Stevan Raikovi

PESME (autorov izbor)

PESMA TIINE

CRNI SLUGA PTICA Doi u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena. Cvetovi lepo ljube kao jedina ena. Tu leim i ja i provodim svoje leto kako umem. Trava koju preko dana ulegnem Za malu no se ispravi I vlati opet kao uma ume. I ponovo se, u jutro, pri dnu pokrenu mravi. U svako jutro ovde je dobro kao i u svako vee. U podne: crnim od sunca, zaednim, pa pijem. Posle, senka poinje da raste i da me tiho krije. Kad je suton: Ja leim nauznak i ekam da prva zvezda potee. Ja, naivni gospodar i crni sluga ptica, Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati. Moda se ispod drugih stopala nee ispraviti vlati?

LIVADA U ovoj livadi poznajem ja ve mnoge vlati. Jue je ova, u suton, bila travka svijena. Sad ima ute ivice i suve kad ih dirnem. Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati. Iznad usana mi je ve miris sena: Sutra u i druge izbrojati. U ovoj livadi do buna ima devet mravinjaka. Proem i gurnem nogom a zemlja se zacrni. Onda podignem glavu i gledam igru oblaka. Ja znam kolika je livada: Kada se raskoraim preem je u dvanaest koraka. Na bun mogu da stanu tri ptice najvie. Kad poem prema njemu: prvo jedna poleti. Pogledam za njom u nebo:

I dve se izgubie. Onda razbijam glavu na ta me to podseti. I najbolje je u suton kad pone mrak da pada: Onda mi se uini da apue livada. Napregnem uho i sluam. Meni je sasvim dobro u livadi. Sednem na vlati I puna mi je dua.

POSLE KIE Nisi sam: Pored tebe rastu travke i savijaju se. Tri iljata lista neto udno ume. Skakavac je skoio sa busena na cvet. Otkinut rep gutera je novi stanovnik: Niko sem tebe ne zna da se umnoio svet. Nisi sam. Gazi trulo lie bosim nogama. Pod petom si prelomio prut: Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena. Prislonio si uho dole: Ti bi sad da uje pesmu kamena. Nisi sam. Kome li se tvoje oi smekaju? Moda misli da te ostavio um? Opet gleda crnu zemlju to se pui. Neto se deava sad u tvojoj dui. Moda ti ve uje zlatni itni um?

TAKO JE DOBRO BITI SAM Poem kroz trave do najblie padine. Pronaem obli kamen, sednem, pa utim. Tako je dobro biti sam: u daljini neko eka. Zagledam se u sunce i polako utim. (U glavi dodam: Ispod nogu se igraju ribe, tee reka.) Tako je dobro biti sam: U zamrenom korovu iza kamena Dve ptice se hlade od sunca. Dve male ptice! Jedna prhne u sunce i senkom mi iara lice.

Drugu zovem da mi sleti na ramena. Tako je dobro biti sam: neko te voli. Potri pet koraka i stane kao kamen. Prav, visok, ispod sunca: ti lii jedino topoli! Stojim. Tako je dobro biti sam: u daljim neko eka. Ispod nogu se igraju ribe, tee reka.

BALADA O PREDVEERJU

LIRIKA O VODI Kad vode osete da prilazim one postaju mirne, Izjednae se sa mnom i ja postajem kao one. (Znam: to mi se tako samo uini. Ali to je duboko

u meni, Toliko duboko da poverujem da je tako.) Evo ih: sada imaju moje oi i zamiljeno gledaju, Imaju moje ruke i ne znaju ta e s dubinama. I moje noge imaju: i stoje zapanjeno Sa ohladnelim stopalima ukoenim na dnu Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave I dva okrugla sjaja potonula iz mene. Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom

slabina I ba kod prstiju se lome i grade pravi ugao. ... Meka je mahovina vode i guta moj potiljak Dok mirno otplovljujem kao stablo tiine. Jedan prst svetlosti, pruen iz daljine sunca, Pokuava da mi obnai oi i pronae gledanje. Dole, ispod mene, sad ve nevidljive ribe Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.

BALADA O PREDVEERJU Poli ste izvan grada u predveerje da umirite

oi I ostali ste sasvim sami. Niste ni znali kako tiina voli nepoznate da

rani iz nevidljive puke I dugo ste uzalud naprezali oi Da protumaite arhitekturu ptica koje su letele. Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji Kao polomljen luk: Hteli ste naivno da uhvatite ba onu kap

vremena Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi

milimetar. Poli ste u predveerje: Niste ni znali Da vas ramena bole od nevidljivih krovova Da su vam ruke teke od ne sasvim prirodnih

ljubavi Pomislili ste da vam se u sluhu neto dogaa A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove

jedne jako navikle ulice. Poli ste u predveerje: Ili ste polako I tek ste odjedanput shvatili da to nije va

korak iako su noge sasvim vae. Ili ste polako: Samo sad jo laganije Skoro kao da ne idete. Stali ste A uinilo vam se kao da i dalje idete korakom koji nije va korak. Poli ste izvan grada u predveerje da umirite oi I sada leite u travi Iako znate da ste hteli samo da sednete. Pored vaeg uha Jedna travka je prilino umno porasla za

milimetar - Vi nita niste uli. U vazduhu su dve ptice obeleile krilima

skromnu umetnost - Vi nita niste videli.

Poli ste u predveerje I sada iz trave kriom otvarate oi I ini vam se da vas jo uvek neko niani iz nevidljive puke.

LJUDI SE BUDE BEZ ORUJA Ljudi ulaze u kue. Otvaraju kutiju seanja. Zatvaraju svoje prozore. Onda jo malo Kao kriom Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaeni krug Baen sa neke lampe. Iza reke Ljudi ulaze u kolibe od blata Malo povijenih lea. Sluaju Tu negde iznad ela Sad ve samo Pomalo Igru vazduha i trske. Na utabanoj travi Izmeu naselja i grada ija su imena zagonetke Koje neko postavlja Vojnici Tamni od sna Slau otre piramide od puaka. Onda uhodaju u ator pognutih glava kao da se

klanjaju. Inae Svuda okolo Ptice se pretvaraju u lie. Zmije sasvim uspeno imitiraju pukotine na kori. Vode i ribe se mimoilaze Svako ka svome snu. Vetar je svoju providnu kou razapeo o padinu brda iji se profil topi u tamnom vazduhu. Pod nebom Poinje da traje iz korena Jedno prekinuto seanje svako na svome uzglavlju. Onda polako Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu I nevidljivo Tiho se iza kulisa menjaju uloge. Lie se pretvara u ptice. Zmije i pukotine se pomiu svaka ka svome cvetu

Svaki cvet ka svom suncu. Sad se ve zna ta je vazduh ta nije. To je ve brdo u svojoj oiglednoj sigurnosti. Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak Svoj nesigurni milimetar. Inae Svuda okolo Pod krovom od lima Pod krovom od trave ili od barske trske koja

zvidi Iza providnog stakla koje se osvetljava U kamenim grudima zidova tako arenim pola od

sna i pola od krea Otvaraju se oi svih ivih. Mali Ponovo nevini krugovi. Trenutak je kratak i treba ga napreac uhvatiti

za uzde. Ljudi se bude bez oruja.

PESMA TRAVE Imaju trave jednu misao teku kao kamen Jer one meni kau: "Ne treba tvoja pesma. Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu. I uti. Dugo uti dok ne zaboravi govor. I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav, to duboko uti. I digni oi polako sa brega U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu. I spusti oi sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam

u sebi, Lei. I uti sa oima u sebi pod oblakom kraj brega. Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obino shvati (Obino, kao to nas vetar sluajno zaklati): Nad bregom nema oblaka. Breg uti sam, malo crn

od sutona." Leim u travi visokoj i neodreeno mislim. Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu ovek. Nemiran, mrav stoji. Ja utim. I to je moja pesma. Sasvim zamiljen, leim u travi. Trave ume

teko kao kamen.

NOVEMBAR Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa Sa koje su ljubavnici otili. Za ljubav vie krova nema. To su jednostavne stvari i one se ponavljaju. Postale su sasvim obine u naoj navici, Kao kad skidamo eir Ili kao "Dobro jutro, kako ste" Ili "Dajte mi novine" Ili tako neto, samo tuni je. Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata

moje pesme, Proe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu. Prvo tiho po odajama razmeta stvari koje je

donela (Ona je stroga i savesna na poslu). Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oi. Posle se ve uini da to i nije tako jednostavno

kao "Dajte mi novine" Ili tako neto, samo tuni je. Obuar stoji u vratima male radnje i misli na

promaeni ivot. Iza poslednjih zidova, na ledini, Vojnici kopaju manevarski rov I prevrnuta zemlja se crni od vlage. Neprimetno

udaljen I sasvim primetno zamiljen Oficir malog ina, a ve sed: sea se legende o

vojskovoi. ena u dvospratnici preko puta gleda u

crvenkasti list kako plovi I pokuava da se seti detalja: Tako se peo uz stepenice I slino odlazio u pono. (Inae: ceo nametaj tone u maglu

klimakterijuma.) Pesnik koji nije hteo vie da bude nean Ponovo je prekrio zakletvu I radi na ciklusu o liu. Inae je sasvim obino. Ljudi skidaju eir i govore "Dobro jutro". Pijaca se seli u korpice od tankog prua koje

krstare. Niko nije primetio kad se to zavesa odkrinula Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda. Po trotoarima istai vuku kamen za uvenulu zlatnu piramidu

I deca pale kadionicu od lia.

BALADA O UCVETALOM BADEMU Iz blizine sam hteo da vidim ucvetali badem. Bio je lep i lilav u golom brdu, i neobian. Bio je kao okrugla kap pene. Kap daljine. (Inae: bio je to itav krug od lia Sa razbacanim takama tek probuenim za oko.) Daljina je ostala daljina od bogzna kojeg prolea. Postala je moda jo samo seanje Kao pruga selica kad se slomije i neprimetno udvoji. Na polovini blizine podigle su se oi Ba kad je u vazduhu umirala ptica od starosti: Ta mala smrt i ja i ucvetali badem Zato smo zaklopili trougao crn tako usred svetlosti? Ruke su od toga bile nesreene. Kosa se uinila da poinje da tamni. I uzalud su oi traile petu stranu. Stopala su se tiho ukopavala.

