Sveti Nikolaj Ohridski i Žički   

Prvi Božji Zakon   

  •    Uvod  

•    Prva Božija Zapovest ‐ ʺJa sam Gospod Bog tvoj nemoj imati drugih bogova uza 

Me.ʺ  

•    Druga Božija Zapovest ‐ ʺNe obožavaj nikakav lik rezan...ʺ  

•    Treća Božija Zapovest ‐ ʺNe uzimaj uzaud Imena Gospoda Boga svojegaʺ  

•    Četvrta Božija Zapovest ‐ ʺŠest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan 

je dan odmora...ʺ  

•     Peta  Božija  Zapovest  ‐  ʺPoštuj  oca  svoga  i  mater  svoju,  da  bi  te  Bog 

blagoslovio...ʺ  

•    Šesta Božija Zapovest ‐ ʺNe ubij.ʺ  

•    Sedma Božija Zapovest ‐ ʺNe preljubi.ʺ  

•    Osma Božija Zapovest ‐ ʺNe ukradi.ʺ  

•    Deveta Božija Zapovest ‐ ʺNe svedoči lažno.ʺ  

•    Deseta Božija Zapovest ‐ ʺNe poželi... išta što je bližnjega tvojegaʺ  

  

Uvod   

Ovo  je zakon, koji dade Gospod Bog Savaot narodu preko velikog Svog izabranika i Proroka Mojseja na gori Sinajskoj: 

  1. Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova uza Me. 

2. Ne obožavaj nikakav lik rezan niti ikakvu sliku od onoga, što je gore na nebu, ili 

dole na zemlji, ili u vodi i ispod zemlje. 

3.  Ne  uzimaj  uzalud  Imena  Gospoda  Boga  svojega.  Jer  neće  biti  prav  pred 

Gospodom, ko uzme Ime Njegovo uzalud. 

4.  Šest  dana  radi  i  svrši  sve  svoje  poslove,  a  sedmi  dan  je  dan  odmora,  koji  je 

Gospod Bog posvetio. Posveti i ti sedmi dan Gospodu Bogu svome. 

5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da bi te Bog blagoslovio, i da bi dugo poživeo na 

zemlji. 

6. Ne ubij 

7. Ne preljubi 

8. Ne ukradi 

9. Ne svedoči lažno 

10. Ne poželi kuće bližnjega  svojega; ne  poželi  žene bližnjega  svojega; ni  sluge 

njegovog,  ni  sluškinje  njegove,  ni  vola  njegova,  ni magarca  njegova,  niti  išta  što  je 

bližnjega tvojega. 

  Zaista kratak  je ovaj zakon, ali njime  je mnogo  rečeno  svakome onome, ko ume da 

misli i ko traži spasenja duši svojoj.  Svaki  onaj,  ko  ne  usvoji  dušom  ovaj  prvi  Božji  zakon,  ne  može  prići  Hristu  ni 

Hristovom  zakonu.  Jer  ko  se  ne  nauči  plivati  u  plićaku,  ne  sme  se  puštati  na  dubinu; utopiće se. I ko najpre ne nauči koračati, ne sme  trčati; pašće  i slomiće se. I ko najpre ne nauči računati s jedinicama, neće nikad moći računati s hiljadama. I ko najpre ne nauči da sriče, neće nikad naučiti da tečno govori i čita. I ko prvo ne podigne temelj kući, uzalud će se truditi da podigne krov. 

I još jednom: ko ne ispuni zakon Mojsijev, uzalud će kucati na dvorac Hristov. A, evo, braćo, šta sve kazuje i znači ovaj prvi Božiji zakon, kad se izbliže razmotri, kad 

se dublje o njemu razmisli. Prva Zapovest 

  Ja sam Gospod Bog tvoj nemoj imati drugih bogova uza Me. 

  Ovo znači:  Jedan je Bog, i nema drugih bogova sem Njega.  Od Njega dolaze sva stvorenja, Njime žive i k Njemu se vraćaju. U Bogu je sva moć, i 

nema moći van Božje.  I moć svetlosti,  i vode  i vazduha,  i kamena  jeste Božja moć. Moć, kojom mrav mili, riba pliva,  i  tica  leti,  jeste Božja moć. Moć semena da  raste,  i  trave da diše, i čoveka da živi jeste Božja moć. Sva moć je svojina Božja, i sva stvorenja pozajmljuju svoju moć od Boga. Bog svakome pozajmljuje koliko hoće  i uzima natrag kad hoće. Zato 

kad tražiš moći traži je samo od Boga, jer Bog je izvor žive i strašne moći, i van toga izvora drugih nema. Ovako se moli Bogu:  

Bože Gospode, nepresušni i jedini izvore moći, obdari mene slaboga sa više moći, da bih Ti više mogao služiti. I daj mi mudrosti, Bože, da danu mi moć ne upotrebim na zlo, no na dobro svoje i svojih bližnjih, a na veliku slavu Tvoju.  

Amin. Pa onda, u Bogu  je sva mudrost,  i nema mudrosti, niti ma znanja  i najmanjega van 

Boga.  Svakoj  stvorenoj  stvari  Bog  je  pozajmio  nešto  od  Svoje mudrosti.  Zato  ne misli, brate, da je Bog dao mudrost samo čoveku, jer ćeš pogrešiti. Mudrosti ima i pčela i muva, i lasta i roda, i drvo i kamen, i voda, i vazduh, i vatra i vetar. U svemu ima Božje mudrosti, i ništa  ne  bi moglo  postojati  bez  imalo mudrosti.  Po mudrosti  Božijoj,  životinja  nasluti opasnost, i pčela pravi sat, i muva predoseća kišu, i lasta plete gnezdo, i roda zna za svoj porod, i drvo ume da raste, i kamen ume da ćuti i kristališe se, i voda zna da teče niz brdo i da leti u oblacima, i vatra da gori i svetli i da spava zaključana u svakoj stvari, i vetar zna da hodi svojim određenim putevima i donosi čistoću nečistoći i zdravlje bolesti.  

Zaista, niko nema svoje sopstvene mudrosti, koju  je on stvorio  ili rodio  iz sebe, negi sva mudrost  izvire  iz  jednog,  jedinog  izvora  svukolike mudrosti. A  taj  izvor  je u Bogu. Zato kad  tražiš mudrosti  traži  je samo u Bogu,  jer Bog  je  izvor žive  i strašne mudrosti,  i van toga izvora drugih nema. Ovako se dakle moli Bogu: 

Svemudri, Sveznajući Gospode Bože, obdari mene malomudrog sa više žive mudrosti Tvoje,  da  bih  Ti  više  umeo  služiti.  I  rukovodi  me,  Gospode,  da  dato  mi  znanje  ne upotrebim na zlo, kao Satana, no na dobro svoje i svojih bližnjih, a na veliku slavu Tvoju.  

Amin.  Pa onda, u Bogu  je  sva dobrota. Zato  i Hristos veli, da niko nije dobar osim  jedino 

Bog. Njegova dobrota uključuje Njegovu milost,  trpljivost  i opraštanje grešnicima. Svoju dobrotu Bog je pozajmio svakom Svom stvorenju. Zato u svakom stvorenju Božjem ima i Božije dobrote. Čak i u đavolu ima Božje dobrote, po kojoj đavo želi sebi dobra a ne zla, no po gluposti svojoj misli da će zlom doći do dobra, to jest, da će čineći zlo svim stvorenjima Božjim učiniti sebi dobro.  

O koliko je dobrote Božje u svakom Božjem stvorenju! U kamenu, biljci, u životinji, u ognju, u vodi, u vazduhu! Sva ta dobrota pozajmljena je od Boga, nepresušnog i bezdanog i strašnog izvora svukolike dobrote. Zato, kad želiš više dobrote ne išti je nigde do u Boga. Jer samo je Bog ima i na pretek. Ovako se, dakle, moli: 

Svedobri, Svemilostivi, Svtrpeljivi Bože,obdari mene zloga sa više Tvoje dobrote, da bi se od Tvoje dobrote zaradovao i zasjao, te da bih Ti više i bolje mogao služiti. Povedi me i održi, Gospode, da dobrotu svoju ne bih na zlo uputio, kao Satana, no na sreću i radiost i obasjanje svoje i svih bića Tvojih, s kojima u susedstvu živim. 

  I nemoj imati drugih bogova osim Mene, zapoveda Gospod.   

Na šta će ti drugi bogovi, ako imaš Gospoda Boga Savaota? Čim imaš dva boga, znaj, jedan od njih je đavo. A ti ne možeš služiti i Bogu i đavolu, kao što ne može jedan vo orati dve njive u isto vreme, i kao što ne može jedna sveća svetliti u dve kuće u isto vreme.  

Ne trebaju volu dva domaćina, jer će ga rastrzati; niti gori trebaju dva sunca, jer će je sagoreti; niti mravu trebaju dve kapi vode, jer će ga utopiti; niti detetu trebaju dve majke, jer neće imati nijedne.  

Ne  trebaju ni  tebi dva  boga,  jer nećeš  biti  bogatiji  no  siromašniji,  a  ti  ostaj  sam  sa tvojim  jednim  Gospodom  Savaotom,  u  Koga  je  sva  moć,  mudrost  i  sva  dobrota, nepodeljena, neiscrpna, beskonačna. Njega jedinog poštuj, Njemu se klanjaj i Njega se boj.  

