UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

ODSEK ZA ISTORIJU

ISTORIJA FRANCUSKE U SREDNJEM VEKU

STOGODIŠNJI RAT

SEMINARSKI RAD

MENTOR: STUDENTI:

PROF. DR BORIS STOJKOVSKI NEMANJA KATIĆ (IS 63/11)

UROŠ NIKOLIĆ (IS 48/11)

NOVI SAD, 2014

1

SADRŽAJ:

UVOD:........................................................................................................................................................3

UZROCI RATA..........................................................................................................................................3

OSVAJANJA EDVARDA III.....................................................................................................................6

OPORAVAK FRANCUSKE......................................................................................................................9

HENRI V I JOVANKA ORLEANKA......................................................................................................11

ZAKLJUČAK:..........................................................................................................................................14

LITERATURA:.........................................................................................................................................15

2

UVOD:

Period između 1337. i 1453. godine istoričari nazivaju Stogodišnjim ratom. Stogodišnji rat nije

bio jedan rat, nego niz ratova koji su, bar formalno, završavani mirovnim ugovorima. Ipak, svi ti

ratovi imaju neke zajedničke odlike koje opravdavaju njihovo povezivanje. Tokom čitavog

razdoblja, vojna oprema i taktika uglavnom se nisi menjali, a formalni ratni ciljevi obe strane

ostali su isti. Pa je sa te strane opravdano držati se tradicije i smatrati da je postojao jedan

stogodišnji rat. Dok god je trajao, ovaj sukob iscrpljivao je ljudske snage i materijalno bogatstvo

obe države i bio je tesno povezan s opštim političkim prilikama u Zapadnoj Evropi. Bez

poznavanja njegovog toga nemoguće je razumeti političku, društvenu i privrednu istoriju Evrope

u 14. i 15. veku.

UZROCI RATA

Pariskim mirom 1259. godine, kralj Henri III (1216-1272) odrekao se svojih zahteva za

Normandijom, Menom, Anžuom, Turenom i Poatuom ali mu je francuski kralj Luj IX (1226-

1270) priznao pravo da zadrži onaj deo vojvodstva Akvitanije koji je još bio u engleskim

rukama, kao feud francuske krune. Stvarna vlast engleskog kralja, koju je vršio njegov senešal

Gaskonje, bila je ograničena na neposrednu okolinu Bordoa i Bajone. Ovaj deo još nosi naziv

vojvodstvo Gaskonje.

Do početka druge polovine 13. veka, francuski kraljevi uspeli su da umanje nezavisnost svojih

velikih vazala. Njihovo najbolje oružje u ovom procesu bilo je učvršćivanje pravila da se žalbe

3

na odluke sudova vazala mogu prosleđivati kraljevskom sudu u Parizu, odnosno pariskom

parlamentu. Ovo se nije sviđalo nikom od velikih vazala, ali bilo je naročito uvredljivo za

engleskog kralja, koji je po rangu bio ravan vladarima iz loze Kapeta. Između senešala Gaskonje

i kraljevskih službenika izbijale su žestoke svađe u koje su se češto mešali njihovi krunisani

gospodari. Francuski kralj je 1294. i opet 1324. zauzeo vojvodstvo Gaskonju, pod izgovorom da

je tamošnji vojvoda buntovan vazal. Mada su oba ova spora na kraju rešena i vojvodstvo je

vraćeno engleskom kralju, ostale su loše uspomene.

Vojvodstvo Gaskanja je bio glavni uzrok napetosti između dva kralja ali nije bio jedini. U 13. i

14. veku pojmovi gusar i mornar bili su sinonimi. Iz godine u godinu, mornari iz Francuske i

Engleske su vrebali jedne druge. Ovo gusarenje bilo je manje ili više ozvaničeno takozvanim

„ovlašćenjima o uzvraćanju“.1

Još jedan od čestih uzroka nesuglasica između Francuske i Engleske bila je složena politička

situacija u grofoviji Flandriji. Flandrija je bila glavno tržište za englesku vunu, a carine na izvoz

vune predstavljale su značajan deo prihoda engleskog kralja. Zbog toga, on nikako nije hteo

francuski kralj zagospodari Flandrijom, što bi mu omogućilo da ometa trgovinu vunom kad god

to poželi.

