UNIVERZITET U NIŠU

FILOZOFSKI FAKULTET

DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

ISTORIJA SREDNJEVEKOVNE FILOZOFIJE II

Sv Maksim Ispovednik - ,,400 glava o ljubavi’’

student: mentor:

Ivana Petrović Dr Sladjana Ristić Gorgiev

Page 1

O Ljubavi, ne ovozemaljskoj, ne ‘’o ljubavi prema’’, već o Ljubavi po sebi, jedinoj koja to

jeste, jedinoj istinskoj, o Ocu svevišnjem.

Sveti Maksim Ispovednik svoje spise počinje obraćanjem svetom ocu Elpidiju. U ovom

uvodu Maksim govori kako stoslovi koji slede nisu delo njegovog uma, već da je on sakupio

mudrosti iz svetih knjiga koje proučava, sažeo ih u izreke radi misaone preglednosti i blago

proširio. Takođe, Sveti Maksim naglašava da oni koji knjige čitaju da bi izrekli kritiku piscu i da

bi se pokazali mudrijim od samoga pisca nikada neće pronaći korisnost pročitanoga. Sa time se

zaista mogu složiti, jer i sama smatram da ukoliko nešto čitamo iz zadovoljstva mi možemo

spoznati velike mudrosti, ako ništa šire, možemo spoznati reči koje nisu valjane za nas same ili

pseudo-mudrosti, kojih se treba kloniti. Iz ovog razloga Sveti Maksim moli Elpidija da ove spise

čita sa radoznalošću i zanimanjem, da se potrudi da ih razume, jer veruje da misli koje je sakupio

nisu svačijem umu razumljive.

Kao i većina srednjevekovnih filozofa, Sv. Maksim smatra da vezani za zemaljsko ne

možemo spoznati postojanje Boga, već njegovo postojanje možemo spoznati kroz ljubav koju

prema njemu gajimo. Smatra da nas nada prema Bogu drži dalje od zemaljske pristrasnosti, a

bliže Bogu, jer ako se bojimo Božije kazne onda se suzdržavamo od uživanja u ovozemaljskim

strastima i oslobađamo se ljubavi prema njima, a ako se oslobodimo ljubavi te vrste onda naša

ljubav prema Bogu jača, čista i slobodna. Maksim još kaže da se i od tela naših moramo gnušati,

a dušu negovati, jer oni koji poistovećuju dušu i telo i Božije tvorevine sa Bogom samim nisu

ništa drugo do idolopoklonici, telo je čulnost i hrani se čulnim stvarima, dok se um hrani

idejama, koje su deo Božijeg uma. Uzdizanjem ka Bogu naša ljubav jača i trpi blaženstvo, a kada

duša dostigne stanje blaženstva za nju ovozemaljske stvari postaju nevidljive, jer duša tada

progleda umnim očima i skriva ono što su čulne oči isticale, Maksim to poredi sa time što mi

vidimo zvezde dok ne izađe Sunce, koje tada postaje jedino bitno. Kada svoje srce ispunimo

ljubavlju prema Bogu mi se samim tim oslobađamo svake mržnje, jer ljubav prema Bogu ne trpi

mržnju prema čoveku, zato što se iz ljubavi i straha prema Bogu istinome držimo njegovih

zapovesti, a jedna od njih kaže:,,Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe’’1. Sve ljude treba voleti

isto, jer su svi deca našeg Oca istinoga. Ne treba da sudimo bližnjima i da zlopamtimo njihove

zemaljske pogreške. Čovek, koji voli Boga, kaže Maksim, odnosno koji voli istinoljublje služi

