Svetlana Slapšak

Leon i Leonina ili priča o istrajnosti

Izdavač: Peščanik, Beograd

Prelom: Ivan Miladinović

Dizajn naslovne strane: Slaviša Savić

ISBN 978-86-86391-30-8

Digitalna biblioteka Peščanik, 2014

Tiraž: 100 primeraka

Dostupno na: http://pescanik.net/category/knjige/

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

СЛАПШАК, Светлана, 1948-Leon i Leonina ili Priča o istrajnosti[Elektronski izvor] / Svetlana Slapšak. -Novo, popravljeno i dopunjeno izd. - Beograd: Peščanik, 2014 (Beograd : Peščanik). - 1elektronski optički disk (CD-ROM) : tekst ;12 cm. - (Digitalna biblioteka Peščanik)Sistemski zahtevi: Nisu navedeni

Dostupno i na:http://pescanik.net/category/knjige/. - Premauvodu 1. izd. objavljeno 1984. god. podpseudonimom F.A. Suri. - Tiraž 100. - Manjepoznate reči: str. 393-398.

ISBN 978-86-86391-30-8

COBISS.SR-ID 208983820

55

SADRŽAJ

PRVI DEO 8Uvod 10

GLAVA I 13Ukrcavanje za Kiteru 14Jedno pismo 24Sestra i brat ili dva salona 27Karijera viteza od Gijminoa 37

GLAVA II 44Ex ungue leonem 45Jedno veče u Operi 50Jedno veče u Operi, drugi čin 55Ishis kod Koronide 60

GLAVA III 69Izazov 70Dvoboj 81Patnje duše i tela 89Bolest grofice od Šavinjola 99

GLAVA IV 108Kapetan Džons 109Kaledonijske utvare 119Bitka kod Flemboro Heda 127Moral Lukše Ragužanina 137

GLAVA V 146Sveti Gerasim i sveta Paraskeva 147Komad venecijanskog brokata 155

66

Abdulah-bej 164Kira-Dafnine minđuše 174

GLAVA VI 183Jedna konverzacija na grčkom 184Nekoliko neposlatih pisama 193O vezi između pisanja pisama i snova 202

DRUGI DEO 210

GLAVA VII 211„Evropa i bik“ 212Komedija naravi 221Matildina sudbina 230Otmica 238Zakoni trgovine 246

GLAVA VIII 254Američki rođaci 255Baltimorske čajanke 263Deus ex machina, I 271Zašto je nekome dato a nekom ne 279

GLAVA IX 287Grčka kolonija u Parizu 288Oblici ludila 295Pokajanje 303Carigradske vedute 311

GLAVA X 320Deus ex machina, II 321Nekoliko uopštenih misli 329Glas 338Odgovor 346

77

GLAVA XI 354Smrt u Veneciji 355Put u Sasuolo 364Poslednje bekstvo 372Epilog 384Piščeva objašnjenja ili Odvod 389Manje poznate reči i izrazi 393

8

PRVI DEO

9

Kristofer Robin je sedeo pred vratima navlačeći svoje Velike Čizme. Čim je video Velike Čizme, Pu je znao da je Avantura na pomolu, obrisao je med sa njuške nadlanicom, i doterao se što je bolje mogao da bi izgledao spreman za Bilo Šta.(A. A. Miln, Vini Pu)

10

Uvod, za razliku od Odvoda, koji će čitateljke i čitaoci naći na kraju knjige

Knjigu sam pisala za svog tadašnjeg štićenika i mlađeg prijatelja: prvo poglavlje je napisano oktobra 1981, kada sam mu odnela prvo poglavlje romana u žanru koji je voleo (a tada ga nije bilo mnogo) za rođendan. Nastavili smo svakog petka, ja sam pisala, on davao smernice i primedbe. Eksperiment je za mene, tada još uvek mladu naučnicu, bio zabavan i koristan – izučavala sam žanr, i ovaj – pustolovsko-ljubavni roman – bio je jedinstven primer kontinuiteta: bez prestanka je živeo od prvog veka naše ere pa sve do danas. Nekih šesnaest godina docnije napisala sam i objavila i studiju o ovome žanru. Knjiga je bila gotova maja 1982, porasla je do kupusare od skoro 700 strana. Da podsetim, to je bilo doba kada se kucalo u mašinu.