A kad Mu se moliš, moli Mu se ovako:  Gospode  Bože,  Ti možeš  imati  berbrojno mnogo  stvorenja,  no  stvorenja  Tvoja  ne 

mogu imati više od Tebe Jedinoga Boga svoga. Razagnaj, Bože dragi, sve moje ružne misli i snove o drugim bogovima, kao što snažan vetar razgoni otrovni roj muva. Očisti moju dušu, osvetli  je,  raširi  je, Bože,  i nastani  se Ti  jedini u njoj kao car u  svojoj palati. To  će mene podići, osnažiti, uljuditi, popraviti i sovežiti.  

Slava Ti  i hvala,  jedini  Istiniti Bože, Koji  se uzdižeš nad  svima  lažnim božanstvima kao visoka gora nad senkama u bari.  

  Amin. 

Druga Zapovest   

Ne obožavaj nikakav lik rezan niti ikakvu sliku od onoga, što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi i ispod zemlje. 

  Ovo znači:  Ne obožavaj stvorenje kao Stvoritelja. Ako si se već uzdigao na goru visoku, na kojoj 

si  se  sreo  sa  Jedinim Gospodom Bogom, na  što  se obzireš na  senke u bari pod gorom? Kada  jedan čovek žudi da vidi cara i posle dugog truda uspe da izađe pred lice njegovo, na  što  se onda obzire  levo  i desno  i gleda po  slugama  carskim? Možda  se obzire  levo  i desno  iuz dva razloga:  ili zato, što ne sme sam da stoji u prisustvu cara,  ili pak zato, što misli, da mu sam car ne može pomoći? 

1. No, zašto  čovek ne  sme da  stoji  sam u prisustvu  cara Boga? Nije  li  taj  car u  isto vreme i  otac njegov? A ko se  još bojao, da stane licem u lice sa svojim ocem? Nije li Bog mislio o tebi, čoveče, i pre tvoga rođenja? Nije li te On doticao Svojim prstima i u snu i na javi, i kad ti nisi to ni slutio ni osećao? Ne misli li On o tebi svaki dan više nego što ti sam o sebi misliš? Zašto Ga se onda bojiš? Zaista ne bojiš Ga se ti kao čovek, nego kao grešnik.  

Greh je uvek trudan strahom. I porađa se tamo gde nije mesto ni njemu ni njegovom porodu. To je greh što odvlači tvoje poglede s cara na sluge. Među slugama grehu je lako; on tamo gospodari i piruje, u svome društvu. No ti treba da znaš, da  je car milostiviji do slugu. Zato ne obziri se, no slobodno pogledaj cara oca svoga. Carev pogled sažeći će greh u  tebi, kao što sunčev zrak sažeže otrovnog insekta u vodi, te voda postane čista i pitka. 

2. Ili misliš, da ti sam car ne može pomoći, te pogledaš i po slugama njegovim? Zaista, ako ti Bog ne može pomoći, sve Njegove sluge moći će još manje. Ne očekuju li 

sva Božja stvorenja pomoći od Boga; kakvu pomoć onda ti očekuješ od Božjih stvorenja? Ako se žedan ne može napojiti na jakom izvoru u planini, kako će se napojiti ližući kap po kap rose sa livade? 

Ko obožava lik rezan ili kakvu sliku? Onaj ko ne poznaje likoresca ili slikopisca – onaj samo  obžava  lik  i  sliku. Onaj ko ne veruje u Boga  ili ne poznaje Boga, primoran  je da obožava  stvari,  jer  čovek nešto mora da obožava. Bog  je  izrezao planine  i doline,  i  tela životinjska i biljna, i Bog  je naslikao livade i polja, i oblake i  jezera. Onaj ko to zna, odaje slavu i hvalu Bogu, kao velikom likorescu i slikopiscu, a onaj koji to ne zna odaje slavu i hvalu samim tim rezbbama i slikopisima Božijim. 

No  to  još  nije poslednji  greh. Najcrnji  je  greh,  kad  čovek  obožava  svoje  sopstveno delo, napravu svoga mozga i svojih ruku. Divlji ljudi istešu sebi boga iz drveta; pa mu se onda klanjaju i mole. No divljim ljudima da se i oprostiti. Njihova divljina njih opravdava. Prema njima  je pravi  i večiti Bog, snishodljiv  i milostiv, te one molitve, koje oni upućuju svojoj napravi od drveta, On prima kao da su Njemu upućene i šalje Svoju pomoć i zaštitu neprosvećenonj deci Svojoj. 

Ali  iam  i pitomih  ljudi, koj naprave nešto  svojim mozgom  ili  svojim  rukama, pa  tu svoju napravu  smatraju  božanstvom.  Ima  slikara,  koji  obožavaju  svoju  sliku  kao pravo božanstvo.  Ima književnika, koji napišu knjigu  i uvrte sebi u mozak da  je njihova knjiga bolja od neba  i zemlje, pa se onda klanjaju svojoj knjizi. Ima bogataša, koji nagomilavaju bogatstvo,  kao  hrčak  zimnicu,  pa  dignu  svoj  nos  i  oči  iznad  Boga  i Njegovog  sveta,  i klanjaju  se  svom prašljivom  i moljčanom bogatstvu. Tamo gde  su  čovekove misli  i  sve srce, tamo je i njegov Bog. 

Ako  jedan čovek posvećuje sve svoje misli  i sve svoje srce svojoj familiji,  i ne zna za drugog Boga, onda  je njegova familija za njega božanstvo. To su bolesnici duševni  jedne vrste. 

Ako li  jedan čovek posvećuje sve svoje misli i sve svoje srce zlatu i srebru, i neće da zna za drugoga boga, onda  je zlato  i srebro njegovo božanstvo, kome se on klanja dan  i noć, dok mu ne stigne i smrtna noć i ne zatrpa ga svojim mrakom. To su bolesnici duševni druge vrste. 

Ako  li  jedan  čovek usredsredi sve svoje misli  i sve svoje srce na  to da se digne nad drugim ljudima, da bude prvi, da prednjači pošto‐poto, da se slavi od drugih, sa se hvali od drugih,  i ako smatra sebe boljim od svih  ljudi na zemlji, od  svih stvari na nebu  i na zemlji, onda je takav čovek sam sebi božanstvo, kome on žrtvuje sve. To je bolest duševna treće vrste. 

Zaista, braćo, samo bolesne duše ne znaju za pravoga Boga. A zdrave su duše, zdrave od svoga poznanja  i priznanja pravoga  i  jedinoga Boga, Koji  je gospodar  i vladalac svih rezbi  i  svih  slika,  i  svih  familija  ljudskih,  i  svega  zlata  i  srebra,  i  svih  smrtnih  ljudi na temlji. 

Ako li neko napiše Ime Božje na hartiji ili drvetu, ili kamenu, ili po snegu, ili po blatu, ti poštuj  tu hartiju  i  to drvo  i  taj kamen,  i  sneg  i blato,  zbog  Imena Najsvetijeg, koje  je napisano po njima. No ne obožavaj ono, na čemu je Najsvetije Ime napisano. 

Ili  kad  neko  naslika  lik  Božji ma  na  čemu,  ti  se  pokloni;  no  znaj  da  se  ne  klanjaš materiji, na kojoj je Bog naslikan, no Živome i Velikome Bogu, na Koga te slika opominje. 

Ili kad neko  izgovori  jezikom  ili otpeva  Ime Božje,  ti  se pokloni; no  znaj, da  se ne klanjaš  ljudskome  jeziku  i  ljudskome glasu, no Živome  i Strašnome Bogu, na Koga  te  je ljudski jezik opomenuo. 

Ili kad noću pogledaš po veličanstvu zvezda nebesnih,  ti  se duboko pokloni, no ne klanjaj se stvorenju ruku Božjih, no klanjaj se Gospodu Svevišnjem, višem od zvezda, na Koga te presjajne zvezde opominju. 

I kad uveče klekneš da se moliš, reci: Gospode  Jedini, Tebe  Jedinoga poznajem, priznajem  i  slavim:  i kada mi dan otkrije 

svu krasotu Tvoju, kroz krasotu Tvojih dela i kada se noć ogrne tamnim plaštom i ostavi mene samog sa Tobom. 

  Amin. 

Treća Zapovest   

Ne uzimaj uzaud Imena Gospoda Boga svojega   

Šta? Zar ima nekoga, ko se usuđuje uzeti uzalud i strašno Ime Gospoda Svevišnjeg?  Kad  se  na  nebu  pomene  Ime  Božje,  Nebesa  se  prigibaju,  zvezde  uvećavaju  svoj  sjaj, Arhangeli  i  Angeli  počinju  pevati:  Svjat,  Svjat,  Svjat  Gospod  Savaot,  a  Svetitelji  i Bogougodnici padaju ničice.  

Ko  se  onda  od  smrtnih  usuđuje  pomenuti  Ime  Najsvetije  bez  trepeta  duše  i  bez dubokokg uzdisaja čežnje? 

Kad  je  čovek na samrti, pominji mu koje hoćeš  ime, nećeš ga ohrabriti, niti mu mir duši  dati. No  kad mu  pomeneš  jedno,  jedino  Ime,  Ime Gospoda  Boga,  ohrabrićeš  ga  i povratićeš mu mir  duši.  I  poslednjim  svojim  pogledom  blagodariće  ti  na  pomenu  tog melemnog Imena. 