Odnosi između kraljeva Francuske i Engleske postali su još složeniji 1328., kada je Edvard III

postao jedan od mogućih naslednika francuskog prestola. Naime, 1316. godine smrću kralja Luja

X( 1314-1316.) Francuska se našla u velikim nevoljama, pošto je kralj ostavio samo jednu

kćerku i trudnu udovicu. Francuska se sučila sa pitanjem koje se nikada ranije pred nju nije

postavilo – da li žena može naslediti presto? Svađe su bile žestoke i potezani su jaki argumenti,

ali pobedilo je mišljenje onogo ko je već bio na vlasti. Tako je Filip, brat Luja X, krunisan za

kralja Francuske. Vladao je u periodu od 1316. do 1322.

Njega je nasledio Karlo IV(1322-1328.). Pošto ni Karlo nije imao sina, njegovo smrću 1328.

izumrla je muška linija starije loze kuće Kapeta. Za one koji su verovali da žena ne može ni

poneti niti preneti prava na francusku krunu, naslednik upražnjenog prestola bio je Filip, grof

Valoa, sin Karla, grofa Valoa, mlađeg brata kralja Filipa IV. Međutim, ako se prihvati da žena

može preneti prava na krunu svom sinu, postojao je jedan bliži rođak. Engleski kralj Edvard II

bio je oženjen Izabelom, kćerkom Filipa IV i sestrom poslednjih kraljeva, a engleski kralj Edvard

1 Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd, 2002, 373. str.

4

III bio je njen sin. Edvard je 1329. godine otišao u Francusku i položio zakletvu vernosti Filipu

VI za svoje vojvodstvo Gaskonju, čime ga je, naizgled priznao za kralja Francuske.

Edvard III je 1330. napunio osamnaest godina i počeo samostalno da vlada. Bio je vladar snažne

volje i čvrste ruke. Znao je da odabere sposobne ljude koji će voditi njegovu administraciju, ali

lično se malo interesovao za pojedinosti iz oblasti državnih poslova. Bio je izvanredan

zapovednik, sposoban da nadahne svoje vojnike i da ih vešto predvodi na bojnom polju. Zbog

slabgo dodira sa stvarnošću nije bio dobar strateg. Edvard III uvek je ciljao na nešto što je daleko

prevazilaazilo njegove sposobnosti i sredstva kojima je raspolagao. On je bio vitez sa krunom2 na

glavi, odnosno vladar potpuno obuzet viteštvom. Kao takav, nije se ni najmanje ustezao da

potroši žive snage i finansijska sredstva Engleske u nastojanju da stekne slavu.

Francuski kralj Filip VI(1328-1350) imao je iste slabosti kao njegov suparnik, samo naglašenije,

a da pri tom nije imao nijednu dobru osobinu kojom bi to nadoknadio. Pre nego što se popeo na

presto, stalno je bio u velikim dugovima zbog svojih sklonosti prema raskošnom životu i

viteškim razonodama poput turnira. Kao i Edvard, i on je želeo ugled i slavu velikog ratnika, ali

za razliku od njega, nije imao sposobnost da predvodi ljude niti se razumeo u taktiku. Bio je

gord, uvredljiv i gotovo bolesno sumnjičav prema svakome.

Bilo je jasno da i najmanji povod može dovesti do rata između dvojice vladara kakvi su bili

Edvard III i Filip VI. Povod je pronađen u vojvodstvu Gaskonji. Pravnici sa Filipovog dvora,

procenili 1330. godine da zakletva vernosti koju je Edvard III dao 1329. godine nije bila

odgovarajuća, pošto je on položio običnu zakletvu, a ne zakletvu kojom bi priznao Filipa za

prvog među svojim seniorima. Edvard je odbio da ispravi ovaj nedostatak, pa je došlo do

diplomatskog spora. Istovremeno, broj žalbi upućenih iz Gaskonje pariskom parlamentu naglo je

porastao. Najzad, Filip je procenio da je kucnuo čas da istera Engleze iz Gakonje, i 1337. godine

objavio je konfiskaciju vojvodstva. Edvard je objavio rat Filipu. Mada Edvard nije odmah uzeo

titulu kralja Engleske i Francuske, jasno je pokazao da to namerava da učini.