Prijatelji su savetovali da damo roman u štampu. Saglasila sam se, s tim da knjiga bude objavljena pod pseudonimom: izabrala sam F.A. Suli, jer je zvučalo francuski, a pročitano kao jedna reč znači “pasulj” na grčkom (prosto k’o pasulj), pa još u muškom rodu.

Knjiga je uistinu izašla dve godine docnije u dva dela, u uglednoj biblioteci dečije književnosti Plava ptica. Nije dobila nagradu Politikinog zabavnika, jer su neki u žiriju smatrali da nije dobro da su junaci nekakvi francuski aristokrati (premda nisu, ali ko će to čitati). Nagradu je dobio roman sa kombinacijom dečaci/fudbal/detektivi. Ja sam, sa honorarom, Božidarom i sa prijateljima koji su upravo izašli iz zatvora (politički), otišla na mesec dana potucanja po Grčkoj.

Nemački prijatelj, tada u Beogradu, savetovao je da junacima dam imena koja će asocirati na Georga Bihnera, rođenog 1813, pa bi 1983. bila stosedamdesetogodišnjica. Ja sam jako volela ironični ton Leonsa

11

i Lene, pa sam se saglasila, i tako su nastali Leon i Leonina. I evo, upravo je dvesta godina od rođenja Georga Bihnera.

Moj odnos sa prvim i najvažnijim čitaocem bio je dugo godina harmonično prijateljstvo. Kada sam dopala prave opasnosti, mladi prijatelj se pokazao kao koristoljubivi, hladni i cinični kompromiser, što je i ostao. Govorim jasno, jer je to bilo doba pripreme za rat i samog rata, i kompromiserstvo nije prolazilo, bar za mene. Njegov predgovor ostaje odštampan u prvom izdanju.

Morala bih objasniti šta sam ja uopšte našla u ovome žanru, i zašto sam ga – priznajem – čitala. Prvo, najveći broj tih romana, uglavnom iz 19. veka i sa početka 20. veka (Dima, Feval, Sabatini i drugi), pisan je izvrsnim jezikom, i kada sam počela čitati u originalima, to je bilo dodatno zadovoljstvo. No u ranijoj mladosti sam obožavala žanr zato što je donosio toliko istorijskog šarenila, zahtevao prevrtanje rečnika i enciklopedija, odvodio u svetove koji su bili tako daleki i tako nezavisni od skučene svakodnevice! Mesta čitanja su važna. Za mene, pre nego što sam počela sama da kupujem i gomilam knjige (u gimnaziji), postojalo je čarobno mesto, “podružnica” biblioteke “Radoje Domanović”, u jednospratnoj kući a do poslastičarnice, preko puta kafane “Lion” na Bulevaru Revolucije. Tu sada stoje blokovi, jednospratnice su porušene, uličice zatvorene. Ja sam stanovala tramvajsku stanicu niže, ispod druge poznate kafane, “Lipov lad”. Ni jedna ni druga kafana danas ne liče ni na šta, stari “Lipov lad” je isto srušen. Pet minuta hoda, i našla bih se u relativno bogatoj biblioteci iz koje se moglo pozajmljivati, i u njoj čitati, u ogromnim ofucanim kožnim foteljama koje su verovatno spasene iz nekog predratnog opštinskog ureda. Slatke muke izbora knjiga... Kada sam krenula u Klasičnu gimnaziju, posle četvrtog osnovne, moje se kretanje proširilo na Kinoteku, pa je bilo manje večeri u staroj biblioteci. Dobro sam uvežbala brzo hodanje, tako da sam sav novac – i za prevoz – u docnijim godinama davala na knjige, koje sam kupovala uglavnom u antikvarijatu Srpske književne zadruge. No tada sam već “pametno” kupovala knjige, tako da sam na kraju ostala bez onih veličanstvenih

12

primeraka koji su inače izdavani između dva rata, i negde do početka 60’, bez ilustracija. Posle je bilo uglavnom odbojnih džepnih izdanja sa kič koricama. A moje omiljene knjige su ostale i nestale sa malom podružnicom biblioteke “Radoje Domanović”... Od ranog doba, kombinovala sam u glavi zaplete poput onih u najboljim pustolovsko-ljubavnim romanima: Leon i Leonina su tako reći izručeni na papir.

