seljaci muslimani iseljavali su se na preostale osmanske posede. Ministarstvo finansija bilo je, pored ministarstava spoljnih poslova i rata, zajedniko ministarstvo Austrije i Ugarske. Ugarska je vladala nad velikom veinom Junih Slovena i Rumuna, dok su u austrijskim zemljama Juni Sloveni inili malo vie od 7% stanovnitva. U Dalmaciji je ekonomska i kulturna premo bila u rukama gradskog elementa italijanskog govora, koji nije inio vie od 2% stanovnitva, ali je zato njegov poloaj u pokrajinskom veu od poetka bio osiguran veoma ogranienim birakim pravom. S ujedinjenjem Italije, kako je sve vie i vie stanovnika Dalmacije koji su govorili italijanskim jezikom poelo sebe da smatra delom italijanskog naroda, Be je postajao sve manje naklonjen njihovoj prevlasti u Dalmaciji, a takoe nije eleo ma kakvo dalje razmiljanje o ujedinjenju sa Hrvatskom. Venecijansko naslee slabilo je odvojene hrvatske i srpske tradicije u priobalnoj provinciji, gde su oba naroda isticala zajedniko slovenstvo nasuprot pretenom italijanskom elementu i gde se etnika podeljenost nije do kraja podudarala sa verskim oseanjima. Kako je Narodna stranka u Dalmaciji sve vie poprimala hrvatsko obeleje, obrazovani predstavnici srpskih graana, predvoeni katolicima, oseali su potrebu da se priblie zvaninoj politici i zaponu saradnju s autonomaima, koji su se protivili svakoj pomisli na administrativno ujedinjenje sa Hrvatskom.4

Vlasti su koristile ovu napetost, ali su istovremeno, u skladu s austrijskom politikom, u svim pokrajinama lokalni jezik veine 1883. proglasili za slubeni kao hrvatski ili srpski. Suparnitvo Austrije i Ugarske onemoguavalo je izgradnju pruge uz obalu, izuzev izmeu austrijske luke Trsta i ugarske luke Rijeke. Vinarstvo je bilo teko pogoeno, kako filokserom tako i italijanskom konkurencijom. Dalmacija je i dalje ostala zemlja koja nije mogla da izdrava svoje stanovnitvo, izvor iseljenitva. Slovenci iz alpskih provincija su bili katolici, u velikom procentu bili su pismeni i relativno napredni, i konzervativni seljaci, koji su uglavnom drali zemlju u posedu i iji su klerikalni politiki aktivisti nastojali da zadobiju to je mogue vie u datim uslovima. Slovenaka narodna stranka, sa svojih trinaest poslanika u Bekom parlamentu posle 1879, usredsredila se da postigne iru upotrebu narodnog jezika u kolstvu i upravi i da obezbedi znatne kulturne ustupke. Od devedesetih godina 19. veka ova je stranka zapoela stvaranje modernog hrianskog socijalnog pokreta. Slovenake seljake zadruge bile su najuspenije na Balkanu. Krajem osamdesetih godina veka sitni posednici poeli su da se udruuju kako bi izbegli uzajmljivanje sa visokom kamatom kod zelenaa koji su uglavnom bili stranci. Do 1910, uz struno voenje poslova i politiku stranaku podrku, ukljuili su vie od 10% stanovnitva u svoje udruenje. Male pilane stvorile su i industijski sektor. U Bukovini su iveli austrijski Rumuni. Nekada naj-vea zajednica, od 1880. postali su malobrojniji od Rutena i nisu inili vie od treine stanovnitva oblasti. Preko 80% stanovnika Bukovine zavisilo je od poljoprivrede, veinom preivljavajui na imanjima ija je povrina bila manja od pet hektara. Bukovina je bila zemlja velikih imanja, ali je mali deo njih i dalje pripadao potomcima moldavskih bojara. Obrazovani Rumuni drali su se po strani. Plaili su se da ne budu preplavljeni neprekidnim doseljavanjem iz susedne austrijske provincije Galicije. Gajili su nepoverenje prema Rutenima u Pravoslavnoj crkvi, Nemcima u upravi i kolstvu, Jevrejima u privredi, a ak i prema sopstvenom seljatvu. Ugarska je bila politiki sputana samim duhom Ausgleich-a. Nije mogla da napreduje u pravcu drutvenih promena, ili izrazitije predstavnikog parlamenta, ili nezavisnosti, poto je njen vladajui sloj pokuavao da uspostavi unitarnu ugarsku nacionalnu dravu nad teritorijom u kojoj maarski narod nije bio u veini. U sistemu izbornih kvalifikacija, koji je stvarno iskljuivao najvei deo Slovena i Rumuna, samo je 5,9% stanovnitva imalo pravo glasa. Politiki uticaj ostao je u rukama oko 3.000 zemljoposednika koji su posedovali polovinu zemlje. Sprovoenje Zakona o nacionalnostima sve je vie ograniavano, poto je maarizacija postepeno sprovoena putem kola, javnih znakova, imena mesta, ak i preko prezimena. Kraljevina Hrvatske i Slavonije je, zajedno sa Vojnom Hrvatskom koja joj je u potpunosti prisajedinjena 1881, imala sopstveni jezik i ustanove. Grof Karolj Kuen Hedervari (1848-1918), ban od 1883. do 1903, stvorio je, uprkos tome, jedan uspean preteno maarski re-im, koristei etnike, regionalne i politike razlike u zemlji. Vladao je poslunim Saborom u kome su sedeli pripadnici inovnitva i nasledni plemii, a iji su izabrani lanovi predstavljali ne vie od 2 % stanovnitva. Poto je udeo Srba u ukupnom stanovnitvu posle prisajedinjenja Karjine dostizao 25%, oni su, poto je nezavisna Srbija postala satelit Austrougarske, bili podsticani da uu u administraciju, a date su im i razne olakice. Podsticana je, takoe, i zasebnost Slavonije.5

Hrvatski politiki spektar se promenio, poto je Narodna stranka nastavila da se deli, posle ega se pribliila Stranci prava. Ova poslednja je, od poetka uz potporu KuenaHedervarija, bila u usponu, ali je nailazila na tekoe u podeavanju svog nacionalizma idealu hrvatske drave u kojoj bi ivelo mnogo pravoslavnih Hrvata, muslimanskih Hrvata i moda ak i planinskih Hrvata (Slovenaca). Ideoloki nestabilna, Stranka prava se podelila 1894. godine. ista" stranka prava Josipa Franka (1844-1911) bila je jo naklonjenija Monarhiji, ali je jo i vie bila sumnjiava prema Srbima, koji su do tada osnovali svoju Samostalnu srpsku stranku. Maarska vlada je nametala maarizaciju u Hrvatskoj u meri u kojoj je to bilo mogue. U samoj Ugarskoj pritisak koji je vrila bio je znatno vei, to je dovelo do podele Srpske narodne slobodoumne stranke na liberale i radikale. Radikalsko krilo osnovalo je 1891, po uzoru na radikale u Srbiji, Srpsku radikalnu stranku u Ugarskoj, zalaui se za opte pravo glasa i lokalnu etniku autonomiju u okviru distrikta. Rumuni u Ugarskoj su ak u manjem broju uivali pravo glasa. Predstavnici njihovih izbornih organizacija, uglavnom advokati i zemljoposednici, sastali su se 1881. u Sibiju radi osnivanja Rumunske narodne stranke. Svojim programom zahtevali su obnovu transilvanske autonomije po uzoru na Hrvatsku, proirivanje prava glasa i zvanino uvoenje u upotrebu rumunskog jezika gde god je bio pretean. Rumunski prvaci su izbegavali postavljanje bilo kakvog socijalnog cilja, ali su ostali podeljeni oko pitanja uestvovanja u politici, sve dok 1890. konano nisu odustali od pasivnosti". Kada je njihov predsednik Raciju poveo jednu delegaciju u Be da bi caru objasnio stanovita njegovih rumunskih podanika, vladar je odbio da primi njih i njihov memorandum, obrazlaui takav postupak odredbama ustava. Memorandum je neotvoren prosleen vladi u Budimpeti, iji je odgovor bio otar. Voama Rumunske narodne stranke je 1894. sueno i oni su zatvoreni, a Stranka je rasputena. Proces je opredelio javnost za optuene, i to ne samo s obe strane Karpata ve i u Parizu i Londonu. Ugarska politika ujedinila je Rumune i Slovene. Rumunski, srpski i slovaki politiari sastali su se 1895. u Budimpeti, odakle su zatraili reorganizaciju Monarhije po prirodnom etnikom naelu, umesto istorijskom. Vlada je ponovo zabranila Rumunsku narodnu stranku, ali je ona nastavila da deluje poto su njeni obrazovani lanovi postali aktivniji u kulturnoj sferi, stvarajui vrste veze sa svojim kolegama u Rumuniji. Pravoslavna i Unijatska crkva, kao jedine zakonite rumunske nacionalne institucije, takoe su uspeno ouvale samostalnost svojih crkvenih i prosvetnih delatnika. Poljoprivreda nije koristila prilike koje su joj pruala velika imperijalna trita na junoslovenskim i rumunskim periferijama Carevine, koje su zaostajale za tehnikim novinama koje su plodna polja severne i zapadne Ugarske ve prihvatila. U Hrvatskoj i Slavoniji, Vojvodini i Transilvaniji veliki zemljini posedi bili su malobrojniji; sredinji delovi Ugarske spreavali su ih u nastojanjima da svoje prinose usmere ka gradskim tritima Austrije i eke. Ukupan prinos itarica po stanovniku i dalje je bio nii nego u Srbiji, a da ne pominjemo Rumuniju, dok je preovlaujua kultura ostao kukuruz. Udeo stoarstva u poljoprivredi se poveavao, naroito u Hrvatskoj, popunjavajui prostor koji je otvorila usredsreenost maarskih magnata na itarice. Poljoprivredna revolucija u Maarskoj bila je optereena ekonomskim tekoama koje su nametale dinamiku promena na maarskom selu. Supsidije, zatitne tarife i potpora6