Ako se gleda po ukupnim snagama, Francuska i Engleska nisu se mogle ni uporediti. Engleska je

imala oko 2,2 miliona stanovnika, dok je na zemljama koje su priznavale vlast Filipa VI živelo

16 miliona ljudi. Međutim, u 14. veku ukupne snage nisu mnogo uticale na stvarnu moć države.

2 Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd, 2002, 376. str.

5

Ključ je bio u tome ko kontroliše te snage i da li se one mogu iskoristiti na najbolji način. Tada je

saobraćaj bio skup i težak, bilo je gotovo nemoguće organizovati efikasan sistem snabdevanja,

pa su vojske uglavnom morale da se izdržavaju od oblasti u kojima su se nalazile. Zbog toga one

nisu mogle da budu jako brojne, bez obzira na to koliko je ljudi teorijski bilo na raspolagannju.

Ukupni broj ljudi sposobnih da efikasno služe u vojsci verovatno se nije mnogo razlikova u dve

države. Takođe, vrlo je verovatno da su prihodi Edvarda III bili nešto veći od prihoda njegovog

protivnika.

Francuska vojska iz 1337. godine malo se razlikovala od one iz 12. i 13. veka, Njenu osnovnu

snagu činili su kontingenti teško naoružanih konjanika-plemića koji su pratili svoje seniore u

pohodu. Viteški oklop bio je nešto teži nego ranije. Pošto je oprema bila izuzteno skupa, nju su

imali samo najbogatiji vlastelini, dok je ostalo plemstvo nosilo lakši oklop. Njih su, po pravilu,

nazivali štitonošama. ili seržanima na konjima. Jedina suštinska razlika između teške konjice iz

1337. i feudalnih kontigenata iz 13. veka bila je u tome što je ona za službu primala platu. Pored

konjice, bila je tu milicija gradova, koja se sastojala od pešadije naoružane dugačkim kopljima.

Engleska vojska mnogo je uznapredovala od vremena Jovana bez Zemlje. Edvard I je shvatio da

mu je i pešadija kao i konjica potrebna. Tokom ratova u Velsu, engleska pešadija je preuzela,

verovatno iz tih krajeva, dugi luk. Njegova najveća prednost bila je u brzini odapinjanja. Edvard

I nije naročito cenio slabu pokretljivu i nedisciplinovanu feudalnu vojsku. Oslanjao se na plaćene

čete. Četa je formirana tako što je nekom iskusnom i sposobnom ratniku, najčešće vitezu, davana

određena svota novca da unajmi vojnike. Te stvorene čete sastojale se od nekoliko konjanika i

većeg borja pešaka, ukopno oko stotinu ljudi. Pored njih, u vojksu su ulazile i velmože, erlovi i

moćni baroni, od koji se očekivalo da služe besplatno koliko god se od njih traži. Pored ovih

snaga, engleski kralj oslanjao se na svoje Gaskonjce. Plemići iz tog vojvodstva davali su mu

jedan broj teških konjanika, puput onih u francuskoj vojsci.

OSVAJANJA EDVARDA III

Dok je kralj engleske prikupljao vojsku, on je i pažljivo vodio računa o stvaranj saveza nemačkih

kneževa protiv Francuske. Ludvig od Vitlsbaha, vojvoda Bavarske i car Svetog rimskog carstva,

je imenovao Edvarda za carskog vikara u oblasti donje Rajne.

6

Engleski kralj je 1338. godine prešao na kontinent, ali vremenske prilike više nisu dozvoljavale

bilo kakva ratna dejstva. Iduće 1339. godine Edvard je opet doveo vojsku. Oba kralja su krstarila

zemljom ali nijedan nije smeo da se upusti u bitku. Do kraja godine Edvard je već potrošio sav

svoj novac. Čim je engleskom kralju počelo da ponestaje novce, naklonost nemačkih kneževa se

smanjila. Do 1341. godine car i njegovi vazali sporazumeli su se sa Francuskom. Pošto je kralj

Filip takođe potrošio svu gotovinu kojom je raspolagao, izgledalo je da će se rat tiho ugasiti sam

od sebe, bez ikakvih posledica za bilo koju stranu.