Knjiga je 1996. izašla u slovenačkom prevodu jednog plemenitog prijatelja, koji nije dobio honorar, kao uostalom ni ja: dobila sam polovinu tiraža, drugu smo poklonili bosanskim tinejdžerima u izbegličkim centrima u Sloveniji. Neki su mi napisali dirljiva pisma. Tako sam uglavnom zaboravila na roman, za koji sam nekada davno ozbiljno planirala nastavke, sve dok mi prijateljica sa Zlatibora nije prošle godine javila da je našla jedan jako istrošen primerak u biblioteci u Čajetini. Leon i Leonina bili su, kako izgleda, deo terapije za vreme rata: mislim da znam o čemu govorim.

Ubrzo su Svetlane iz Peščanika prihvatile ideju da se kod njih objavljuju i knjige koje izvesno nisu političko-ekonomsko-kulturološka analiza, i izvesno nisu namenjene standardno pametnim i ozbiljnim čitaocima: računam na druge čitaoce, i na čitanje krišom.

Roman koji se pojavljuje pred čitateljkama i čitaocima u ovome obliku je popravljen, i to ne samo slovne greške kojih se još moglo naći u prvom izdanju. Pre svega, napisala sam novi uvod, umesto starog čitaočevog. U prvome izdanju je čitalac muškoga roda, u slovenačkome prevodu ženskog roda. U ovom izdanju sam namerno mešala čitaoca i čitateljku, i samo retko izdvajala njihove – ovog puta zamišljene – zahteve.

Za ponovno pojavljivanje Leona i Leonine se pre svega zahvaljujem Darinki – Daši Mitrović, kojoj dugujem i neke dragocene savete za popravke originalne verzije.

Ljubljana, 2013.

13

GlaVa IUkrcavanje za Kiteru – Jedno pismo – Sestra i brat,

ili dva salona – Karijera viteza od Gijminoa

A kad vodu veće okeansku ostavi lađa i u vale mora nepreglednog dospe i stiže egejskom ostrvu onom, gde rana boravi Zora i gde u kolu igra, i Helije gdeno se rađa, pristadosmo sa lađom na žalu peskovitom onde te se iskrcasmo svi gde vali o bregove biju, ovde zaspasmo malo i čekasmo Zoru božansku.(Homer, Odiseja)

U mnogim stvarima se ja, Brute, divim obdarenosti naših ljudi, a naročito kada su u pitanju nauke kojima su kasno počeli da se bave i koje su preneli iz Grčke ovamo u Rim.(Ciceron, Rasprave u Tuskulu)

14

Ukrcavanje za Kiteru

Spavanje na šljunku je koliko nezdrava toliko i neudobna navika, posebno ako se udruži sa vlažnim vazduhom i košmarnim snovima. Sior Foskolo je još spavao, savijen u klupko, glave pokrivene rukama. Sa druge strane se mutnim očima Leona, viteza od Gijminoa, naslednika časne kuće Gijminoa sa očeve i Delfantija i sasuolskih grofova sa majčine strane, ukazala nešto uskomešana pučina sa teškim kišnim oblacima, što nije nimalo popravilo njegovo raspoloženje. Imali su još samo nekoliko slobodnih trenutaka, pre nego što će ih Sudanac, kad dođe, dobro odmerenim udarcima oterati na posao, i Leon, vitez od Gijminoa je odlučio da to vreme iskoristi za svađu. Protresao je pored sebe nekoga zavučenog u gomilu sukna sumnjive čistoće, i iz nje je izronilo blago dečačko lice sior Petra Foskola, rodom iz Fiskarda a inače lekara u Argostoliju na Kefaloniji. U drugoj prilici, bez sadašnje neuredne crne brade, to lice bi moralo ozariti svakoga: pravilno, sa širokim čelom, lučnim obrvama, velikim crnim očima preko kojih je padala teška senka gustih trepavica i davala im izraz setne nežnosti – svakoga da, ali ne i viteza od Gijminoa u njegovom jutarnjem svetomrziju.

– Koje je ovo more? upita on.

– Jonsko, odgovori sior Foskolo pokorno.

– Ali ako je vaša predstava tačna, u šta naravno ja sumnjam, mi bismo morali biti sa zapadne strane rta Tenaron.

– Tako je, odobri sior Foskolo.

– U tome slučaju Jonsko more može biti samo sa jedne strane, to jest zapadno, to jest pred nama s desna.

15

– Kako vi zapažate! reče sior Foskolo na svom mekom italijanskom, koji je viteza podsećao na milozvučno vrskanje njegove majke.

– A šta je onda levo od nas, na jugu?

– Kritsko more, viteže.

– A iza ovih odvratnih stena?

