Бранко Миљковић,,Свест о песми”

Интерпретација књижевног дела

Бранко МиљковићБранко Миљковић (1934-1961),

књижевник, лиричар, снажног инетелектуалног погледа на свет , чија је основна преокупација драма егзистенције и њен филозофски аспект. Преводио модерне руске и француске песнике. За књигу Ватра и ништа добио је Октобарску награду Београда 1960. године.

Дела: збирке песама – Узалуд је будим (1957), Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961), Смрћу против смрти (1959, са Б. Шћепановићем).

Свест о песмиРеч ватра! ја сам јој рекао хвала што живимтој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривимпод челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.А колико птица и звери у крви мојој преноћи!Можда изван мога срца и нема песме,јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;И птица у паклу кроз тужну ми главу.О горко море за моје беле лађекроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречавада отпутујем у себе ко у непознато,где ако не нађем себе и смисао што спасаванаћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим .Реч смрт! хвала јој што ме још не пречида волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.

Верујем, да бих могао да говоримда изађем из себе с надом на повратак,макар кроз пустињу до места где горим, макар кроз смрт до истинских врата.

У погрешном распореду речи утешно времеможда ћу наћи. Или ћу открити како је бесциљно љубим ко киша, као време,ко онај што мења речи а не свет скровити.

Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем,та песма без завичаја, та птица без гора,да смрт своју не издам, да живим док умрем.

Онај ко пева не зна да ли је то љубав или смрт. Када мирис помери цвет,где је цвет, да л тамо где мирише са рубасвета пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

Свака је песма празна и звездана,Ни бол ни љубав не може да је замени. Она је све што ми оста од неповратног дана,Празнина што пева и мир мој румени.

Песмо празна и звездана, тамо,Твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, Ако га уберем оставља ме самог ,Ако га напустим за леђима ми цвета.

Једна од песничких творевина која

сублимише рефлексије о поезији јесте и Свест о

песми. У овом делу наилазимо на величање

ватре, крви, жудње и смрти.

Ватра је онај унутрашњи жар бића који рађа све (реч, слику,

емоцију, сећање, имагинацију, мисао). Све што је изван поља те унутрашње

ватре бива или јесте заборав, ,,пепео”. Док је

дејства ватре, има и речи, има и песме.

Крв је ватра која пева; крв је живот, страст, и

жудња која тражи смисао у ономе што је

изван бића.

Жудњу симболишу визије које, по

песнику, оличавају ,,беле лађе”

које броде по створеној песми.

Смрт је негација ватре, а одсуство те исте смрти могућност да човек и даље изговара речи. Речима он исписује и потврђује себе да још јесте ватра, још крв, још жудња, реч и песма.

Миљковић истиче истину по којој песник стално избива из себе јер ум, имагинација, чула и језик се везују за нешто

присутно, али и нестварно, одсутно, које је иза неког невидљивог зида, у даљини. Међутим, након идења ,,кроз

пустињу до места где горим”, биће песника се изнова враћа себи, опет почиње да станује у себи.

Смисао песме, мисли песник, није у чврстој логици и правилном реду речи у песми, већ у погрешном распореду речи, који само поезија познаје и признаје. По њему, права песма је без правог завичаја, као ,,птица без гора”. Она више и не казује песника, већ мисли себе саму. И све што јој је претходило више није битно за њу јер одређено замењује неодређеним, тј. материјлно раствара, дематеријализује јер све што постоји тежи нејасности.

Песник, док пева, исказује занос душе и ума. Док пева, не зна је ли то љубав или смрт, односно присуство или одсуство, јер се у песми све разлике и удаљености поништавају. Поезија узима ствар у њеној нематеријалности, само у ономе што се замишља и слути. Одсуство предметне стварности се остварује умом песника и води у неку празнину песме. Њу ће попунити језик, звук, илузија, сећање, слика песме, читаочево искуство.

Извори:- КЊИЖЕВНОСТ И СРПСКИ ЈЕЗИК Приручник за ученике гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић и мр Предраг Лучић- ЧИТАНКА са књижевнотеоријским појмовима, за IV разред средње школе, мр Љиљана Николић и Босиљка Милић-http://sr.wikipedia.org

Аутор презентације: Немања МарјановићПрофесор (ментор): Драгана Ранђеловић