Kad  čoveka  iznevere  srodnici  i prijatelji,  i oseti  se  sam u ovom beskrajnom  svetu,  i umoran na svom samačkom putu, pomeni mu Ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač otežalim nogama i rukama. 

Kada navale na  čoveka zli  susedi, pa ga  lažnim  svedodžbama dovedu do okokva  i tamnice, i pridobiju zle susede za sebe, a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni mu na uho Ime Božje. Zaista, u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze – mastilo nade i poverenja – i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta. 

Kad se čovek davi u dubokoj vodi, pa kad u odsutnom trenutku između života i smrti pomene Ime Božje, snaga njegova se udvoji. 

Kad  se naučnik muči, da  reši neku  tamnu zagonetku prirode,  i oseti  se prevaren u svima  kombinacijama  svoga  malenoga  razuma,  pomene  Ime  Božje,  svetlost  ozarava njegovu dušu i zagonetka počinje da se kazuje. 

O prečudno Ime Božije, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko. Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi te izgovorila nemarno, vodeno i uzaludno. 

  *** 

  Neki  kujundžija  seđaše  u  dućanu  na  tezgi  i  kujući  neprestano  upotrebljavaše  Ime 

Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija nekis lušaše sa ulice, i duša mu se uzmuti. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe napolje. A kad kujundžija izađe, hadžija se sakri i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija  izađe,  hadžija  ćutaše  i  činjaše  se  nevešt.  Vrati  se  kujundžija, malo  srdit,  i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija  izađe, hadžija  ćutaše  i  činjaše se nevešt.  

Kujundžija, besan od  ljutine, osori  se na hadžiju: „Vičeš  li  ti  to na mene, hadžijo,  i praviš šalu sa mnom, kad ja imam pune ruke posla?“ 

Odgovori mi hadžija mirno: „Zaista u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknuo, no ja tebe. 

Ko ima pravo više da se ljuti – Bog ili ti, kujundžijo?“ A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima.   

***   Neka vam, braćo,  Ime Božji, neprestano  treperi, kao kandilo, u duši, u mislima  i u 

srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog svečanog trenutka. Življaše neki Crnac kao rob u kući brloga čoveka, koji imađaše običaj u ljutini da ruži i 

huli Ime Božje. A Crnac beše smiren i blagočestiv čovek. I beše u beloga gazde pseto koga gazda  veoma  voljaše.  Pa  se  desi  jednoga  dana,  da  gazda  strašno  ružaše  i  huljaše  Ime Božije.  

Spopade  Crnca  muka  od  toga,  pa  uvati  gazdino  pseto  i  poče  ga  mazati  blatom nečistim. Vide ga domaćin, pa dreknu:  

„Šta to radiš sa psetom?“ „Ono što i ti sa Bogom“, odgovori Crnac mirno.   

***   A  u  jednoj  bolnici  na  jugu,  behu  doktor  i  njegov  pomoćnik  na  poslu  među 

bolesnicima  nerazdvojno  od  jutra  do mraka.  Pomoćnik  doktorov  imađaše  prljav  jezik, kojim kao garavom krpom prljaše sve i svakoga, ko mu na pamet dolazaše. Od njegovog prljavog  jezika ni Bog Savaot ne beše pošteđen. Jednoga dana poseti doktora neki njegov 

prijatelj  izdaleka.  Doktor  ga  pozva,  da  prisustvuje  operaciji  jedne  gnojne  rane  na bolesniku, a s doktorom beše i njegov pomoćnik.  

Prijatelju  beše mučno  na  stomaku  kad  vide  strašnu  ranu,  iz  koje  tecijaše  gnoj  sa ubitačnim mirisom. A doktorov pomoćnik neprestano psovaše. Upita prijatelj doktora:  

„Kako možeš slušati ovakve bogohulne reči?“ Odgovori doktor: „Ja  sam  navikao  prijatelju,  da  poznajem  rane  i  ono  što  iz  njih mora  da  ističe.  Iz 

gnojnih  rana mora gnoj oticati. Ko  ima gnoja u  telu, na otvorene mu  rane otiče; ko  ima gnoja  u  duši,  otiče  mu  gnoj  na  usta.  Moj  pomoćnik  psujući,  samo  otkriva  izliva nagomilano zlo, kao gnoj, iz duše svoje.“ 

  *** 

  O Svedržitelju, kako da Te vo ne ruži, a čovek Te ruži? Zašto si stvorio vola s čistijim 

ustima od čoveka? O Svemilostivi, kako da Te žabe ne psuju, a  čovek Te psuje? Zašto si stvorio žabu s 

plemenitijim grlom nego čoveka? O Svetrpeljivi, kako da zmija ne huli na Tebe, a  čovek huli? Zašto  si  stvorio zmiju 

bližom Angelima, nego čoveka? O Svelepi, kako da vetar, koji opasuje zemlju unakrst, ne uzima uzalud Imena Tvoga, 

a čovek uzima? Kako da je vetar bogobojažljiviji nego čovek? O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si  lepo, kako si slatko! Neka bi umukla 

usta zanavek, ako bi te izgovorila nemarno, vodeno i uzaludno. Četvrta Zapovest 

  Šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je dan odmora, koji je 

posvećen Gospodu Bogu.   

Ovo znači:  Šest  svetova  stvorio  je  Stvoritelj  i  u  sedmom  On  se  odmara.  Šest  svetpva  su 

privremeni, nemirni  i prolazni, a sedmi  je večan, miran  i neprolazan. Stvaranjem Bog  je ušao  i  vremenost,  no  nije  izašao  iz  večnosti. Tajna  je  ovo  velika,  i  o  njoj  se priliči  više misliti, no govoriti. Jer ona nije dostupna svakome, no samo Božjim izbranicima. 

Izbranici  Božji  nalazeći  se  telom  u  vremenosti,  dižu  se  svojim  duhom  do  osovine točka sveta, u kojoj je večni mir i blaženstvo. 

A ti, radi i odmaraj se. Radi, jer i Bog radi; odmaraj se, jer se i Bog odmara. A tvoj rad neka bude stvaranje, jer si čedo Stvoritelja. Ne ruši, no stvaraj. 

Smatraj  svoj  rad  kao  saradnju  Bogu.  Tako  nećeš  raditi  zlo,  no  dobro.  Pre  svakoga posla pomisli, da  li  će Bog  raditi  taj posao.  Jer, uglavnom Bog  radi  sve, a mi Mu  samo sarađujemo. 

Sve stvaroi rade neprestano. Neka te to obodri za tvoj posao. Gle, kad ustaneš izjutra, sunce je već uradilo mnogo – i sunce, i voda, i vazduh, i biljke, i životinje. Tvoj nerad bio bi uvreda svetu i greh pred Bogom. 

Tvoje srce i pluća rade dan i noć. Zašto ne bi i tvoje ruke radile? I bubrezi tvoji rade dan i noć. Zašto i tvoj mozak ne bi radio? 

Zvezde neprestano  jure, brže nego konj u  galopu, dan  i noć. Zašto bi  se  ti predao neradu i lenjosti? 

U  jednom  gradu  življaše  bogat  trgovac  sa  tri  sina. Beše  trgovac  vredan  i  gomilaše blago na tovare. I kad ga upitaše, na što će mu toliko blago i tolika muka, on odgovori:  

„Mučim se, da bi sinove osigurao, te da se oni ne bi mučili.“ A  to  čuše  sinovi,  i olenjiše  se,  i napustiše  svaki posao,  i po  smrti oca počeše  trošiti 

blago na tovare. Poželi otac da dođe iz onog sveta i vidi kako mu sinovi žive bez muke i znoja.  I Bog ga pusti,  te on siđe u svoj grad  i dođe svojoj kući. No kad zakuca na vrata, neko nepoznat otvori vrta. Upita otac za svoje sinove, i dobi odgovor, da su njegovi sinovi na robiji zbog nerada koji ih je doveo pijanstvu, i zbog pijanstva koje ih je odvelo svađi, i zbog svađe koja ih je  odvela palikućstvu i ubistvu. 

„Ah“,  uzdahnu  ludi  otac,  „ja  sam mislio  stvoriti  raj  za  decu, međutim,  ja  sam  im stvorio pakao.“ 

Pa zađe ludi otac po gradu i poče učiti sve roditelje: „Ne budite  ludi, kao  što  sam  ja bio.  Iz  ljubavi prema  svojoj deci  ja  sam  ih bacio u 

pakao.  Ne  ostavljajte  deci,  braćo,  nikakva  imanja.  Naučite  ih  radu  i  to  im  ostavite  u nasleđe. Sve ostalo bogataši, razdajte sirotinji pred smrt svoju.“ 

  *** 

  Zaista nema opasnije i dušegubnije stvari, nego dobiti veliko imanje u nasleđe. Budite 

ubeđeni, da velikim nasleđima više  se  raduje  đavo, no Anđeo.  Jer, ničim  đavo ne kvari ljude lakše i brže nego velikim nasleđima. 

Zato,  radi  i nauči  sovju decu da  rade. A  kad  radiš ne  gledaj u  radu  samo dobit,  i korist,  i uspeh. Nego gledaj u svome  radu  lepotu  i nasladu, koju  rad pruža kao  rad. Za jednu stolicu, koju stolar napravi, može dobiti deset dinara, ili pedeset, ili sto dinara. 