TRENUTAK Eto I to ba sada Kad smo do grla siti pesme I leimo tako prirodno svako na svojoj postelji svako u svojoj travi Skoro kao mrtvi to lee nekoliko spratova pod nama Ili ak jo dublje jednostavni Otprilike Kao oni mrtvi koji lee za nekoliko spratova pod njima Eto Dolazi stara kia (Sluajno ba ja kaem) Obina kia O Kia koja se cedi niz koncentrini list preko puta Niz pobrkanu krljut jednog krova Takoe preko puta Niz staklo

Niz jedan eir preko puta I mi prestajemo da budemo ba sasvim prirodni Ili bar neki prestaju A i to je dovoljno ak premnogo ujemo neki mali um koji se provlai kroz prozor ili kroz iglene ui um koji zvoni kao razapeta ica um koji bruji Koji se produava i vraa as tamo as ovamo Mali um Pa veliki um mali Jedna grdna nesloga as u ulici as u nama Nesporazum koji samo bruji a ima daleko veu ambiciju (Mogli smo leati svako u svojoj travi) Eto Tu moda lei poreklo nae zabune (Sluajno ba ja kaem) Tu Ili negde oko toga Tu moda lei poreklo nae zabune.

USPAVANKA ZA KOLJKU Spavaj U kolevci od peska spavaj Pod stranim svetom vode spavaj U algama u spirali mahovine spavaj Spavaj na uzglavlju belutka to sam ga hitnuo Spavaj snom belim od kamenja i zvuka Bez ute pesme sunca spavaj Potonulo zrno tiine spavaj No je spavaj Spavaj uspavanku uspavaj Dan je Spavaj Ja sam Spa- Vaj.

BALKON U ovom sutonu Jedan ovek stoji na balkonu I posmatra u plaviast prostor ispod sebe I na poetku Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oi I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata I ne ulaze. I evo ovek ve dobro razlikuje u svojoj glavi Zatamnjene povrine iskoenih krovova Od razbacanih kvadrata svetlosti Koja obnavlja svoj limunasti ivot u prozorima I desno I levo. Smeta pod svoje elo Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta I sliku visokog dima Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomeao sa

vazduhom. ovek na balkonu predosea I to upeatljivo I neke detalje Koji se uporno deavaju iza neprovidnih zidova U tek zatvorenim kockama. Vidi jednu smraenu pticu kako nestaje iza ivice I jo mnogo I jo bezbroj drugih stvari koje se skoro i oigledno prelivaju preko ruba pamenja. I njegova glava Postaje mala ve za sve te stvari I njegova samoa Postaje velika za njega samog u njoj I neodriva. On gleda sa balkona I plaviast prostor ispod njega otkriva jedan zamren svet asocijacija I ovek osea da su Moda sve dotad nespojive stvari Prebacile nevidljive mostove izmeu svojih i tuih namera. ovek je rairio jedine ruke koje ima Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je jo iz dubine vremena postavljena Ali se u trenutku U tankoj pukotini izmeu odluke i dela

Setio nekih stvari Izmeu ostalih i Ikara I njegov mu se lik sad iri pred oima Brzo i okruglo Kao trag baenog kamena u vodi I ovek stee ogradu ispred sebe I osea hladovinu od gvoa I naslanja se na zid. ovek zatvara oi. Hteo bi bar nekoliko rei da kae Ali ih pesnici jo nisu izmislili.

U JEDNOJ ULICI Postoji jedan ovek u jednoj ulici Koji svakoga jutra u odreeno vreme Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom u vrhu I zatvara ih jednim naglim pokretom I odvaja se od njih i odlazi Sa takvim izrazom na licu i u svemu Kao da su to bila tua sluajna vrata Iza kojih je nekom grekom ili zabunom Samo za jednu no zalutao.

OVEK S KIOBRANOM Re je o oveku koji tek s vremena na vreme I to naroito onda kada je nebo u mozaiku

od oblaka Prolazi ispod naih prozora Kraj naih vrata I dri u ruci kiobran sa izlizanom braonkastom drkom Jedan sasvim zatvoren tamni kiobran Kao uvijeno crno jedro. ovek se ne osvre na one koji ga gledaju iza zatvorenih prozora, iza otvorenih vrata On gleda u dno ulice Daleko U jedini otvor koji raste I potapa se o kiobran koji ravnomerno "tup"

odjekuje.

ovek ide polako Kao da plovi sa uvijenim crnim jedrom Na nekom neosetnom tihom vetru Malo preterano uspravljen kao da je sa ukoenom

kimom I gleda u svoju nevidljivu taku koja poinje Tek malo docnije da se iri Kao neko naglo pomeranje prenika U plodu koji se neprirodno raskrupnjava. I na svom kraju Jo malo docnije od toga Horizont se beumno otvara kao raspoluen nar

u daljini I ovek vidi i to reljefno Sa najsitnijim detaljima Kao da se ba sad deava cela ta fino izrezbarena

slika: Daleka putovanja I svoj veliki ivot. Vidi sebe Oslonjenog pomalo O upavu mahovinu jednog stabla na levoj obali

Eufrata: Maslinasta voda usporeno otie I rani se sumrak mea s krikom ptice I glasom visoke divljai koja nevidljivo

krstari. O beduini I kristalni pucanj nad peskom I pad I malo olovo koje se rascvetava u leima kao

topla rua... Na kraju grada ovek prolazi ispod poslednjih prozora Pritiska izlizanu drku i potapa se jo

upornije I onda staje I gleda u poslednji oblak I uje utiano kako oiljak u kimi pevui O velikom ivotu koji se naglo zatvara u svoju

daleku taku U svoj nar. Evo ga opet kako ide ispod naih prozora kraj

naih vrata Vraa se I kiobran "tup" odjekuje Sad neravnomerno i malo tie nego ranije. Ljudi se iza prozora tiho osmehuju: ovek je opet izmiljao svoju istoriju

Daleka putovanja i uvenulu ruu u leima. Pred jednom tronom se kuom zaustavlja Pred zidom Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u

nedogled Kriom se osvre u trenutku Gleda u isto nebo bez i jednog oblaka Gleda u kiobran I nestaje zbunjen u vratima.

ZAKASNELI UN Uvek na jednoj te istoj klupi U zakrljalom parku tano na raskrsnici aleja U vreme ba kada se ljudi sa posla vraaju Seda jedan te isti ovek polako na ivicu Kao da je samo za trenutak seo da se odmori Ili da budan prosanja neto iz svog ivota Koji se dan po dan daleko odmae od obale I sada kao mali troni un Stoji tako bez pokreta usidren na puini parka Dok lae u zviduku pune mornara Prolaze umno kraj njegovog boka I nestaju u toplim lukama.

PODNE Po svemu onome kako izgleda Ovo podne je sasvim obino Kao jedna stara pesma: Mali uareni trenutak tano u sredini izmeu izlaska i zalaska I nita vie. (Ili jo samo Pa i to ve uzgred: Jedna svakodnevna slika ovde pred oima Koju ostvaruje okrugao ivot asovnika na tornju Sklapanjem svojih ruku Na molitvu U sunce.) Tu bi stvar eto mogla da se i zavri I to lepo,

(Ne moda ba najlepe i najpunije Kao to dolikuje to pesmi koja se kao prva budi Ispod debelih naslaga utanja i tiine Ali ipak.) Ovo podne je savim obino I tu poinje pesma. Treba skrenuti par koraka samo iza ugla U mravo zelenilo Ulevo gde su stabla. ovek neki Po svemu onome kako izgleda Sasvim obian U jednostavnom eiru malo nakrivljenom U prugastom kaputu Sedi na klupi i tapom ispred sebe ovla ispisuje krugove u pesku Malo nepravilne Ali ipak dovoljne da u njih stanu sve prohujale godine bez ostatka: Tri male istinske ljubavi I dva velika rata Jedna ptica mladosti koja nee poleteti o nikad

vie iz kruga Ni preko tanke crte. ovek malo iskree glavu i slua: ptica peva. "Gde peva ptica" pita ovek i naginje uho nad svoje dno I oslukuje prema grani. Izgleda da je to rekao malo glasnije Zaboravio se I sad se uplaen kao u ljubavnikom stidu die

sa klupe I polazi Ali se naglo vraa I brie nogom svoje krugove u pesku I smei se jo vie uzbunjen ovom sluajnom

kolskom igrom I odlazi Ovog puta u sasvim drugom pravcu nego to je to prethodno naumio. Inae Po svemu onome kako izgleda Ovo podne je sasvim obino Kao jedna stara pesma.

U SASVIM UTIALOJ U sasvim utialoj i skoro smraenoj ulici Pred vratima tek neto uzdignutijim Ne vie od pet-est stepenika Ali ipak visoko Stoji jedan ovek malo ukoeno okrenut Ni tamo ni ovamo Kao da zagonetku postavlja nekom opalom

listu Ili zguvanoj hartiji Koji ute polako niz poliveni asfalt Kao da nekuda zajedno idu uporedo A ovek Ne zna se da li je iziao Ili se tek sprema ili razmilja da li da ue Skoro isto onako kao to se ne zna Barem na prvi pogled Ili napamet Da li je to vreme Samo vreme duboko iza ponoi Ili vreme noi ve sasvim blizu jutra.

JEDNE NEDELJE U PODNE Jedne nedelje u podne U gradu Koji je toliko susedan tvojoj varoi Kao to su oko i oko blizi na jednom istom

licu Stoji na njegovoj jesenskoj obali. Slatko i tuno ti se priinja da si nepoznat Svemu oko sebe I da je sve okolo i tebi nepoznato Toliko Kao da nikada i nigde I nita Nije ba sasvim istinski ni postojalo. Stoji na jesenskoj obali. Ni slatko ni tuno ve: O nikog da pronae Da izbudi Da zalutalog otkrije u svojim mislima bar

nekog Koga bi voleo da te kriom ugleda tajanstveno kako stoji Kao nekada to si voleo da te ugleda Gde bilo. (Ni sujetan ve Znai Ni gorak!) Udaljen podjednako i od tuge si I od sree Kao trea neka taka Suvina Al tako: Kao i prve dve da su u nekoj tuoj samo glavi tek jedva izmiljene. Stoji na jesenskoj obali. Jedino ono oko tebe to je: Da li je vie dan Il vie kia Ili najvie ta nesigurnost - da li jedno je ili drugo. Stoji na jesenskoj obali. I vie ne sme Vie ne sme nego li to ne ume da pomisli: Kako to Da ti odistinski ba stoji Na nekoj jesenskoj Nekoj obali Kad oko tebe sve je toliko nesigurno Kao ni istinsko da nije. Dan je Ve vie magla nego kia A magla: Vie vee Nego li dan il kia. Stoji na jesenskoj obali U gradu Najsusednijem tvojoj varoi U kojoj si do maloas mislio da ivot je neto sasvim deseto. Stoji na jesenskoj.

Pas da zalaje bar. List padne. O ne bi loe bilo da si pio Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugaije.

