sssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssss

STVARNA VERA

Charles S. Price

sssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssss

SadržajO KNJIZI................................................................................................1

PREDGOVOR........................................................................................2

SVEDOCANSTVO DEMOSA SAKARIJANA.......................................3

I. U KOJOJ JA PRIZNAJEM.................................................................4

II. SVE DOK SVA NASA NAPREZANJA NE PRESTANU.................10

III. BOLJI PUT....................................................................................23

IV. POREKLO VERE...........................................................................32

V. SNAGA ZA TVOJ TRUD................................................................41

VI. VASE GORE SU PREMESTENE..................................................50

VII. BOG ZELI DA TO UCINI LAKIM..................................................59

VIII. DAROVANA VERA......................................................................68

IX. VERA JE JEDAN DAR..................................................................76

X. VERA JE JEDAN ROD...................................................................86

XI. ZEMLJANA POSUDA....................................................................94

XII. ZIVE VODE.................................................................................102

i

SadržajXIII. ZIVA REC...................................................................................112

ii

O KNJIZI

O KNJIZI

Knjiga STVARNA VERA (The RealFaith) Dr. Čarlsa Prajsa (Charles S.Price, 1887−1947) je prvi put bilaobjavljena 1940. godine. Prajs je zasvoga života imao veoma moćnuslužbu, kakva nije bila viđena.

U ovoj knjizi su opisana neka čuda koja je Bog učiniokroz ovog svoga slugu. Dr. Parjs se godinama borio sapitanjem: "Zašto neki ljudi bivaju isceljenji a neki ne?"Posle duge potrage za odgovorom, on je dobio odgovorna ovo pitanje, i tako je napisao ovu knjigu.

1

PREDGOVOR

PREDGOVOR

Uvek prisutni i snažni zahtev za jedno dublje razumevanje "Stvarnevere" učinio je potrebnim štampanje ovog šestog izdanja ove knjige.

Nadahnuta jednostavnost njene poruke donela je novu nadu irazumevanje mnogim čitaocima. Oni su se uhvatili za obećanja i kaorezultat, bilo je načinjeno jedinstvo sa Bogom kroz Hrista, i jednospokojno pouzdanje je utvrđeno − a plodno svojevoljno poslušanje jesledilo. Životi su bili promenjeni, tela isceljena, i sa mnoge − jedan noviživot je otpočeo kroz čitanje ove čudnovate knjige.

Sa okončanom borbom sa nerazumevanjem, ovaj novi život u Hristumože biti doživljen, a ta radost Gospodnja učinjena stvarnom. Kao štoOn živi zbog Oca, tako mi živimo zbog Njega!

Ta vera Božija − "STVARNA VERA" može, i delovaće u vama − zavaše dobro i za Božiju slavu.

−− Evelyn Carvell

2

SVEDOCANSTVO DEMOSA SAKARIJANA

SVEDOČANSTVODEMOSA ŠAKARIJANA

Pronašao sam da je služba dr Prajsa drugačija... Moja sestra Florenceimala je sudar sa vozilom koje je nosilo vruć asfalt. Dobila je opekotinetrećeg stepena. Njezina karlica je bila slomljena na sedam mesta injena noga bila je pokidana. Kada je sastavljena , bila je oko desetsantimetara kraća. Ona je bila primorana da leži na postelji od pomasti,jer su njene opekotine bile tako bolne da nije mogla podneti dodirpidžame.

Snimanje na X−zracima pokazivalo je da su oštri vrhovi od polomljenihkostiju upirali u važne organe... Sledeće snimanje X−zracima pokazaloje da se njeno stanje pogoršava... Ako bi živela, bila bi bogalj.

U očajanju, pozvao sam dr Prajsa. I on je pristao da dođe. Sedmogdana posle njenog nesretnog slučaja, dr Prajs je stigao k njoj. Dok semolio za nju, Bog je stavio svoju moćnu ruku na njeno telo i potpuno jeiscelio, a čuđenje doktora i bolničarki je bilo veliko.

Izvršeno je ponovno snimanje; svaka se kost vratila na mesto, a i nogaje bila povraćena na svoju normalnu dužinu.

Moja sestra je bila u stanju da dođe iz bolnice potpuno zdrava...

"Dr Prajsova pisana ili govorena služba imala je duboki uticaj na daljnjipravac mog vlastitog života."

−− Demos Shakarian

3

I. U KOJOJ JA PRIZNAJEM

I. U KOJOJ JA PRIZNAJEM

Godinama sam znao da nešto nije u redu. Šta je to "nešto" bilo, otkriosam kada je sam Sveti Duh otkrio pred mojim očima jednu viziju opreuzvišenoj milosti koju mi nazivamo VEROM. Ja je nazivam milost,jer to je upravo šta je ona. U našoj slepoći srca i uma mi smo uzeli veruiz duhovne oblasti i bez da smo shvatili šta činimo, stavili smo je umetafizičku, to jest jednu apstraktnu oblast. Jedno mnoštvo osećanja iželja proteralo je veru iz odaje srca u hladne i neplodne tunele uma.

Zašto su naše molitve ostale bez odgovora? Zašto ima toliko mnogobolesnih, uprkos tome što se za njih molilo takozvanom molitvom vere?Zašto su naše crkve pune sa kljastim i bogaljima, gluvim i slepim, kojisede slušajuči propovedi o božanskom isceljenju, koji su odani Reči, iodani obećanjima našega Gospođa, a ipak nisu isceljeni.

Ne jednom sam otišao kući iz neke crkve sa poklicima radosti koji suodzvanjali u mojim ušima... ali sam i otišao kući sa jednim razočaranimsrcem da plačem i vapim Gospodu.

Mnoštvo je klicalo radi nekoga koji je bio isceljen; ali ja sam plakao radionih koji su vukli svoje umorno bolesno telo natrag svojoj kući, upravosa takvom istom potrebom kao što su iMali i pre nego što su došli na tuslužbu.

Zar nema balzama u Galadu? Zar nema samilosti i saosećanja u srcutoga čoveka sa ožiljcima klinova na svojim rukama? Zašto su neki biliizlečeni na tako jedan čudnovat način, a drugi raspušteni sa jednimapelom da nastave verovati i vrate se kasnije.

4

Mi se moramo suočiti sa činjenicama. To nije ugodno Duhu Svetomeda ne uvažavamo tu očiglednu razliku između teologije i iskustva sasleganjem ramena, i odbijamo da tražimo svetlo i uputstvo o ovom takovažnom problemu. Jedino nas istina može osloboditi od okova straha isumnje i tog obeshrabrenja koje konačno dolazi na kraju tog putarazočarenja. Jedini način da shvatimo istinu jeste da dođemo Isusu uiskrenosti i potpunom poštenju srca i uma. Naš Gospod je rekao da jeOn sam ta Istina, i kad mu mi otvorimo vrata srca činimo mogućim taslatka otkrivenja koja jedino Njegova prisutnost može doneti.

Tako ću biti vrlo, vrlo otvoren. Neki put, možda, čak bolno otvoren. Nemogu razložiti svoje srce preko ovih stranica a da učinim drugačije; jernikad ranije u mojoj službi kao pisac nisam bio tako uznemiren umojem najdubljem biču kao što sam sada. Ova slavna i divna istinapreplavila je moju dušu, toliko da me je to podiglo u duhu do vrata togslavnog sveta. Ja verujem i molim se da i vi pre nego što pročitate ovestranice, vidite ta vrata milosti gde se otvaraju i vi gde hodite duž tihstaza vere ka mestu gde ćete sresti vašeg Spasitelja u tom vrtuodgovorene molitve.

Ja ne dolazim kao neki dogmatista, noseći odeću nepogrešivosti; nitidolazim kao onaj koji upotrebljava pero sarkazma umočeno u tintukriticizma; nego radije kao jedno zahvalno dete Božije, kome je SvetiDuh dao svetlo o jednom predmetu koji je u prošlim godinama bioposmatran kroz mračno staklo. Ali sada, po ljubavi tog Davaocasvakog dobrog i savršenog dara, dobio sam razumevanje baremdelimično, o tom stvarnom i pravom značenju te divne vere o kojoj jeIsus ne samo govorio, već je i udeljuje ljudima.

To otkrivenje je odgovorilo na moja pitanja. To je rešilo moje dileme.To je produbilo moju ljubav k mome Gospodu, i učvrstilo moje predanjesrca i života Njemu. To je revolucioniralo moju isceljujuću službu, jer tomi je otkrilo moju bespomoćnost, i potrebu prisutnosti ljubavi, milosrđa ivere Isusove.

5

Tako ja želim da priznam. Želim da priznam, da mi je srce bilo teško,čak i kada su mase klicale, pevale i objavljivale pobedu. Mogao samvideti Suda... slučajeve isceljenja na dodir ruke Isusove... Što su bilemanifestacije Njegove natprirodne sile. Kako sam bio radostan radinjih. Ona stoje danas kao prožimajuća svedočanstva sile Gospodnje.Ona su neosvojiva tvrđava u toj oblasti iskustva, nad kojom se vijorislavna zastava Istine.

Postoje hiljade i hiljade ovih čuda; i ona dokazuju uverljivo da je Isusstvarno taj isti juče, danas i do veka. Ne da bi smo se trebali oslanjatina iskustvo da dokažemo Reč, ali to je blagosloveno doista kadamožemo videti manifestacije odgovorene molitve. Ipak sam sa tihcrkvenih sastanaka odlazio kući sa licima sirotog molećeg naroda predočima, koja su me progonila. Ja sam ih video kako se trude najbolješto mogu, da ostanu sa kolica, da bi ponovo utonuli u žalost irazočarenje. Bio sam dirnut stenjanjem, plačem i umoljavanjem okooltara, tako da su mi lebdeli pred očima još danima posle tih službi.

I vi ste dirnuti takođe. U vašoj crkvi postoji mnoštvo bolesnog naroda iu potrebi. Oni ljube Gospoda... oni su mu posvećeni... ipak izgleda dapostoji jedna takva potreba za većim skidanjem tih fizičkih bremenaživota kao odgovor na molitvu. Propovednici Evanđelja bi me čestoputa odveli na stranu i rekli mi o njihovim obeshrabrenjima zbognjihove očigledne nesposobnosti da prakticiraju aktivnu veru u Boga.Kada ne bi bilo činjenice da uvek s vremena na vreme neka patećaduša se probije i svede slavu dole, mnogi bi se propovednik osećao dabi pobegao kada bi mu bio upućen zahtev za molitvu. Ne da ti ljudi nisuBožiji ljudi − oni to jesu! Oni su posvećeni svom pozivu i Gospodu, alioni stoje zapanjeni pred onim Što izgleda da je neka kontradikcijaizmeđu reči i iskustva.

To se ne čini potpuno ispravnim pevati, "Isus nikad ne izneveri", aonda posmatrati bolesne gde odlaze sa svojim bolovima, bolestima i

6

patnjama, posle tog propovedanja i pevanja. Jedna je stvar otpustitimolitelje sa rečima: "Samo veruj" ali je sasvim druga stvar otkloniti tajslučaj i sa svojih misli i srca, ako ste stvarno iskreno pošteni predBogom.

Svedočiti o isceljenju na osnovu vere ili obećanja, pre nego što se todogodilo, nije uopšte mudro, i uvek bez izvinjenja, osim ako verastvarno postoji. Čak i kad postoji, daleko je bolje biti u stanju svedočitisa dvostrukim glasom... jednim artikulisanim glasom slavljenja izahvaljivanja, i tim drugim neartikulisanim glasom same te fizičkemanifestacije.

Setite se te vere... težine jednog gorušičnog semena... koja će učinitiviše nego jedna tona volje, ili uma punog odluke. Prava vera ne možeda se manifestuje bez rezultata, kao što ni sunce ne može sijati bezsvetla i toplote. Znajući ovo, i verujući da je to istina, Šta je to što smomi bili pogrešno nazivali verom, jer prava vera nikad ne propusti donetirezultat? U mom vlastitom srcu, ja sam zadovoljan što mnoga decaBožija su propustili da uvide razliku između vere i intelektualne vere.Verovati u iscellenje je jedna stvar; a imati veru za to je sasvim neštodrugo. To je zašto tako mnogo potrebitog naroda, koji veruju(intelektualno), dolaze ka Gospodu na osnovu Njegovih obećanja uReči i pokušavaju i pokušavaju i pokušavaju da potvrde da su isceljeni.

NAŠA POTEŠKOĆA

U tome je bila naša poteškoća. Mi smo učinili veru prirodom uma, dokje ona Božanski udeljena vrlina srca. Braćo, mi smo uvek iznova iiznova pravili greške u našem stavu i praksi.

Kada to zlatno sunce Božije veličanstvene milosti i istine preplavi našasrca i misli, i kada blaženom silom Svetoga Duha sagledamo ta

7

staranja Njegove ljubavi; onda će biti kraj našem naprezanju i borenju,i ovi naši životi će biti okruženi odećom Njegovog mira. Tog sretnogačasa doći ćemo do saznanja da mi možemo primiti veru jedino kad Ondaje. Više se nećemo ludo naprezati da pokušamo verovati. Umesto tebure na Galilejskom jezeru života, biće slatka i divna tišina.

Učenici su mogli dovoditi sebe u jedan emocionalni zanos,pokušavajući stišati bes bure. Ali na Isusove dve reci i vetar se stišaosa urlika u šapat, a ti morski valovi u momentu kao vrišteće dete unaručju svoje majke su se smirili i zaspali na grudima prirode. Dvemale reči od Isusa i vetar i more poslušaju Ga! Ta bura bi se smejalaučenicima u lice, iako bi izgovorili milion reči zapovesti i ukoravanja utoj volji da veruju, jer bura je znala da je veća nego oni.

Dve male reci Isusove... jedan dodir Njegove Božanske ruke... i više jeizvršeno u vremenu bleska munje nego sva naša naprezanja imentalna nastojanja što bi mogla učiniti za hiljadu godina. Mi smonačinili to teškim, dok je On hteo da učini to lakim. Kako je moje srcekrvarilo kad sam video neku sirotu potrebitu dušu gde su napreže takomučno da prakticira ono što je ona mislila da je vera... dok sam dubokou mom srcu znao da to ne dolazi na taj način. Štaviše, znao sam davera ne deluje u procesu ili rezultatima u načinu u kojem se on takodugo naprezao u svojoj žudnji da je zadobije.

U takvim momentima kao ti bilo je tako mučno reči bilo šta, jer je toznačilo odbacivanje tih utvrđenih sistema i metoda. To je značilokvarenje izvesnih manifestacija koje su godinama bile nepotrebnozdružene sa prakticiranjem vere. To znači, da pošto smo stigli na krajtog puta iskrenog nastojanja bez te stvari za koju smo se molili ipokušavali i pokušavali da primimo, da ćemo biti primorani doći dozaključka da tu nešto nije bilo u redu u našem stavu duše i uma, ili biinače pobeda bila zadobita.

U čemu smo pogrešili? Zašto ih je toliko mnogo smetenih i zbunjenih u

8

sred njihovih sopstvenih pogrešaka, sve dok se možda sumnja neuvuče i ta vrata se tiho zatvore ka tom mestu pouzdanja u Isusa, u tomvrtu srca.

Ja mislim da znam odgovor! Siguran sam u svom srcu da sam otkriogde je bila greška. Sada mogu videti gde su tako mnogi promašili put.Jedina stvar da se učini jeste da zamolimo Duha da nas povede natragk tom narodu na putu gde smo, radi naše slepoće, napustili trag. Tadaopet iznova možemo hoditi po Carskom Putu milosti i dokazati u srcu iiskusiti da je ta Knjiga istinita i da naš Isus nikad ne izneveri.Opomenite se toga! Ako je bilo razočarenja i neuspeha, to je bilo donas; a ne Njegov propust.

9

II. SVE DOK SVA NASA NAPREZANJA NE PRESTANU

II. SVE DOK SVA NAŠANAPREZANJA NE PRESTANU

Jedna od glavnih poteškoća jeste naš propust da bi uvideli da veramože biti primljena jedino kada je darovana srcu od samoga Boga. Viili imate veru ili je nemate. Vi je ne možete proizvesti... ne možete jeizraditi. Vi možete verovati neko obećanje, a u isto vreme da nemateveru da ga prisvojite. Ali mi smo formirali tu naviku da pokušavamo daprisvajamo pomoću umne vere; zaboravljajući dotle da umna vera jementalnog kvaliteta, i da kada mi pokušavamo uveriti sebe u nekoiskustvo, mi dospevamo u jednu metafizičku oblast.

Ali vera je duhovna... topla i vitalna... ona živi i kuca, i njezina je silaneodoljiva, kada je darovana srcu od Gospoda. To jeste da se srcemveruje za pravdu ili opravdanje. Vera srca otvara vrata komuniciranjaizmeđu nas i Gospoda i jedna božanski udeljena vera postaje moguća.

Nije li to činjenica da kod većine nas naša koncepcija o Veri serezultirala u pokušaju da verujemo? Može biti da smo sa svim našimnaprezanjem, konačno došli do toga da verujemo; i onda smo bilizbunjeni činjenicom da nismo primili to za čega smo se molili. Mimoramo prosuditi da takva vera nije automatski ona što nadahnutaReč naziva verom. U kasnijim poglavljima daćemo vam mnoge citatekoji potvrđuju bez i senke sumnje istinitost ove alarmne izjave.

Prema Reči Božijoj, sve što mi trebamo jeste vera kao zrno gorušično,i dve stvari koje ovaj svet naziva neverovatnim i nemogućim da će sedogađati. Koliko smo puta tokom crkvenih skupština koje smoodržavali videli ponovljene biblijske priče pred našim očima!

10

Seđamnaesta glava po Mateju je glava kontrasta. Penje se do visina aonda se spušta do dubina. Ona govori o gorušičnom semenu i goramaočajanja i preobraženja; ali kakvu li lekciju je Sveti Duh hteo donetivama i meni o ovoj velikoj temi vere kroz njezine neprocenjive reči.Dole, sa vrha te gore preobraženja sišao je naš blagosloveni Gospod.Dole, sa vrata samoga neba, gde su veličanstveni povetarci ljubiliNjegove obraze a anđeli ogrnuli preko njegovih ramena odeću koja jebila otkana na razbojima svetla. Dole, sa mesta svetog zajedništva iohrabrenja ka mestu ljudskog poraza i možda očajanja; jer u podnožjute slavne gore bila je jedna dolina, i kroz nju vijuga jedna staza ljudskezbunjenosti.

Tamo je bila bolest. Tamo je bilo jedno slomljeno i krvareće srce. Tamoje bio otac koji je naišao na prepreku koja ga je skršila u duhu i u srcu.Propovednici su isto bili tamo. Oni su prošli kroz tu formulu. Oni suukorili đavola. Oni su vikali i ječali baš kao što smo i mi činili stotinuputa, a ipak stvari za koje su se molili nisu se nikad dogodile. Isto kaošto je sa vama i sa mnom.

ONDA JE ISUS PROGOVORIO

Onda je progovorio Isus. O, slavnih značajnih reči! Neuporedive rečibožanske vlasti! Kod njega nije bilo naprezanja. Nije bilo stenjanja inikakve borbe ljute i duge, da bi postigao odgovor na skrušenu očevumolbu. On je progovorio. Đavo je pobegao. Srećni dečak privio se unaručju očevom, jecajući svoju zahvalnost Bogu. Srećni otac zagrlio jesvog dečaka i pogledao sa suznim očima i sa ljubavlju i obožavanjemna lice toga čoveka pred kojim su đavoli bežali.

Onda je opet Isus govorio! U odgovor na njihovo pitanje u pogledunjihovog poraza, reče: "Radi neverstva vašega: jer zaista vam kažem,kad bi ste imali veru kao zrno gorušično, rekli bi ste gori ovoj, "Premesti

11

se odavde tamo;" i premestila bi se; i ništa vam ne bi bilo nemoguće".Kakve li izjave! Sve što trebamo jeste vera kao zrno gorušično i goreće drhtati od straha kad mi prilazimo.

Da li shvatate šta je Isus govorio? On je objavio da i najmanja sumavere koju bi on mogao dati je moćnija nego najveći skup sile đavola.Ovde beše Davidovo i Golijatovo iskustvo u oblasti duše. Gorušičnoseme išlo je da se bori protiv jedne gore i pogubilo je; ali to jezahtevalo veru koju je samo On mogao udeliti kao dar.

Jesu li ti učenici verovali? Da, jesu. Oni su verovali u Isusa. Oni suverovali u Njegova obećanja. Oni su verovali u božansko isceljenje, iline bi nikad držali tu isceljujuću skupštinu toga dana. Verujući baš tačnokao vi i ja što smo verovali u isceljujuće službe i u našim crkvenimsastancima, oni su se molili i trudili; ali ništa se nije dogodilo. Ono štosu oni trebali, prema Isusovim rečima, bilo je vera − ne puna kola, većupravo nešto malo vere − kao jedno zrno gorušičnog semena. To bibilo dosta! To bi bilo sve što je potrebno... ako bi to bila stvarna vera.

Kada mi je jedne večeri, jedna žena rekla da ona ima svu veru nasvetu za svoje isceljenje, bilo mi je žao što sam joj morao reći da kad bija imao veru kao zrno gorušičnog semena... upravo toliko vere u mogUčitelja... koliko veća čudesa bi bila učinjena u to moćno ime Isusa tevečeri!

Hajde suočimo to sporno pitanje izravno. Hajde sa otvorenim,predanim srcima molimo da Sveti Duh pošalje svetlo i istinu da nasvodi na tu svetu goru. Nije li očigledno da kad smo se molili to što smomislili da je bila molitva vere i ništa se nije dogodilo, da mora biti daono što smo mislili da je bila vera nije bila vera u opšte? Je li Isusrekao da će vera kao zrno gorušično neki put delovati a neki put neće?Dali je on izjavio da će ona biti delotvorna u nekim prilikama a u drugimnedelotvoma? Čitajte taj tekst. Njegova izjava je bila čista, sažeta ijasna. Nema ništa dvojbenog o tome. To je bio jasan iskaz činjenice sa

12

usana i srca samoga večnoga Boga; a ko može govoriti sa večnimautoritetom nego On?

Kad god i gde god je ova vera na delu, mi više nećemo stajati okosirotog bolesnog naroda satima, ukoravajući, zapovedajući, naprežućise i umoljavajući kao u nekadašnjim danima. Može biti jedno mesto zaposredovanje, ali to nije u prakticiranju vere. Posredovanje i vapaj srcamože prethoditi tom delovanju vere; ali kada je vera Božija udeljena,bura se stišava i postaje velika tisina i duboko uspostavljen mir u duši.Jedini će zvuk biti glas zahvaljivanja i slavljenja. To potpuno shvatanje− da to nije bila naša sposobnost da verujemo koja je učinila da bolestode, nego pre da je to ta vera koja je od Boga bila nam udeljena −preuzeće našu dušu kao jutarnja zora, da naredi noćnim senkama dabeže.

Onda je to jutro − slavno jutro u našoj duši. Mi možemo verovati togajutra... mi možemo ljubiti toga jutra... mi možemo imati pouzdanje togajutra... ali jedino Bog može poslati to jutro. On sam može to učiniti. Mimožemo verovati u našeg blagoslovenog Izbavitelja i njegovu silu daisceljuje... ali jedino On, Gospod Isus Hristos, može učiniti to delo kojeće nas podiči do planinskih vrhova pobede.

ISTINSKI PUT

Greška kod mnogih ljudi je da su pobrkali njihovu vlastitu sposobnostda veruje sa tom verom koja je od Boga. Sesti dole i ponavljati (tj.ispovedati) iznova: "ja sam isceljen − ja sam isceljen − ja sam isceljen"ne samo da je nebiblijski.već krajnje opasno duhovno.Priznajem da bitakva jedna duhovno nezdrava procedura mogla pomoći nekolicinineurotičara, ali to nikada ne bi premestilo gore o kojima je Učiteljgovorio. Kako se dobro sećam toga čoveka bogalja u kolicima čijislučaj bi najbolje ilustrovao mnoštvo drugih sa kojima smo kontaktirali s

13

vremena na vreme. Oko njega je bilo skupljeno jedna grupa ljudi kojisu činili sve što im je u moći da ga podignu iz te stolice. Bile su tamomolitve i suze smešane sa zapovestima i pretnjama; i svako iskrenonastojanje bilo je uloženo da bi on prohodao.

Kada sam sa njim tiho razgovarao, rekao mi je sa takvom dubokomiskrenošću da je tako snažno pokušavao da veruje. Obavestio me jeda je bio imao silnu veru ali sada je bio zbunjen i smeten, nije višeznao šta da čini. Ja sam uskoro otkrio da je imao krajnje pogrešnomišljenje šta je stvarno vera. On je mislio da će biti isceljen ako bisamo mogao verovati da je isceljen. On se sam naprezao i pokušavaoda to učini − proivede.

On je verovao to obećanje u Reči. On je verovao u silu Isusovu daizvrši to čudo. On je verovao tako mnogo, mnogo stvari − divne islavne da ih se veruje u ovim danima sumnje i straha − ali on jepokušavao da učini nemoguće.On je pripisivao činjenje čuda njegovojsposobnosti da veruje umno da je to učinjeno.

Rekao sam mu tu priču o jednoj poseti koju sam učinio u toj kući gde jeIsus pretvorio vodu u vino. Rekao sam mu kako je Sveti Duh govorioovom mom nedostojnom srcu dok sam stajao pred tim sudovima. Pitaosam ga da li on veruje tu biblijsku priču o tom čudu koje je Učitelj učiniou Kani Galilejskoj. Rekao mi je da veruje. Dok su mi se misli vraćaleunazad k tome popodnevu u Kani, osetio sam taj topli ushit prisutnostiSvetoga Duha.

Ovo je lekcija koju sam primio tog dana. Iako je mati Isusova, kao iučenici, bila tamo, bi li se ta voda promenila u vino? To je zahtevalozapovest koja je napustila božanske usne! To je zahtevalo dodirsamoga Boga. Oni su mogli napuniti te sudove sa vodom; oni su ihmogli napuniti do vrha. Oni su mogli učiniti te stvari koje im je on rekaoda učine; jer On nikad nije tražio od ljudi da učine nemoguće. Tu siluon drži za sebe.

14

Sve su stvari moguće sa Bogom. Ali Marko (9:23) kaže nam, "Akomožeš verovati, sve je moguće onome koji veruje." Ta vera o kojoj Isusgovori ovde nije vera glave ili mentalna privola, već ta vera srca je tavera. Ovo je dokazano pomoću izlaganja koje Matej daje u toj prici otom dečaku padavičaru, koju smo već spominjali.

U izlaganju preko Mateja, Isus je rekao, "Ako imate VERU kao zrnogorušično;" dok u izlaganju po Marku, "Ako VERUJEŠ." Tako te dvereči za veru iz Marka i Mateja su identične. To je što sam hteo daistaknem. To je što je Duh Božiji učinio da moje sirote oči sagledaju. Tavera nije intelektualna, već duhovna. Ona je prvenstveno od srca − neod uma. Prava, duhovna vera nije naša sposobnost da "računamo toučinjenim", već je to duboka svest božanski udeljena čovečijem srcuda je to učinjeno. To je ta vera koju jedino Bog može dati.

Tako sam rekao moju priču tom čoveku u kolicima. Da li ste ikad videlineki cvet otvoren na osmeh i poljubac jutarnjeg sunca? Ja sam videojedan toga dana, dok sam gledao u lice tog dragog čoveka. Otišao jekući da strpljivo čeka sve dok neki anđelski glas ne bi šapnuo unjegovoj dusi da Isus iz Nazareta prolazi na Jerihonskom putunjegovog života.

Nekoliko večeri kasnije vratio se natrag u svojim kolicima. Ja sam gasreo."Ja ću hodati večeras", izjavio je. Njegove oči su se sijale odnečega što sam znao da je bila vera. "Kako znaš to?" pitao sam ga."Tako je tiho i mirno u mojoj duši; ja sam tako sretan u svesnostiNjegove prisutnosti, da sve Sto trebam sada jeste da poslušamNjegovu reč i budem pomazan u Njegovo blagosloveno Ime." Nije bilonaprezanja; cak ni posredovanja molitvom, jer to je prošlo ranije.

Ne treba tama, kada se sunce popelo iznad brda; nema potrebe zaborbom između tame i svetla, koje mi zovemo jutarnji sumrak, kada suzraci sunčanog svetla već poljubili zemlju.

15

Ustao je iz svojih kolica i hodao uzduž ispred platforme; a onda nasvojim kolenima u obožavanju, slavljenju i štovanju, da izlije svojezahvalno srce u zahvaljivanju za tu veru srca koja dolazi jedino odBoga.

POSETA UČITELJA

Poštar je upravo bio na mojim vratima. Ostavio je jedno pismo koje jaželim da podelim sa vama. To je priča o jednoj ženi koja je bila bogaljiznad onoga što sam ja ikad video za mnogo godina što sampredstavljao moga Gospoda kao Spasitelja duše i lekar tela. Kada samje prvi put video, sažaljivo je tražila molitvu. Tražila je da je iscelim. Janisam mogao... i ja sam to znao. Ja sam mogao proći kroz jednu serijuzapovedanja, ukoravanja i umoljavanja ... ali nisam. Ja sam bio upravojedan učenik u podnožju te gore; i znao sam da mi oboje trebamonašeg Gospoda da siđe.

Ja sam verovao u Isusa, i u Njegovu silu da podiže pale. Ja samverovao Njegovom obećanju, i ja sam stajao na Njegovoj reči. Ali doksam gledao u lice žene koja je puzala na svojim ruka ma deset godina ikoja je bila bespomoćna od struka na dole, moje srce mi je govorilo daja trebam vise nego upravo da verujem da je ona isceljena. Ja samtrebao udelenje te vere koja nadilazi razum; ja sam trebao taj duhovnikvalitet vere srca što nikakvo mentalno potvrđenje uma ne bi moglopridoneti.