No,  lepota  i  naslada,  koju  jedan  nadahnuti  stolar  oseća  pri  tesanju,  i  struganju,  i glačanju,  i sklapanju drveta, ne da se ničim  isplatiti. To  je naslada, slična nasladi koju  je Bog osetio pri stvaranju sveta, pri  tesanju,  i struganju  i glačanju,  i sklapanju sveta.  I sav Božji svet imao bi svoju određenu cenu i mogao bi se isplatiti, ali lepota njegova i naslada Božija pri stvarnju sveta, nema cene i ne da se ničim isplatiti. 

Znaj, da ponižavaš  svoj  rad, kad misliš  samo o  svojoj materijalnoj koristi od njega. Znaj, da se takav rad ne da čoveku, ne ide mu od ruke; ne donosi mu očekivane koristi. I drvo se srdi na tebe i protivi ti se, kad ga ne radiš iz ljubavi, nego iz koristi. I zemlja će te omrznuti, ako je oreš ne misleći o njenoj lepoti, no samo o svojoj dobiti od nje. Gvožđe će 

te opeći, voda  će  te udaviti, kamen  će  te  zgnječiti,  ako  ih  s  ljubavlju ne gledaš, nego u svemu samo vidiš svoje dukate i dinare. 

Radi  nezainteresovano,  (bez  misli  o  koristi)  kao  što  slavuj  peva  svoju  pesmu nezainteresovano.  I  tako  će Bog  ići napred u  tvome  radu, a  ti za Njim. Protrčiš  li mimo Boga, i ostaviš li Boga iza leđa, tvoj rad doneće ti prokletstvo, a ne blagoslov. 

A sedmi dan odmaraj se. Kako  da  se  odmaraš? Gle,  odmor  je  samo  kod  Boga  i  u  Bogu. Nigde  više  pravog 

odmora nema u ovome svetu. Jer ovo je svet nemira, koa jedan vrtlog. Posveti  sedmi dan  isključivo Bogu,  i  tako  ćeš  se uistinu odmoriti  i novom  snagom 

zapojiti.  Sedmoga dana celoga misli o Bogu, govori o Bogu, čitaj o Bogu, slušaj o Bogu i moli se 

Bogu. Tako ćeš se uistinu odmoriti i novom snagom zapojiti.   

***   

Čovek neki ne potšovaše zapovest Božiju o praznovanju nedelje,  te produži subotni posao  i u nedelju. I dok se celo selo odmaraše, on se znojaše na njivi sa svojojm stokom, kojoj takođe ne davaše odmora. Ali iduće srede on klonu; klonu i  njegova stoka; pa kad celo selo beše na njivi, on seđaše kod kuće, premoren i mrzovoljan, očajan. 

Zato, braćo, ne budite kao ovaj čovek, da ne bi  i vi  izgubili snagu,  i zdravlje  i dušu. Nego  šest  dana  radite  i  sarađujte  Bogu,  s  ljubavlju  i  nasladom  i  strahopoštovanjem,  a sedmi  dan  ceo  posvetite  Gospodu  Bogu.  Zaista,  ja  sam  probao  i  znam,  da  pravo praznovanje nedelje čoveka oduševljava, podmlađuje i čini srećnim. 

Peta Zapovest   

Poštuj oca svoga i mater svoju,  da bi te Bog blagoslovio 

 i da bi dugo poživeo na zemlji.   

Ovo znači: Pre nego što si ti saznao za Gospoda Boga, znali su za Njega tvoji roditelji. Samo to je 

dovoljno da im se pokloniš i odaš hvalu i poštovanje. Pokloni se i odaj hvalu i poštovanje svakom onom, ko je pre tebe saznao za najviše Dobro u ovome svetu. 

  *** 

  Neki bogati i mladi Indijanac putovaše sa svojom pratnjom preko planine Hindukuša. 

Na  planin  naiđoše  na  nekoga  starca  gde  čuvaše  koze.  Siromašni  starac  skloni  se  ukraj druma  i  pokloni  se  bogatome mladiću. A mladić  sjaha  sa  svoga  slona  i  prostre  se  na zemlju pred starcem. Začudi se starac tome, začudiše se i pratioci mladićevi. A on će reći starcu: 

„Klanjam  se  tvojim  očima,  jer  su  one pre mojih  videle  ovaj  svet, delo  Svevišnjega; klanjam se tvojim ustima, jer su one pre mojih izgovorile Njegovo Sveto Ime i klanjam se tvome srcu,  jer ono  je pre moga zatreperilo od radosnoga saznanja, da  je otac sovju ljudi na zemlji Car i Gospod Nebeski. 

U  stepi  ruskoj  jedan  raskalašni  sin priveza  svoju mater pred  jedan  šator,  a on pod šatorom  pijančaše  sa  pokvarenim  ženama  i  ljudima.  U  tom  hajduci  naiđoše  i  videvši majku vezanu rekoše, da će je osvetiti odmah. A vezana majka viknu iza glasa i time dade nesretnome sinu znak da je u opasnosti. I sin se spase, a hajduci mesto sina isekoše majku. 

  *** 

  U Teheranu, gradu persijskom, življaše stari otac u kući sa dve zle kćeri. Ne slušahu 

kćeri oca  i  smejahu  se  savetima njegovim. Svojim prljavim životom uprljaše kćeri  čast  i obraz ocu svome. I otac im beše na dosadi kao zla savest. Jedno veče, kad mišljahu kćeri da otac spava, dogovoriše se, da mu priprave otrov i da mu dadu ujutru s čajem. A otac ču sve, i svu noć plakaše gorko i Bogu se moljaše. Ujutru ćerke mu doneše čaj i staviše predda nj. Reče im otac: 

„Ja znam vašu nameru  i udaljiću se od vas po vašoj želji. No neću se udaljiti vašim grehom, da bih vašu dušu spasao, no svojim“.  

Rekavši to, otac preturi čašu i prosu otrov i otide.   ***   

Sine, ne gordi se svojim znanjem, pred svojim neukim ocem, jer njegova ljubav više vredi no tvoje znanje. Gle, da nije bilo njega, ne bi bilo ni tebe, ni tvoga znanja. 

Kćeri, ne gordi se svojom lepotom, pred pogurenom majkom svojom, jer njeno srce u kostima lepše je od tvoga lica. Gle, i ti i tvoja lepota izišli ste iz njene mršave utrobe. 

Nauči se, kćeri, poštovati svoga oca,  jer samo  ćeš  tako naučiti poštovati  i sve druge očeve na zemlji. 

Dan  i  noć,  vežbaj  se  sine,  poštovati  majku  svoju,  jer  samo  ćeš  se  tako  izvežbati poštovanju i svih drugih majki na zemlji. 

Zaista,  deco,  ne  činite mnogo,  ako  poštujete  svoga  oca  i majku,  a  prezirete  druge očeve  i majke. Vaše poštovanje prema svojim  roditeljima  treba da vam  je samo škola za poštovanje svih ljudi i svih žena, koji u muci rađaju, u znoju neguju i u bolu svome ljube svoju decu. Zapamtite ovo i živite po ovome, da bi vas Bog blagoslovio na zemlji. 

I zaista, deco, ne činite mnogo, ako poštujete samo ličnost svoga oca i svoje majke, a ne  i njihov  rad,  i njihovo vreme,  i njihove savremenike. Gle, poštujući svoje  roditelje, vi poštujete i rad njihov, i vreme njihovo i savremenike njihove. Tako ćete ubiti u sebi kobnu i glupu naviku, da prezirete prošlost.  

Budite uvereni, deco, da dani, koji  su dati vama na  raspolaganje, nisu ni  skuplji ni draži Bogu, nego dani dati onima, koji su pre vas živeli. Ako se gordite svojim vremenom pred  prošlošću,  ne  zaboravite,  da  će  dok  dlan‐o‐dlan,  rasti  trava  po  vašim  grobovima, vapim telima  delima, i da će se drugi nasmešivati nad vama kao davnom prošlošću. 

Gle,  svako  vreme  ispunjeno  je  majkama  i  očevima,  suzama,  bolovima,  žrtvama, ljubavlju i verom i nadom u Boga. Zato je svako vreme dostojno poštovanja. 

I mudar se klanja s poštovanjem pred svima prošlim vremenima, kao i pred budućim. Jer mudar zna što lud ne zna, a to je – da je njegovo vreme kao minut na satu. Pogledajte, deco, u sat; oslušnite, kako minut teče za minutom, i recite mi, koji je minut bolji, i duži, i važniji od drugoga? 

Kleknite na kolena, deco, i molite se Bogu zajedno sa mnom:   Gospode,  Oče  Nebeski  i  Majko  Nebeska,  hvala  Ti,  što  si  nam  zapovedio,  da 

poštujemo našeg oca  i majku na zemlji. Pomozi nam, Sveblagi, da se kroz  to poštovanje naučimo  poštovati  ssve  ljude  i  žene  na  zemlji,  dragocenu  decu  Tvoju.  I  pomozi  nam, Svemudri, da se kroz to naučimo ne prezirati, no poštovati  i ceniti vremena  i pokoljenja, koja su pre nas bila  i koja su gledala Tvoju slavu,  izgovarala Tvoje Sveto  Ime  i  iščezla u prašini pred Tvojim sjajnim prestolom. 

  Amin. 

Šesta Zapovest   

Ne ubij.   