Nova varnica je 1341. ragorela plamen koji se gasio. Jovan, vojvoda Bretanje, umro je bez

naslednika, pa su na vojvodstvo polagali pravo kćerka mlađeg brata i njegov najmlađi brat Jovan,

grof Monfora. Sud kralja Filipa je presudio da Bretanja može da pređe pod vlast jedne žene.

Jovan od Monfora požurio je u Englesku i tamo obezbedio podršku Edvarda III. Tako je počeo

rat za bretonsko nasleđe, koji će trajati dvadeset tri godine. Mada je do 1346. godine Jovan od

Mnofora umro, Edvard je sa oduševljenjem nastavio borbu u ime njegovog malog sina.

Dok su se engleski i francuski zapovednici borili u Bretanji, snage kralje Filipa pokušavale su,

uglavnom bezuspešno, da osvoje vojvodstvo Gaskonju. Edvard se iskrcao u La Ogu u

Normandiji, pa je odatle opljačkao napredni grad Kaen. Trebalo je da se vrati u Englesku, ali su

ga moranri ostavili, pa mu je samo jedna mogućnost preostala, da se probije do Flandrije i tamo

spoji sa saveznicima.

Posle prelaska reke Some, kralj Filip ga je sustigao. Kralj Edvard izabrao je prirodno pogodan

položaj na jednom brežuljku severno od šume Kresi. Kralj Filip nije imao nikakvu taktiku u bici

kod Kresija. Njegovi ljudi su jednostavno jurišali na neprijatelje čim bi stigli na bojište. Ovde se

pokazala nadmoć engleskog oružja. Snage kralja Filipa su bile skroz potučene. Edvardu je sada

Severna Francuska bili prepuštena na milost i nemilost, ali pošto nije imao dovoljno snaga za taj

poduhvat, rešio je da osvoji utvrđenje Kale, kako bi imao lakši pristup Francuskoj pri sledećoj

invaziji. Kale je ostao neosvojiva engleska tvrđava sve do 1558. godine.

Kralj Filip VI umro 1350. godine. Nasledio ga je njegov sin Jovan (1350-1364.) nazvan Dobri.

Jovan je bio još više obuzet viteškim idealom, a i slabije pameti od njegovog oca. Uskoro je

stekao i novog neprijatelja, Karla od Navare, nazvan Karlo Loši. Karlo Loši je stupio u savez sa

Edvardom III. Karlovo kraljevstvo Navar bilo je daleko i odatle nisu mogle doći naročite

7

nevolje, ali njegovi posedi u Normandiji bili su prepuni utvrđenih zamkova čije su kapije bile

otvorene za englesku vojsku.

Posle pada Kalea, usledio je niz primirja koja su se smenjivala sa manjima čarkama, a sve do

1355. godine nisu preduzimane veće operacije. 1355. godine Englezi su izveli dva pohoda na

francusku teritoriju. Edvard III se iskrcao u Kaleu i krenuo prema unutrašnjosti, u međuvremenu,

Edvard, princ od Velsa, koji je zbog boje svog oklopa nazvan Crnim princom, prešao iz

Gaskonje u južnu Francusku predvodeći mali, ali veoma pokretljivu vojsku. Opljačkao je i

popalio čitavu grofoviju Tuluzu. Kada je kralj Jovan saznao za pohod Crnog princa, rešio je da

krene na njega.

Princ Edvard zauzeo je položaj jugoistočno od grada Poatjea. Prva dva francuska odreda je princ

Edvard razbio. Ostao je samo treći francuski odred kojim je zapovedao sam kralj. Svaki

razuman vladar spasao bi sebe i ljude koje je predvodio, svestan da je bitka izgubljena, međutim,

Jovan je bio vitez i nije želeo da ustukne pred neprijateljem. Kralj Jovan i njegov sin Filip su bili

zarobljeni.