– Egejsko more.

– Ta vaša grčka potreba da se razgraniči nešto što se ne razgraničava, uvek me je izbezumljivala. Počev od ideje da se ideja razdvoji od stvari, što u krajnjem ishodištu odvaja čoveka od čovečanstva, i daje vladaocima krajnju moć!

Koliko god da je sior Foskolo poželeo da odobri i ovu misao, nije mu se dalo, jer se Sudančev bič uz fijuk spustio po leđima dva diskutanta, i podsetio ih da ih čeka još jedan beznadežan dan ispunjen znojem i glađu. U sivo novembarsko jutro, dok su počinjale da padaju prve kišne kapi, poterani su sa ostalim svojim sapatnicima, robovima i galiotima raznih naroda i rasa, na dnevni posao. Tih četrdesetak nesrećnika u ritama, zaraslih u kosu i bradu, već je više od nedelju dana na ovoj pustoj obali radilo – opravljali su brod nepoznatog imena sa šarenolikom posadom sastavljenom od Alžiraca, Marokanaca, nekoliko Afrikanaca, dva ili tri Turčina odmetnika i, na sior Foskolov užas, dva Grka iz Trakije koji su posebno mučili roblje. Ovaj na izgled miran period bio je zapravo pakao za roblje; ono se od okršaja na moru moglo nadati bar bekstvu na kakav drugi, po mogućstvu hrišćanski brod, ili barem kakvim razmenama i otkupu. Koliko juče, jedan izludeli bednik je pokušao bekstvo, i sasečen je u plićaku. Kada se svi ti elementi imaju u vidu, dobronamerni čitalac će možda imati koju reč opravdanja za ovaj nesumnjivo neprijatni ton u raspoloženju viteza od Gijminoa, koji je evo već mesec dana u najprisnijoj vezi sa grčkim lekarom, kako to samo robovi mogu da budu. Sior

16

Foskolo je otet sa jedne ribarske lađe između Kefalonije i Zakinta, i jedini je on ostavljen u životu – zahvaljujući atlasnom kaputu sa mesinganom dugmadi koji je u gusara pobudio nadu u dobar otkup. Zlosrećni kaput sa mesinganom dugmadi bio je, po Foskolovom mišljenju, jedan od glavnih aduta za zasenjivanje porodice uljarskog trgovca Kaljakudija sa Zakinta u do u detalje planiranoj prosidbi prelepe Mirto, šesnaestogodišnje mezimice kuće. Slučajno je poluonesvešćeni Foskolo gurnut na klupu do viteza od Gijminoa, koji je upravo noktom zasecao osmu nedelju u svoje veslo, i Leonu se u tome trenutku činilo da mu sam bog šalje spasenje od ludila i straha. Foskolo je bio svršeni đak nadaleko čuvenog padovanskog fakulteta medicine, i italijanski je čak i kod kuće govorio češće nego maternji jezik. Bio je pri tome osetljivo i nežno stvorenje, sklono suzama i očaju isto koliko i nepromišljenoj hrabrosti, te je i za njega bila prava sreća što je smešten uz neumoljivo racionalnog viteza. Tako su se našli idealni zaštitiik i štićenik, podjednako potrebni jedan drugom, i provodili su svoje bedne dane na po kojem komadu peksimita, uvijeni u iste krpe (atlasni kaput je čamio u sanduku od šimširovine u kajati marokanskog ili alžirskog zapovednika gusara), i vodeći beskrajne razgovore koji bi sjajno odgovarali sunčanom popodnevu u vrtu nekog italijanskog univerziteta. Foskolo, doduše, nije bio baš naročiti protivnik u razgovoru, jer se sa svime najiskrenije saglašavao, ali ni Leonu nije bilo neprijatno, koliko god voleo okršaj, da neko najzad sasvim otvoreno bude na njegovoj strani.

Ustali su s mukom, sior Foskolo mrmljajući nerazumljive grčke kletve, u kojima je Leon već raspoznavao izvesnog svetog Gerasima, zaštitnika Kefalonije, a njegov drug bacajući besne poglede oko sebe, od one vrste što posebno razbešnjava gospodare i mučitelje. Uz nekoliko dodatnih udaraca, kojima su se goniči branili od vitezove urokljivosti, poterani su sa ostalima prema „skladištu“: jednoj ostavi skrpljenoj od šiblja, koja je za sve vreme popravke broda bila pod danonoćnom stražom. Bilo je jasno da se u „skladištu“ u maslinjaku krije opljačkano blago ili krijumčarski materijal, a verovatno i neka rezerva oružja i municije koja se nije smela kvasiti. Dobar deo

17

razgovora Grka i Francuza ovih dana vodio se upravo oko ostave i oružja, te su najednom Foskolove kletve postale tiše i sporije, a vitezov besni pogled hladan i bistar. Očigledno je trebalo preneti tajanstvene dragocenosti, jer je robove, sem nadzornika Sudanca, pratilo još osam do zuba naoružanih gusara, tako da svaki ima na oku po pet nosača.