A ovo znači: Bog  je  dao  život  od  Svoga  života  svima  stvorenim  bićima. Život  je  najdragocenije 

imanje Božje. Otuda, ko  se drzne na ma koji život u  svetu, drznuo  se na najdragocenije imanje Božje – da, na sam život Božji.  

Svi mi,  koji  sada  živimo, privremeni  smo nosioci Božjeg  života u  sebi,  čuvari  smo Božje najdragocenije imovine. Otuda, niti mi smemo, niti možemo, uništiti taj pozsjmljeni život Božji u sebi ili drugima. A ovo znači: 

Prvo – mi ne smemo ubiti; i Drugo – mi ne možemo ubiti život. Jedan  lončar  napravi  lonac  od  ilovače,  pa  kad  ga  razbiješ,  lončar  se  ljuti  i  traži 

naknadu. Zaista i čovek je od jevtinog materijala, kao i lonac, no skupoceno je ono, što je u čoveku, duša, koja tka čoveka iznutra, i Duh Božji Koji duši daje život. 

Čak ni otac ni majka nemaju pravo oduzeti život svojoj deci, jer ne daju život roditelji, no Bog kroz  roditelje. Roditelji ne daju život; pa pošto ga oni ne daju, nemaju prava ni oduzeti ga. 

Pa kad  roditelji, koji se  toliko  trude oko svoje dece, nemaju prava oduzeti  im život, kako mogu  imati pravo na  to oni, koji se slučajno sretnu u ovome svetu sa decom  tuđih roditelja? 

Kad  lončaru  razbiješ  lonac, ne oseti bol  lonac, koliko  lončar, koji  je  lonac napravio. Isto tako, kad ubiješ čoveka, ne oseti bol čovek toliko, koliko Bog, Koji  je čoveka stvorio, sagradio i duh Svoj u njega nastanio. 

Pa kad moraš naknaditi lončaru razbijeni lonac, pre moraš naknaditi Bogu život, koji oduzmeš. Zaista, i ako ljudi ne traže naknadu za to, Bog će tražiti. Ne varaj se: i kad ljudi zaborave na tvoj zločin, Bog ne može zaboraviti. Gle, ima stvari, koje i Svemogući Bog ne može. Na primer: On ne može zaboraviti  tvoj zločin. Seti se ovoga uvek u gnevu svome pre nego se mašim za nož ili pušku. 

Pa onda, mi ne možemo ubiti život. Ubiti potpuno život značilo bi ubiti Boga, jer život je Božji. Ko može ubiti Boga? Ti možeš razbiti lonac, no ne možeš uništiti ilovaču, iz koje je lonac,  i  izbaciti  je nekuda  iz ovoga  sveta.  Isto  tako,  ti možeš  razbiti  telo  čovečje, no ne možeš ni razbiti, ni sagoreti, ni razvejati, ni prosuti dušu njegovu i duh njegov. 

  *** 

  U Carigradu vladaše neki strašni i krvoločni vezir, kome je bilo zadovoljstvo, da svaki 

dan  gleda,  kako dželati  seku  glave  pred  njegovom  kućom. A  na ulicama  carigradskim življaše neki prosjak, pravednik i prorok, koga sav svet poštovaše kao Božjeg čoveka.  

Jedno  jutro, baš kad dželati otsecahu glave na oči vezirove,  stari prosjka  stade pod prozor vezirov i jednim gvozdenim maljem mahaše po vetru levo i desno. 

„Šta to radiš?“, upita ga vezir. „Isto što i ti“, odgovori prosjak. „Kako to?“, opet zapita vezir. „Eto  tako“,  reče  prosjak,  „pokušavam  da  ubijem  vetar maljem. A  ti  pokušavaš  da 

život nožem. I moj i tvoj posao su uzaludni, ti ne možeš ubiti život, vezire, kao ni ja što ne mogu ubiti vetar.“ 

I vezir se povuče u tamne odaje svoje kuće, i nikoga ne puštaše k sebi. Tri dana nije ni jeo, ni pio, niti je koga viđao. A četvrti dan sazva svoje prijateelje i reče: 

„Zaista, Božji čovek ima pravo. Ja sam radio uzaludan i glup posao. Život se ne može ubiti, kao što se ni vetar ne može ubiti.“ 

  *** 

  U  Americi,  u  gradu  Čikagu,  življahu  dva  suseda.  Jedan  od  njih  polakomi  se  na 

bogatstvo  svoga  suseda, uđe noću u njegovu  sobu  i odseče mu glavu,  a njegove novce metnu  sebi  u  džep  i  pođe  svome  domu.  Tek  što  je  izišao  na  ulicu,  kad  vide  ubijenog komšiju, gde mu ide u susret. No na telu komšije ne beše njegova glava, no glava ovoga ubice.  

Ubica se okrete na drugu stranu i poče bežati, no komšija sa glavom ubice na svome vratu opet se nađe pre njim i iđaše mu u susret. Hladan znoj obli ubicu. Kako tako stiže on do  svoje  kuće  i  prenoći  tu  noć. No  iduće  noći,  on  opet  opazi  komšiju  pred  sobom  sa svojom sopstvenom glavom na njegovom vratu.  I  tako svake noći. Onda ubica uze oteti novac  i baci ga u  reku. No  i  to ne pomože. Komšija mu se  javljaše svake noći. Ubica se prijavi sudu i prizna delo i bi poslan na robiju. No, i u tamnici ubica viđaše svoga komšiju svake noći sa svojom glavom na ramenu. Najzad, on zamoli  jednog starog sveštenika, da se moli Bogu za njega grešnika  i da ga pričesti. Sveštenik mu reče, da mora uliniti  jedno priznanje pre molitve  i pričešća. Odgovori osuđenik, da  je on prioznao da  je ubio svoga komšiju. 

„Ne  to“,  reče mu  svepštenik,  „Nego moraš  uvideti  i  pojmiti  i  priznati,  da  je  život tvopga komšije tvoj sopstveni život. I da si ti ubijajući njega ubio i samoga sebe. Otuda i ti viđaš svoju glavu na telu ubijenoga. Time ti Bog daje znak, da je život tvoj i tvoga komšije i sviju ljudi ukupno jedan isti život.“ 

Osuđenik se promisli. I kad se dugo promisli, on pojmi i priznade. Po tom se pomoli Bogu i pričesti. I tako prestade duh ibijenog čoveka da ga uznemirava, a on poče provoditi dane  i noči u kajanju  i molitvi  i propovedanju ostalim osuđenicima  čudo, koje se njemu otkrilo, naime, da čovek ne može ubiti drugaoga, a da sebe ne ubije. 

Ah,  braćo,  kakve  su  užasne  posledice  ubistva.  Kad  bi  se  to moglo  opisati  svima ljudima, vaistinu ne bi bilo ni najluđega, ko bi podigao ruku na tuđi život. 

Bog probudi i razdraži savest u ubice, pa ga ta njegova savest grize iznutra kao crv što grize drvo  ispod kore. I grize,  i  lupa,  i  tutnji,  i  laje kao besna  lavica,  te nesrećni zlikovac nema mira ni na danu ni u noći, ni u gori ni na njivi, ni u svom životu ni posle groba.  

Lakše bi bilo čoveku, da mu se otvori lubanja i saspe roj pčela unutra da stanuju, nego da mu u glavi stanuje nečista i naljućena savest. 

Zato je, braćo, Bog i zapovedio ljudima radi njihovog mira i sreće, da ne ubijaju. O Gospode Predobri, kako  je  svaka Tvoja zapovest kao mleko  slatka  i hranljiva! O 

Gospode Jaki, sačuvaj slugu Tvoga od zla dela i osvetničke savesti, da bi Te slavio i hvalio kroz vekove i vekove.  

  Amin. 

Sedma Zapovest   

Ne preljubi.   

A ovo znači: Nemoj  imati  nezakonitu  vezu  sa  ženom.  Zaista,  u  ovome  su  životinje  poslušnije 

prema Bogu, nego mnogi ljudi.  Preljubočinstvo razorava čoveka telesno i duševno. Preljubočinci se obično iskrive kao 

gudalo  i  pre  starosti  i  završuju  svoj  život  u  ranama, mukama  i  ludilu.  Najstrašnije  i 

najgadnije bolesti, za koje nauka zna, jesu bolesti, koje se množe i raznose po čovečanstvu preljubom.  

Telo preljubočinca postane u bolesti kao  jedna  smradna bara,  od koje  svak beži  sa zapušenim nosom i velikim gađenjem. 

No bar da se sve zlo savršuje sa onima, koji zlo čine, stvar bi bila manje užasna. Ali je stvar preužasna, kada se pomisli, da deca preljubočinaca nasleđuju bolesti svojih roditelja: sinovi  i kćeri, pa  čak  i unuci  i praunuci. Zaista bolesti od preljube, bič  su  za  ljude kao filoksera za vinograde. Od  tih bolesti čovečanstvo  je unazađeno, degenirisano, više nego od ma kojih drugih. 

Slika  je dovoljno strašna, kad se  imaju na umu samo  telesne muke  i rugobe,  telesno gnjilenje  i raspadanje od bludnih bolesti. No slika  je  tek potpuna,  tek strašna do cepanja nerava, kada se uz  telesnu  rugobu doda  i  rugoba duševna, kao posledica  istog bludnog zla. Od toga zla duševne moći kod čoveka oslabe i rastroje se.  

