Zoran Konstantinović

Strani pisac u nasIz knjige Komparativno viđenje srpske književnosti, Novi Sad, Svetovi,

1993, str. 62-125.

U najširem i najobuhvatnijem priručniku sa podacima o našoj zemlji i životu našeg naroda u prošlosti i sadašnjosti (Enciklopedija Jugoslavije) nalaze se i prilozi koji govore o našim literarnim vezama sa drugim narodima, a to su - pođemo li abecednim redom - sa arapskim svetom, sa Albancima, sa Britancima, Bugarima, Francuzima i Grcima, sa Indijom, sa Mađarima, Nemcima, Poljacima, Rumunima, Rusima (uključujući i Ukrajince), te sa Italijanima (Talijanima) i Turcima. Ovi prilozi veoma su neujednačeni po načinu svog pristupa, te po sadržaju i obimu. A nedostaju, na primer, prilozi o našim vezama sa Amerikom, sa Špancima ili sa Slovacima, što se tiče Čeha, reč je jedino o kulturnom životu češke manjine u Jugoslaviji a ne o našim vezama sa češkom književnošću. Uz to, dok se u prvom izdanju polazi od pojedinih jugoslovenskih naroda i njihovih veza sa drugim kulturama i literaturama, u drugom izdanju su izlaganja uokvirena u administrativne podele na republike i autonomne pokrajine, čime je sproveden princip koji se u mnogo slučajeva pokazuje kao posve neodrživ. Pa ni pri ovakvoj podeli nije uvek lako naći odgovarajuće podatke. Pod odrednicom Antika, na primer, ne govori se ni o staroj grčkoj ni o rimskoj književnosti, te ćemo podatke samo za ovu prvu naći pod odrednicom Grčka, i to samo u prvom izdanju (tom 3), dok u klasičnim rimskim pesnicima u nas nigde ni traga, ali umesto toga čitamo veoma opširan prilog o trajanju latinske civilizacije kroz tradiciju humanizma pod naslovom Latinitet kod Južnih Slovena, pa je i članak oBizantijsko-južnoslovenskim odnosima. nesrazmerno kratak, dok prilogTalijansko-jugoslavenski odnosi ovaj problem svodi na dva viđenja (“Talijanska književnost kod Hrvata” i “Talijanski pisci o južnoslovenskim narodima”).

Možda je sve pokušaje da se sintetički prikažu naše interliterarne veze trebalo prilagoditi zajedničkoj kompoziciji, a pre svega posvetiti odgovarajuće odrednice uz to i prisustvu pojedinih velikih svetskih pisaca u nas, što bi odgovaralo i zamisli u već spomenutom uvodu Pola Van Tigema. Nabrajajući

postojeće radove na osnovnu temu o susretu francuske sredine sa stranim književnostima, Pol Van Tigem konstatuje da su u središtu ovakvih razmatranja redovno strani pisac ili pesnik, ili pak neka grupa pisaca ili pesnika, te da je zapravo reč o nekoj vrsti doksologije, pristupanja sa uvažavanjem i željom da se u ovom slučaju i prihvati ono što je izazvalo ovakvo interesovanje. Takođe konstatuje da se u tim radovima uglavnom polazi od četiri momenta, makar ne uvek istim redosledom: od uspeha koji je strani pisac doživeo u svojoj sredini, od načina prihvatanja u njegovoj sredini, od prihvatanja i podražavanja ovoga dela od strane Francuza, i kao četvrto od trajnijeg uticaja koje je ono izvršilo na njih..

Pri tome redosled u razmatranju ova četiri momenta neće uvek biti isti, no teorijski mogao bi se uopštiti kroz pitanja: Na koji su način zemlja ili autor koji prihvataju stranog pisca saznali za njega? Preko kog dela? Da li su se neposredno upoznali sa tim delom ili su ga čitali u prevodu i kakve je vrednosti bio ovaj prevod? Na kakav je prijem ovo delo naišlo posebno u postojećim literarnim krugovima, u štampi, u široj javnosti one zemlje koja je u ulozi recipijenta? O kakvim bi se pri tome posebno ispoljenim simpatijama moglo govoriti ili, suprotno ovome, takođe o eventualnim otporima? Kako se realno, naime, u kolikom broju primeraka, delo širilo u toj sredini, a posebno u kojim njenim društvenim slojevima? Ukoliko je podražavano, ko ga je podražavao i šta je iz takvog dela podražavano - žanr, stil, ideja, osnovni ton, siže ili dekor? A ukoliko i nije formalno podražavano, da li je ovakvo delo ipak uticalo na razvoj duhovne misli, na umetnost a ne samo na književnost? Da li je ovakav uticaj ostao samo na površini ili je zalazio dublje? Da li je bio efemeran ili trajan? Koji su se elementi ovakvog dela sačuvali do danas, bilo u duhu ili u osećanjima recipirajuće sredine, da li je ono možda doprinelo tome da se kristališe neko novo duhovno središte u toj sredini, ili je, eventualno, delovalo suprotno i uticalo na to da se povede borba ne bi li se sprečilo da se obrazuje kakvo novo središte i uopšte da se spreče tendencije koje vode u tom smeru? Na kraju, na koji način uticaj pisca na stranu sredinu upotpunjuje takođe sliku koja postoji o njemu, o grupi kojoj je pripadao, pa i o književnosti u celini iz koje potiče, te uopšte - u kojoj meri su ova tri faktora, bilo svaki od njih posebno ili sva tri zajedno, prisutni u tokovima književnosti koja ih prihvata i kakvu su ulogu odigrali u njenom razvoju(Litterature comparée, str. 117-118).

Kao paradigmatski primer za ovakva istraživanja, Pol Van Tigem navodi deloGoethe en France takođe već spomenutog Fernanda Baldensperžea, objavljeno 1904. godine. Eto, kaže Pol Van Tigem, iz ovog Baldensperžeovog dela kao osnova proizlazi pre svega široko i duboko poznavanje Geteovog stvaralaštva, na što se nadovezuju rezultati sistematskog anketiranja francuskih pisaca u vremenu od 1770. do 1880. godine, pa i onih drugorazrednih i trećerazrednih, o tome šta su oni znali o Geteu, te su ovakvim ličnim iskazima dodati još i najbrižljivije prikupljeni

podaci iz dugotrajnih traganja po francuskim novinama i časopisima iz tog vremena. Ovi podaci su hronološki sređeni, pa se na taj način postepeno i iz raznih uglova gledanja može otkriti kako se kod Francuza razvijala slika o Geteu i kako su oni u tom razdoblju primali i ocenjivali njegovo delo. Kao ličnost na početku još posve anoniman, poznat isključivo kao “pisac Vertera",Gete u svesti Francuza postepeno postaje "Olimpljanin" ("Olympien") pa i dostojanstveni patrijarh iz Vajmara, a uporedo s time i njegova dela - romani, pesme, drame - sve su poznatija i sve dublje prožimaju Francuze, pa otuda se i njegov uticaj sve više širi i sve se više produbljuje, od početnih servilnih podražavanja Vertera on će francuske čitaoce osposobiti da se uzdignu do problema koji proizlaze iz drugog dela Fausta, u kome su sadržane najsuptilnije misli ovog velikog pesnika o životu i o umetnosti.

Postoje i kod nas ovakva dela, po pravilu doktorske disertacije ili studiozne monografije, a ponekad i u vidu samo manjeg rada no nagoveštaja za poveću raspravu, u kojima se upravo na ovakav ili približan način pristupa pojedinim velikim piscima svetske književnosti u našoj sredini. Prva među njima, koja su ujedno za nas utrla i ovakav metodološki put, nastala su u vremenu između dva svetska rata i mi ih navodimo hronološkim redom: Vladeta Popović,Shakespeare in Serbia, London, 1928; Ilija Petrović, Lord Bajron kod Jugoslovena, Požarevac, 1931; L’Influence du réalisme française dans le roman serbocroate, Paris, 1935; Petar A. Mitropan, Puškin kod Srba, Beograd, 1937; Pero Slijepčević, Šiler u Jugoslaviji. Studija o primanju nemačke klasike kod Srba i Hrvata s osvrtima na Slovence, Skoplje, 1937, i Đorđe Živanović, Srbi i poljska književnost (1800-1871), Beograd, 1941. Posle rata počelo se upravo sistematski pristupati izučavanju ovakvih tema i pogotovu se na Beogradskom univerzitetu nastojalo da se nađu i podstaknu kvalifikovani istraživači. Otuda danas i raspolažemo povećim brojem odgovarajućih radova.

Reč je, znači, o velikim piscima, od kojih je svaki prerastao granice svoje nacionalne književnosti i određenim svojim vrednostima obezbedio sebi mesto u riznici ljudske misli, te je na taj način i njegovo delo postalo sveopšta svojina svih naroda, s tim što je svaki narod u prihvatanju i tumačenju toga dela mogao ispoljiti i, što je po pravilu i ispoljavao, svoje osobenosti. Zato nam se, ulazeći u sve ove knjige i rasprave koje govore o susretu naše sredine i naše književnosti sa ovim reprezentantima svetske literature, posve prirodno kao prvo i nameće pitanje u čemu je, zapravo, specifičnost njihovog prisustva u nas.

Polazeći od prvog od navedenih priloga, od knjige o Šekspiru kod nas u Srbiji, mogli bismo u tom smislu izlaganja Vladete Popovića svesti na sledeće postavke: Do trenutka kada su ova istraživanja predata u štampu, Šekspirova dela nisu bila prevedena (a ona ovo nisu ni do danas), niti je u Srbiji bila stvorena neka šekspirologija za koju bi se moglo reći da je od šireg

značaja. Ipak, interesovanje za ovog velikog pisca bilo je istinsko. On se prevodio i igrao, a o njemu se i mnogo pisalo. No ovo interesovanje nije bilo podjednako u razno vreme, nekad je ono bilo jače a zatim opet nešto slabije. Od 1918. do 1923. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu prikazano je više Šekspirovih komada nego, na primer, Nušićevih, a od predstavnika svetske književnosti jedino je Ibzen uspeo da se u tom pogledu donekle približi Šekspiru. Za to vreme svake godine se povećavao broj prevoda, a takođe i broj studija o pojedinim Šekspirovim komadima. Svakako da je razlog recepciji uopšte bio u tome što u nas nije postojala neka naša domaća pozorišna tradicija, pa je verovatno i podražavanje zemalja sa razvijenijom kulturom pogodovalo uvođenju Šekspira. No glavno objašnjenje što je ovaj pisac toliko toplo bio prihvaćen kod nas valja ponajviše potražiti u činjenici što u razvoju kako engleskog tako i srpskog naroda postoje dve faze koje su slične jedna drugoj, a to su šesnaesti vek u Engleskoj i devetnaesti vek u Srbiji. Kod jednog i kod drugog naroda tada se snažno razvijala nacionalna svest, a Englezi su u to vreme bili i emocionalniji nego što su danas, kao narod mlađi i civilizovaniji.

Takođe, u Šekspirovim delima naći ćemo mnogo elemenata prisutnih i u našoj narodnoj književnosti. Upravo naša narodna pesma i naša narodna pripovetka, a takođe i naše narodne poslovice pripremile su nas da cenimo Šekspira. Spaja nas poštovanje narodne mudrosti, verovanje u pravdu, sklonost ka izrazitoj herojskoj aktivnosti i romantičnom stradanju. U likovima Šekspirovih kraljeva naši će pisci potom naći sličnost sa sudbinom naših srednjovekovnih vladara. No Šekspir je uopšte bio pisac koji je našoj publici davao ono što je ona želela da vidi, a Hamlet je i našim intelektualcima dao podsticaja da se, bilo individualno ili iz uslovljenosti svoje sredine, poistovete sa njegovim duševnim patnjama. U celini posmatrano, bilo je književnosti koje su opšte uzev više uticale na nas, no nije bilo pisca u celokupnoj svetskoj književnosti koji je Srbe više fascinirao od Šekspira.

Ilija Petrović u svom viđenju Bajronovog prihvatanja kod nas nalazi donekle slične argumente kao i Vladeta Popović u isticanju specifičnosti kada je reč o Šekspiru u našoj sredini. U našem opštem zaostajanju i u oskudici nekih bližih dodira sa Engleskom, mi smo i Bajrona primili sa zakašnjenjem, i to posredno, preko drugih književnosti i preko prevoda sa drugih jezika. U jugoslovenskim okvirima, pogotovu zahvaljujući Matiji Čopu, u primanju Bajrona prednjačili su Slovenci. Ipak, Bajron je i u nas, uz Šekspira, u XIX veku bio najviše prevođeni i čitani engleski pisac. Na prve štampane prevode Bajronove poezije nailazimo u našim časopisima već 1830. godine, dok prvi prepev Šelijeve lirike potiče tek iz 1870. godine. U poređenju s time, Džon Kits, uz Bajrona i Šelija treći veliki pesnik engleskog romantizma, u nas u toku XIX veka uopšte nije prevođen. Ovakvu poziciju Bajronovu, Ilija Petrović objašnjava time što je poezija ovog pesnika “kod nas na Balkanu

imala naročito povoljan teren za dobar prijem”, jer pored onih opštih literarnih motiva, koji su svuda u svetu bili podjednako oduševljeno primljeni, za balkanske narode “on je dobijao u važnosti naročito kao pesnik slobode, kao iskren borac protiv ugnjetača, kao zaštitnik slabih i potištenih”, te je pogotovu “gest njegove smrti u borbi za grčku slobodu naišao na najjači odziv”. Ovakvom svojom poezijom, a naročito “svojom divljom i neobuzdanom romantikom” on je morao postati posebno blizak našim romantičarskim generacijama. Ovome se pridružuje i činjenica da su i “njegove teme bile za nas naročito pristupačne i razumljive”, jer Bajron je bio “pesnik Bliskog Istoka”, a njegovi “Đauri i Lare bili omiljeni tipovi, sa kojima je najrađe volela da se bavi mašta naših bujnih romantičara oko 1848. i 1860. godine”; on je umeo da prenese sjaj i lepotu levantinskog sunca - “a to sunce je bilo skoro i naše sunce”, pa je i po našim palankama i kasabama tada još bilo onakvih istih minareta i mogla se čuti ista onakva mujezinova pesma kao i u Bajronovoj poeziji. “Borba Istoka i Zapada, hrišćanstva i Moslema, značila je najviše baš našu borbu”. No i kada je romantizam počeo da jenjava u nas, kada su stigle nove generacije, ruski đaci, Svetozar Marković i njegovi sledbenici, koji su se uz oštru kritiku obarali na prethodnu generaciju, Bajron je ostao neprikosnoven i pošteđen od tih udara. Sada će on biti “borac protiv tiranije Đorđa IV i Svete alijanse, zaštitnik pobunjenih engleskih radnika pred parlamentom." U našoj književnosti “bajronizam nije skoro nikad (sem u dva-tri dosta beznačajna slučaja) naišao na onako oštru kritiku kao što je to bilo u drugim književnostima” (Lord Bajron kod Jugoslovena., str. 2-6).