1 Novi Zavet, Jevanđelje po Mateju - 22, 39

Page 2

Bogu, a čovek koji je vezan za zemaljske stvari i pohotan je da zadovolji svoje strasti i udovolji

zemaljskom telu služi tvari. Vrli čovek ne pravi razlike između dobra i rđava čoveka, već im

nesebično dariva po njihovoj telesnoj potrebi, jer je vrli čovek blizak Bogu po duhu, a Bog sva

svoja stvorenja podjednako ljubi, vrle ljubi jer su mu bliski, a pohotne jer koračaju u tami i jer im

je potrebno preobraćenje. Vrli čovek propoveda reči Božije i kloni se gneva. Ukoliko nas neko

uvredi mi smo skloni tome da probudimo u sebi gnev i da mu se zamerimo, ali ukoliko smo

sposobni da gnev iskorenimo iz svoje prirode i podnesemo svaku uvredu ili poniženje učinili

smo veliku korist sebi samima, jer sa gnevom iz naše duše isčezava i sujeta. Duša čista od strasti

je otvorena za Božiju ljubav, jer duša koja živi u bestrašću i veseli se Božijoj ljubavi je duša koja

se ne okreće ka zlu. Duša koja se trudom i odricanjem od zemaljskih strasti okupala Božijom

milošću i ljubavlju se tih dobara ne odriče ni kada je najveće zlo pogodi, to možemo videti i u

Isusovoj molitvi za svoje tlačitenje:,,Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine’’.2 Ne treba da se

žalostimo zbog prolaznih svetovnih stvari, već da na zemlji živimo anđeoski život, da ljubimo

Boga, naše bližnje i da našu dušu kupamo verom, nadom i ljubavlju prema Tvorcu. Sveti

Maksim kaže da svoja smrtna tela valja iznurivati postom i bdenjem, a potkrepljivati ga ljubavlju

i molitvama, da bi se u dušu našu uselio Božiji mir i mudrost, učvršćujući tu još i ljubav Božiju.

Moramo se suzdržavati od zlih misli i od sramotnih dela, jer ona skrnave našu dušu, koja mora

ostati čista, da ne bi upala u duh Uninija3. Takođe, zavist je jedan od mnogobrojnih grešnih

okova naše duše, zavisti se valja čuvati, uspehu braće i prijatelja svojih treba se srcem radovati,

nikako ih kleti i mrzeti, mržnja treba da se iskoreni iz duše i da ostane u umu samo kao znanje o

pojmu koji je suprotan ljubavi. Onaj koji voli i veruje u Hrista ne može mrzeti, jer je Hristov

zakon ljubav, a ukoliko ne želi da bude sam sebi uzrok kazne on te zakone ne krši, niti bilo koji

deo njegovog tela ili uma naginju ka kršenju tog zakona. Istinski ljubitelji Hrista ne vide mržnju

kao stvarnu mogućnost, već samo kao, kao što već rekoh, suprotnost ljubavi. Ni neprijatelje

svoje ne smemo mrzeti, već ih treba ljubiti, poštovati i moliti se za njih, jer ako Otac naš ne pravi

razlike, nego sva svoja stvorenja podjednako voli, kakvo mi pravo imamo da pravimo razlike i

ljubimo jedne, a druge kunemo? Ni o Gospodu ne smemo slušati klevete, valja pomoći neverniku

da shvati ko i šta je Gospod, nikako ne smemo ući u rasprave o njemu i ne smemo dozvoliti da

nas onaj koji klevete iznosi poljulja u našoj veri i da nam unese crva sumnje i ukalja ljubav

2Novi Zavet, Jevanđelje po Luki - 23, 343 Duh čamotinje

Page 3

prema Ocu istinome. Zaista je čudna i ne baš lako odgonetljiva Božija želja da mi, kada nas neko

udari po jednom obrazu okrenemo i drugi4 ili da ukoliko nam neko uzme haljinu, da mu

podarimo i ogrtač5, ali kada se promisli o tom zahtevu, to je i jedini način da se odreaguje u

takvoj situaciji, a da se gnevom ne ukalja duša. Ono što je i bitnije jeste da Gospod od nas traži

da tako postupimo da bismo svojom tpeljivošću i smirenošću pokazali velikost našeg Oca, koji

nas je tome naučio i ne bismo li pomogli grešniku da se preobrati i podveli ga pod veo ljubavi

Božije.