Tako sam je zamolio da se obrati na Isusa. Molio sam je da strpljivočeka na Gospoda.Njezin čas će doći... osećao sam to u mom srcu. Jasam znao da Isus nikad ne izneveri.

Ali, oh kako mnogo puta, mi sprečimo Njegovo delovanje našim ludim

16

nastojanjima da učinimo ono što On jedini ima silu da izvrši. Tako, danza danom, njezin muž i prijatelji donosili su je na crkvene sastanke.Dan za danom ona je tražila lice Gospodnje. Veče za večerom oni supodizali njeno bespomoćno telo i stavljali je pred tu staru drvenu klupugde je bilo uobičajeno da se mole.

Dani su prolazili. U duhu ona se popela stepenicama hrama u šatorGospodnji. Ona je prešla preko oltara predanosti i žrtve, i jedne večeriona je ušla u Svetinju nad Svetinjama. Kakve li večeri! Bila je Nedelja.Isceljenje nije bilo na crkvenom programu koji je bio naštampanljudskim rukama. Ali Bog čini dela čudesa kada Isus iz Nazaretaprolazi; i Sveti Duh može učiniti da se mi uzdignemo iznad našihformalnosti, rituala i planova.

Jedan divan duh prožimao je tu nedeljnu večernju službu. Dole kodtoga oltara, gđe je bila doneta od njezinog muža, ona se pognula namolitvu, jer ona nije mogla kleknuti. Onda je došao Isus. On joj je daoviziju o Njemu. Ona ga je videla na kraju puta. On se nasmešio. Ona jebila svesna vere koja je plavila kao reka preko polja njezinog srca. Prenego se to dogodilo, ona je znala to! Kako, ili zašto, ona nije moglareći; ali je znala da je to bila jedna božanska infuzija vere koja je tavera Sina Božijega.

U tom istom momentu je Spasitelj udelio isto i mome srcu veru.Okrenuo sam se tom metodističkom propovedniku na platformi i rekao:"Večeras ćemo videti slavu Gospodnju." I videli smo. Kada je rukaGospodnja bila položena na nju, ona se ispravila. Njezini zgrčeni udoviispravili se i izrasli su do normalne veličine brže nego što se to možereči.

Ustala je na svoje noge! Hodala je! Nije više bilo potrebe da budenošena, osim u naručje ljubljenog Isusa.

Dole u podnožju krsta hitali su grešnici da traže Spasitelja! Zgrada je

17

odjekivala od slavljenja koje dolazi iz sretnih srca, i odzvanjala jeporuka:

"Samo Isus, samo Isus,Samo On može dati zadovoljstvo.

Svako breme postaje blagoslov,Kad znam da je moj Gospod blizu."

JEDINO ISUS

Razlog sto vam govorim ovu priču jeste što želim da vidite tu razlikuizmeđu ljudskog nastojanja da veruje, i te vere koja je dar Božji. Kolikoje mnogo bolje i više po pismu čekati sve dok Isus iz Nazareta neprode i progovori reč vere tom napaćenom srcu, nego da pogrešnoupotrebimo našu veru u isceljenje za veru koju samo On može dati.

Otvoreno, toga prvoga dana kada su doneli tu sirotu bespomoćnu ženuza molitvu, bio sam svestan tri stvari. Ja sam znao da ona nije imalaveru; ja sam znao da ni ja nisam imao tu veru; i znao sam da ju jejedino Isus imao. Tako sasvim očigledno nama je poruka bila da sepribližimo Isusu. To je naša privilegija da predamo naše nevolje i našebrige Njemu u molitvi; i u našem nasleđu je to sveto mesto zajednice,gde se nebo spušta dole... naše duše da pozdravi... i slava krunišepresto milosti.

To je šta smo mi učinili! Mi bi smo mogli usmeriti naše misli i našu voljuda radimo upravo tada i tamo. Mi bi smo mogli zapovedati, podsticati iumoljavati... i ona bi se mogla naprezati da ustane, kao što su drugičinili, u sili volje umesto u veri. Ali ne... postoji jedan bolji i miliji način.To je Božji način! To je biblijski način. To je bio jedan dugi put za togbogatog čoveka da ide iz Kapernauma u Kanu; ali pošto se sreo sa

18

Isusom nije nikad požalio taj put.

Ono može biti da će staza biti strma preko planine posvećenja i krozdolinu predanoga srca; ali nada će dati snagu našim nogama i, dok mihodamo sa Isusom na tom putu, te muke na putu izgledaće kao ništa;jer On i samo On je davalac i udelitelj te vere koja je u stanju dauklanja planine.

Želeo bih da podelim sa vama pismo naše sestre.

"Laurel, Ontario12. oktobar, 1940.

Dragi brate Prajs:

Hriščanski pozdrav! O, Haleluja, zvona radosti zvone umome srcu radi Isusa!

Dok se vreme približuje još jednoj godišnjici tog velikogčuda učinjenog na mome telu, misli i toplina srca mogamuža i mojega srca odlaze k vama na jedan posebannačin. Hvala Bogu, blagosloveni Hristos došao je knama i manifestovao njegovu silu i prisutnost takodragoceno te večeri, 19. oktobra 1924.

Kako dobru meru nam je On dao! On je spasio mojudušu isto kao što je iscelio i moje telo, upotrebljavajućitebe kao svog učenika. Zaista ja sam bila u bednomstanju, zar ne, brate Prajs? Ja sam bila u velikoj potrebii duhovnoj i telesnoj.

Duhovno, ja sam mislila da sam spašena, ali san bilastvarno nekako na rubu, imajući i suviše mnogo odGospoda da bih uživala taj svet, a i suviše mnogo od

19

toga sveta da bih imala pravu radost u Gospodu.

Kroz tvoje propovedanje punog Evanđelja, ta pravaradost od Gospoda došla je u moje srce, i u srce mogamuža takođe da prebiva sa sigurnošću da su naši mnogigresi bili oprani u Isusovoj očiščujućoj krvi.

Telesno, ta ti jako dobro znaš moje stanje u tompogledu, kao što si sam mogao videti mojubespomoćnost kada sam bila donešena na tvoje službe,nisam bila u stanju hodati niti stajati, čak ni da spustimsvoje noge na patos da se odmore kad sam nauobičajeni način sedela u mojoj stolici. Deset dugihgodina bespomoćnosti, nošena u naručju svojegavernog muža, sa neprestanom pažnjom. A onda, Isus jeopet išao Jerihonskim putem i prišao meni. Oh da, ti sime mnogo puta čuo da govorim o tome, ali ja ti to ipakopet želim reči. Ta priča nikada ne postaje zastarelamome mužu ili meni, jer vidiš, to je Isus. Dragi Isus!

Moje srce je preplavljeno dok ti o tome govorim, atakođe i suze teku, jer Isusova ljubav rastapa me uslavljenju zahvaljivanja pred Njim. Da, Isus i danasisceljuje bolesna tela! Nastavi govoriti tu dobru vest,brate Prajs, jer postoji toliko mnogo bolesnih i nemoćnihoko nas svugde. Božija Reč nam kaže da je Isusisceljivao hrome, slepe, gubave i svakovrsne nemoći,kada je On hodao po ovoj zemlji mnogo godina ranije, imi doista znamo da On čini to isto i u danima u kojimami živino. Njegova sila nije umanjena. Ono krvarenje, iisceljujuće rane koje je On nosio na Golgoti u upravotako efikasne sada kao i onda, hvala Bogu.

Subota, 19. oktobar 1924. Isus me je postavio na moje

20

bespomoćne noge i omogućio mi da hodam bez bola imuke; i poslao me na moj put radujući se. I zaista smose ja i moj muž radovali sve od onda − u Isusu!Šesnaest godina zdravlja snage i aktivnosti. Imala samneke doista kušnje u mome telu tokom tih godina.Slomljene kosti i različite ispite vere, ali ti opet želim rečiponovo, čak iako to znaš jako dobro, da Božija obećanjastoje čvrsto i sigurno. Bogu našem neka je sva slava, jerniti moj muž niti ja nismo nikad upotrebili ni najblaži lekbilo kakve vrste od kada se Isus tako zauzeo za nas uParisu, gđe smo našli tog veličanstvenog Lekara u timevanđeoskim crkvenim skupštinama.

U zahvalnosti i slavi Isusu, mi opet želimo zahvaliti itebi, brate Prajs, za udeo koji si ti imao u tomveličanstvenom delu. Kao i Pavle, ti nisi bio neposlušantoj nebeskoj viziji jer nisi učinio kompromis na bilo kojinačin, već si objavio celu istinu, ne izostavljajući da Isusisceljuje bolesne danas.

Moj muž i ja smo tako dobro u telu, sva slava i častIsusu našem Lekaru. Nikada, nikakve potrebe zapilulama ili lekovitim mastima sada; obećanja sudovoljna. Haleluja! Isus nikada, nikada ne izneveri.

Mi se i dalje molimo za tebe, da bi ti uvek bio vođen odSvetoga Duha i pomazan od gore za čak veću službunego u prošlim godinama, da objaviš neistraživabogatstva Hristova.

Kako me Sveti Duh ispunjava toplinom dok pišem, i silaBožja me prožima i ispunjava. Haleluja! Isus živi! Kakoznamo? Hvala Bogu, jer On živi u nama.

21

Iskrena hrišćanska ljubav svima vama, od uvekzahvalnih prijatelja u Isusu,br. i ses. Johnson."

22

III. BOLJI PUT

III. BOLJI PUT

Ja verujem da postoji razlika između vere Staroga zaveta podzakonom i vere Novoga zaveta pod milošću. Ključna reč Pavloveposlanice Jevrejima je "bolji", i ovo je posebno interesantno u svetlu tepete glave ove značajne poslanice. On pokušava da oni uvide tu istinuHrišćanstva pomoću kontrasta. On ne ukida prošlost, već im pokazujeda je Hrišćanstvo izraslo iz Judaizma upravo kao što cvet raste izkorena.

Sakriveni u ritualu korena bili su ta boja, miris i lepota cveta milosti kojije trebao doći kasnije. Ne beše li cvet bolji nego koren? Ne beše li krajbolji nego početak? Ne beše li krv Hristova bolja nego krv zaklanogjagnjeta na jevrejskim oltarima? Ne beše li Isus bolji od anđela koji suposetili njihove oce s vremena na vreme u spomen danima njihovenacionalne istorije? Ne beše li glas Sina Božijeg bolji nego glasproroka?

Ovo je onda zlatna žila te poslanice. Kad on dolazi do te glave vere,postoji li bilo koji razlog za napuštanje namere toga pisma i motiva teposlanice? Ne mislim. Ta tema je još uvek "bolji" i namera je dapokaže lepotu vere Isusa u poređenju sa onim delima i rečimapatrijarha i proroka koje je njima bilo uračunato kao vera. To je bilavera. To je bila vera tadašnja. To je bila vera za to vreme. Setite se daPavle završava tu glavu vere sa rečima: "Jer Bog za nas nešto boljeodredi, da ne prime bez nas savršenstva".

Drugim rečima, ta dela i svedočanstva tih predaka bila su držana kaoslike u jednoj galeriji za hrišćane Jevreje da ih posmatraju i dive im se.Tu je bila priča o Avelju i Enoju. Noje, Avraam, Sara, Isak i Jakov

23

ugrađeni u jednu sliku poslušnosti toj božanskoj reci. Onda su došliMojsije i Isus Navin propraćeni jednom veličanstvenom smotrom slavedana iz starine, pre nego što je Isus bio rođen u Vitlejemskoj štali. Alisada je Isus bio rođen − i nigde im u celoj poslanici Pavle ne kaže, aniti nama, da bi naša vera danas trebala biti ograničena po svom oblikui delovanju k veri naših otaca. Umesto toga, on govori o nečem boljem.On uvodi taj cvet koji je izrastao iz korena.

Vera u tim starim danima bila je manifestovana rečju i delom uposlušnosti k zapovesti. Ali postoji više. Reč i delo su samo jedan deo,i to jedan mali deo od toga što nas Novi Zavet uči šta stvarno je vera.Naravno, da će tu biti delo i da će biti svedočanstvo. Ali samo to nijevera. Ne Novozavetna vera.

U vezi s ovim, interesantno je zapaziti da ako se okrenete kStarozavetnom izlaganju o životima ljudi i žena predstavljenih ujedanaestoj glavi Jevrejima, ta reč VERA nije uopšte nikad spomenutau vezi njihovih života. Ta reč VERA nalazi se samo dva puta u Staromzavetu i u jednom od tih primera je proročka a u drugom jeupotrebljena u negativnom smislu u pogledu te bezbožne generacije.Ta dva mesta su 5. Moj. 32,20 i Avakum 2,4.

Tako onda moramo doći do nepogrešivog zaključka da Pavle neuzdiže živote tih slavnih Patrijarha kao uzorak za njih da slede, već prekao izvrstan početak u Božijoj volji nečega divnijeg koje su oni trebaliotkriti u Isusu. Ta vera koju su oni trebali posedovati trebala bi biti svata od njihovih otaca i još više. Videći da su bili okruženi tako velikimoblakom svedoka, i oni su isto trebali odložiti svako breme i greh i sastrpljenjem trčati tu novu trku koja je postavljena pred njih. Šta su onitrebali činiti? Gledati na Isusa koji je Načelnik i Svršitelj njihove vere.

Ako je On bio Načelnik i Svršitelj njihove vere i vere Pavlove, onda jeOn Načelnik i Svršitelj i moje vere isto. Drugim recima, sva istinskavera počinje i završava u Njemu. Ono ne kaže da je On Načelnik i

24

Svršitelj samo Njegove vere, već izjavljuje da je On Načelnik ili Autor iSvršitelj moje vere a i vaše.

VERA I PRETPOSTAVKA

Ne postoji ništa pre Alfe i ništa posle Omege. On to započinje i tozapočinje u Njenu. On završava to i to završava u Njemu. Kada jaželim to, ja moram potražiti Njegovo lice! Ne nogu dobiti to nigdedrugde, već od samo od Njega, o kome je rečeno. On je Autor iSvršitelj naše vere. Ne Njegove samo već vaše i moje.

Da li smo učinili grešku, da posmatrajući jedanaestu glavu Jevrejima ivideći šta su oni učinili onda, pa da zasučemo naš rukave dapokažemo i dokažemo našu veru onim Što mi činimo? Jeste li to ikadučinili? Ako jeste, onda ste stajali u zbunjenosti onim što je izgledaloda je neodgovorena molitva i nedelotvorna sila, a o čemu ste vi mislilida je bila vera! Setite se da vera deluje, ali ta dela dolaze od vere, a nevera od dela. To je ono zašto je veoma lako prekoračiti graničnu linijuod vere koju Bog udeljuje u oblast pretpostavke. To mi je biloilustrirano nedavno na jedan veoma jasan i divan način.

U Viktoriji, B.C., pre nekoliko godina, ulazio sam umetropolitan−metodističku crkvu u društvu sa nekoliko propovednika.Kod vrata te zgrade videli smo jednu ljubaznu staru gospođu Koju suskinuli sa kamiona u kolicima. Podigao sam svoj šešir i pozdravio je sa:"Bog te blagoslovio". Suze su navirale u očima kad je odgovorila: "Onmi je bio blagoslov, dr. Prajs. On je tako ljubazan i milosrdan i ja moguosećati Njegovu prisutnost sada".

"Da li ste došli za isceljenje?" ispitivao sam. "Da jesam," odgovorila je,"i slava Njegovom Imenu, ja znam da su vode zaljuljane". Upravo tadataj vozač kamiona se nagnu i kaže: "Treba li da se vratim gospođo, da

25

vas odvezem kući posle bogosluženja?"

Ona je prešla prilično mnogo milja i jedini način da se vrati kući ukolicima bilo je pomoću kamiona, jer su kolica bila prevelika za nekiautomobil. Ona je oklevala. Onda je jedno svetlo došlo preko njezinoglica kad je odgovorila: "Ne, ja neću trebati kamion. Ja ću ostaviti mojakolica i ići ču kući vozom". Vozač je počešao njegovu zbunjenu glavu iosmehnuo se na to, misleći da je ovo neka luckasta žena. Odjurio je. Iona ga nije trebala! Otišla je svojoj kući radujući se i otišla je vozom!

Rekao sam tu priču u jednoj skupštini koju sam držao na srednjemzapadu. Tog sledećeg dana jedna gospoda poručila je da me želi videtiza trenutak u njezinoj maloj vili. Našao sam je gde leži na kauču sajednom grupom osoba oko nje koji su pevali neku himnu. Ona jepogledala na mene i kaže: "Brate Prajs, ja sam poslala ta kolica kući".Očekivala je na usklik od mene. Ali nije došao. Umesto toga moje srceje klonulo.

Tu nije bilo vere i ja sam to znao. Ona je prosudila da nisam bioushićen nad njezinim delom, tako se okrenula od mene i kaže: "AkoBog može to učiniti za jednu ženu, može i za drugu".

Kada sam napustio tu zgradu te ve6eri ona je opet bila centar jednegrupe koji su insistirali da ona ustane i da hoda; ali je otišla žalosna. Onjoj bi Gospod mogao reči: "Samo ti jedno nedostaje". Ta dva dela bilasu upravo ista. Dvoje kolica bila su poslana kući. U jednom slučaju toje bila vera; a u drugom to je bila pretpostavka. U Novozavetnoj veridelo se može roditi od vere; ali vera ne može biti rođena od dela. Delomože doći od vere, ali ta vera mora doći od Boga.

Ovo je onda taj bolji put Pavlove poslanice Jevrejima. To je svrha irazlog onoga što mi nazivamo Glava vere te Knjige. Nisi li ti već stajaozačuđen pred čovekoljubljem i velikodušnošću Gospoda? Zar ne znašda On neće ni jedne dobre stvari uskratiti od onih koji hode pravedno?

26

Imaš li neku potrebu? Obrati se s tim k Isusu. Imaš li nekakavproblem? Stavi ga kod Učiteljevih nogu. Počni se uzdati u Njega, i dokstavljaš svoje pouzdanje i poverenje u Njega, pronaći ćeš da ćeNjegova Vera biti delotvorna u tebi. Zašto se igrati sa Sašom našihnaprezanja i nastojanja kada je Njegova vera neizmerna kao okean?

On ne gleda ko je ko. On ljubi najslabijeg i najprostijeg od nas sviju, alimi postajemo tako važni u našim vlastitim očima i tako ponositi nanaša duhovna dostignuća da naša svedočanstva pokazuju samo tupravednost koja je ohola. On gleda na to − tu pravednost koja je prljavaodeća! Mi trebamo doći u bezazlenom duhu male dece: doći sa timzvonima ljubavi koja bruje u zvoniku naših srca! Nekorisno je čekatisve dok ne osećamo da smo dostojni, jer to nećemo nikad biti. Dođitekao malo dete k Onome koji je nekada postavio malo dete usred njih irekao Farisejima: "Ako se... ne povratite i ne postanete kao mala deca,nećete uči u Carstvo Nebesko".

Privijte se nežno Isusu. U ovim danima milosti, vera za Hrišćana možebiti nađena jedino u Hristu; ali u našem blagoslovenom Gospodu vićete naći dovoljno sve što trebate. Što je Noje imao bilo je dobro, ališto mi imamo je bolje. Noje je imao Božiju Reč, ali mi imamo BožijegSina. Noje je gradio na Božijoj Reči, ali naš temelj je sam Isus. Tako mito nalazimo u toj celoj značajnoj glavi; jedino ponavljanje Božije slavekoja se manifestuje u delima ljudi koji su verovali Bogu i koji su s Njimhodili u poslušnosti. Jedan od njih, imenom Enoh išao je s Njim jednogdana i zaboravio se vratiti natrag. Kada ta vera koja je od Boga, jedošla na zemlju u obliku Sina Božijeg, Pavle je bio primoran da kažeJevrejima: "To je bila ta stara vera, ali ovde je nova. To je bio dobarput, ali ovo je bolji".

27

PRIČA O MILERU

Hristos treba biti u svemu. I ta ljubav Očevog srca je pokazana učinjenici da On ne samo da je u stanju, već je i voljan da ispuni svakunašu potrebu. Čitao sam život Džordža Milera. Pastor Čarli Parsonsgovori jedno iskustvo sa Milerom sledećim rečima:

"Jednog toplog letnjeg dana šetao sam polakohladovinom luga Ashley Hill, Bristol. Na vrhu tog brdaoci su mi pale na goleme zgrade koje daju zaklon prekodve hiljade siročadi, sagrađene od čoveka koji je daosvetu najsnažniju objektivnu lekciju o veri koju je svetikad video. Ta prva zgrada je na desnoj strani i ovde,među decom, u jednostavnim skromnim odajama, živijedan sveti patrijarh, Džordž Miler. Prošavši kroz kapiju,zastao sam na momenat da pogledam zgradu br. 3pređa mnom. Samo jedna od tih pet podignutih koštalaje 600.000 dolara.

Na zvono je odgovorilo jedno siroče, sprovelo mejednom uzvišenom kamenom terasom i u jednu od tihprivatnih prostorija toga uvaženog osnivača G. Miler jedostigao značajan vek od devedeseti dve godine. Doksam stajao u njegovoj prisutnosti, poštovanje jeispunjavalo moje misli. "Pred sedom glavom ustani ipoštuj lice starčevo". (3. Moj. 19:32)

On me je primio srdačnim rukovanjem i poželeo midobrodošlicu. To je nešto, videti čoveka pomoću koga jeBog izvršio jedan silan posao, a još je više čuti tonnjegovog glasa; a daleko više od oboje je biti doveden uneposredni kontakt sa njegovim duhom i osećati taj toplidah njegove duše udahnut u svoju sopstvenu. Razgovortoga časa biće zauvek urezan u mome sećanju.

28

Čitao sam o vašem životu mr. Miler i primetio kako jeveoma, neki put, vaša vera bila isprobana. Da li je savama tako i sada kao i ranije? Najčešće on bi senagnuo napred, pogledom uprtim na pod. Ali sada je onsedeo uspravno i gledao nekoliko trenutaka u moje lice,sa jednom ozbiljnošću koja je izgledalo da prodire i mojusamu dušu. Jedno veličanstvo i sjaj bilo je u timnepomućenim očima, tako naviknutim na duhovnaviđenja i gledanja u te duboke stvari Božije. Nisam znaoda li je to pitanje izgledalo neumesno ili se dotaklonekog poslednjeg ostatka tog staroga 'ja' na koje onaludira u svojim propovedima. Bilo kako, bez sumnje toje uzbudilo celo njegovo biće. Posle kratke pauze,tokom koje je njegovo lice bila jedna propoved i dubinenjegovih čistih očiju se zasvetlucale, raskopčao je kaut iizvukao iz svog džepa neki stari novčanik sa pregradomu sredini odeljujući novčanice od metalnog novca.Položio mi ga je u ruke, govoreći: 'Sve što posedujem jeu tom novčaniku − svaka para! Osim za mene? Nikada!Kada mi je poslat novac za moju vlastitu upotrebu, japredam to dalje Bogu. Čak 1000 funti je tako biloposlato jednom; ali ja ne smatram ove darove kao dapripadaju meni; oni pripadaju Njemu, čiji sam i ja i komeslužim. Da zadržim za sebe? Ne usuđujem se; to biuvredilo moga ljubljenog, milosrdnog i dobrostivog Oca.

Ta velika odlika jeste nikad ne odustajati sve dokodgovor ne dođe. Ja sam se pedeset i dve godine moliosvakog dana za dve osobe, sinove jednog prijatelja izmladosti. Oni još nisu obraćeni, ali će biti! Kako i možedrugačije. Postoji nepromeljivo obećanje Gospodnje i natome ja počivam. To je velika greška dece Božije što neustraju u molitvi; oni nisu uporni. Ako žele bilo šta za

29

Božiju slavu, trebali bi se moliti sve dok ne dobiju to. O,kako dobar, ljubazan, milosrdan i snishodljiv je Onajkome se obraćao. On mi je dao, nedostojnom kao štojesam, neizmerno iznad onoga što sam iskao ili mislio!Ja sam samo jedan siroti bedni grešni čovek; ali On jeuslišao moje molitve desetine hiljada puta i upotrebiome kao sredstvo za dovođenje na desetine hiljada na tajput Istine. Ja kažem desetine hiljada u ovoj i u drugimzemljama. Ove nedostojne usne objavile su spasenjevelikom mnoštvu i veoma mnogo je uzverovalo u večniživot."

Tako je govorio Džordž Miler. Tako je govorio čovek naših vremena, jerja sam bio u Bristolu kao dečak dok je Miler bio još živ. Tako je govoriočovek koji je naučio tu lekciju da vode dolaze iz planine, a da cvetovidolaze iz korena. On se naučio da vera Božija dolazi samo od Boga ida nigde više ne može biti nađena. On se naučio da Onaj koji bešetako obilan u tom milosrđu davanja će naučiti svoje učenike kako dabudu dovoljni u tom milosrđu primanja. Kada je on treba novac, on nijeišao k čoveku koji ga je imao, već ka Hristu koji ima silu da govori srcutoga čoveka koji ga je imao. Njegova vera je došla radi njegovogdnevnog živog kontakta sa njegovim Gospodom; i budući u voljiBožijoj, dato mu je više nego što je dovoljno za svaku potrebu.

Ljudi su ga običavali nazivati "apostol vere devetnaestog veka". Japretpostavljam da je morao čuti da to govore za njega. Pitam se dali jeikada čitao jedanaestu glavu Jevrejima. Pitam se dali je ikad biosvestan činjenice da su ljudi pridavali njegovo ime k toj listi heroja vere.Ako jeste, ja mislim da se morao nasmešiti kad je došao do poslednjegstiha te jedanaeste glave Jevrejima i čitao: "Jer Bog nešto bolje za nasodredi". I on mora da je pronašao šta je to bolje bilo kada je samo zadva kratka stiha udaljeno našao te reči: "Gledajući na Isusa, autora isvršitelja naše vere".

30

Tako pođite sada Isusu. Naučite se pouzdati u Njega, da bi vam Onmogao udeliti Njegovu veru! Upoznajte Ga sa vašom potrebom. Recitemu o vašim jadima. Tada, u svetinji Njegove prisutnosti, naći ćetepočinak i slobodu od panike i teskoba koje vas opkoljavaju spolja iiznutra.

31

IV. POREKLO VERE

IV. POREKLO VERE

Ja sam krajnje neraspoložen prema negativnom propovedanju ipisanju. To nije dovoljno za jednog propovednika ili pisca da raspravljao bolesti, već da bi zadovoljio moju dušu i um on mi mora dati lek. Toje lako pokazati na ono što je krivo, ali ja želim znati šta je pravo. Nekiput to je malo veća poteškoća nego što bi neko pretpostavljao. Ipak,kada su neželjene greške ispravljene i kada smo ponovo na stazamaIstine, ono može biti da po providnosti Božijoj i ta pogrešna staza ćenam ostaviti jedno nasleđe blagoslova.

Mnogo godina ranije bio sam na jednoj od mojih poseta planinskimvencima koji se granice na stenovitim obalama Aljaske. Jedanposetilac ovoj zemlji veličanstvene bele tišine, bio se izgubio i ja sammu rekao stazu koja će ga odvesti u dolinu gde bi mogao dospeti donjegovog prtljaga. Posle jedno dva sata, vratio se natrag u moj kamp.Rekao mi je da se zbunio i potpuno okrenuo; i zamolio me ako bi bioljubazan da pođem s njim sve dok ne bude siguran u kom pravcu trebada ide. Učinio sam to, jer to je jedno opasno mesto lutati sam tamo akone poznaje taj kraj i staze po njemu. Nekoliko nedelja kasnije primiosam jedno pismo od tog zahvalnog čoveka u kojem kaže poredostalog: "Znati da si na pravom putu je divna stvar, ali povratiti se nanjega, pošto se bude na krivom, umnožava blagoslov".

O, kako je to istina! To jest da posle kiše mi cenimo te rascvetalepupoljke i fino zelenilo ranog proleća. Posle burnih oblaka mi cenimotišinu vedroga dana. Ako budem mogao kroz ove stranice voditi tudragu decu Božiju, koji nisu videli taj potpuni rod pobede vere, natrag kjasnom učenju te Knjige i do krajnje pobede, onda će ovo moje srce bitisretno i ove stranice, napisane u molitvi, neće promašiti svoju misiju.

32

Najvažnije od svega drugog, ja želim da uvidite da vi ne možeteproizvesti veru; ne možete je izraditi, ne možete je napraviti. Vera jeudeljena i ulivena od samoga Boga. Vi ne možete sedeti u vašoj kući inaprezati se da imate veru i tvrditi da nešto jeste, niti možete okrenutivašu nadu i želju u veru pomoću vaše vlastite sile. Jedino gde jemožete dobiti to je od Gospoda, jer ta Reč jasno i izrazito izjavljuje davera je jedno od ovo dvoje. Ona je ili dar Božji ili je ona rod Duha.

Rečeno nam je u Pavlovoj poslanici Korinćanima: "A sada ostaje vera,nada i ljubav, ali najveća od ovih je ljubav". Dok ljubav može biti tanajveća, ali ona zaista nije prva. Ona mora biti prethođena verom.Pogledajte kroz vaš prozor tamo na drvo. Kakva stvar simetrija iljupkost je ono. Jedino Bog može načiniti jedno drvo. Postoji lepota unjegovim spletenim granama. Postoji ljupkost u njegovimpodrhtavajućim listovima. Svaki list je jedan mali svet za sebe, sanjegovim tankim žilicama prenoseći život koji Bog daje, koji daje tomdrvetu sve što ono poseduje u svojoj prirođenoj oblasti. Ipak postojinešto iza tog drveta. Ispod površine toga tla postoji jedan veličanstvenisistem korenja koje je sakriveno. Vi ih nikada ne opažate, a ipak beznjih to drvo bi umrlo. Ono uopšte ne bi imalo život.