Drugi deo rukopisa za ovu knjigu počev sa poglavljem o bajronizmu kod nas šezdesetih i sedamdesetih godina dugo je bio zagubljen, pa je pronađen i objavljen tek pre nekoliko godina (Lord Bajron kod Jugoslovena, Institut za književnost i umetnost u Beogradu, Beograd - Požarevac, 1989). Autor je u drugom svetskom ratu izgubio život u logoru na Banjici, žrtvujući se za svoje napredne ideje, zbog kojih mu je i lično Bajron bio osobito blizak, pa je iz svog vremena poručivao: “Toliko mnogo sličnih socijalnih i moralnih pitanja lebde nad glavom našeg društva, kao što se nadvijahu i nad Bajronovom generacijom" (Lord Bajron kod Jugoslovena, 1931, str. 1). Znanja o Bajronu kod nas dopunjavala su se pa donekle i menjala, o čemu svedoči zbornikBajron i bajronizam u jugoslovenskim književnostima (Institut za književnost i umetnost, Posebna izdanja, XIII, Beograd, 1991), u kome su okupljeni radovi sa naučnog skupa pod istim imenom. Još više postajemo svesni koliko je bajronizam bio i “formativni činilac srpskog romantizma” (Simha Kabiljo-Šutić), te je za nas Bajron podjednako koliko romantičarski klasik toliko i večno moderni pobunjenik, samotnik i slobodoumnik.

Miloš Savković u svojoj raspravi L’Influence du réalisme française dans le roman serbocroate polazi, kako i naslov kaže, od grupe francuskih pisaca, od realista, pri čemu već u Viktoru Igou vidi pobornika socijalno shvaćenog

romantizma sa jasno izraženim idejama progresa i sklonošću da potpunom slikom društva izrazi ujedno i vernu sliku toga društva, da bi zatim Zolin naturalizam predstavio kao veliku školu i naših pisaca, a Dodea kao velikog ljubimca naše publike, tvorca tipova, dok je Mopasan više dolazio do izražaja svojim realističkim dočaravanjem prostora i svojim psihološkim analizama. U opsegu ovih pisaca nalaze se razmatranja o Balzaku, Floberu i braći Gonkur. Za prihvatanje ovakvih uzora od strane naših pisaca, za Jakova Ignjatovića, Lazu Lazarevića ili Simu Matavulja, na primer, značajno je bilo svakako i poznavanje francuskog jezika i francuske kulture. Savković konstatuje da je francuska komponenta u srpskih pisaca bila različita u poređenju sa hrvatskim piscima i da se u svakog od naših pisaca ponaosob ogleda još umnogome različit odnos prema francuskoj kulturi, što je značajno utoliko što smo u ovom slučaju suočeni sa susretom našeg duhovnog života ne samo sa francuskim piscima već i sa kompleksom materijalističke filozofije. Nije tačno, smatra Savković, da je u toj fazi dominirao isključivo ruski uticaj, naš realizam nastao je iz francuskih izvora: “L’ecole realiste serbocroate a ete cree par l’ecole francaise" (str. 17).

Na metodski postupak kojim je Savković došao do ovakvog zaključka, bliže se osvrnuo Gvozden Eror (Poredbene analize Miloša Savkovića, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 1, 1982, str. 53-64). Po Eroru, Savković se trudi da ukaže na svaki mogući kauzalni odnos, bez obzira na njegovu prirodu i na stupanj njegove verovatnosti. Na taj način između opštih komparatističkih teza o realizmu u našoj sredini i argumenata prikupljenih kroz analizu srodnosti pojedinih pisaca i dela i kroz isticanje francuskih uticaja na njih, ostaje priličan nesklad, a pogotovu bez odgovora pitanje da li su iznađene srodnosti odista rezultat naznačenog uticaja, jer opšta ili slučajna analogija još ne mora biti dokaz za to da se pretpostavi i postojanje neposredne veze, što je uopšte jedan od bitnih problema u razlikovanju između genetskih veza i tipoloških analogija. U pitanju su možda i kolektivni uticaji ili je reč o posredničkoj ulozi neke druge literature. A Savkovićeva podela na poglavlja u kojima se govori samo o jednom piscu neminovno odvodi do parcijalnih zapažanja, kojima neizbežno preti zamka da se analogije tipološkog karaktera tumače kao uticaji. No srodnost tema koje ovi naši pisci obrađuju, a na koju ukazuje i Savković, upravo potvrđuje da je ona tipološke prirode. Posvećujući veću pažnju poređenju elemenata fabule negoli sižejne igradnje, Savković ostaje na razini posmatranja površinskih, uglavnom spoljašnjih odnosa, i ne udubljuje se u paralelizme “unutarnjih”, isključivo literarnih odlika.

Za razliku od traganja Ilije Petrovića kada je reč o Bajronovom prisustvu kod nas, Savkoviću, sličnom po opredeljenju za napredno viđenje sveta i društvenih kretanja i čoveku koji je, kao i Petrović, ovakvo opredeljenje i lično posvedočio pavši takođe kao žrtva fašizma u drugom svetskom ratu, u razmatranju prodiranja prvog francuskog kompleksa u strukture naše

književnosti (pre toga Ruso ili Molijer, na primer, deluju više pojedinačno) nedostaje one Petrovićeve solidne faktografsko-pozitivističke osnove, pa otuda ni u komparatističkom tumačenju konteksta ne doseže do nekog smisla koji bi bio dublji i opštiji od svakog pojedinačnog zapažanja po sebi.

Metodski putokaz za ovakva istraživanja, zasnovana kako na bogatstvu proverene građe tako i na njenom umesnom domišljanju, dao je Pero Slijepčević svojom studijom Šiler u Jugoslaviji. “Pokazati kako je naša književnost reagovala na nekog velikog pesnika sa strane, osobito u ono vreme kada se i sama tek formirala u modernom smislu reči, to znači u nekoliko definisati pojedine faze i mane njenog razvoja; prisustvovati rađanju i rastu jednog velikog duhovnog organizma i beležiti dokle je došao i čime se zanosio u danom času. Upravo u tome i leži glavna teškoća za naučne radove ovakve vrste” (str. 3), ističe Slijepčević u uvodu ovog značajnog rada. Njegova traganja počinju od prisustva ovog nemačkog pesnika u bibliotekama onog tada malog broja naših učenih ljudi da bi se nastavljala do prvih pominjanja i prevođenja, te nas vode od pitanja do pitanja: “Zašto je istom tada i tada Šiler počeo da se prima kod nas? Zašto je neki prevodilac izabrao baš ono njegovo delo za prevod, za repertoar, za citat? Zbog čega li od šezdesetih godina za Šilerovu poeziju ostaje manje interesovanja no za poeziju nekih drugih pesnika sa strane? I nadasve, što je kao pozitivan uticaj ostalo od Šilera tom i tom našem piscu, šta li našoj književnosti izvesnog razdoblja uopšte?" (str. 3).

No onako kako je sa Šilerom nemačka književnost, bogata tradicijama, završavala svoje napore oko dograđivanja svog klasicizma i ulazila u fazu kada je počela postavljati metafizička pitanja, i naša književnost prihvatala je od Šilera ono i onoliko što je u datom trenutku bila u stanju da prihvati na svom putu od prosvetiteljskog moralizma do esteticizma. Iz poređenja ova dva konteksta otvara se i pogled kako na Šilerov razvoj kroz pojedine faze tako i na naš razvitak, kada i u kojoj meri je ovaj bio u stanju da se prilagodi svakoj od ovih faza. Sva ova razmišljanja, međutim, odvijaju se pred pozadinom prelaza prosvetiteljstva u klasicizam, a klasicizma u romantizam, epohe u kojoj je nemačka duhovnost presudno uticala na naše stasanje u kulturnom pogledu, pa je Šiler na taj način u tom procesu primanja pre svega ličnost koja se najreljefnije odvaja, ponajviše u ulozi učitelja i predvodnika u kojoj se ovaj nemački pesnik i inače javlja kod slovenskih naroda, te ponajviše preko znanja o njegovom prisustvu kod nas dokučujemo i prilog Lesingov, Gesnerov, Gelertov, Vilandov pa i Geteov u našoj duhovnoj preorijentaciji ka Evropi i u izgrađivanju odgovarajućih struktura naše kolektivne svesti. Za ovakav postupak možemo reći da se oslanja na pristup koji sve pojave želi da vidi kao svedočanstva ljudskog duha u njegovom kontinuiranom razvoju, onako kako se prevashodno artikuliše kroz ideje (Geistesgeschichtliche Methode), o čemu smo već govorili, no u isto vreme u ovakvom pokušaju koji polazi od postavke da “naročito razvoj književnog

ukusa ima neku svoju logiku, svoj neki red, usled koga se ni strani uticaji ne primaju potpuno pasivno”, već je reč i o “postepenom kolektivnom doživljavanju” (str. 4), sadržano je ponešto od potonje teorije recepcije, koja će umesto o kolektivnom doživljavanju govoriti o kolektivnim -normama i otuda i o kolektivnom očekivanju kojim je ujedno određen horizont publike (Erwartungshorizont), na što smo se takođe već osvrnuli.

Petar A. Mitropan u izlaganjima Puškin kod Srba pristupa ovom velikom ruskom pesniku donekle još šire, iz ugla evropske književnosti, te konstatuje da je u poređenju sa ostalim slovenskim književnostima, i to ne samo hrvatskom i slovenačkom već i poljskom, češkom i bugarskom, kod nas bio ranije pominjan, a zatim govori o njegovom interesovanju, toliko intenzivnom, za Srbe i o uslovima pod kojima su se tada ostvarivale literarne veze između Rusa i Srba. Izlaganja se potom sasređuju na Puškinovo prisustvo u pojedinih naših pesnika. Za mnoge od njih on je ušao posve neosetno u njihov horizont, neke je pak na poseban način dotakao svojim genijem, no ipak je samo na malom broju ostavio svoj vidljivi pečat, te ni Dučić, koji je u početku voleo Puškinove rime da bi se kasnije udaljio od ovog uzora i samo nerado pominjao ovaj svoj “greh mladosti”, ni sam nije bio svestan koliko je po svemu sudeći i Puškinu dugovao formu, motive i podsticaje svome interesovanju za velika ostvarenja svetske književnosti. U svakom slučaju, poezija velikog ruskog pesnika prolazila je kroz sva razdoblja istorije naše književnosti, oplođavajući ih u većoj ili manjoj meri, s tim što je do punog rascvata Puškinove slave u nas došlo tek pošto ruska literatura u celini nije više bila sasvim po ukusu naše publike. Situacija je posve različita, na primer, sa primanjem Šilera u našoj sredini. Za pesnikova života naši ljudi još nisu čuli ni za kakvog Šilera, potom će ovaj biti najviše prisutni pesnik u nas, no doći će i trenutak kada se “Šilerova zvezda počela da kloni svom zapadu kod nas” (Slijepčević, str. 6). Puškinova prisutnost je nekako ravnomernija.

Koliko ovakvim razmišljanjima o prihvatanju i prisustvu nekog pesnika sa strane nema zapravo kraja, te su uvek iznova moguća nova otkrića i nove hipoteze, pokazuje se, na primer, u ovom slučaju u tumačenju veze koja je postojala između Puškina i Branka Radičevića. Mitropan je veoma apodiktički tvrdio da između ova dva pesnika nije bilo nikakvog dodira niti da bi se mogla uspostaviti neka veza. Onako, međutim, kako se odmaklo u proučavanju sadržaja i prirode pojedinih veza a ujedno i u tumačenju romantizma, Mila Stojnić će objasniti da odista nije bilo “genetskih veza” među njima i da oni pripadaju i “različitim tipovima evropskog romantizma”, s tim što je Puškin bliži engleskom, bajronovskom i frankofonskom lamartinovsko-senijeovskom romantizmu, mada mu nije bio dalek ni šilerovski “Sturm und Drang”, dok se Branko Radičević inspirisao isključivo onim evropskim pesnicima koji su davali ton u bečkim literarnim krugovima, no da je na osnovu novih metoda ipak moguće dokazati kako su ova dva

pesnika svojim delom, i to svaki na svoj način, ostvarili određenu sintezu triju etapa u razvoju svojih književnosti: klasicizma, romantizma i realizma, pa se zato i može govoriti upravo o analogiji u njihovom stvaralaštvu (Mila Stojnić:A S. Puškin i Branko Radičević, u zborniku Prilozi proučavanju srpsko-ruskih veza. Prva polovina XIX veka, Beograd, 1980, str. 57-77).

Vidimo, znači, u kolikim je različitim oblicima moguće razmotriti dodire našeg pesnika sa stranim pesnikom i otkrivati zajedničke strukture koje našu književnost povezuju sa drugim strukturama, i u kojoj meri su ovakve strukture ujedno i otvorene, te se neprekidno mogu dopunjavati novim podacima na putu traganja za svekolikom strukturiranošću naših literarnih težnji i njihovih razvojnih tokova. O tome svedoči i šesti od navedenih priloga o proučavanju uzajamnih veza nastalih u vremenu između dva rata. Reč je o knjizi Đorđa Živanovića Srbi i poljska književnost (1800-1871). Jer i najveći poljski pesnik, Adam Mickjevič, koji je od četrdesetih godina veoma popularan kod Srba, za ovu popularnost svakako je imao više da zahvali svojim pariskim predavanjima o srpskoj narodnoj poeziji i svojim patriotskim pesmama, pre svih svojoj Odi mladosti, negoli ostaloj svojoj romantičarskoj poeziji. Njegova borba za slovenstvo odraz je duha probuđene slovenske mladeži, pa i naše Omladine.