uvoenju savremenijih metoda koristile su krupnim zemljoposednicima, ali svi ostali nisu mogli da podnesu konkurenciju. Sitniji posednici su jo uvek isplaivali pravo vlasnitva svojih imanja, trpei tete, kako od loih tako i od dobrih etvi. Kada bi im, zbog loih etvi, nedostajalo ita za itavu godinu, trpeli su zbog visokih cena hrane; za vreme dobrih godina, cene njihovih vikova strmoglavo su padale. Do devedesetih godina veka mnogi sitni posednici u Hrvatskoj zapali su u gubitak, postajui bezemljaka radna snaga, ili su naputali zemlju. U Transilvaniji je suparnitvo s ostatkom Ugarske dovelo do prodaje imanja sitnim posednicima, gradskim poslovnim ljudima koji su tako postajali zakupodavci, i broju od preko 400.000 rumunskih seoskih porodica kojima su dati dugoroni krediti. No, i pored toga, veina sitnih posednika koji su u posedu imali manje od pet hektara morala je da, radi preivljavanja, obrauje i zemlju velikih poseda u zamenu za radne dane, da rade kao najamni radnici ili da se iseljavaju. Nemaki kolonisti su u Vojvodini kupovali zemlju od prezaduenih srpskih seljaka, stvarajui imanja srednje veliine. Manjak zemlje bio je najtee optereenje za seljake irom ugarskih zemalja, a naroito meu Slovenima i Rumunima nastanjenim na njihovim obodima. U Vojvodini, Hrvatskoj i Transilvaniji je do 1900. bilo vie od 30% bezemljaa. Zato je, posle 1880, pojaano iseljavanje iz ugarskog dela Monarhije, pre svega pripadnika manjina. Veina ih je otila u prekookeanske zemlje, drugi su prelazili u razvijenije austrijske zemlje ili prelazili iz sela u gradove. Od 1890. do 1914. izmeu 190.000 i 250.000 (6% stanovnitva) iselilo se iz Hrvatske i Slavonije u Ameriku, gde je iz Transilvanije otilo preko 200.000, dok je drugih 100.000 stanovnika prelo u Rumuniju (to je ukupno inilo 8% stanovnitva). Slom austrijske berze 1873. okonao je eru privatne izgradnje eleznice, koju su od tada ometali suparnitvo Austrije i Ugarske i voenje poslova od strane drave sa kojima su se preplele geostrateke i fiskalne potrebe. Beke banke su pokazivale malo zanimanja za pomenuti deo Monarhije, izuzev kada su u pitanju bili rudnici uglja i gvoa u Transilvaniji, industrija koja se razvijala uporedo sa eleznicom i razvojem Budimpete, ali su ulaganja u modernizaciju bila mala posle 1870. godine. I mada je laka industrija, u kojoj su preovlaivali drvni proizvodi, postojala u itavom regionu, veina preduzea ostala je nerazvijena. Meu Junim Slovenima i Rumunima raslo je nezadovoljstvo kada je, posle 1880, maarizacija u kulturi dodata na ugarsku politiku prevlast. U meri u kojoj je postojao, ekonomski razvoj teko da im je bio od koristi. Krupni zemljoposednici, buroazija i birokratija u njihovim zemljama uglavnom su bili otueni od stanovnitva, ak i u Hrvatskoj. U stvarnosti, razvoj je uslovio poveavanje broja onih ljudi koji su pristizali sa raznih strana Monarhije. irom Austrougarske, Juni Sloveni i Rumuni uglavnom nisu uspeli u svojim najvanijim nastojanjima da poprave svoj poloaj posle kompromisa. Razlog tome mogue je pronai u injenici da bi prihvatanje njihovih zahteva znailo onemoguavanje saradnje dinastije i Maara. Zato su se njihovi prvaci i predstavnici i dalje uputali u borbu za male napretke.

7

Srbija naprednjaka i radikalaSmetena na evropskoj periferiji Osmanskog carstva, otvorena ka Srednjoj Evropi, Srbija je razvila autonomni oblik dravnosti pre Bugarske. Upravljajui svoje poglede na zapad i jug, ona je snivala da postane Pijemont junoslovenskog ujedinjenja, ili makar svih slovenskih zemalja u Osmanskom carstvu. No, kada je ustanak u Hercegovini prouzrokovao istonu krizu, Srbija nije mogla da preuzme predvodnitvo takvog pokreta. Liberalima, popularnijim i veim nacionalistima, bila je najzad poverena vlada, i Srbija je pola u rat zajedno sa Crnom Gorom. Vojni porazi koje im je nanela Turska, pre nego to se Rusija latila oruja, otkrili su jaz izmeu snova i mogunosti njihovog ostvarivanja. Gubitak ruske podrke i osnivanje autonomne Bugarske izazvali su grubo buenje, najavljujui kraj predvodnike uloge koju je Srbija preuzela meu balkanskim Slovenima. Meunarodni sporazumi stavili su je, zajedno sa itavim zapadnim Balkanom, u habzburku sferu. Uz Bosnu i Hercegovinu, izvan njenih granica ostao je i Novopazarski sandak, koji je razdvajao Srbiju od Crne Gore. Rusija je jasno stavljala na znanje da e Austrougarska preuzeti ulogu zatitnika Srbije. Nove nezavisne drave prestale su da budu vazali Osmanskog carstva da bi stvarno postale vazali Austrougarske. Na Berlinskom kongresu habzburka diplomatija je pruila Srbiji najbolju podrku kojoj se s obzirom na uslove mogla nadati, ali je za uzvrat 1881. nametnula knezu Milanu ugovore kojim je njegova kneevina pretvorena u satelit. Imenovana je nova vlada koja je odobrila trgovinski sporazum koji je Srbiju uinio agrarnom zavisnicom Dvojne monarhije. Jo je znaajnija bila tajna politika konvencija kojom se knez Milan obavezao da ne zakljuuje meunarodne ugovore bez odobrenja Austrougarske. Tek kada ju je potpisao, o tome je obavestio trojicu svojih ministara koji su se zakleli da e spreavati njeno otkrivanje. Okonana je znaajna uloga Liberalne stranke. Mlaa inteligencija okrenula joj je lea kada ona vie nije imala nita novo da ponudi, a isto su uinili i seljaci koji su bili prinueni da plate cenu rata. Na izborima 1880. liberale su porazile dve nove stranke, jedna leva a druga desna, koje su se i formalno organizovale tokom te godine. Naprednjaci su bili levokrilni izdanak starih konzervativaca. Upravo se njima Milan obratio da oforme vladu koja bi prihvatila makar trgovinski ugovor s Austrougarskom. Bili su to privrenici zapadnoevropskih ustavnih ureenja, uvereni da modernizaciju nerazvijenog srpskog drutva treba da, u saradnji sa krunom, pokrene obrazovana elita. Iako su pourili da se organizuju kao savremena stranka, naprednjaci su zadrali duh politikog kluba gospode slinih nazora. Radikali su, u stvari, stvorili prvu masovnu stranku i ukljuili seljatvo u politiku. U poetku nadahnut ruskim socijalizmom i narodnjatvom, ali sve vie i francuskom republikanskom levicom (nisu zaboravljali vajcarski radikalizam), njihov program je bio usmeren ka ograniavanju moi krune i inovnitva, zahtevajui pravo glasa za sve mukarce i nadmo zakonodavne nad izvrnom vlau. Poto su bili gurnuti u stranu, liberali su se poslednji pretvorili u organizovanu stranku. Za uzvrat to se vezao za Austrougarsku knez Milan je dobio njenu podrku da uzdigne svoju kneevinu u rang kraljevine, to je 1882, po uzoru na rumunsko proglaenje iz8

prethodne godine, i uinio. Zajedno sa proglaenjem kraljevine uspostavljena je i ustanova vitekih redova, stvorena po uzoru na francusku Legiju asti - bio je to orden Belog orla i orden Svetog Save. Na taj nain je simbolizovan i ulepavan njen novi status nezavisne drave, a odvraana panja od protivljenja sve veoj podreenosti Beu. Milanovi naprednjaki ministri bili su u veoj meri naklonjeni reformama nego njihovi ustavobraniteljski i konzervativski prethodnici, ali su, lieni snane narodne podrke, bili prinueni da tesno sarauju sa dvorom. Izbori iz 1883. bili su prvi izbori u kojima su uestvovale organizovane politike stranke. Tada su radikali osvojili dvostruko vie glasova od drugih stranaka Naprednjaki kabinet je podneo ostavku, ali je kralj Milan odbio da prihvati vladavinu nove veine. Imenovao je vladu starih konzervativaca, koji su smesta odloili novoizabranu skuptinu, nareujui konfiskaciju sveg oruja koje su u privatnom vlasnitvu drali svi pripadnici nekadanje Narodne vojske. Razoruavanje seljatva, koje je bilo zamiljeno kao zatitna mera, prouzrokovalo je eksploziju. U istonoj Srbiji razoruavanje je izazvalo iroku pobunu koju je podstakla radikalska agitacija u oblastima stradalim u ratu sa Turskom. Vojska je slomila bunu ijim je voama sueno, ako ve nisu bili prebegli u Bugarsku. Pogubljeni, utamnieni, prognani, razjureni ili pokoreni, radikali su bili neutralizovani, a kralj Milan je morao ponovo da se okrene naprednjacima. Ukljuivanje novog teritorijalnog trougla na jugu donelo je probleme. Novi okruzi ne samo da su teko postradali u ratu ve su uglavnom bili na niem stepenu razvoja u odnosu na Srbiju. Tamo su jo postojali muslimanski zemljoposednici, od kojih su neki jo imali hrianske seljake. U Niu, koji je bio znaajno osmansko upravno i vojno sredite, pravoslavni Srbi u predveerje njegovog osloboenja" nisu inili vie od polovine stanovnitva. Svaki trei stanovnik grada bio je musliman. Berlinskim ugovorom Srbija je bila obavezna na potovanje njihovih prava. Da bi navela muslimanske zemljoposednike da prodaju imanja i odsele se, privremena vojna uprava je uticala na kmetove da otkupljuju zemlju koju su obraivali. pekulanti su kupovali imanja po niskim cenama. Mnoge javne zgrade, ukljuujui i damije, ubrzo su zaputene i unitene, kako bi ustupile mesto novim graevinama. Deavalo se to ak i ako su bile arhitektonski vredne, poto su ih podseale na turska vremena i ponienja iz prolosti. Srbija se novom junom granicom delom naslanjala na Bugarsku - novu slovensku suparnicu u borbi za preostale osmanske teritorije, koja se rasplamsala kada je Austrougarska zaustavila zapadnu srpsku iredentu. Posle bune iz 1883. Bugarska je postala i utoite za srpske emigrante, koji su se u njoj kretali bez tekoa, izazivajui granine incidente. Kada je 1885. Bugarska proglasila prisajedinjenje Istone Rumelije, kralj Milan je u tome video krenje Berlinskog ugovora i korak prema San Stefanu, smatrajui da je time promenjena ravnotea snaga na Balkanu. Kralj je bio u nedoumici oko sledeeg koraka Bugarske mogue preuzimanje Makedonije, moda i rat protiv Srbije, slian pruskom ratu protiv Austrije iz 1866. godine. Zato je zapoeo preventivan rat, traei zadovoljenje u odnosu na Bugarsku, da bi izazvao evropsku intervenciju, rasprio snove o San Stefanu, ali i odvratio panju od unutranjih problema u svojoj zemlji. Milan nije shvatao da je njegovrat za presti u Srbiji bio praktino smatran graanskim ratom protin brae, saveznika u ostvarivanju zajednikog cilja. ak ni konzervativci nisu shvatili zato Srbija ne bi mogla da se sporazume sa Bugarskom oko sfera9