VERA JE TAJ ŽIVOT

To korenje je ružno i daleko da se uporedi sa lepotom zelenila krošnjeiznad tla. Ipak to zelenilo postoji delimično radi tog korenja. Dakle,nazovimo vrh krošnje toga drveta "Ljubav". Vi to možete videti. Vi semožete doticati toga. Vi možete uživati u njegovom mirisu. Vi gledatenjegovu lepotu. Ono postoji radi nečega što je iza toga nečegaskrivenog koje ga prouzrokuje. To nešto je to korenje. A sada viočekujete od mene da kažem da to korenje je korenje vere. Ne! Vera jetaj život koji teče u to korenje. To je taj tajanstveni kvalitet koji samo

33

Bog može proizvesti i dati. Postoji korenje koje vi možete usaditi kojenikad, nikad neće rasti.

Vi, sami, i vaša nutarnja priroda su ono korenje. Vaša čula, vaši prvacipristupanja k izražavanju samoga života su pohranjeni ispod površinegde ih ljudi ne mogu videti. Sve što svet vidi jeste ono sto vi (radite)proizvodite a ne vas same. Šta je Isus mislio kad je rekao: "Porodovima njihovim poznaćete ih?" Poznaćete ih. Proizveden rod jejedan pokazatelj kakvo je stvarno to drvo.

Da ponovim. Korenje drveta nisu vera. To korenje ne proizvodi život,ali taj život proizvodi korenje. To je taj život koji je vera. To je tapredivna i slavna kvaliteta koja je jedan dar od Božanskog srca i kojanas održava. Ovaj život ili vera će biti manifestovana svetu po rodu kojidonosimo po ispruženim rukama ljubavi, po stvarima milosrđa i lepotekoje su kroz Boga manifestovane dan za danom na drvetu našihživota.

Kako bi ludo bilo za to drvo da se napreže u pokušaju da stvori životkoji teče u njemu. Ono ne treba naprezanje. Sve što ono treba da činijeste da funkcioniše u poslušnosti Božanskih zakona. Pošto je živottamo, ono jednostavno manifestuje taj život u rodu koji nosi i tu lepotusa kojom dariva svet oko sebe.

Tako je sa verom. Ljubav može biti ta najveća stvar u svetu, ali veramora biti nužno ta prva. Bez vere nije moguće ugoditi Bogu. Ali vi mikažete da imate veru. Ja vas pitam gđe ste je dobili? Ja uberem jednurumenu jabuku sa drveta. Ja je čujem da svedoči iz dubine malogasrca. Govori mi da je rumena. Ona mi šapće u uho da je jako dobra poukusu. Poziva me da probam njezin miomiris. Ona svedoči da ima takomnogo plemenitih i divnih kvaliteta. Onda je ja pitam gde ih je svedobila.

Od grane? Da li od lišća, kiše i sunca? Da, sve je istina; ali ja znam da

34

čak dole u tom skrivenom sistemu, koje vi ne možete videti, to korenjeje primalo nešto od Boga, što ni jedno drvo na licu zemlje nije nikadbilo u stanju proizvesti samo od sebe.

ATEISTA I BOG

Jednom ranije sedeo je jedan ateista u crkvi gde sam ja služio. On jebio krajnje tvrd i ciničan. On je živeo sam u sobi jednog hotela injegova usamljenost samo je dodala njegovoj tvrdoj, kritičnoj, nevernojprirodi. Ja sam propovedao te večeri na temu "Shvatanjeneshvatljivog". Izjavio sam da je to moguće verovati, to neverovatno,poznati tu ljubav Božiju koja prevazilazi razum. Sledećeg jutra on jedošao u moju sobu i zamolio me za razgovor. Bio je prilično sklonprepirci, dok ja nisam imao vremena za prepirku i ja sam mu rekao:"biće mi drago da odgovorim na bilo koje iskreno, pošteno pitanje kojebi mogao staviti pred mene".

On je rekao: "Ja nemam bilo kakvu veru. Ja ne verujem Bibliju, i ja neznam da li postoji Bog. Ja zaista vidim jedan zakon reda u prirodi i usvemiru, ali šta prouzrokuje ili odakle je to došlo, ja ne znam. A sada,dr. Prajs, vaša propoved prošle večeri bila je izazov za mojerazmišljanje. Ovo je što želim da znam: kako može čovek potrošitidolar ako ga nema? Kako vi možete voziti kola ako ih ne posedujete?Kako vi možete verovati kada nemate nikakve vere? Kako Bog možeočekivati da čovek prakticira veru kad je on uopšte nema? Gde je tuneka pravda u tako jednoj postavci?"

Jesi li ti jedan iskren čovek, i da li ti želiš znati istinu?

"Šta je istina?" Bio je odgovor. "Koje marke, misliš? Ja još nikad nisambio u stanju naći je, iako sam celo vreme svog života potrošio utraganju za njom".

35

Na zidu moje sobe visela je slika Isusa u Getsimanskom vrtu. Njegoveruke su bile sklopljenje a njegove oči podignute prema nebu u molitvi.Ja sam prišao toj slici i gledao je za trenutak ili dva ćuteći. Podsvesnosam znao da će i on gledati na tu sliku takođe. Kad sam se najzadokrenuo da ga suočim, rekao sam: "On je Istina. On je taj Put. On jetvoj život i vera. On ima u izobilju ono što ti kažeš da nemaš. Ti sipokušavao da zadobiješ to iz uma, misli i intelekta. On je može stavititamo, kad ta reka Njegove milosti poteče kroz tvoje srce. To je zašto jeOn došao. On je došao da ljude oslobodi... oslobodi od sumnji kao štosu tvoje... oslobodi od straha i zabrinutosti... oslobodi od neverstva ioslobodi od greha..."

"To mi zvuči kao bajka", prekinuo me je."Divno, ako ti to možešverovati, ali kako može čovek ili Bog očekivati od nekog čoveka daveruje ono što on ne može da veruje?"

Otišao je. Jednu nedelju kasnije došao je k meni i pružio mi ruku. Kadsam pogledao na njegovo lice, znao sam da se dogodilo čudo. Unjegovo srce tada nije došla samo svest saznanja oproštenih greha,već jedna manifestacija te miline i ljubavi Božije koja ga je učinilanovim stvorenjem u Hristu Isusu. Kao u hiljadugodišnjem carstvu,umesto čkalja rastiče mirta, tako i u životu ovoga čoveka iznikao jedokaz nastanjene prisutnosti Božije.

"Znate li šta se dogodilo?" rekao je. Rekao sam Gospodu damanifestuje sebe, ako On postoji. Tražio sam od Njega da učini neštošto bi otkrilo Njegovu prisutnost, ako uopšte postoji. Postao samsvestan da je bio blizu mene. Shvatio sam da postoji Bog − da postojiduša koja treba biti spašena. Ja to nisam razumeo svojim umom, alisam znao to u mom srcu. Onda sam mu rekao da ja nemam vere daverujem. Tako mi je On dao Njegovu veru, i ja sam (uz)verovao. Deloje bilo učinjeno".

36

Zašto ne? To je Božiji put spasenja. "A koji ga primiše, dade im vlastda buđu sinovi Božiji oni koji veruju u ime Njegovo". Kada ja zovem kobraćenju, ja pozivam svakog čoveka i svaku ženu da predaje svojesrce i svoj život Hristu. Ako smo mi spašeni po veri, kako ja znam dasvi mogu primiti tu Veru? Kako ja znam da svaki onaj koga ja pozivammože naći večni život? Neki bi mogli imati veru, a drugi biti potpunolišeni nje. Činjenica da ljudi veruju ono sto vi kažete ne znači da oniimaju tu veru da prenesu to verovanje u jedno iskustveno znanje ooproštenim gresima.

Ipak ja vičem: "Ko god hoće može doći", jer ja znam da će On udeliti tuveru koja je potrebna svakom iskrenom srcu. Ja citiram taj dvanaestistih prve glave Jovanovog Evanđelja: "A koji ga primiše njime dadevlast da postanu Sinovi Božiji, oni koji veruju u Njegovo ime". Dopustiteda vam citiram sledeće. Ovako glasi: "Koji se rodiše (to jest, nanovorodiše) ne od krvi, niti od volje telesne, niti od volje muževljeve, već odBoga".

Taj isti Sveti Duh koji uverava grešnika o njegovom grehu, paziće na toda kao što je grešniku dano dovoljno uverenja da ga uveri o njegovomgrehu, tako će mu sada biti dano dovoljno vere da ga uveri o njegovomspasenju. Ali ni jedan čovek u sebi ne poseduje tu veru. Zar nam nijerečeno, "Milošću ste spaseni, kroz veru; i to nije od vas; dar je Božiji".Siroto, bedno, jadno, u neznanju, neverno čovečanstvo ne bi moglonikad uzgojiti ili razviti u tako pokvarenim srcima neverstva dovoljnuveru u Spasitelja, a kamo li primiti Ga. Tako Sveti Duh ne samo daudeljuje uverenje o potrebi Spasitelja, već takođe udeljuje veru primitiGa.

Nikad ne mislite da je to bila vaša vera da ste primili Hrista kao svogSpasitelja. Nikad ne recite da je bilo koje vaše delo bilo osnova zavaše otkupljenje. To je Isus koji udeljuje tu vodu o kojoj je On govoriotoj ženi kod samarijskog studenca. Isus je taj koji stavlja svoje rukeljubavi ispod bremena na važim leđima i skida ga sa vašeg umornog,

37

iscrpljenog tela. To je Isus koji uliva u to razdrto, slomljeno srce uljenebeske radosti. To je Isus koji rasteriva bore od briga sa blagimdodirom majčinske ruke i to je Isus koji vas izvodi iz tame noći u svetloNjegovog sopstvenog slavnog i predivnog dana.

"Oh, to je Isus; da, to je Isus;Da, to je Isus u mojoj duši;Jer ja sam se dotakao Njegova skuta,Njegova me je krv iscelila".

Pevajte to i kličite. Objavite to i razglasite to i blizu i daleko. Njegovukrv − Njegovo milosrđe − Njegovu silu − Njegovo oproštenje − Njegovuveru!

ŽIVA VERA

Kada ćemo prestati sa našim ludim i bespotrebnim naprezanjem ipočeti verovati? Kada ćemo učiniti kraj našem nebiblijskom mentalnomi intelektualnom okretanju u krugu u pokušaju da nađemo veru koju neposedujemo; jer ako je mi ne dobijemo od Boga, nikada nećemoposedovati tu Veru! Mi smo sposobni za umnu veru a u isto vreme smoapsolutno nesposobni za prakticiranje biblijske vere. Hiljadama su lutaliu toj zabludi što su mislili da je umna vera ta Vera. Ona to nije. Postojiumna vera u veri, bez sumnje, ali "i đavoli veruju takođe". Vera uma jehladna − intelektualna. Ona deluje tako daleko koliko čovek ide dalekou oblastima intelekta. Mnogi grešni ljudi veruju Bibliju, ali takva veranjih ne spasava.

Vera je živa. Ona se kreće i deluje i zbriše te neprijatelje duše predsvojim neprekidnim maršom. Zar sva vera na svetu? Ne! Vi trebatesamo toliko koliko je zrno gorušično, ako je to Božija vera! Onda ćegora biti pokrenuta. Vaša grehom − bolesna duša ugledaće slavu

38

Gospodnju.

Ali to mora biti Božija vera. Ona mora doći od Njega On je mora udeliti.I On to želi. To je Evanđelje milosti koje ja verujem.

Taj Jerihonski put i bez Isusa je taj Jerihonski put. Sa Njim on jeblistavi carski put spasenja i isceljenja. I samo njegovo kamenje kličeNjegovu u slavu. Bez Njega, njegov prah je jadan, njegove suze sustvarne, i njegova slepoća je tako mračna, ali sa Njim njegov prahpočinje da uzgaja cvetove milosti i slave, njegove suze se obraćaju ubisere, njegova slepoća i mrak je obraćen u svetlo. To zahteva Isusovuprisutnost da učini to čudo menjanja Jerihonskog Puta.

Taj slepi čovek nije sedeo u pesku i rekao sebi: "Ja sam isceljen − jamogu da vidim − dakle, ako ja samo mogu da verujem da sam isceljeni da mogu da vidim, onda ću i biti!..." Ne. On je čuo da Isus iz Nazaretaprolazi. Povikao je: "Isuse! Isuse! Pomozi mi! Molim te pomozi mi, jer jane mogu sebi pomoći!" A onda ne zaboravite te reči Isusove: "Štahoćeš da ti učinim?" Zapazite, da to nije bilo "Šta hoćeš da bi si tičinio", već "Šta hoćeš da ti ja učinim?"

Istina, On je rekao, "Idi, vera tvoja pomaže ti". "Tvoja vera", kaže Isus.Gde ju je taj slepi čovek dobio? Ko mu je dao? Ako je to bila njegovavera svo vreme, zašto nije bio isceljen pre nego sto je Isus naišao timputem? Ako mi vi date sat, to je moj sat. Ali sam ga dobio od vas.Postoji vera u mom srcu dok pišem, ali ja znam gde sam je dobio. Nepotvrđujem − ne od volje − ne od ubeđenja uma − ne od mentalnogshvatanja ili razumevanja − već od Isusa. On je Autor i Svršitelj naševere. O, neuporedive milosti! O, ljubavi božanske, koja svaku ljubavnadilazi! Tako se ta radost nebeska spustila na zemlju!

S vremena na vreme bilo je neko malo slabašno seme posejano uzemlju. To beše jedan žir. Posle nekog vremena zbacio je svoj maliogrtač i privio se u naručju majke prirode, tako da bi moglo biti

39

hranjeno i da raste. Svo vreme tokom duge zimske noći ona je čuvalato malo seme da mu bude toplo, i kada je izašlo proletnje sunce, tomalo žirovo srce se rastvorilo s radošću i s uživanjem. Počelo je daraste. Onda je naišao neki čovek i stavio neki veliki teški kamen prekotog malog semena. Ono se počelo zabrinjavati i jediti bojeći se danikada neće biti u stanju podiči svoju malu glavu gde bi moglo videtisvetlo dana. Ono je želelo nositi venac od lišća kao svoju kosu i daraste da bude lepo i jako.

Jednoga dana njegove slabašne ruke dotakle se tog kamena. One subile takve slabašne, nežne, male ruke. To malo rastuće drvo osećalose tako bespomoćno. Ono se nije naprezalo ili pokušavalo da smaknekamen koji je bio neprijatelj njegovoga srca i života. Ono je upravoraslo. Jednog dana taj kamen je bio podignut. Bio je odguran s puta imale lisnate ruke tapšale su od radosti. Ko je podigao taj kamen? Toseme? Ne! To je bilo nešto unutar toga semena koje ni jedan čovek nasvetu još nikad nije bio u stanju da reprodukuje. To je bila Božija silakoja je odgurala taj kamen.

Prijatelju moj, ti si to malo seme. Ti isto možeš rasti u nešto plemenito idivno za Boga. Ta; sila vere moče biti manifestovana u tvom životutako da će se ljudi i anđeli čuditi. Ipak, kada je bitka završena i pobedazadobita, ne reci: "Pogledaj šta sam ja učinio kroz Gospoda", radijeklekni u podnožju krsta i reci, "Zar nije divno da se Njegova milost iNjegova vera objavila u meni!"

40

V. SNAGA ZA TVOJ TRUD

V. SNAGA ZA TVOJ TRUD

Taj snažni poticaj koji me je naveo da napišem ove reči je ta želja umom srcu da vam pokažem potrebu oslanjanja i uzdanja u Isusa usvim potrebama vašeg života. Koliko puta mi u životu vidimo tragedijusloma nekog hrišćanina, koji mora biti ponižen da bi mogao opetprepoznati svoj pravi položaj u milosti Božijoj. Samo pravednost ječesto rođena od neprestanih pobeda. Zato jer nadvlađujemo Božjomsilom i pokretani smo Njegovom milošću, to osećanje počinje da serazvija u srcu da smo dostigli jedno stanje neosvojivosti, i ponoszapočinje da neguje taj duh samo pravednosti. Mi postajemo takosigurni o sebi i o našem stanju tako da smo doista na opasnompodručju. "A koji misli da stoji neka se čuva da ne padne". (l.Kor.10,12)

Posvećenom detetu božijem stavljen je na raspolaganju izvor snagekojom samo Bog može opskrbiti. To je spoznaja čuda tog živogkontakta, sa svojim neograničenim mogućnostima, a to znači pobedanad grehom i nad samim sobom dok putujemo na tom putu premakući. Izgubite taj kontakt i vi gubite ne samo nadu, već i mogućnostpobedo−nosnog života. Vi zavisite od Isusa u svemu. On daje obilno.Da li se vi koristite tim mogućnostima ili ne, što nam daje Njegovaprisutnost, to zavisi potpuno da li ste ili ne naučili tu lekciju: kako dacrpite snagu iz Učitelja.

Vratite se nazad po stranicama te svete Reči i zapazite to zapanjujućeotkrivenje u Božijem postupanju sa vernim Avraamom. Taj prvi stihsedamnaeste glave Postanka dovodi nas do jednog razumevanja teverne namere Božanskog srca u jednoj tako divnoj lekciji da ljudimoraju stajati u strahopoštovanju, a anđeli se čuditi. Ta vera Avrama je

41

bila iskušana. Bog mu je dao obećanje. A nikada Bog nije dao nekoobećanje koje ne bi bio u stanju ispuniti! Iz bedara tog drevnogpatrijarha trebalo je doći seme kroz čiji život i službu trebaju bitiblagosloveni svi narodi na zemlji. Nebrojeni kao zvezde nebesketrebaju biti njegovi potomci. Na tom detetu trebala je počivati rukaGospodnja sa blagodaću i silom.

Noć iza noći taj stari čovek sanjao je o srećnom danu kad će ispunjenobiti to obećanje. Ali pesak u peščanom časovniku po ljudskom gledanjuje davno iscureo. Godine su sporo prolazile, i oh, kako su izgledaleduge i beskrajne. Sin se nije rodio. A stari Avraam bio je većdevedeset, a još nikakvog ispunjenja Božanskog obećanja. Devedeseti pet a još uvek su Sara i njezin muž uzalud čekali.

Onda je došla godina u kojoj je trebao preći u drugi vek. Bio jedevedeset i devet; a ipak nije bilo sina. Razlozi su počeli šaptati stvaristraha u njegove uši. To tlo se počelo tresti pod nogama starogačoveka. Njegova je vera požela klizati. Sve do ovoga vremena njegovaje vera bila savršena − ne u sebi − već u svom Gospodu. Sada jepostajao bedan. Ja pretpostavljam da je više nego jednom moraoposmatrati te iste zvezde, koje je video te noći u kojoj mu je Bog dao toobećanje; i magličaste suze raširile su se kao magla preko njegovaviđenja, sve dok te zvezde nisu izgledale da se rastapaju u moru tuge irazočarenja. Razum je govorio: "Avraame ta stvar je nemoguća". Mislioje o Sarinom dobu. Zamislio se nad svojim vlastitim poodmakligodinama. Kako bi ta stvar mogla biti? A ipak − ipak − postojalo je toobećanje! Dugi i ljuti boj je besnio u srcu i misli tog starog čoveka. Alipostojalo je obećanje − od samoga Boga.

EL−ŠADAJ

Jedne noći jedan glas je govorio Avraamovom srcu. On je poznavao taj

42

glas. Podigao je svoje oci i u slabosti i slušao svojim iznemoglim ušimatu punu strahopoštovanja intonaciju glasa koji mu je govorio godinamaranije. Onda je Bog rekao "Ja sam Bog Svemogući; hodi preda mnom,i budi savršen". Kakve reči! Rečeno mi je da mnogi Jevreji izbegavajuda spominju to veličanstveno ime Božije, "El−Šadaj", već se odnose ktoj reci kao "To Ime". Šta to znači?

Reč "El" znači "Bog" ili "Silni". Avraam je mogao biti slab, ali Bog je biosilan. Ljudi bi mogli biti pokolebani silom okolnosti i silama nepravde uživotu. Ali Bog nikad. On je taj Silni. Ali šta mi imamo od toga? Šta namvredi kazati, "Bog je silan", dok mi smo tako slabi? Sedeti u našojslabosti, bedi i nedostatku i gledati na Njegovu jakost, samo pogoršavanaše izgubljeno stanje. Bog je silan − nema sumnje o tome − ali šta jesa našom jadnom slabošću i potrebom? Onda je Bog govorioAvraamu. On mu je rekao slavne i divne reči koje su kao jedna dugaslave premostile tu provaliju između bespomoćnog čoveka isvemogućeg Boga. On reče: "Ja sam El−Šadaj..."

Ta reč, "Šad" znaci na jevrejskom "grudi". Ona je u celom Staromzavetu bez razlike upotrebljena za ženske grudi. To je mesto na kojemdečija usta primaju svoju prvu hranu kroz koju se osnažuju. Nema nasvetu umiljatijeg pogleda nego kad je dete u naručju svoje majke. Inema lepše muzike za majku nego smeh njene bebe. Ono je deomajčinog života; telo od njezina tela i kosti od njezinih kosti. Taj majčinživot teče u tu bebu. Njezina snaga, ljubav, revnost i briga sve teče uživot i telo toga malog svežnja koji je jedan deo nje. Ovako je večniBog ogrnuo jednu neograničenu istinu u zemaljski rečnik i dao kao darAvraamu i vama i meni.

Ono što je Bog mislio jeste: Avraam, crpi iz mene. Ja sam tvoja snaga,ja sam tvoja hrana. Ja sam El, taj Silni, ali ja sam takođe Šadaj tajHranitelj i Života − davalac. Nema potrebe da se kolebaš, Avraame,nema potrebe da drhtiš i da se treseš u svojoj veri. Crpi za svojuslabost iz izvora moje snage, čak kao što beba crpi iz grudi svoje

43

majke to mleko života. Nema potrebe spoticati se na neverstvoAvraame "nego hodi pređa mnom i budi savršen". Tako govoriGospod.

To je ta lekcija. Bog je taj izvor, taj nepresušivi izvor potpore koji je višenego dovoljan za sve naše potrebe, milost da pokrije sve naše grehe,ljubav koja oprašta sve naše nepravde, rane i modrice koje su dovoljneza sva naša isceljenja, snaga za sve naše slabosti. Mi verujemo to, aliu ovome smo promašili. Mi verujemo da Bog daje to, ali mi nismonaučili kako da primimo to. To ulivanje Božanske snage i prirode ovisio dve stvari: vašeg saznanja da je Bog voljan dati i vašeg poučavanjakako da primite. Tako nepromašujuće kao što je zakon vremena zaseme i žetvu; tako neopozivo kao što je tog dana i noći u njihovomredosledu tako je i ta veličanstvena istina da je Bog uvek spreman daudovolji svaku vašu potrebu, samo ako ste vi spremni primiti.

Slava Njegovom Imenu, On je još uvek El−Šadaj! Zar nas nenapominje ap. Pavle da budemo "sudionici te božanske prirode?" Nijeli nam sam Bog rekao, "Dosta ti je moja milost?" Ali iza sve nažeprazne slave, našeg mizernog duhovnog ponosa i gnusnesamopravednosti čeka Bog koji nas ljubi i koji je dao sebe za nas i kojižudi da nas nauči tu lekciju da crpimo od Njega sve što trebamodnevno svakog trena.

KO?

Nekada unazad vidimo Iliju gde sedi poražen i u duhovnoj sramoti. Biose povukao. On koji je bio lavovskog srca bio je potučen na bojnompolju duše; i to posle toga kad je "uočio jednu vojsku! Onda se neštodogađa. Posmatramo ga gde ide četrdeset dana i noći bez hrane, kaHorivu, toj gori Božijoj. U čijoj sili je on išao? Ko je rekao Davidu daistupi u njegovoj prirodnoj slabosti protiv diva Golijata iz Gata? Ko je

44

upravio kamen koji je jurio nepogrešivo na svom putu? Ko je daonjegovoj ruci snagu i njegovom srcu hrabrost? Ko je srušio zidoveJerihonske; i ko je pobio vojsku Senahirima kad su Sirci navalili tadakao vuk na tor?

Ko je izbavio Izrailja i ko ih je vodio pri tom izlasku? Ko je otvorio vratatamnice Petru i ko je podigao zavese slave za Stefana i dao mumilosrđe da se moli za svoje ubice? Ko je brisao suze Marte i izlio uljena slomljeno srce Marije?

Ko je to bio spasio našu grešnu dušu kad smo klecali u podnožjukrsta? Ko je obratio našu tamu u dan? Ko stoji ovog momenta porednas, spreman i voljan da nam da milost i slavu? Ko ima snagu za mašuslabost − isceljenje za našu bolest − silu za naša iskušenja − sloboduza naše ropstvo − i milosrđe dovoljno za svaku potrebu? Ko to možeako ne Isus?

El−Šadaj još uvek možemo pevati: "Gospod će se pobrinuti za snaguza tvoj trud" Čitaoče, crpi iz Njegovog života. Uzmi to milosrđe koje Ontako obilno i radosno udeljuje. On je više nego dovoljan za vašepotrebe i moguće je hoditi pred njim i biti savršen, ne u sebi, već uHristu. Ja znam o čemu govorim. To je moja privilegija da sam pozvanod Gospoda da propovedam Njegovo Evanđelje po celoj zemlji.Največa je radost mojega života pridobijati duše, kao što me On vodi idaje mi snagu za taj zadatak. Mnoge od mojih evangelizacija trajale suod osam do deset nedelja. I neki put telo postane veoma iscrpljeno.Jedne večeri sedeo sam u jednoj sporednoj prostoriji u uglu šatora,osećajuči se umoran i na kraju moje izdržljivosti. U šatoru je mnoštvoslušalaca čekalo da služba počne i kroz tanku pregradu mogao samčuti poluglasne molitve naroda. Onda su se vrata otvorila. Na njima jestajao jedan propovednik i kaže: "Brate Prajs, ima oko pet stotina ljudiovde večeras koji čekaju da budu pomazani u ime Gospodnje zaisceljenje."

45

Pet stotina. A ja nisam imao ni snagu potrebnu za propovedanje. A tuje trebalo susresti to mnoštvo u Ime moga Gospoda. U srcu sam se natrenutak osećao kao da bi mogao da pobegnem. Onda sam se pitao dali mogu otpustiti bolesne i reči im da se vrate neko drugo veče.Pogledao sam kroz pukotinu pregrade unutra i video te sirote paćenikegde čekaju na jednog bednog čoveka kao što sam ja, da dođe i kažeim o Isusu. Iznenada je izgledalo da će mi nervi popucati. Pao sam napod na moja kolena i plakao. "Oh, Isuse", vapio sam, "ja ne mogu. Janemam snage. Ja sam tako umoran i iscrpljen. Ja želim, Gospode, alija sam nemoćan za ovaj zadatak."

Onda sam čuo taj tihi, mali glas u dubini moga srca. "Ti nemaš snage...Zašto ne uzmeš moju?" Za momenat sam mislio, može li to stvarnobiti? Zašto ne? Nije li Gospod i u starim danima davao svoju siluljudima? Zašto ne i sada? "Hvala ti, Gospode," rekao sam dok samčekao šta će učiniti. Onda sam osetio jedno toplo strujanje gde dolazipreko mojeg tela. Izašao sam na podijum. Mnogo puta ja sampropovedao iz zabeleški, ali te večeri ne. Nije bilo iscrpljenosti nikakvemalaksalosti; ničega već svesno poznanje Njegove snage.

U veri sam tvrdio bolesnim da će svi biti isceljeni te večeri. Kada jedošao ponoćni čas još uvek sam polagao ove moje nedostojne ruke naljudske glave, u Ime Gospoda Isusa. Sila Gospodnja bila je prisutna daih isceljuje jer je sam Gospod bio tamo. Onda je došao poslednji.Pomolio sam se; izjavio sam blagoslov i otišao kući. Kada sam većhteo da idem na počinak, opet sam postao svestan velike iscrpljenosti.Ali nisam bio suviše umoran da bih kleknuo na svoja kolena i zahvaliomu za sve Šta je učinio te večeri. On je još uvek bio El−Šadaj. Ja samznao da je On udelio Njegovu snagu da odgovori na moju slabost Onće odgovoriti i na vašu slabost. On će odgovoriti i na vašu slabost,takođe. On će odgovoriti i na svaku potrebu i neće uskratiti ni jednogadobra od onih koji hode u pravdi.

Jedna velika neophodnost za primanje te snage koju On može dati

46

jeste da osećate vašu potrebu za tom snagom. Naše uzdanje u Njegaje osobno poverenje: i kad mi dolazimo na osnovu Njegove zasluge,On nam daje Njegovu veru. Mi ne gledamo za Isusom već u Isusa.Tako mnogi slede Njega iz daleka. Oni gledaju za Njim; ali nisudovoljno blizu da gledaju u Njega. Oni zaostaju natrag dok deleveroispovesti, bave se dogmama, prepiru se sa drugima okotumačenja, i time gube svesnost Njegove prisutnosti.

Dva čoveka su jednom došli k meni sa jednim spornim pitanjem i upitalime za moje mišljenje u pogledu toga. Slušao sam njihove navode; ikada su završili, morao sam priznati da nisam znao odgovor. Tako samrekao: "Braćo, to nije važno šta verujete, već u koga verujete." Vi četemožda u početku biti naklonjeni da se ne slažete sa tom izjavom natemelju toga da ono što vi verujete je od strahovite važnosti. Ipak, kadajednom stignete do "vrata nebeske domovine", vi nećete reči anđelimada ste se popeli na nebo po prečkama merdevina veroispovesti, negočete svedočiti da ste dospeli kući kroz Onoga koji je umro za vas nakrstu Golgote.

KOJI BI STE VI BILI?

Da li ste već naučili tu lekciju da crpite od Isusa za sve potrebe vašegživota. Jesi li našao tu milinu prebivati u Isusu? Jeste li dospeli do togada ste svesni vaše velike potrebe, i vašeg bednog nedostatka snagesa kojom da nadvladate? Zar ne bi radije bio u koži carinika nastepenicama hrama, nego u koži toga fariseja koji se osećao tako jak usvojoj pravednosti i tako ponosan na svoja dela? Samo toliko koliko semi umanjujemo može Isus rasti. To znači umanjivati se.