TISA II Namera je bila: o Tisi nekoliko rei Probuditi u glavi Izmisliti onda jo nekoliko (koje se za pesme izmiljaju) I premetati ih I gurkati Kao piljke - Oprezno provlaiti rei kroz kapiju pesme. Ako bi se sve to zavrilo (Kao u nameri to je bilo) Tako lepo Imao bih jo jednu pesmu Koju bih u sebi ponavljao Dugo Opustelom jednom ulicom U poslepononim povracima Laganim I kao usporenim - Ka kui u kojoj ivimo I starimo Neprimetno. Imao bih znai jo jednu pesmu I to pesmu o Tisi Opet Jer svako ima pesmu o neemu emu se vraa U svom kratkom ili dugom ivotu: "Jedno drvo raste u Bruklinu" Drugo onamo I onda neko - na hiljaditom nekom mestu Koje kao da nije niije I koje zove Da ne bi na njemu drvo raslo Il tekla reka Kao uzalud. Ali Tisa je istinska u mom ivotu I njoj ne mogu dodati rei koje se za pesme

izmiljaju. Tisa detinjstva! I ja to neu: I Tisa nee vie da tee kroz moju pesmu. Jer tee duboko kroz moj ivot. Tisa detinjstva! (To nije ponornica Ali je bar ovog trenutka niko videti nee.)

KAMENA USPAVANKA

SAMO JE BUDILA MIR O prosta ruo govora Zato te prolea bude Zaspalu meu dva mora Na usni plave lude? O svi smo lomni ko tap Na prvom rubu greha Kad padne pregorka kap U plavi zumbul smeha. Teko je: drhti ko bor. Pa uti... to sklapa vid? Zar nije crno ko flor? I pesma: da l plavi vir? Ili kap pala na zid? Samo je budila mir.

RUKE BOLA Daj rei guste ko smola I rei kao krv neophodne Za nae prazne ruke bola Podignute u svetlo podne. Daj onu stranu re to tone Jo neprobuena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa. Daj rei koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje e gorko elo Nai u svetu razbijeno. Daj rei gorde ko ma topola Za nae prazne ruke bola.

OTVORI SVU TIINU Otvori drhtavu svetiljku Dva oka uplaena ko laste Da otkrivam glas - tu biljku to iz belog mesa raste I treperi: zaueno ko vlat Kad vetrovi ga vraaju i nose. Otvori: priblii suton kose Da put otkrivam - taj vrat Po kom u da lutam s dva prsta. Otvori belo jezero ake Da ruke nisu mi dva krsta Da oi nisu mi dve rake. Otvori svu tiinu - nagni san Da otkrivam tajnu no i dan.

OPROSTI KAMENU TO UTI Oprosti kamenu to uti Oprosti to tajnu sakriva: Kako ti se nad umom sliva Samoa i teku minuti Kap po kap u prazan krug to se iri ko vid pred strahom. Oprosti ptici koja i dahom Hoe da ti postane drug. Oprosti senci to te prati I vetru to te u krug vodi. Zagledaj se u tanke vlati I reci neem malom: hodi umno kao to ptice slete Sa plavog mira na suncokrete.

O VRATI SE O vrati se u sobu Iz blata pod beli krov. Glupi te umorio lov Po polju i po dobu. I sve dok ivi u dubu Bezglasni tihi crv Neka se i tvoja krv Povue u muk. A trubu Mladosti nek zatrube Drugi za druge i grube. O vrati se o vrati. Lomi se ve tvoja trska Na vetru. I kia prska Po golom mesu to pati.

BUKET Karanfil, crvenkast kao stid, Otvara slatku laticu seanja. Od belog jorgovana boli me vid, Od plavog - ruka skoro sanja Da su joj prsti postali cvet Pa tuno i veselo miriu Kraj rue koja je skupila svet I krv i tajnu i usne koje siu Sa druge usne smeh i smrt. O najlepe se lipa smeje - U samom vazduhu kao gust vrt. Pod oima trava mirno veje. uta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati.

O DAJ MI O daj mi uspavanku od slapa U budni san to obara I svet nepoznati otvara Kao rairena mapa. Jer da postoje rei, to mora, Iz zvuka kad voda kapa - Kad ve postoji stas slapa I kapa sveta, slap bora. Od davna li to sluh izdvaja um spor - kad kap na kap pada Ko prastar asovnik van grada to vreme u sebi razdvaja. Ako za re ve nema spasa O daj mi bar uspavanku bez glasa.

PESMA I SMRT Ova pesma nema otrih zuba, Sve je u njoj golo utanje i mir I spori dolazak do poslednjeg ruba Ispod koga mami hladan dubok vir. Ova pesma nisu teke rei Mada malo opor zvui gusti zvuk. U njoj nema kapi koja glavu lei I bolne ruke zgrene u luk. Ova pesma moda lii na dolinu U kojoj se bolno skamenio vuk. Ova pesma sporo ulazi u tminu: Ja ne vidim vie od nje pomrinu I oseam samo teki tamni zvuk Kako moje ruke vue u daljinu.

NITI Jednom nas tu, gde nas ima, Nee biti. Mi smo niti Koje veu neroene sa mrtvima. Nema kraja. Prislonimo na zrak uva: Kroz upljine izmeu nas vetar duva to vremena po dva spaja. Lee ispod mrane sene Mrtvi, a jo neroene Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca. Mi se kobno lelujamo I sluamo vetar samo I nit po nit kako puca...

KAMENA USPAVANKA Uspavajte se gde ste zateeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi ivi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beliastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, neveni, Uspavajte se tuni, umoreni. Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni.

PUT U RAVNICU O dugo nam treperi pred okom Put dug i ut od jare. Sa strane: samo trske i bare Sa abljim i guterskim skokom. Mi idemo pomno kroz sve to, A slutimo: ita, rai, Hlad, neku ljubav bez lai, Neki cvet, neto sveto. O znamo i jo ta nas eka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto. I - moda: bulka daleka. O znamo mi, znamo, znamo, Al ipak koraamo.

SUNCU KRAJ JE Bili smo daleko, al najdalje - ne. Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud. Jesmo li doneli neto ili ostavili sve? Neko se vratio nasmeen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo blii ili dalji nego pre? U oku nam jo po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta - to je sve. Suncu kraj je. Leta vie nema tu: Samo hude krpe, trono meso, bedna kost. Ni senke vie nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il jo neko - ne? Ko e prvi ugasiti leto? Ko sme? Kuda vodi trulo lie - taj bakarni most?

KUDA POTONU PEK Gorinom zar ve obuzet? Beznae ti je dno? (O otkud nae ba sve to to upokojava svet?) Lice u pticu sad Okree ko nekad, pre. Gle: lie pada na tle. (Neujni vodopad!) Kuda potonu Pek I blagi breg i klis? Iz rane iile lek. uplje je. Re je ve zvek. Kao metalnog brda vis Stoji pred tobom vek.

VARKA OD LETA Ni nadali se nismo a ve eto: Skidamo sa tela tek stavljene krpe I bacamo ih gde bilo, u okove, na hrpe. Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto. To znai: ivot! Opet smo nagi kraj vode. Ali stojimo dugo, a niko da kae - dosta I ue u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!) Pokraj nas: grana s naetim liem nekud ode. Smiljamo da nam se vraa leto. Ali: varka! Sa nevidljivih brda oslukujemo neto drugo: Oslobaa se vetar i pada ir, iarka... Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo: Ispred nas, bleska sred grada daleki krov od lima. Ispod: odlazi reka, sama, udoviki, boje dima.

NA MALOM TRGU Na malom trgu - nikog, ak ni trga. Ni senku ak da baci sinagoga. Rupa mesto crkve: ni porte, ni boga. Nema kue u vetru, zida, lupe vrga. Gde je veliki dan i mi sred njega mali, Ogromni toranj i sat koji nas prati Dok beimo na Tisu koju zlati Ilovaa sa suncem gde su vali? Kud skliznu taj svet? Kao da ode Tisom Odronjen, nogom, komad ilovae. Gledamo za njim dok voda ga rastae. Gle - stoji jo sve to al s tankim obrisom: Tu je i porta i vrg i sinagoga I neki udni osmeh mesto boga.

VIDIK Taj mali vidik - to kroz prozor vidim - I mene motri s hiljadu oiju. Gle: kako grane izduuju iju. (Ja im se smeim - hou da se svidim.) Brdo me gleda beonjaom snega, S tek nekoliko crnih, zemnih pega, to ko enice neke pilje u me: Ko se to zalud skriva uz rub ume? Sve me posmatra: mrki poskok ile to sav pritajen uva dub i eka. Motre me i dve ptice to se zbile. I lelujava suva vlat, poneka. Motri me zimsko nebo uvrh rama. Motri me ruka moja, pesma sama.

U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobei u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt? Pasti u meki bolesni san Kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobei sa ovog dna? Visoko negde? Jo dublje? Gde? Evo ve teke ruke sna Pribijaju te kocem za tle. Kuda pobei u ovaj as Kristalno prazan, slep i ist? O gde su vrata? Gde je spas? To tone ve u tupi san. Srce tek uka ko suvi list. Zar nikud pobei u ovaj dan?

TVRAVA Tvravo moja, glavo, gde raj dotrajava, Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara: Svaki dan ga sunce po malo obara Svaku no ga crni vetar razvejava. Stoji tako, glavo, po malo u nebu: Tek poneki niski dim ti oi takne, Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne, Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu. Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda, Neki bistri korak, laki potok, lahor. U tvojoj odaji: samo mrak i takor. Iza sna, ponekad: tri ko sloboda. Oblaci ti kulu oblae u belo. Sneg visinski: eka. Tvoj steg je tvoje elo.

ETO TA UINI SJAJ Dok trepnusmo: eto ta uini sjaj! Pade glava danu, skotrlja se I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari i nestaju kao baene u kraj. Sad je vie mesta, al stajemo na kalj I iak. Neke bare nam se pree. Jo teko nam je da priznamo da je vee Iako se meaju blizine i dalj. Mi zastadosmo (tek za puki tren) Al - evo gde stojimo. Tama nas presvlai U drugu rizu i mi postajemo sen. Dok ekamo ko e niz vidik to se mrai Otii prvi od nas, nem, sa duom kipa - Ja odoh u bol, u sebe. Nek lie me zasipa.

NAILAZI HLADNO DOBA GODINE Po svemu, nailazi hladno doba godine. Nad gradom veernjim: krik divljih gusaka itak od malo snega, malo mraka, Kaplje niz sluh nam u dno pustoline. Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sam i sama!) I samo se tek po neko od nas seti Kako su, koliko jue, goreli suncokreti Iz bata u predgrau, sa suncem u semenkama. O kako povijeni grabimo sad niz vlagu I skreemo na prvom uglu za putevima to preim. Ve krijemo i oi, kao da sakrivamo ljagu. Iz vazduha, iz tame baen, evo ga kako nie I probija krik i iz nas. To uj: pred hladnim neim Nebo i zemlja ivinski krie, krie.