Za vreme rata, 1942. godine odbranio je Entoni J. Klančar magistarsku tezu na Kolumbijskom univerzitetu Walter Scott in Yugoslav Literature,objavljenu posle rata u "The Slavonic Review" (vol. XVII, 68, 1948), a o ovom uticajnom engleskom piscu istorijskih romana, koji se u srpskoj književnosti pominje još 1820. godine i koga Vuk Karadžić 1829. godine preporučuje kao uzor u Građi za lep srpski roman, pisao je docnije i Milorad Pavić: Prilog proučavanju Valtera Skota u našoj književnosti, Prilozi za književnost, XXIII, 1-2, 1957.

Već smo napomenuli da se posle drugog svetskog rata intenzivno počinju obrađivati ovakve teme i mi ćemo ih na ovom mestu spomenuti u najkraćim crtama. U oblasti srpsko-nemačkih veza prvi se oglasio mladi nemački slavist Rajnhard Lauer (Reinhard Lauer) na temu Heine in Serbien. Die Bedeutung Heinrich Heines für die Entwicklung der serbischen Literatur 1847-1918,Meisenheim, 1961 (Frankfurter Abhandlungen zur Slavistik 4). Onako kao što se Hajne razvijao od naivnog podražavanja narodne pesme do razaranja poetskog štimunga neposredno pošto ga je uspeo dočarati svojom poezijom, da bi na taj način stigao do realističke koncepcije, razvijala se i srpska književnost, jedino što će srpskoj poeziji nedostajati hajneovske ironije i što je Omladina prihvatila narodnu poeziju iz istinski naivnog oduševljenja. Ona ujedno označava i prvu fazu Hajneove recepcije u nas, dok će druga faza biti obeležena hajneovskom satiričnošću, a treća prihvatanjem Hajneovih deziluzionirajućih efekata, čime se ujedno i završava XIX vek u

srpskoj književnosti.

Na značajno prisustvo tradicija nemačke klasične književnosti u nas vraća se Dragoslava Perišić svojom studijom Goethe bei den Serben, München, 1968 (Slavistische Beiträge 17), nadovezujući se na Slijepčevićev pionirski rad o Šileru. Za razliku od Šilera, međutim, Gete je veoma sporo ulazio u srpsku književnost, pa je i njegov Verter preveden tek 1844. godine, što je, bez obzira na naše opšte zaostajanje, bilo prilično kasno, a ni Geteova lirika, makar često prevođena, nije u većoj meri uticala na srpsko pesništvo, što se može objasniti neujednačenošću u ukusima.

U velikom vremenskom skoku, sledeća monografija posvećena je Brehtu (Dušan Rnjak: Bertolt Breht in Jugoslawien, Marburger Beiträge zur Germanistik 39), Marburg, 1972. Uticaj ovog pisca na nas uočava se u dve faze - do 1928. godine i otada, pri čemu najpre dolazimo u dodir sa Brehtovom lirikom i on će biti životno blizak posebno našoj levici. U drugoj fazi pak podjednako značajna biće tehnika njegovog epskog pozorišta, pa iDeobe Dobrice Ćosića insceniraju se po ovom priznatom uzoru. U dve faze razdvojivo vidi Tomislav Bekić i prihvatanje Tomasa Mana u našoj sredini(Tomas Man u našoj književnoj kritici, Novi Sad, 1987). U prvoj, predratnoj fazi, koja počinje 1925. godine sa objavljivanjem prvih kritičkih napisa o ovom velikom nemačkom piscu i njegovom delu, u nas se ispoljava začuđujuća uzdržljivost koja će tek postepeno biti prevladana, da bi potom, zahvaljujući ogledima Pere Slijepčevića, na najlepši način i naša publika bila upoznata s time da je reč ne samo o najznačajnijem sledbeniku nemačke humanističke građanske kulture već i o istinskom Evropljaninu, što se tada veoma snažno odrazilo na formiranje našeg mišljenja. U drugoj, u posleratnoj fazi prihvatanja Tomasa Mana, njegova dela se prevode, te će se i kroz našu književnu kritiku izgraditi doprinos sveopštoj slici da je u pitanju jedan od najistaknutijih i najznačajnijih romansijera ne samo nemačke nego i evropske i svetske književnosti.

Uz ove monografije postoji i bibliografski prilog koji bi mogao da posluži kao polazište da se napiše obiman rad o još jednom takođe velikom predstavniku književnosti na nemačkom jeziku. Pri tome mislimo na Rilkea i na pripreme koje su u tom pogledu izvršili Radisav Cajić i Silvija Đurić svojim popisom radova i prevoda u vezi s temom Rilke u Jugoslaviji 1908-1975, Beograd, 1979. Za određivanje mesta ovog pesnika u našim razmatranjima usmeravajuća je svakako polazna misao u uvodu ovoj knjizi iz pera Mirka Krivokapića, naime da se za razliku od dijaloga koji se u Nemačkoj vodio o vrednosti Rilkeovog pesničkog dela, u nas ova vrednost nikada nije dovodila u pitanje.

Značajan za naša ispitivanja biće svakako i Kafka, pa se u tom pogledu možemo osloniti na studiju Tomislava Bekića Kafka kod Jugoslovena. Prilog

proučavanju prihvatanja njegovog dela kod nas, Godišnjak filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjiga XIV, 2, 1971, str. 519-554. Intenzivna recepcija ovog pisca otpočinje u našoj sredini pedesetih godina, što je očito u vezi sa našim napuštanjem dogmi socijalističkog realizma, kada se okrećemo i drugim modernim evropskim i američkim piscima. Sliku odgovarajućih kretanja kod nas upotpunjuju i Bekićevi radovi o Hajnrihu Manu (Hajnrih Man kod Srba i Hrvata, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjiga HII, 1, 1969, str. 453-471), i o Štefanu Georgeu (Štefan George na srpskohrvatskom jezičkom području, Zbornik radova Instituta za strane jezike i književnosti, 3, Novi Sad 1981, str. 337-355). Hajnrih Man se uklapa u interesovanje podstaknuto u nas pod uticajem snažnih socijalnih tendencija u godinama pre drugog svetskog rata, no posle rata ovo interesovanje se gubi, dok Štefan George kod nas uopšte nije naišao na širi odjek, a pogotovu na neko naše razumevanje nije mogla naići ni ona nostalgija za prošlošću toliko karakteristična za austrijsku književnost, za koju je najizrazitiji predstavnik bio Jozef Rot (v. Tomislav Bekić: Zur Reception Joseph Roth in Jugoslawien,Literatur und Kritik, 243-244, 1990, str. 143-150), kao što i sa najpriznatijim austrijskim pesnikom i piscem, Francom Grilparcerom, raspolažemo upravo primerom izrazitog odbijanja da se neko delo kod nas prihvati, te se u ovom slučaju može govoriti zapravo o “negativnoj recepciji” (Dušan Glišović:Grillparzer in Jugoslawien. Der Fall einer negativen Rezeption, u zbornikuJugoslawien – Östereich. Literarische Nachbarschaft, Innsbruck, 1986, str. 113-118).

U oblasti proučavanja naših veza sa velikim ruskim piscima, posle Mitropanovog rada o prisustvu Puškinovom, dve prve monografije - doktorske disertacije odbranjene na Beogradskom univerzitetu posvećene su Dostojevskom i Gogolju (Milosav Babović: Dostojevski kod Srba, Titograd, 1961. i Milica Milidragović: Gogolj kod Srba, 1961). Uticaj Dostojevskog u našoj književnosti, zaključuje Babović, ni po opsegu ni po dubini nije izdaleka ravan slavi koju je autor Zločina i kazne, Idiota i Braće Karamazovadoživeo kod nas. “Ne samo kod naših filozofa i etičara, već i u delima naših pisaca njegov upliv se više oseća u domenu misli nego u tematici i stvaralačkom postupku” (str. 496). Disertacija Milice Milidragović o Gogolju nije objavljena u celini već jedino u odlomcima (Gogolj kao književna inspiracija i tema, Izraz, 7-8, 1984, str. 119-120, i Srpska književnost i Nikolaj V. Gogolj, Izraz, 1-2, 1987, str. 49-96, te u zbornikuRusskojugoslavskie literaturnye svjazi. Vtoraja polovina XIX načalo XX veka.Moskva, 1975, pod naslovom Gogol' v Serbov vo vtoroj polovine XIX veka,str. 82-89). Ova izlaganja bi se u smislu naših traganja mogla dopuniti pre svega još radom Vitomira Vuletića N. V. Gogolj i srpska književna orijentacija pre jednog veka (Zbornik za slavistiku Matice srpske, 10, 1976, str. 27-60). U drugom od navedenih priloga Milica Milidragović, pozivajući se na ocenu Jeremije Živanovića izrečenu još pola veka pre toga, zaključuje: “Ako je srpskoj knjizi ikoje ugledanje bilo od pomoći, njeno

ugledanje na Gogolja i njegove poslednike donelo joj je toliko dobra, koliko ranije nije donosilo lutanje od jednog veka” (str. 96), a Vitomir Vuletić razlikuje tri etape u prihvatanju ovog pisca: u prvoj on je smatran kao idealni predstavnik tradicionalne Rusije, slovenske i pravoslavne, oslonca srpske slobode i srpskog jedinstva, no od drugih upravo obratno - kao oličenje nove progresivne Rusije, koja odbacuje slovenstvo i pravoslavlje kao suštinske karakteristike ruskog naroda u težnji da se uključi u Evropu; u drugoj pak etapi, kada je srpska književnost krenula putem realizma, on će postati jednim od njenih najznačajnijih uzora, dok je u trećoj etapi njegovo delo postalo nerazdvojnim činiteljem i srpske književnosti. Reč je o fenomenu potpunog urastanja nekog pisca u drugu književnost, za koju su Nemci našli izraz “Aneignung” (prisvajanje) misleći pre svega na Šekspirovo mesto u svojoj književnosti.

Analizirajući sudbinu Ljermontova u našoj sredini počev od četrdesetih godina do drugog svetskog rata (Ljermontov u srpskoj književnosti, Beograd, 1971), Miodrag Sibinović na pitanje zbog čega ovaj pesnik ulazi u našu literaturu tek četrdesetih godina nalazi četiri odgovora: kasnu pojavu Ljermontova i u ruskoj javnosti, negativan odnos zvanične ruske kritike prema njemu, izrazito negativan odnos ruskog dvora i - stepen razvoja srpske poezije toga vremena. “Ipak je domaće autohtono stvaralaštvo preduslov i za orijentaciju prevodne književnosti” (str. 17). No pitanje je opšteg metodološkog značaja: kada i pod kojim uslovima neki pisac ulazi u našu književnost - to valja obavezno proučiti polazeći od stanja naše književnosti. A pošto se ovo objasni, građa se u nastavku istraživanja može grupisati ili hronološki ili problemski (na primer, po književnim rodovima, kako čini Sibinović), no ovo takođe uvek sa pogledom na našu književnost. Srpska proza pedesetih godina u ovom slučaju nije bila dorasla za prihvatanje Ljermontova, a sedamdesetih godina ona je već dobila širok izbor novih ruskih pisaca koji su umetnički nadmašili Ljermontova u njegovom pionirskom poslu na stvaranju psihološkog romana, no on je tada celo vreme prisutan u procesu naše poezije, pa samim tim u razvojnim tokovima naše književnosti, najpre kroz odbleske bajronskog demonizma, no i potom, kada je ovaj bio potisnut, a onda je, osamdesetih i devedesetih godina došlo do prave plime interesovanja za njegovo delo, sve dok Dučićevim suprotstavljanjem na početku našeg veka nije prestao biti savremenikom tekućih tendencija u našoj književnosti, te je Ljermontov otada i za nas u statičkoj poziciji klasika svetske književnosti.

Ovakva periodizacija kada je reč o prisustvu stranog pesnika ili pisca u nas karakteristična je po tome što prevazilazi one periode na koje smo skloni da delimo našu književnost. Veliki pesnik ili pisac ne pripada samo jednom periodu, što dokazuje i slučaj sa recepcijom Šolohova (Vitomir Vuletić,Mihail Šolohov u srpskoj i hrvatskoj kritici, Novi Sad, 1981). Posle perioda upoznavanja (1930-1940) dolazi period prihvatanja i ugrađivanja

(1945-1965), a zatim period osmišljavanja (1965-1980). Možda je jedino Tolstoj onaj pisac koji u nas nailazi na razumevanje i prihvatanje uvek istog intenziteta (Vojislav Bojović: Tolstoj u Srba, Beograd, 1985). On je, ukupno uzevši, najviše prevođen i najviše čitan kod nas, o njemu se najviše pisalo i on je najviše i uticao na naše pisce, s tim što su se svi oni “ma koliko se školovali na ruskim, i izričito na Tolstojevim književnim ostvarenjima, i ma do koje mere se u simpatijama povodili za njegovim perom - kao stvaraoci vraćali u svet sopstvene stvarnosti, i u njenim životnim i duhovno osmišljenim bitnostima transponovali je u vlastito, izvorno književno delo” (str. 336).

Čehovu se posebno posvetio Zoran Božović (Čehov kao dramski pisac kod Srba, Beograd, 1985, i Čehovljeva pripovetka u srpskoj književnosti,Beograd, 1988). Ovaj pisac je u našu književnost ušao 1888. godine i do kraja XIX veka bio poznat isključivo kao pripovedač. Za njegovo dramsko delo saznalo se kod nas tek početkom XX veka, kada je o njemu već bila stvorena određena slika kao pripovedaču, koja je i uticala na prihvatanje njegovih drama, pa se on najpre smatrao kao “pripovedač koji se bez većeg uspeha ogledao u drami” (str. 5). Postoji doktorska disertacija i o Majakovskom, zasada još neobjavljena (Stojadin K. Kostić: Majakovski na srpskohrvatskom jezičkom području, Beograd, b. o. g.). Prisustvom ovog pesnika u nas pozabavila se i Aliče Parmeđani (Alice Parmeggiani: Risonanza di V. V. Majakovski nella letteratura croata e serba, Filološki pregled, 1-4,1979, str. 127-134), a vezu jednog našeg pesnika sa njim, i to Rastka Petrovića, obradila je Mila Stojnić (isto, str. 28-42). Snažan prijem Majakovskog može se tumačiti sa političkog stanovišta, pri čemu je zanemarivana analiza njegovih estetskih vrednosti, na koje prvi ukazuje časopis “Zenit”. A Rastka Petrovića povezuje sa Majakovskim sećanje na prvi svetski rat, istovetnost tema ali i sličnost u pokušaju nalaženja odgovarajućih poetskih formi.