Bitkom kod Potjea završila se prva faza Stogodišnjeg rata. Kralj Jovan je pristao na mirovni

ugovor 1359. godine. Njegov otkup utvrđen je na četiri miliona kruna. Gaskonja je proširena

tako da je sada obuhvatala vojvodstvo Akvitaniju u celini, a Engleska je dobila i Turenu, Anžu,

Men, Normandiju, sizrenstvo nad Bretanjom i oblast oko Kalea. Dogovororeno je da se on

odrekne svog prava na francuski presto, a Joavn vrhovne vlasti nad Edvradovim posedima u

Francuskoj. Niko ozbiljan nije očekivao da će ovaj ugovor biti poštovan. Pa je Dofen i Crni princ

počeli stvarne pregovore. Iz njih je proizašao ugovor u Bretinjiju. Otkup je smanjen na tri

miliona kruna. Edvard je dobio drevne zemlje vojvodstva Akvitanije, grofoviju Pontije i manju

oblast oko Kalea. Nakon izvršenja primopredaje teritorija i isplate otkupa, trebalo je da se i

Edvard i Jovan odreknu svojih prana na francuski, odnosno ne engleske posede u Francuskoj.

Nikada nije postojala ni najmanja mogućnost da ugovor iz Bretinjija bude realizovan. Uskoro je i

kralj Jovan umro u Londonu. Novi kralj Francuske Karlo V (1364-1380) bio je potpuno drugačiji

od oca i dede.

8

OPORAVAK FRANCUSKE

Izmedju 1364. i 1367. odigrala su se tri znacajna dogadjaja. Dva su oznacila kraj nevolja

koje su dugo morila francusku krunu, a treci je nagovestio ozbiljne teskoce. Jovan od Monfora

odnosi 1364. pobedu nak Karlom od Bloa. Time je pitaje Burgundije reseno. Iste godine

kraljevska vojska odnosi pobedu kod Kosrela. On je bio primoran da preda veliki deo poseda u

Normandiji. Poslednji od loze vojvoda iz Burgundije umro je 1361. ostavivsi kao svoje

naslednike kralja Jovana i Karla Loseg. Karlo se smatrao da je njegovo pravo nasledstva jace i

dosao je u sukob sa Jovanom kojeg je savladao kod Kosrela.

Jovan je zadrzao Burgundiju u kraljevskom domenu, ali je vlas dao svom mladjem sinu

Filipu. Mladi vojvoda je bio ambiciozan i pohlepan, pa je bacio oko na cerku grofa Flandrije,

koja je trebala da nasledi sve zemlje svoga oca. Margaretin otac je zeleo savez sa Engleskom i

verio ju je sa Edmundom od Lenglija, sinom Edvarda III. Karlo to nije zeleo da dopusti. Lako je

ubedio papu da osujeti taj brak, da bi 1367. odobrio brak izmedju Margarete i Filipa. Filip tako

postaje gospodar Flandrije, Burgundije i Frans – Komta.

Karlo V je zeleo da izvrsi odredbe ugovora iz Bretanje. Po novom dogovoru iz 1366.

Karlo se obavezao da redovno placa rate otkupa. Edvard je za uzvrat oslobodio taoce kraljevske

krvi. Zeleo je i da povrate teritorije koje je izgubio. Crni Princ koji je u ocevo ime vladao

Akvitanijom, bio je efikasan i strog vladar. Ubirao je visoke poreze. Narod oblasti pridodate

Gaskonji naucio je na cvrstu ruku vladara, dok su gaskonjski plemici bili naviknuti na slabe

vladare. Ubrzo su dva najjaca barona Gaskonje Jovan I i Arno Amanije uputili zalbe u Pariz.

Crni Princ je proglasen za nevernog vladara i oduzeta mu je 1369. Akvitanija, cime je rat opet

poceo.

Englezi su u narednom periodu vrsili pljackaske pohode. Godine 1373. Englezi se

iskrcavaju u Kaleu, prolaze kroz Sampanju i stizu do Bordoa. Po nalogu Karla V Francuzi su

vesto izbegavali bitke. Manjim snagama su pokusavali da ometaju pohod.

Dok su Englezi bez ikakvog cilja krstarili zemljom Francuzi su osvajali njihove tvrdjave.

Rukovodjenje ovim akcijama bilo je dodeljeno Karlovvom bratu Luju od Anzua. Znacajan je bio

i Bertran Digelken. Od Krala V je dobio titulu konetabla i dobio je odresene ruke za borbu sa

9

Englezima. Istakao se u borbama kod Kalea cime je uspeo da odsece znacajan deo Engleskih

snaga. Jos jedan znacaj zapovednik bio je Luj vovjoda od Burbona, jedan od najmocnijih

vlastelina. On se cak usudio jednom prilikom da napadne zamak Crnog Princa, koji je i zauzeo.