Kuća sagrađena na pesku osećala se ponosna sobom, sve dok vetarnije počeo da duva i bura da besni. A kuća sagrađena na steni nijemarila za buru, srdite vetrove i valove; i kada se oluja okomila na nju

47

da je tresne, ona je bila u stanju, svršivši sve, održati se u zli dan.Snaga nije bila u kući, nego u steni. To nije bilo da je kuća dala svojusnagu steni, već je to bila stena koja je dala snagu kući.

Hristos može biti vaš sve u svemu, ne samo na slici zasnovanoj ugranicama neke divne teologije, već takođe u praksi i stvarnosti svakogtrenutka u svakom danu sledom godina. On te poziva da Ga proveriš.On nas napominje da Ga isprobamo. Zašto biti prazan kad možeš bitipun do prelivanja? Zašto biti gladni kad možete biti siti? Zašto lutatikao izgubljeno dete na pustinji života, plačući zato što ne znate put nadalje. Daleko bolje je da stavite vašu ruku u Njegovu i da slušate tajšapat Njegovog božanskog glasa: "Sledi mene; ja ću te voditi kući."

Onda i ta nemoguća stvar postaje moguća u Hristu. Pustinja sepretvara u cvetne staze; a u srcu bruje nebeska zvona sve dok senebeska muzika ne čuje opet smrtnim ušima. Stenovita brda su tekstaze koje vode gore ka gori preobraženja, zajedno sa svetima; poštomi ljubimo Njega, koji nas vodi i upravlja, više i više na svakom korakutog puta.

Oh, dušo moja, ne hvali se sada − niti u večnosti − sa svojimdostignućima u mislima i delima. Zvezda slabašnog sjaja koja jezasenjena svetlom koje blešti sa krsta. Trud naših ljudskih rukuzaboravlja se kada pogledam kroz naše suze na ruke koje su bileranjene na tom drvetu. Te titule i zvanja koje mi ponosito nosimooboriće svoje glave sa stidom, kada ugledaju taj natpis na vrhu togKrsta. Stvari koje smo mi učinili izgledaće tako male u poređenju saonim koje je On učinio. Kako je davno Njegovo vodstvo! Koliko jedaleko izvan dohvata uma koji nije bio prosvetljen Svetim Duhom taistina da ovde i sada On je voljan udeliti više nego što je dovoljno da biodgovorio na svaku našu potrebu. On će to učiniti sada. On je još uvekEl−Šadaj, taj Bog koji je dostatan.

Na nedavnoj evangelizaciji jedna starija gospođa slušala je tu istinu

48

iznetu na ovoj štampanoj stranici. Ona je bila tako jako bolesna! Uvekiznova i iznova bila je pomazivana: a opet ponovo beskorisno. Na krajute službe video sam je gde mirno sedi, ali izraz njenog lica mi jegovorio o toj unutrašnjoj borbi. Iznenada je sklopila svoje ruke u molitvii rekla tako usrdno "Oh, Isuse! Ja sam tako dugo pokušavala sa ovommojom siromašnom verom. Molim te, daj mi malo Tvoje." I On je toučinio!

To je tajna Hrišćanske pobede. To je tajna nadvlađivanja. Položiti vašabremena kod Njegovih nogu − ostaviti ih tamo i nikad ih više ne nositiponovo kao neku otrcanu odeću − to je pouzdanje koje Gospod želi dami uživamo. To je ta poruka o Bogu koji je Dostatan. Dostatan zakoga? Ta, i za vas, naravno. Dostatan za kada? Za sada, naravno. Toje staranje El−Šadaj! I onda dok dnevno putuješ tom stazom vremenak vratima večnosti, vi čete biti svesni neba na zemlji. Dok sepribližavate bliže i bliže tom danu kada budete mogli reći anđelima dadolazite, te pesme milosti i slave odjeknuće zemljom na putu domovini− o Njegovoj prisutnosti − o Njegovoj snazi − o Njegovoj sili − oNjegovoj ljubavi − o Njegovoj veri − o Njegovoj milosti− i dok idešnapred i prema gore pevaćeš:

Isus me vodi na svim putevima,daje mi snagu u svakoj nevolji,podupire me verno u tamnom dolu,hrani me hlebom života.

Kad moj duh obuče besmrtnosti upravi svoj let u oblasti dana,Ovo će biti moja pesma kroz vekove,Isus me je verno vodio.

O, ta čuda El−Šadaja, Boga koji je dovoljan!

49

VI. VASE GORE SU PREMESTENE

VI. VAŠE GORESU PREMEŠTENE

Put iz Betanije mota se i savija oko padina i brda, penjući se u Jednompravcu sve više i više i završava skoro strmo prema zidovimaJerusalima U drugom pravcu on se mota nadole prema uskom klancu,stenovitog i neprijatnog predela koji se prostire prema Gilgalskimravnicama i Mrtvom moru. Jednog dana je Isus sa učenicima hodaoduž toga puta prema Jerusalimu. Isus je bio gladan. To jedva izgledamoguće, a ipak, bilo je tako.

Zamislite, Bog gladan u svetu u kojem sve što je raslo, postojalo je radiNjegove sopstvene sile i stvaralačkog genija. Ali Isus je bio takođe ičovek. Kada je On ostavio svoj tron i Njegovu carsku krunu, to je biloda bi sa ljudima podelio radosti i žalosti, čak i probleme svakidašnjegživota. On ne samo da zna sve o našim nevoljama, nego ih isto i delisa nama.

Na obronku tog brda bila je jedna smokva puna lišća. Učitelj saNjegovim učenicima prišli su tom drvetu da vide ima li neka smokva nanjemu. Nikakve smokve nisu našli, To je bilo smokvino drvo bezsmokvi. Tako ga je Gospod prokleo i izjavio da u buduće ni jedančovek neće jesti njezina roda za uvek, jer više nikad neće ni roditi. Asada, zašto je to Isus učinio? On je znao da tamo nije bilo smokvi nanjemu. Ako je mogao videti Natanaila pod drvetom smokve kad je ovajbio daleko od Njega, ne bi li On mogao videti i smokve na drvetu, akobi bila neka tamo?

Isus nikada nije činio stvari bez neke svrhe. Postojao je motiv iza svihNjegovih reči i dela. Moralo je biti neko značenje u tom događaju.

50

Postojala je jedna lekcija u tom događaju, koju je On želeo staviti predučenike, jer kad u njemu ne bi bilo poučenja, on se nikada ne bi nidogodio. Postojala je jedna lekcija koju je On hteo da sačuva za vas iza mene, jer ako ne bi postojao u tom takav motiv, zar bi to zauzimalotako dragocen prostor između korica te Knjige? Šta je bila ta lekcija izašto je njom poučavao?

Gospod i učenici otišli su dalje u Jerusalim. Izagnali su iz Hrama onekoji su skrnavili to sveto mesto sa njihovom trgovinom. Sledećeg danabili su opet na Betlehemskom putu. Petar je video smokvu. Primetio jeda je bila mrtva, usahla i osušila se. U čuđenju je iznenada povikao:"Gle, Učitelju!" i pokazao na smokvu i skrenuo pažnju na činjenicu dase osušila. Onda je Isus rekao − ne samo Petru, već svima njima. Evosvrhe. Ovde je bila jedna očevidna lekcija koju je Bog, koji je postaočovek, nameravao upotrebiti da bi ljudi mogli razumeti Boga u njihovojljudskosti. Postojao je motiv iza tog proklinjanja drveta. Tako je Isusrekao: "Imajte veru u Boga".

Pored mene je grčki tekst. Dopustite da vam citiram doslovno reč poreč celu rečenicu po redu kojim reči idu, sećajući se da struktura grčkihrečenica je različita od naših. Evo te rečenice na grčkom: "Iodgovarajući Isus reče im: 'Imajte veru Božju!'" To je zapravo, reč zareč, doslovno prevedena sa originala.

Onda je Učitelj nastavio da im govori da kad bi imali takvu veru, nesamo da bi se malo smokvino drvo osušilo pri prakticiranju takve vere.A to je ta vera od Boga. To je bila zaista vera koja pokreće gore. Jedanod zahteva, kao što ćete videti čitajući u Marku 11,22−26, jeste da nebude sumnje u srcu o izvršenju tog čuda − ni−šta osim vere da će tastvar koju želimo i za koju se molimo, i dogoditi. Kad su ti usloviispunjeni, onda to čudo − šta god da je to − mora se dogoditi; jer je izatoga Reč Božja, a iza Njegove Reči je Njegova sila. To je Njegova silakoja je i stvorila tu smokvu, tu goru, i sve što postoji; to je tostvaralačko svojstvo Večnoga. On je doveo u postojanje sve što

51

postoji. Njegova reč je načinila od haosa kosmos.

Molimo Boga da pošalje Svetoga Duha sa božanskom istinom i danam donese to prosvetljujuće svetlo Njegove prisutnosti našem umu isrcima. Obično mi tumačimo ovaj stih, "Imajte veru u Boga", da značida imamo poverenje u Božju silu da premešta gore, Mi kažemo unašim srcima, "samo da mogu dovoljno čvrsto verovati, samo da imamdosta vere u Boga, tada će Bog premestiti tu goru."

JEDNA NEMOGUĆNOST

Vi pokušavate učiniti nemoguće. Vaša vera neće nikad biti dovoljnojaka ili dovoljno čista za to, pa da se borite i milion godina. Kakve ligreške uzeti našu umnu veru u Boga i nazvati to verom. Kako mi jesrce krvarilo kad sam video neke od dece Božje (a i vi ste videli) gdese naprežu da veruju u pobedu nad bolešću, jer ne primećuju razlikuizmeđu umne vere u silu Božju da isceljuje (koju veru čak i đavoliimaju) i te vere Božije koja donosi pobedu. Postoji jedna velika razlikaizmeđu onoga što mi nazivamo čovečijom verom u Boga, i tom Božjomverom koja je udeljena čoveku. Takva vera nije "dete nastojanja", niti jerođena od naprezanja.

Ako ke to vera Božja, onda je mi dobijamo od Njega, a ne od našihumnih stavova i tvrdnji. Isus nije rekao, "Ako imate silu da verujete dace Bog premestiti tu goru, onda će On to učiniti". Niti je On rekao: "Akomožete dovoljno čvrsto verovati da je to učinjeno, onda će to bitiučinjeno." Već je rekao: "Imajte veru Božju." Drugim rečima, pribavitemalo nešto Božje vere; i onda kada nju imate, imaćete i tu jedinu silu skojom gore mogu biti premeštene i bačene u more.

Ali vi mi kažete da u drugom delu Njegove izjave On govori, overovanju srcem i ne sumnjati. Ovo drugo je nemoguće bez tog prvog.

52

Vi jednostavno ne možete verovati bez primese sumnje sve doknemate tu veru Božju. To zahteva Božju veru da očisti naša ljudskasrca od svih ruševina, straha, strepnji i sumnji.

Ta stenjanja i naprezanja smo čuli da dolaze od ljudi koji su pokušavalida veruju da je to učinjeno a bez da su imali Božju veru! Oni su mogliimati pouzdanje u Njegovu silu i verovati Njegovo obećanje, aliposedovati Njegovu veru je nešto drugo.

Sve ovo je vodilo da verujem da je daleko isceljenje. U toj tajni Njegoveprisutnosti nalazi se jedno utočište duši. Dok se taj život prazni od togsveta i njegovih veza, pravi se prostor za stvari koje Bog može udeliti.Jeste li zapazili da na kraju tog govora našeg blagoslovenog Spasiteljasvojim učenicima o toj veri koja će premeštati gore, da On kaže njimada opraštaju svima ako bi imali protiv nekoga neku zlovolju ili zlaosećanja? Nije li to radi činjenice, da kada nam Bog udeli Njegovuveru, On ne želi da nade neki kanal zagušen mržnjom i nekimneopraštajućim duhom?

Slabosti ljudske prirode okružuju nas na sve strane; a naš dobriGospod zna to. Sa kakvim strpljenjem i brigom On postupa sa nama ipazi na nas i kako mnogo, mnogo puta On nas uvija u Njegovu milostkao u ćebe koje pokriva našu nesavršenost i mi slušamo Njegov glasljubavi kada to ne zaslužujemo. Kao što otac žali svoju decu, takoGospod žali one koji ga se boje. Ne mislim da kažem da On zahtevasavršenost života i vladanja pre nego što udeli tu milost Njegove vere,ali verovatno će biti stvari koje će on zahtevati od nas da bi nammogao udeliti Njegove blagoslove. Bog bezgranične i večne ljubavi neželji nikakve zlobe u srcima naše dece. Kako možemo mi, kojima jebilo toliko mnogo oprošteno, odbiti da oprostimo onima koji su, možebiti, nama naneli neko zlo.

53

PRIČA JEDNE ŽENE

Koliko se dobro sećam jedne žene koja je pre nekoliko godina došla uzajednicu sa potrebom isceljenja i molitve. Ona je izgledala takoplemenitog karaktera i u familiji su je veoma voleli. Jedne večeri smose molili za nju u Ime Gospoda Isusa i ona je otišla naizgled sretna.Rekla je da stoji na obećanjima Božjim, ali nije bila isceljena. Dok sudani prolazili, njezine dve kćeri došle su da me posete i molile me dase ponovo molim za nju. U stvari, bile su skoro nekontrolisane u svojojzabrinutosti i očajanju. One su volele svoju majku i znale su da je Bognjihova jedina nada. Molile su me da joj još jednom pomognem. Učiniosam to.

Nikada neću zaboraviti te usrdne molitve, to saletanje molbama iizbezumljeno plakanje tih dragih osoba dok su navaljivala na tronmilosti. Oni su okušavali verovati, ali sve je izgledalo uzalud. Ta sirota,bolesna žena, brisala je suze sa svojih očiju dok smo pevali: "Isus lomisvaki okov". Otišla je kući iz crkve bez bilo kakvog vidnog odgovora nanašu molitvu. Prošla su dva dana. A onda je došla rano, pre službe, umoju kancelariju. Bila je to jedna sasvim drukčija žena! Njezino lice jebilo rasvetljeno žarom te slave u njezinoj duši.

"Vi ste isceljeni!" uzviknuo sam. Nasmešila se dok je odgovarala: "Ne,ne još, ali ću biti večeras. Za mene se molilo javno, (pred celomcrkvom) i ja verujem da moj Gospod želi da me se dotakne sa Svojomsilom na toj službi večeras, tako da svi mogu videti da je On veran". Tunije bilo nikakve usiljene, napete atmosfere; nikakvog naprezanja; većpre slatko i divno odmaranje u Gospodu. Onda mi je rekla svoju priču.

Slomljena i jadna − skoro u očaju − kada je došla kući sabogosluženja, došla je i na kraj sa samom sobom. Dok je klečala poredsvoje postelje, molila se jecajući: "Isuse dragi, ja sam pokušavala takosnažno da verujem i ne mogu. Ja sam tako razočarana, dragiGospode, a ipak ja verujem u tvoje obećanje i tvoju Reč. Brat Prajs je

54

pokušavao i nije uspeo. Narod u toj skupštini je pokušavao i nijeuspeo. Gde mogu ići? Šta mogu učiniti? Reci mi, Gospode. Mojajedina nada je u Tebi."

Onda je pred nju došla misao o jednoj ženi koja je nju smenila kaoučiteljica omladinske grupe. Duboko u njenom srcu razvilo se nekoosećanje prema toj ženi koja je pridobila srca mladih, dok je jednomnjihova ljubav i naklonost bila izlivana na nju. Da li je to bila zavist? Dali ljubomora? Nije znala; ali je znala da kako su meseci prolazili toosećanje je postalo napetije. Sada je ona mislila o njoj. I tu je uvidelapravo stanje njezinog srca. Verovatno je čula Učitelja gđe kaže: "Akada stojite na molitvi, praštajte."

Tog istog popodneva ona je provela ceo čas na molitvi sa tom ženom iBog je stavio u njeno srce jednu divnu hrišćansku ljubav prema njoj.Kakav blaženi čas molitve! Kakvo divno mesto zajedništva, gde migovorimo Bogu, i gde Bog govori nama! Rane su zaceljene! Zavist serastopila, a ljubav se Isusova ulila.

Kada je najzad stigla kući, rekla je familiji za stolom kod večere da ćebiti isceljena te večeri. Znala je to; ali nije znala kako to zna. Svesnosttoga bila je tako stvarna kao sam život. Nije bilo sumnje o tome. Nijebilo nikakvog posredovanja za nju u molitvi. To je bio posao prošlosti.Tada nije bilo očajnog naprezanja i umoljavanja. To je bilo učinjeno, aipak još nije! Isceljena, ali ne još! To je paradoks vere. Tada mi jerekla: "Brate moj, znaš li šta je Isus učinio?"

"Znam da moj Gospod sve dobro čini" bio je moj odgovor.

"On mi je dao Njegovu veru", rekla je. Iskreno, ja ne znam trenutak kadsam je primila; ali slava Njegovom Imenu, ja znam da je tu." I bila je.Te večeri dunuli su nebeski povetarci. Te večeri Hristos se dotakao saSVEMOGUĆOM silom tog bolesnog iscrpljenog tela Njegovog deteta upotrebi. Te večeri rak se rastopio božanskim dodirom. Gora je

55

premeštena verom Božjom koja je bila udeljena bolesnoj ženi odsamoga Gospoda slave.

TRAŽITI ISCELITELJA − NE ISCELJENJE

Naša glavna poteškoća je da mi tražimo isceljenje umesto Iscelitelja.Od kakve je koristi tražiti svetlo, a prezirati sunce? Ta žena, koja sespominje u Pismu, koja je imala tečenje krvi, nije se naprezala da seuhvati životnog užeta izbavljenja po sili umnog razumevanja. Sve što jeona želela učiniti bilo je doći Isusu. Sve što je taj slepi, mizerni bednikna Jerihonskom putu učinio bilo je da vapajem koji cepa srce pokažesvoju vlastitu nemoć i svoju veru u ljubav, silu i sažaljenje Isusa izNazareta. Čak i ako mu je naš blagosloveni Gospod rekao da je to bilanjegova vera koja ga je iscelila, ipak ja sam siguran da veru koju jeimao, data mu je od samoga Gospoda.

Može li čovek proizvesti dovoljno vere za svoje isceljenje pošto biprešao nekoliko stopa po prašnjavom Jerihonsko, Putu? Ta prisutnostNazarećanina bila je izvor vere u starim danima; i to je ta prisutnostIsusova koja je izvor naše vere u ovim danima sumnje i neverstva; kaosto je Isus i rekao: "A bez mene ne možete činiti ništa." Zaista učeniciIsusovi rado čitaju dvanaestu glavu Pos. Rimljanima. Ona uzdiže takvedivne mogućnosti po uzoru odeljenog, posvećenog hrišćanskogživljenja! To je svakako deo Evanđelja sa kojim telesni Hrišćanin nevole da imaju veze Pavle umoljava Hrišćane − i napominjući decuGospodnju − da idu od dobrog ka boljem i odande još još ka boljem. Ine poravnjavaj te se sa ovim svetom; nego se promenite − doslovno"preobrazite". To treba da se postigne obnovljenjem uma. Grčka reč je"renovirati". Kada vi renovirate jedan travnjak mora se stara travaskinuti i posejati nova. To obnovljenje je potrebno u hriščanskom životupre nego spoznamo koja je ta dobra, ugodna i savršena volja Božija(Rim. 12,2).

56

Kada se to dogodi, kakav bi onda trebao biti naš stav? Pavle nastavljau svom pisanju: "Jer kroz milost koja je meni dana, kažem svakomčoveku koji je među vama, da ne misli o sebi više nego što valja misliti,nego mislite u smernosti KAO ŠTO JE KOME BOG UDELIO meruvere". Ovde je jedno objavljenje! Bog udeljuje svakom čoveku njegovumeru vere. Kakvu meru? Koliko? To zavisi na prvom i drugom stihu.Oni dolaze pre trećeg stiha. Ono značajno je da BOG DAJE VERU. Onje razmerava! Na grčkom, doslovno od reči do reči kaže: "Svakome jeBog podelio meru vere". Weymouth u svakom prevodu posavremenom govoru kaže: "U skladu sa količinom vere koju je Bogsvakome dodelio".

Zar ne vidite kako smo glupi kada se naprežemo i pokušavamo daverujemo umno, dok trebamo − prema Reči − da verujemo duhovno?Ono će biti vera glave, jer um će prećutno odobravati; ali obnovljeni umće reći "Amen" na sva dela milosti, po veri. U stvari, vera je rođena usrcu. Srce će prihvatiti to neshvatljivo. Ono veruje to što on kaže da jenemoguće. Ono smatra stvari koje jesu, kao da ipak nisu; i stvari kojenisu, kao da ipak jesu.

Vera je dala snagu Nojevoj ruci da gradi sto godina, kada još nije bilonikakvog znaka poplave. Ono šalje armiju koja maršira oko Jerihonskihzidova, dok razum kaže da će trebati milion godina da se razdrmajutemelji od tutnjave marširajućih nogu. Vera dovodi narod do rubadubokog i neprobojnog mora, jedino da uvide da se kapije "okeana"širom rastvaraju na vodenim šarkama svemoguće sile i da se stazeljudi prostiru u dubinama mora. Vera šalje ljude, bez uzmicanja uužarenu peć i štiti ih u jami lavovskoj. Vera odgoni smrt od tela i vračanazad život koji je otišao. Vera! BOŽJA VERA! Ne bedna, slabačkanaprezanja da verujemo; ne jalova nastojanja da shvatimo sileVečnoga.

Može li šolja smestiti okean? Može li zrno peska obaviti planetu? Može

57

li moj siromašni razum shvatiti slavu nemogućeg Boga? Samo kada mije Njegova božanska ljubav obilno dana, samo kada On hoće da misebe objavi, mogu razumeti, a i onda samo delimično. Jer, kad bi smovideli puninu Njegove slave, ni jedno telo ne bi obstalo u Njegovojprisutnosti. Samo kada on daje svoje oproštenje, ja sam spašen. Samokada On udeli Njegovu snagu, mogu se boriti u dobroj borbi vere.Samo kada on da Njegovu ljubav, mogu oprostiti svojim neprijateljima.Samo kada me On izdigne, možem se podiči iznad sveta tuge i greha.Velika je tajna pobožnosti i divna, iznad naših snova je plan Njegovogotkupljenja!

Ti koji si u potrebi, na kraju puta samog sebe, naći ćeš Ga gde te čeka.Začetnik i Svršitelj tvoje vere želi te tu sresti. Iza tebe su suze, žalosti,bol srca, razočarenja koje su darovi sveta lišenog vere i bez poverenjau Boga; a taj sunčani put gde Isus stoji, je sjajan i slavan od svetlaNjegove prisutnosti! Pouzdaj se u Njegovu milost. Osloni se naNjegova obećanja. On je Davalac svakog dobrog i savršenog dara; i tajput kojim ćeš hoditi, zajedno sa Njim, svetliće više i više do u savršenidan.

Ako si spašen, to je zato jer ti ga je On udelio. Ako si isceljen, to je zatojer je to Njegova moć. Ako imaš veru, to je zato jer je Vera istekla odNjegovog srca u tvoje. To je ta jedina vera koja može premestiti tvojuplaninu.

Možeš imati; jer On će ti je dati! Onda ćeš sigurno poznati da ta Vera −tvoja vera, koja ti je pomogla − JE DAR BOGA.

58

VII. BOG ZELI DA TO UCINI LAKIM

VII. BOG ŽELIDA TO UČINI LAKIM

Ja verujem da je lakše doći Hristu i moliti ga za primanje Njegove vere,nego što je pokušavati izraditi je i proizvesti. Ako mi ne pogledamo idrugu stranu izjava, koje bi nas pogrešno vodile kad bi smo ih izolirali iu velikoj smo opasnosti da im damo pogrešno tumačenje. Mi moramopriznati da u primeru za primerom, Učitelj je spomenuo veru ljudi kojisu došli k Njemu; i u nekim slučajevima On ih je pohvalio na svoj osobitnačin, zato što su je posedovali. Moje pitanje nije dali su je imali ili ne,već gde su je dobili?

Samson je imao snagu. Sa njom je on izvršavao junačka dela koja subila bez sumnje nadljudska. Ali gde je on dobio tu snagu? On je biojedan primer, na telesan način, a što se nama napominje da budemona duhovan način. "Budite jaki u Gospodu i u sili jačine Njegove".Pavle za sebe izjavljuje da je jak; ipak on neprestano priznaje svojuslabost. Ali ne beše li on taj čovek koji je izjavio, "Sve mogu u HristuIsusu koji mi moć daje".

Da li se sećate tog divnog događaja o čudesnom ulovu riba? Ranazora toga jutra počela se nadvijati nad plavim vodama Galileje. Učenicisu se svu noć mučili u svojoj vlastitoj snazi i ništa nisu uhvatili. Dok suse primicali prema obali, taj Galilejski Stranac stajao je kao siluetanaspram zelenila brežuljka, čekajući na dolazak tih neuspešnih ljudi.Onda je odjeknuo Njegov glas: "Deco, imate li što za jelo? Nisu imaliništa. Vračali su se nakon mukotrpne duge noći − potpuno praznihruku. On je to znao. On je znao da nisu čak ni belice uhvatili da bi imdalo bar neku malu nagradu za duge mračne sate muke i truda. Tadaim je rekao da bace mrežu na drugu stranu. Kađ su poslušali, oči mora

59

da su im se širom otvorile od zapanjenosti ođ mnoštva riba koje su bilezahvaćene u mrežu. Nisu ih mogli izvući u lađu. Za jednu minutuuhvatili su više ribe, poslušavši Isusovo uputstvo, nego što su za jednunoć njihovim vlastitim nastojanjem. Divna priča, kažete? Da, ali ja jošnisam došao do njezinog najdivnijeg mesta! Najneverovatniji, a slavnoistiniti deo te celokupne priče dolazi u sledećoj Isusovoj rečenici. Kakvaširokogrudnost! Kakve li dobrostivosti! Kakve ljubaznosti! Kaže:"Donesite od riba što sada uhvatiste". Ko je uhvatio te ribe? Isus jerekao da su oni. Ali ja vas opet pitam, "ko je uhvatio te ribe?" Vi znate,isto kao i ja, ko ih je uhvatio. To je bio ISUS. Ipak On je rekao da su ihoni ulovili. Ovako On govori i o našoj veri i o našoj ljubavi, o našem tomi ovom − kao da bi smo mi uopšte nešto bili − osim u Njemu!

NJEGOVA SAVRŠENSTVA

Marko 5,27−28 daje nam jednu divnu ilustraciju ove veličanstveneistine. Alexander Maclaren kaže: "Glavni deo ove priče izgleda da je tailustracija koju ona daje o iskrenosti i sili jedne nesavršene vere iHristovog milostiva načina odgovaranja na nju i ojačavanje takve jednevere". Pogledajte na tu ženu. Ona dopušta prvo da Isus prođe. Tada,plašljivo i pažljivo, ona krči sebi put kako bi se mogla dotaći Njegoveodeće. Da li je ona verovala da neka naročito čarobna snaga je u vezisa Njegovom haljinom?

Nakon što se dotakla, rado bi se pokusala izgubiti u tom mnoštvu. Tajcelokupan način njezinog pristupa je dokaz da ona nije imala to što m inaviknuti nazivati "verom". Ona ga nije molila da kaže neku reč! Ipak, usvojoj bedi i neznanju, pristupila je Gospodu i dotakla Ga se. Bila jeiscrpljena! U taj mah. Taj izveštaj kaže da je sila izašla iz Isusa da bi seisceljenje i to čudo izvršilo.

Cela poruka te priče je činjenica da takvo isceljenje ne ovisi uopšte o

60

razvijanju jedne savršene vere po bilo kakvim procesima od samogsebe; već pre na vezi sa Isusom, koji je Začetnik i Svršitelj naže vere idavalac svakog dobrog i savršenog dara.

Dopustite da opet citiram dr Maclaren−a: "Sila i životna moć vere nisubili mereni po obimnosti i njezinoj jasnoći. I najbogatije tlo može nositimršave i jalove klasove; a na neplodnom pesku sa najtanjim slojemzemlje, mogu cvetati raskošni kaktusi. I mesnati aloji podižu svojegrane sa rezervama vlage koja im pomaže da podnesu vrućine. Nijenaše da kažemo koji stepen neznanja je poguban (destruktivan) zastvarno pouzdanje u Isusa Hrista. (Ili drukčije prevedeno: "Nije našastvar, da sudimo o tome, koliko mora čovek znati da bi imao pravopouzdanje Isusa Hrista.) Već za nas, osećajući kako kratko dopire našvid i kako malo, najzad, od te velike mase ljudi u hrišćanskim zemljamazna o teološkoj istini i kako su velike razlike u mišljenjima među nama ikako brzo dolazimo do podizanja barijera iz kojih naše jadne duševnesposobnosti ne mogu niti proći niti videti, to bi nam trebalo biti radostda vera i ako je pomračena nedovoljnim znanjem ipak može biti verakoju Isus prihvata".

To je ono što želim reči. On popunjava naš nedostatak. On smirujenaže potrebe. Kada je Isus sišao sa gore posle tog prizora Njegoveslave preobraženja, našao je jadnog, nesretnog oca i grupu nemoćnihučenika pokušavajući da učine svojom verom ono što je moglo bitiučinjeno jedino verom Sina Božijega. Taj čovek je bio iskren kada jerekao: "Verujem Gospode; pomozi moju neveru". Zar se ovaj prizor saučenicima koji se naprežu i bore, viču i zapovedaju, pokušavajućiisterati đavola, a bez uspeha, ne ponavlja opet iznova i iznova u našimdanim? Ali kada je Isus pristupio kako se brzo i divno celokupnaatmosfera izmenila i preokrenula.

Od bure nastala je tišina. Od oluje rodio se krasan mir. Isus je bioGospodar situacije i sretan je bio taj čovek koji je video toga danapristup jednog nežnog, saosećajnog srca koje je bilo ganuto

61

sažaljenjem i prelivajući se božanskom ljubavlju. Od velike je važnostida govorimo sa Isusom; prestanemo sa našim naprezanjem iokrenemo se od naših zalaganja i molbama ka uzdanju i poverenju uNjega koji će udeliti tu veru koju samo On može dati.