JAVA Na ostrvu Javi ta je moja java Dok mi nebo usijano na ramenu spava I dok okeanska voda udno plava Pesak sa ala u sebe odronjava. O, ali, to vas prekriva agava I neki udni vres kog sunce zadrava Da se dugo srebri me kuicama mrava I rovljem gde se krtica spaava. Vi niste al ostrvlja kog voda opkoljava I odvlai mu pesak dok se umiljava. I niste znak na mapi to se snom odmotava. O vreli ali u sunanoj lavi Gde se sve od peska pa do neba plavi Vi niste na Javi. Vi niste na javi.

SLIKA U RODITELJSKOM DOMU O ta slika na ogromnom zidu Hladnog, skoro opustelog doma: Dva roava stabla i put boje hroma Sa nekim kolima to nikud ne idu. Tu je i reka (al mrtvo korito): Samo srebrost ljunka, pesak, trulost panja I udna svetlost - ni sutonja ni danja to se kroz lie cedi ko kroz sito. Pamtim i jednu ravan punu hlada Kao odmaknutu od sveta i vike Roenu za glavu zbunjenu od grada. Mamim jo neto u mozgu sa te slike: U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota - as boje smrti, as boje ivota.

POD NONOM ZVEZDOM Dok o teme lupa vrelog sunca bradva Prljav od busenja a podoban lasti U grotlo u prvog kladenca nag pasti Makar me slomila ledna voda na dva. Dan se slomi, ne ja: slazi plava veer. Dok se zemlja hladi - svet nejasan biva. Nebo mi u glavu ve zvezdu zariva Sa iljbokom jedne misli kao gleer. Naslonjen na divlji miris (valjda plasta) Slutim neki dodir to mi vreba rame Nevidljivim krilom mekim ko u lasta. Daleki dvojnie, bliz, iz sline tame, Staru nau re mi preko mraka hitni: Kako smo pod nonom zvezdom sami, sitni.

NA RASTANKU Iz korova glavu pomaljam: o trave Hvala vam na vedrom leku i sklonitu. Ja se opet vraam u svet gde me itu: Bleda zamka nade, ljubav, slamka slave. tri mi iz loga gle itav stub tela: Ve sam sav otkriven i povratka nema. Kriom oko bacam u dalj gde se sprema Nemi doek gvoa, zida, stakla bela. Na rastanku: miris ila me oblai I zelena ruka tetoi i draga. Ja silazim, biljni svete, sa tvog praga. Ali: kad se opet trujno oko smrai Na porugu svetu u trave u lei Pa bilo to ivinski, kukaviki, psei.

BEZ LJUBAVI Kad e sneg iz moje glave da prestane: Ve mi mesto srca kuca komad celca. Prazan sam i beo kao dno kreane. Najzad, crni svete, evo tvoga belca! Me rebrima smet mi sneno granje zida. Iz mozga niz drelo usov leda klizi. Pun snega, naheren ko toranj u Pizi: kiljim kroz zamrzio okno moga vida. Krvna bulko, to si cvetala u ili, Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda? Noga bi da krene - al joj santa ne da. U belu me neku pustinju sakrili. Pokatkad kraj mene crna vrana sine I ja zurim u nju prljav od beline.

U MAGLI Magla vlada svetom (il se sprema). Od nje se vie odvojiti neu. im zavesu maknem: ve na mene sleu Dimljive latice cveta koga nema. Evo beim kroz nju, iz nje, ali sporo. Manje mi se noge kao u kornjae. Ceo dan sam io, a kad me mrak tae: Stojim usred magle neodmako skoro. Sad bar imam tvrdi oklop oko uma I mogu da stojim uspravno, bez straha. Nek o glavu doba lupa iz sveg maha. Ne znam: da l kraj mene die grad il uma, Da l sam sve ko iblje il ko panj orono? O moj oklop pono kuca ko o zvono.

KNJIGE Opkolile me noas knjige - Zure u mene iz svog praha. utljive - ko od strane brige. Zbijene - ko od tekog straha. Ja znam da svaka kao iva (Mada neima oka, uha!) Za mene neki govor skriva U nepominoj urni duha. I sve to gledam u njih dublje Sve mi se manje mrtvim ine Te krinje mraka, tajne zublje. Jedne me mame, druge plae - Neznanim glasom ko iz tmine: Ui u mrtvo carstvo nae!

KUA Budi me pijuk preko puta: Jo jednu dragu kuu rue. Opada njena boja uta - To isto zlato moje due. Ve vidim rov sa novim kablom: Pae u podne lipa stara. (Iupae mi sa tim stablom Najdrai miris mog oltara.) Sve to je bilo - ega nesta - to ode u dim, prah i paru: Ja znam da nekud trai mesta. O tako i taj miris, boja... O tako i tu kuu staru Ne dri vie zemlja, no ja.

DVOJNIK On nema oi - al me vavek gleda. Ima za mene uvek re nemutu. On prvi ane onu miso sutu Od koje beim ko od vatre, leda. Kad poem za njim - osvanem sred blata. Strano me dri, a neima ake. Ili me puta nebu pod oblake, A kada padam - on me ne prihvata. Zbog njega utim danima ko mutav I nosim suvu stenu iznad vode (A sam se pravim - prazan, lak i plutav). Kad re zaustim - ja umesto eha Najeen ekam da me sveg izbode Slomljeno staklo njegovoga smeha.

URLIK Gledam lava u kavezu Za reetkom gde tumara I vidi u parku brezu, A trom - na smrt zaudara. Povijene glave kroi. Olinjalu vue dlaku. Al kad na tren digne oi - Svako vidi svoju raku. Bockaju ga deca kradom, Al on kao da ne haje No zuri u dalj daleku. I tek samo u no neku Urlikne nad mirnim gradom Setivi se ko je, ta je.

BOLEST Desi mi se da kraj kafana (Dok svi na meni vide lovor) Prolazim mraan usred dana, Nemo, kao da ne znam govor. I ne znam ko sam, ne znam ta sam, A hitam kao da znam kuda. Poslednjom snagom skrivam da sam Postao, moda, najzad luda. Motre me zdesna, motre sleva, Okom to ezne ili seva I misle da sam gord il moan. Zastanem za tren meu svima Zgranut i slab i bespomoan Kao napadnut bakcilima.

STABLO Napokon i ja eznem neki posed: Tek stablo (makar sred tue poljane) S toliko zemlje - da mu senka stane U kojoj u da sednem sam i prosed. Kroz moje grane da posmatram plavet (I zagonetku ptica usput reim) Pa da se pred san turobno nasmeim to sam kroz ivot proao ko avet. Zatim: da sluam vetar i um kapi I zadnje sunce ispratim kroz ravu Dok moj dah tiho nestaje u hlapi... Ako od stabla ne sadelju bavu Il krevet kakvom mladencu ne steu - Nek bude bar za sanduk mome leu.

O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA Taj muk - da nije zvuk bez kraja to svud see Pa neki mir sa krikom vee Il maglen duh sa mesom spaja? Taj krik - da nije vrh tiine to se ko usov u nas rui Il neki bat u naoj dui Kad bol se vine? O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to to biva - da san nije Zaspalog neeg usred leda? Taj mrak - da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja.

KRAJ JESENSKOG MORA Iz visokog sna me budi morski blesak. Oi trae vidik gde je strana peta. O - ja sramno padam u areni pesak Turoban i taman a - igraka sveta. Kud u: evo leem dok mi vali Nude uplju penu mesto pravih rei. Pitao sam jue (kao da sam mali) Jedno drvo: gde se ova glava lei? ute drvo i more. Samo ume Kao to nem to zna i jedino ume. U gluv svet sam zao: u sivo i sinje... Neto se u meni prenu, ko od treska: Bude se akali iz moje pustinje I gone me, ludo, preko svoga peska.

UMORNA PESMA Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta. I gle: stojim sada - drvo, sa obranim plodom. Mre u zglobu volja da se maknem s mesta. ta da radim s rukom i u njoj sa slobodom? Zatoeni: ora je - prhnite iz tela! Ne lee pesme nikog (tvorce svoje truju): Gle pesnika u mraku usred dana bela Gde mu gavranovi kriom mozak kljuju. Pesme - iskazane iz grla da ih uje Veliko uvo sveta - evo natrag huje. Zar je tu juni kraj i jedino im alo? Blizu je praznina i rub se pribliuje: Rei ove pesme izdrite jo malo Dok vas smrt il utnja skora ne rimuje.

KASNO LETO

SENKE NA BILJU Ti si taj ovek zarobljen u svoj lik. Zarobljen u naviku Da sea se svog ivota. Da lovi po mrei Uspomena. Ovo je tvoja senka koja remeti sliku Osunanoga bilja. Pita se po stoti put: gde lei Podzemna pesma ivota najvie slina tvom liku? U sunce podie ruku: to senka pada Ulevo u prah tek slegnut. S desne se ruke ve sliva Slomljen luk senke jo jedne. U tupe makaze hlada Uhvaen je tvoj lik dok prava pesma pliva Niz vodu dirnuta vlatima u strmom podnoju grada. Zove u pomo pticu to neumorno rije Kroz meku kocku vazduha ve plavu od upljine. Ptica ti baci senku senka ti usta pokrije Pa uti zakopano. Ima li kog da odkrine Pocrnela vrata pesme o koja avgust bije? Tu je i senka vremena. Vidi je kako obleta Tiho kraj tebe i hod ti opkoljava. Ide o sad ve sporo ka senci jedinog cveta to die se da l kao ovek probuen tek iz trava. O ko je to ulovljen u gusti kavez leta? Ti si taj ovek. To ruka tvoja je oslonjena Na ogradu za kojom tee voda tee vreme. Gleda u malo ruiast zglob to spaja rastavljena Dva pravca tvog mesa i kostiju. Mirno je teme Zgloba. uti to ruka tvoja na hladnoj glavi kamena.

KASNO LETO Park je bio pust. To gorelo je kasno leto U pesku meu travom gde guter se u uto sakriva. Utrah meu klupe i prazno se okretoh - Bile su gole kao paluba bez mornara to pliva U svoj svretak. Okolo je bilo uto kao tamjan i kao malo sveto.

Sedi na klupu. Ve sedi sa senkom svojom izlomljenom Od kosog sunca. To je tvoja crkva ta kutija od samoe U svakom depu koju nosi. Izvadi to taj dom Tu kuicu od pua. Razgrni kre kao to otvara voe Sam si. Nije to ni tuno ni glupo. I daleko je o brodolom. Otvara kutiju kljuem koji je jedini. Tiho je Kao mahovina unutra. Sam pred ivotom kao senka to stoji Pored tebe prelomljena. Moda si praodavno krenuo niz boje Mora. Ko ziba mahovinu? (Ali ko pita iz tebe kao da broji Sve stvari sa senkama njihovim?) Re je a usta ne postoje. I park je bio pust. To gorelo je kasno leto U elu. Klupe su bile prazne kao lea nosaa Nezaposlenih. Ustao sam i senku uplju okretoh - U daljini se topio trouglast lim kao vrh maa. Vee se kao rana otvaralo. Okolo je bilo malo sveto.