uticaja u Makedoniji. Nerado mobilisani, srpski regruti ratovali su loe, donevi mladom kraljevstvu poraz i ponienje. Austrija se umeala kako bi potedela Srbiju od bugarskog upada, ali je poloaj u kome se naao kralj Milan postao nepodnoljiv. Naruavao ga je i Milanov buran odnos sa kraljicom Natalijom, kerkom moldavskog bojara. Zato je poeo da priprema svoje povlaenje, prihvatio novu skuptinu u kojoj su preovladavali radikali i dozvolio donoenje novog ustava koji je sastavio jedan odbor sainjen od predstavnika svih stranaka, a radi ijeg sastavljanja su eksperti poslati u Francusku, Belgiju, Dansku i Grku. etvrti ustav Srbije, koji je usvojila skuptina, predstavljao je znaajan korak napred. Njime su proglaene graanske slobode, osnaena lokalna samouprava i poveana ovlaenja skuptine. Poslanici su bez izuzetka birani neposrednim i tajnim glasanjem birakog tela, i dalje ogranienog samo na poreske obveznike. Kvalifikovanost poslanika opstala je samo kroz obavezu svakog okruga da bira najmanje dva univerzitetski obrazovana poslanika. Kruna je zadrala znatna ovlaenja aktivnog posrednika i nadzornika. Tek to je proglasio novi ustav, tridesetpetogodinji kralj Milan je 1889. abdicirao, ali tek poto mu je dozvoljen razvod. Nasledio ga je trinaestogodinji sin Aleksandar (18761903), koji je bio pod nadzorom Namesnitva. Radikalnoj stranci, koja je od svoga osnivanja dobijala sve izbore, zajedno sa njenim pomilovanim pobunjenicima iz 1883, povereno je sastavljanje vlade. No, mladi vladar je uskoro poeo da iskazuje istovetnu sklonost samovlau kao i njegov otac. Nizom dravnih udara, sa kojima je zapoeo dok jo nije bio navrio sedamnaest godina, ustavnu vladu pretvorio je u farsu, ukidajui, uspostavljajui, darujui i suspendujui ustave. Sluio se podeljenim stranakim vostvima, postiui tako parlamentarnu podrku. Njegovi zavaeni roditelji, koristei preokrete, vraali su se u Beograd i uticali na politiku. Aleksandar je 1893. na dvorskom prijemu pohapsio i otpustio namesnike i ministre, preuzimajui kraljevsku vlast. Sledee 1894. uki-nuo je ustav iz 1888. i stavio na snagu ustav iz 1869. godine. Kralj se 1900. oenio svojom ljubavnicom, starijom udovicom sumnjive prolosti. Njegovu vladavinu obeleile su slabe vlade. Radikali su bili najpopularnija stranka, ija je snaga poivala na njenim seljakim glasaima, ali su njeni prvaci bili graanski politiari i profesori koji su posle 1889. sproveli malo radikalnih promena. Kralj je uspeo da stvori dvorske frakcije u svim strankama. Aleksandar je postao vet u zavaanju frakcija i manipulisanju izbora uz pomo administrativnih pritisaka. Godine 1901. mogao je, u sporazumu sa radikalima koji su teili povratku na parlamentarni reim, ponovo da promeni ustav. Kralj je samovlasno podario nov ustav, sa dvodomnim zakonodavstvom. Tri petine novouspostavljenog Senata inili su izabranici krune. Kralj Aleksandar pretvorio je svoju kraljevinu u predmet meunarodne zabave. U doba nezavisnosti Srbija se nala prikljetena izmeu austrougarske i osmanske teritorije, drava povrine od 48.600 kvadratnih kilometara, u kojoj je ivelo 1,7 miliona stanovnika. Statistiki, 87% njih ivelo je na selu, pri emu su se i neki od varoana i dalje bavili poljoprivredom. Ni je postao drugi grad u Srbiji sa preko 10.000 stanovnika, ali su upravo Beograd zadesile veoma brze promene. Izmeu 1874. i 1890. njsgovo se stanovnitvo udvostruilo - sa 27.600 poveano je na 54.200 (samo je 34% njegovih stanovnika iz 1890. bilo roeno u gradu). Pismeno je do 1900. bilo ak 73,25% graana Beograda. Osamdesete10

godine stolea bile su razdoblje haotinog razvoja prestonice koja se nalazila na pola puta izmeu turske varoi i evropske prestonice, sa uglednim novim zgradama, kraljevskim dvorom, pozoritem i univerzitetom. Gradsko stanovnitvo, veinom roeno na selu, postalo je nosilac napretka, uglavnom delovanjem trgovaca, inovnika, oficira i uitelja, iji se tanak gornji sloj pretvarao u buroaziju evropskog tipa. Bila je to, meutim, po mnogo emu obrazovana buroazija, predodreena za dravnu slubu ili za zanimanja nadzirana od drave. Jo uvek podeljene na esnafe iz osmanskog vremena, suoene sa sve veom konkurencijom iz inostranstva, zanatlije su predstavljale prelazni sloj izmeu radnika i buroazije. egrti, trgovaki pomonici, studenti i stariji aci obezbeivali su masovnost demonstracijama protiv vlasti. Seljaka veina nije imala poverenja u gradove i dravni aparat, koji je svojom delatnou koristio uglavnom gradovima. Na selu se osnovna ishrana svodila na niskoproteinski kukuruzni hleb, mlene proizvode i povre. Seljatvo se bunilo ponajvie protiv poreskog optereenja koje se, zbog vojnih izdataka i izgradnje eleznice, izmeu 1879. i 1883. vie nego udvostruilo. U osnovi okrenuto ivotnim i lokalnim pitanjima, ono nije bilo nacionalistiko. Ako otmemo Bosnu, moja njiva nee biti vea", rekao je jedan seljaki poslanik u Narodnoj skuptini 1876. godine. Uspehu Radikalne stranke doprineo je njen zahtev za odluno smanjenje birokratije i prenoenje ovlaenja na lokalnu samoupravu. Bila je to populistika stranka koja je umela da uje elje biraa i da uvidi stvarnosti vlasti. Posle velikog udarca koji je doivela 1883, ova stranka je poela ideoloki da se udaljava od levice. No, mada ne postoje sumnje o njenom doprinosu demokratizaciji politikog ivota Srbije, njena uloga u modernizaciji zemlje jo je predmet rasprave. Tek posle sticanja nezavisnosti program modernizacije postao je svestan napor. Poput ostalih balkanskih drutava, Srbija je bila siromana i imala je malobrojnu elitu. Konkurencija je bila ograniena, a samim tim bila je sputana i potraga za reenjima koja e omoguiti prelaz ka otvorenom drutvu u zemlji. Osnovno obrazovanje, iako po zakonu obavezno, bilo je u praksi ogranieno zbog nedovoljnog broja uitelja i odbijanja roditelja da svoje domainstvo lie radne snage. Srednje kole bilo je mogue pohaati samo u gradovima, zbog ega je 1885/1886. njih pohaalo samo 5.600 aka. Inteligenciju su inili univerzitetski obrazovani. Osamdesete godine 19. veka bile su vreme snanog razvoja kulturnog ivota, te je beogradska Velika kola 1880. postala univerzitetska ustanova u punom smislu. Tada je drava za stipendije radi kolovanja u inostranstvu izdvajala 119.000 dinara (to je prevazilazilo sumu izdvajanu za Narodnu skuptinu). Shvatanje da se srpsko drutvo nalazi na prekretnici bilo je opteprihvaeno. Deo elite prihvatio je izazov, eljan da dokae kako je Srbija postala punoletna. Naprednjaci su bili reeni da odbace ono u emu su videli romantine pseudoliberalne ideale, da bi se prihvatili stvarnog zadatka uspostavljanja evropske drave. Srbija ne samo da je imala dunost da se uzdigne do standarda porodice modernih drava kojima se bila pridruila ve je, zapravo, morala da se modernizuje kako bi odrala svoju nezavisnost. Kralj Milan se, u svojim manje cininim trenucima, donekle saglaavao s njihovim gleditem. I, dok je on ulagao napore kralja i kasnije kralja-oca i vrhovnog komandanta ka organizovanju savremene vojske umesto neuspene, romantine Narodne vojske njegovog prethodnika, naprednjaci su vie razmiljali o ratu sa zaostalou.11

Naprednjaki kabinet Milana Piroanca (1837-1897), pravnika obrazovanog u Parizu koji je prihvatio Milanovu konvenciju s Austrougarskom iz 1881, sproveo je u razdoblju od 1880. do 1882, u kome se odrao na vlasti, najznaajnije reforme. Potvreni su sloboda tampe, govora i udruivanja, kao i samostalnost sudstva; reformisani su porezi i kole; organizovana je stajaa vojska; osnovana je Narodna banka ovla-ena da izdaje novanice i sagraena prva eleznika pruga. Francuski uticaj na modernizaciju Srbije bio je znaajan zahvaljujui, kako kolovanju srpskih studenata u Francuskoj tako i francuskim savetnicima u zemlji. Ali, ne sme se zanemariti ni austrijski i nemaki uticaj. Nemaka je naroito bila uticajna od sedamdesetih godina, posebno na vojnom planu, a, iz tog razloga, u medicini, zdravstvenom sta-ranju i tehnici. Ne sme se prevideti ni ruski uticaj. Zajedno s procesom modernizacije javljao se i strah od promena i nesigurnost, kao i otpor ceni kojom se modernizacija morala platiti. Udruivanje naprednjakog elitistikog evropejstva sa monarhovim konzervativnim politikimstremljenjima i njegovim vezivanjem za Austrougarsku radikali su videli pre kao pretnju nego kao uslov nezavisnosti Srbije. Spojili su ostatke svojih socijalistikih i narodnjakih ideja ruskog tipa sa elementima slovenofilstva. Ipak, mada su se radikali u potpunosti okrenuli narodnom suverenitetu i parlamentarnoj vladavini pod francuskim uticajem, njihov voa Nikola Pai (18451926) protivio se sistematskom usvajanju zapadnih uzora, ime bi bilo iskorenjeno srpsko seljatvo, a zemlja pretvorena u koloniju. Zastupao je politiku koja bi od Zapada pozajmila samo tehnologiju nadogradnje onoga to je video kao tradicionalne slovenske seljake ustanove (kakva je bila mesna samouprava), negovala slovenske veze (naroito sa Bugarskom) i oslanjala se na Rusiju. Radikali su bili skloni da povremeno posmatraju Zapad (Evropu, kako su je u to vreme obino nazivali na Balkanu) i Rusiju kao dva sveta, kao i da poistoveuju Zapad s Austrougarskom. Usvajanje metoda za nadogradnju tradicionalnih ustanova bio je jedan od naina kojima se pristupalo razvoju. Na njega se nailazilo (i nailazi se) kod svih drutava u razvoju. U stvari, osamdesetih godina zapoinje razdoblje napretka koji je omoguio Srbiji da se odupre zavisnosti od Austrougarske. Poljoprivreda je i dalje bila glavna ekonomska delatnost, sa 73% obradive zemlje izdeljene na imanja ija je povrina bila manja od pet hektara. Povrine zasejane itom su udvostruene u razdoblju izmeu ezdesetih i devedesetih godina. Najznaajnija letina bio je kukuruz, zatim penica, i mada su ume bile nemilosrdno krene, jo su pokrivale oko 30% dravne teritorije. Ureena dravna uprava i predvidivi novani nameti omoguili su seljacima stvaranje trinih vikova, koji su pre postizani gajenjem itarica nego stoarstvom. Domae gradsko trite potraivalo je sve vei udeo prinosa, tako da je do kraja stolea malo vie od 12% ukupne etve bilo izvoeno, dok itarice pre 1905. nikada nisu inile vie od 30% vrednosti srpskog izvoza. Zavisnost od izvoza stoke u Austrougarsku se nastavila. Gotovo uspostavljajui carinsku uniju s Austrougarskom, ugovor iz 1881. pomogao je srpski poljoprivredni izvoz, tako da je do 1887. dosegao taku povoljne ravnotee. Unapreeni uzgoj na velikim maarskim imanjima okonao je, meutim, prost izvoz irom hranjenih svinja iz Srbije. Srpski uzgajivai bili su prinueni da tove svoje svinje radi prodaje slanine i masti, kao i da im obezbede prehranu kukuruzom. I pored toga, poveavali su se pritisci, maarski interesi12

nalagali su uvoenje zatitnih tarifa, to je naposletku dovelo do carinskog rata sa Rumunijom i Srbijom. Poeci industrije bili su spori usled nedostatka kapitala i podrke pruene austrijskom uvozu 1881. godine. Topolivnica u Kragujevcu i dalje je bila najvea fabrika, sa preko 2.000 zaposlenih do 1900. godine. Srpsku industriju inilo je nekoliko pivara u veim gradovima, velikih mlinova i pilana, kao i zaeci eksploatacije ruda uz pomo austrijskog i belgijskog kapitala. Malobrojne valjane komunikacije bile su, pored nedostatka kapitala, glavna prepreka brem razvoju. Godine 1884. drumovi nisu bili dui od 400 kilometara, pa i oni su bili neupotrebljivi za vreme kie. Te godine dovrena je eleznika linija izmeu Beograda i Nia, povezana Savskim mostom sa Zemunom u Ugarskoj, a 1888. s osmanskim i bugarskim prugama. Crna Gora je ostala jedina evropska zemlja bez eleznike pruge. eleznica ne samo da je bila obaveza nametnuta odredbom Berlinskog ugovora ve i gorua potreba. eleznica, kojom je 1888. zemljom proputovalo 272.000 putnika, otvarala je nove mogunosti za razvoj Beograda, u to vreme ve znaajne rene luke sa robnim saobraajem od 41.000 tona. Kao i drugde, nastanak eleznikog saobraaja bio je povod sumnjama. elezniki ugovori pretvorili su se u osetljivu temu skuptinskih rasprava 1880. godine. Radikali su ih, koristei se strahovima od stranih interesa koji bi zemlju iznova odveli u ekonomsku zavisnost i unitili narodnu kulturu zasnovanu na jednakosti i mesnoj samoupravi, upotrebljavali protiv naprednjake vlade. Izgradnja eleznice i naoruavanje svakako su poveali javnu potronju, izazivajui od 1880. budetske deficite, poto je isplaivanje kamata evropskim zajmodavcima zamenilo danak sultanu. Budet je sa 27 miliona dinara, koliko je iz-nosio 1879, porastao na 44,7 miliona u 1887. godini. Te godine je preko 34% sredstava budeta otilo na servisiranje stranog duga, preko 31% je bilo odreeno za naoruanje, a 34% za ostale dravne trokove. Iako su radikali govorili o skupoj dravnoj birokratiji, ostali trokovi" nisu bili toliko veliki, a bili su mnogo manji nego u nekim drugim balkanskim zemljama. Uprkos nesumnjivom napretku, slika nezavisne Srbije u poslednjoj etvrtini 19. veka nije bila privlana, ak ni za Srbe koji su iveli izvan kraljevstva, a kamoli za ostale Jugoslovene. Odvraali su ih hirovi njenih kraljeva Obrenovia i veze koje je zemlja odravala s Austrougarskom. Crna Gora se potvrdila poto su se na njenom prestolu smenjivali sposobni vladari, ali nije mogla da nadoknadi presti vee srpske drave, a ni jedna ni druga nisu mogle da igraju odluujuu ulogu u pokretima junoslovenskih habzburkih podanika.