Tokom dvadeset godina i više ja sam vodio skupštinu u kojima jeistaknuto mesto bilo davno molitvi za bolesne i nevoljne. Ka toj službime je moj Gospod pozvao i tom pozivu sam se ja odazvao sa celimsvojim srcem. Ja to pripisujem Njegovoj slavi i hvali da sam video očislepih otvorene. Čudo božanske sile podiglo je bogalje i paralizovaneiz njihovih kolica i postelja i rakovi i tumori su se rastopili isceljujućomsilom našeg predivnog Gospoda.

Ali znate li šta sam primetio? Sve veličanstvene isceljujuće službe bilesu prethodene noćima posvećenja i razdobljima molitve. Kada jemnoštvo jurnulo napred, tražeći isceljenje, te skupštine su bile mučne iteške. A kada su tražili Iscelitelja, radije nego iscelenje, tada je ipak,milina Njegove prisutnosti slomila tu silu neprijatelja i svetlost Njegoveprisutnosti rastopilo je to ledeno osećanje što je ščepalo srce. To možebiti samo sažaljenje ili čak samoljublje, koje nas dovodi do Njegovihnogu; ali naže celokupno gledište je izmenjeno kada smo jednom tamokada najzad vidimo Njega!

SIROMAH 1 BOGATAŠ

To je bio siromah kojem je dato tako mnogo dobrih stvari, a to je biobogati kojega je otpustio praznog. Nekoliko godina ranije donešen jejedan hromi čovek u moju crkvu. Oni koji su ga doneli rekli su mi da jeto veoma veran čovek i koji je poznat u toj zajednici po svom dobromživotu i delima... On je bio pobožan čovek i bez sumnje da je ljubiosvog Gospoda; ali je morao otiči ne sa jedne službe neisceljen radijedne stvari što mu je nedostajala i koju mu je njegov Učitelj na kraju

62

otkrio.

Kako su se ljudi molili za tog hromog! I sada mogu da ga vidim gde senapreže da ustane u odgovor na navaljivanje ljudi da ustane u veri iide. Mnogo puta sam klečao pored njegove stolice i ukoravao silu kojaga je svezala. Dani su prolazili a ipak nije bilo znaka njegova isceljenja− nikakva privola nije došla s neba u odgovor na molitvu. Jednogposlepodneva odgurali su ga u ugao te prostorije. Zamolio je te ljudeda nas ostave nasamo i onda je rekao nešto što je ostalo u momsećanju.

"Kakav sam ja bednik", objasnio je. Ja sam došao ovamo jak u onomšto sam ja mislio da je moja vera u Gospoda. Dok gledam duboko umoje srce nalazim nešto što bih hteo da priznam. Kakav jedanmizeran, promašen čovek sam bio. Ja sam bio duhovno ponosan načinjenicu da su ljudi pokazivali na mene kao čoveka koji je patio, a nijese žalio. Oni su me isticali kao čoveka koji se nikad nije jadikovao, iakoje morao da nosi krst. Ja sam postao ponosan na moj ugled i ja sadamogu da vidim da ono što sam ja smatrao mojom pobožnošću bila jesamo − pravednost u očima mog Gospoda.

Stavio je svoje ruke na lice i plakao. Bilo je nečeg tako dirljivog kod toghromog čoveka, da su i meni isto navrele suze na oči. Ispružio samruke i stavio ih na njegovu glavu i započeo se moliti. Molio sam se zanjegovo isceljenje. I dok sam se molio, on me je zaustavio. "BratePrajs", rekao je, "ja ne trebam isceljenje ni pola toliko kao što trebamIsusa. Ja sam tako gladan Njegove prisutnosti. Više nego bilo štadrugo u mom životu, ja želim Njega bolje upoznati i ja sam zadovoljanda provedem moje dane u ovim kolicima samo kad bi mi On ovo mojesamopravedno srce preplavio Njegovim mirom i ljubavlju". Tako samposmatrao tog hromog čoveka u kolicima gde nestaje iza ugla tezgrade.

Tiho je otišao, a moje srce je pošlo s njim, dok su ga gurali na kolicima

63

iz te zgrade. Celim putem kući srce mi je pevalo radi njega tu himnu:

"Spase, Spase, čuj sad molbe glas;Kada druge k sebi zoveš,Ne ostavi nas!"

Jedno skrušeno i slomljeno srce On neće prezreti! Kako je to ugodnodoći na kraj sebe! Kako je divno, pošto smo se mučili svu noć i ništanismo uhvatili, da se On spustio da nas čeka na obali! Kako je ljubaktaj glas koji nam kaže da bacimo svoje mreže na desnu stranu lađe, dabi naša radost bila potpuna. Šta određuje koja je ta desna strana lađe?Pa, pravac vožnje, naravno Vi ćete ubrzo pronaći gde je desna strana,ako vaša lađa plovi prema Isusu; i ta lađa mora biti prazna, ako bi stehteli uzeti tog Nazarećanina na lađu.

Nekoliko dana kasnije napuštao sam tu zgradu sa dr Manchester−om,čovekom koji je sahranio propovednika McKinley−a. Pred vratimasedeo je taj čovek u svojim kolicima, čekajući strpljivo da se vrataotvore za večernju službu. Ta popodnevna služba bila je završena.Manchester je pogledao u lice tog hromog čoveka i zaustavio se. Ondaje prišao k njemu, a ja sam ga sledio. "Jeste li vi došli za molitvu?"pitao je. "Za molitvu i da primim isceljenje." Tu je nešto bilo drugačijesa tim čovekom. Njegov glas − njegove oči − takav jedan pogled kojimse slava odražavala na njegovom licu. Znao sam da se nešto dogodilo."Recite mi", kažem, šta se dogodilo. Brate moj, ja opažam da ste vinešto divno proživeli, mogu da osećam slavu toga, iako ne znam šta jeto."

Onda mi je rekao da je bio sa Isusom. On je proveo tu noć u molitvi −ne samo u umoljavanju, već i slavljenju i hvaljenju. Pričao mi je da okočetiri sata ujutro obuzela ga je jedna svesnost prisutnosti Gospodnje.Kaže da je onda postao svestan jednog ulivanja tog Božanskog života.

Nešto je prešlo od Isusa k njemu; on je osetio kao da se magla razišla

64

sa njegovog srca i uma. Od toga momenta i nadalje, znao je da sunjegove borbe prošle; a jedan ugodan i sveti mir obavio je njegovudušu. Rekao je da je sada znao, da kada još jednom dođe da poslušasvog Gospoda u pomazanju sa uljem, da će snaga poteći od Isusa i daće mu božanski život biti dat da ga obnovi u zdravlju i snazi.

Kad sam pogledao u lice dr Manchester−a, primetio sam da su suzestajale u njegovim ocima. Onda je on progovorio: "Zašto bi ovaj čovekmorao čekati do večeri?"

"Ne mora", odgovorio sam. "Taj veliki Lekar je tu. Isus iz Nazaretaprolazi."

Trenutak kasnije bilo je gotovo. Taj čovek je ustao iz svojih kolica.Trčao je i skakao i slavio Gospoda za svoje izbavljenje. Bilo je to čudobožanske sile. Oko njega se, na snežnoj ulici, skupili ljudi i žene prvoda slave Gospoda, a onda da se mole. Srca nespasena bila suslomljena i mnogo je pokajničkih suza bilo proliveno!

Ne jednom sam ja bio sa nekom grupom učenika koji se upinju upodnožju neke gore; i oh, kako moje srce može posvedočiti o toj razlicikad u sred naše bespomoćnosti dođe sam Isus!

ODGOVORENO NA VAŠE MOLITVE

Zar ne znate da vaše molitve mogu biti uslišene. Zar ne znate da vašabremena mogu biti ostavljena kod Njegovih nogu i da više nikad nemorate pognuti vaša ramena pod teretom žalosti i briga? I ja se molim,o Bože, da bi hiljade onih koji budu čitali ove redove napustili taj putsamonastojanja, shvatajući da ih je on vodio u sumnju i strah što jeuništavalo poverenje i uzdanje u Boga.

65

Ne znate li da vera dolazi slušanjem i to slušanjem te Reči Božije? Ugrčkom zavetu to se čita: "a čuvanjem pomoću reči Božije". Postojijedno osetljivije uvo od onoga kojim slušamo muziku orgulja u crkvenojslužbi. Postoji i još drugo uvo od onoga koje upotrebljavamo kadslušamo čitanje te stare veličanstvene Knjige. To nije samo intonacijaljudskog glasa koji govori dok se Biblija čita, jer ljudi čuju tu Knjigu, aipak ne čuju taj glas Božiji. Biblija je Knjiga kroz koju Bog govori; a ipaksvi ne čuju Njegov glas u tim redovima!

Vera dolazi Slušanjem i to slušanjem pomoću reči Božije. Neka Isusprogovori ovom mom srcu i sumnja će odleteti kao na krilima zore.Neka Isus udahne jednu malu reč u ovaj moj siromašni um i nebo jespušteno na zemlju. Strah je nestao kao senka u svetlu Njegoveslavne istine. Neka On kaže: "Dovedite mi ga ovamo", a onda dolazivera − Božija vera − Njegova vera − i moje siroto srce će vapiti:"Gospode, da progledam". Neka Isus dune na mene svojom ljubavlju iprisutnošću i planine će se početi tresti i temelji popustiti!

To je kako vera dolazi! Ne kroz kanale ljudskih zamisli. Ne po stazamaljudskih razumevanja. Ne po sposobnosti uma da shvati ili sili intelektada potvrdi. Ispruži ruku kao za mesecom i ti ćeš se napinjati i stenjatiuzalud da bi ga posedovao. Ali neka Isus progovori i duša jepodignuta. Jedna mala reč od Isusa vredi za sve reči u rečnikuljudskog govora.

Ima nade za današnjeg slepog Bartimeja sa Jerihonskog puta kad IsusNazarećanih prolazi putem. "Nadanje", da li sam rekao? Da, nadanje −i više nego nadanje; jer kad On čuje naš vapaj bespomoćnosti, On nasneće proći... Kad On progovori, nadanje je zapaljeno sve dok nepostane vatra koja sagoreva sve sumnje i neverstvo, a ta toplinabožanske i divne vere donosi isceljenje duši.

O, Učitelju, govori! U našoj potrebi i bespomoćnosti, hteli bi smo podičinaša srca i glas k tebi. Reci reč − to će biti sve što trebamo. Mi smo

66

pokušali, sa isprovaljivanim studencima naše vere i nastojanja, daverujemo; ali su te vode presušile!

Spase, Spase, čuj nam molbe glas;Kad druge k sebi zoveš,Ne ostavi nas.

67

VIII. DAROVANA VERA

VIII. DAROVANA VERA

Zvona moga srca zvone zato jer znam da je moj Gospod u stanjuispuniti sve naše potrebe. Riznice milosti su pune do presipanja ikoličina je tako obimna da je to našem umu i srcima nezamislivo. Miimamo posla sa zemaljskim i privremenim granicama, dok Bog imaposla sa onim što je bezgranično i večno. Mera Božijeg davanja jeuvek do presipanja. Apostol izjavljuje: "Koji daje svim ljudimapreobilno" i nema kraja Njegovoj dobrotvornosti niti bilo kakvognedostatka u Njegovoj neiscrpljivoj punini.

Ne izgleda li to onda žalosno, da pored svega toga, postoji takvoduhovno siromaštvo? Nije li to stvar koja bi nas trebala pokrenuti da semolimo i da tražimo Njegovo lice, da bismo mogli pronaći kariku kojanedostaje na tom lancu otkrivene i prepoznate istine? Sigurno da kadaOn ima dovoljno, a to dovoljno je potkrepljeno Njegovim obećanjem,onda bez sumnje negde nešto nedostaje, kada smo i dalje u našimjadima i potrebama.

U ovom razdoblju milosti sa jednim otvorenim vratima u prisutnostsamoga Boga, možemo stići tek do jednog zaključka: vera je tosvojstvo ili sila kojom stvari željne postaju stvari u posedu. Vera jeosnova stvari kojim se nadamo i dokaz za neviđene stvari. To jenajbliže objašnjenje o tom šta je vera − čak u toj nadahnutoj Reči. Uprkos njezine moči, ona je nešto nedodirljivo, neuhvatljivo. Ne možeteje vagati, niti je ograničiti sa nekom posudom. To je skoro kao pokušatidefinisati energiju u oblasti fizike u jedan shvatljiv opis.

Kaže se da je atom jedan svet za sebe i da potencionalna energijasadržana unutar tako jednog majušnog "univerzuma" je tako velika da

68

to zbunjuje razum običnog čoveka. Ali definišite ga − ili pokušajte to − inaići će te na poteškoće. Vera je isto takva. Bila su takva vremenakada sam osećao da vera osvaja dušu, tako da sam se usudio reći iučiniti stvari koje, da sam dopustio razumu da se umeša, ja bi seustručavao reči i učiniti. lako je, možda, došla tek samo toliko koliko jezrno gorušično, prostrujala je kroz reč i delo sa neodbojnom silom, daje narod stajao u čudu nad silnim delima Gospodnjim.

Jednu stvar znam, a to je, da ja ne mogu proizvesti veru. Niti je meni −niti u vama − ne postoji sastojak ili svojstva koji kad se pomešaju ilistave zajedno, da bi načinili bar toliko biblijske vere kao jednogorušično seme. Ako je ovo istina, zar nismo glupi da pokušavamo dabez nje postižemo rezultate? Ako ja želim da pređem neko jezero inalazim da nema drugog načina da dospem na drugu stranu, osimpomoću čamca; zar to ne bi bilo glupo od mene da se borim dadospem preko bez nekog čamca? Ta stvar koju trebam tražiti je čamac− a ne ta druga strana jezera! Dobavite čamac i on će vas prenetitamo.

Postoje izvesne stvari koje mi primamo verom i jedino verom. Nema ninajmanje dvosmislenosti u pogledu toga u Reči. Radije ona iznosijasnu objavu istine. Dakle, gde mi dobijamo tu veru koja će nas prenetipreko naših "jezera"? Odgovor na ovo pitanje je pouzdan i siguran!Unutar korica te svete Knjige nalazi se spomenuto o veri da je kao darBožiji i vera kao rod Duha. Bilo da je dar ili rod, ipak, izvor i poreklovere ostaju isti! Vera dolazi od Boga. Ne postoji neki drugi izvor vere;jer to je ta "vera od Boga"!

Pretpostavimo da bi ste mogli pribaviti veru pomoću bilo kakvihduhovnih svojstva, koje bi ste želeli spomenuti u tim teškim probamaživota. Pretpostavimo da je ta vera nešto što vi posedujete.

Dakle, mi svi znamo o njezinoj sili! Ne bi li ona bila jedan opasanposed? Recimo da bi smo je mogli upotrebiti da pređemo to "jezero" a

69

dok Bog nas želi imati na ovoj strani. Recimo da vi ili ja imamodovoljno vere ovoga jutra da podignemo svakog nevoljnog međunama. Kad bi smo trebali upotrebiti takvu silu, kako znamo da nekršimo božansku volju odbacujemo božanski plan?

SKRIVENA OPASNOST

Jednom ranije neka gospođa dovela je k meni malu devojčicu koja jebila bolesna. Bila je veoma slatka i lepuškasta, tiha i skromna; aliozbiljna bolest je zahvatila njezino malo telo. Otac te male devojčice,iako ju je veoma voleo, bio je buntovan protiv Gospoda. Godinama senjegova žena molila za njega da bi se obratio, ali je uvek nalazio nekiizgovor. Mi smo se molili zajedno. Tri puta je ta mala bila dovođena namolitvu. Da je tu bila vera, bila bi isceljena. Ali nije bila.

Ta majka je i dalje molila! Kasnije me je pozvala na telefon i kaže:"Brate Prajs, ja osećam da Bog radi oko mog muža. On toliko mnogovoli našu malu devojčicu da ja mislim da Gospod može kroz njudosegnuti do njegovog srca. Zar to ne bi bilo divno kad bi ga moglapridobiti da dođe sa nama kad se budeš molio opet? Možda, ako gamožemo pridobiti na svoja kolena da se moli za nju, da neće dugopotrajati da se moli i za sebe".

Sledeći put kad su došli u crkvu, i on je došao s njima. On je biouslužan, ljubazan i veoma zabrinut za njegovu malu devojčicu; ali kadasam ga pozvao da se moli, rekao je:

"Ne, ja ne želim da budem licemer".

Sveti Duh me je vodio u tome da mu napomenem: "Brate, spusti se nasvoja kolena i podignimo svoj pogled ka Gospodu zajedno.Ako toučiniš, ja verujem da ćeš odneti devojčicu kući isceljenu dodirom

70

Spasiteljeve ruke". Pogledao me je zadivljeno i kaže: "Da li stvarnoverujete u to?" Rekao sam mu, "Da!" Taj čovek je kleknuo dole nasvoja kolena! A onda se blago spustila preko tela te male devojčiceisceljujuća moć Gospođa Isusa; i ona je podigla svoje izražajne oči kBogu u molitvi hvaljenju i zahvaljivanju. Dok je otac otvarao i predavaosvoje srce, Spasitelj mu je govorio reči koje jednom jošnepreporođenom srcu donose mir.

Pretpostavimo da sam ja imao dovoljno vere i da sam je mogaoupotrebiti po volji. Da li bi to pridonelo toliko slave imenu Gospodnjem− a da ne govorim o saznanju oproštenog greha jednom ocu gladnogsrca − koliko ta darovana vera koja je dana u vremenu kada je bilapotrebna?

Mnogo godina ranije, dok sam evangelizirao u Vankuveru, dogodilo senešto što me je držalo budnim skoro celu noć sa srcem otvorenim predGospodom. Molio sam se za stotine noći. Bila je tada u toj crkvi veomastvarna svesnost prijatne i divne prisutnosti Gospodnje. Mnogaiznemogla, iscrpena tela bila su obnovljena dodirom ruke Gospodnje.Oni su našli izbavljenje od svojih muka i bolesti, dok su klečali upodnožju krsta. Ja sam se okrenuo ka dr Gabriel Maguire, pastoru tePrve Baptističke Crkve i rekao:"Gospod udeljuje veru večeras; silaGospodnja je prisutna da isceljuje". On je odgovorio da nikad više nijebio svestan dejstva sile Božije u celom svom životu.

Trenutak kasnije, oboje smo stavili naše ruke na glavu jednog čoveka.Jedno osećanje slično vakumu došlo je preko mene. Osećao sam setako prazan. Prisutnost je Gospodnja bila sa mnom, ali nisam imaonikakvog pouzdanja niti vere da se molim za tog čoveka. 1 ništa mu senije dogodilo! Molio sam se opet. Onda sam se osećao tako prazan dami je bilo skoro da vičem Gospođu i pitam zašto izgleda da nas jenapustio kada je bio tako divno manifestovan malo pre. Umesto toga,ja sam se okrenuo tom čoveku i rekao: "Brate, zašto si ti ovde? Ko siti? Iz kojeg razloga si došao na podijum?"

71

On je pobledeo. Onda je priznao! Rekao mi je da je on profesionalnihipnotizer. On je tvrdio da je ta sila u toj crkvi sila hipnoze. On jeraspravljao sa drugim ljudima o tome i odlučio je da upotrebi sebe zaprobu; pošto je hteo da to lično ispita. Onda je planirao da održi jedanjavni skup i raskrinka celi taj pokret božanskog isceljenja. Međutim,ovaj čovek je zaista imao neku bolest. On je trebao isceljenje; alipretpostavimo da sam ja imao veru za njega. Zar to ne bi bilo užasnodoneti isceljenje tom čoveku? Jer, setite se, ako je vera bez sile − onaprestaje biti vera. Vi ne možete imati veru bez rezultata kao što nemožete imati kretanje bez pokreta.

To što mi neki put nazivamo "verom" je jednostavno uzdanje. Mi seuzdamo u Gospoda; ali vera ima noge i krila i silu. Čovek ne bi mogaoimati veru za spasenje, a ne biti spašen. On bi se mogao uzdati uGospoda i obećavati da će jednog dana doći Hristu, ali kada on imaveru za spasenje, to znaci da je on spasen.

Tako je to bilo sa tim čovekom čiji slučaj sam upravo spomenuo. Bilokolika vera što mi je bila data tokom toga večera bila je povučena odmene sve dok se nisam molio za nekog drugog koji je u providnosti ivolji Božijoj bio spreman da primi od Njega taj blagoslov koji samo Onmože udeliti. To se tako i dogodilo da upravo sledeća osoba za kojusmo se molili, jedna žena, bila je jedno od istaknutih čuda te celokupneevangelizacije.

Ni jedan hrišćanin nije sasvim bez vere. Ona je usađena u srce kao darili kao rod − vera koja je dovoljna da održava spasenje; vera koja jedovoljna da slušamo Gospoda i da činimo stvari koje su mu ugodne; alivi ste neprestano ovisni o Njemu radi njezine trajnosti. Vi ne možetezadržati svetlo, a otpustiti sunce. Vi ne možete imati veru u Boga, doknemate veru od Boga. To je zašto Pismo kaže: "Milošću ste spašeni,kroz veru; i to nije od vas; dar je Božiji".

72

Milost i vera su tako blisko srodne da ih ne možete razdvajati. Čudotoga leži u činjenici da vera mnogo puta darovana kada se osećamonajmanje zaslužni. Ona nije proizvod zasluge. Nije li dar vere divancvet milosti? Ta vera koja utišava naše nemirno more života, činisretnim srce u saznanju da će nas taj kormilar sprovesti do kraja. Da lije taj neprocenjivi posed došao radi onoga što smo mi učinili ili dali?

Ta vera − data mi da se dotaknem Njegove haljine i da budempodignut i izvađen iz moje muke i patnje − da li se i za trenutakusuđujem reči da sam je primio na osnovu mojih dela i reči? Ta verakoja je bila vaša u času vaše kušnje − to otvaranje neba u viziji poredtog otvorenog groba − ta anđeoska muzika brujeći kroz srce dok ježalost tištala, i to siroto srce u bolu i skoro slomljeno − kako je onadošla? I zašto? Kada ja posmatram taj predivni krst, počinjemdelimično da razumevam zašto se milost smeši na veru dok ona ide nasvaku misiju i životnu službu.

KAKAV LI ČOVEK

Učenici i Učitelj nalaze se na vođama galilejskim. Jezero koje je bilotako mirno, razbesnelo se od dolazeće oluje. To isto jezero te istevode, i − otprilike − tog istog dana! Preplašene učenike je spopao užasod bešnjenja bure i urlanja vetra, isto kao što bi i nas. Kako se brzoprizori života mogu izmeniti! Ne treba dugo da se smeh utopi u suzamaa sretno srce da se previje od bola ščepano okrutnom žalošću. Tajdogađaj bure i tišine nije bio samo za njih; to se dogodilo jer je Boghteo kroz to da govori isto vašem srcu i mojem. Kad su učenici najzadprobudili Hrista koji je spavao On im je postavio jedno pitanje. Vi setoga dobro sećate! To je bilo: "Gde je vera vaša?" A gđe je bila? Je lipotonula u dubine mora gde su plovili? Je li odletela na krilima te bure?Da li se rastopila u talasima koji su zapljuskivali brodić? Njihova Verabila je sa njima sve to vreme. Grešku koju su oni napravili bila je što su

73

zaboravili tu činjenicu Njegove prisutnosti, dok su zapažali činjenicubure! Njihova vera nije bila tako daleko. Setite se tih reči našegaGospoda: "A bez mene ne možete činiti ništa".

Onda se Isus okrenuo k vetru i moru i dao zapovest. Talasi suposlušali. Vetar se utišao. Isus je progovorio i učenici su stajali sastrahopoštovanjem u prisutnosti Njegove sile. Gde je bila njihova vera?Zar ne znate? Zar ne možete videti? Bila je upravo tako blizu njih kaošto je tebi i meni; jer vam tvrdim da to što je nastala bura ne znači da jeod nas otišao Isus! Biti u nevolji nije nikakav dokaz da ste napušteni.To mogu biti vrata koja vode ka nekom čudu! To može biti Božiji načinda učini da kažete: "Kakav je to čovek da Ga čak i vetar i moreslušaju?"

Možete li zamisliti Petra gde stoji u tom brodiću i kaže tim valovima daprestanu? Ja mogu − ako bi mu Gospodar toga mora udelio veru za točudo, a to u saglasnosti sa Njegovom voljom. Bio je to Petar koji jepouzdano poslužio sa divnom duhovnom hrabrošću tom čoveku kodkrasnih vrata. Taj čovek je bio isceljen i,on je sledio Petra i Jovana uHram, kličući i slaveći Boga dok je išao. "Ono što imam dajem ti,"rekao je Petar, i dokazao je da je imao. Ali gde je to dobio? On jeupravo došao iz gornje sobe, a ta gornja soba je sadržavala tajnu kojaje stajala iza tog isceljenja kod Krasnih Vrata. Tako je svestan bioPetar te činjenice Božanskog udeljivanja, da je utrošio veći deo svojepropovedi, posle tog isceljenja, govoreći kako je on slab a kako je silannjegov Spasitelj. I da to nisu bili om; da to nije bila njihova sila; to je bionjihov Gospod.

Kako se razlikuje ova istina od naših slabašnih pokušaja dapremestimo veru iz srca k umu; da okrenemo veru od udeljene milostika hladnom intelektualnom povlađivanju ili veri; i tražimo je u timneposvećenim tunelima volje, radije nego u tom svetlu koje zrači sneba kroz prozore duše. Postoji velika razlika između hromog koji seupinje i pokušava da ide i hromog koji očekuje i moli se za veru s

74

pomoću koje će hodati. I u mom vlastitom srcu ja znam da takva veraje dana dok ta duša čeka pred Bogom u tom tihom i divnom stavupouzdanja i počivanja u Njegovoj prisutnosti radije nego u mučnojatmosferi našeg bučnog naprezanja i nastojanja. "Čekajte, kažem, naGospoda. Odmarajte u Gospodu! Čekajte strpljivo na Njega i On ćeučiniti."

Valjajte se plavi talasi Galileje! Duvajte i zavijajte vetrovi što besnite i violuje, udarajte! Vi se smejete mojoj bespomoćnosti. Vi se rugate mojimnastojanjima da stojim u sred ljuljajućeg brodića. Vi me pitate gde jemoja vera. Vi mi se podrugujete radi moga položaja. Moja vera nijejako daleko! Ona samo malo spava, da bi pouzdanje u sebe moglo bitiokrenuto u uzdanje u Njegovo obećanje i u silu Njegove prisutnosti.Ne, moja vera nije daleko! Ona samo malo spava, da me nauči da seoslonim na Njega. Ona spava, da bi pouzdanje u sebe moglo bitiokrenu−to u uzdanje u Njegovo obećanje i u silu Njegove prisutnosti.Ne, moja vera nije daleko. Ja gledam na Njega i smešim se; jer Njegovglas šapće ovom mom sirotom srcu i kaže mi da kad On može počivatiu sred bure i oluje, onda i ja možem prijatno počivati u Njega.

75

IX. VERA JE JEDAN DAR

IX. VERA JE JEDAN DAR

Vera je jedna od dve stvari. Ona je ili dar od Boga ili je rod Duha. Otome ne može biti ni najmanje sumnje. Pretražite puteve razuma i naćićete na isti odgovor. Ako je to istina da vera "kao zrno gorušičino"sadrži silu koja premešta planine, da li mislite da bi nam Bog poverio uposed jedno oružje tako moćno kao što je ona? Imati je drugačije,nego kao što je Bog odredio, ne bi samo uništilo celokupno održavanjei sistem po kojem Hrišćani mogu hoditi u harmoniji i zajednici saBogom, već bi stavilo u ruke slabih ljudi, takvih kao što ste vi i ja, jedaninstrumenat koji bi mogao biti upotrebljen za naše uništenje.

Ja ne mislim da bi smo mi hteli upotrebiti veru samo za fizičkemanifestacije; već da duhovne reakcije bi dokazale da su prokletstvoumesto blagoslova i smetnja za rast pre nego li pomoć. Više negojednom sam ja pokušavao primeniti veru i borio sam se da dobijemodgovor koji sam želeo na moju molitvu; jedino da primetim u svetlusledećih događaja, da je to bilo daleko bolje što molitva nije bilaodgovorena kao što sam ja želeo.

To je zašto Bog udeljuje svakom čoveku meru vere koju on treba da bihodio u harmoniji sa božanskom voljom. Dalje od te mere vera nećebiti udaljena. Ova lekcija je za mene tako divna da budi u mom srcupesmu zahvalnosti i slave Gospodu kojeg ljubim i služim. Možda nerazumem namere Božje, ali se i dalje držim uzdanja kad vera nijeudeljena. I sretan sam što sam svestan da On čini u mome životu onošto je najbolje.

Mi se trebamo uzdati u Njega i kada ne možemo videti i razumeti.Ipak,da ne učinimo grešku da nazovemo uzdanje "verom". Vera radi, kreće

76

se, deluje, i izvršuje stvari prema njezinoj meri i sili. Naravno, svakomeod nas je data vera po kojoj mi sebe nazivamo decom Božijom. Datanam je ili udeljena vera pomoću koje dnevno znamo da smo prešli izsmrti u život.

Vera je izmerena po merilima Božijim isto kao što mi merimo artikle usvetu. Ne jednom je naš blagosloveni Gospod govorio o maloj veri i ovelikoj veri. On je spominjao slabu veru i jaku veru. Kad mi trebamo darili rod vere, ona bude udeljena od Gospoda, da bi Božija volja, radenego naša, bila učinjena na zemlji i u nama isto kao što je na nebu.Ima mnogo puta kada su naše želje suprotne volji Božjoj. Mnogo putau našem neznanju mi bi učinili nešto što bi donelo žalost umestoradosti. Kad bi mi posedovali tu veru da je upotrebimo bilo kad i svakiput da bi postigli naše vlastite želje, jasno se vidi da bi ti rezultati biliužasni.