KASNO MORE Poi sad niz more. U srebru tamariska Na malom pesku s jednim galebom sam ostajem. I vriskom njegovim u uima koji je i vriska Moja. Odjek mog utanja za potonulim sjajem Ljubavi. Veer silazi i ve je do ruke bliza i niska. Tu sada opet trai ono to nee Dodirnuti nikada. Ono na ijem si tragu Se nalazio toliko puta uzalud. Umree Je l da bez krajnjeg lika tog ostrva ili ega? Na pragu Tajne se nalazei tajnu e u sebi jo veu da okree. Te ruke koje pronosi sad eto dodiruju i bilje Veernje. Ti ne zna ak ni imena tom svetu Pod ije krilo ulazi samo zna da je okrilje Sveta. O ui onda to dublje u sr njegovom pracvetu U otri miris koji spaja prah jave s prahom uobrazilje. Sad zgusni se u nemisao sa biljem u neto daleko Kao to se zgunjava galeb sa zamraenim krajem. Po alu prohodi ljubav kao nepoznati neko. Otila si niz more ili bilje. Ja ostajem U hramu svog ivota malo kleko.

POVRATAK Po suncu jo uvek biva toplo. Ali U senkama od graevina kuda se takoe Proi mora: prva nas studen zali. Neko se kraj nas u udu pita: zar proe Zbilja ve leto kao miris kratkotrajni i mali? Izgleda da smo stajali ba kao u ovom asu Celo to dugo vreme to se oko nas ovi Jer ostrva u dalekim morima netaknuta su Od nas i ovog puta ostala. Daleki gradovi Ostali sami su bez nas u trenu kad ih lie zasu. O da nas nije bar ljubav mimoila koju Neki su izmeu nas ekali stojei duboko u itu A neki na pesku, sred buke plaa, menjajui boju Polako telu... Kroz grad putnika je sve manje. U ritu Gube se neke vrste ptica. Podrhtava ve voda u renome koritu. Vraamo se, odande gde nismo bili, u sebe, kao pu u kuu svoju.

MOVARA I eto: dok zvune rei tako trai Zar ne bi bilo bolje, kao jednom, daleko otii. Sedeti negde, me movarama: kao da strai Na kraju sveta, dok mitraljiraju detlii I ti se, sam u sebi, u blagom strahu snai. Sedeti u ritovima, sred ostrvca, na panju S nogama u prastarome voru od korenja Svejedno u no, svejedno u sumrak ili danju Dok se oko tebe skoro nita ne menja Sem meseca i sunca koji prelaze putanju. Pa akom, tu ispod ela, navui rezu mraka I osetiti se ko deblo da si obrastao u koru. Kao jedini sok, kroz sve to, prostruji misao laka: Da li si to ti nestao, kao kamen na dnu, u moru Ili je svet iezo, polako bez traga, bez znaka?

Pa onda, vetar, odnekuda: okolo zahuji I uini se da je nestanak bio jo davnije. To uplja kost vremena od svoje praznine bruji. Otvara oi: ovaj svet i jeste i nije Dok ruka ti, pruena u kasno sunce, gle - sva ruji. Pokreni se polako iz ila. Panj ostaje. Pred tobom, sa sumrakom, treperi barska trska. uj, ibljak, pred san, za dan sutranji baje I pritajena divlja, u logu, koru rska. Svet izgleda postoji dok nemir o njemu traje.

REKA Kroz pukotinu u daari piljim u srebro reke. Kako pomeram glavu - tako pomeram i reku. Dosta je bilo pesama u kojima sam zvao daleku Sliku koju ne videsmo, ni ja, nit iko kroz pamtiveke. Svet je ono to gledam: ta iskomadana riba Koja se na vatri, sa moje desne strane, pui. Svet je ono to ujem: ta vatra koja mi pevui O krtom deblu to je trulilo sred sasuenoga gliba. Kao lep da sam, gle ja - pipam svet pristima: Pljosnato gvoe na vratima i uplje oko od vora. Zato sam se sklonio ovde, na reku, posle mora I posle reke pod krov u vazduh vru od dima? U daari sam zbog kie koja se sruava koso. Piljim u reku: sjaj gasne, srebro se pretvara u olovo. Izgleda da nisam, kraj mora, svu pusto sasvim izbolovo Jer evo, oslukujem je kako se prikrada, boso. Tu je ve, blizu. Kucka li to sad ona Preobuena u kiu sa prstima od kapi U crep, nad diglom glavom, sred koga tanko zjapi Priblieno nebo ko pare zaralog zvona?

Gledam sad kako tanki vidik preseca jedna ptica. I evo: isklizla je iz oiju, al osta u mom ivotu. (Sam sebi liim na kavez u koji zatvaram stotu Pticu po redu. O koja li e mi od njih, pred smrt, da zalepra sred lica?) Kao da je bila mala no, gle: reka svie. Kako pomeram glavu - pomeram i srebro njeno. Nad glavom, kroz prsli crep: i nebo je pobeglo eno. Otvaram vrata: svet stoji, sa neto tajne, kao prastaro otkrie.

AMAC U RITU U rit, sve dublje, ulazi crni amac I na njemu se, gle: i moj ivot probija izmeu vrba. Zaobiimo natrulo deblo to ui kao samac Obrasto u mahovinu i sa stotinu grba. Prema skrajnutim lopoima ili gde? - da uputimo na pramac! Zali smo ovde da se mir i niz nas slije Al tek se u njegovom srcu, gle: na bol rasprskava. Okolo nas su stvari, ko nikad, najistinskije, A naa se bit me njima ko pesak potkopava: amac je crn od katrana, a ivot na - kakav li je? Ve danima sam u ritu (tek sluajui ptice i abe) Skupljao po kap melema u oko, u uho, u grudi, Al izvrgnu se tiina u kande koje grabe I melem posta otrov od kog se tiho ludi A moje snage - bez pravca, otupljene i slabe. Sad gledam: vode su mirne - to trske drhte iznutra Kao to se njiu devojke, same, iz svoje mladosti.

Daleko je grad - ali krenuti u njega ve sutra I utonuti u ivot: u zaborav do kosti! (Ove rei, kao paniku u sebi, ponavljati do jutra.) Ovo je tek svet bez pravca: tonui sve dublje Izmeu travnatih ada, izgleda - zalutali smo. Ne vredi sad iriti oi nit veslo stezati grublje Ve jednostavno: ekati sunce (kao spasonosno pismo) Da kroz rupu u kronji zapali svoje zublje.

TA NAS SVE EKA U MAGLI Preseeno je leto: to maglama, to kiom. (U detinjstvu: kvasac su tako sekli u kolonijalnoj radnji.) uj: uti sad oko nas kao da neko nam pria kriom ta nas sve eka u magli tek kad list padne zadnji. Pijaca kisne. Kraj tezge: ena sa milju najtiom. Kako se nismo nadali da e sve biti tako Kao to je bilo i zadnji put im iilee sa koe Pigmenti sunca i mora to skupljasmo polako. Zar i pomisliti smo mogli da e da se roje i mnoe Prelepi ai ivota u kojima ivesmo lako? U zavesu uvijeni, kraj okna, zurimo pomno u vreme: Kap, svetla, u tramvajskoj ini - jedini je sad blesak. List se otkida, strepimo: kao da e pasti na teme! O ta li smo sve to hteli dok hodasmo bosi niz

pesak utom padinom leta to sputala se blago niz vreme?

NEPOZNATA U DAVNINI Gledam te sad odavde: sedi u julskom dvoritu Uramljenom u zidove visoke preko glave. Tebe posmatraju jo i ptice: kao da te mole i itu. Mene ne vidi niko Zurim iz korova i trave Duboko u uglu, u zaturenom skrovitu. Ovde je hladovina najvea: mirie na vlagu. Cigle su poda mnom trone i neto zelenkaste. Tebe obliva sunce. Vidim: kupa ti ruku nagu. Tako je sve oko tebe isto, u suncu. Moja krv raste Iz mene, kao da otie nekuda, pa tiho gubim snagu. Samo da se ne pokrene neto: neka vrata. Samo da ne padne neka dunja, izmeu nas, natrula. Il crep da ne pukne iznad, od neeg: od ptice, od maijeg bata. Tiina raste izmeu nas: penje se kao prozirna kula. Samo da je niko ne dirne, nikad. Osim ove pesme. O nepoznata.

STIHOVI

* * *

Iz mraka te, pesmo, zovem, iz niega. Iz senke jedne ptice, iz obrisa brega. Prva re ti evo ve bruji pod elom. Zalud ruke pruam ja za tvojim telom.

Onda te od blata mesim, glinom vajam, Pa te rodnom rekom mekam: sa snom spajam. Kre sa zida grebem, malter skidam, Da te kao kulu vinem, gradim, zidam. Od reke i nesanice plot ti pravim. Vokama te ograujem, travom travim. Suzom hranim jedno stablo sa korenom Da te svojim hladom uva, gustom senom. U kamenu ti glavu kleem, oi dubim. as te mrtvu imam. as te ivu gubim.

* * *

Zalazi sunce, tu blizu nas, nad vodom, Ko tovar sjaja da tone sa svojim tronim brodom. Da uemo, pesmo, u zalazak malo I pomeamo se sa suncem to je palo? Goreemo i mi u toj lepoj vatri Makar samo malo: asak jedan, dva-tri.

* * *

Gle: svanjiva jutro puno mlenih hridi. U magli smo, pesmo: niko nas ne vidi. Pokraj nas se uju: korak, glas i amor. Mi slutimo: telo, neki zid il mramor. Ne vidimo ni mi nita vrsto, jasno. Iako je rano - lii ve na kasno. Svemu krhka magla razbi lik i boje. Najzad evo sveta, pesmo, ko nas dvoje.

* * *

Nedeljno popodne. Leto. Iznenada: Vihor svu prainu vitla ponad grada. Gle: hartije lete i neki crep pade. Sa jednog balkona vetar rublje krade. Lei mi na stolu, pesmo, cvete slabi. U vazduh da te bacim: ko ptica letela bi.

* * *

U prozorskom staklu, ko na slici: Kratkotrajni pejza saet sav u ptici. Minu: koso, dole, stropota se. (Na naoj se slici boje gase.) Evo je i druga (moda ona ista): Kao kratki trepet nekog crnog lista. Sad je dugo nema: belo je u ramu. Zalud na vid tone kroz nebesku jamu. (O, kakve li to ptice, pesmo, je li, Mi ekamo lepr kroz ram beli?)