13

Rumunija liberala i konzervativacaLogina posledica rumunske nezavisnosti bilo je njeno proglaenje za kraljevinu 1881. godine. Ostali simboli obeleili su formalno ukidanje osmanskog sizerenstva. Prvi zakon donesen posle sticanja nezavisnosti bilo je uspostavljanje ordena Rumunske zvezde, a zatim i Rumunske krune. Boje dinastije Hoencolerna i njihov moto nale su se na grbu kraljevine, kako bi povezale dinastiju i dravu. Kruna za rumunskog kralja iskovana je od gvoa turskog topa zarobljenog tokom rata koji je nazvan Ratom za nezavisnost. Jedino Karolovo dete je umrlo, te je njegov sinovac Ferdinand (1865-1927) usvojen da bude naslednik. Berlinskim ugovorom Rusiji je vraena juna Besarabija, koja je od Pariskog ugovora ponovo bila u posedu Rumunije (ili Moldavije), u zamenu za 15.600 kvadratnih kilometara osmanske Dobrude, ukljuujui i deltu Dunava. Besarabija je u celini i dalje bila podvrgnuta nemilosrdnoj asimilaciji. Stara moldavska bojarska zajednica postepeno je ukljuena u rusko drutvo, te je rumunski udeo u stanovnitvu opao sa 74 % u 1874. na 54% u 1896. godine. U Dobrudu su se doseljavali Turci, Tatari i Bugari. Propatila je tokom rata, bila zaostala u svakom pogledu, a njeno prisajedinjenje nije bilo lako. I mada je na kraju donela koristi razvijanju poljoprivrede i luke Konstance, meu savremenicima je bilo malo oduevljenja za razmenu teritorija, kojom je bila uslovljena nezavisnost. Drugi uslov za zvanino (de iure) priznavanje bilo je ukidanje svake na zakonu zasnovane verske diskriminacije. Sedmi lan Ustava, naime, onemoguavao je naturalizaciju nehrianima. To se odnosilo na novoprikljuene muslimane iz Dobrude, ali je uglavnom pogaalo doseljene Jevreje. Rusija i Austrougarska urno su i bezuslovno priznale Rumuniju kako bi stiale njeno nezadovoljstvo, ali Francuska, Nemaka i Velika Britanija nisu to uinile sve do 1880. godine. Tada je, u atmosferi straha od jevrejske ekonomske koikurentnosti i otpora meanju u unutranje rumunske stvari, sprovedena revizija Ustava. Jevreji su se ve pomerali u Moldaviju iz austrijskog dela Poljske, ali su upravo u drugoj polovini 19. veka ruski Jevreji odlazili u sve veem broju, selei se u habzburke zemlje i Rumuniju. Prelazili su, isto tako, i iz Austrougarske u Rumuniju, koristei ekonomska preimustva koja im je nudila njihova nova zemlja preputena na volju Evropi. Za vreme Kuze preduzeti su skromni koraci ka emancipaciji i pojedinanoj naturalizaciji, ali dolaskom liberala na vlast odnosi su ponovo zaotreni. Razne zabrane navele su Jevreje da se okupljaju u gradovima, gde su se bavili raznim poslovima, dok su na selu mogli da dre krme, bave se zelenatvom i vode imanja. Do kraja veka Jevreja je bilo 250.000, odnosno 3,3% ukupnog stanovnitva, 14,6% graana i 32% gradskog stanovnitva Moldavije. U Jaiju su inili do 42% stanovnika. Uglavnom neasimilovani, oni su ispatali za sva zla koja je izazvala raspodela zemlje, a doivljavani su i kao pretnja domaem gradskom sloju u usponu. Problem je dobio meunarodne razmere. Rumunski Jevreji zadobili su podrku jevrejskih organizacija u inostranstvu koje su, preko naklonjenih evropskih politiara, vrile pritisak na rumunsku vladu. Rezultat njihove aktivnosti bio je nalog Berlinskog kongresa za reviziju Ustava. Rumunija je, protiv svoje volje, u oktobru 1879. postupila u skladu s odredbama Berlinskog ugovora Jevreji su mogli da prou kroz proces naturalizacije, posle14

desetogodinjeg probnog razdoblja, dok su zemlju mogli da poseduju samo graani roeni u Rumuniji. Sile su bile zadovoljne, ali kako je iseljavanje iz Rusije postajalo sve masovnije, antisemitizam se pretvorio u osobenost politikog ivota. Po novoj proceduri, do Prvog svetskog rata dravljanstvo je uspelo da dobije ne vie od hiljadu Jevreja, dok je liberalno zakonodavstvo u ekonomskim pitanjima diskriminisalo strance. Ovim su mogli da se koriste rumunski politiari, ali su ga koristile i sile kada su elele da na neto prinude Rumuniju . Uprkos ovom i drugim problemima, nezavisna Rumunija je tokom vladavine kralja Karola I bila stabilna politika graevina sa najnaprednijom ekonomijom na Balkanu. Bratijanu, koji je upravljao zemljom tokom istone krize, rata sa Turskom i Berlinskog kongresa, ostao je na dunosti do 1888. godine. Pod njegovom liberalnom vladom Rumunija ne samo da je postala nezavisna kraljevina ve se njeno znatno osavremenjeno zakonodavstvo pozabavilo svim vidovima uprave, obrazovanja, vojske i privrede. Izbori za parlament koji e izvriti reviziju Ustava sprovedeni su 1883. godine. Bratijanu je raunao da e umerenom izbornom reformom, ne samo izbei otcepljenje levog krila stranke ve i obezbediti veu podrku Liberalnoj stranci poveavanjem uticaja buroazije na raun zemljoposednika. Kralj je prihvatio reforme kao neizbene i poverio Bratijanu da ih oprezno sprovede. Sve poluge bile su pokrenute kako bi konzervativci bili spreeni da steknu treinu poslanika i senatora, neophodnu za spreavanje reformskih predloga. Liberali su zadobili nadmonu veinu. Smanjenjem broja izbornih kolegijuma na tri, reforma je ojaala politiki uticaj srednjeg sloja na utrb krupnih zemljoposednika. Prva dva kolegijuma dobila su 145 poslanika, dok je trei, koji je predstavljao seljatvo, uspeo da stekne 38 - neto vie nego ranije. Ukupan broj biraa je donekle povean, nastavljajui da raste uporedo s ekonomskim razvojem: sa 60.000 biraa u 1888. na 94.000 biraa u 1905, pri emu je ukupno bilo est miliona stanovnika. Senat je ostao bastion konzervativizma, pre svega zato to je njegovo birako telo 1905. i dalje brojalo manje od 25.000. Budui da je Konzervativna stranka nastavila da zastupa krupne zemljoposednike, liberali su stali izasve veeg trgovakog, industrijskog i profesionalnog srednjeg sloja. ak i tada, pomenuta podela bila je nejasna. Imanja su poela da prelaze iz poseda starih bojarskih porodica u vlasnitvo nove, bogate buroazije, i to bilo neposredno ili tako to su zalagana kod kreditnih ustanova koje su drali liberali. Bankari i trgovci koji su kupovali zemlju postajali su zemljoposednici, dok su se zemljoposednici, rasprodajom zemlje, pretvarali u buroaziju. Konzervativci su bili naklonjeni slobodnoj trgovini, titei interese zemljoposednika koji su izvozili itarice i stoku. Nasuprot njima, liberali su zastupali uvoenje zatitnih carina za industriju. I pored toga to su poprimile savremenu strukturu, obe stranke su i dalje bile klike ljudi povezanih linom odanou, zajednikim interesima i eljom za vlau. Kralj je imao kljunu ulogu kada je re o ishodu izbora, sluei se svojim ovlaenjem imenovanja predsednika vlade i rasputanja parlamenta. Poto bi primio ostavku vlade, savetovao se sa politikim voama pre nego to e odrediti jednoga od njih da sastavi novu. Prvi zadatak novog predsednika vlade, poto bi sastavio kabinet, bilo je organizovanje izbora. Vlada je imala prednosti poto je kontrolisala finansije i dravni aparat. Procedura je davala vladaru ulogu stoera oko koga su se okupljale stranke, ije su se voe nadmetale oko jemstava stabilnosti koje je iskljuivo on pruao.15