Strasti koje nas kaljaju jesu duševne i telesne, sa duševnim je teže izboriti se, jer je lakše

pružiti im zadovoljstvo. Duševne strasti hrane maštarije i sećanja, pa je to razlog zbog koga i

nehotice grešimo, ali nagone ka strastima ove vrste može ugušiti ljubav, istinska i čista, koja

odlazi Bogu i od njega dolazi. Telesne dolaze od spoljašnjih stvari i lako se rešavaju

uzdržavanjem. Obe vrste strasti naslađuju osećanja koja su usađena u dušu, a osećanja imaju

potrebu za naslađivanjem tek kada duša ispadne iz ravnoteže i napusti mir koji dobija

uzdržavanjem i poštovanjem zaveta ljubavi. Strasti i pohotu gasimo postom, koji nam pomaže da

pročistimo telo i da shvatimo da nam namirivanje požuda ne čini ništa dobro, dok nam molitva

čisti um i priprema ga za spoznanje istine.

Greh se rađa iz tri povezana akta, prvo sećanje navede um na prostu misao, odnosno na

greh, zatim se tu rađa osećanje strasti i ako ono opstane ono navodi um na pristanak i greh

delom. Upravo iz ovog razloga mora se um pročistiti, da onaj koji je pošao putem svetlosti ne bi

vučen sećanjima opet prohodao u tami. Kada se um pročisti od svih strasti onda nam je put ka

spoznanju tvari i ka poznanju Svete Trojice očišćen.

Naše čulno oko privlače telesne lepote, dok naše umno oko privlače bestelesne, nevidljive,

umne, odnosno duševne lepote. Dobro je odolevati telesnim lepotama, ali je još bolje i čini nas

još vrlijim ukoliko ne samo telesno, već i misaono odolevamo istima. Misli treba da nam budu

očišćene od misli na greh kao mogućnost i stvari valja videti upravo onakvim kakve one zbilja

jesu, jer nas preterivanje u bilo čemu čini poročnim, a blagost i prostota vrlim. Ukoliko neko

nešto voli on je rad da tome i služi, tako da je umnije voleti Boga i činiti ono što je njemu milo,

4 Novi zavet, Jevanđelje po Mateji - 5, 395 Novi zavet, Jevanđelje po Mateji - 5, 40

Page 4

nego voleti telo i služiti čulnom svetu, a i Božija zapovest nam kaže da ljubimo Gospoda Boga

svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom6.

Još jedan put ka očišćenju od strasti jeste odricanje od samoljublja, jer sa samoljubljem

dolazi i slastoljublje, zato što dolazimo u iskušenje da zadovoljimo svoje telo, zato što se

samoljublje svodi na samosažanjenje. Telo nam je dato da nam bude umu sluga, ali mnogi od nas

pre hrane telo i strasti, no um i dušu. Čula valja zanemariti i potisnuti, jer upravo ona izazivaju

um na pristanak na pohote. Tela naša smrtna valja zadovoljiti, ali zadovoljiti samo puke potrebe,

grejati ih i čuvati onoliko koliko je potrebno da nam budu dobre sluge, ne treba im davati više od

onoga što im je potrebno, da ih ne bismo razmazili, jer čula se često ne umeju zasititi, uvek traže

više, pa telesne potrebe i uživanja onda nadvladaju umne potrebe, a ukoliko se to desi mi smo

pali u ropstvo čulnoga sveta. Maksim kaže da se treba držati zapovesti, molitve i božanskih

dogmi, da bismo postigli bestrašće i stekli poznanje. Tugom, uživanjima, strašću duša se vezuje

za čulost, međutim, oslobađanjem od ovoga duša postiže besmrtnost. Oslobađanjem od čulnosti

oslobađamo dušu ropstva i time dolazimo u prirodno stanje, jer smo svi rođeni kao slobodne

duše, ali okovane smrtnim telom, koje nas kuša strašću i ne dozvoljava da nesmetano hodimo ka

miru i poznanju. Međutim, čulo ne mora da bude nužno loše, ukoliko čulo iskoristimo kao most

između uma i čulnog sveta, čula mogu biti put do spoznaje čulnog sveta i omogućti nam da stvari

vidimo onakvim kakve zaista jesu, bez pristrasnosti i umnim očima, ne samo čulnim. Moramo

videti umnim očima i razlikovati zle stvari i zla dela, jer nije sama hrana zlo, već je zlo prejedati

se i još nije greh rađanje dece, već je greh blud. Preterivanje u hrani podstiče raskalašnost, a

srebroljublje mržnju prema bližnjima, a od obe stvari moramo se sklanjati.