Francuska vojska je nizala uspeh za uspehom. Edvard III je ostario, Crni Princ je takodje

bio loseg zdravlja. Engleske tvrdjave padale su jedna za drugom, sve dok 1374. padom La Reola,

vojvodstvo Gaskonja nije svedeno na priobalje. Karlo V je uspeo da povrati cak i vise nego sto

su njegovi prethodnici izgubili.

Ipak kada je izgubio potrbu za placenicima Karlo V je prestao da ih placa. Da bi se

obezbedili oni su poceli da pljackaju okolinu. U pocetku nazivane Slobodne cete, oni su

pretstavljali ozbiljnu pretnju miru u Bretanji. Porazio ih je Digelken koji je u sukobu sa njima

poginuo.

Crni princ je umro 1376., Edvard 1377. a Kralo V 1380. Izmadju njih nije zakljucen

nikakav ugovor sve dok 1396. nije zakljuceno 1396. zakljuceno dvadesetogodisnje primirije

sklapanjem braka izmedju engleskog kralja Ricarda II i Izabele, cerke francuskog kralja Karla

VI. U to vreme vladari obeju drzava su bili previse zauzeti unutrasnjim sukobima. Vladavina

Ricarda II protekla je u znaku mnogih pobuna od kojih se poslednja zavrsila njegovim

svrgavanjem i dovodjenjem na vlast Henrija IV. Ali ni njegova vladavina nije bila nista manje

burna jer se i on morao nositi sa brojnim ustancima.

U Francuskoj nakon smrti Karla V njegov sin Karlo VI je jos uvek bio maloletan pa su

vlast preuzeli knezevi kraljevske krvi: Luj vojvoda od Anzua, Filip vojvoda Burgundije i Luj

vojvoda Burbona. Kada je Luj od Anzua umro 1384. Filip od Burgundije je preuzeo svu vlast u

Francuskoj dok je Karlo VI maloletan. Kada je preuzeo vlast vratio je na polozaje sve one koji su

sluzili njegovog oca a knezevi ih smenili. Takodje je svog brata Luja vojvodu od Orleana obasuo

posedima. Kralj je bio slabog mentalnog zdravlja i kada bi sasvim poludeo vlas su preuzimali ili

vojvoda Burgundije ili Orleana. Zbog toga je drzava bila u potpunom haosu. Filip od Burgundije

umire 1404. i nasledjuje ga sin Jovan.

Vojvoda Jovan je ubrzo resio da se otarasi sviga suparnika Orleana. Godine 1407. jedna

grupa je napala i ubila Luja od Orleana. Tada se Francuska podelila na dve strane. Mladi vojvoda

10

Karlo od Orleana postao je nepomirljiv prema Jovanu. Plemici su bili na strani Karla a gradovi

na strani Jovana. Sukob se zavrsio 1413. kada je Jovan isteran iz Pariza.

HENRI V I JOVANKA ORLEANKA

Kada je 1413. umro engleskog kralja Henrija IV nasledio njegov sin Henri V. Henri V je

ubrzo obnovi ratne sukobe, posto je jos uvek polagao prava na francusku krunu. Henri je zeleo

citavu Akvitaniju, Anzu, Men, Turenu i Normandiju. Godine 1415. iskrcao se u Normandiju.

Medjutim dolazi do epidemije dizenterije i Henri se vraca kuci preko Kalea.

Ta njegova odluka da se vrati preko Kalea bila je krajnje ne promisljena. Kada je saznao

da Francuska vojska nastupa prema njemu, shvatio je da su njegovi ljudi previse slabi da bi

prihvatili borbu. Ipak zbog isto toliko nepromisljenosti knezeva Francuskih do borbr je doslo.

Btka se odigrala kod Azenkura i Englezi su naneli Francuzima strahovit poraz. Poginuli su i

vojvode Orleana i Burbona.