* * *

Izvadie iz mora, gledaj: krag stari Sa pola ptice na jedinoj ari. Lei: krnj i ljigav od alge i vode. (Svet se zaas skupi i jo bre ode.) Mi zurimo u krag ko u sebe sama: Glava, jedno krilo - nesta u vodama. Skaemo u more. (Podvodne tiine Vuku nas u sebe ko neujne ine.) Niko nee, pesmo, osim nas da traga Za pariima slomljenog kraga.

* * *

Na ta nam to, pesmo odjedanput lii Ovo stablo, usred asfalta, na cii? Zalutali neki umski bog koga su Bacili u negve u sanjivom asu! (Moda i mi bilju liimo na neku Utvaru kad sami stojimo uz reku.) Ba u ovom trenu, s granom svom od leda, ini mi se, pesmo - i nas drvo gleda. Bez i jedne rei ja mu usred tame Sam prislanjam glavu na rapavo rame. Na dve lutalice - mi liimo oba - to banue ko iz nekog drugog doba.

* * *

Gledam senku grane: po tlu ispruena Biva lepa nego grana - majka njena. U njen tamni obris stanem (al i dalje Motrim sjaj, van senke, to ga sunce alje). Ja sad ne znam da l sam blii tamnoj seni Ili svetloj grani to se tu zeleni. (Nije l i nas, pesmo, ludi boj za rimu Od ara ivota pribliio dimu?)

* * *

Dugo spava, pesmo, sred jesenske krinje. Na tekom poklopcu, gle: ve sneg il inje. uti kao neko srebro koje tamni Ili bronza ili zlatni poar, plamni. Strepim: ako te odkrinem, zakovana,

Da ne ue prah il ra, trule dana.

* * *

Jutarnja nas svetlost kao truba budi: Mi stupamo iz sna - u svet drugih ljudi. (U budnoj se glavi jo koji tren dimi Odsanjana vatra gde smo bili i mi.) Izlazimo zatim meu ljude, tiho: Prvi nas je pogled ko lie zanjiho. Ve nas buka dana kao hajka stee. Gle: poslednje ptice iz nas nekud bee. Navlaimo oklop: vitezi bez stega Kreu prazna srca preko dnevnog brega. Mrak nas, pesmo, nae gde smo bolno stali: Brojimo u nama mrtve to su pali.

* * *

Celu no smo, pesmo, nad hartijom bdili. (Bolje da smo jeli, ljubili i pili!) Gledamo sad tupo sred velikog lista Dve-tri hude rei s prazninom to blista. One nam se strano u svitanju ine: Izgubljeni putnik sred snene ravnine.

* * *

Pesmo, sluh napregni, naulji oba uva: Kletva oko tebe kao vetar duva. Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime. Njui: u daljini lomae se dime. O, jednom, kad bude opet leto, voda, Razbij mi grudi: eka te sloboda.

Vilama razgrni - bol, a metlom - tuge. Pobegni kroz travu, niz breg, meu druge. Nakostrei dlaku, vilice razjapi, Zabodi zub u meso i krvi se napi. Onda otrovano srce skupi, stegni: Ko crknuto pseto nasred puta legni. Nek za vonj a iz tebe ko s gomile strvi Na koju slee gavran i gamiu crvi... Ili: kad leto opet zasjaji u vodi Za ruku me uzmi i u ito vodi.

* * *

Stojimo pod nebom dok po nama Sneg lagano pada kao bela tama. Izmiljamo neto, ali spolja Ve smo slini stablu usred belih polja. Uskoro e moda i na nas da padne Zalutali gavran iz visine hladne.

* * *

Nudim ti ukras od bilja: puzavice I brljan za tvoju kosu, tvoje lice. Onda se maam rukom za nebo i u more Da ti ublaim oi, upaljene, to gore. Ptice u zamku hvatam i sa neba ih svlaim Pa te u njihov glas i perje oblaim. Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam. U snu se trzam: pesmo, ta ti treba? Vidik na reku? Ptica? Komad neba? Nita mi ne treba - kae - ja sam gola.

umim kao ivot, vetar, smrt, topola.

* * *

Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja. Poneki se kamen odroni uz buku: Ja se zateturam. Ti mi prua ruku. Zapnemo li nekad o polegle vlati: Oko nas se samo naa senka klati.

* * *

Mog ivota evo ponavlja se pria: Tek to proe kia - sustie me cia. Al nekako ipak uspevam da sklonim Svoju golu glavu pred ovim, pred onim. U sklonitu, zatim, lupam o zid glavom: Gde da sklonim misli i moj san o plavom? Na ulici opet stojim usred tmue I zamiljam pesmu ko dom moje due. Lii mi na kulu, tu, na dohvat vida, Okovanih dveri sred debelog zida. A nekad: na praznu, otvorenu kuu, Ali sakrivenu negde u bespuu.

* * *

Dve ptice nada mnom krue ko pijane U pustom vazduhu bez ijedne grane. Mora da su pile za vazdunim stolom Ispunjene plavim nepoznatim bolom. Da l to zastadoe kraj vazdune klupe Da podele stvari i da hrabrost skupe?

I dok sad odlaze svaka svome kraju: U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.

* * *

Ja ne piem ovo za tebe i njega Ve za onog to e doi posle svega. I u nekoj sobi (pored hladne pei) ta e posle ovih rei ba on rei. On, to moda samo jednu miso ima, Da je sam i ba tada nepotreban svima. Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati Bdio jedne davne noi, nepoznati. Ako se namrti, znaj da je zbog toga Promaeno pola i ivota moga.

ZAPISI O CRNOM VLADIMIRU

(UMESTO FUSNOTE) Od nas desetorice u sobi, u najteem poloaju bio je Vladimir Puri,

tridesetpetogodinji Ciganin iz sela Sopota na Kosmaju, zemljoradnik, oboleo od raka. Kada sam mu jednom prilikom pomogao da izae iz sobe u bolniki hodnik, da pui, poe na prvi razgovor.

uo sam da ste pesnik - ree mi im je seo na klupu i zapalio cigaretu. Pomislio sam, po navici, da izbegnem odgovor na ovakvo pitanje, ali sam u istom

trenutku i osetio da je to u ovom sluaju besmisleno. Zamolio me je da napiem pesmu o njemu i njegovoj bolesti. A ta e ti to, Vladimire? - pitao sam. Pa tako ... Ako ostanem iv da imam za uspomenu kad sam bolovo ... A ako ne

ostanem... ta ako ne ostane? - pokuao sam da se nasmejem, ne bi li mu na alu okrenuo ovakvu

misao. Pa tako ... Neka ostane vama ...

Danima me je Vladimir Puri posmatrao iz svog kreveta u uglu. Kad god bih se okrenuo

na tu stranu, u mene su bile uperene njegove beonjae, koje su bletale iz crnog, mravog lica: oekivao je pesmu. Tih dana je ve bio zabatalio i lekove. Nisam ga video ni hranu da uzima.

Jednom smo u hodniku zapodeli i ovakav razgovor: Kako si uspeo, Vladimire, da se toliko razboli? Mnogo sam radio ... Kosio sam i nou ... 1. Moja je bolest, izgleda, ipak tuga. Kad teak boluje, tei je nego teg. Mart je i ovde sred bolnikoga kruga U kome kopne: crni Vladimir i sneg. On kroz lekara kao kroz kroz staklo gleda I trai pesnika, jedinog za kog zna. On svojom ranom i tuoj rani ne da Da se tiinom, ko korom, zaceli sva. On hoe pesmu mesto pilula, kapi, Kad ne pomae nita, ni bog, niti lek. On hoe pesmu - ko kad je pesnik vapi - Da mu ivome il mrtvom produi vek. On hoe pesmu o tome kako pati, Kako ga titi sve i cepa mu se drob I o tom kako e jednom da se vrati Na svoju livadu ko kosac ili grob ... 2. (Fragmenti) O, zar da sluam, kako se iz tog glasa Poslednje ito prema meni talasa? I ujem, sa tih usana to se gre, Kako poslednji jaganjci k meni tre? * Zar e taj crni lik, ve nalik seni, Da lei tek ko pejza prema meni? Zar u odsad i te ponone krike Da pamtim i da pretvaram u slike? * Zar da mu izmiljam pesme i pevam ode,

Mesto da mu otvorim prozor, dodam vode? 3. ta to on sakriva sada u svojoj seti? Moda neki juli sa svilom koja leti? Il jedan sumrak, tajan i nepoznat svima, Koji se zagubi i koga jo on ima? Ali ta e biti kad ne bude i njega, Vladimira, koji se eto sea svega? Bleskae pod suncem as leme, a as vile, Al e onaj juli i sumrak da iile... (Moda ve zamilja i kakav e da bude Taj prvi dan nad njime kad legne pod grude.) 4. Zar e sve to to on za dana Pria meni o ribi s jaza Ostati ko u mesu rana Ili po oknu ara mraza? Zar e i to, kad on za noi Setiv se u snu konja - re, Iz mene ikad vie moi Da speru kie, sunca spre? Ja ve po neto s njime delim (I pomalo se sa njim ruim): Kad hodnicima etam belim Ja i za njega jednu puim. Pa ko da e i to je moro Da kopa jo i kosi, vre, Pasti na moja plea skoro, Na moje ruke da to svre, Ve kao da sam mu u seni I stojim pred njim slian robu. I kad umre, on e u meni Da trune due no u grobu ...

5. Ima lekovitih trava, glina, zraka I vode koja je sa njima jednaka. Ima i tih koji znaju do njih staze, Tajne, jer po njima prvo u snu gaze. I ja sam u jednoj noi na dohvatu Bio neem - nalik na re nepoznatu. (Kao da je bilo malo u toj rei I neto od onog sa ime se lei.) Al se meni nije ni u snu sva htela Ta re da pokae i da bude cela. Pa kada se i san jo primae javi - Traio sam zalud i njen trag u glavi. Tako, ja i sada, evo, ko ranije, Izlazim iz pesme u kojoj lek nije. 6. (Pesma o bolovanju Vladimira Puria) Vladimir Puri iz Sopota sela Bol boluje evo zima cela. U beloj sobi crn Vladimir lei. Gleda: za oknom sneg poslednji snei. Sve kraj njega tone u belinu meku Samo on misli crnu miso neku. Onda se seti: meseca u vou I sebe kako kosi ito nou. Oima me pita, vidim, Vladimire: "Da l e da se kosi ili da umire?" Kosie crni Vladimire. Evo Nisam ti zalud radi leka pevo. Ovaj (esti) zapis sam jednoga jutra proitao Vladimiru Puriu. Dao sam mu posle toga

i rukopis. Stavio ga je u koverat i gurnuo u fioku svog stolia. Bio je toliko uznemiren, a tako slab, da nije uspeo ni da mi se zahvali. Uinio je to, dosta kasnije, kada mu je ponovo naiao jedan od onih trenutaka, sada sve reih, u kojima je dobijao volju da pui i popria.