Uz ove obimne monografije o pojedinim velikim ruskim piscima postoji i veći broj studija koje govore takođe o prisustvu ruske književnosti u nas, bilo da se sasređuju na određenu ličnost ili izdvajaju neku pojedinu karakterističnu vezu. Pogotovu nas je Vitomir Vuletić u tom pogledu zadužio znatnim brojem dragocenih priloga, od kojih su najznačajniji objavljeni u dve knjige:Počeci srpskog realizma i ruska kultura, Novi Sad, 1985, i Rusko-srpska književna poređenja. Epoha srpskog Preporoda, Novi Sad, 1987. Iz prve knjige izdvajamo priloge Srpska. interesovanja za Aleksandra Gribojedova u periodu nastanka srpskog realizma, već spomenutu studiju o Gogolju i srpskoj književnoj orijentaciji pre jednog veka, zatim Odnos Srba pre jednog veka prema umetničkom objektivizmu I. A. Gončarova i Satirična oštrica M. J. Saltikova Ščedrina u borbi Srba za novu književnost, a posebno mesto pripada svakako razmatranjima I. S. Turgenjev na počecima srpskog realizma. Uključene su takođe i dve rasprave o uticaju ruske književne kritike na nas - Černiševski i srpsko revolucionarnodemokratsko pokolenje i D. I.

Pisarev kod Srba pre sto godina. Iz druge pomenute Vuletićeve knjige u područje našeg interesovanja ulaze naročito radovi I. M. Karamzin i sentimentalistička struja u književnosti srpskog Preporoda, Tema laži i hvalisanja kod Gogolja i Sterije i Tema tvrdičluka kod Puškina, Sterije i Gogolja.

Glavne misli koje iz tih priloga izdvajamo da bismo ih uključili u našu sliku o prisustvu svih ovih pisaca i pesnika u razvojnim tokovima naše književnosti dale bi se svesti ukratko na sledeće zaključke: Turgenjev je prihvaćen ne samo kao pisac popularan u celoj Evropi već i zbog toga što je šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka označavao određen putokaz u uslovima našeg tadašnjeg burnog razvitka i naglih prekretnica u tom razvitku, putokaz kako estetski tako i u misaonim stavovima, u opredeljenjima između progresivnih i konzervativnih snaga, između romantizma i realizma. Tek tada ulazi u vidokrug interesovanja naše publike i interesovanje za Aleksandra Gribojedova, za njegovu snažnu satiričnu komediju Teško pametnome, a čvrsto mesto zauzeće i Mihail Saltikov Ščedrin svojim britkim kritikama društvenih prilika, dok hladni objektivni realizam Gončarova očito nije pogodovao temperamentu srpskih čitalaca, a pogotovu ih nije privlačio onakav tip kakav je bio Oblomov. No sa Černiševskim i Pisarovom srpska levica onoga vremena dobila je svoje glavne inspiratore, kojima svakako valja dodati još i Bjelinskog. O Bjelinskom objavljen je u nas zbornik Nasleđe estetičke i književno-kritičke misli Bjelinskog, Beograd, 1975, a u njemu i prilozi: Dimitrije Vučenov: Bjelinski i Skerlić, Milosav Babović: Polemika Radovana Košutića sa Jovanom Maksimovićem o Bjelinskom, Slobodan Ž. Marković: Misao Bjelinskog i srpska socijalna književnost između dva svetska rata, Milica Milidragović.- Bjelinski i Gogolj u srpskoj štampi 40-tih godina XIX veka i Miodrag Sibinović.- Bjelinski u oceni jugoslovenskih književnih istoričara posle drugog svetskog rata.

No vratimo se ponovo prilozima Vitomira Vuletića, a takođe i vremenski unazad, u doba našeg sentimentalizma. Ono je sa našeg stanovišta osvetljeno u studiji N. M. Karamzin i sentimentalistička struja u književnosti srpskog Preporoda. Uz Karamzina u srpskoj književnosti prve polovine XIX veka posebno mesto zauzima i Žukovski. O njegovom prisustvu u nas takođe govori Vuletić, i to u studiji Romantičarska struja u književnosti srpskog Preporoda i ruska kultura (Rusko-srpska književna. poređenja, str. 104-106). Ukoliko pak pođemo još više unazad, pažnju zaslužuje i studija Milice Milidragović: Dositej i Krilov. Idejno-umjetnička i stilsko-jezička paralela,Zbornik za slavistiku, 10,1976, str. 69-95. A ako tome dodamo i raspravu Uglješe Kisića Gorki u našim književnostima. Neki elementi Gorkijevske fiksacije likova u delima naših pisaca (Izraz, 1-2, 1988, str. 89-119), biće da smo ipak prikupili najvažniju građu za naša razmišljanja o povezanosti naše književnosti sa ruskom literaturom. Pojedine detaljnije podatke daće nam svakako i bibliografije Aleksandra Pogodina: Rusko-

srpska bibliografija 1800-1925, Beograd, 1932. i 1936, i Save Palančanina: Rusko-srpskohrvatska književna bibliografija 1918-1941, Beograd, 1979.

Naravno, posebno kada je reč o ruskoj književnosti, komparatističkom pristupu se otvara pogled u našu zajedničku integrisanost u vizantijsko-pravoslavnu civilizaciju i u određene uzajamne veze ali i paralele koje u ovom slučaju proizlaze iz naših zajedničkih filijacija, onih nizova prerastanja iz iste tradicije. O tome govori opširan prilog Radovana Lalića O uzajamnom vezama između stare srpske i ruske književnosti (Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 3-4, 1968, str. 179-202). A nezaobilaznu pomoć u komparatističkom osvetljavanju ovog razdoblja slovenske baštine nudi nam delo Dimitrija Bogdanovića Istorija stare srpske književnosti, Beograd, 1980, pa ne bi trebalo ostaviti nespomenutu knjigu bugarskog slaviste Bonju Angelova Rusko-slavjanski knižovni vrzki, Sofija, 1980. Neposredna veza od grčko-vizantijske književnosti do naše srednjovekovne kulture predočena nam je i u knjizi Radmile Marinković: Srpska aleksandrida. Istorija osnovnog teksta, Beograd, 1969. S druge strane, komparatistički pristup nam pomaže i da bliže pratimo izlaženje srpske duhovnosti iz isključivo vizantijsko-slovenskog kulturnog kruga i njeno ulaženje u tokove srednjoevropske tradicije, što posebno jasno proizlazi iz priloga Dejana Medakovića La baroque de l’Europe occidentale et le monde byzantin i Radovana Samardžića Barok i Srbi 1683-1739, u zborniku Zapadnoevropski barok i vizantijski svet, Srpska akademija nauka i umetnosti, Naučni skupovi, knjiga LIX, Beograd, 1991, str. 1-12. i 13-18.

U traganju pak za prisustvom velikih francuskih pisaca u nas nailazimo najpre na rad Mite Kostića Volter kod Srba (Glas Srpske akademije nauka, 240, 1960, str. 49-68), prilog ne toliko obiman no koji ipak veoma jasno ukazuje na činjenicu da su u nas Voltera više pominjali nego što su ga čitali. Dosta građe o Viktoru Igou prikupila je Jelena Stanić-Stanojčić (Viktor Igo u našim novinama i časopisima 1838-1918, Anali Filološkog fakulteta u Beogradu, 1961, str. 151-189), te na osnovu ove nam pokazuje kako je interesovanje za ovog velikog francuskog pisca neprekidno raslo, da bi šezdesetih i sedamdesetih godina dostiglo svoj vrhunac, a pri kraju stoleća se polako smirivalo, ustupajući tada mesto istraživanju pojedinih posebnih problema vezanih za njegovo delo. Jedan od tih problema biće predmet potonjeg rada Mihaila Pavlovića (Još o slovenskoj antitezi kod Viktora Igoa i uopšte,Filološki pregled, 1-4, 1969, str. 87-98), dok je Margarita Arnautović proces našeg prihvatanja Igoa osvetlila sasređujući se na Skerlića (Jovan Skerlić i Viktor Igo, Anali Filološkog fakulteta u Beogradu 1961, str. 205-241). Od najranijeg detinjstva Skerlić je fasciniran rečju i mislima Viktora Igoa, pa već u šesnaestoj godini on kritički odgovara na jednu kritiku Viktora Igoa iz naše sredine, a sa dvadeset i sedam godina on će sa puno žara prevoditi Igoove pesme. Skerlićeva “igofilija” jeste svedočanstvo o snažnim

humanističkim podsticajima koje dugujemo i predvodniku francuskog romantizma u njegovom vrhuncu.

Margarita Arnautović dala je takođe i prva ispitivanja o Stendalovom prisustvu u nas (Stendal i srpska književna kritika. Stendal, Bogdan Popović i Jovan Skerlić, Zbornik za istoriju književnosti SANU, 7, Beograd, 1969, str. 83-112). Bogdan Popović, studirajući u Parizu, bio je zahvaćen onom kristalizacijom interesovanja za Stendala, kojoj su doprineli u velikoj meri i Ipolit Ten, Ferdinand Brintijer i Emil Zola, pa se prihvatio bio da radi i doktorsku tezu na temu o Stendalovom životu i Stendalovim delima, napustivši zbog toga ono što je do tada već bio uradio na temi u Bomaršeu. Poziv iz Beograda za profesora na Visokoj školi prekinuo je planove Bogdana Popovića da stekne francuski doktorat, ali je uvek ostao privrženik ovog francuskog pisca. Stendalizmom bio je zahvaćen i Jovan Skerlić, pa je Stendalove uticaje nalazio kod Jakova Ignjatovića i Svetozara Markovića.

Ovakvim radovima mogli bismo dodati i priloge Mihaila Pavlovića (Gijom Apoliner i Jugosloveni, Anali Filološkog fakulteta, 2, 1962, str. 169-185, i Pol Feval, En Redklif, Šarl Nodje u Jugoslaviji, Anali Filološkog fakulteta, 8, 1969, str. 299-322). U radu o Apolineru iscrpno se govori o njegovom interesovanju za Jugoslovene, pa se samo nagoveštava da će Apolinerov odjek kod nas biti predmet posebne studije. A Pol Feval, koji je prvi zakoračio u svet fantastike i postao jedan od prethodnika detektivskog romana, našao je strukturne uzore za svoje romane kod engleske književnice En Redklif, no vampirske inspiracije iz naših krajeva duguje Šarlu Nodjeu. I u ovom slučaju otvara se pitanje kako će potom naša književnost ponovo primiti, upravo iz francuske književnosti, ovakve elemente fantastike, od kojih su neki po svemu sudeći izvorno upravo njeni. Neposredno o popularnosti i uticaju jednog francuskog pisca u nas govori Radoslav Josimović (Rolan i Jugosloveni, Anali Filološkog fakulteta, 8, 1962, str. 323-331). O Rolanu, kako o njegovom književnom delu i njegovim pogledima na književnost tako i o njegovom pacifističkom pogledu na svet, odbranjene su u nas doktorske disertacije i objavljene knjige i studije, a vođene su i diskusije preko radija; on je postao sinonim za harmonično razrešavanje svih suprotnosti. A o Ipolitu Tenu kao inspiratoru određenih poimanja u nas kako istorije tako i literature pisao je Radovan Samardžić: Ipolit Ten kod Srba,Filološki pregled, 1-2,1976, str. 1-26. Zračenje Tenovih ideja doprlo je do nas suviše kasno da bi izazvalo neka složenija kretanja. Početak diskusije o njegovom metodu pada u vreme kada su kod nas već na pomolu nove generacije, koje se neće zadovoljiti rešenjima naučnog determinizma i isključivošću fizioloških zakona. No i one su, raspravljajući, morale da prevladaju njegove misli. Kao primer mogu da posluže Slobodan Jovanović i Sima Matavulj. A pogotovu se Skerlić, uprkos svom živopisnom slikanju, često na način sličan Tenu držao pozitivističkog tumačenja činjenica.

Naravno, i u ovom okviru se za nas nalaze u prednjem planu veliki sintetički radovi, na primer, disertacija Hanife Kapidžić-Osmanagić: Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealistima, Sarajevo, 1966. U ovom slučaju već se jedan naš pokret razvija paralelno sa svetskim uzorima, i on se odlikuje istim estetskim i ideološkim zahtevima, a naši nadrealisti sarađuju i u glasilima francuskih nadrealista. Odnosi naše književnosti prema pesnicima parnasa i francuskog simbolizma bili su predmet veoma obimne i detaljno razrađene doktorske disertacije Vladete Košutića: Parnasovci i simbolisti u Srba, Beograd, 1967, SANU, Posebna izdanja, Odeljenje literature i jezika, knjiga 16, kojoj je prethodila studija Parnasovci i simbolisti u Srba (Anali Filološkog fakulteta, 2, 1966, str. 295-310). Krug uticaja se u ovom slučaju daje svesti na petoricu naših velikih liričara - Dučića, Rakića, Bojića, Pandurovića i Lukovića. No razdoblje mira bilo je odviše kratko a da se mogla ostvariti ovakva kristalizacija u nas. Ipak, zahvaljujući parnasovcima i simbolistima naše pesništvo je postalo razvijeno oblikom i suštinom, sposobno da se ravnopravno uključi u sveopšte avangardističke težnje.