Porazom kod Azenkura stranka Armenjaka i vojvoda Burgundije je opet postao gospodar

Francuske. Ono sto je ostalo od njegovih neprijatelja predvodio je dofen Karlo, koji je nastojao

da sa vojvodom jovanom odrzi mir u zemlji ne bi li se sukobio sa Englezima. Medjutim vojvoda

Burgundije je iznenada ubijen i vojvodstvo je Preuzeo Filip, koji je odmah sklopio savez sa

Henrijem V. Posto je Burgundijska strana drzala u svojim rukama Pariz i kralja ona je 1420. u

gradu Troa sklopila sporazum sa Henrijem V. Ovim ugovorom dofen Karlo je bio razbastinjen

zbog svojih tzv. Uzasnih zlocina. Naime, kraljica je bila naterana da izjavi da kako on nije sin

Karla VI, i nazvan je takozvani dofen. Dogovoreno je da se Henri V ozeni kraljevom cerkom

Katarinom i tako postane naslednik francuskog prestola. U medjuvremenu, dok mu je tast jos bio

ziv, Henriju je predata Akvitanija i Normandija. Vojvoda Burgundije je fakticki dobio

nezavisnost.

Tokom 1422. umrli su i Karlo VI i Henri V pa su u skladu sa ugovorom iz Troa i kruna

Engleske i Francuske pripale Henrijevom sinu Henriju koji je bio star nekoliko meseci. Njegovi

stricevi Jovan i Hemfri postali su namesnici Francuske i Engleske. U stvari Francuska je bila

podeljena u tri drzave. Jovan je u ime sinovca vladao Normandijom, Menom, Sampanjom i Il de

11

Fransom. Status blizak nezavisnosti koji je imala Burgundija sada je potpuno zaokruzen.

Vojvoda Bretanje priznao je Henrija VI za vladara, cime je njegova teritorija usla u sastav

Engleske, ali je bio krajnje nepouzdan vazal. Sva Francuska juzno od Loare izuzev Gaskonje

priznavale su dofena Karla za kralja, koji je za prestonicu izabrao Briz.

Dofen je bio u dobrom polozaju. Visi slojevi u Engleskoj nisu bili zainteresovani za

francuske posede Henrija VI. Jovan je imao jako malo engleskih vojnika i jedva ih je placao.

Vojvoda Burgundije je jedino brinuo kako da uveca svoji moc u istocnoj Francuskoj i

Nizozemskoj. On je Jovanu obecavao pojacanja ali ona su retko stizala. Uz to je i veci deo vazala

na Jovanovim domenima ostao varen dofenu. Uz to dofena je priznao i veci deo francuskih

zapovednika.

Karlo je bio bolesljiv, pitom i slabe volje. Uticajni vojvoda La Tremoala ga je drzao pod

svoje. On nije zeleo da dofen povrati krunu. Jedina njegova smetnja bila je Jolanda od Aragona,

vojvotkinja Anzua, uz ciji blagoslov je La Tremoral ubijen.

Jovan se od 1428. nosio sa zamrsenim problemom. On je zeleo da prosiri zemlje svoga

sinovca juzno od Loare, ali su tuda gospodarili Vojvode od Orleana i Anzua. On je zeleo da ih

pridobije za sebe. Vojvoda Orleana bio je zarobljen u Engleskoj, ali je posede branio njegov

polubrat. Jovan je procenio da je bolje da zarati sa njim nego sa Anzuom.

Za to vreme u Sampanji se javio novi problem. Njemu je pocela smrtno da dosadjuje

jedna seljanka iz sela Domremi, koja je pridobila veliki broj seljaka na svoju stranu. Njeno ime je

bilo Jovanka. Ona je bila resena da razbije opsadu Orleana i krunise kralja u Remsu. Svojom

upornoscu uspela je da izdejstvuje da je sastanu sa dofenom 1429. Veruje se da je ona tada Karlu

ulila hrabrost i snagu za borbu. Jovankina prosta vera ubedila je Karlove vojskovodje u uspeh i

vojnicima ulila snagu za borbu. I tako je Francuska vojska uspela u potpunosti da ocisti dolinu

Loare od neprijatelja.

Raybijanjem opsade Jovanka je ipunila deo njenog zadatka. Drugi je bio krunisanje kralja

u Remsu, jer dokle god dofen nije krunisan Francuska fakticki ne postoji. Karlo se potom

odlucio na pohod na Rems u koji je usao 16. jula i sutradan je krunisan, cime je postao kralj

Karlo VII.