7. Ve kao da ujem u Sopotu ciganski pla: Leleu tri sina, dve keri, udovica. Pade no: mir, svitac, zvezda. Blesnu i sovica. Nad Kosmajem: mesec, kao uareni sa. Svi misle da te nema, a zamae za stog. Zasja ti u ruci kosa, pa utrnu. Od tvoga koraka nijedna ptica ne prnu. Naotrio si kosu. (Sad stavlja brus u rog.) Pod mesecom se pruilo ito kao mir. Veliki poso, al predugo je sad tvoje vreme... Evo ga gde i u pesmi, mrtav, nosi najtee breme: Zamahnuo je kosom crni Vladimir... 8. (Varijacije) Ko to u smiraj navali Najlake tamne tegove Po Kosmaju i Avali Kao da meri bregove? Ko to sa kose litice Bere u pono cvetove Pa ih dene u kitice Da resi tajne svetove? * Ako ti ita pogaze Ili rasture ivice To moda kre bogaze Neki sa one ivice. Ako se stane buditi Od rose usred atara Nemoj se udom uditi To je znoj bivih ratara. * Ponekad tako stajati Skriven u seni ponoi Kada zakripe vajati Kao da itu pomoi:

Pucaju grede debele Naete tajnom sekirom, A daske krive, nebele, Odjeu ko pod zvekirom. I vonja sve na amove, Kouhe, krnje rogove, Slavine, koce amove, Lanene dreje, stogove. I uti slama umorna I curi zob iz zobnice I zjape vrata sumorna Ko odkrinute grobnice. Sve to je ikad imalo ivot, do ure udesne, O nije mrtvo nimalo (Bar neke noi udesne). * Ogrnut belom teinom S kosirom preko ramena Krade se kosac breinom Pobego ispod kamena. Mirie teka komina Nad selom i nad ledinom. No je ko crna domina Sa belom takom jedinom ... 9. Danima se tako u mom duhu vrti Vladimir izmeu ivota i smrti. Ve sam ga video kako mrtav bei Preko polja, mada tu kraj mene lei. Eto moga leka: jo je iv, a ja mu Kopam ovim perom pre vremena jamu. 10. On ipak nestaje, odlazi i zima. Ja se opet vraam vama, pesnicima Dolazim iz tue smrti, kao svoje, U sve nae brige koje ne postoje.

(BEZ EPILOGA) Od mog prvog razgovora sa Vladimirom Pariem, koji se zbio ve drugog ili treeg

dana po mom ulasku u bolnicu, ja sam skoro zaboravio na svoji bolest i kao da sam otpoeo da bolujem njegovu. Najtee mi je u ovoj, ionako opakoj bolestit pala ona nova komplikacija vezana za pesmu, jer sam u njoj i ja, zaista ravnopravno, bio umean.

eleo sam da bar nju odstranim, pa da tako, makar i prividno, ublaim ovu dvostruku bolest,

Uistini, ovo je bio i jedini sluaj u mom ivotu da je neko od mene zatraio da mu uinim neto od onoga to ja, zapravo, jedino i znam.

Tako su poeli da se redaju i ovi zapisi, koji u neku ruku i ne nose ba adekvatno ime, jer su skoro svoj celoviti oblik, daleko pre zapisivanja, dobijali u glavi. Zapisivani su tek kasnije, obino nou, kad bi bolnica zaspala, u hodniku gde je jedino i gorela svetlost. Na ovako neto me je nagonila okolnost to sam se danonono nalazio u zajednikoj sobi, a nisam posedovao naviku da piem pred drugima.

Posle nekoliko dana sam osetio da se postepeno odvajam od svega onoga zbog ega je ovo zapisivanje i poelo. Umesto da izaem u susret Vladimiru, ja sam se vraao poeziji, zapravo sebi.

Istina, ometala me je i jedna udna okolnost: nikako nisam uspevao da se opredelim za nain na koji bi pesma o bolovanju Vladimira Puria mogla ponajbolje da odgovori svojoj nameni, to jest njemu.

Napokon sam reio da i to saznam od njega. Pa kakva bi voleo da bude ta pesma, Vladimire? ... Onako prosta, jednostavna? ... Kao

narodna? ... Muio sam se da pogodim onakvu re, na koju bi Vladimir, kao blisku, mogao da

reaguje. Pomenuo sam i deseterac, ak i gusle. Meutim, posle dueg utanja, on se sam izrekao: Pa neka, bude onako ... ko ono kad je umirao Branko Radievi ... Po prvi put otkad se poznajemo, kao da sam osetio kako se ovaj crni ovek u trenutku

sasvim osvetilo iznutra - i kako ga tek sad zapravo vidim. Iako je celog ivota bio zemljoradnik, teak, u njemu je evo pred kraj ipak pobedio Ciganin i lutalica, sa lakom, violinskom duom.

Tako je nastao i kraj mojim dilemama o pesmi. Nekoliko dana nakon onog, kada sam mu dao rukopis, morao sam da napustim bolnicu.

Pri polasku sam se raspitivao kod lekara o Vladimirovom stanju. Svi su mi govorili da su mu dani izbrojani.

Iako stanujem nedaleko od bolnice, koju sam napustio, jo nisam svratio do nje da se raspitam o kraju Vladimira Puria. Ne umem ni sam sebi da objasnim kako je dolo do ovoga. Prole su ve dve godine od tada: evo pada i drugi sneg. I ja, poto jo uvek nemam pravih dokaza o njegovoj smrti, evo mogu pomalo i da zamiljam kako taj sneg moda i ne zavejava jedan daleki grob, nego se polako osipa po njegovoj crnoj kosi...

ZAPISI

ZAPIS O PESMI Vapim da mi jedna pesma bude ista ko klas zreli usred leta. Kraj nje - da dve bulke strano rude. Iza - ponor i ivica sveta. Nju nijedna ruka da ne takne Niti da je ljudske oi smotre. Samo vetar kad se sa tla makne Nek joj nekad zlatnu suzu otre. Moda i to: u letu, visoko, Jedna ptica nek je kao sliku Upije u beslovesno oko I objavi svetu u svom kriku.

LETO NA VISORAVNI Na visoravni, gde je sjalo Od sunca sve ko ogledalo, ini se sad da nee stati Kia i sunce opet sjati. Al presta... Tek sa lia smokve Cede se kapi. Drhte lokve. I ve od sunca blesnu kriom: Kornjain oklop opran kiom.

BALADA O GRADU I GUTERU Nedelja, leto, podne vrue ... Sedi par nas pred kafanom. Okolo: vrele od sunca kue. Mi: pod arenim suncobranom. U samom centru metropole Uz pie i uz veliku temu

U asu kad nas misli kole Da smo u srcu sveta, u svemu: Odjednom, dole, blizu stola Guter sred betona vrela Oima sjajnim u nas kola, Zelen, ukoenoga tela. I mi to zamiljamo da je Sav ivot - tu, sa nama biti: Gledamo gde se strahom sjaje Te oi svikle na zabiti. Motre nas iz njih kamenjari, ukavo lanjsko lie, smola I korov to ga sunce ari - Neznana neka metropola. I ko to svaki od nas bar jednom Zakorai u bespue Tako i on u strahu lednom Banu u grad me nas i kue ... U tren nas sunce iznad kua Obasja sve do biti gole: Zalutale u bespua I zalutale u metropole.

ZAPIS IZ PARKA Tanji se leta nit, al traje. ujem sve sporije otkucaje: U parku bunome do skora Tek retki bat, bez razgovora. To ja koraam. Al tu na klupi to skuplja mrak i senke kupi Sedi jo neko: ovek, ena Il blizog stabla zadnja sena? I mi svedoci nepoznati usmo nad stablom to se zlati Zadnju nit leta gde ba pue. A zatim: vrhove kako hue ...

STARCI NA SUNCU Na malom skveru s dve-tri klupe I s bukom to se slabija ini U sunano se podne skupe Starci iz kue u blizini. U kaputima starim mnogo (Jer emu nov kad dugo traje) mire put sunca ili strogo Zure u tramvaj to tu staje. I ute. A kad tramvaj jekne I krene s bukom u daleko ta jedan od njih drugom rekne Ne uje grad (ni od njih neko). Dvojica akom klupu steu Kao da se za ivot veu Ili da su na sunce oba Izali malo iz svog groba. Kad jedan od njih malo kasni apuu o tom: ta je s njime? A im ga spaze - budu glasni I veselo mu viu ime. Plavi se tako mart nad njima. Strepe da se ne vrati zima. Sa uglaane tramvajske ine Svaki as sunce gasne, sine ...

ZAPIS SA MORA Pod golim brdom, uz samo more, Talasom prenut i sav u peni Otkrih u trenu, nada mnom, gore, Jedan usamljeni cvet na steni. Onako crven, kao da gori, Raspet izmeu dve boje plave Bio je skriven u jednoj bori Nalik na miso kamene glave.

BALADA O JAVNOM KUPATILU Na klupi sede puni tiine. Hodnik je zamuen parom, vlagom. Po rukavima: pauine Pomeane sa mijim tragom. Tu niko ne poznaje nikog. Al neto da ih spoji hoe: Tamni su svi od zla tolikog - Tavana, rupa, neistoe. Jo bruji kao bronza zvona, Od skorog rada meso neko. I lako telo biva tona - Tone u dasku ko u meko. I to se blie snu sve dubljem Jo vre steu bou s rubljem, A kada broj prozovu kome: Trgne se udno ko iz kome. Telo im bude opet lake; Za tren je u kabini svako. (Goli u mlakoj polutami: Usamljenici - prvi put sami.) I ti neznanci - to su pod svodom Istim utali do u sat kasni - U dodiru sa toplom vodom Postaju prisni, bivaju glasni. Pevaju, kalju, cie, hripe, Na beton pljesnu, uvis ipe ... A raziu se malo zatim S licima mrkim, nepoznatim. I posle dugog vremena isti Zastanu pred suterenom: Dole ih eka ivot isti Sa hladnom senom, mesto enom.

POLIVAI Dok spava grad (sem ljubavnika, Pijanih, bolnih i pesnika), Odnekud, kao iz busije, Izmile crne gumene zmije. I s njima mrki polivai Ko s draganama ispod ruku (Teke im repove slabiji vuku, A laku glavu, obino, jai). Slutim za ime ezne slabi: Da jednom i on glavu laku Gumene zmije eljno zgrabi I uz mlaz strani stavi aku. Al nikad ne znam za im jai ude utljivi polivai, Dok ite kroz no gumene zmije Crnim dnom gradske provalije?

SEPTEMBAR Stanimo malo, pesmo! Jesmo li iveli, jesmo? Ti si najlepe sate - Jablani kad se zlate U lakoj magli, peni - Odnela tuno meni.