Posle dužeg čekanja dobili smo potom dve izuzetno značajne monografije o upotpunjavanju ove opšte slike o prisutnosti francuske književnosti preko njenih velikih pisaca u nas: Ljubiša Monev: Žan-Žak Ruso kod Srba,Beograd, 1990, SANU, Posebna izdanja, Odeljenje jezika i književnosti, knjiga 43, i Ljiljana Glumac-Tomović: Francuski klasičari na srpskohrvatskom jezičkom području, Beograd, 1991, s tim što je deo i ove teze već prethodno objavljen (Recepcija francuskih besednika i pisaca poučne književnosti XVII veka na srpskohrvatskom jezičkom području.) Daleko ispred Korneja i Rasina, od francuskih klasičara je pre svega Molijer neprekidno prisutan u našoj književnosti, a od retoričara i velikih učitelja posebno nas je zadužio Fenelon, njegov Telemaqie, počev od trenutka kada je naša sredina suočena da se pozabavi pitanjima izloženim u ovoj knjizi. A kada je reč o Rusou, ovaj je na oblikovanje naše svesti uticao trojako, kao pisac, kao pedagog i kao nosilac nove političke misli; kao pisac najviše na Milovana Vidakovića, kao pedagog najneposrednije možda na Vasu Pelagića, a kao nosilac političke misli on se plodotvorno odrazio u političkom programu koji je Dositej dao srpskom narodu i koji je određivao naša demokratska shvatanja i onda kada je Evropa u drugoj polovini prošloga veka ova shvatanja u svom središnjem delu bila potisnula, uspostavljajući reakcionarne sisteme i razvijajući se sve više ka imperijalističkim zahvatima sveta.

A upravo je dovršen još jedan rad na univerzitetu u Novom Sadu - Veselina Markovića: Marsel Prust u književnoj kritici srpskohrvatskog jezičkog područja, za koji očekujemo da će uskoro izići iz štampe. Roman ovog velikog pisca, koji je presudno odredio tokove evropskog romana ističući u prednji plan traganje za vremenom kao novom, doživljajnom kategorijom a ne više kao kontinuiranom nizanju dana i godina, naišao je, naravno, na

sledbenike i u nas, te postavio nove parametre da razmišljamo i u nekim drugim dimenzijama o pojedinim našim piscima, na primer, o Bori Stankoviću (Branko Milojević Rato: U potrazi za Stankovićevim i Prustovim izgubljenim vremenom, Vranjski glasnik, 18, 1985, str. 159-181).

A u pokušaju da se na sličan način osvrnemo i na prisutnost engleske književnosti u nas, pošli bismo od priloga Pavla Popovića (Engleska. i srpska književnost, Spomenica Sime Lozanića, Beograd, 1922, str. 252-255), od uvodne konstatacije, koja glasi da “književne veze između Engleza i nas nisu tako retke kako bi pri prvoj pomisli izgledalo”, a koja je i danas još nekako prisutna u našoj svesti, jer smo često skloni da ovom problemu prisustva neke strane književnosti pristupimo više sa stanovišta kvantiteta, broja prevedenih pisaca, na primer, nego iz vidokruga intenzivnosti delovanja jednog jedinog možda među njima. U tom pogledu bilo je posve prirodno što je Vladeta Popović posle drugog svetskog rata ponovo pošao od Šekspira (Šekspir kod Jugoslovena, naročito u novoj Jugoslaviji, Zbornik Filozofskog fakulteta, Beograd, 1952, str. 281-291). A pitanje recepcije ovog najvećeg engleskog pesnika u našoj sredini osvetlila je i Vidosava Janković u svojoj monografijiP. A. Kazali kao književnik i prevodilac Šekspirova Kralja Lira, Beograd, 1968. U sredini katoličkih Srba u Dubrovniku, saznajemo, nastao je prevod jednog Šekspirovog dela, odraz divljenja, no zbog slabog poznavanja jezika u svakom pogledu nepotpun, ali kulturološki svakako zanimljiv. Detaljne podatke daće Snežana Kićović-Pejaković u knjizi Engleska književnost u Srba u XVIII i XIX veku, Beograd, 1973, u poglavljima: Renesansa: U znaku Šekspirove slave, str. 71-94. i 95-124. Osnovna linija koju je Vladeta Popović bio izložio o Šekspirovom prisustvu u nas, u ovom slučaju se upotpunjuje nizom podataka o prvim ovakvim tragovima u srpskim krajevima sa osvitom XIX veka, o tome kako je ovaj pesnik polako ali sigurno sebi krčio put i u našoj sredini, i kako su i naši pesnici širili njegovu slavu prisvajajući ga ujedno za nas, te je - kako ga je Laza Kostić iz milošte nazivao - postao i “naš Vili”. Godine 1978. Vujadin Milanović odbranio je doktorsku disertaciju o kritičkoj recepciji Šekspira u dužem vremenskom razdoblju, pod naslovom:Šekspir u jugoslovenskoj književnoj kritici od prvih jugoslovenskih pomena Šekspira do 1918. Sa knjigom Dušana Mihailovića Šekspir i srpska drama u XIX veku, Beograd, 1984, najpodrobnije je osvetljen vremenski uokviren no najznačajniji period u procesu prihvatanja Šekspira u našoj sredini. Analizirajući najpre sudbinu svake od Šekspirovih drama u susretu sa našom publikom, dobijeni rezultati se potom objedinjuju u sinteze sasređene na pitanja: sa kojim smo se dramama susreli, koje su ostale nepročitane, u kojim se našim dramama može uočiti izvestan Šekspirov uticaj, kakav je redosled u prihvatanju motiva i koje su od tih motiva posebno prihvatali naši dramski pisci, no takođe i koja su naša dela za koja se može reći da postoje samo slučajni paralelizmi ili neka opšta mesta kao i u Šekspira? Odista ogromno polje istraživanja, u kome će komparatistika naći punu potvrdu one Skerlićeve izreke: “Od Joakima Vujića

do Šekspira veliki je put", naime put našeg sveopšteg razvoja.

Takođe je nastavljen rad i na istraživanju Bajronovog prisustva u nas, koje je bio započeo Ilija Petrović. Već smo objasnili razloge zbog kojih je toliki raspon između objavljivanja prvog i drugog dela Petrovićeve studije. Valjalo bi spomenuti da je u međuvremenu, u već citiranoj knjizi Snežane Kićović-Pejaković, takođe jedan deo posvećen Bajronu (Mit o Bajronu i stvaralaštvo romantizma, str. 197-264), u kome je posebno istaknuta pionirska uloga Ilije Petrovića u dotadašnjim istraživanjima. A zbornik Bajron i bajronizam u jugoslovenskim književnostima otvorio nam je perspektivu da Bajronovo prisustvo u nas razmotrimo uporedo sa njegovom recepcijom od strane drugih naroda na širem prostoru koji obuhvata i naše susede, pa je Pjotr Kuhivčak (Riotr Kuhiwczak: Reading Byron in East-Central Europe, str. 33-39) u tom smislu pokazao da, nasuprot ustaljenim engleskim interpretacijama, kod ovih naroda Bajron postaje “kultna ličnost” i pod njegovim uticajem nastaje galerija likova koji nisu više “buntovnici bez razloga”, već junaci jasnih motiva, rodoljubi, koji se bore za slobodu i nezavisnost svog naroda, a čije je rodoljublje i spremnost da se žrtvuju za nezavisnost ostalo aktuelno sve do u naše vreme, što kao pojava podstiče takođe i na uporedna istraživanja ovih književnosti, jer one jasno pokazuju postojanje određenih modela koji se mogu proveriti u svakoj od tih književnosti.

Postoji nekoliko disertacija o drugim značajnim engleskim pesnicima i piscima. Dušan Puhalo u svojoj knjizi Milton i njegovi tragovi u jugoslovenskim književnostima, Beograd, 1966, kojoj je prethodila studija pod istim naslovom (Anali Filološkog fakulteta, 1, Beograd, 1961, str. 67-107). vidi ovakve tragove kod Njegoša, Petra Preradovića i Paška Antuna Kazalija. Govoreći o Dikensu, Nićifor Naumov (Dikens kod Srba i Hrvata, Beograd, 1967) zaključuje da su mnogi strani pisci u nas doživeli veću slavu, ali je zato ovo prisustvo dugotrajnije i ono se osećalo na širem prostoru, obuhvatajući i pozornicu i dečju literaturu, pa je Dikens ostavio i izvesnog traga u delima naših pisaca, na primer, Čedomilja Mijatovića, Sime Matavulja i Stevana Sremca, ali njegov uticaj nije bio izrazito velik.

A Svetozar Ignjačević u svojoj disertaciji Engleski roman između dva rata na srpskohrvatskom jezičkom području (1918-1970), Beograd, 1970, na žalost, još uvek neobjavljenoj, saopštava da su iz najstarije generacije engleskih romansijera, rođenih do 1870. godine, kod nas u njihovo vreme već prisutni Džozef Konrad, Herbert Džordž Vels, i Džon Golsvordi, a uz njih i njihovi savremenici Arnold Benet i Norman Daglas. Iz sledeće generacije pridružuju im se Somerset Mom, Vorvik Diping i Edvard M. Forster, a potom, iz generacije koja je dala velikane moderne evropske proze, Džejms Džojs, Virdžinija Vulf i Dejvid Herbert Lorens, te uz njih Frensis Bret Jang, Džojs Keri i Edit Sitvel. Generaciju rođenu do 1900. godine predstavili su nam, kao

najznačajniji, Oldos Haksli, a uz njega tri romansijerke, Margarit Kenedi, Ajvi Kompton-Bernet i Elizabet Bouen, a zatim Robert Grejvz, Lajem O'Flaerti, Arčibald Džozef Kronin, Džon Bojnton Pristli i Nevil Sut, a kao najmlađa generacija, koja još zahvata u okvire postavljene Ignjačevićevim radom, predstavljen nam je naraštaj obeležen imenima Džon Hilton (Glen Trevor), Ričard Luelin, Dafne di Morije, Hjuz, Gream Grin, Rozamond Leman, Henri Grin, Džems Henli, Čarls Persi Snou, Herbert Ernest Bejts, Malkolm Lori i Pamela Hensford Džonson. Spisak je obiman i sa svakom novom generacijom kao da se sve više širi. U tom procesu recipiranja izostali su neki značajniji pisci, nema, na primer, Džordža Orvela, niti su uvek prevođena najvrednija dela ovih pisaca, no u celini posmatrano engleski roman svojom tematikom, svojim intencijama i specifičnim stilskim osobinama u punoj meri ulazi u našu literarnu svest; engleska literatura i Engleska toga vremena postaju nam bliski. Recepciju engleskog romana iz prethodnog perioda do prvog svetskog rata obradila je Marija Šerbedžija u doktorskoj disertaciji: Engleski roman od 1880. do 1914. godine u književnoj kritici na srpskohrvatskom jezičkom području, koja je odbranjena u Beogradu, 1991. g. Kao već objavljenu studiju mogli bismo ovom radu još dodati odgovarajući napis Branka Momčilovića Džozef Konrad kod Jugoslovena(Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, 1970, str. 735-750) i prilog Zdenke Petković, Recepcija dela Oskara Vajlda na srpskohrvatskom jezičkom području (1901-1970), Zbornik Matice srpske za slavistiku, 38, 1990, str. 112-137. Svako vreme je u nas nalazilo u Vajldovim delima ponešto od onoga što je tom vremenu bilo potrebno. Svojim prevodom spisa De profundis, Isidora Sekulić je Vajlda uklopila u opšti društveni entuzijazam koji je prethodio ujedinjenju, a zajedno sa dedogmatizacijom našeg društvenog života i naše književnosti postaće zanimljiv njegov esej o duši čovekovoj u socijalizmu.

No u knjizi Snežane Kićović-Pejaković ukazuje se takođe i na veze naše književnosti sa dobom prosvetiteljstva kod Engleza i sa Viktorijanskim dobom. Ove veze počinju sa Dositejem, koji je prevodio, prerađivao ili pozajmljivao ideje Adisona, Stila, Džonsona, Goldsmita, Elizabete Karter, Loka, Berka, Dankomba, Hačesona i Šaftsberija, pa je preko zbirki Vičezimusa Noksa pronalazio ponešto i od Henrija Feltona, Viljema Melmota, Ričarda Prajsa, lorda Česterfilda i Hju Blera. O tim vezama Dositeja sa engleskom književnošću i filozofijom najpodrobnije je u našim i engleskim časopisima pisala Vera Javarek, koja je još 1954. godine odbranila na Londonskom univerzitetu doktorsku disertaciju English Influence on the Works of Dositej Obradović. No prihvaćeni su jedino Adison i Goldsmit, kojima se pridružio i Džonatan Svift, dok su ostali potisnuti iz naše svesti. Izuzetnu popularnost uživaće Danijel Defo. A kada nas je zahvatio sentimentalizam, uz Olivera Goldsmita na prvo mesto dolaze Edvard Jang i Lorens Stern. U doba procvata naše romantičarske poezije, uz Šekspira i Bajrona, saznajemo i za Skota (o čemu svedoče ranije pomenuti radovi),

Šelija i Mura; tih šezdesetih godina XIX veka javlja se već interesovanje za prozu Viktorijanskog doba, za Edvarda Bulvera Litona i Dikensa, a sa prelazom na realizam i za romane Tekerija i Džordž Eliot. Veliku popularnost u to doba steći će takođe pesnik Alfred Tenison.

Na ovom mestu valjalo bi svakako spomenuti studiju čiji je autor Jože Pogačnik: Model Goldsmitovog romana u genezi jugoslovenske proze(Umjetnost riječi, 1-2, 1978, str. 45-58). Od tri interpretacije koje je Vejkfildski sveštenik doživeo u evropskom kulturnom prostoru, vremenski najstarija i zbog pozicije koju je ondašnja nemačka književnost zauzimala u nas, najrelevantnija je bila Geteova, koja je Goldsmitovo delo određivala kao društveno-vaspitni roman. Druga pak koja je doprla do nas poticala je od Bjelinskog - to je roman sa ništavnim likovima, tuđ svemu što je zdravo i realno, dok je treća podrazumevala da se Goldsmit u tom romanu identifikuje sa ironičnim Berčelom. No mi smo, primajući Goldsmita, gotovo isključivo prihvatili Geteovu interpretaciju.