Hrišćanski svet posmatra život Džordža Milera kao jedan primer izkasnijih dana o sili vere u srcu čoveka koji je verovao Bogu. Takavjedan život bio je veličanstveni niz čudesnih odgovora na molitvu. Učitanju njegove biografije, zar niste svakako zapazili činjenicu da je onznao da je u središtu Božje volje? Tamo su bila gladna mala ustašcakoja je trebalo nadahnuti, a Miler je verovao da Gospod koji ga jepozvao u tu službu će i ispuniti svaku potrebu. Tako, kada je potrebanastala, vera je data.

Nije tu bilo naprezanja, nikakvog samoubeđivanja, nikakve borbe protivsumnje. Jedino manifestacija jedne udeljene vere. On je bio jedanvatreni vernik u ustrajnoj, delotvornoj molitvi. Mnogo puta on namotkriva dubinu njegove službe u posredovanju. Razlog, kaže on, štotako mnogo ljudi ne uspeju dobiti odgovor na svoje molitve je radi togašto nisu naučili vrednost navaljivanja i ustrajnosti u molitvi. Ipak, kadgod je on došao u krizu, rekao bi Gospodu svoju potrebu na jedansasvim činjeničan način, i jednostavno smatrao to učinjenim po veri.Ako trebamo verovati njegovom pisanju, bilo je to skoro tako

77

jednostavno kao kad žena priđe telefonu, nazove piljarnicu, i zamoli zaisporuku njenih potrebnih namirnica. Tako se Miler molio Bogu.

Možeš li imati takvu veru sam od sebe? Možeš li imati takvusposobnost, a odvojeno od dara i pomazanja Svetoga Duha? Nastojatiprimenjivati nešto što nemamo vodi k prekoračenju u oblast togduhovnog. Često taj pokušaj da upotrebimo veru koju nemamo izgoniono malo uzdanja koje i−mamo u Boga. Da vam prikažem šta mislim,time "udeljenje vere".

GOSPOD JE ZNAO

Pre nekoliko godina vodio sam jednu skupštinu u nekojprezbiterijanskoj crkvi u Medfordu, Oregon. Gospod nas je tako vodioda držimo isceljujuću službu jednog popodneva. Sala je bila prepuna imnogi su stajali napolju i po prozorima gledajući unutra. Jedan od tihbio je i jedan mali hromi dečak koji je hodao pomoću štaka. Srce mi jekrvarilo radi tog mališana, jer je imao takav jedan pogled pun patnje unjegovim plavim očima da mi je srce bilo pokrenuto. Tiho sam podigaosvoje srce Gospodu i molio za veru za isceljenje toga dečaka.

Onda je na podijum došlo više dece za molitvu. Najviše njih je bilo upratnji svojih roditelja. Jedna mala devojčica stajala je ispred mene.Njezina majka je plakala. Ja sam položio svoje ruke na njenu glavu imolio se. Ništa se nije dogodilo; ali duh (raspoloženje) te zajedniceizgledalo je da se menjao. Bilo je tu neko mrtvilo i neki teret koji me jesnažno pritiskao. Ja sam se opet molio i to osećanje izgledalo je da sepovećalo.

Zbunjeno sam pogledao majku koja je plakala. Jecala je. Najzad jepovikala skoro histerično: "Zašto neće Isus da isceli moju devojčicu?""Gde ti služiš Gospodu?" pitao sam je. "Ja idem u metodističku srkvu,"

78

bio je njen odgovor.

Ja sam je dobro pogledao. Onda mi je u srce došla neka sumnjičavost.Upravo tog momenta Gospod je udelio dar raspoznavanja duhovajednom od onih pored mene koji je upitao tu ženu ovo pitanje: "Da li siikad bila u misticizmu ili okultizmu?"

Priznala je da je bila. Njezina mala devojčica nije išla u metodističkucrkvu. Ona sama nije bila tamo mesecima. Ona je nedelju za nedeljnimprisustvovala jednoj spiritističkoj seansi. Onda sam znao zašto je mojGospod uskratio Njegov blagoslov i Njegovu veru. Ta majka jenastavila da plače u agoniji svoje duše govoreći: "Druge je iscelio;molim te, zamoli Ga da isceli moju malu devojčicu."

Ja sam rekao: "Sestro, da li ti znaš štagod o spasenju? Kroz Isusovuprolivenu krv na Golgoti?"

Ona je rekla da je jednom znala, ali je neka nesreća došla u njezinživot i umesto da se još čvršće uhvati za Božju ruku, ona se okrenulaod Boga. U odgovor na moj apel, rekla je da bi želela dati svoje srceHristu tamo i tada i zamolila me da se pomolim za nju. Ona jeponavljala za mnom molitvu predanja i onda sam završio sa rečima:"Ja se uzdam u Isusa kao mog osobnog Spasitelja i držim to obećanjekrvi kao izmirenje za sav moj greh."

U moje srce, isto i u njezino došao je tada jedan talas slave sa neba.Kada sam još jednom ponovo ispružio moje ruke na njezinu maludevojčicu znao sam da su njezini dani kao bogalja bi−li završeni. Onaje skočila na svoje noge. Bila je isceljena! Tada sam pogledao na togsirotog malog hromog dečaka i pružio sam mu ruku da se pokušapopeti kroz prozor i da dođe na podijum za molitvu. On nije došao.Umesto toga, on je skočio kroz prozor, ostavljajući štake napolju! Bio jetakođe isceljen.

79

Sveti Duh vodio je tako tu službu da sam ja retko video tako nešto. Nesamo da je narod bio isceljen, već su mnogi bili spašeni. Od nazad jedošla jedna draga stara gospođa koja je bila godinama u kolicima. Onaje skakala, klicala i slavila Boga kao što su činili kada je Spasiteljhodao ulicama sa ljudima. Kakve li skupštine! Kakvo li vreme koje činida Ga ljudi uzvišuju i anđeli da se raduju.

Međutim, recimo da sam ja posedovao veru za isceljenje te maledevojčice. Recimo da kada sam prvi put stavio ruke na nju, da je otišlazdrava. Njezina majka bi uzela to kao znak da ta spiritistička seansa jeu redu pred Gospodom i od toga vremena ona bi bila dubokozaglibljena u spiritizam za koji ja ne verujem da je od Boga. Tako, kadasam se ja molio u nedostatku moga ramumevanja, taj duh vere isigurnosti bio je podignut sa mene. Kako sam se osećao prazan. Aonda, kada je majka primila Isusa kao svog ličnog Spasitelja, vera jebila darovana i delo je bilo učinjeno. Umesto da se upinjemo dabudemo isceljeni, koliko je mnogo prijatnije, a i bogatiji život bi bio,kada bi očekivali na Isusa koji je "Začetnik i Svršitelj naše vere."

JEDNO SRETNO JUTRO

Jednog martovskog jutra, nekoliko godina ranije, pošao sam od kučeosećajući ljubav i prisutnost Nazarećanina u svom srcu. Bio sam naputu da se molim za jednu sirotu ženu koja je izgubila svoj razum i kojaje bila zadržana u jednom institutu za takve nevoljnike. Mogu još dačujem jecanje njezinog muža, dok je plakao u očajanju radi stanjanjegova srca. Užasna nesreća iznenada, bez opomene pogodila jejedan divan dom brzinom munje. Bog je bio njihova jedina nada i oni suto znali. Ja sam se želeo moliti za tu čenu i otišao sam sa pouzdanjemda će Gospod čuti i odgovoriti na molitvu. Ona je bila u takobespomoćnom stanju i ščepana od jednog zlog duha! Kada samnajzad stigao u njezinu sobu, ona je tako gadno vikala i hulila sa

80

jednim glasom koji nije bio njen vlastiti.

Toga jutra nismo videli nikakav vidljivi odgovor na našu molitvu; ali tajsiroti, rastrojen čovek zgrabio me je za revere moga kaputa i promukloumoljavao da ne odustanemo nego da nastavimo vapiti i zauzimati sepred tronom milosti za isceljenje koje samo Isus može dati. Prematome, ja sam pozvao moju crkvu na molitvu. Pozvao sam i druge crkveisto. Mi smo se složili da se molimo jedan ceo dan za izbavljenje tesirote jadnice i više molitvenih boraca rešilo je ostati na svojimkolenima sve dok ta žena ne bude izbavljena.

Oko četiri sata toga popodneva, dok sam se molio, osetio sam da DuhGospodnji dolazi na mene. Pod uticajem toga pomazanja, ja sam staona svoje noge i drhteći od uzbuđenja i od slave Njegove prisutnostiobjavio sam da su naše molitve prodrle i da taj odgovor koji želimo jena putu. Prišao sam telefonu i rekao mužu te žene da ja verujem dasmo primili pobedu. I jesmo! Tog sledećeg dana, posle kratke molitve ipomazanja, ona je ustala u pobedi i slavljenju i ponovo se vratila kućisvom voljenom mužu i deci. Ja sam znao taj momenat kada je zli duhnapustio njezino telo. Bio sam svestan trenutka kada je pustio njezinusirotu dušu.

Ja sam spoznao da je Vera Gospoda Isusa Hrista bila data − darovanau tom trenutku pobede. Ja nisam mogao sam uzeti Njegovu veru; kadabih mogao, u mom ograničenom razumevanju Božije namere, ona bibila isceljena tog prvog puta kad sam se molio. Ali to nije bilo, sve dokGospod nije po Njegovom sveznanju pustio u mene veru koju mi jeudelio po svojoj ljubavi i milosti, da se čudo isceljenja dogodi. Našeposedovanje te vere, kao gorušičnog semena, je uvek podložno nesamo Njegovom udeljivanju već tako isto i Njegovoj kontroli.

Neka žena mi je jednom rekla: "Molim te, pomoli se za mene. Ja imamsvu veru na svetu". Ja sam znao šta ona misli. Mi čujemo taj izraz takomnogo, mnogo puta. Moj je odgovor bio: "Sestro, ako imaš toliko vere,

81

zašto si bolesna?" Ona me je čudno pogledala. A onda posle nekolikotrenutaka razmišljanja, otišla je da se moli za veru "kao što je zrnogorušično".

Ja stojim sada u duhu, čak i ako pišem, sa jednim osvrtom na prošlost.Ja posmatram unazad put kojim me je moj Spasitelj vodio. Ja mogu davidim te evangelizacije u Kanadi, u SAD, na kojima sam po milostiBožijoj imao mogućnost da se molim čak za deset hiljada ljudi ujednom jedinom mesecu. Ne može to neko učiniti, a da nema nekaiskustva neizbrisivo utisnuta na svom umu. U nekoj skupštini atmosferabi bila napeta i mučna; molitva je izgledala zaludna i naša nastojanjada donesemo pobedu naišla su na očevidan neuspeh. A onda bi jedantalas slave i pramen sile Svetoga Duha podigao celokupnoslušateljstvo do samih vrata Neba.

I onda bih osetio milovanje Nebeskog povetarca na svom obrazu ivideo sam slušateljstvo tako preneseno i podignuto u duhu da supevali odista "ovo mi je kao Nebo". Takve skupštine su samonaglašavale tu veliku istinu da čovek sam po sebi je bespomoćan pred"tim silama ispod Neba" (to jest, tim vazdušnim silama) i da tada morabiti jedna manifestacija i dokaz prisutnosti i sile samog Gospoda.

"A bez mene", kaže Spasitelj, "ne možete činiti ništa". Mi neki put glupouzvraćamo: "O, da, ja mogu, jer ja imam veru. Ja je mogu upotrebiti,prakticirati i dovesti stvari u zbivanje sa njom, jer Reč kaže da kadimamo veru, mi možemo planine premeštati". Takvima, ja bih hteo reći:"Produži, pokušaj to i pogledaj rezultat".

Sve je moguće onima koji veruju, ali to je važno šta vi verujete.Verovati da vi, odvojeno od milosti i božanskog udelenja, ste posedniksile koja može premeštati planine je zaista opasno. Ja znam mnogekoji su pokušali takvo nešto u svojoj vlastitoj sili, i verovatno na osnovusamopravednosti, ali doživeli su žalost, umesto radosti.

82

NAMESNIKOVA KĆI

Kad vi verujete Isusa, to je jedna stvar! Kad vi verujete u Njegovuprisutnost i obećanje, Njegovu silu, Njegovu milost i Njegovu snagu,onda vi marširate na pobedonosnom putu prema gorama odgovornemolitve. Dok se vi umanjujete On raste. Što manje od sebe, to više odNjega. Što više razapinjanja sebičnog života sa njegovim duhomponosa to više zraci uskrsenja Njegovog života će udeliti silu i zdravljevašoj duši i telu.

Jedan skup neću nikad zaboraviti. Bio je održan u areni u Winnipeg−upre nekoliko godina. Na toj evangelizaciji pomagao je naš dragiprijatelj, arhiđakon Fair, iz anglikanske crkve. On je doveo u skupštinujednog od njegovih namesnika, dobrog duhovnika, po imenu Hoobs.Ovaj dragi brat je imao kćer koja je bila poslata kući iz najslavnijeklinike u Americi da bi umrla. Nije bilo nikakve nade u isceljenje što setiče ljudi.

Tako su ova dva čoveka doneli tu ženu u crkvu kada je bila u takvimnesnosnim bolovima da je bila pod uticajem opijuma. Ona je to moralauzimati da bi uopšte živela.

Patnje i bolovi bili su nepodnošljivi. Sedela je u nekoj prostranoj stoliciokružena jastucima.

Prostor je bio pun, ne samo narodom, već prisutnošću Gospodnjom.

Pri završetku službe, osetio sam jedno neobično, ali sada dobropoznato osećanje gde dolazi u moje srce. Ja sam bio doslovnoistopljen u Njegovoj božanskoj prisutnosti. Ja sam se okrenuo kjednom propovedniku koji je sedeo blizu i kažem: "Gospod je na ovommestu i mislim da će On učiniti jedno čudo večeras koje će protrestiovu skupštinu sa manifestacijom Njegove sile". Čim sam rekao te reči,osetio sam udeljenje vere za tu bolesnu ženu.

83

Nisam oklevao. Prišavši do arhiđakona Faira, zamolio sam ga da semoli sa mnom za kćer tog namesnika. On je ščepao moju ruku i kaže:"Brate ja osećam Isusovu prisutnost u ovoj crkvi kao što Ga nikadnisam osećao ranije u celom svom životu. Ja osećam da će On učinitiovo čudo večeras". I učinio je! Na to siroto, iscrpljeno i bolesno telo ovedevojke, bila je položena božanska ruka, i ona je odahnula u večnomnaručju. Mogli smo videti rumenilo zdravlja gde se vrača u njezineobraze. Ona nije umrla. Živela je i živi danas kao živo svedočanstvosile našeg predivnog Gospoda.

Godinu dana kasnije, kad sam još jednom posetio tu istu zgradu,stajao sam na tom mestu gde me je Gospod posetio te večeri. Doksam sta−jao tamo, sećao sam se sta sam činio i šta se dogodilo togmomenta kada mi je On darovao tu veru što je mom vlastitom sirotomsrcu nedostajala. To je zašto ja kažem da je vera jedan dar od Boga.Vi je ne posedujete da bi je upotrebili po volji, već za svrhu za koju jeOn daje i dopušta vam da je držite.

Da ponovim. On nam daje nužnu veru za sve stvari koje su usaglasnosti sa Njegovom blagoslovenom voljom. Ta vera je prvo data,a onda raste kao rod Duha. Ali vera za premeštanje planina, vera kojaotklanja bolesti i obara sve barijere čudotvornom silom, ja još uvektvrdim da je takva vera moguća samo kad je darovana a to kada jeSpasitelju volja.

Tako, stavite sve svoje pouzdanje u Isusa, jer vaša pomoć dolazi samood Njega. Privijte se čvrsto na grudi Učitelja, jer samo kad ste sa Njimu kontaktu možete piti od miline Njegove prisutnosti. I neka vas đavone prevari da verujete u silu vaših sopstvenih duhovnih postignuća −jer bez toga Čoveka sa Golgote vi ništa ne možete učiniti.

Uzdajte se u Njega kada je vera povučena i slavite Ga kada je data.Setite se da "On sve dobro čini". Vi i ja bi pogrešili i zabludili duž puta,

84

kad ne bi bilo Njegove ruke koja nas zadržava i održava, isto kao iNjegova obilna staranja za sve naše potrebe. Stvar koja vam izgledadobra danas bi mogla nositi odeću žalosti u vašem sutra. (Ili, stvar kojavam se čini dobra danas, sutra može biti žalosna.) Koliko je mnogobolje da dopustimo Njemu da nas On vodi na svoj način, nego li dauvek pokušavamo imati svoj put sa Njim.

To je moja poruka. Ta poruka je Isus! Jedino Isus. Taj Hristos saGolgote koji je davalac svakog dobrog i savršenog dara je takođ iZačetnik i Svršitelj vaše vere. Radujte se u toj ljubavi koja vas nećepustiti! Budite sretni u blizini vašeg Prijatelja koji vas zna bolje nego štovi znate sebe. Tada jednog dana kada patnje života budu najveće, vićete pevati:

Isus me vodi na svim putevima,jača me na putu nevolje,dajte mi milost u kušnji,hrani me nebeskom hranom.

I kakva veća radost može postojati nego posed te vere koja je ta veraBožija!

85

X. VERA JE JEDAN ROD

X. VERA JE JEDAN ROD

Hrišćansko iskustvo je jedan veličanstveni doživljaj. Mi nikada nestižemo na kraj toga iskustva. Ne menja stvar na koji se planinski vrhpenjemo danas, postoji uvek još neki drugi na koji se treba popeti maloviše. Budućnost je veličanstvenija nego prošlost, jer postoje Jelisejskapolja i livade slave koje još nikad nisu bile korištene. To je taveličanstvena istina koja stavlja pred nas takav jedan izazov, a kojimsledimo Gospoda Isusa. Pod Njegovim vodstvom − jer on nikad nenagoni niti prisiljava − mi imamo privilegiju da se popnemo u duhuveoma blizu vratima sveta koji ljudske oči ne mogu videti; i održanismo mirom Božjim koji prevazilazi svaki um, kroz Hrista Isusa. To jeonda, da mi počinjemo shvatati neshvatljivo i posmatramo otkrivenjetajni koje su tako mnogim sakrivene.

O jednoj stvari, među mnogima, Biblija govori ne sa nekim neizvesnimglasom. Ona određeno izjavljuje da duhovne stvari treba rasuđivatijedino sa Duhovnim umom. Taj ograničeni um čoveka je nesposobanda razume, ne samo tog Neograničenog, već takođe ni stvari kojepripadaju Neograničenome. Razlog ovome je što su one dve odeljene irazličite oblasti. Ne postoje vrata koja vode od jedne ka drugoj, aodvojeno od samog Gospoda; i ne postoji neki metod po kojem bičovek ikad bio u stanju da razume ili da pristupi Bogu, osim kroz našegSpasitelja.

On kaže o Sebi: "Ja sam vrata; niko ne dolazi k Ocu, do kroza me".Ako bi to bilo mogučće za čoveka da uđe u oblast duhovnog kroz vratauma i putevima intelekta, on bi uskoro gradio Kulu vavilonsku koja bidopirala do nebesa. A sledeća stvar, znate, on bi pokušao da svrgnesa trona i samoga Boga. I u stvari to i jeste šta je on pokušavao učiniti.

86

Skoro svi naši savremeni filozofi, koji nude zamenu za tu "staru pravuveru", pokušavaju da Boga učine čovekom, a čoveka Bogom, (to jest,da počoveče Boga a obogotvore ili obožavaju čoveka). Sprečeni usvim pokušaju da razumeju tog Neograničenog sa svojim ograničenimumovima, oni su tražili da materijalizuju sve stvari koje se odnose naDuha i koje su povezane sa tom silom Božjom.

Šta je ovo učinilo? Radi čovečjeg uskog, ograničenog razumevanja, onje pokušao da okrene to "spasenje po milosti, kroz veru", u jednospasenje po vladanju. On je tražio da stavi naglasak na ono što on činiradije nego šta je on. U njegovim očima, zato, karakter je postao taj"krst" na kojem je to JA razapeto i ti niski nagoni su osuđeni da se grčei previjaju i pate ali nikad ne umru. Kao rezultat, taj Krst na kojem jeSpasitelj umro postaje njemu nepotreban i zastareo.

Sve ovo je od jako velike važnosti u svetlu onoga što sada želi reči.Zašto je taj prirodni čovek učinio veru produktom jednog ograničenoguma, kad je sve druge rodove Duha pripisao Bogu? Mnogim i mnogimhrišćanima vera je još uvek njihova vlastita sposobnost da veruju nekoobećanje ili neku istinu i često je zasnovana na njihovom naprezanjuda odagnaju sumnju i neverstvo kroz jedan proces neprestanih tvrdnji.

Neki dan čuo sam jednog propovednika gde prikazuje šta je vera.Rekao nam je da je ona jedan nužan faktor u razvoju svake faze našegživota.

Sa time sam se slagao − donekle, svakako. Rekao je da kada miulazimo u autobus mi prakticiramo (upotrebljavamo) veru. Mi imamoveru u auto, veru u šofera i veru u silu koja će okretati točkove dužputa. Išao je u mnoštvo odeljaka našeg svakodnevnog života iupotrebio mnoge svakodnevne ilustracije u potkrepi ono što je rekaoda su manifestacije naše vere. Zaključio je sa ovim pitanjem: "Kad miimamo veru u vozača, zar ne bi smo trebali imati veru u Boga?"

87

Ta vera o kojoj je on govorio nije bila uopšte novozavetna vera. Onačak nije ni srodna njoj Reči da "vera koja gore pokreće", o kojoj je Isusgovorio, je odrastao brat "vere u vozača", za mene je smešno. Nemenja stvar koliko vi pojednostavljujete i obrađujete "tog duha" kojegsvet tumači kao "vera", to nikad neće uzrasti u tu veru koja je bilapredstavljena od Isusa u nekadašnjim danima. Hajde, budimo iskreni!Zar nismo i mi, takođe, pokušavali da učinimo tu istu stvar?

Nismo li rekli: "Ja ču verovati da je to učinjeno i ako ja mogu verovatida je to učinjeno, onda će to biti učinjeno"? Nismo li pogledali na nekoobećanje i onda se naprezali i borili sa svom našom umnom snagomda postignemo rezultat pomoću naše sopstvene sposobnosti daverujemo? Jednom je neki siroti obmanuti čovek, koji je bez sumnjeljubio svog Gospoda turio ruku u košaricu sa zmijama da dokaže svojuveru u Boga. Više nedelja je bolovao lebdeći između života i smrti.Najzad je preboleo i nije umro, ali to je bio žalostan događaj koji jemnogo doprineo da uništi pouzdanje mnogih u pravo hrišćanskoiskustvo i jedno po Pismu hodanje s Bogom. On je bez sumnje verovaoBoga; ali ono što je on nazivao verom mirisalo je na grešnu drskost.

Jednog dana nekih ranijih godina, imao sam jedan dugi razgovor sajednom od sekretarica Pandita Ramabai koji je bio omiljeni duhovnivođa u Indiji. Rekla mi je tu priču kako su "kobre došle u Mukti", poslejednog divnog i slavnog pohođenja blaženog Svetog Duha na timdevojkama u toj kući i školi. To je bilo tokom noći, kad su se te kobrepojavile i ujele mnoge od tih devojaka. Bez sumnje za trenutak ili dvanastao je veliki strah; ali tako divno je Duh Gospodnji udelio veru za tajslučaj, da umesto stenjanja, plakanja i smrtnih muka, tamo se podizalok nebu veliko klicanje pobede i slave. Ni jedna devojka nije umrla od tihsmrtnih ujeda! Svaka je bila isceljena. Sila Gospodnja ih je izbavila! Toje bila ta darovana vera od Boga koja ih je spasila.

Postoji poverenje u veri, ali vera je više nego poverenje! Postoji ikamen na planini, ali planina je više nego taj kamen. Treba li kamen

88

tvrditi da je on planina, onda bi mu ja rekao: "Ti si suvise uobražen". Taistina koja treba biti naglašena jeste ovo: da ti sastojci nečije sopstveneumne izrade ne mogu biti pomešani u duhovni apotekarski lonac zatopljenje i proizvesti veru. Još malo poverenja, još malo uzdanjapomešano sa malo jačom umnom verom − plus nekoliko drugih stvari− neće nikada proizvesti tu veru koja gore premešta. Vi ste najbližemanifestaciji ove udeljene vere kada shvatite vašu sopstvenubespomoćnost i potpunu ovisnost o Gospodu!

BOŽJA LJUBAV

Galatima 5, 22 piše da je vera rod Duha. Zar nije vreme da to počnemoverovati? Pogledaj te na druge blažene rodove koji rastu na tom drvetukrvlju opranog srca i života. Prvo, tu je ljubav. Čija je to ljubav sa kojommi ljubimo? Je li to naša vlastita ljubav koja je bila učinjena čistija iprijatnija radi nečega što se dogodilo u našim srcima? Ne i desethiljada puta ne! To je ta ljubav Božja koja se izlila u srca naša DuhomSvetim. To je divna ljubav Božja koja ispunjava prostore našeg srca ijedino posed te Božanske ljubavi čini nam to mogućim da ljubimo našeneprijatelje.

Kada je Stefan bio kamenovan okrutnošću nepavednih ljudi, šta jeučinio da vapio: "Gospode ne primi im ovo za greh?" To nije bilorečeno radi efekta! Niti je to bilo neko lažno pokazivanje herojstva umomentu krize. To je bila ta ljubav Božja izlivena u njegovom srcuDuhom Svetim koji ga je osposobio da blagosilja one koji su gaproklinjali u iskrenoj ljubavi prema svojim ubicama! Taj svet bi mogaoreči da je to smešno za čoveka da se ponaša na taj način. I smešnojeste za neko ne preporođeno srce, ali ne za hrišćanina, ne zaotkupljene koji su po milosti postali sudionici te božanske prirode.

To je bila ljubav, Božja ljubav koja je navirala kroz Stefanovo srce, koja

89

je tekla kao reka iz Izvora milosti. Zar to nije bilo jako slično našemSpasitelju koji je govorio u tim mukama na Golgoti: "Oče, oprosti im jerne znaju šta čine"? To je bila ljubav koja je učinila da Isus to kaže.Božja ljubav! To je Bila ta nebeska ljubav u Isusu koja je malo posetilazemlju.

To nije bilo slučajno da su oboje, i Stefan i Isus, rekli praktično tu istustvar. Stefan nije pokušavao imitirati svog Učitelja; niti je Isus držaosebe samo kao jedan uzor za ljude da se bore da ga dostignu.Činjenica da su oni obo−je imali tu istu stvar? jeste, jer su oboje ima−litu istu ljubav. To je bila ljubav Božja u oba srca. Isus je nju imao, jer jebio Bog; Stefan ju je imao jer je imao Boga u svom srcu.

Ljudska ljubav može se poboljšavati. Ona može biti poboljšanapovećavanjem kvaliteta i kvantiteta; ali ako bi čovek živeo i miliongodina on je nikada ne bi mogao poravnati sa ljubavlju Božjom. Kakomi dobavljamo Božju ljubav? Bog je daje i taj Duh je udeljuje. Ne samoda je ovo istinito o ljubavi Božijoj već je takođe istinito i o veri Božjoj.

RADOST OD GORE

Onda, imamo radost! Radost je drugi rod Duha spomenut od Pavla unjegovoj poslanici Galatima. To nije drugi po važnosti, već je drugi polisti vrlina koje Duh uzgaja i omogućava da rastu u srcu krvlju opranih.Šta je ova radost? Ili kakva je ta radost? Da li ona zavisi od okoline iokolnosti da bi se manifestovala i izrazila? Da li mnoge druge stvaritreba da budu sređene da bi ona delovala u oblasti iskustva?

Neku godinu ranije ja sam govorio na jednoj šatorskoj evangelizaciji unekom predelu gde je bilo mnogo vrlo siromašnog naroda. Jednevečeri upravo pre vremena za službu, ja sam se vozio duž puta usvojim kolima da se izdvojim od naroda da bih imao priliku malo

90

razmišljati pre nego što stanem za propovedaonicu da govorim. Zasavremeni automobil ne treba mnogo vremena da se pređe nekolikomilja i uskoro ja sam bio pet milja udaljen od tog šatora. Dok samprolazio jednim šumovitim predelom, video sam jednog čoveka i ženusa četvoro dece gde izlaze iz šume i uputili se tim putem. Svi su bilibosonogi. Oni su nosili njihove cipele u rukama; to jest, oni koji su imalidovoljno sreće da poseduju cipele.

Ja sam zaustavio svoj auto i pozdravio ih. Smešeći se, ali saočevidnom stidljivošću, prihvatili su moju ponudu da ih povezem. Bilisu na putu za to šatorsko bogosluženje. Kod ulaza u kamp šatora onisu posedali na travu i obuli svoje cipele. Za svega nekoliko minuta onisu prešli tri milje u mojim kolima što bi im trebalo ići više od jednogčasa. Sledeće večeri dogodilo se da sam prolazio tim putem opet i daoim prevoz. To se tako dogodilo da sam ja bio u toj okolini svake večeri izamolio ih da se voze sa mnom na službe.

Na putu, pošto je stidljivost nestala, oni bi svedočili i pevali i pevali isvedočili! Njihova radost je bila tako obilna da je postala prelazna i namoju dušu. To mi je pomoglo da bolje propovedam! Oni su bilisiromašni i živeli su mnogo mnogo milja tamo u tim planinama; ali onisu bili daleko bogatiji od mnogih koji su živeli u velikim kućama i koji suimali više nego dovoljno bogatstva ovog prolaznog sveta.

Jedne večeri, pred kraj tih evangelizacija, rekao sam mu: "možda će,brate moj, doći dan kada će ti Gospod dati jedan bolji i prostraniji dom.Ti znaš da On često daje da uznapredujemo i u ovom privremenomisto kao i u duhovnom. Biblija kaže da..." Taj brat me je prekinuo.Jedan smešak sreće prešao je preko njegovog lica i počeo je pevati:

"Šator ili koliba, zašto bi se brinuo?Gradi mi se palata tamo gore;Iako izgnan od kuće, ipak ja mogu pevati,Sva slava Bogu, ja sam dete Cara."