U RITU Bistra masa reke: beli sprud I travnjak s vitkom topolom. A prema kopnu: vrbe svud Crne se umazane smolom. Rit krije pticu nepoznatu I nekom tajnom otie ilom. U ispucalom bivem blatu:

Le ribe s rodinim krilom. Po ukoenoj vodi: bube I grane to se do pola gube. Zuj, pa lepr, kreket ili Muk u kakvom nismo bili. O, ta je trule zdrava, lei. (Dah ivota i zadah smrti Na istoj su se nali crti.) U rizi panj pred mrakom klei. I dok nad ritom dan polako Naetu svetlost gasi, tuli, Oseam sasvim blizu kako Komad mog srca negde truli.

BELEKA O PASTERNAKU I ZIMI Znam ga za ogromnim stolom (na slici) kako pie I moda oslukuje zuj pele ili um kie. Pa bi da mesto mastila kroz pero med propupi Ili okrene kia i sav prah vremena skupi. On ne samo da uje, on kao i da osea Kako mu vek budui sad rukom dodirnu plea. I nejak vinjevi miris to kroz zavesu plavi Vraa mu unazad ruku da krivi stih ispravi... Snei... Zamiljam celac (to Peredjelkino krije) Ko beo, neispisan papir, na stolu Rusije.

ZA SPOMENIK U PRKOSU Ne digosmo ni kamen usred rata A svi smo pali od ruku delata. Bili smo nekad ljudi, deca, ene, A sada nismo ni prah, niti sene. I niko od nas nikom nee doi

U nepovratnoj mi leimo noi. Pojavimo se katkad u Prkosu Pretvoreni u travu ili rosu. U selu Prkosu, kraj Karlovca, ustae su 21. decembra 1941. godine izvrile pokolj

srpskog stanovnitva. Tog dana je od 608 itelja ovog sela oterano u smrt 470.

ZAPIS Branku Miljkoviu Svud celac. Nigde ni staze uske. Rani mrak. Idem bronzanom drugu. Samo u nebu jo: divlje guske Lete kroz zimsku jezu - jugu. uje li kako nas krikom plave? (Ja utim, nalik tebi skoro.) Veje po nama dugo, sporo. Da l da ti sklonim sneg sa glave? Vidim li (ili predskazujem) Smrt moju i naih poznanika? Kakvu magnetsku tiinu ujem U grudima tvog spomenika!

PROLAZI REKOM LAA

PLAVET Padoh u neznani predeo, pun boljke: S oima to vide i ono eg nema. Jedno uvo - morski umi poput koljke, Drugo - uje neznan zvuk koji se sprema. Boluje mi svako ulo i jo tota: U dan vedar - murim, u mrak - beim zene. Kad mi usta sretnu au ranog mota

Ja niz bilje traim pelin dok ne svene. Kad sam blizu sjaja - ja bih da sam bedan, Pod gipsanim stropom - sanjam tavan hladan. Celog sam se veka vebao da edan Proem pored zdenca, a kraj zdele - gladan. Da me neko nekad vidi (kad ne ujem) Kako mi se lice mrai ko u dimu Pre bi pomislio da ubistvo snujem No da za re plavet traim teku rimu. Proem pokraj blinjih, utke, ko da prei Put i rad me eka: a u meni mrmlja Celo jedno more besmislenih rei I vetar - zapamen s nekog turog grmlja! Mislio sam da e s prvom sedom sve to Prhnuti iz glave: ko od pucnja - eva! A sad dobro vidim da ja opet eto: Pevam, tim to pitam - dokle da se peva? Da li da te, pesmo, zguvam u lopticu Pa da te kroz umu svu no mii gone Ili da te pustim vetru da uz pticu Poleti u neke slepe nebosklone?

PROLAZI REKOM LAA Prolazi rekom laa: val me skvasi. Pa drugi val i trei, peti zatim. Za okukom je nesta ... Ja je vratim Milju i krenem sa njom da ne ai. Na palubi sam, mokroj - jo se sprema. Laari dignu za tren oi s posla I gledaju me: o ko li ga posla? Pa ve posluju kao da me nema. Sunce mi tano na temenu ui (I sve tanije - kako laa plovi). U nebu kobac malu pticu lovi - Nek se i mala ve ivotu ui. Stojimo oba na pramcu: ja s letom. Dva oblaka se pojave, pa odu.

Kao u vrt svoj pogledam u vodu. Gle: jedna riba luta svojim svetom. Promaknu pesak i suton, zid luga. Ima li kog na zemlji, prazni svete? Onda u nebo opet oi: lete Velika ptica i mala (al druga!). Kroz mrak se reka sve vie belasa: To prvo svie na vodi, a zatim Bledi i zemlja s krovljem nepoznatim to crvenije biva svakog asa. Prolazi rekom laa: ja prolazim I skupljam kue, tornjeve s obala. U strogo nebo letne ptica mala A ja je okom opkolim i pazim. Promakne pesak, dan, godina, iblje. Stojim na crnom pramcu, a ve beo. Laari - drugi. Slutim ko kroz veo Da me iz vode motre oi riblje... U vrbi um, al mrtav: ve se gasi. Kroz tren u meni taj zvuk zae jeku. Brujim i gledam: ja sedim uz reku, Na pesku, samcit. Stoti me val kvasi.

METAMORFOZE Ja bih makar za tren da sam neto drugo, Al sa ovom starom milju, okom, uhom. U crep sam se drevnog krova spljosno, ugo: Nek zeleni liaj raste mojim duhom. Ni tu mira nemam jer mi esto doe Neka ptica da mi po temenu eta: Skrije me od sunca krilom pa mi gloe Rujnu duu mesto svoga suncokreta. Onda - moje telo sanja spokoj grma; Moja ruka - granu; prsti - list to huji. Kad nam mranu krunu silni vetar drma: Strana miso kroz nas mesto soka struji. Taman smislih da sam tigar koji grabi

U slobodu ispred krda snanih surla, Avaj: postah vukom koga starost sabi U rupagu mraznu da na nebo urla. Bledost moga ela kameni san sniva: Ja belutak za tren postah ukraj vode. Uz hladni bok, gledam: mala riba pliva Dok mi sunce rame sa pijukom bode. as bih da zamenim noge za dva hrta, Onda ta dva hrta kornjae da budu. Dva ramena moja - postaju dva rta. Sve moje zglobove pretvaram u rudu. Zamenjujem glavu za batensku kuglu I dugo u jednoj leji stojim, bletim. Eno ga i deak na kobnome uglu Gde ne mirno cilja svojim hicem vetim.

MONOLOG itaju nae pesme nate srca Ili ih sito cede, puni jela. Tek katkad zapnu (i namrte ela) O re to se ko iva tu koprca. Poneku ludu re stanu da krote Il im se oko preseli ko nomad Drugoj, nad kojom mure od lepote. (Ne vide u njoj ivog srca komad.) Ili im oi para re nemuta to se stropota tu umesto suze. A kad se one skupe trna i tusta: Bacaju knjigu rukom to je uze. I pesma trune usred nametaja Kao u grobu ivi zakopani. (Opajaju je kada dou dani Vedrijeg marta il aprilskog sjaja.) U uglu gde se senka hvata bre Kuni prah hrli njima ko magnetu I mrano biva rei suncokretu, A vranac sam u sebi nemo re.

Plavu re more pokriva bonaca. Zeleni list se u proleu sui. Suvo je grlo belih kladenaca I krik za pravdom zalud trai ui. Al neka ruka neodluna ipak Segne za knjigom opet (prst u prahu!) I oi vide: u sunevom dahu Treperi reku, ruji grozd, zri ipak. I opet oi mirkaju blaene Kao od sunca morskoga kupai. A ispod rei: podrum, prepun sene I nesanice - sve se jae mrai. I samo retko slina glava neka Klimavu plou probije i pada U podrum kao na dno kakvog ada Gde memla truje a neima leka. U nametaju - dok se kraj njih eta I slatko pria, spava, jede, mnoi - Samuje kao na ivici sveta Komade duha u sopstvenoj koi.

POST SCRIPTUM A smrt smo zvali da nas ratosilja ivota koji bee muka, skoro sram. To smo sad to smo hteli, deca cilja: Ve smo pod zemljom, razbacani, svako sam. Meni istrunu ruka, tebi noga, A jednome od nas samo taka osta. (Preko nje crvi s jednog na drugoga Prelaze koji put kao preko mosta.) Truli nam jezik trule rei smilja. Tek da ih zausti - u prah se osipa. Umesto jedne - probije vlat vilja, A namesto druge - nia vazduh pipa. Tako sa svetom dodirnuti malo I upanieni usred svoje rake Napregnemo se (kom je ta ostalo) Da kroz cev zelenu dobijemo znake.

Nauljeni smo kao hrt do hrta, Al avaj: na plitki svet je predaleko. (Tek meu nama: jekne po kost krta Kad se na kost drugu srui u prah neko.) Sve ove kosti to mi jo ostae Dao bih za jedno oko, ali tamo. Nek ispupeno, oblo (ne ko nae) Gleda iz ledine - otvoreno, samo. Il jedno uvo! Da, to prosto uvo, Da mi je uz grobne lale da promolim I sluam vetar (kao to je duvo), Zuj pile il onaj stari mir to volim. Buba, trn i tvor - razbacani, ivi - Slave svoje pravo to su jo nad nama. Dok vode teku: mali kamen sivi Greje se na suncu (mie obrvama!). Na ivot bacah kamen tako esto. Sada pod zemljom pevam i gle: blatim smrt. S listom to pada menjao bih mesto. ile, u mraku zemlje, tresu gornji vrt.

O piscu Stevan Raikovi je roen 1928. godine u Neresnici (Srbija). Osnovnu kolu i

gimnaziju uio je u Beloj Crkvi, Senti, Kruevcu i Smederevu, a maturirao je 1947. godine u Subotici. Studirao je knjievnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1945. godine, a prvu knjigu 1950. tampao je desetak zbirki stihova (Pesma tiine, Balada o predveerju, Kasno leto, Kamena uspavanka, Tisa, Prolazi rekom laa, Stihovi, Zapisi o crnom Vladimiru i dr.), nekoliko knjiga za decu (Veliko dvorite, Gurije, Vetrenjaa, Male bajke), a objavio je i prepeve (ekspira, Petrarke i modernih ruskih i slovenskih pesnika), kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Prevoen je na vie jezika, a izbori iz Raikovieve poezije objavljeni su na ruskom, ekom, slovakom, bugarskom, slovenakom, makedonskom i albanskom jeziku. Dobitnik je nekoliko istaknutih knjievnih nagrada (Sedmojulska, Oktobarska, Zmajeva, "Milo N. uri" i Neven). Godine 1972. izabran je za dopisnog lana Srpske akademije nauka i umetnosti. Od 1947, ivi u Beogradu.

Za ovu knjigu, izbor iz svoje poezije izvrio je sam pesnik.