Tamo gde se, u hronološkom smislu, zaustavila u svojim proučavanjima naše recepcije engleske književnosti Snežana Pejaković-Kićović nastaviće da istražuje Mirjana N. Matarić, koja će 1980. godine odbraniti doktorsku disertaciju: Engleska. književnost kod Srba 1900-1945. Kroz književne časopise, ukazujući tako na specifičan način, kroz srpsku periodiku, na prihvatanje engleske književnosti i veliku popularnost brojnih engleskih pisaca u srpskoj kulturnoj sredini u prvoj polovini XX veka.

Iako stoji konstatacija da se u akademskim krugovima dugo nije osećala potreba da se jasnije razgraniči anglistika od amerikanistike, ne možemo a da ne uočimo da već krajem šezdesetih godina počinju na našim univerzitetima da se prijavljuju i brane magistarske i doktorske teze o prisustvu američke književnosti na srpskohrvatskom jezičkom području. U tim sintetičkim radovima iskazuje se zainteresovanost za one američke pisce i za one književne žanrove, čije prihvatanje podrazumeva kako njihovu veliku popularnost u široj kulturnoj sredini tako i snažan uticaj na književna strujanja u određenom vremenskom periodu. Tako je Sonja Bašić još 1969. godine odbranila u Zagrebu doktorsku disertaciju E. A. Poe u hrvatskoj i srpskoj književnosti, i konstatujući da je E. A. Po bio jedan od najčitanijih i najprevođenijih američkih pesnika i pripovedača u nas, pratila je njegovu recepciju od 1863. godine, kada je prevedena Poova kratka priča Crna mačka,preko prevodilačkog i kritičkog interesovanja Milorada Šapčanina, Matoša, Svetislava Stefanovića i Bogdana Popovića do Vinavera, Gorana Kovačića, Isidore Sekulić, Slamniga i Šoljana. Sedamdesetih godina javljaju se novi studiozni radovi o recepciji velikih američkih pesnika; Ljiljana Babić piše o Voltu Vitmenu u jugoslovenskom književnom prostoru (Walt Whitman in Yugoslavia, Acta Neophilologica, Ljubljana, IX, 1976), a Dunja Detoni-Dujmić brani iste godine u Zagrebu doktorsku disertaciju Engleska i

američka poezija XX stoljeća u hrvatskim i srpskim prijevodima s posebnim obzirom na T. S. Eliota. Na Beogradskom univerzitetu Ileana Ćosić brani 1975. godine doktorsku disertaciju Američke drame na scenama beogradskih pozorišta u periodu od 1920-1970. godine, i prateći istovremeno prisustvo američkog dramskog stvaralaštva u našoj književnoj kritici i na repertoaru beogradskih pozorišta, uočava veliku popularnost Artura Milera, Tenesi Vilijemsa i Judžina O'Nila. Njeno istraživanje tematski i hronološki nastavlja Ljiljana Kontić, koja u svom magistarskom radu, napisanom 1986. godine pod naslovom Američka drama na beogradskim pozornicama u periodu od 1970. do 1980. godine, uočava novine u interesovanju naše pozorišne publike za američku dramu.

I američki roman stiče veliku popularnost i čitanost u našoj sredini, i to prvo socijalni roman u međuratnom periodu, o čemu svedoči doktorska disertacija Omera Hadžiselimovića: Američki socijalni roman u kritici na srpskohrvatskom području od 1918. do 1941. godine (Sarajevo, Filozofski fakultet, 1978), dok se interesovanje za takve pisce kao što su Hemingvej i Fokner snažno iskazuje tek posle drugog svetskog rata, od pedesetih godina, na šta upućuje, na primer, studija Gvozdena Erora: Fokner u našoj kritici,(Uporedna istraživanja, 1, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1975, str. 709-766).

Sa stanovišta metodološke misli u nauci o književnosti važno je ukazati na jedno specifično istraživanje koje dovodi u vezu američku i jugoslovensku književnost međuratnog perioda na osnovu tipoloških analogija. Zoran Gavrilović u svojoj disertaciji Uočavanja. Američka i jugoslovenska misao o književnosti između dva rata (b. o. g.) smatra da je između američkog i našeg naroda postojala sličnost utoliko što smo podjednako poznije ulazili u modernu kulturu, te smo morali brže i više da asimilujemo starije kulturne slojeve. No u razvoju metodske misli jedina dodirna tačka između dva rata kao da je bila u frojdizmu i u psihoanalizi. Jedino što su u nas frojdizam i psihoanaliza postojali u većoj ili manjoj meri kao sastavni deo nadrealističke koncepcije, dok su u Sjedinjenim Državama razne psihološke i psihoanalitičke teorije dolazile do izražaja kao širok podsticaj koji je znatno bogatio analize i interpretacije književnih dela.

Do sada smo govorili o prisustvu ruske, nemačke, francuske, engleske i američke književnosti u nas, pa bi, ako je reč o velikim literaturama koje su se smenjivale u svom primatu u svetskoj književnosti, valjalo ukazati i na imena velikih Italijana i Španaca. Šta su oni za nas značili? Pitanje tim zanimljivije što se, u poređenju sa književnostima drugih malih naroda, ni redosled prodiranja velikih literatura niti intenzitet ovakvog prodiranja ne podudaraju često ni približno.

Što se tiče Italijana, reč je svakako u prvom redu o Danteu. Prilog i našeg

naučnog interesovanja sveopštoj proslavi sedamstogodišnjice njegovog rođenja predstavljao je Zbornik o Danteu (1265-1965), Beograd, 1958, u kome sa stanovišta naših istraživanja posebno valja pomenuti rad pod naslovom Prilog građi za Dantea u Srbiji, str. 183-190, a za koji su građu prikupili Momčilo Savić i Ivo Klajn. Ukazali bismo u vezi s time i na podacima bogat referat Nikole Kravcova Dante v literaturah jugoslavskih narodov, u zborniku Dante i slavjane, objavljenom u Moskvi 1965, str. 157-182, dok je u zborniku Dante i slovenski svet, koji je nastao kao rezultat skupa održanog u našoj zemlji a objavljen u Zagrebu 1975, iz srpskog područja govoreno samo o Njegošu u vezi sa Danteom - Miron Flašar: Dante, Njegoš i heksametarsko predanje, str. 183-184 (a na sličnom skupu posvećenom Petrarki – Petrarca i petrarkizam u slovenskim zemljama,Zagreb - Dubrovnik, 1978, uopšte nije bilo reči o Petrarki u srpskoj književnosti). Danteov uticaj prisutan je kod Njegoša u Luči mikrokozmi, u vizijama i u motivu pesnikovog putovanja, u analogijama, u alegorici i u simbolici, pa i u versifikaciji, a kod Laze Kostića svakako u Maksimu Crnojeviću. Petrarka je bio blizak Dučiću, on je i jedan od pesnika koje je Andrić veoma voleo, a Skender Kulenović, na primer, kao da u svojoj poeziji objedinjuje izvorno nadahnuće sa renesansnim i mediteranskim, sa petrarkovskim majstorstvom u pevanju soneta, u vreme kada soneti nisu više bili ni česta ni popularna forma. Mogli bismo možda ponajpre zaključiti da nam je Dante pa i Petrarka dolazio posredno, no da su ova dva pesnika krajem XIX i početkom XX stoleća u celini bili integrisani u našu estetičko-kulturnu misao i da od tada čine njen deo.

O ovom procesu integracije italijanskih pesnika i pisaca u fazi ovog vremena prelaza dala nam je dragocene podatke Mirka Zogović (Italijanska književnost u srpskoj periodici na granici dva veka, Zbornik Matice srpske za jezik i književnost, 2,1991, str. 278-283). Doduše, reč je o nevelikom prisustvu italijanske literature, no ipak se uz Dantea i Petrarku prevode i Leopardi, Karduči, Arturo Graf i Gverini. Ali uprkos trečentu i romantizmu, u posredovanju kao da se veća pažnja priklanjala delima predstavnika savremene književnosti, Verge, Fogacara, Danuncija, Kastelnova, Farina, Ungaretija i De Amičisa, pa bi se moglo reći da su dve najpopularnije ličnosti kod nas iz italijanskog literarnog života u ono vreme - Danuncio i De Amičis. O tome je već svedočio i rad Željka Đurića Milutin Bojić i Gabrijele Danuncio (Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 1, 1983, str. 79-96). A postoji još nekoliko radova koje bi trebalo navesti kada je reč o našim vezama sa italijanskom književnošću, na primer, prilog Mate Zorića Prvi prijevodi i prikazi Manconija u srpskoj i hrvatskoj književnosti (Institut za književnost, Uporedna istraživanja, 1, Beograd, 1976, str. 275-303), studija Nikše Stipčevića Prisustvo Nikole Tomazea u srpskoj književnosti (u knjiziDva preporoda. Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX veku, Beograd 1979, str. 13-65), i odlomak objavljen iz magistarskog rada Milane Piletić Lodoviko Ariosto u srpskoj

književnosti (Anali Filološkog fakulteta, 16, Beograd, 1985, str. 149-179). A u dijahroniji viđeno, valjaće još rešiti i pitanje nekih regiona u književnosti, pa s tim u vezi treba spomenuti i disertaciju Svetlane Stipčević Italijanski izvori dubrovačke melodrame,Beograd, 1992.

Jer izuzev upravo u primorskim krajevima, kod nas nije bilo tradicionalne povezanosti sa italijanskom kulturom. Jedino u doba Ujedinjene omladine srpske, kada se književnost doživljava kao oblik nacionalnog buđenja, i u središnjim našim krajevima, koji se tada u kulturnom pogledu objedinjuju, pokret italijanskog preporoda, rizorđimento, i njegova književnost postali su uzor i podsticaj. Macinijev i Garibaldijev nacionalno-revolucionarni aktivizam korišćeni su u političkoj propagandi, a Nikola Tomazeo je tada uključivan i u tokove srpske književnosti, pre svega svojim Iskricama. No ovaj podsticaj kao da je potom jenjavao, a na prekretnici XIX i XX stoleća, kao što smo videli, intenzitet prisustva italijanske književnosti se tada ipak ne može meriti sa prisustvom francuske književnosti, na primer, u nas, o čemu smo već govorili. Javiće se, doduše, italijanska književnost potom još jednom kao evropski fenomen, a to će biti sa futurizmom, no i ovaj pokret u svom neposrednom delovanju ostaje ograničen na naše primorske krajeve, a odraziće se jedino posredno, preko Majakovskog pre svega, što znači preko ruske književnosti.

U poređenju sa italijanskom književnošću, gde je proučavanje naših veza s njome raspoređeno ipak na više tema, razmišljajući o odgovarajućim našim vezama sa španskom književnošću postajemo svesni, da se u susretu sa njom pre svega nameće jedno ime, a to je Servantes. Ovaj susret počinje sa Dositejem i on se posebno ogleda u Steriji, o čemu smo najzad dobili i kratak prilog od kompetentnog znalca, naime od Ljiljane Pavlović-Samurović(Opozicija prema dominantnom književnom žanru. Prisutnost Servantesovog “Don Kihota” u srpskoj prozi s kraja XVIII i početka XIX veka, Anali Filološkog fakulteta, 19, Beograd, 1992, str. 397-403). U svojoj brošuri za školsku lektiru Don Kihot (Beograd, 1982) ona je već bila navela i prevode do sada u nas i ocene koje su o njemu i o Servantesu dali naši kritičari. Bitno je pri tome da smo dugo vremena samo posredno dolazili u dodir s ovim velikim svetskim piscem i njegovim delom. No naše interesovanje za španski svet ipak nije bilo maleno. Kako se ovaj otkrivao o tome govore dva rada - Jelene Rajić: Migel de Unamuno u srpskim i hrvatskim časopisima između dva svetska rata, 1924-1940 (Anali Filološkog fakulteta, 18, Beograd, 1987, str. 53-62) i Krinke Vidaković-Petrov: Jugoslovensko-španske književne i kulturne veze u međuratnom razdoblju: La Gaceta Literaria (Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 2, 1989, str. 321-330). A o tome kako su pojedini naši veliki pisci i pesnici doživljavali Španiju, njenu kulturu i literaturu mnoge ćemo podatke naći kod Andrića (Gordana Ćirjanić: Ivo Andrić i Španija, Književne novine 850-851, 1993); dok o zaokupljenosti Rastka Petrovića Španijom govori Krinka

Vidaković Petrov: Rani putopisi Rastka Petrovića i odnos prema Španiji, u zborniku Književno delo Rastka Petrovića (Institut za književnost, Beograd, 1989, str. 279-298).

Naravno, sve ove velike književnosti daju se svesti na zajedničke tradicije, na antičku tradiciju i na hrišćansku tradiciju. Prisustvo i jedne i druge u nas isprepliće se kako sa uticajima preko ovih velikih književnosti tako i sa neprekidnim inspiracijama koje su poticale iz vrela našeg duhovnog života. Miloš Đurić i Milan Budimir neizbrisivo su zacrtali svoja imena u savremena istraživanja antičke tradicije u nas. Od njihovih učenika je Darinka Nevenić-Grabovac obradila temu Homer u Srba, Beograd, 1967, Miodrag Stojanović je svoju pažnju sasredio u okvire Dositej i antika, Beograd, 1971, a Miron Flašar je deo svojih neumornih traganja sakupio pod naslovom Studije o Steriji, Beograd, 1988, s tim što je iste godine Vojislav Jelić objavio svoju knjigu posvećenu posebnoj temi Sterija i Kvintilijan, Beograd, 1988. Dodajmo tome još i knjigu Svetlane Slapšak pod osvežavajućim nazivom Svi Grci nazad!, Beograd, 1985, koja sadrži zbirku studija o helenizmu u novijoj srpskoj književnosti, na primeru Laze Kostića, pesništva Anice Savić-Rebac i Borislava Pekića. Naslov knjige, međutim, vezan je za jedan Rakićev stih, za pesnika, znači, koji se, kao nijedan do tada u našoj književnosti usudio da tako usrdno prezre klasičnu Grčku.