91

I drugi su mu pomogli da peva i njegova dobra žena pevala je takođe.Kad je završio, počešao je svoju prosedu glavu i rekao: "Brate Prajs,nije mi potrebno da mi govoriš kako trebam imati veliku kuću da meučini sretnim. Ako mi je Gospod da, ja ču mu zahvaliti, ali ja imamnešto u mom srcu što ne bi prodao za sav novac u svetu. To je taradost Svetoga Duha."

To je ono što mislim. Vi ne možete ustati ujutru i reči: "Ovoga dana čubiti pun radosti. Ja nameravam biti veoma sretan danas, jer ja samzamislio da ču imati obilnu radost." Vi ili je imate, ili je nemate. Svetskičovek može imati svoju veštačku radost koja je igračka okoline i robokolnosti. Ali hrišćanin može imati darovanu radost u Duhu Svetome iradovati se u njezinom manifestovanju pod svim uslovima života. Onani−je ovisna od okoline; niti je rob okolnostima. To je dar od Boga!

MIR! SAVRŠENI MIR!

Onda, tu je mir. Oh, ta prijatnost divnoga mira koji Bog usađuje u srcasviju koji ga ljube! Kakav li je to divan dan bio za učenike kad je Isusrekao: "Mir svoj dajem vam!" To nije trebao biti taj mir za koji svet zna,jer to je lažni mir, slab i mlitav i može se obratiti u buru svakogmomenta duvanjem vetrova nevolje...

Taj mir koji On daje prevazilazi sav ljudski um. On je tako dubok, da nisve zemaljske nevolje ne mogu uticati na njega; tako božanski da galjudska ruka ne može dosegnuti da ga oduzme; to je dubokouspostavljeni mir u duši! To je taj mir koji je Isus imao kada je u svomsjajnom veličanstvu ostao miran pred urlajućom svetinom ispredPilatove sudnice.

Da vas upitam nešto (jer to je važno da mi prepoznamo i primimo ovuistinu). Da vas opet upitam: "Možete li vi stvoriti taj mir? Možete li ga vi

92

uspostaviti prekidačem stava vašeg uma, ili jednom promenom uizgledu? Možete li bar toliko da opširno razjasnite taj Mir koji samo Onmože dati?" I vi i ja znamo odgovor! Upravo smirite se u naručju ljubavikada je bura u srcu i znajte: "On. daje mir, savršen mir, iako nevoljesevaju okolo. U naručju Isusovom ništa se ne oseća nego samo mir."To je Njegov mir darovan Duhom. Sve što mi trebamo učiniti jeste daprimimo. To je ta lepota Hristocentričnog života − života koji je sakrivensa Hristom u Bogu.

Tako je to i sa verom. On je ne daje kao neku igračku da rukujemonjome na našu sopstvenu propast i u stvarima na drugi način suprotniNjegovoj volji. On zna moje potrebe. On zna i vaše, isto. On je daosvoje obećanje da ni jednu dobru stvar neće uskratiti od onih koji hodepravedno. Tako mi počivamo u tom obećanju; i prebivamo u Njemu,isto kao sto On prebiva u nama.

Znati da je On prisutan − da On razume i brine se − to je dovoljno zamene da bi poznao radost koja večno izvire u saznanju da sve stvariidu na dobro onima koji su pozvani po Njegovoj nameri. Onda ćemoznati za počinak koji dolazi od okretanja od samopouzdanja u Hrista −pouzdanje, kad bacimo sve naše brige na Njega.

U tom razvoju Njegove volje u vašem životu, dopustite da vas uverimda kada je vera potrebna, ona neće biti zadržana; jer taj Davalacsvakog dobrog i savršenog dara je taj Začetnik i Svršitelj naše vere.

93

XI. ZEMLJANA POSUDA

XI. ZEMLJANA POSUDA

Malo ljudi shvata tu blisku srodnost između prirodnog i natprirodnog −između tela i duha. Mi smo pogrešno razdelili to dvoje i stavili ih uoblasti tako daleko odvojene da mnogi misle o Gospodu da je u stanjuudovoljiti samo našim duhovnim potrebama. Kada je to gde god idemo,mi neizbežno previđamo te slavne, krvlju stečene privilegije koje sunaše i za telesnog čoveka (fizičkog).

To veličanstveno otkupljujuće delo našega Gospoda obuhvataCELOKUPNOG ČOVEKA − telo, dušu i duha! Ono čak seže u oblastfizičkih (telesnih) potreba. Isus je rekao svojim učenicima: "Ne brinitese, govoreći: Šta ćemo jesti? Ili, šta ćemo piti? Ili u čega ćemo seobući? Jer vaš nebeski Otac zna da vi trebate sve ove stvari. Negotražite najpre carstva Božjega i pravde Njegove; a sve će vam se ovododati." (Mt. 6:31−34). Ovo nisu zaključivanjem izvedene izjave većdirektna i definitivna izjava. Ne samo da je rekao da naš nebeski Otaczna da imamo potrebu za tim stvarima, već je nedvosmisleno obećaoda će ih ispuniti.

Postoji vrlo bliska veza između duhovnog i prirodnog. Njegovi učenicinisu trebali tražiti to prirodno, nego ono natprirodno. Oni su prvo trebalinaći to Carstvo, a onda, ulazeći u to Carstvo, oni bi našli jedno obiljekoje bi udovoljilo svakoj potrebi njihovog života. To je bilo to direktnoobećanje našega Gospoda!

Stotinama godina ranije pre nego što je Isus došao na ovu zemlju,jedan prorok Božji našao se udaljen od bilo kakve ljudske potpore −pored nekog potoka − i tamo mu je Bog potvrdio svoju Reč šaljući mugavrane sa hranom jutrom i večerom. Udovičina posuda se nije mogla

94

isprazniti, jer je u nju Bog dosipao iz svoje riznice. On nije dopunjavaoto brašno zato što je ona tražila to − već zato Što GA JE POSLUŠALA!"

Taj redosled je uvek bio "TRAŽITE NAJPRE CARSTVA BOŽJEGA!"Eto zašto je naglasak na predanju tog prirodnog duhovnom i našepolaganje na oltar te cele naše Adamove prirode; da bi nam Hristosmogao biti duhovno, a onda i fizički (telesno), sve ono što je Onobećao da će nam biti.

Taj redosled Gospodnji je bio STVARANJE, a onda "PONOVNOSTVARANJE" Prvo je bilo to što je PRIRODNO, a posle toga to što jeDUHOVNO. U 18−toj glavi Jeremije čitamo: "Reč koja dođe Jeremijiproroku od Gospoda, govoreći: Ustani i idi u kuću lončarevu i onde čuti kazati reči svoje. Tada siđoh u kuću lončarevu i gle on rađaše posaona svom kolu, i pokvari se u ruci lončaru sud koji građaše od kala, panačini iz nova od njega drugi sud, kako bijaše volja lončaru da na čini.Tada dođe mi reč Gospodnja govoreći: "Ne mogu li činiti od vas kaoovaj lončar, dome Izrailjev? govori Gospod; gle što je glina u rucilončarevoj, to ste vi u mojoj ruci dome Izrailjev."

To nije nikad bila namera Stvoritelja da učini neko "krpljenje"! Ti najgorigrešnici postaju nova stvorenja kada stave sebe u Njegove ruke.

Ta bolest može biti od tela, ali ISCELENJE JE OD DUHA! Ta razbijenaposuda mora biti još jednom stavljena u ruke večnoga Lončara, da bi jemogao učiniti ponovo neki drugi sud, već kako se to dopada Lončaruda oblikuje!

KOMPLETNO DELO

Koliko mnogo ljudi dolaze za isceljenje, tražeči samo jedan fizički dodir,

95

jedino! Oni žele tražeći samo jedan fizički dodir, jedino! Oni žele da seGospod dotakne tela, dok Gospod želi da se dotakne DUHA! Ta fizičkamanifestacija će doći; ali Bog je Duh i to izlivanje vaskrslog života moradoći kroz Duha prvenstveno, a ne tek samo kroz to fizičko telo. Kad jeIsus rekao: "Ja sam došao da bi vi mogli imati život i da bi ga mogliimati izobilnije"; On nije govorio samo o duhovnom životu, već o tomživotu koji bi doslovno prožimao svaki atom naših bića i zasititi nasslavom Života koji ne zna za neki kraj, to jest nema kraja.

Postoje oni koji dolaze tražeći isceljenje, ali ne ISCELITELJA! Oniočekuju fizičko ushićenje. Molitva neki put može izgledati uzaludna, alini jedna usrdna molba ne može biti nikad uzaludna. I ne odgovorenamolitva danas ne znači nužno da će biti neodgovorena i sutra."Ljubazni, želim iznad svega da možeš napredovati i da budeš zdrav,kao što je tvojoj duši dobro." (3. Jn. 2).

Ta promena spolja je često puta zamenjena tom promenom iznutra −učinjena od Svetoga Duha u unutrašnjeg čoveka pre nego što je tamanifestacija prenošenja viđena na spoljašnjem čoveku! Zaista, tajcitirani citat iz pera nadahnutog Jovana, baca jedno božansko svetlona taj predmet. Tu je NAPREDAK ZA CELOKUPNOG ČOVEKA, ali, dabi napredovao i bio u zdravlju ovisilo je o napredovanju koje je biloiznutra! (Engleski prevod gore spomenutog citata kaže... i da budešzdrav isto kao što tvoja duša napreduje, − tj. hoće reči da koliko dušanapreduje, toliko i zdravlje).

To je zašto ljudi koji kažu: "Ako me Gospod isceli, ja ću mu služiti dokgod živim," time "stavljaju kola ispred konja". Oni traže to pokazivanjeNjegove sile spolja pa unutra, dok u stvarnosti Njegova sila delujeIZNUTRA, pa NAPOLJE! Naša tela nisu samo školjke u kojima miživimo; nego su takođe i hram Najvišega! Zar ih On ne želi imati zdravei jake? Isceljujući zraci Njegovog vaskrslog života ne sijaju na nasspolja, nego sijaju kroz nas iznutra.

96

Gospodnji zakon (ili pravilo) je NAPREDOVANJE! Mi napredujemo izslave u slavu, ali rast prema savršenstvu nije nikada savršenstvo svedok krajnjost nije dostignuta. Nema ništa savršenog u ljudskoj oblasti,jer savršenstvo se nalazi jedino u Božanstvu. Mi dolazimo k Njemu dabi mogli imati život, i da bi ga mogli imati u izobilju. Njegov život! Tajvaskrsli Život koji preplavljuje sve dok nismo preplavljeni njegovimtokom!

Dobro je kad pevamo "Dođi k Isusu!" No, bolje je kada kažemo: "Isusje došao k meni." To je daleko bogatije, svakako, kada izjavljujemo:"On živi u mom srcu!" To je po Pismu za ljude koji su u potrebi dapozovu starešine i traže molitvu sa usana nekog posvećenog čoveka,ali to nije krajnji Božji cilj. U Njemu mi ne trebamo nikakvog sveštenika,jer On je zaista naš Prvosveštenik. u Njemu mi ne trebamo nikakvogposrednika, jer On je taj Jedini Posrednik između Boga i čoveka.

Zavesa Hrama je bila rascepljena od vrha do dna; i Svetinja nadsvetinjama je postala dostupna svemu Adamovom pokolenju koji,umirući sa Njim u Njegovoj zastupničkoj smrti, će takođe ustati sa Njimu slavi i sili Njegovog vaskrslog Života!

To je onda da mi sa celim bičem dolazimo ka ONOME KOJI GA JENAČINIO! Mi dolazimo u posvećenju i predanosti. Mi dolazimo upokornosti. Onda tu posudu koja je načinjena od zemlje mi ostavljamonebeskom Lončaru koji od nje čini jednu drugu posudu već kakva jeNjemu ugodna. Iako je razbijena, On je ne odbacuje. Sa nežnošću iljubavlju On nas oblikuje, i udeljuje Sebe kao naše isceljenje u telu,duši i duhu.

HRANJENJE IZNUTRA

To nije evanđelista niti pak propovednik koji "spasava". Bog može

97

upotrebiti nekog pomazanog čoveka da bi objavio Njegovu istinu, ali nijedne ruke − druge osim ruku Samoga Gospoda − nisu nikad nosile krvvečnoga zaveta u njezinoj primeni na ljudsko srce. Starešine crkve bimogle pomazati sa uljem i položiti svoje ruke u ime Gospoda Isusa. Tajpropovednik bi mogao dati odlomljeni hleb i prineti čašu zajedništva; alito ne znači obavezno da je primalac primio slomljeno Telo i prolivenuKrv Gospoda Isusa. Taj zajedničar ne sme samo "jesti hleb" i "piti izčaše" od Večere Gospodnje već mora stvarno sudelovati u Duhu težrtve njegovog Gospoda, da bi ispunio pravu svrhu ove najsvetije idragocene Tajne.

Ne postoji pravilo za iscelivanje; niti postoji neka formula ili pravilo pokojem bi neko mogao rasti u milosti. Kada najzad dođemo na krajsebe; kada u osuđivanju naše telesne prirode u preziru i odvratnostiprema tom adamskom životu koji nam je doneo duhovne žalosti itelesne boli − mi potpuno predamo sebe, ne tek samo naše ponašanjeveć SEBE PREDAMO Poglavarstvu našeg slavnog Gospoda; ondapočinje taj NATPRIRODNI ŽIVOT. To nije imitiranjem većučestvovanjem da mi postajemo SLIČNE PRIRODE − SLIČNESUŠTINE, "jer kao što je On i mi smo na svetu ovom. (1. Jn. 4, 17).

Ovo preobraženje tako prožima celokupnog čoveka, da patnje tela suotklonjene zajedno sa bolom i patnjom srca; jer koga Sin oslobodi, tajje zaista slobodan! (Jn. 8,36). Njegova preobražavajuća slava seodražava u nama dok mi sami se menjamo iz slave u slavu, sve dok sene PROBUDIMO U NJEGOVOM BLAŽENOM OBLIČJU!

Zar nije naš Gospod rekao: "Idi i više ne gresi da te nešto gore nezadesi? Iznova i iznova On je povezivao spoljašnje bolesti sa stanjemunutrašnjeg čoveka. On nije rekao, "Kako si bolestan?" ili "Koliko teboli?" već "Da li veruješ? Imaš li živu veru u sebi?" On nije biozainteresovan za stanje spolja, već je uvek proveravao to unutrašnjestanje tog "ponosnog tela".

98

Umesto naprezanja i borbe da postignemo isceljenje pomoćupropisanog načina, ili čime, mnogo je ugodnije − i neizmerno efikasnije− da stavimo tu posudu natrag u ruke Stvoritelja.

Čovek je uvek sklon da prenaglasi male stvari i zanemari veću radimanje. Gde mi jedemo i spavamo, isto kao i druge zemaljske stvari,mogu imati i božansko vodstvo, ali one nisu taj KRAJNJI CILJ za Boga.On želi da mi poznamo Njega, a poznati Njega je upravo Život večni.On želi da nas vodi u nebeske oblasti. Tako mnogo nas jezainteresovano za geografski aspekt poslušnosti. "Hoću li ići u taj grad,Gospode?" "Hoćemo li živeti ovde ili tamo?" To može biti savršenoistina da Gospod ima neko određeno mesto za nas, ali je dalekovažnije da MI ŽIVIMO U DUHU! Za Isusa je najuzvišenija stvar bila, neda li je bio u Judeji ili u Samariji, već da bude u centru volje njegovogOca.

MOJ DOM, JE MOJ BOG

Neko je jednom pitao Njega: "Učitelju, gde stanuješ?" Isus jeodgovorio: "Dođi i vidi." To je ipak bilo tako srazmerno nevažno, danikakav zapis nije sačuvan o mestu gde je stanovao Isus. Mi upravo neznamo gde je On stanovao. Ulica nije data, niti broj kuče. Da li je to bilou gradu, ili u okolini? Možda je to bilo pod nekim razgranatim šumskimdrvetom, jer nam je rečeno da nije imao gde da nasloni glavu. Mi neznamo gde; ali znamo da NJEGOV DOM JE BIO BOG! On je došao daučini Volju Očevu; a Očeva Volja bila je Njegova Volja!

Mi znamo da je On živeo u mestu BEZUSLOVNE POSLUŠNOSTI, "jeriako beše Sin, ali od onoga što postrada, nauči se poslušnosti" (Jev.5:8); "i na oči nađe se kao čovek, ponizio je sam sebe, postavšiposlušan do smrti, a to do smrti krstove". (Fil. 2:8). Nećemo li i mitakođe reči da neki put naše nevolje dolazi da nas vođe u to mesto

99

poslušnosti? Ako je to tako, zar ne bi smo trebali tražiti našeg Isceliteljapre nego naše isceljenje?

To može biti po ljudskom za nas da se borimo sa posledicama i dastalno gledamo na njih i molimo se za njih, ali to nije tako ugodnonašem Ocu kao kad tražimo milost da ISPITAMO UZROK. To je zaštoono šta smo mi je daleko važnije nego ono što mi činimo. "Podižemooci svoje ka gorama! "POMOĆ JE MENI OD GOSPODA KOJI JESTVORIO NEBO I ZEMLJU!

Mi čitamo o veri koja će pokrenuti planine, i odmah počinjemo gledatina planine, umesto da tražimo veru koja će ih pokrenuti. On jezapočinje i ona završava u Njemu, zašto bi se mi upinjali da jefabrikujemo, kad samo On može udeliti veru! Oh, kako je prijatnaNjegova mila Prisutnost i kako čudesno − da se ne da opisati − jeprimenjivanje NJEGOVE VERE i to manifestovanje NJEGOVE SILE.Od sebe, mi ne možemo učiniti ništa! Apsolutno ništa!

Mi smo tako pretrpani pažnjom na spoljašnje pojedinosti i takoiscrpljeni u našim neprestanim mukama da ne uspevamo čuti taj glasgde Isus kaže: "Dođite k Meni i počinite!" Počini ti umorna dušo, položitvoju glavu na Moje grudi!" I onda mi otkrivamo da to nije naša vera uNjega, već NJEGOVA VERA koja deluje u nama. To nije po moči našemolitve, niti našim silnim gromovnim vapajima, već divnim delovanjemNjegove drage deteta koji je bilo isceljeno u telu, duši i duhu i koje jebilo živo čudo stvaralačke sile našega Gospođa, rekao je: "To je bilo dakada sam JA STAO, ISUS JE KRENUO!" kako je to blaženo doći dotog mesta da kažemo: "Ja ne mogu, ali ON MOŽE!"

Osloni se na Boga! PREPUSTI SVE NJEMU! On je rekao Reč − iSvemir je bio rođen! On je rekao: "Neka..." i okeani su bili na svommestu! On je rekao, i zvezde su bile na svodu! Sve je bilo učinjeno naNjegovu zapovest. On je uvek bio Suveren (Svevišnji)! On je taj idanas! On poziva svoju decu na potpuno odricanje svega sto imaju i

100

svega sto jesu! I onda kad se tama povlači, SVETLO NASTUPA! Kad"ja" odlazi, ON DOLAZI! Iz nas tada počinju teći "Reke žive vode" −isceljenje navire u pustinji naših života. Ta pustinja, koja smo mi,počinje se radovati; i ta pustoš, koja smo mi bili, počinje cvetati kaoruže!

101

XII. ZIVE VODE

XII. ŽIVE VODE

Posle vrućine i napornog dana, mi nalazimo odmor i oporavak u snu. Iztoga sna budimo se sa novom snagom za zadatke koji su pred nama.Tako se isto budimo i iz smrti! Naš slavni Gospod je rekao: "Ako zrnopšenično padne u zemlju i ne umre, ostaje samo; ali ako umre mnogoroda rodi." (Jn. 12,24).

Tako je iz Njegove smrti slavna žetva Večnoga života procvetala! Onsam je postao PRVINA RODA onih koji su usnuli. Bez smrti ne možebiti Uskrsenja. On nam ne udeljuje svoj uskrsli život zato što mi živimoza Njega; već zato što smo radi Njega voljni umreti i dopuštamo Njemuda živi svojim uskrslim životom u nama.

Bog je video da ljudska rasa ne bi mogla biti božanski nastanjena usvom palom stanju; da ne bi jedenjem sa drveta života čovek živeo zauvek u svom palom stanju. Smrt je morala doći. Naredba vladara jeizašla: "Koja duša zgreši poginuće." To je bilo jedino u novomstvaranju da je Hristos mogao useliti se u svoj narod ili da je Sveti Duhzauzeo opet svoje prebivalište unutar granica bića zvanog "čovek".Tako ta tipična žrtva Staroga zaveta i ta prava žrtva prinešena, jednomi za sve, iz Novoga zaveta uvela nas je ne samo u smrt − već kroz smrt− ka sili Njegova vaskrsnuća!

To je bilo zastupnički što je On patio na tom krstu Golgote. To je bilo uzamenu što je On umro na prokletom drvetu. On nas je poveo sasobom na krst, a onda nas je poveo sa sobom u Njegov grob.I kroz tajgrob, mi smo išli sa Njim ka svanuću prvog uskršnjeg jutra i ka toplom,večnom sjaju Njegovog vaskrslog života. Položajno, mi sada sedimosa Njim na nebeskim mestima, jer mi smo u Njemu, isto kao što je On

102

u nama, taj Hristos!

U vreme Njegovog prvog dolaska, nije bilo mesta za Njega u gostionici.Pre utelovljenja Njegova slava je ispunjavala nebesa; a ipak, kada jetrebao uzeti na sebe obličje čoveka, kroz čudo utelovljenja i biti rođenod device majke, tada se nije našlo mesta za Njega u gostionici. Vidite,tamo nije bilo mesta jer su sve sobe bile već zauzete! Tako je čak i uovim danima u vreme Njegovog dolaska kao Prebivajući u namaHristos, koji želi učiniti naša tela svojim hramom i želi da stanuje u timzemljanim sudovima; a ako su sve prostorije zauzete, On neće naći nijedno mesto za svoje prebivanje!

Kad bi smo samo mogli shvatiti da Njegov dolazak će doneti: život,svetlo i zdravlje, ne bi smo bili tako prezauzeti dajući mesta našimsebičnim, telesnim željama i namerama tako da je On potisnut napolje.Onaj koji je nosio naše bolesti i naše nemoći hteo bi doći da nam daNjegov mir, odmor i radost.

Kada On dođe, hoće li naći veru na zemlji? I jedan korak dalje − hoće linaći veru u toj "zemlji" koja smo mi? Kada bi smo mi bili manjezainteresovani našim stvarima koje činimo, i zaboravili naša omiljenagloženja oko Biblijskih tumačenja, a otvorili širom vrata našeg bića dapustimo unutra Cara slave. Onda bi ponovo pokrenuli muziku radostianđeoskih horova tog slavnog sveta. Celo nebo bi se radovalo utakvom jednom predanju! Da li Ga vi dovoljno verujete da napravitemesta za Njega?

IZNUTRA PREMA NAPOLJE

On ne dolazi kao neki poštar, donoseći darove od Oca, ostavljajući ihkod naših vrata i onda odlazi! Neki ljudi bi hteli upotrebiti Bibliju kaojedan narudžbeni katalog. Oni mole Oca da im da što žele i onda

103

očekuju anđeoske poslanike da im donesu ovo, da im donesu ono; dabi njihove vlastite želje mogle biti zadovoljene i njihove potrebeispunjene na način kako oni to žele.

To svetlo, koje Isus donosi, ne sija spolja unutra; već ono zrači:IZNUTRA PREMA NAPOLJE! Darove koje On daje, On sam njima irukuje i kroz njih deluje. On doslovno ne "daje" svetlo. On je to svetlo!On ne udeljuje zdravlje. On je zdravlje. To je neprestana spoznajaNjegovog prebivanja u nama − prepoznavanje da život koji živimo utelu, mi živimo verom Sina Božjega, koji dade sebe za nas, i koji sadaprebiva u nama − to nas dovodi u jedno životno jedinstvo sa Njim.

Prostor je načinjen unutar nas, POMOĆU DUHA, za ulaženje Hrista!Srazmerno sa našim predanjem i našom smrću sebi, Njegovo svetlo,Njegov život i Njegova ljubav prožima svaki delić našeg bića!

Možda to preobraženje je upravo samo duhovno. Moguće da je topreobraženje postignuto delovanjem toga Duha na naš duh, donosećinam svetlo, razumevanje i duboko uspostavljeni mir koji uvekpreplavljuje naš život kada On prebiva unutra.

Sledeći ovo iskustvo Njegove milosti, manifestovano unutar našihživota, čaša Njegovog milosrđa se preliva i to telesno telo počinje daoseća Njegov vaskrsli život! Umesto borbe, tada je počivanje. Umestopatnje, tada je MIR. Ta svesnost da Hristos prebiva unutra i da je Onuzeo vlast u Svoje ruke, dovodi nas u jedan blaženi mir predGospodom. Kako mnogo puta, kad bi samo mogli čuti Njegov glas unaše uši dospeli bi ti najnežniji tonovi: "Smirite se i poznajte da sam jaBog."

Neko bi mogao reči: "Da, ja verujem u to." To nije dovoljno da veruješ"u to". Naše poteškoće u prošlim danima su bile baš "to". Mi smoprihvatili doktrinu (nauku) kao istinu, dok nas On poziva da prihvatimoNJEGA kao ISTINU. To nije dovoljno tek samo da "znamo" da je u

104

Hristu zdravlje, čudotvorna moć i spasavajuća sila. Mi neophodnomoramo biti NASTANJENI NJIME! On ne udeljuje moć, odeljeno odSebe. To čudo isceljenja nije nikad odeljeno od Iscelitelja. Kada sunaša sirota, bolesna tela i životi preobraženi, to je jedino to da je našatama PROGUTANA U NJEGOVOM SVETLU! On − kao naše zdravlje− savlađuje našu bolest. On − kao naša Snaga − apsorbuje (upija) svunašu slabost. Mi smo snažni u NJEMU jer On, kad konačnoanaliziramo (razgledamo) i ne čini nas snažnim, već On daje namaNjegovu Snagu. Njegova prisutnost to čini. Ne mi! Postoji ŽIVOT uIsusu i ni u kome drugom! Hristos i Adam neće nikada biti sustanari.Pre nego što će se drugi Adam useliti, prvi Adam se mora iseliti. KadaSvetlo dolazi, tama je oterana.

VELIKI LEKAR

Kada bolest poseti domove, mnogi pozovu lekara koji dolazi kući i dajedijagnozu bolesti. Ta prva stvar koju lekar čini jeste da pronađe, akomože, u čemu je uzrok obolenja. Kada stigne do zaključka, onprepisuje lek. On uzima notes, ispisuje recept i neko odlazi u apotekuda se vrati sa nekim pilulama, − ili već kakav drugi propisani lek.Bolesnik očekuje delovanje tih pilula. Ta vera i pouzdanje koje pacijentpolaže u lekara ide samo toliko daleko, da se nada da on zna lek i dazna šta radi kad piše recept. Kad je pilula uzeta, svakako, pacijent sesmiruje i čeka da ta pilula učini svoj posao.

Kako je to drugačije kod Gospoda Isusa! Ta moć nije u onome što Onpropisuje; nije u činjenju onoga ili činjenju ovoga. Ona nije čak ni uznanju − kako primiti isceljenje − već je on ta OSOBA Gospoda IsusaHrista, lično. On nas vidi u našem bolesnom i grešnom stanjunečistote. On zna da taj jedini lek je svetost. Mi smo to čitali, takođe inačinili smo grešku upinjući se da postanemo sveti. Nema svetostiodvojeno od Njega. On ne ostavlja svetost kod vrata naših srca, a

105

onda odlazi od nas tražeći da je upotrebljavamo u životu!

Mi idemo k oltaru i molimo se za posvećenje i neki put skočimo nanaše noge i kažemo: "Slava Gospodu, delo je učinjeno." Ipak, On nedaje nikome posvećenje. ON JE NAŠE POSVEĆENJE. Kada njegovoposvećenje preplavi naš život, onda smo mi odista posvećeni u Njemu!"Iz kojega ste vi u Hristu Isusu, koji nam posta premudrost od Boga ipravda i posvećenje i izbavljenje. Da, kao što se piše, ko se hvali,Gospodom da se hvali." (1. Kor. 1,30−31).

Tako je isto i sa Božanskim isceljenjem. Mi ne uzimamo neku "pilulu".Mi ne prepisujemo pacijentu: "Dakle moraš učiniti ovo i moraš učiniti toi onda će te se Gospod dotaći sa isceljujućom silom". Nije u pitanju dami budemo učinjeni pravednima u našoj sopstvenoj pravednosti ilispremni sa našom sopstvenom spremnošću, jer u Jakovu 5,15 čitamo:"...i ako je grehe učinio, oprostiće mu se." Ono što siroti, slomljeninevoljnik treba, u svoj svojoj nedostojnosti − čak u svome grehu, jesteda dođe u potpunom predanju Gospodu − da PUSTI ISUSA UNUTRA!

Nije to do toga šta On daje − već šta je On! On je vaskrsli život! Kaošto je On jednom odveo roblje, On će to opet učiniti u vama i u meni!Kao što je u nekadašnjim danima sila tekla od Njega u tu ženu koja jeimala tečenje krvi − tako opet − mi isto možemo osećati tu isceljujućutoplinu toga slavnog strujanja. Ta moć nije u tom šta mi činimo zaNjega. Ona ne ide od nas k Njemu. ONA TEČE OD NJEGA KROZNAS!