Grube i zlobne reči svojoj braći ne smemo upućivati, jer ni sami nismo kadri trpeti zlobu.

Treba da budemo velikodušni, jer milošću hranimo tuđe duše i otvaramo njihova vrata za nas i

Gospoda, a nas same oslobađamo gneva i uništavamo isti ljubavlju i razumevanjem braće.

Ukoliko se na nas spusti milost Hristova dostižemo potpunu duhovnu slobodu. Ne smemo suditi

braći svojoj po delima, jer ni mi sami nismo bezgrešni, ne sudite ništa pre vremena, dok ne dođe

Gospod7. Ukoliko i govorimo o gresima brata svoga mi moramo govoriti bestrasno, da bismo ili

njemu pomogli da se ispravi ili da bismo pomogli nekom drugom da ne počini isti greh. Ne

smemo govoriti o tuđim gresima ni iz kog drugog razloga osim iz ova dva, jer su drugi razlozi 6 Novi zavet, Jevanđelje po Mateji - 22, 377 Novi zavet, I Korinćanima – 4, 5

Page 5

ruženje ili podsmevanje bratu o čijem grehu govorimo, a time ćemo posramiti sebe sama i

nećemo naići na Božiju samilost.

Valja ispuniti uho duhovnim rečima i tako udaljiti nečiste pomisli od uma, time svoje

osobine približavamo Božijim osobinama, blagosti i mudrosti. Um treba usmeriti na mislene

stvari, jer se tako um i duša slade. Kada se umni deo duše zaokupi Božijim stvarima, onda i

delatni deo duše postaje Božije oružje i služi upravo njemu u višim ciljevima. Mudar i dobar

čovek teži da očisti svoju dušu od svake prljavštine, dok čovek okorele duše nema saosećanja ni

prema svome dobrotvoru. Maksim kaže da čoveka okorele duše ne možemo preobratiti ukoliko

ga ne podvrgnemo strašnim mukama. Ja se ovde sa njime ne slažem, jer mislim da je onima koji

su skrenuli sa pravog puta potrebna ljubav da bi se preobratili i vratili na pravi put, treba im

razumevanje i dobrota, a ne bič i batina. Maksim kaže da se svaki greh čini zbog uživanja, a

svako praštanje zbog tuge i zlopaćenja. Ja se ne mogu složiti sa Maksimom u mnogim stvarima,

jeste činjenica da se ljudi Boga sete uglavnom u najgorim trenucima svoga života i da se tada

pozivaju na njegovo ime i mole za pomilovanje i oprost, ali kakav bi to bio Bog ako samo tada

gleda svoja stvorenja? Ukoliko nas i sam Maksim uči da svakog čoveka treba da volimo

podjednako, zar bi Bog bio rad da kazni svoje stvorenje i da razlikuje u darivanju dobrog čoveka

od lošeg? Da svoju moć umesto na njegovo preobraćenje i ‘’otopljavanje leda oko njegove

duše’’ usmeri na njegovo kažnjavanje?

Nisam sigurna da li je u pitanju loš prevod, jer su mi sva četiri stoslova bila iz različitih

izvora, ali naišla sam na puno kontradiktornosti u ovom delu. Međutim, s obzirom na vrstu dela,

odnosno na to da je Maksim kao svoje izvore koristio različite svetovne knjige iz kojih je

prikupljao mudrosti ostavljam mogućnost da je smatrao mudrima različite misli, ali ih nije

prilagodio jedne drugima. Ovo delo je zaista vrsna zbirka mudrosti, od kojih je većinu moguće

upotrebiti kao pravila kojima bismo se u životu vodili, iako izgleda pasivno i kao da se pisac vrti

oko jednog te istog smisla, koji se samo izražava sličnim rečima. ‘’400 glava o ljubavi’’ je, po

mom mišljenju, dobar pokazatelj mišljenja srednjevekovnih filozofa, koji su posve bili okrenuti i

posvećeni učenjima o Bogu.

Page 6

LITERATURA:

1. Sveti Maksim Ispovednik ,,400 glava o ljubavi”

2. Novi zavet

Page 7