Bolesnik  izgubi  oštrinu  i  dubinu  i  visinu  misli,  koju  je  imao  pre  bolesti.  Postaje smeten, zaboravan  i stalno zamoren. Prestaje biti sposoban za ma kakav ozbiljan posao. Izgubi karakter i odaje se svim mogućim porocima. Odaje se lako pijanstvu, spletki, laži, krađi  i zločinu  svake vrste. Razvije  se kod njega  strašna mržnja  svega dobrog,  čestitog, svetlog, molitvenog, duhovnog, božanskog. On mrzi dobre ljude, pa se stara svom silom, da im napakosti, da ih uprlja, uvredi, ocrni, okleveta. Kao pravi čovekomrzac, on je u isto vreme i bogomrzac. On mrzi sve zakone i ljudske i Božje, zato on mrzi i sve zakonodavce i zakonočuvare. On je gonilac reda, poretka, dobra, karaktera, svetinje i ideala. On je pravi otrov društva, koji gnjili  i zaudara, kao kužna bara  i  truje  svu okolinu. Njegovo  je  telo gnoj i njegova je duša gnoj. 

Eto, braćo, zašto  je Bog, Koji  sve zna  i  sve previđa,  izdao zapovest protiv preljube, protiv bludnog života, protiv vanbračne veze među ljudima. 

Naročito omladina narodna treba da se sklanja i čuva od ovoga zla kao od otrovnog zmijinjaka.  Jer  onaj narod nema budućnosti, u kome  se  omladina preda  raspusnom  i nezakonitom  telesnom  životu.  Takav  narod  imaće  sve  bogaljastija,  tupoglavija  i nemoćnija  pokoljenja  s  vremenom,  dok  najzad  ne  postane  plen  jednog  zdravijeg naroda, koji će doći, da ih potčini sebi. 

Ko ume da čita prošlost ljudi i naroda, vidi da kazna postiže preljubočina plemena i narode. 

U Svetom Pismu opisuje  se propast dva grada, Sodoma  i Gomora, u kojima  se nije moglo  naći  ni  deset  pravednih  i  čistih  ljudi.  pustio  je  Bog,  zato,  ognjenu  kišu  sa sumporom, te su oba grada odjednom zatrpana kao u grobu. 

U  Južnoj  Italiji postoji  i  sad mesto,  zvano Pompeja, negda bogat  i  raskošan grad,  a sada samo jedna žalosna ruševina, na koju se ljudi skupljaju, da vide i uzdrhte dušom od straha i užasa. A sudba Pompeje je ukratko ovakva: 

Bogatstvo  je dovelo taj grad do tako raskalašnog i bludnog života, kakav se valjda u svetu nije zapamtio.  I došđla  je kazna Božja  iznenada.  Jednoga dana provali  se planina Vezuv, blizu Pompeje, i vulkan izbije iz te provale, i ognjena kiša sa pepelom i sumporom 

počne da zasipa grad Pompeju sa svima njenim žiteljima, dok  je nije zasula  iznad kuća, kao što se jedan mrtvac u grobu zasipa.  

Neka  vam Bog  Svemogući pomogne,  braćo, da  ne  zalutate  na  klizavi  i  opasni put preljubodejstva. Neka vaš Anđeo Hranitelj, čuva miri ljubav u domu vašem. 

Neka Majka Božija nadahne vaše sinove i kćeri svojim božanskim Devičanstvom, da bi tela i duše njihove bile neuprljane grehom, no čiste i svetle, da bi se Duh Sveti mogao nastaniti u njima i oploditi ih samo onim što je božansko, što je od Boga. 

  Amin. 

Osma Zapovest   

Ne ukradi.   

A ovo znači:  Ne ožalosti brata svoga nepoštogvanjem njegove imovine. Ne čini ono što čine lisice i 

miševi,  ako  smatraš  sebe boljim od  lisica  i miševa. Lisica krade ne  znajući  za  zakone o krađi, i miš podgriza mabar ne znajući, da je to nekome šteta. I lisica i miš znaju samo za svoju korist, no ne i za tuđu štetu. Njima nije dato da to znaju, a tebi je dato. Zato se tebi ne oprašta ono, što  je lisici i mišu oprošteno. Tvoja korist mora uvek stajati niže zakona i tvojakorist ne sme biti šteta bratu svome. 

Braćo,  samo  neznalice  idu  u  krađu;  naime,  oni,  koji  ne  znaju  dve  krupne  stvari  o ovome životu:  jedna  je stvar, da  čovek ne može ukrasti;  i druga  je stvar, da se  čovek ne može koristiti krađom. 

„Kako to?“, upitaće mnogi jezici i začudiće se mnoge neznalice. Evo kako:  Ova vasiona je mnogoočita vasiona. Ona je upravo sva načičikana očima kao šljiva u 

proleće belim cvetom. Izvestan broj  tih očiju  ljudi vide  i osećaju, no mnogo veći broj oni niti vide, niti osećaju. Kao što mrav u prašini ne oseća oči ovaca, koje pasu nad njim, ni oči ljudi, koji ga gledaju, tako isto ni ljudi, ne osećaju neizbrojno mnogo očiju viših bića, koji ih posmatraju na svakom koraku njihovog života.  

Postoje milioni i milioni mnogoočitih duhova, koji netremice gledaju šta se dešava na svakom santietru zemlje. Kako onda može lopov ukrasti, a da se ne vidi? Kako – a dda se ne prokaže? Ti ne možeš zavući  ruku u  svoj džep, a da milioni  svedoka  to ne vide.  Još manje možeš zavuči ruku u tuši džep, a da se milionoi viših sila ne uzbune. Onaj, dakle, ko to zna, taj tvrdi, da čovek ne može ukrasti, a da ne bude viđen i prokazan. 

To je jedna stvar. A druga je stvar, da se čovek ne može koristiti krađom. Jer kako će se koristiti, kad je 

viđen od toliko očiju, i kad će biti prokazan? A kad bude prokazan, biće zastiđen i ostaće mu  ime Lopov do smrti među susedima njegovim. Ima hiljade načina, kako sile nebesne prokazuju lopova. 

  *** 

  Kraj jedne reke življahu dva ribara sa svojim familijama. Jedan imađaše mnogo dece, 

a drugi beše bezdetan. Obojica mećahu uveče koševe u reku i iđahu spavati. No od nekog vremena dogodi se, da u košu onoga s familijom ne beše nikako više od dve‐tri ribice, dok u  košu  onoga  bezdetnoga  beše  ribe  izobilno.  I  ovaj  bezdetni  se  pravljaše milostiv,  te odvajaše nekoliko ribica iz svog punog koša o davaše svome susedu. Tako se to ponavljaše u izvesnom razmaku vremena kroz celu godinu. Jedan od njih se bogati, trgujući s ribom, dok drugi ne mogaše ni hleba dovoljno nabaviti za svoju kuću. 

„Šta to može biti?“, vajkaše se siromašni ribar. Ali se desi da jedne noći kad on spavaše, otkri mu se istina u snu. Dođe mu čovekna 

san,  obučen  u  svetlost  kao Anđeo  Božji,  i  reče:  „Ustani  odmah  i  izađi  na  reku,  pa  ćeš videti, zašto si siromašan. No kad vidiš, budi uzdržljiv i hladan.“ 

Skoči  ribar  iz  postelje,  prekrsti  se,  izađe  na  reku  i  vide  zaista,  kako  njegov  sused preručivape  ribu  iz  njegovog  koša  u  svoj. Uzavri  krv  u  siromašnog  ribara,  no  seti  se opomene i snu, pa se uzdrža od gnjeva i hladno reče ribaru lopovu:  

„Komšija, mogu li ti što pomoći, da se ne mučiš sam?“ A onaj premre od straha. I kad dođe sebi, on kleše pred svoga suseda i reče: „Zaista, Bog ti je prokazao moje nedelo. Teško meni nepravedniku!“  I  dade  siromašnom  ribaru  polovinu  celog  svog  imanja,  da  ga  ovaj  ne  bi  ljudima 

prokazao i na sud gonio.   

*** U  jednom  arapskom  gradu  trgovaše  nepravedni  trgovac  Ismail.  Kad  god meraše 

mušterijama  robu, uvek  im zakidaše po nekoliko drama.  I bogatstvo njegovo umnoži se veoma. No njegova deca behu bolesna.  I on  trošaše mnogo novca na doktore  i  lekove.  I štogod više izdavaše za lečenje dece, sve više zakidaše svojim mušterijama.  

No, što god on više zakidaše svojim mušterijama, sve bolesnija bijahu njegova deca. Jednoga dana, kad Ismail beše sam u dućanu, pun bruga za svoju decu, učini mu se da se najedanput otvori nebo. On ustremi svoje oči, da vidi šta se tamo radi.  

I gle, Anđeli stajahu kraj jednog velikog kantara, na kome merahu sva blaga, što Bog deljaše ljudima. I kao dođe na red Ismailova familija. I Ismaili pogleda i vide, kad Anđeli deljahu zdravlje njegovoj deci, metnuše u tas zdravlja, manje nego što beše teg na kantaru.  