Opšti osvrt na prisustvo antičkog nasleđa u našoj literaturi dao je potom Jovan Deretić u članku Klasična tradicija u srpskoj književnosti (u zborniku Antičke studije kod Srba, SANU, Balkanološki institut, knjiga 37, Beograd, 1989, str. 13-19). Mi smo u našim izlaganjima već dodirnuli našu povezanost sa vizantijsko-slovenskim krugom kulture. Pripadajući tom krugu, mi smo primali i antička zaveštanja. Pa i kada je znatan deo Srba od Velike seobe nastavio život u Austriji, te otuda počeo da prima osnove obrazovanja, ponovo se napajao antičkom tradicijom. Lukijan Mušcki je bio savršeno vičan poznavanju tadašnjih modela antičkog sveta, s tim što valja imati na umu da su ovo već bili zapadnoevropski modeli ovakvog poznavanja. Najveći naš stvaralački prodor u antiku ostvario je Laza Kostić, a poseban je slučaj Vojislava Ilića, koji je postao obnovitelj klasicizma u našoj književnosti podarivši ovoj sveži dah jelinizma.

A hrišćanska tradicija je uopšte veoma isprepletena sa antičkom tradicijom, pa i u našoj književnosti. Od postanja slovenske knjige do XVIII stoleća, razvijajući se kao i drugi pravoslavni Sloveni, primali smo hrišćansku književnost posredstvom Vizantije. U našim žitijima uz biblijske reminiscensije ostaju prisutne i antičke reminiscencije. A još niko se nije prihvatio, i teško bi se i mogao prihvatiti, da u obuhvatnom sintetičkom radu izloži sve motive i inspiracije kojima se otuda oduvek napajala naša književnost. Na početku spiska, međutim, na koji bi se ovakav rad mogao osloniti nalazila bi se svakako već pomenuta rasprava Stojana Novakovića o

Varlaamu i Joasafu, koju je u podnaslovu označio kao “prilog k poznavanju uporedne literarne istorije i hrišćanske srednjovekovne beletristike u Srba, Bugara i Rusa”. U zbornicima radova i monografijama o našim piscima i pesnicima naići ćemo neretko na poglavlje o njihovom stavu prema hrišćanstvu. U zborniku Književno delo Rastka Petrovića, na primer, nalazi se obimna studija Đorđa Janića Rastko Petrović i hrišćanstvo, str. 329-368.

Stari zavet pak smatramo koliko kao hrišćanski toliko i kao starojevrejski spomenik literature, pa nam je ponešto otuda moglo doći i posredstvom potonjih jevrejskih izvora (v. Krinka Vidaković: Kultura španskih Jevreja na jugoslovenskom tlu, Sarajevo, 1986). O ovim dodirima svedoči i knjigaKnjiževno stvaralaštvo Jevreja u Srbiji, urednik Ljiljana Đurđić, Beograd,1990. Ko je razapeo Hrista, glasi, na primer, jedna od pripovedaka Žaka Konfina.

Dosadašnjim izlaganjem dali smo podatke o prisustvu pojedinih pisaca iz velikih književnosti u nas i o našoj povezanosti s njima unutar sveopšte zajedničke antičke i hrišćanske tradicije, preko koje smo postali sudionici u starozavetnim jevrejskim literarnim motivima, a u kojima je ujedno zahvaćeno i najlepše blago drevnih naroda sa Istoka. No sliku dobijenu na ovakav način imaćemo da dopunimo i sa podacima o književnostima naroda koje smo skloni da označimo kao male narode. U dva maha, na primer, Slovaci su na veoma izrazit način doprineli oblikovanju naše literarne svesti. Ova dva razdoblja sumirana su u prilozima Riste Kovijanića Slovensky vplyv na srbskych racionalistov i Đorđa Živanovića Ohlas Stúrovho ucenia u Srbov.Oba priloga objavljena su u knjizi Literarne vztahy Slovákov a Juznych Slovanov, red. Zlatko Klatik, Bratislava, 1968, str. 117-126. i 194-206, koja sadrži još nekoliko priloga o našim vezama sa Slovacima. A uticaju šturovaca kod nas, Klatik je već bio posvetio knjigu Štúrovci a Juhoslovania,Bratislava, 1965. Područje ovih istraživanja biće zatim predmet obimne studije Jana Kmeća Jugoslovensko-slovačke slavističke veze, Novi Sad, 1987 (Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, Knjiga 6), i ono će i potom uvek iznova biti dopunjavano odgovarajućim komparatističkim radovima, od kojih navodimo studije Mihaila Harpanja: Slovačka književnost u časopisu Brankovo kolo (1895-1914), Zbornik Matice srpske za slavistiku, 37, 1989, str. 125-145. U doba racionalizma, već polovinom XVIII veka, u Bratislavi se školuje veliki broj Srba, a među njima naći će se Pavle Julinac i Jovan Rajić, a potom Jovan Muškatirović, Joakim Vujić, Sterija, Kosta Trifković i Milovan Vidaković. U Bratislavi je boravio i Dositej Obradović. Ličnosti koje su najviše uticale na ova prva pokolenja naših školovanih ljudi su Matija Bel Funčik, Jan Tomka-Saski i Jozef Bencur. A sredinom XIX veka najjači, najorganizovaniji i najmnogobrojniji omladinski pokret među slovenskim narodima izniknuće među Slovacima, predvođen Ljudevitom Šturom. Još je uvek mnogo srpskih đaka u Bratislavi, među njima i Svetozar Miletić, inspirator i predvodnik Ujedinjene omladine srpske, a nekoliko godina posle

njega stići će i Zmaj da bi se u tom gradu napajao političkim idejama i literarnim inspiracijama (Živan Milisavac: Slovačke teme u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja, u delu: Literárne vztahi Slovákov a Juznich Slovanov, str. 218-226). Spomenuli bismo u okviru proučavanja srpsko-slovačkih veza na ovom mestu još jedan rad, koji otkriva značajnu paralelu: Živan Milisavac,Koreni srpske i slovačke komediografije, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Referati za VII međunarodni kongres slavista u Varšavi 1973, Novi Sad, 1973. Reč je o Steriji i Janu Halupki, koji su, obojica, u svom školovanju prošli kroz Kezmark i tamo uneli u sebe nekoliko uticaja koji će presudno opredeliti njihov rad na komediji.

Sa idejama Jana Kolara, koje su u osnovi Šturovog panslavističkog programa, Srbi su i neposredno došli u dodir u Budimu, gde je Kolar službovao kao sveštenik. Sa revolucijom 1848. godine je Prag postao veliko duhovno središte Slovena, a svog školovanja u Pragu sećao se i Ljubomir Nenadović. No i radovi Miroslava Kvapila Pokrovké tradice ceskojugoslávskych literárnych vztahu, Rraha 1988, potvrđuju da tada nije bilo nekog posebnog uticaja češke književnosti na nas. Naprotiv, iz obimnog priloga F. L. Čelakovsky a Jihoslované, str. 17-46, vidi se u kojoj meri je Vuk određivao usmerenje ka narodnoj pesmi i odgovarajuće oblike naučnog pristupa, onako kao što je i Dobrovski davao Vuku podsticaje za rešavanje pojedinih filoloških problema na putu kodificiranja našeg književnog jezika. Veliki posrednik ka češkoj književnosti postaće u nas Krešimir Georgijević, koji je inače objavio i dva značajna rada o Kolarovom uticaju na Srbe (Kollárova Slávi dcera prema Jugoslovenima, u zborniku Literárne vztahy Slovákov a juznych Slovanov, Bratislava, 1968, str. 147-157, i Kollarova ideja slovenske uzajamnosti kod Hrvata i Srba (nacrt za studiju), u zborniku Slovanská vzájemnost 1836-1936, Praha, 1938, str. 63-95). Nizom studija i prevoda sa odgovarajućim predgovorima ili pogovorima on će nas upoznati sa mnoštvom čeških pisaca i pesnika, počev od Božene Njemcove i Marije Majerove preko Ksavera Františeka Šalde do Jana Nerude, Julijusa Fučika i Vitjeslava Nezvala, s tim što je najveću pažnju posvetio Karelu Čapeku. Zanimljivo je pak da u spisku Georgijevićevih radova ne nalazimo ni najmanjeg pomena o Jaroslavu Hašeku. Ostaje, prema tome, zadatak da se, polazeći od ovakve osnove, ispita i stepen delovanja češke literature na nas, pri čemu bi i Masarikovi filozofski i politički spisi svakako ulazili u ovakva ispitivanja.

Ukazujući na knjigu Đorđa Živanovića Srbi i poljska književnost (1800-1871)kao jedan od prvih sistematskih pristupa proučavanju prisustva stranih pisaca i pesnika u nas, već smo istakli da je i Adam Mickjevič svoju popularnost kod Srba imao da zahvali pre svega svom patriotskom duhu i svojim slovenskim osećanjima. Ovu temu obradio je Ljubomir Durković u obimnoj monografijiMickjevič i Jugosloveni, Novi Sad 1987, kojoj je prethodilo poljsko izdanjeMickiewicz i Jugoslowanie, Poznan, 1984. Srbi su

sa Mickjevičem dolazili u dodir kako preko Iliraca u Zagrebu tako i preko svojih đaka u Bratislavi. Jedan od najznačajnijih među njima, Svetozar Miletić, pozabaviće se krajem 1847. godine Mickjevičevom poezijom i on će kao moto svojoj pesmi Spasova noć odabrati dva Mickjevičeva stiha. Teodor Tomaš Jež je kao emigrant živeo u Beogradu i pisao je romane o uskocima i o prvom srpskom ustanku, te njegova prisutnost nije ostala nezapažena, premda valja biti oprezan prema njegovom tvrđenju da je upravo on podstakao Stojana Novakovića da uključi i dubrovačku književnost u vidokrug svog interesovanja (v. Stojan Subotin: T. T. Jež kod Srba i Hrvata, u knjizi:Romani Teodora Tomaša Ježa (Zigmunta Milkovskog) o Jugoslovenima,Beograd, 1966, str. 197). U svojoj knjizi Iz poljsko-jugoslovenskih književnih veza, Beograd, 1969, posvetiće Stojan Subotin potom dva poglavlja i temamaJulius Slovacki kod Srba i Hrvata, str. 43-96, i Jan Kasprovič kod Srba i Hrvata, str. 111-130. No veliki pesnik poljskog romantizma, Julius Slovacki ostao je gotovo nepoznat Srbima i Skerlić ga uopšte i ne pominje u svom delu o književnosti Ujedinjene Omladine. Ni najznačajniji pesnik Mlade Poljske, Jan Kasprovič, nije ništa bolje prošao. Ipak, Vaclav Rolič-Lider kao da je takođe među onim pesnicima koji su uticali na Vojislava Ilića (Miroslav Topić: Vaclav Rolič - prvi glasnik poljskog modernizma i odjeci njegove poezije kod nas, Anali Filološkog fakulteta, 8, Beograd, 1968, str. 417-443).

A Topić ukazuje i na zanimljivu paralelu kako u motivu tako i u stilu na primeru zajedničke smrti dede i unuka (Pripovetka “Kroz mećavu” i njeni poljski pandani. Kočić - Prus - Žeromski - Rejmont, Anali Filološkog fakulteta, 7, Beograd, 1967, str. 247-315). Paralelama posvećen je i zbornik poljske akademije nauka Rolska-Jugoslawia. Zwiazki i paralele literackie,Vroclav, 1987, s tim što u području srpske književnosti zalazi jedino rad o bliskosti revolucionarne poezije Vladislava Bronjevskog i Oskara Daviča. A tome možemo dodati da je postojala paralela i između Šapčaninovog romanaHasan-aga. i romana Mihaila Čajkovskog Bosna, no objavljenom samo na ruskom. Od naših velikih pisaca intenzivan susret sa Poljacima ostvario je Ivo Andrić (v. Milorad Živančević: Andrić u Poljskoj, u knjizi Polonica, Novi Sad, str. 203-235). Boraveći na studijama u Krakovu, njega je poljski jezik “opijao, ali onako kao što život opija”, a preko jezika na njega je neposredno uticala i književnost. Izuzetno je cenio Juliusa Slovackog, koga često i citira, pa na taj način ovaj veliki pesnik poljskog romantizma, makar i sa velikim zakašnjenjem, ipak ulazi u našu literarnu svest. Voleo je Žeromskog, a poredeći Andrićeve hronike sa istorijskim romanima Henrika Sjenkijeviča odmah se mogu uočiti i konkretni paralelizmi. Uz to, Andrić je posebno cenio Stanislava Vispijanskog, pesnika, predstavnika poljskog neoromantizma, i istaknutog slikara.

Poljska književnost bila nam je, znači, u određenom trenutku posebno bliska, koliko kao slovenska književnost toliko i kao književnost naroda podeljenog i

podjarmljenog. Kada je izbio poljski ustanak, 1863. godine, najistaknutiji srpski javni radnici bili su na strani Poljaka, jedini izuzetak bio je Aca Popović-Zub, koji je odlučno stao na rusku stranu. Ove simpatije prema Poljacima trajale su i potom, pa su prisutne i u Andrića.

Mađari su naši neposredni susedi, sa njima smo živeli izmešani i u XIX veku nije bilo velike razlike u životu srpskog i mađarskog naroda u Ugarskoj, pa se i sva duhovna kretanja kod Mađara odvijaju neposredno pred našim očima. Pešta je dugo vremena i duhovno središte Srba, a mađarski nacionalni pokret je u velikoj meri doveo i do nacionalnog buđenja našeg naroda. S obzirom na ovakve razvojne tokove, Skerlić je u svojoj knjizi Omladina i njena književnost (1848-1871) posebno poglavlje posvetio temi Mađarski uticaj, str. 311-318, u kome se osvrće i na ranije epohe, a na početak izlaganja stavlja zanimljivu ličnost Mihaila Vitkovića. A od mađarskih pesnika i pisaca najbliži su nam postali Petefi i Mor Jokaj. O Petefiju pisao je u vezi s time Ištvan Pot (István Póth: Petöfi in der serbischen Literatur, Acta Litteraria Academiae scientiarum hungaricae, V, 1962, str. 451456), a razmatranja su dopunjena u knjizi Save Babića Kako smo prevodili Petefija, Novi Sad, 1985.