U deceniji posle Rata za nezavisnost liberali su dominirali rumunskom politikom. Uspostavljajui bliske odnose sa kraljem Karolom, Bratijanu je, poto se raziao sa pojedinim radikalnijim liberalima, postajao sve izrazitije sklon samovlau. Pojavile su se tekoe u odnosu sa monarhom kada je, posle 1884, opozicija poela da ga kritikuje zbog prevelike podrke koju je pruao liberalima. Konzervativce, koji su se nali u rasulu poto su njihove pristalice poele da se razilaze, na okupu je odravala netrpeljivost koju su oseali prema onima koji su se borili za naklonost niih klasa. Posle izbora iz 1888. kralj Karol je shvatio da mu Bratijanu vie ne koristi, te je liberalni voa uskoro uvideo da je izgubio vladarevo poverenje. Podele nastale u njegovoj stranci omoguile su nastanak vie kratkovekih konzervativnih vlada. Konzervativci su bili pod pritiskom sopstvene frakcije juminista" (omladine) koji su zahtevali posveivanje seljakom pitanju i predstavljanje stranke buroaziji kao zastupnicima razboritih promena. Zahvaljujui tome, konzervativci su naposletku stvorili prosveenu vladu koja se na vlasti odrala do 1895. godine. Nestanak znaajnih voa, unutranje podele i finansijske tekoe bile su uzrok estim promenama vlada krajem veka. Uspean rad zakonodavne vlasti nastavljen je pod vladavinom obe stranke, poto je sistem omoguavao slobodu okupljanja, udruivanja i izraavanja. tampa je cvetala, podsticala politiki ivot i doprinosila stvaranju javnog miljenja, i pored injenice da je veina graana imala malo mogunosti da se bavi sopstvenom politikom sudbinom. Stvaranje nacije" zaokupilo je sve snage rumunske politike i intelektualne elite. To je znailo stvaranje moderne uprave u zemlji. Kao i u Srbiji, Zapad je bio uzor, kome je uglavnom valjalo povlaivati, ali i zazirati od njega. Poto je stvaranje nacije" znailo i stvaranje nacionalne drave u kojoj e se okupiti svi Rumuni, kraljevina je omoguila snaan kulturni podsticaj za Rumune u Ugarskoj, i to delovanjem pisaca, naunika, umetnika i novina, kao i radom dva univerziteta (u Bukuretu i Jaiju) od ezdesetih godina veka i Rumunske akademije osnovane 1879, koja je u svome radu na ureenju jezika sledila uzore Francuske akademije. Taj kulturni procvat, ak u veoj meri nego u Srbiji, prikrivao je slabe rezultate u seoskoj sredini, gde nije moglo do kraja da bude sprovedeno obave-zno osnovno obrazovanje zbog nedostatka uitelja i kola. Uprkos sekularizaciji politikih ustanova, Crkva je i dalje bila bedem nacionalne svesti - pod nadzorom drave. Ona je 1885. dobila od vaseljenskog patrijarha potvrdu svog autokefalnog poloaja. Pravoslavlje ipak nije bilo dovoljno da bi bio stvoren poseban rumunski identitet. Istoriari su tragali za slavnom prolou kao jemstvenikom isto tako slavne budunosti. Kao i kod njihovih balkanskih suseda, Rumunima je ponovo otkrivena prolost pruala dostojno me-sto meu ostalim narodima Evrope, ali ih je u njihovom sluaju rumunstvo" odelilo od Slovena i Grka. Nasuprot vremenu turske vlasti kod ovih poslednjih, za Rumune je upravo grka fanariotska" epoha bila mrano doba rumunske istorije. Ponovo su se, vie nego bilo gde drugde na Balkanu, intelektualci ukljuili u iroku raspru izmeu evropejaca i tradicionalista. Evropejci su se nadmetali ne samo oko politikog modela ve i oko ustrojstva industrije i bankarskog sistema, teei potpunom usvajanju tekovina francuske kulture. Prigovarano im je da prihvataju forme koje mogu da obuhvate samo povrinu rumunskog drutva. Njihovi kritiari su u ne manjem broju bili obrazovani na Zapadu; obino u veoj meri podloni nemakim uticajima, primali su istoricistike i16

evolucionistike ideje. Tradicionalisti su takoe eleli da dovedu Rumuniju u blii dodir s Evropom, ali pod njenim uslovima, uz potovanje njenih tradicija i osobenosti. Takve rasprave imale su odjeka meu politiarima i ekonomistima. Od sredine stolea stanovnitvo se uvealo za dva miliona, tako da je Rumunija do 1899. imala skoro est miliona stanovnika. Gradsko stanovnitvo se gotovo udvostruilo, dostigavi milion. Bukuret je do 1916. imao 381.000 stanovnika. Narod se doseljavao u prestonicu koja je bila i industrijsko sredite, u dve dunavske luke Galac i Brailu, kao i u Ploeti, mesto nove petrolejske industrije. Uprkos svim promenama, na samom kraju veka polovinu obradive zemlje posedovalo je 6.500 ljudi ija su imanja prevazilazila povrinu od 100 hektara. Njih 2.000 dralo je 38% povrine zemlje, posedujui imanja pojedinano vea od 500 hektara. Vei deo njih, dajui zemlju u zakup, iveli su u Bukuretu ili su vei deo vremena provodili u inostranstvu. Zapostavljajui poljoprivredu, svoj tradicionalan oslonac i izvor prihoda, oni su ubrzali raspadanje svoje klase, poto su njihovo mesto na selu preuzimali zakupci. Zakupci zemlje bili su veinom kreditori, duandije i trgovci itom koji su tako ulagali sakupljeni kapital. U pojedinim sluajevima bio je to posao velikih razmera. Napredan sloj malih samostalnih posednika nije se razvio, poto je veina seljaka imala premalo zemlje. Agrarna reforma iz 1864. nije bila dovrena do sticanja nezavisnosti, i u toku dvadeset godina veina onih koji su dobili zemlju ostala je, zahvaljujui prodaji i hipotekama, bez makar jednog njenog dela. Seljatvo nije predstavljalo homogen sloj stanovnitva. Postojalo je oko 200.000 radnika bezemljaa (14% aktivnog zemljoradnikog stanovnitva), zajedno sa drugih 100.000 koji su zakupljivali ali i posedovali neto zemlje. 750.000 seljaka koji su posedovali imanja povrine manje od pet hektara morali su da dopune svoje prihode radom na velikim posedima, a 176.000 s imanjima povrine od pet do deset hektara povremeno su morali da rade za nadnicu. Na vrhu je 36.000 vlasnika imanja povrine izmeu deset i pedeset hektara stvorilo gornji sloj seoskog drutva sa poetaka 20. veka. Napredak koji je Rumunija doivela u uzgajanju itarica bio je zadivljujui. Do kraja stolea su itarice (uglavnom penica) inile priblino 85% ukupne vrednosti izvoza, dok je do 1910. Rumunija bila etvrti izvoznik penice u svetu. Povrina obradivog zemljita pod itaricama udvostruena je od 1860. do 1890, tako da je obradive zemlje po stanovniku bilo izmeu 40% i 75% vie nego u Grkoj, Bugarskoj ili Srbiji. Veliki posedi imali su odluujuu ulogu u irenju uzgajanja itarica. Neki od njih su prihvatili moderne austrougarske metode, mada nedovoljno da bi bila izazvana poljoprivredna revolucija, pre svega zato to je ouvan, a u sutini ak i povean, broj napoliara. Seljaci su, poto im je 1864. dato premalo zemlje, pod zakup uzimali dodatne povrine da bi zadovoljili svoje potrebe, radili su na delu velikog poseda, a u zamenu za drugi, davali su deo svoje letine. Time su izbegnute dodatne novane obaveze, ali su umnoeni sukobi. Kada su svetske cene itarica posle 1896. poele da rastu, vie posednika izmenilo je ustrojstvo pomenutog odnosa, zapoinjui sa poveavanjem itnih i radnih dabina. Nesrea seljaka se tako produbljivala u vreme neviene poljoprivredne ekspanzije. Njihova ishrana bila je zasnovana na kukuruzu, a oskudevali su ak i u mlenim prizvodima. Politiari su ih najee zapostavljali, jer su se seljaci, optereeni dugovima i unitavajuim zemljinim ugovorima, neprekidno nalazili na rubu siromatva. Sve gori ekonomski uslovi i upotreba vojske protiv onih koji nisu uspevali da ispune odredbe svojih ugovora, doveli su17

osamdesetih godina do izbijanja nasilja. Kolektivna odgovornost za neispunjavanje ugovora ukinuta je 1882, a upotreba sile je zabranjena. Meutim, nasilja su i dalje trajala. Nepovezani, ali ozbiljni, nemiri iz 1888. skrenuli su panju politiara na ravo stanje seljatva. Poljoprivredna kreditna banka osnovana je 1881, da bi tokom 1892. bila reorganizovana kako bi bila vie usmerena ka seljatvu. Ipak, veina seljaka bila je odvie siromana ak i da bi se kvalifikovala za primanje pomoi. Godine 1889. usvojen je Zakon o prodaji dravne zemlje izdeljene na male povrine, pri emu su obezbeeni krediti i zatita sitnih posednika. Zakonodavci su se bavili posebnim pitanjima tek kada bi se ona nametnula; oni nisu nameravali da menjaju postojee strukture poto je njihov prevashodni interes bio poveanje proizvodnje. tavie, za liberale je, u odnosu na industriju, poljoprivreda uvek imala drugorazredni znaaj. Gradski srednji sloj trgovaca, zanatlija, advokata, uitelja i dravnih slubenika uglavnom je zamenio nekadanji veinom od stranaca sastavljen trgovaki i kreditorski sloj. Na vrhu novog sloja nalazila se krupna buroazija koja je stekla svoja bogatstva u poslednje dve decenije stolea. Jezgro njenog kapitala bilo je uloeno u industriju, to je njenim pripadnicima obezbedilo uticaj na ekonomsku politiku zemlje. Kada su tradicionalni cehovi 1873. ukinuti, zakon je prosto priznao svrenu stvar. Stare gradske zanatlije zamenilo je novonastalo gradsko radnitvo sastavljeno od najamnih radnika u prehrambenoj i drugim potroakim industrijama, rudarstvu, nafti i saobraaju - do 1914. bilo je 200.000 radnika, koji su inili 20% aktivnog stanovnitva, od kojih je vie od polovine radilo u preduzeima sa manje od 100 zaposlenih. Veinom su bili neobueni, pristigli sa sela, te su i dalje deo dohotka dobijali od poljoprivrede. Zbog neprekidnog priliva takvih radnika, zadrane su niske nadnice i loi radni uslovi. Industrija se izuzetno okoristila irokim liberalskim programom podrke industrijskom razvoju. Drava je stala. iza savremene industrije, koja je i pored svega ostala vezana za zemlju, poto su njome preovladavale prehrambena, drvna i naftna industrija. Tek to se oslobodila trgovakog sporazuma s Austrougarskom, Rumunija je 1886. uvela Opti carinski zakon, kojim su zatiene vodee grane poljoprivredne proizvodnje uglavnom prerade eera i duvana. Liberali su se zatim upustili u irok program stvaranja samostalnog nacionalnog industrijskog sektora, nudei preduzetnicima podsticaj i zatitu. Takve mere preduzete su jednu deceniju pre slinih u Srbiji i Bugarskoj. Investicioni kapital sakupljen je iz raznih izvora - intenzivnije eksploatacije zemlje, priliva naknadnih isplata od agrarne reforme, zemlje date pod zakup i trgovina. Nagli rast spoljne trgovine podsticao je ekonomsku aktivnost i privlaio ulaganja iz inostranstva. Ulaganja su u veim iznosima stigla posle sticanja nezavisnosti, putem zajmova koji su rumunskoj dravi dati radi ostvarenja ambicioznih programa javnih radova, a ulagano je i u bankarstvo, osiguranje, trgovinu i industriju. Zakon o rudnicima iz 1895, koji je otvorio put stranom kapitalu, oznaio je prekretnicu u naftnom sektoru koji je postao najdinaminija grana industrije. Rumunska naftna polja nalazila su se blie glavnim evropskim tritima nego postojei ruski i ameriki izvori. Petrolejska leita severno od Bukureta i oko Ploetija pronaena su ezdesetih godina 19. veka, ali su bila malo crpljena sve do devedesetih godina. Proizvodnja nafte porasla je sa 1.188 tona u 1850. na 250.000 tona u 1900. godini. Do tada je veina rafinerija bila u vlasnitvu nemakog, holandskog, britanskog i amerikog kapitala. Vie od polovine18