Razgnevi se Ismail i htede viknuti na Anđele, no u tom jedan od njih okrete se licem njemu i reče: 

„Mera je prava. Što se ljutiš? Mi zakidamo tvojoj deci taman onoliko, koliko ti zakidaš svojim nušterijama. I tako tvorimo pravdu Božju.“ 

Ismail  se  trše  kao uboden  nožem.  I poče  se  gorko  kajati  za  svoj  teški  greh.  I poče Ismail  od  toga  časa  ne  samo  pravo meriti  nego  uvek  dodavati  i  preko mere.  A  deci njegovoj povrati se zdravlje. 

Pa onda, braćo, ukraden stvar neprestano potseća čoveka, da je ona ukradena i da nije njegova. 

  *** 

  Neki mladić ukrade sat, i nosaše ga na sebi mesec dana. Posle mesec dana, on vrati sat 

sopstveniku, priznade svoje nedelo i reče: „Kad god sam izvadio sat iz džepa i pogledao u njega, čuo sam, gde mi veli: ja nisam 

tvoj; ti si lopov!“   

***   Gospod Bog je znao, da će krađa činiti dvojicu nesrećnim: i onoga ko ukrade i onoga 

kome se ukrade. I da ne bi  ljudi, sinovi Njegovi, bili nesrećni, Premudri Gospod  je dao  i ovu zapovest: 

Ne ukradi.        Blagodarimo Ti, Gospode Bože, na ovoj zapovesti, koaj nam  je u  istini poznata radi 

mira i sreće naše. Naredi, Gospode, ognju Tvome, neka sažeže ruke naše, kada se pruže za krađu. Naredi  zmijama  Tvojim,  da  se  saviju  oko  nogu  naših,  kada  noge  naše  pođu  u krađu.  

A pre svega molimo Ti se, Svemoćni, očisti srca naša od kradljivih želja i duh naš od kradljivih misli. 

  Amin. 

Deveta Zapovest   

Ne svedoči lažno.   

A ovo znači:  Ne budi lažan ni prema sebi, ni prema drugom. Kad govoriš lažno o sebi, ti sam znaš 

da lažeš. Kad govoriš lažno o drugom, taj drugi zna, da lažno govoriš o njemu. Kad preuznosiš sebe i hvališeš se pred ljudima, ljudi ne znaju, no ti sam znaš, da daješ 

lažnu svedodžbu o sebi. A ako ponoviš tu kažnu svedodžbu o sebi više puta,  ljudi će se vremenom uveriti da ih lažeš. A ako neprekidno pomžnavljaš jednu laž o sebi, ljudi će svi znati, da ti govoriš laž, no tada ćeš ti početi verovati sam u svoju laž, i tako će laž postati za tebe istina. I privićićeš se laži kao što se slepac privikne tami. 

A kad govoriš  laž o drugom  čoveku,  taj  čovek zna, da  ti  lažeš. To  je  jedan  svedok protiv tebe. I ti znaš, da lažeš protiv njega. Tako, ti si drugi svedok protiv samog sebe. A Bog je treći svedok. Kad god, dakle, iskažeš jedno svedočanstvo protiv suseda svoga, znaj, 

da su trojica svedoka protiv tebe: Bog, tvoj sused i ti. I znaj, da će te jedan od ta tri svedoka prokazati celome svetu. 

Evo kako Bog prokazuje tvoju lažnu svedodžbu protiv tvoga suseda: U  jednom  selu  behu  Luka  i  Ilija  susedi.  Luka  omrze  na  Iliju,  jer  Ilija  beše  bolji  i 

uredniji čovek od Luke, koji beše pijanica i neradin. Gonjen mržnjom ode Luka sudu i tuži Iliju, da je govorio pogrdne reči protiv cara. Ilija se branjaše koliko mogaše, pa naposletku okrene se Luki i reče: „Da Bog da Sam Bog otkrio tvoju laž ptoiv mene!“ 

No  sud  ostavi  Iliju  u  pritvoru,  a  Luka  se  vrati  kući. Kad  bejaše  blizu  kuće,  on  ču kuknjavu u kući.  I  sva mu  se krv  sledi,  jer  se  seti kletve  Ilijine. Ušavši u kuću, on vide užas. Njegov  stari otac beše pao u vatru  i  sagoreo  sebi oči  i celo  lice. Kad vide  to Luka svojim očima, on zaneme,  te ne mogaše ni govoriti ni kukati. Sutradan  rano ode sudu  i rizna, da je lažno optužio Iliju, te sud odmah pusti Iliju, a Luku kazni za lažnu svedodžbu. 

I tako su Luku postigle dve kazne za jedan greh: i Božja i ljudska.   

***   A evo kako sused može da obelodani tvoju lažnu svedodžbu: U Nici življaše jedan kasapin, Anatol. Njega potplati jedan bogat, no nevaljao trgovac, 

da  svedoči  lažno protiv  svoga  suseda, Emila, da  je on Anatol, video Emila, kad  je ovaj posuo gasom i zapalio kuću onoga trgovca. I Anatol tako posvedoči na sudu i zakune se. Emil bude osuđen.  

No kad izdrži osudu, Emil se zakune, da će živeti ubuduće samo za to, da dokaže, da je Anatol lažno svedočio. Emil je bio vredan čovek i ubrzo stekne hiljadu napoleona. On se reši, da da  svih hiljadu napoleona, da navrati Anatola, da prizna pred  svedocima, da  je lažno svedočio‐ zato Emil prvo nađe ljude, poznanike Anatolove, i ovi onda izvedu stvar ovako: 

Oni pozovu  jedno veče Anatola na večeru, napiju ga dobro,  i onda mu kažu, da  im treba jedan svedok, koji će na sudu svedočiti protiv nekoga kafedžije, da je ovaj jatakovao nekim zlikovcima. Kada su ceo plan  izložili Anatolu, onda  izvade na sto hiljadu zlatnih napoleona  i upitaju ga, da  li bi on mogao nai  jedno podesno  lice, koje bi na sudu  tako  i tako svedočilo. Anatolu se zasvetle oči, kad vide onoliko zlato pred sobom, i odmah izjavi, da će se on sam primiti, da bude lažan svedok.  

Onda ovi ljudi izjave tobož svoju sumnju, da će on to umesti izvesti, a da se na sudu ne uplaši i zbuni. Anatol je dokazivao vatreno, da je on za to sposoban. A oni ga upitaju, da li  je on ikad tako nešto pokušavao i vešto izveo. Ne sluteći nikakvu zamku Anatol im prizna, da je on bio potplaćen ranije jednom prilikom, da je svedočio lažno protiv Emila, i da  je njegova svedodžba oterala Emila na robiju. Čim to čuju oni  ljudi, oni ustanu, odu  i kažu Emilu. Sutradan  je Emil podneo  tužbu  sudu,  i Anatol  je  suđen  i osuđen na  tešku robiju.  

Tako  je gvozdena pravda Božja postigla krivokletnika Anatola,  i oprala  čast  i obraz četitoga Emila. 

  ***   

A evo kako sam lažan svedok obelodani svoj zločin: U Fiumi behu dva mladića, dva dobra druga, Djorđe  i Nikola. Obojica neženjeni.  I 

obojica zavole  jednu  istu devojku, ćerku siromašnog zanatlije Pavla Djovani, koji  je  imao sedam neudatih kćeri. Najstarijo beše  ime Flora.  I Djorđe  i Nikola, dakle, zagledaju se u Floru. No Djorđe bude hitriji, te on isprosi Floru i pozove svoga prijatelja da mu deveruje. Nikolu  spopadne  tolika zavist prema  svom prijatelju, da  se  reši, da pokvari  stvar pošto poto.  

Jednoga jutra on počne odvraćati Djorđa, da ne uzima Floru, jer, veli, ona je nevaljala devojka,  koja  je  provodila  nevaljao  život  sa mnogim  ljudima. Djorđe  se  trgne  kao  od uboda nožem i počne uveravati Nikolu, da to ne može biti istina. Onda mu Nikola kaže, da je sam on imao nečistu vezu sa Forom. Djorđe to poveruje, ode kući Florinoj i otkaže se ženidbe sa njom. Cela stvar se sazna i u varoši. Padne ljaga na celu familiju Florinog oca. Njene sestre počnu je ukoravati. A ona, da bi se opravdala, ode, skoči u more i udavi se. 

Posle  godinu  dana Nikola  svrati  u  crkvu  na Veliki  Četvrtak  i  čuje  sveštenika  gde poziva verne da se pričeste.  

„No neka ne prilaze,“ kaže  sveštenik, „lažovi,  lopovi, krivokletnici, niti oni, koji  su zavideli  svome bližnjem, niti oni koji  su uprljali  čast nevinoj devojci.  Jer bolje  im  je, da uzmu oganj u sebe nego Krv Čistoga i Nevinoga Isusa Hrista.“ 

Nikola  čuvši ove  reči,  sav uzdrhti kao  list na  jasici. Odmah posle  službe on zamoli sveštenika, da ga ispovedi, što sveštenik i učini. Nikola kaže sve i upita, šta da radi, te da se spase od nečiste savesti, koja ga  je grizla kao gladna lavica. sveštenik mu  je predlagao razne  načine,  no,  naravno,  pokajanje  na  prvom mestu.  Između  ostaloga,  sveštenik mu kaže, da ako se istinski stidi svoga greha i ne plaši kazne – da objavi svoje nedelo  javno, preko novina.  