U središtu naših susreta sa Petefijem nalazi se svakako Zmajevo delo. No ono preko Laze Kostića i Vojislava Ilića dopire do Veljka Petrovića, Danila Kiša i Ivana V. Lalića. A Mor Jokaj nam se ponajviše približio preko Jaše Ignjatovića. U dva zbornika dati su i širi osvrti na srpsko-mađarske književne veze. I to u zborniku Szomszédeg és közösség. Délszlav-magyar irodalmi kapcsolatok, Budapest, 1972, koji je u ime Mađarske akademije nauka uredio Stojan Vujičić. U njemu se ponovo javlja Ištvan Pot sa novim podacima o Zmajevom stavu prema pojedinim mađarskim književnicima i Zmajevom radu na popularisanju mađarske književnosti kod nas. A najviše mesta u ovom zborniku zaprema studija Imre Borija o vezama između srpske, hrvatske i mađarske avangarde, u kojima je najplodniji posrednik bio Zoltan Čuka. U drugom zborniku pak, koji je pripremila Srpska akademija nauka i umetnosti na temu Srpsko-mađarski odnosi i saradnja 1848-1867 (Naučni skupovi, Odeljenje Jezika i književnosti, knjiga 5, Beograd, 1987), literarnim vezama posvećeni su prilozi Božidara Kovačeka (Mađarska kultura kod Srba 1849-1867, str. 157-172), i Ištvana Frida (Srpsko-mađarske kulturne veze 1849-1867, str. 173-188). U oba priloga se ponovo Zmaj ističe kao ključna figura ove najplodnije epohe srpsko-mađarskih političkih i kulturnih veza. No čini nam se da bi na ovom mestu valjalo spomenuti i rad Lasla Siklaja (László Sziklay: Ady und unsere Nachbarn, Hungaro-Slavica Academiae Hungaricae, 1978, str. 307324). U njemu se, na primer, govori i o neospornom uticaju Endre Adija na Veljka Petrovića.

Takođe i naše veze sa Rumunima bile su predmet pojedinih radova. Istakli bismo pre svega knjigu Mirka Živkovića Svedočanstva o srpsko

(jugoslovensko)-rumunskim kulturnim i književnim odnosima, Bukurešt, 1976, i studiju Radu Flore Relatile iugoslavo-române. Sinteza, Lumina, 6,1968, str. 219-395. Dositej se rodio na tlu današnje Rumunije, Sterija blizu današnje granice, a Miloš Crnjanski i Jovan Popović učili su školu u Temišvaru, dok je Vojislav Ilić nekoliko godina službovao kao učitelj u Turn-Severinu, a Dučić, Rakić i Andrić bili su na diplomatskim dužnostima u Bukureštu. Najveći afinitet meću njima prema jednom rumunskom pesniku pokazivao je, po svemu sudeći, Dučić prema Duiliu Zamfiresku, tvorcu soneta u kojima se kao pozadina bira sunčani Mediteran, pre svega Italija. No i inače je održavao veze sa Jonom Pilatom, Jonom Nikoleskuom, Viktorom Eftimiuom i Virđilom Kaijanopulom. O prisustvu najvećeg rumunskog pesnika u nas uspeli smo da pronađemo samo kratku belešku, iz pera Radu Flore: Eminescu in Iugoslavia, Tribuna, Sluj, 24, 1964, str. 3). No trebalo bi ovu temu što pre obraditi. Brankova pesma, na primer Kad mlidijah umreti toliko nagoveštava stihove Emineskua Ausi prin frunsi usate (Još je jedna želja u meni) da ovo saznanje već po sebi podstiče interesovanje u obratnom pravcu. A ne bi se smelo zaboraviti ni na Jona Karađalea, na podudarnost nekih Nušićevih tema i dramskih postupaka sadržanih u delu ovog najznačajnijeg rumunskog pozorišnog pisca.

Postoje, međutim, i mali narodi daleko od nas, no od velikog značaja za svetsku književnost. Pri tome mislimo na skandinavske narode i na njihove literature, koje su u jednom trenutku toliko silovito izbile u prednji plan književnih stremljenja i ostavile svog traga i kod naših pisaca. Već 1905. godine Vojislav Jovanović Marambo objavio je u Mostaru Ibzenovu dramuRosmersholm, a 1914. godine pojavila se knjiga Isidore Sekulić Pisma iz Norveške, s tim što je ovoj knjizi, 1912. godine, prethodio esej Skandinavija i jitland. Isidorino oduševljenje za Rusiju i za rusku književnost kao da je tada potisnuto još većim oduševljenjem za skandinavski Sever, a Miloš Crnjanski će pola veka potom u svojoj autobiografskoj memoarskoj prozi Kod Hiperborejaca, 1966, u poglavljima o Strindbergu, Kjerkegoru i Ibzenu, mediteranskoj viziji suprotstaviti nordijsku viziju. No o tome šta je u nas sve napisano o Ibzenu i Strindbergu i kada i kako je koji od njihovih komada prikazan u nas, kako su prihvaćeni Jakobsen, Selma Lagerlef i Karin Mihaelis, koji je uticaj izvršio Kjerkegor, o svemu tome zasada još ne raspolažemo nekom sintetičkom studijom, a upravo iz ovakvog navođenja naših povezanosti sa ostalim književnostima vidimo kako bi nam ovakav prilog bio potreban.

No specifičnost naše književnosti ogleda se u priličnoj meri i u njenoj poziciji prema Istoku. Zanos evropskog romantizma za Istok zatekao nas je u situaciji kada se po varošima u Srbiji još nosilo tursko odelo, a ispod tog odela krila velika turkofobija, kako Skerlić kaže u poglavlju Istočnjački motivi u poezijisvoje knjige Omladina i njena književnost, pa je upravo paradoksalno što su naši pesnici postali toliko zaneti poklonici istočnjačke poezije, te

pevali i pesme u kojima je obilje turskih i arapskih reči preovladalo nad maternjim jezikom. Na Skerlićeva razmatranja o ovoj poeziji kod Zmaja, Jovana Subotića, Laze Kostića, Đure Jakšića, Jovana Ilića i drugih naših pesnika, nadovezuju se izlaganja Ivana Šopa u njegovim knjigama Nasredinove metamorfoze, 1973. i Istok u srpskoj književnosti, 1982, koja obuhvataju takođe i delo Alekse Šantića, Bore Stankovića, Branislava Nušića, Stevana Sremca i Svetozara Ćorovića, te bi posebno valjalo ukazati na iscrpnu uvodnu studiju onom drugom od pomenutih dela, pod naslovom Istorijski aspekt i metodološke napomene, str. 9-31), koja razlikuje uticaje turske i šire, islamsko-orijentalne civilizacije, toliko prisutne u nas, i uticaje primljene posredstvom evropskih književnosti. Iz ugla onakvih uticaja turske i šire, islamsko-orijentalne civilizacije niko pozvaniji do Meša Selimović odredio je i Andrićevo mesto Između Istoka i Zapada, (SANU, Zbornik radova. o Ivi Andriću, str. 3-11), a Aleksandar Popović izrazio je ovaj problem metaforičkiIvo Andrić i “kuća islama” (Delo Ive Andrića u kontekstu evropske književnosti i kulture, str. 505-516). Inače u ovu grupu radova ulazi i doktorska disertacija Ljubinke Rajković Turski pesnici i pripovedači kod Srba i Hrvata, Beograd, 1968, koja se vremenski nastavlja na fazu našeg romantičarskog istočnjaštva, te je pre svega kulturološki značajna svojim nastojanjem da Turke predstavi ne samo kao osvajače već i kao nosioce određene materijalne civilizacije i duhovnosti.

Ovakvo istočnjaštvo, prema tome, bilo je u nama. A ona daleka duhovna prostranstva Istoka otkrivala su nam se tek potom, posredno. Simo Popović je svoje Indijske pripovetke, epopeje iz Mahabharate, Beograd, 1868, a potomRamo. Indijske pesme. Izvadak iz iz epa Ramajane, Cetinje, 1896, prevodio sa nemačkog jezika. Rabindranat Tagora je bio prvi indijski pesnik koga je naša sredina 1926. godine imala priliku i lično da doživi. Godinu dana pre toga, Isidora Sekulić je pripremila esej Poezija Rabindranata Tagore (v. Iz stranih književnosti, II, str. 380-395), dok je David S. Pijade već 1921. godine bio preveo neke pesme iz Tagorine zbirke Gijantali (Žrtvene pesme). One su nesumnjivo ostavile traga na pacifističko opredeljenje nekih naših pesnika. A Pavle Jevtić, koji je u Londonu doktorirao iz oblasti indologije, objavio je knjigu Indija, riznica mudrosti, Beograd, 1939. No Isidora Sekulić ostavila je za sobom i prikaz jednog prevoda kineske lirike (1929) i tekst predavanja o japanskoj No drami (1931).

Navodeći i ova dva priloga, mi smo ujedno i završili osvrt na naše interesovanje za strane književnosti. Čini nam se da sada već možemo reći koji su nas pisci i kada najviše privlačili, na koji su način oni dolazili do nas, koje smo od njihovih tema, likova i žanrovskih opredeljenja najradije usvajali i u kom su se obliku njihova dela odrazila na razvoj našeg literarnog postupka, na naš stilski izraz i uopšte na naše celokupno poimanje književnosti. Videli smo da su pri tome značajnu ulogu znali odigrati i predstavnici književnosti malih naroda, a možemo na ovom mestu dodati i to

da je ponekad i kakav beznačajni predstavnik makar i nekog od velikih naroda odigrao i te kako značajnu ulogu u formiranju našeg ukusa. Izuzetno poučan primer u tom pogledu bio bi svakako Avgust Kocebu, neobično plodan pisac veoma vešto sačinjenih no krajnje površnih pozorišnih komada. Pošto je Pavle Popović već 1902. godine u svojim razmatranjima pod naslovom Srpska drama u XIX veku u “Srpskom književnom glasniku” (v. Pavle Popović: Rasprave i članci, Beograd, 1939, str. 142-240) odredio mesto koje pripada i Kocebuu u razvoju srpske drame u tom stoleću, Milan Ćurčin je posebnu pažnju posvetio odnosu Joakima Vujića prema ovom popularnom nemačkom komediografu (Milan Ćurčin: Kotzebue im Serbokroatischen, Archiv für slavische Philologie, 30,1909, str. 535-555), a Dragiša Živković otkrio je i neke paralele sa Kocebuom kod Sterije (Sterija i Kocebu, u knjizi:Evropski okviri srpske književnosti, II, str. 38-59).

U tom određivanju naše književnosti ostaje nam, međutim, još jedno pitanje prema kome se valja postaviti, a to je pitanje međusobnog odnosa ne samo jugoslovenskih već, uopšte, južnoslovenskih književnosti. Značajan projekat na proučavanju toga odnosa otpočela je grupa istraživača u Zagrebu, okupljena oko profesora Franje Grčevića, još 1977. godine. Rad na tom projektu prolazio je kroz velike teškoće a nesreća koja je zadesila naše narode prekinula je i rad na tom poslu. Ipak možemo reći da u okviru naših razmišljanja u prednji plan ne stupaju pojedini pisci koji bi izvršili uticaj sličan onome koji su strani pisci znali da imaju ponaosob na svaku od južnoslovenskih književnosti, već da je u ovom slučaju pre svega reč o uzajamnom prožimanju, te da postoje određeni paralelizmi, uzajamne komplementarnosti i korespondencije u književnom razvoju kada je u pitanju naše uključivanje u evropski kontekst, iz čega proizlaze zajednički idejni aspekti i zajedničke žanrovske i tipološko modelativne srodnosti i simetrije, te da i način saradnje među južnoslovenskim piscima prevazilazi uobičajene oblike susreta i dodira naših pisaca sa stranim piscima, jer je postojala i neposredna saradnja, na primer, u uredništvima pojedinih časopisa ili oko izdanja nekih zajedničkih almanaha, a sve se to odvijalo u znaku i zajedničkih društvenih ili književnih pokreta i bavljenja pojedinaca u raznim južnoslovenskim književnim centrima.

O rezultatima istraživanja u okviru pomenutog projekta govore tri obimne sveske pod naslovom Komparativno proučavanje jugoslavenskih književnosti,1983, 1986. i 1987. godine, u kojima se iznose kako teorijska razmišljanja o pristupu ovakvom kompleksu, tako i ukazivanja na pojedine izrazite paralele (između Kamova, Cankara i Bore Stankovića, na primer, kada je reč o susretu prirode i kulture u njihovim delima, ili ponovo Kamova i Ristića i Krleže, ako je u pitanju model jezičke revolucije, ili pak između Ive Andrića i Slavka Janevskog, ukoliko se pođe od balkanske stvarnosti, te između Svetozara Markovića i Hristo Boteva ili Jelisavete Bagrjanove i Desanke Maksimović), i sumiranja u zajedničke okvire, pogotovu

modernizma, zenitizma ili književne levice, ili pak “tipološkog jedinstva avangardnih modela na slovenskom jugu”, odnosno “poetike suvremenog jugoslovenskog romana”. Ne verujemo da će biti moguće izbrisati ove tragove iz naše svesti da se na prostoru Južnih Slovena gradilo upravo kroz literaturu i određeno zajedništvo. Zbornik posvećen Ljubenu Karavelovu i Svetozaru Markoviću svakako predstavlja jedan od vrednih priloga razmišljanjima o ovim plemenitim nastojanjima (Svetozar Marković i Ljuben Karavelov u kontekstu slovenske književnosti i kulture, Beograd, 1992).

Broj radova posvećen prisustvu stranog pisca u našoj sredini i u našoj književnosti - kako smo već iz ovog letimičnog njihovog navođenja mogli da se uverimo - veoma je velik, no ovi radovi su ujedno i veoma sadržajni i oni obiluju podacima na osnovu kojih bismo odmah mogli da pristupimo skiciranju naše književnosti viđenoj iz ovakvog ugla: Koji je strani pisac iz koje strane književnosti kada i šta uneo u našu književnost što će postati njen nerazdvojni deo? Ovo ćemo i učiniti, no osećamo potrebu da prethodno iznesemo neka razmišljanja o tome kako bi se ovakva traganja mogla sistematizovati da bi takav nacrt postao što potpuniji, neka vrsta istorije naše književnosti posebne vrste.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]