proizvodnje bilo je izvoeno. Drava je bila najvei domai potroa poto je krajem veka u eleznikom saobraaju zamenila ugalj naftom. Rumunska drava obezbedila je infrastrukturu podesnu za ekonomski razvoj poto je stvorila moderan monetarni i merni sistem, savremenu transportnu mreu i osnovala banke. Od drave potpomagane, kreditne banke osnivane su uporedo sa privatnim bankama specijalizovanim za trgovinske transakcije, ali nijedna meu njima nije mogla da zadovolji potranju za kreditima koja je posle sticanja nezavisnosti po stajala sve vea. Zbog toga je bilo neophodno 1880. Godine osnivati Narodnu banku Rumunije. Ustrojena po uzoru na belgijsku centralnu banku, sa monopolom na izdavanje banknota, ona je bila i centralna trgovinska banka. Ta banka je bila akcionarsko drutvo s ekskluzivnim domaim kapitalom, u kome je od 1901. postojalo i dravno uee. Njenih privatnih akcija doepali su se prvaci Liberalne stranke, ne skrivajui svoju nameru da, usmeravajui ih, odigraju kljunu ulogu u industrijskoj politici. Rumunija je prva meu balkanskim dravama zapoela izgradnju eleznice. Radovi su zapoeli 1857. godine. Do 1880, kada je njena vlada morala da popusti pred Bizmarkom (koji je pitanje eleznica povezao sa priznavanjem rumunske nezavisnosti) i otkupi deonice bankrotiranih nemakih bankara, ve je bio sagraen 921 kilometar pruge. U isto vreme u Bugarskoj je postojalo 224 kilometara pruge, 12 kilometara u Grkoj, a u Srbiji uopte nije postojala. Rumunske dravne eleznice, koje su do 1889. bile u potpunosti nacionalizovane, bila su najvee industrijsko preduzee u zemlji sa 23.000 zaposlenih. eleznika mrea je do 1900. proirena na 3.100 kilometara, a drumovi su sa 1.800 kilometara iz 1871. bili produeni na 24.800 kilometara u 1900. To je bilo skupo preimustvo. Godinje otplaivanje dravnih zajmova tritima kapitala inilo je vie od 20% dravnih trokova. Poto su zemljini interesi obe stranke nametali politika ogranienja neposrednim porezima, dok je gradski sektor uspostavio ekonomska ogranienja posrednim nametima, budetska poveanja nisu bila mogua bez ponovnog obraanja zajmodavcima. Budeti su gotovo udvostrueni u razdoblju od sticanja nezavisnosti do kraja stolea. Izvreno je znatno preusmeravanje spoljne trgovine od Istoka prema Zapadu. Isprva, kao i u sluaju Srbije, Austrougarska je zauzela prvo mesto, kao trite za rumunske poljoprivredne proizvode i izvoznik industrijskih proizvoda. Trgovinski sporazumi sa Dvojnom monarhijom, ali i sa Rusijom, Francuskom, Velikom Britanijom, Italijom i Nemakom, doneli su porast finansijskog poslovanja i uspostavljanje povoljne ravnotee. Srazmerna otvorenost rumunskog trita (do zakona iz 1886) i pored toga nanela je teak udarac domaoj industriji. Kada je Austrougarska na pomenute zatitne zakone odgovorila carinskim ratom, Britanija je preuzela mesto rumunskog najboljeg kupca, a Nemaka dobavljaa. Do tada odravanu politiku ravnotee izmeu njena dva mona suseda, naruenu u korist Austrougarske, prekinulo je ogorenje prema Rusiji, koja je ponovo postala neprijatelj broj jedan, kako za politiare tako i za javnost. Prvi diplomatski cilj rumunskih voa bila je zatita od Rusije. Javno mnjenje je bilo naklonjeno Francuskoj, ali je Pariz za Rumuniju pokazivao ak i manje interesovanja nego London, tako da je u Bukuretu Francuska smatrana diplomatski izolovanom. Bez prave zamene na vidiku, Bratijanuova liberalna vlada je 1883. postigla odbrambeni sporazum s Austrougarskom protiv Rusije. Tom sporazumu se prikljuila i19

Nemaka, a zatim i Italija. U nastojanjima da postigne sporazum, Bizmarka je rukovodila namera da uvrsti austrougarske pozicije na Balkanu. Kao i u sluaju Srbije, to je bio tajni sporazum, poznat samo kralju, Bratijanuu i nekolicini ministara. Ako bi bio uinjen javnim, takav ugovor izazvao bi buru u preteno profrancuskom rumunskom javnom mnjenju. Obnavljan sve do Prvog svetskog rata, ovaj ugovor povezivao je Rumuniju sa Trojnim savezom. Mada je okonao diplomatsku izolaciju Rumunije, podupirui ekonomske prednosti njenog otvaranja prema srednjoevropskim tritima, pomenuti sporazum je ipak smatran tetnim za dugorone nacionalne interese. Odnosi s Austro-ugarskom nisu bili srdani. U nemogunosti da dobije reviziju trgovinske konvencije iz 1875, koja je, uprkos tome to je bila pogodna, i dalje carinama optereivala njene poljoprivredne proizvode, a omoguavala uvoznim austrougarskim industrijskim proizvodima ulazak u zemlju gotovo bez carine, Rumunija je 1885. nije obnovila. Zatitne carine koje je tada uvela dovele su do carinskog rata koji je trajao od 1886. do 1893. godine. Austrougarska je bila stvarni gubitnik - rumunska poljoprivreda je pronala nova trita dalje na Zapadu, njena industrija se razvijala, a neprijateljstvo njene javnosti prema Austrougarskoj je jaalo. Rumunska spoljna politika nije mnogo prevazilazila pomenute okvire. Ruke su joj bile vezane, njena iredenta bila je pod nadzorom Austrougarske i Rusije, a do tada je postojalo malo interesovanja za bilo kakvu balkansku diplomatiju. Odnosi sa Portom gotovo da nisu postojali; sa Bugarskom su bili hladni zbog Dobrude; sa Grkom loi zbog pokuaja Bukureta da meu Vlasima razvije rumunsko nacionalno oseanje. Odnosi su bili prijateljski samo sa Srbijom, koja se nalazila u slinom poloaju. Kako je u Ugarskoj proces maarizacije postepeno inio javno miljenje Rumunije sve osetljivijim prema transilvanskom pitanju, stranke su ga koristile da dovedu jedna drugu u nepriliku. Sa preporodom Francuske na kraju stoljea, profrancuska oseanja su ponovo osnaila. Postepena diplomatska preorijentacija mogla je da zapone, naroito kada je Italija poela da pokazuje ista nastojanja.

20

OD BERLINSKOG KONGRES A DO 1900. GODINE - DEO IIMukotrpni poeci BugarskeBugarskoj je ruska pobeda praktino donela gotovo nezavisnost, ali je ona bila gorka, poto je zemlja iz rata izala podeljena u dva dela. I Kneevina Bugarska i pokrajina Istona Rumelija bile su, u formalnom pogledu, deo Osmanskog carstva. Podravala ih je Rusija, dok su sve ostale zemlje gledale s podozrenjem na njih. Rusija je, takoe, meu bugarskom elitom i dalje podgrejavala ideju o sanstefanskoj Bugarskoj", koja je obuhvatala i itavu Makedoniju. Zadatak uspostavljanja uprave poveren je ruskom carskom komesaru. Knez Aleksandar Dondukov-Korsakov (1820-1893) pokuavao je da izgradi Bugarsku, sledei delo koje je Kiseljev izvrio neku deceniju ranije u rumunskim kneevinama. Zajedno sa svojim savetnicima, on je napisao nacrt ustava (dokument tako nazvan u skladu s odredbama Berlinskog ugovora), koji je podnet Sankt Peterburgu, pre nego to je iz-nesen pred Skuptinu uglednika (notables) koja se u Trnovu, srednjovekovnoj prestonici, sastala februara 1879. godine. Manje od treine ovih uglednika" bilo je izabrano, dok su ostali predstavljali upravni i sudski aparat i versku hijerarhiju. Primljeni su poslanici bugarskih zajednica koje su ostale izvan Kneevine, zbog pretnji bojkota onih lanova koji su tvrdili da je bolje ostati jedinstven pod turskim jarmom nego podeljen po diktatu" Berlinskog ugovora. Prevladao je realizam posle debata koje su u okvirima nastale politike elite podvojila konzervativce i liberale. Mada su bili ukorenjeniji i ak zastupljeniji u odnosu na liberale, ugled konzervativaca naruilo je to to su se nekada zalagali za sporazum sa Turcima. Liberali su bili mladi idealisti koje je ruska pobeda dovela na vlast. Trnovski ustav iz 1879. bio je delo koliko liberala toliko i ruskih savetnika. Bio je meu najnaprednijim u Evropi. Narodnu skuptinu su inili plaeni poslanici, pismeni i stariji od trideset godina, izabrani neposrednim glasanjem svih punoletnih mukaraca. Mada i dalje sultanov vazal, knez je predstavljao Kneevinu u njenim odnosima sa stranim dravama. On je imenovao ministre i delio zakonodavnu vlast sa Narodnom skuptinom. Lina prava su briljivo garantovana. Pravoslavlje je postalo zvanina vera, iako vladar Bugarske nije bio obavezan da je prihvati. Poto je broj vernika koji su pripadali Bugarskom egzarhatu, a koji su iveli izvan Kneevine, nadmaivao broj vernika unutar nje, egzarh je ostao u Carigradu, dok je Sinod premeten u Sofiju. Na preporuku ruske vlade, presto je ponuen dvadesetdvogodinjem knezu Aleksandru od Batenberga (1857-1893), ali je na njega morao da bude izvren pritisak zato to nije bio oduevljen ustavom . Novi knez je zapoeo sa jednim sasvim konzervativnim ministarstvom, koje nije uivalo poverenje parlamenta, ali je 1880, poto je propao njegov pokuaj da zadobije rusko doputenje za promenu Ustava, imenovao liberalnu vladu s Draganom Cankovim (1828-1911) na elu. Ne samo da izmeu kneza i novog predsednika vlade nije bilo poverenja ve su izazivali gnev Rusije svojim nastojanjima da jedan drugog prevaziu u nacionalizmu. Sve vei broj obrazovanih Bugara postajao je umoran od ruskog meanja, vrenog preko ruskog generalnog konzula u Sofiji i vojske u kojoj su ministar21

vojni i svi oficiri ina vieg od kapetanskog bili poslati iz Rusije. Posle ubistva Aleksandra II 1881, njegov naslednik Aleksandar III pokazao je vie sklonosti da saslua predloge svog tienika. Knez je sazvao Ustavotvornu skuptinu da razmotri izmene ustava. Liberali su na to pristali, uvereni da e pobediti, ali su izbori tako sprovedeni (nakon to je proiena uprava, uz javnu podrku cara, i od Rusa kontrolisanim izborima) da su samo dva liberala ponovo izabrana. Skuptina se sastala u Svitovu i odmah prihvatila predloge promena. Aleksandar je veto izveo prevrat. Seljatvo je bilo privreno Rusiji i razoarano liberalima, ali, politiki svesniji Bugari nisu prihvatali vladavinu konzervativne oligarhije, dok knez nije bio spreman da podnosi liberale. On je morao da prilagodi prilike uz pomo konzervativaca i ruskih generala, tako da je za jesen 1882. sazvao izbore sa novim ogranienim pravom glasa. Izborni rezultati ohrabrili su konzervativce da se oslobode zavisnosti od ruskih generala. Knez i stranaki prvaci postigli su 1883. sporazum. Aleksandar je trebalo, na prvom mestu, da vrati trnovski ustav, dok bi liberali razmotrili usvojene reforme. Generali su napustili vladu, i Cankov je sastavio koalicioni kabinet. Ovo razdoblje nikome nije donelo koristi. Seljatvo je verovalo da su Aleksandar i politiari razljutili ruskog cara. Relativno slobodni izbori iz 1884. bili su pozornica nadmetanja izmeu desnog i levog krila Liberalne stranke. Spremnost Cankova da razmotri ustavnu reformu i plati oigledno visoku cenu eleznice izmeu Ruuka i Varne, koja je bila u britanskom vlasnitvu, doveli su do poraza liberalne desnice na izborima gde je tek 28% glasaa izalo da glasa. Petko Karavelov (18431903) imenovan je da predvodi vladu liberalnog levog krila. Podela je konano formalizovana poto su se karavelisti prozvali demokratama. Znaajno pitanje nacionalnog jedinstva ponovo je bilo u ii interesovanja. U Istonoj Rumeliji meunarodna komisija sastavila je razraen organski statut, sa pokrajinskim ustanovama smetenim u Plovdivu (Filipopolj) i odredbama koje su osiguravale zastupanje i nebugara u njima. Sultan je zadrao konano pravo veta na zakonodavstvo . Bugari su inili 70% stanovnitva. Njihova politika premo uspostavljena je na izborima iz 1879, na kojima su od trideset est mesta u oblasnoj skuptini Bugari osvojili trideset jedno. Politiari u junoj pokrajini smatrali su da je ujedinjenje sa Bugarskom pitanje vremena. Tako su mislili i Rusi, ali jo uvek nisu bili spremni da takav in odobre, dok je knez Aleksandar u nacionalnim prohtevima video put ponovnog uspostavljanja svog uticaja. I pored toga to se sa time nisu slagali ni Srbi ni Grci, slovensko stanovnitvo u Makedoniji smatrano je Bugarima. Mnogobrojni Makedonci, koji su se istinski oseali Bugarima, naselili su se u Bugarskoj, gde su stvorili ekstremnu frakciju na demokratskoj levici. Centralni revolucionarni komitet obnovljen je da bi podsticao ustanke. Poto je Porta pojaala kontrolu nad Makedonijom, a Karavelovljeva vlada obustavila iru delatnost, Komitet se posvetio ogranienijim ciljevima. U septembru 1885. Komitet je organizovao vojni udar u Plovdivu, posle koga je proglaeno prisajedinjenje Istone Rumelije Bugarskoj. Aleksandar i Karavelov nali su se izmeu dve opasnosti: da uvrede Rusiju ako prihvate uniju ili ogore javnost ako je ne prihvate. Reenje nedoumice ubrzao je liberalni predsednik narodne skuptine Stefan Stambolov (1854-1895) kada je izjavio knezu da moe da bira izmeu odlaska u Plovdiv i povratka u Darmtad. Tada je Aleksandar otiao u Plovdiv i potvrdio ujedinjenje.22