Celu  tu  noć Nikola  nije  spavao,  pribirajući  svu  hrabrost,  da  učini  ovo  poslednje. Sutradan,  on  napiše  sve  što  je  učinio,  naime,  kako  je  bacio  ljagu  na  poštenu  kuću poštenoga zanatlije, i kako je slagao svoga prijatelja Djorđa.  

Na završetku ovako kaže: „Neću da idem na sud. Jer sud me neće osuditi na smrt, a ja sam zaslužio smrt. Zato ću sam sebe i kazniti smrću.“  

I drugoga dana obesi se.   

***   

O  Gospode  Bože  Pravedni,  kako  su  nesretni  ljudi,  koji  ne  slušaju  Tvoju  svetu zapovest, i ne zauzdavaju gvozdenom uzdom svoje grešno srce i svoj jezik. Pomozi meni, grešniku, o Bože, da se nikada ne grešim o istinu. Prosvetli me Istinom Tvojom, Isuse Sine Božiji i sagori svu lažnost u srcu mome, kao što voćar sagoreva gnezdo gusenica na voćki. 

Amin. 

Deseta Zapovest   

Ne poželi kuće bližnjega svojega; ne poželi žene bližnjega svojega;  ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova,  

niti išta što je bližnjega tvojega.   

A ovo znači:  Čim si poželeo, već si pao u greh. Pitanje je sad, hoćeš li se trgnuti brzo od nizbrdice, 

na koju te je tvoja želja navela, ili ćeš se kotrljati i dalje na niže.  Želja je seme greha. Grešno delo je žetva psoejanog i uzraslog semena. Zapazi  razliku  između ove, desete zapovesti Božje  i prethodnih devet zapovesti. U 

prethodnih  devet  zapovesti,  Bog  te  predupređuje  od  činjenja  grešnih  dela,  upravo  od žetve  greha.  A  u  ovoj,  desetoj  zapivesti,  Bog  silazi  na  koren  greha  i  grešenja,  i predupređuje te, da ne grešiš ni željama svojim. 

Stoga ova  zapovest  čini most  između Starog  i Novog Zakona Božjeg, prvog, datog Bogom kroz Mojseja,  i drugog, datog Bogom kroz Gospoda  Isusa Hrista.  Jer kad budeš čitao Novi Zakon Hristov,  videćeš, da Hristos ne  zapoveda  više  ljudima, da ne ubijaju rukama,  i ne  čine preljubu  telom,  i ne kradu  rukama,  i ne  lažu  jezikom, nego On  silazi duboko u dušu  ljudsku  i zapoveda, da se ne ubija ni pomišlju  i da se ne čnii preljuba ni željom, i da se ne krade ni u mislima, i da se ne laže ni ćutke. 

Tako, dakle, ova deseta zapovest čini prelaz ka Zakonu Hristovom, koji je duhovniji, uzvišeniji i teži od zakona Mojsejevog. 

Ne poželi išta što pripada bližnjem tvom. Jer čim si poželeo, već si posejao seme zla u srcu, i seme će rasti, i rasti, i rasti, i širiti se, i granati se, i gurati tvoje ruke na greh i tvoje noge  i  tvoje  oči  i  tvoj  jezik,  i  celo  telo  tvoje.  Jer  telo  je, braćo,  izvršni  organ duše. Telo izvršuje naredbe, koje mu duša izdaje. Ono što duša hoće, telo mora; i ono što duša neće, telo ne  mora. 

Koja biljka, braćo, najbrže  raste?  Je  li paprat? Zaista, posejana želja u srcu  čovečjem raste brže od paprati. Danas uzraste vrlo malo, sutra je već dvaput veća, prekosutra četiri puta, naksutra šesnaest puta, i tako dalje.  

Jesi  li danas poželeo kuću svoga bližnjega, sutra  ćeš već krojiti plan, kako da mu  je uzmeš; prekosutra  ćeš mu  je  tražiti da  ti da, a naksutra  ćeš mu  je oteti  ili zapaliti.  Jesi  li danas pogledao njegovu ženu sa željom; sutra ćeš vazda misliti, kako da je otmeš od svoga suseda; prekosutra ćeš se nečisto vezati sa njom, a naksutra ćeš zajedno sa njom, smišljati plan, kako da umoriš svoga suseda i ženu mu prisvojiš.  

Jesi li danas poželeo vola tvoga suseda, sutra ćeš ga poželeti dva puta jače, prekosutra – četiri puta jače, a naksutra ćeš mu ukrasti vola. Tuži li te on, što si mu vola ukrao, ti ćeš se na sudu braniti i zakleti da je vo tvoj.  

I tako, iz grešne želje rastu i razvijaju se sva grešna dela. I još zapazi, da ko pogazi ovu desetu zapovest, pogaziće, jednu za drugom, i ostalih devet zapovesti. 

Čuj jedan moj savet: staraj se da ispuniš ovu poslednju zapovest Božiju, pa će ti lakše biti  ispuniti  sve  ostale. A  veruj mi,  da  onaj,  čije  se  srce  ispuni  ružnim  željama,  toliko pomrača  svoju  dušu,  da  postane  nesposoban  i  za  veru  u  Gospoda  Boga  i  za  rad  u određeno vreme i za svetkovanje nedelje i za poštovanje svojih roditelja. Istina, to važi i za sve ostale zapovesti: pogaziš li jednu, pogazićeš svih devet.  

Neki pravedan  čovek, po  imenu Lovro, ostavi svoje selo  i povuče se u planinu, gde sve  svoje  želje,  sem  želje  za  Bogom  i  Carstvom  Božijim,  iskoreni  iz  sovje  duše.  Kroz nekoliko godina, Lovro  je  samo mislio o Bogu, molio  se Bogu  i postio. Kada  se ponovo vrati u selo, svi seljaci zadiviše se svetiteljstvu Lovrinom. I svi ga poštovahu kao pravog Božjeg čoveka.  

A bejaše u istom selu neki Tadija, koji pozavidi Lovri, pa reče seljacima, da i on može biti isti kao i Lovro. I udalji se Tadija u planinu, i predade se samoći i ispaštanju. No posle mesec dana vrati se Tadija u svoje selo.  

I kad ga seljaci upitaše, šta je radio za prošli mesec dana, on reče: „Ubijao sam, krao, lagao,  opadao  ljude, hvalisao  se, preljubodejstvovao, palikućio,  rečju,  činio  sva moguća bezakonja.“ 

„Kako to, kad si bio tamo sam?“ „Jeste, bio sam telom. No dušom i srcem bio sam u društvu s ljudima neprestano, i što 

nisam mogao činiti rukama i nogama, i jezikom i telom svojim, činio sam dušom i srcem.“ Tako, dakle, braćo, čovek može grešiti baš i kad se izdvoji od ljudi i pobegne u osamu. 

Jer  ako  rđav  čovek  ostavi društvo  ljudi, nisu njega  ostavile grešne  želje, njegova  ružna duša i nečiste misli. 

Zato,  braćo,  pomolimo  se  Bogu  da  nam  pomogne,  da  ispunimo  i  ovu  poslednju zapovest Njegovu  i  time  se  pripremimo  da  čujemo,  razumemo  i  primimo Noi  Zakon Božiji, t.j. Zakon Isusa Hrista, Sina Božjeg. 

Gospode Bože, Gospode Veliki i Strašni, Veliki u delima Svojim, a Strašni u neumitnoj pravdi Svojoj! Pozajmi nam Tvoje snage, Tvoje mudrosti i Tvoje dobre volje, da sledujemo i ovoj velikoj  i svetoj zapovesti Tvojo. Uguši, Bože, svaku grešnu želju u srcu našem pre nego što uzraste i pone nas ona gušiti. 

O Vladiko svih svetova,  ispuni naše duše  i  tela Tvojom snagom,  jer svojom snagom mi  ne možemo  činiti  ništa;  i  Tvojom mudrošću,  jer  naša  je mudrost  glupost  i mrak;  i Tvojom voljom, jer naša je volja uvek zla bez Tvoje. Približi se nama, da bi se i mi približili Tebi. Prigni se k nama, da bi se mi pridigli k Tebi. 

Usadi  Bože,  Tvoj  sveti  zakon  u  naša  srca,  usadi  ga  i  nakalemi  ga,  i  zalevaj  ga  i razgranaj ga, i rascvetaj ga i oplodi ga. Jer ako nas ostaviš same s Tvojim zakonom, mi se ne možemo sprijateljiti s Tvojim zakonom. 

Slava  neka  je  Tebi,  Jedini  Gospode,  a  čast  neka  je  Mojseju,  Tvome  izabraniku  i proroku, preko koga si nam dao ovaj jasni i moćni zakon. 

Pomozi  nam,  Gospode,  da  naučimo  doslovce  ovaj  prvi  zakon,  da  bi  se  kroz  to pripremili  za veliki  i preslavni  zakon  Sina Tvog  Jedinorođenog,  Isusa Hrista,  Spasitelja našeg, Kome zajedno  sa Tobom  i  sa Životvornim Svetim Duhom, neka  je  slava  i hvala, 

pesma i poklonjenje, iz pokoljenja u pokoljenje, iz stoleća u stoleće, do svršetka sveta, do Strašnoga  Suda,  do  odvojenja  nepokajanih  grešnika  od  pravednika,  do  pobede  nad satanom, do  sokrušenja njegovog  carstva  i do  zasijanja večitog  carstva Tvoga na  svima carstvima, znanim i viđenim okom i umom ljudskim. 

Amin.