NAŠA POBEDA

Ovo je onda razlog zbog čega neizbežno mora biti smrt samoga sebe.I mora biti priznavanje Njegovog Gospodarstva i Poglavarstva. UAdamu − pre pada − postojao je večni život. Bog ga je stvorio − živu

106

dušu! Kada je Adam prekinuo svoju vezu sa Začetnikom života, pao jepod smrtnu osudu; i bila je potrebna najuzvišenija žrtva da plati kaznuza greh i smrt. Naš blagosloveni Gospod je izabrao da uzme na sebeobličje čoveka i da uzme celo čovečanstvo koje leži pod Adamovimprokletstvom sa sobom u smrt. Sišao je dole u pakao; ali je ondaizašao na visinu − u slavnom vaskrslom, životu!

Pošto je učinio ovo veličanstveno otkupljujuće delo, glas je odjeknuopo svim ostrvima i kontinentima sa pozivom da se ljudi okrenu odsvojih grešnih puteva i da VERUJU U GOSPODA ISUSA HRISTA!Prihvatajući Ga kao svog Spasitelja oni su bili spaseni! Priznavajući Gakao svog Otkupitelja, oni ulaze u otkupljenje. On je uzeo njihovu smrtsa sobom u grob i slavno izlazeći iz mračne grobnice, Njegov glas sezaorio − odjekujući duž tih hodnika vremena − "JA SAM USKRSNUĆEI ŽIVOT: ONAJ KOJI VERUJE U MENE, AKO I UMRE ŽIVEĆE: I KOJIŽIVI I VERUJE MENE NEĆE NIKADA UMRETI."

Da bi smo imali uskrsli život, mi moramo "verovati" da. bi smo NJEGAprimili. Mi ne možemo imati uskrsli život odvojeno od Njega!Poslušnost novozavetnim propisima neće ništa više koristiti nego liposlušnost Zakonu Mojsijevom. Niti će nam koristiti naše navike, činećiovo ili čineći ono! Uskrsli život je jedino PRIMANJEM HRISTA!

To je taj veličanstveni temelj! To je ta večna istina! Ne postoji drugi put.Mi moramo primiti Njega! Kad mi primimo Njega, taj sebični život moranestati; jer ne mogu biti dva poglavarstva u jednom telu. Dvoglavostvorenje je uvek neko čudovište i tamo će biti beskrajna zbrka ikonačno nestati sa dve protivne vlasti. Kada je naše predanje sebeučinjeno i mi primimo Hrista kao Vođu ili Načelnika našega spasenja,više to dete otkupljenja ne viče: "Dušo, imaš mnogo imanja na mnogogodina; jedi, pij i veseli se"; već radije: "Za mene je život Hristos!" i "JAsam razapet sa Hristom: ipak ja živim; ali ne živim ja, već Hristos živi umeni: a život kojim sada živim u telu, živim VEROM SINA BOŽJEGA,koji me je ljubio i predao sebe za mene." Onda dolazi to naviranje i

107

prožimanje tog slavnog božanskog života. On nije isceljenje; a isto takoi Sila. Ne sila razarajućeg, uništavajućeg eksploziva − već neodoljivasila Njegova života, radosti i mira.

Ljudi nerazumno zamišljaju da se oni moraju boriti i naprezati, uzdisati ivapiti; da dostignu život toga gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu,Gospodu našemu! Da li se reka napreže da teče niz brdo? Da li senjezina vođa bori i napreže dok dalje teče mirno tamo gde je toveličanstveno naručje mora sirom otvoreno da je primi? Mi smo samotek to korito reke, a Njegov život je ta reka. On teče kroz nas,neprestano dajući, udeljujući, zračeći i natapajući sve dok sam našživot nije sakriven s Hristom u Bogu! Naša priroda se preobražavaNjegovom božanskom prirodom! Naše bolesti, patnje i boli mogu li se idalje održati pred toplom bujicom Njegove Božanske ljubavi?

U Božijem izbavljenju, mi nalazimo da On može biti strog, isto kao iljubazan; ali i u Njegovoj strogoći postoji uvek ljubav. "On nam nećedopustiti da učinimo nešto polovično. Već Njegova zapovest glasi:"POGUBI SASVIJEM!" Ne postoji drugi način. To predanje ne sme bitipolovično; ono mora biti BEZUSLOVNO! Na SVIM − SVIM − našimputevima, da bi smo Ga imali na umu, da bi On mogao upravljatikoracima našim! Ako to činimo upravo radi koristi, ili da primimoisceljenje, to nije čudo što ta stvar za koju se molimo je tako mnogoputa zadržana?

Lekari ne uživaju da režu divlje meso ali ga moraju odstraniti potpunopre nego što bi moć isceljenja došla na bilo koju ranu na telu. Upostupku sa ženom koja je došla iz krajeva Asirskih i Sidonskih,površno razmišljanje moglo bi izjaviti da je Isus postupio prilično grubosa njom! Njegove reči mora da su joj se duboko zabole i neko biprirodno očekivao da će ona biti uvređena u duhu radi onoga što je Onrekao. Ali kada pogledamo dalje na to što je On učinio, nalazimo da jeNjegova naizgled grubost bila u ljubavi i prožeta Njegovom ljubaznožćui nežnim milosrđem! Mi nalazimo da ne postoji nikakvog polovičnog

108

oslobađanja od te Adamove prirode, da bi ta božanska priroda moglanastupiti!

PUT KA POBEDI

Pod razgranatim drvećem u Vrtu, molio se naš Gospod vapeći: "AKOje moguće, neka me ova čaša mimoiđe." A onda u potpunoj predanostiBogu i toj nameri i volji svoga Oca, dovršio je: "Ipak, ne moja voljanogo Tvoja neka bude učinjena." Jedini put ka uskrsenju je kroz taj Vrt.Jedini put ka Njegovoj pobedi nad grobom bio je taj put krsta. I On nasmora dovesti do tog mesta! "Jer ja živim", rekao je On, "I vi ćete živetiisto". Ali mi jako dobro znamo da Njegov vaskrsli život u nama možedoći jedino posle naše smrti!

Čak ta naizgled dobra strana naše Adamove prirode mora bitižrtvovana sa priznavanjem kao rđave. Isak je bio sin obećanja. Ipak jeon morao biti "žrtvovan" u poslušnosti Božje zapovesti. Zar ne možetečuti vapaj srca tog ljubećeg oca − sa dubokim bolo:n iz dna duše? Nijeli Isak bio njegovo dete obećanja? A ipak, Gospod je rekao: "Pogubi gana žrtvenom oltaru." Pogubiti njegovog "dobrog" Isaka! Pogubiti čak todete obećanja! Ali tu je bio čovek koji je verovao Bogu i TO MU JEBILO URAČUNATO U PRAVEDNOST. On je uzeo tu ljubljenu živužrtvu i penjao se sa njim na vrh gore. To je bilo u poslušnosti i kroznjegovu poslušnost da je to otkrivenje došlo! TAJ OVAN U GRMU JEBIO OTKRIVEN! To je bilo otkrivenje o jednoj ZAMENI, za koju sepobrinuo sam Bog i zato je bila ugodna pred njim. To je širom otvorilovrata jednom iskustvu koje je tako ogromno da samo Sveti Duh moženam to, pojedinačno, otkriti sa svim svojim večnim,sadržajem.

Taj otkupljujući plan našeg blaženog Gospođa, da očisti čovečanstvoza njegovo prebivanje nije neki "na brzinu" sistem! Čak postoje "nitilekari" koji obećavaju ozdravljenje za određeni iznos u određenom

109

vremenu. Tako postoje takođe takozvane religiozne vođe koji imajuposvećeni način i sistem božanskog isceljenja kako ga oni zovu,izmišljen na drugi način nego što je Božji način, ali obećavaju dadonosi oslobođenje. Postoji samo jedan put, a taj put je HRISTOS!Mnogo puta u istoriji mi nalazimo pometnju jezika i blebetanje glasovadok su demagozi vikali ovo ili ono! Ta kula vavilonska nije to jedinomesto gde je takva pometnja vladala.

ŽIVI PUT

U dane Isusovog zemaljskog hođenja fariseji su vikali, "Gle, ovde jeistina!" a sadukeji na suprot su govorili, "Ne, nego je ovde." Grčkifilozofi su davno objavili da oni poseduju istinu. Ipak naš blagosloveniGospod ih je sve ućutkao svojom izjavom: "Ja sam Put, Istina i Život.Niko ne dolazi k Ocu do kroza me." Nema razlike danas. On je našPut. On je naša Istina. On je naš život! Ne postoji drugog Puta! Nepostoji drugog života! Ne postoji druge Istine! To je sve jako dobro kadse peva: "Isus će vladati svugde gde to sunce dopire..."

To je istina do izvesne mere i taj dan nije jako daleko kada će bitislavno ispunjen! Ali iznad toga i dalje od toga, naša srca trebala bineprestano pevati: "Hristos živi u meni. Hristos živi u meni! O, kakvog liovog Spasenja − da Hristos živi u meni!" Telo umire; i ta Adamovapriroda mora biti razapeta. To može zaboleti da bi došli u potpunopredanje, ali to je gde bi nas nas Gospod hteo dovesti u Duhu i Istinipre nego što se on sam može spustiti da nastani ovu zemljanu posudu.

Jedna osoba je u velikoj kušnji vapila: "Ja ne mogu nositi ovaj krst!" Tajbožanski glas je odgovorio: "Da li želiš da uklonim ovaj krst?"Razumevajući, duhovno probuđena, bilo joj je otkriveno da ako bi tajbio uklonjen, da bi možda neki teži ili neki na koji ona nije bilanaviknuta, mogao biti zamenjen za ovaj; tako nije tražila da joj se ovaj

110

ukloni. Posle kratkog vremena, ipak, došao je taj isti prijatan Glas: "aSADA MI GA PREDAJ". I onda, sa tim predavanjem, to svetlo je sinulo− to slavno svetlo otkrivenja da se sam Bog PODIGAO DA SEZAUZME! Od dole, ti večni mišići su podizali − podizali − podizali,olakšavajući nositi taj krst i sa izviranjem uskrslog života, taj krst jepostao KRUNA!

Kakva privilegija je to predanje! Kako blaženo je to biti pozvan da svenaše položimo kod Učiteljevih nogu! Kako je siromašno našerazumevanje u poređenju sa Njegovim! Kako pogrešna je našaAdamska volja u svetlu te božanske volje koja bese ispunjena usamom Hristu. Braćo, ne može biti polovičnosti! Ta nadahnuta Rečizjavljuje da ako bi se bilo ko penjao nekim drugim putem, a ne ulazikroz vrata, taj je lopov i hajduk; jer Gospod Isus Hristos je ta jedinavrata k Bogu! Niko ne može doći k Ocu osim kroz Njega! Kako jeugodno sećati se toga, a i svedočiti: Kako divnog prijatelja sam našao!On me je ljubio, pre nego ga spoznadoh! On me je privukao sasvezama ljubavi, i tako me je vezao za Njega.

Mi volimo da kažemo − doktrinalno − da nas Otac vidi u Hristu; alimome srcu je šapnuta ta istina da bi on hteo prvo da vidi HRISTA UNAMA.

111

XIII. ZIVA REC

XIII. ŽIVA REČ

Pre nego što je Isus bio rođen u Vitlejemu Judejskom, pobožni ljuditoga vremena gledali su u pisanu Reč. To je bilo tako da je Bogobjavljivao Sebe na natprirodan način izabranoj nekolicini, da bi onimogli napisati ta nadahnuta Pisma za druge da čitaju i da vide u tomsvetlu ovako date pisane Reči.

Došao je dan kada je ta REČ POSTALA TELO i prebivala medu nama!Kao što je ta pisana Reč bila MISAO Božja, tako je ta živa Reč postalaUTELOVLJENJE TE MISLI, izražena kroz to čudo utelovljenja, u osobinašeg Gospoda i Spasitelja, Isusa Hrista.

To je zašto je svaka uzbudljiva i životna iz−java koja je napustilaIsusove usne bila prožeta ovom istinom: "JA DOĐOH DA IMAJUŽIVOT I IZOBILJE." (Jn. 10,10). Te reči koje je On govorio bile su DUHi bile su ŽIVOT. On je bio to "pravo Svetlo koje obasjava svakogačoveka koji dolazi na svet." (Jn.. 1,9), jer Bog je svetlo i tame u Njemunema nikakve;" (1. Jn. 1,5) i oni koji za Njim idu neće hoditi po tami,nego će imati SVETLO ŽIVOTA!

Mi čitamo ono što je On rekao i smatramo to divnim! Mi čitamo ono štoje On činio i nazivamo to predivnim! Da jeste − ali, oh, da bi naše očimogle videti tu božanski određenu svrhu Njegove službe i kad bi mogliprigrliti svojim srcima tu puninu Njegove otkupljujuće milosti! Ta pisanareč ne može nikad biti čitana ispravno bez otkrivajućeg svetla te živeReci − Reci učinjene telom. Ta Reč koja je jednom došla da živi MEĐUnama sada je došla da prebiva u nama!

Sretan je taj dan za nas kada je u istoriji večnosti Bog posegnuo za

112

četiri ugla nebeskih oblasti − večnosti i neograničenosti − i obuhvatiosvu slavu, svu milost, svu ljubav, milosrđe i istinu i onda čudomutelovljenja, umotao ih sve zajedno i stavio ih u naručje jedne device ujednom svežnju vrhunskog detinjstva i nazvao Njegovo ime ISUS, jer jeOn trebao spasti izgubljeni svet od njegovih greha!

On je nas život. On je naše Isceljenje. On je naša snaga. Ne ta rečštampanih stranica; ne naša pogrešna tumačenja te pisane reči; već taREČ UČINJENA TELOM − TA ŽIVA REČ − ta Reč Božja koja jejednom prebivala među nama, ali sada je ta živa Reč koja prebiva unama! To je ta Reč koja je On i koja i mi možemo isto postati kad Onživi u nama; jer strujanjem Njegovog božanskog života mi se menjamoiz slave u slavu. Kada se probudimo, bićemo kao i On!

Mnogi su uzeli nekoliko Njegovih rečenica i izgradili čudesne propovediod njih. On je postao u velikoj meri jedan ideal − jedan Uzor za našeživljenje i jedan primer za naše vladanje. Međutim, to je jako dobrodokle to ide, ali tome zaista nedostaje taj znak gornjega zvanjaBožjega u Hristu Isusu. Ono što je On rekao bilo je božansko otkrivenješta je On. Stvari koje je On govorio i činio bile su samo spoljašnjemanifestacije te blistave slave veličanstvenog dinamičnog uzroka, štoje On sam.

Pavle nije molio za mudrost da zna više o Njemu; nego je iz dna duševapio: "Sve držim za štetu... da bi mogao poznati Njega i silu Njegovoguskrsenja!" To je ono ŽIVOTNO JEDINSTVO SA HRISTOM koje jenužno u našim životima. Mi moramo stati sa našim naprezanjem dapostanemo "kao On" Nije potrebno provoditi duge sate u čitanjuživotopisa jednog cara kada ste vi, najzad, u njegovoj vladarskojprisutnosti.

Ta žena kod samarjanskog studenca bila je veoma zainteresovanakoja je to gora na kojoj su se oni trebali moliti Bogu. Da li je to na gorijerusalimskoj, po Jevrejskom; ili na gorama Samarjanskim, kako su

113

tvrdili Samarjani? Isus joj je rekao..." Ide čas kad se nećete moliti Ocuni na ovoj gori ni u Jerusalimu..." ide čas i već je nastao kada će sepravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom; jer Otac hoće takovihbogomoljaca. Bog je Duh; i oni koji mu se mole, duhom i istinom trebada se mole."

ON JE NAŠ ŽIVOT

On sam je taj život! To nije umno razumevanje, ili intelektualnoodobravanje ove činjenice, koja donosi neizrecivu radost srcu hrišćana.To je ISPROBANA stvarnost toga što prožima naš duh saoslobađanjem Njegove božanske sile i života. To je preplavljenje togaduha, života predanih Hristu sa tim Svetlom sveta, koje je sam Hristos!

Sva stvorenja uzdišu za svojim obećanim oslobođenjem! "Jer čekanjetvari čeka da se jave sinovi Božji... Jer će se i samo stvorenjeosloboditi od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božje." (Rim.8,19−23). Kada na kraju naši "krčazi" budu razbijeni, Njegovo svetlo ćese zasjati još slavnije nego svetlo podnevnog sunca! To će biti tootkrivenje o Svetlu sveta, koje je Isus, manifestovan kroz životeNjegove predane i odane dece!

Bilo je vreme kada je prisutnost i sila Božja simbolizirana(predstavljena) jednim drvenim kovčegom. Ti su dani prošli. GOSPODje napisao svoj zakon u našim srcima. Utelovljeni Hristos je stupio natron u životima dece poslušnosti. Klicanje je već počelo da navireiznutra i kada na kraju taj poklik izađe, jerihonski zidovi ovoga sveta ćese survati! Upravo kao što je tamo bila zapanjenost i užas na licimajerihonskih stanovnika, tako će i svet stajati u čudu i stravi na pojavusinova Božjih.

Ta pojava nije od njih; ona je od Hrista! Ta pisana Reč izjavljuje to i

114

svaki simbol i senka objavljuju to! Taj drevni prorok video je to pomoćunadahnuća kao kroz teleskop i govori na čistom i jasnom jeziku o tomtrijumfu Gospođa i o toj slavi javljanja sinova Božjih. Jovan u Otkrivenjuvideo je to kada je bio u duhu u dan Gospodnji na tom usamljenomostrvu Patmos. Otkrivenje koje gori unutar duha čoveka neizmernoprevazilazi bilo kakvu slavu ili javljenje rođeno spolja, zato jer to svetloiznutra sija! Bog je sam svoj tumač i On to čini jasnim!

Ta obećanja u pogledu Isusa ne samo da uključuju šta će On činiti, većtakođe šta će On biti. To čudo Njegove milosti nije tek samo šta će Onučiniti za nas, već šta će On učiniti u nama. To bi bilo predivno, zaista,da je On došao da nam pokaže plan po kome bi mi mogli naćispasenje, ali to je neizrecivo dragoceno kada mi shvatimo da je ONUMRO DA POSTANE TO SPASENJE! Zar bi mogao čovek primitispasenje, a odbaciti Spasitelja? Postoji li tako nešto kao hrišćanstvobez Hrista? Zar bi neko mogao nekad biti duhovan, bez Duha? To jeono zašto nam naši crkveni obredi ne koriste ništa; iako ih je čovekučinio zamenom za Njegovu prijatnu prisutnost i pokušao je da nađesvetinju svom ranjenom duhu u toj ceremoniji. On je često puta timezatvorio vrata za ulaz Cara slave!

Jedna istina, koja stoji veoma istaknuta u službi i životu našegaGospoda je ta privilegija napredovanja i rasta u milosti i poznavanjustvari Božjih! Apostol Pavle u čijem duhu je prebivao taj živi Hristos,objavio je tu istu slavnu istinu i napominje nas da se damo nasavršenstvo. To savršenstvo nije razvoj ljudskog razumevanja; niti je toneko umnožavanje intelektualnog znanja što se tiče proroštva. To je,svakako, to nezadrživo naviranje poznavanja samoga Hrista dajućinam razumevanje srca srazmerno sa našom duhovnom sposobnošćuda Ga primimo.

Rast hrišćanskog života je, u stvarnosti, povećavajuća manifestacijaNJEGOVOG ŽIVOTA. Kao i u prirodnom svetu identitet neveste segubi u ženiku. Tako je to sa Nevestom Hristovom! Ona doslovno

115

postaje sudeonik te božanske Prirode. "Onaj koji veruje u mene, iznjegovog tela poteći će reke žive vode."

Talasi ove božanske bujice uskrslog života preplaviće telo, dušu i duh.I te božanske vrline našeg ljubljenog Gospoda će poništiti i uklonitiapsolutno sve što smo primili pod prokletstvom zakona. Ovo proviđenjeuključuje i ISCELJENJE.

Ono znači više nego ISCELJENJE, to je besprekidno ZDRAVLJE! Onoznači neprestano delovanje BOŽANSKOG ŽIVOTA U NAMA.

HRISTOS JE SVE

O da bi ovce Njegove paše, koje su tako okrutno bijene silamaokolnosti i okoline, mogle još jednom čuti glas tog dobrog Pastira gdegovori: "Dodite k meni!" Kako nas jedna nebrojena vojska "raznihverovanja" okružuje, i sa kakvim nastojanjem oni proklamiraju njihovedogme i svoja lična tumačenja! "Božanski iscelitelji" reklamiraju svojurobu; i svoje metode, ovakve ili onakve. Kao da se naš Gospod možetačno ubuhvatiti, proračunati i klasifikovati u svom delovanju − ti ljudi supoput onih koji žele prodavati sunčano svetlo zapakovano u konzerve.Nije li neko lepo zbunjen sa tim mnoštvom nametljivih glasova kojiodjekuju sa svih strana, objavljujući čas ovu, čas onu moć!

Kakve su zahteve u stara vremena postavljali sadukeji i fariseji prednarod pre nego što bi bili primljeni od tih sila koje su postojale! Od njihse zahtevalo da daju desetke gde bi to moglo biti dokazano da su dali.Moraju se javno moliti, moraju učiniti ovo i moraju učiniti ono. Sapropisima oni su ih svezali i sa lancima obreda oni su ih zarobili. Alikada je Isus došao, On je raščistio njihovo tradicionalno verovanje. Onje izvrnuo puna kola tih njihovih propisa i predrasuda koja su natovarili.On je pokazao kako ne uvažava njihove subotnje zakone i iscelio je

116

ljude, jer su oni trebali da ih se On dotakne bilo to na ovaj ili na onajdan. Njegov nežni poziv bio je upravljen srcima patnika, grešnika ipotištenih!

"Dođite k meni!" rekao je On. To je bilo sve. Oni su trebali položiti svojeglave na Njegove grudi. Nije bilo potrebno da idu kroz ova vrata ili krozona vrata, jer tada su bila samo jedna Vrata od kad je Isus došao. Bioje samo jedan put. Bio je samo jedan život. Bilo je samo jednospasenje i to je bilo u tom Spasitelju! Oni su došli direktno k Njemu.Tada se izlilo iz Njega u njih, iz Njegovih neograničenih izvora sile tajživot, zdravlje, snaga, radost i mir! On je bio njihovo sve! Oni nisutrebali ništa pored Njega. Bilo da je neko bio samopravedni Nikodem,ili jedna bedna, slomljena Marija Magdalena, On je bio taj neograničeniizvor večne potpore. I u Njemu oni su nalazili svoje potrebe!

Kako smo mi samo pokušali biti intelektualni! Sa kakvimdostojanstvenim frazama i beznačajnostima smo ogrtali Osobu našegblagoslovenog Gospoda! A onda sa kavom naizgled oštroumnošću idarovitošću smo kopali naše sopstvene studence jedino da bi smootkrili da su vode u njima bile gorke i nisu se mogle piti. Mi smoizgradili napuknute cisterne i gle, njihove vode su presahnule!

U toj "daljnjoj zemlji" ni jedan bludni sin ne može nikad shvatitiugodnost počivanja i mira koji mi uživamo u Očevoj kući. Pustiti čovekada boravi u svinjcu, iako mu damo časopis ili priručnik sa naslovom"Kako biti sretan, zdrav, dobar, itd.", neće ga nikad izvući iz tog smradanjegove okoline, niti doneti u njegovo najdublje biće taj mir za kojim onu svom srcu žudi! Niti će njemu to što god koristiti da sedi u pokornostii sluša predavanja o lepoti tog sveta napolju, pomešano sa maložestokog karanja radi toga što je dospeo u škripac u kojem se nalazi.

Ne, samo jedna stvar postoji! On, što kao vi i ja, mora odlučiti u srcu iizjaviti: "Ustaću i idem k mome Ocu!" A onda kao ta žena koja je imalatečenje krvi, progurala se kroz to mnoštvo naroda do njenog Gospoda,

117

i mi moramo se brobiti kotz gomilu naroda koji se prepire i gloži, dokkrčimo svoj put kroz ovu ili onu grupu, sve dok ne stanemo licem k licupred tim večnim mirom − samim Gospodom Isusom Hristom! Tasvetlost sa Njegovog milog lica greje srce i vrata našeg duha širom seotvaraju da puste "TO SVETLO SVETA" unutra.

A SVI KOJI GA PRIMIŠE

On kaže: "Daj mi svoj jadni, slomljeni i upropašteni život, a za uzvrat jaću ti dati moj. Daj mi svoju slabost − izgažen i izobličen čovekovomnečovečnošću prema čoveku i tom okrutnošću grešne okolnosti − dajto meni, a ja ču ti dati moju hrabrost, moju snagu, i moju silu! "Ja samumro da bi ti mogao živeti; i sada kad ti umreš sebi, ja živim u tebi! Jasam se predao volji Božjoj za tebe; a sada ti se možeš predati −apsolutno i potpuno − volji Oca kroz mene!"

Mi smo napustili Boga u neposlušnosti (po Adamu svi umiru) i vraćamose u poslušnosti (po Hristu će svi oživeti). Mi se vraćamo natrag poddirektno staranje i čuvanje našeg Stvoritelja! Na tom slavnom i večnomBožjem cilju − u toj Zemlji beskrajnog dana − neće biti potrebno sunceniti mesec, jer je samo Jagnje tamo Svetlo! To svetlo koje rasvetljujeNebo je to Svetlo koje rasvetljuje Duha. Mi trebamo tražiti − ne"neonsko svetlo" − već "Svetlo Jagnjetovo!"

U krajnjem razmatranju, mi možemo izbaciti − ili na drugi načinodgurnuti − većinu tih st−vari koje smo bili uceni da činimo − činimo!Zašto se trudimo da zapalimo naše male fenjere dok sunce žarkosvetli? Zašto mi pokušavamo da odguramo okean natrag kada je našnebeski Otac odredio da sila gravitacije i privlačnost meseca će toučiniti sa savršenom lakoćom? To je poznata volja Božja da Njegoveovce ne lutaju u slepom sujeverju, tražeći prvo ovo, a onda ono kaoizvor isceljenju. Njegova je zelja da svaki pojedini od Njegovih malih

118

dođe u izravan kontakt i živi u jedinstvu sa Hristom da svi mogu doćiOcu.

Ipak − kako žalosno zvuči taj izveštaj! Ka svojima dođe i svoji ga neprimiše. On je bio to svetlo koje sija u tami i tama ga ne obuze. On jebio ispunjenje svake proročke izjave, a ipak ti proučavatelji proroštavanisu Ga prepoznali. On je pozivao ljude koji su bili u potrebi, ali oni suse oglušili o Njega i pošli za sujeverjem i izmišljotinama. On je daosebe u otkup za mnoge; ali je bio prezren i odbačen od ljudi − bolnik ivičan patnjama.

Nije li to čudo da je On stajao pod razgranatim drvećem Vitfage iplakao: "O Jerusalime, Jerusalime, ti što ubijaš proroke i zasipaškamenjem poslane ka sebi, koliko puta htedoh da skupim čeda tvoja,kao što kokos skuplja piliće pod krila i ne hteste! Gle, ostavlja se vašakuća pusta. Jer vam kažem, da me nećete videti od sada, dok ne dođeda rečete: Blagosloven da je Onaj koji ide u ime Gospodnje." (Mt.23,37−39).

U svom slepom neznanju i sujeverju oni su znali šta je On rekao, akamoli šta je mislio. On je govorio o Hlebu koji je On bio, a sve o čemusu oni mogli misliti bila je ta mana koja je padala sa neba na taj užarenipustinjski pesak vekovima ranije. On je govorio o Rekama žive vođe −ta voda koja je On sam bio − ali oni nisu mogli sebi zamisliti ništa osimizlivanja malo vođe na gomilu kamenja koje su oni zvali oltar. Kakoslično čovek − čak i danas − u6iniče bilo šta osim jednostavno PRIMITIGA!

IZVOR SLAVE

Primanje Njega znači davati Njemu pravo nad svojim pravom! Srcekoje se otvara VLADAVINI HRISTOVOJ stupa u stvarnost Njegove

119

prisutnosti. To je, kao što je to bilo, da u tom srcu lav i jagnje ležezajedno. Mi hodimo sa Njim u nebeskim mestima. On govori i zvukNjegova glasa je tako milozvučan, da ptice prestanu pevati! Ta živa,uzbudljiva stvarnost Njegovog božanskog prebivanja izvire iz našegnajdubljeg bića kao neki izvor nebeske slave! To je bez naprezanja,ona upravo TEČE. Ona prožima svaki delić naše prirode; i mi nemoramo čekati dok se biserna vrata ne otvore pre nego što budemozahvaćeni divljenjem, hvaljenjem i slavljenjem! Kada duh čovekovpodigne zastavu bezuslovnog predanja, telo je kapituliralo i Gospodživota je Vladar. Hristos je sve u svemu; i kroz naše biće sve što jeHristos bio, On sada postaje u nama!

Mi pijemo od Njegovog života, Njegovog isceljenja, Njegove milosti, iNjegove snage.

Njegova savršena ljubav je izbacila sav strah napolje i mi se učimopoznavati NJEGA kao jedinoga premudroga Boga, pravog posrednikaizmeđu Boga i ljudi, čoveka Isusa Hrista!

U njemu mi nalazimo našu potpunost; i mi se okrećemo od tog očajnogupinjanja, umoljavanja ka shvatanju da u nalaženju Njega nije samoživot i mir, već da to takođe donosi neprestanu sigurnost, da onaj ukome prebiva ovaj Hristos Božji, poznaje Njegovo blagostanje,blaženstvo, i nebesku radost, kad iz njegovog najdubljeg bića on imaprednost da uživa to strujanje reke žive vode koja izlazi od tronaBožjega, a čiji krajnji cilj je da teče natrag u Boga.

Ako, možda, iskušenja na tom putu postanu teška; mi se učimo danalazimo našu dovoljnost − ne u ljudskom dostignuću − već u toj veri,VERI GOSPODA ISUSA HRISTA, koja kroz ljubav radi; i koja ćesavladati svaku poteškoću, bilo to telesnu, materijalnu ili duhovnu. Ovadovoljnost se može naći samo u delovanju unutar prebivajućeg Hrista,jer u Njemu su i kroz Njega ispunjene sve naše potrebe.

120

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

121