Veliko oduevljenje nastalo je meu Bugarima i pored reakcija sa svih strana. Car je opozvao ruske oficire iz Bugarske i Istone Rumelije. Grka i Srbija protestovale su zbog krenja Berlinskog ugovora; britanski pritisak spreio je Grke da se svrstaju uz Srbiju, koja je pola u rat. Bez oficira sa inom viim od kapetanskog, bugarska vojska je, posle trodnevne bitke, zaustavila srpsku ofanzivu. Bugarska javnost podravala je svoju vojsku; srpsko mnjenje nije prihvatalo rat; oiljci koji su ostali posle tog rata bie korieni u budunosti. Novonastala balkanska drava izala je iz bitke na Slivnici zajedno sa Istonom Rumelijom, s veim ugledom i pouzdanjem koje je imala u odnosu na svoje susede. U prolee 1886. sile su postigle sporazum kojim je obnovljen status quo ante bellum izmeu Srbije i Bugarske, a knez Bugarske (koji pri tome nije pomenut po imenu) imenovan je za generalnog guvernera Istone Rumelije za narednih pet godina. Bugarskoj je nagoveteno da e unija za Rusiju postati prihvatljiva samo pod drugim knezom. Narod je bio zabrinut zbog ograniavanja onoga to je postignuto. ak je i Istona Rumelija izazivala probleme. Plovdivski politiari odbijali su da ih manje iskusne sofijske kolege tretiraju kao pomonike. Odlazak ruskih oficira i ukljuivanje june milicije u bugarsku vojsku politizovali su unapreenja u vojsci. Izbori za prvu zajedniku skuptinu odrani su 1886. godine. Problem je nastao oko eleznike veze Ruuk-Varna, za koju je Karavelov sada bio rad da plati cenu viu od one koju je 1884. smatrao preteranom. Rasprave i demonstracije okrenule su se protiv kneza Aleksandra. U toku dve nedelje izmeu avgusta i septembra njega je zbacila grupa u Rusiji kolovanih oficira, te je ispraen iz zemlje, da bi se jo jednom vratio pomou Stambolova, i tek potom, po carevoj elji, ponovo napustio zemlju. Stambolov je ostao na elu kneevskog namesnitva koje je imenovalo koalicionu vladu i sazvalo skuptinu radi izbora novog kneza. Svi ruski oficiri su napustili Bugarsku. Bilo je neophodno imati kneza. Razmatrane su razne mogunosti, ali nije naeno reenje, sve dok nije pronaen Ferdinand od Saks-Koburga i Gote (1861-1948). Ferdinand je preuzeo dunost u avgustu 1887, ali je ostao nepriznat u narednih devet godina. Novi vladar je za predsednika vlade uzeo oveka koji ga je doveo na presto. Upueni jedan na drugog, niim drugim sem zajednikim interesom, Ferdinand i Stambolov morali su da se saradnjom dokau kao stvarni vladari jedne sreene drave, kako bi mogli da gaje bilo kakvu nadu da e i formalno biti priznati. Prekretnica, nastala 1890, kada je spreena zavera iji je cilj bilo Ferdinandovo svrgavanje, ukazala je na nezadovoljstvo reimom, ali i na njegovu snalaljivost. Narod je bio zabrinut za budunost Bugarske i sudbinu njenog uticaja u Makedoniji. Turci, Grci i Srbi su ve bili na oprezu. Stambolov je verovao kako se jedini nain da za Bugarsku obezbedi itavu Makedoniju svodi na njenu bugarizaciju dok je jo pod osmanskom vlau. Ubedio je Turke da bi svaka alternativa Ferdinandu za njih bila samo gora, i omoguio dolazak egzarhistikih episkopa na prestole tri znaajne episkopije u Makedoniji Ohridske, Skopske i Bitoljske. Sledei Stambolovljev izborni trijumf iz 1890. je zato steen sa srazmerno malo pritiska. Naredne godine, meutim, na njega je izvren neuspean atentat, za koji je on verovao da je podstaknut od Rusije. Odgovorio je odmazdom nad makedonskom klikom i urbom da dobrim dinastikim brakom pojaa Ferdinandov poloaj. Marija Lujza od Burbon-

23

-Parme bila je prilika, ali njena porodica nije elela da je uda bez garancija da njena deca nee biti manje katolici od svojih roditelja. Ferdinand je ve bio osloboen ustavne obaveze prelaska u pravoslavlje poto je prihvaen kao drugi prvi knez". Tako je Stambolov jednim amandmanom uneo izmene da se oslobaanje od ove obaveze proiri na prvog kneza i njegovog naslednika, u nadi da e opte zadovoljstvo prevladati primedbe svetenstva. Venanje je obavljeno u Italiji. Egzarh je popustio i devet meseci kasnije roenje sina prihvaeno je sa jo veim oduevljenjem. Boris (1894-1943) je dobio ime po bugarskom srednjovekovnom vladaru koji se pokrstio. Izmeu ova dva srena dogaaja Stambolov je obezbedio jo jednu pobedu na biralitima, ali je njegov poloaj bio oslabljen. Seljako nezadovoljstvo dovodilo je do pojedinanih pobuna. Stambolov je pri tom poeo da se ruga Ferdinandovom evropskom ceremonijalu. Sukob oko imenovanja novog ministra vojnog 1894. doveo je do njegove ostavke. Godinu dana kasnije ubili su ga osvetniki Makedonci. Stambolov je dokazao da Bugarska moe da preivi kao meunarodni izoptenik, ali je to postigao po cenu izvrtanja trnovskog ustava. Njegove izborne zloupotrebe bile su gore od svega to je ikada uinjeno u susednim zemljama. Ostavio je naslee u kom su stranke postale rascepkane grupe koje su se nadmetale o zatitu sve monije izvrne vlasti. Knez Ferdinand je sledeeg predsednika vlade naao u Konstantinu Stoilovu (18531901), umerenom konzervativcu, obrazovanom u Nemakoj i Francuskoj, nestrpljivom da doe do kompromisa sa Rusijom. Kada je stupio na dunost, Stoilov je stvorio svoju Narodnu stranku, iji je program bio Sloboda i zakonitost, poredak i meunarodno priznanje. Takav program obezbedio mu je neubedljivu veinu, razume se uz pomo uobiajenih, mada neto manje surovih metoda. Meunarodno priznanje je, uprkos mestu koje je imalo u sloganu, dolo prvo. Smru Aleksandra III 1894. uklonjena je najvea prepreka. Na Ferdinandove izjave sauea odgovorio je Nikolaj II. Led je probijen, ali su brojna pitanja jo bila nereena. Najvanije meu njima bilo je pitanje veroispovesti naslednika. Ferdinand je to uzalud branio pred papom, te je februara 1895. objavio da e naslednik Boris prei u pravoslavlje. Nikolaj II je prihvatio da mu bude kum. Sultan je priznao Ferdinanda za kneza Bugarske i generalnog guvernera Istone Rumelije. Sledilo je priznanje ostalih sila. Knez Ferdinand je otputovao u Carigrad da poloi vazalsku zakletvu sultanu, potom se uputio u obilazak evropskih prestonica i naposletku prisustvovao carevom krunisanju. Bugarska je delovala kao nezavisna drava, uprkos injenici da je njen dvostruki status pod sultanovim sizerenstvom jo jednom potvren i papskoj osudi koju je na sebe navukao Ferdinand. Knez je preuzeo upravu nad celokupnim politikim sistemom zemlje, zahvaljujui svom uticaju na ministarstva vojske i spoljnih poslova i delei stranke u suparnike frakcije. Meunarodno priznanje nije reilo sve probleme. Stoilovljeva vlada je pokazala zanimanje za modernizaciju i smanjenje represije, ali je napredak u pogledu Makedonije bilo teko postii zbog evropskog protivljenja i finansijskih nedaa kod kue. Situacija u Makedoniji se pogoravala. Krajem 1894. brojni aktivisti su se okupili u Sofiji i ponovo osnovali Centralni komitet, iji je cilj bilo organizovanje upada preko granice. Vlada im je povlaivala, da se ne bi suprotstavila u narodu popularnoj borbi i kako bi imala makar izvesnu kontrolu nad njom. Meutim, ostale bande su delovale samovoljno. Marta 1897, imajui u vidu pogoranje odnosa Turske i Grke zbog Krita, Bugarska i Srbija su se24