12

Ipak Jovanka se nije tu zaustavila. Noseni njenim borbrnim zarom francuska vojska stize

do Pariza. Medjutim Englezi su se cvrsto drzali. Zbog svih ovih dogadjaja francuska blagajna je

ispraznjana. Dvoranima se takodje nije svidjalo da se veliki novac trosi na rat, pa su savetovali

kralja da se okrene diplomatiji. Ako bi pridobili Bretanji i Burgundiju rat bi za Engleze bio

izgubljen. I borbe su polako utihnule.

Burgundjani su uspeli da se konsoliduju i krenili su u protiv napad, zauzavsi nekoliko

utvrdjenja. Resena da povede borbu Jovanka je sa nekolicinom svojih pristalica krenula da

pojaca opsadu Pariza. Iako su bili iznanadjeni Burgundjani su se ubrzo konsolidovali i razbili

Jovankine snage. Iako je bila porazena nastavila je borbu, dok je Burgundjani nisu zarobili. Ona

je ubrzo otkupljena od Jovana Luksemburskog i sprovedena sudjenju. Proglasena je za jeretika,

jer je na sudjenju prkosila crkvi koja je njene vizije smatrala obmanom. Zbog svega toga Jovanka

je spaljena na lomaci.

Iako ga je mnogo zaduzila Karlo nije preduzeo nista da je spase. Jovan Luksemburski bi

je rado prodao i njenim prijateljima ali niko nije poslao ponudu. Tak kada je shvatio da je ucinio

veliku gresku preduzeo je Karlo mere da skine ljagu sa njenog imena.

Posle njene smrti rat je nastavljen, jednako besciljan. Karlo nije imao ni licne snage ni

sredstava da preduzme neki konkretan korak. Shvatio je da mu nista drugo ne ostaje nego da

sklopi mir sa Burgundijom. Godine 1434. prihvatio je da razmotri uslove mira, ali je zahtevao da

na sastanku budu i njegovi saveznici Englezi. Sledece godine sastali su se u Arasu. Tu je postalo

jasno da je mir sa Engleskom nemoguc. Jovan od Bredforda je zahtevao da Henri VI bude

priznat za kralja Francuski stim da Karlo VII zadrzi svoje posede ali da bude Henrijev vazal.

Englezi su napustili pregovore sto je ostavilo Filipu Burgundskom odresene ruke da sklopi

ugovor u Arasu. Filip je dobio Makon i Okser. Dok god je Karo VII ziv vojvoda je bio

oslobodjen zakletve na vernost za posede koje je drzao u ime francuske krune. Karlo je

prihhvatio javno pokajanje za ubistvo vojvode Jovana.

Bedford je umro ubrzo posle ovog sporazuma, ali su ljudi koji su drzali francuske posede

u ime Henrija VI uspeli da se odrze jos punih petnaest godina. Poslednja bitka na severu vodjena

je u Normandiji 1450. Ta bitka je donela jednu novinu. Englezi su zauzeli polozaj na jednom

brdu, ali Rismond sada nije jurnu na njiih nego ih je bombardovao topovima dok im nije razbio

13

bojni red. Dve godine kasnije oslobodjena je i Gaskonja. Hentiju VI je ostao samo grad Kale.

Iako su engleski kraljevi jos dugi niz godina nosili titulu kralja Francuske to je bilo samo prazno

dostojanstvo.

ZAKLJUČAK:

Stogodišnji rat je doneo mnoge novine, od vojne tehnologije vođenja rata do promena u društvu

koje su donele ne samo za ove dve zaraćene države nego i šire. U vojnom smislu, najvažnija

posledica bilo je napuštanje feudalne vojske koje su bile vezane za neku teritoriju. Posle rata

profesionalne vojske su zamenile stare vazalnu vojsku, i njeno delovanje bilo je delotvornije,

takođe, došlo je do upotrebe baruta.

Što se tiče društvenih promena, rat je pokazao da organizacija države i njenih institucija bio

jedan od presudnih faktora u ovom sukobu. Francuska je bila podeljena, vazali su imali široka

ovlašćenja, i upravo je ovo možda izazvalo poraze na početku. Kada je Francuska bila

reorganizovana rat se okrenuo na njenu stranu.

14

LITERATURA:

Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd, 2002

Eduar Peroa, Rože Duse, Latrej Andre, Istorija Francuske, Knj. 1, Od najstarijeg vremena do

1774, Beograd, 1961

15