tajno sporazumele, garantujui da nee poi jedna protiv druge u predstojeem sukobu. Osujeeni stavom svoje vlade, mnogi makedonski aktivisti odbacili su obaveze prema Bugarskoj, okrenuvi se osloboenju Makedonije, koje nisu eleli da meaju u suparnitva meu dravama, nastojei da od Makedonije stvore zaetak balkanske federacije. Za Stoilovljevom vladom, koja je sila sa vlasti krajem 1899, usledio je niz kratkovekih kabineta, poto je potra-ga za budetskim prihodima ubrzala najteu domau krizu od osloboenja. Do 1901. javni dug je narastao na 250 miliona zlatnih franaka, a njegova otplata je odnosila 30% budeta. Vlada nije imala drugog izlaza nego da prihvata sve uslove koje bi strani kreditori izabrali da nametnu, kakvi god oni bili. Kako trgovina i industrija jo uvek nisu bile dovoljno razvijene, samo je zemlja mogla da donosi budetske prihode. Zemljini porez koji je uveo Stoilov zamenjen je, 1899, desetkom. Meutim, koliko god finansijski bila privlana za vladu, takva promena predstavljala je potpunu suprotnost modernizaciji koju je poststambolovska uprava elela da sprovede. Povratak na desetak, pored loih etvi i filoksere, stvorio je idealne uslove za nov politiki pokret posledicu sve veeg otuenja sela u devedesetim godinama 19. veka, kao i neuspeha vlasti da bilo ta uine u vezi sa tim. Odluan da popravi poloaj seljatva, Bugarski zemljoradniki narodni savez odrao je svoj prvi kongres u decembru 1899. godine. Ustav su napisali intelektualci" (podrazumevajui pri tom ljude sa neto obrazovanja), i to za idealizovano seljatvo koje se nije trudilo da uestvuje u politikom ivotu. Glasalo je ne vie od polovine birakog tela. Seljatvo nije razumevalo razloge zbog kojih Bugarska treba da bude u loim odnosima sa Rusijom. Modernizacija koju su sprovodile vlade posle Stambolovljeve nije im znaila nita. Oko 150.000 muslimana izbeglo je tokom rata i zaposedanje naputene zemlje stvarno je dovelo do ukidanja osmanske zemljine imovine, privatne i dravne. I, mada se vie od polovine izbeglica vratilo posle rata, uskoro su iznova poeli da odlaze, ak i iz Istone Rumelije. Vlada je uzela gotovo svu nekadanju dravnu zemlju i ume, zajedno sa privatnim imanjima naputenim u toku tri godine, koje je veinom dala u zakup ili prodala. Zauzimanje zemlje bivih itluka regulisano je 1880. uspostavljanjem petnaestogodinje isplate otkupa, iji su uslovi kasnije olakavani. Procenjuje se da do 1880. u Bugarskoj i Istonoj Rumeliji nije bilo u turskom posedu vie od 25% obradive zemlje, dok je do 1900. njihova povrina smanjena na ispod 15%. Naposletku su bugarski seljaci stekli zemlju, poto su je isplatili dravi, koja je dala nekakvu nadoknadu njenim prvobitnim vlasnicima. Smanjivanje broja muslimanskog stanovnitva omoguilo je inokosnim sitnim posednicima da ostanu pretean sloj stanovnitva u zemlji, ak i u uslovima porasta stanovnitva. Povrina obradive zemlje se poveavala, poto do 1907. nije ograniavano krenje uma. Veina porodica imala je dovoljno za svoje potrebe. ak i pored toga to su porodine zadruge bile u stalnom opadanju, kao i u Srbiji, u mnogim oblastima je obrada zemlje, i pored posedovanja, bila regulisana od mesnih vea koje su inile glave domainstava. Nije postojao viak koji bi omoguio zemljoradniku trgovinu, a postojala je mala potreba za bilo im sem onim to je neophodno za obradu zemlje zastarelim metodama. Seljaci su sami proizvodili hranu i veoma su malo zavisili od spoljnog sveta. Najznaajniji usevi bile su itarice, a ovce su im obezbeivale meso i mleko. Kako se sve primetnije produbljivao jaz izmeu sela i gradova, koji vie nisu bili naseljeni Grcima i Turcima, raslo je nezadovoljstvo seljaka prema bugarskom graanstvu,25

koje je koristilo dobiti koje su finansirane poveanim porezima. Iako se njihovi prihodi uglavnom nisu smanjivali i pored poveanja poreza, seljaci su bili prinueni da pozajmljuju da bi kupovali zemlju. Poto su porezi poveavani od sredine devedesetih godina, zajedno sa cenom zemlje, koje vie nije bilo tako mnogo na raspolaganju, seljaka zavisnost od zajmova je rasla. Novac su uglavnom pozajmljivali privatni zajmodavci, ije kamate nikada nisu bile nie od 25%, a mogle su biti visoke i do 200%. Bankarski sistem jo uvek nije pruao alternativno kreditiranje. Strane banke nisu stvarno ule u Bugarsku sve do devedesetih godina, niti je bugarski kapital uspeo u osnivanju privatnih banaka. Narodna banka nije imala svoje ogranke izvan veih gradova. Agrarnu krizu iz poslednjih godina stolea nisu mogle da spree ni Midhatove nedovoljne poljoprivredne tedionice, koje je teko pogodio rat, kao ni zaeci kreditnog udruivanja. Stanovnici gradova su inili petinu stanovnitva, ali je samo osam gradova imalo vie od 20.000 stanovnika. Urbanizacija je uglavnom bila posledica poveanja birokratskog aparata, naroito u Sofiji. Prestonica je sa 20.000 stanovnika, koliko je imala 1880, bila manja od Plovdiva, Ruuka, Varie i umena. Taj grad je proglaen prestonicom zato to je bio blii Makedoniji i to se nalazio na raskrsnici znaajnih puteva. Stanovnitvo Sofije je do 1905. poraslo na 83.000 (od njih je samo 37% tu bilo i roeno), a njene male, u turskom stilu izgraene, kue i krivudave uliice ustupale su mesto reetkasto rasporeenim zapadnjakim upravnim i stambenim zgradama. etvrtina zaposlenih u Sofiji bili su dravni slubenici. Dve hiljade Bugara zaposlila je ruska privremena uprava, a na prelazu izmeu dva veka bilo je 20.000 inovnika. U poetku su bile ponuene visoke plate kako bi bila spreena korupcija i privueni najbolji domai ili rasejani Bugari, ali naposletku su takve mere dovele do toga da su sva ostala zanimanja ostala bez sposobnih kandidata. Rast gradova samo se u ogranienoj meri moe pripisati industriji. Rat je razorio vei deo ranije industrije. Deset godina kasnije bilo je oko devedeset mlinova, pogona za preradu duvana, pivara i destilerija, tekstilnih i koarskih radionica, uvrenih meu fabrike" zato to su koristile maine, zbog ega nisu bile pod upravom uspostavljenih esnafa. Vea preduzea su se nalazila u vlasnitvu i pod upravom stranaca. Vlada, koja je upravljala eleznicom i basenom rudnika uglja u Perniku, pokazala je zainteresovanost da podstakne razvoj industrije putem olakica, monopola i koncesija, ali se meala uglavnom kada je to bilo hitno i neophodno. I pored toga to je 1.566 kilometara pruge u 1900. rado uporeivano sa 1.033 kilometra grkih pruga, ili sa samo 571 kilometrom srpskih, eleznica je bila graena uz velike tro-kove, manje da unapredi ekonomski razvoj nego da izae u susret meunarodnim i politikim potrebama. Poto su kapitulacije i dalje vaile, Bugarska je imala malo slobode u carinskoj politici. Njen izvoz je bio zasnovan na poljoprivredi (itarice su bile najznaajniji proizvod), dok su uvoeni uglavnom industrijski proizvodi. Najvei bugarski kupac u razdoblju od 1891. do 1895. bilo je Osmansko carstvo (sa kojim je razmena dostizala 29% spoljne trgovine), a zatim Francuska, dok je najznaajniji izvor bugarskog uvoza bila Austrougarska (sa 36%), zatim Velika Britanija. Uprkos injenici da je 1881. uspostavljena zasebna bugarska moneta lev, ujednaena sa francuskim frankom, osmanski i ruski novac je bio u opticaju sve do kraja stolea. Jedan od pokazatelja niskog nivoa ekonomskog razvoja predstavlja i injenica da je u istom razdoblju odtampano banknota za samo dva miliona leva.26

Evropska TurskaOsmansko carstvo je iz istone krize izalo ozbiljno oslabljeno teritorijalno, politiki i ekonomski. U Evropi je zadralo Trakiju, Tesaliju, Epir, Makedoniju i Albaniju. Tesalija i deo Epira bili su ustupljeni Grkoj nekoliko godina docnije, 1881, u okviru dopune Berlinskog ugovora. Iako su i dalje formalno bili delom Carstva, niko vie nije mogao da poveruje da e u Bugarskoj, Istonoj Rumeliji (ili severnoj Trakiji, koja je u sutini ve postala juna Bugarska) i Bosni i Hercegovini ikada biti obnovljena osmanska vlast. Ustanak u Hercegovini podudara se s ozbiljnom ekonomskom krizom, koju je izazvala nesposobnost Porte da plaa svoje dugove. Problem je pogoran jer je trebalo pruiti pomo mnotvu izbeglica s izgubljenih teritorija. U smutnji, koja je usledila, izgledalo je da Midhatov ustav iz 1876 (sa senatorima imenovanim doivotno i poslanicima koje je biralo sve muko stanovnitvo) obeava udesna dostignua. Odrani su izbori za parlament koji se sastao 1877, ali je samo godinu dana kasnije Abdulhamid II uklonio reformatora, raspustio parlament i stavio ustav na stranu. Tanzimat je tako okonao sultan koji e narednih trideset godina vladati na elu autokratskog reima, ali je i bio prinuen da 1881. prihvati osnivanje Uprave osmanskog javnog duga. Abdulhamid je iskoristio svoj poloaj kalifa da bi, nastupajui kao glasnogovornik svih muslimana sveta, uveao mo Osmanskog carstva i oseanje turskog nacionalizma, koji je nastajao, sjedinio s ostalim muslimanima. Tek na samom kraju stolea politika elita Carstva poela je da se identifikuje sa turskom narodnou, a osmanska vlada da se pominje kao turska. Nacionalizam se javio meu balkanskim Turcima iz psiholoke podloge islama kao granine vere. Istrajavanje na islamu je u stvari doprinelo da bude umanjena reakcija protiv uvoea tehnolokih novina. Zapadna vojna obuka i savremene kole artikulisale su oseanja turskog nacionalizma, podsticanog buenjem balkanskih nacionalizama i ekonomskim iniocima. Politiki poslenici nastojali su da se poistovete sa muslimanskom veinom na verskom i kulturnom polju. Njihova nastojanja da ouvaju prevlast stare osmanske birokratske i vojne elite ozbiljno je ometao sve vei ekonomski uticaj koji je imao Zapad i njegovi veinom nemuslimanski posrednici. Ustavni ideal mladih Osmanlija" odrao se u tajnim udruenjima nastalim u oficirskom koru i na univerzitetu. Jedna takva grupa bio je Komitet za jedinstvo i progres (KJP) iz 1899. iji su lanovi bili poznati kao mladoturci". Isticanje islama i zaeci turskog nacionalizma dodatno su doprineli otuivanju nemuslimana. Podrka koja je pruena bugarskom raskolu, tako to je iz pravoslavnog mile ta izdvojen njen najvei slovenski deo, izotrila je etniku svest preostalog pravoslavnog stanovnitva koje je govorilo grkim jezikom. Njeno uspostavljanje je znatno doprinelo svrstavanju na verskoj i kulturnoj osnovi. Istovremeno tenje za ujedinjenjem sa Grkom, iji su nosioci bili pozapadnjaeni intelektualci, ile su protiv prevlasti koju je tradicionalna elita uivala jo od tanzimata. Na Kipru, kojim su upravljali Britanci (ostrvo je sve do 1914. formalno bilo osmansko), sa grkom pravoslavnom veinom od 74%, moderni grki nacionalizam izriito je doivljavan kao podriva starog poretka, ali je nadalje bio britanski problem. Iako se27

pravoslavna kiparska elita prilagoavala britanskoj vlasti bre nego to se muslimanska elita u Bosni usklaivala s austrougarskom upravom, drugaija paralela sa Bosnom mogla se uoiti na Kritu. Tamo su pripadnici gornjih slojeva ostrvske dvadesetprocentne muslimanske manjine drali velike posede i najbolje poloaje u upravi. Do 1841. Krit je bio zavisna oblast egipatskog guvernera. Od ponovnog uspostavljanja osmanske vlasti esti ustanci hrianskog stanovnitva dovodili su do zavoenja i ukidanja reformi. Nastavljeni nemiri i nasilja doveli su do podvajanja; hriani iz gradova traili su utoite po selima, dok su se uasnuti muslimani sakupljali u gradovima. Imenovanjem Aleksandrosa Karateodori-pae, fanariota i Portinog predstavnika na Kongresu u Berlinu, koje je izvreno 1895, niko nije bio zadovoljan. Razjarivi muslimane, ono nije spreilo naredni grki ustanak koji je izbio 1896. godine. Izvetaji o pokoljima su tako uzbunili javnost da je atinska vlada bila prinuena da 1897. poalje trupe i brodove na ostrvo. Sile su tada istupile, poslale tamo meunarodne jedinice, navele grke snage da se povuku i isposlovale autonomni status za ostrvo. Ustanak ne samo da se nije gasio ve se proirio na kontinentalne oblasti Osmanskog carstva, koje su bile naseljene preteno Grcima, i doveo do katastrofalnog grko-turskog rata. Sile su onemoguile ujedinjenje i uspostavile au-tonomiju, zatitivi Grku od potpunog poraza. Poslednje osmanske trup