Vitez od Gijminoa je proračunavao dok su se približavali ostavi, usporavajući korak, kao da teško hoda po oblucima. Prvi robovi su već izlazili sa sanducima i zavežljajima, a Grk i Francuz su bili sasvim na kraju reda. Leon se jedva uzdržavao da ne vikne od radosti kada je ugledao starog ribara Sardinca, jedinog sa kojim su se nekako sporazumevali, kako posrće na izlasku iz ostave sa musketama uvijenim u uvoštenu tkaninu na leđima. Krenuli su odmah za njim, Leon noseći sanduk, na žalost zakovan, a Grk naramak kratkih sablji obavijenih komadom asure. Put kojim su ih terali vodio je dublje uz maslinjak, a onda uz blagu uzvišicu iznad linije obale koja im je do ovoga dana ograničavala horizont. Ne bez radoznalosti, vitez je otkrivao kraj koji se iznenada ukazao pred njima: pod oblačnim, uskomešanim nebom, otvarala se neka vrsta visoravni, oivičena s juga dosta oštrim, mada ne visokim brežuljcima obraslim čempresima i niskim borjem, a prema severu se zemljište ravnomerno dizalo u siv, stenovit predeo. Uz rub te zaravni nazirala se visoka kamena kula, ali je po opuštenom držanju gusara Leon zaključio da je ona napuštena. Put ih, međutim, nije vodio na tu stranu, već dalje prema jugu, uskom stazom između stena i strme obale. Na prvome zavoju, ugledali su odozgo zaliv u kojem su proveli ovo vreme i gusare zaposlene oko broda – solidne mešavine karavele i brze afričke galije. Ovo prenošenje blaga i rad na brodu značili su valjda da je neki prepad u planu, i pomisao na beg kopnom koja mu se u taj mah javila, nije više napuštala viteza. Uskoro su, penjući se, izgubili iz vida zaliv, a sa svih strana pucao je vidik na beskrajnu pučinu: bili su veoma blizu samome rtu Tenaron, no vitez nije u sebi prestao da smišlja; ipak je imao poverenja u Foskolovo poznavanje rodne zemlje. Posle jednog dosta mučnog prelaza, staza je počela da se spušta. Vitez je računao

18

da su prešli oko jedne milje. Predeo je postajao sve krševitiji i divljiji, i postepeno je prelazio u ogromnu sipinu što se strmoglavljivala u more. Kretanje se usporilo, i čuo se samo zvuk kamenja što se kotrljalo od njihovih koraka. Dodajući teret jedan drugom, zaobišli su ogromnu i glatku stenu na putu, i našli se na maloj travnatoj zaravni, pred ulazom u neku pećinu. Leonu se učinilo da za sobom čuje uobičajeno mrmljanje svog prijatelja, ovog puta ispresecano usplahirenim disanjem. Okrenuo se, i video sasvim posivelo lice sior Foskola, orošeno znojem i sa nesumnjivim izrazom straha.

– Doktore, možete li da sakrijete neki od tih noževa? prošištao je vitez.

– Vi... Viteže, propali smo, promucao je Foskolo.

Da je vitez imao još malo snage da doda svom pogledu, siroti Foskolo bi ostao skamenjeni spomenik te moći. Ovako, osetio je potrebu da brzo i jasno kaže uzrok svoga straha.

– Ovo je Velika špilja, viteže, ulaz u Donji svet. Završetak rečenice ličio je na prigušeni jecaj.

– Rekli ste mi da lekar ne sme da veruje u boga.

– Ovi nisu hrišćani, viteže, ovi sišu krv i potapaju brodove, i pećina je puna povampirenih mornara!

– Oslobađanje Grčke će biti jako teško ako se sabere ukupan broj Turaka i vampira, odgovori vitez ledeno.

Sior Foskolo se ugrize za usnu, prisećajući se svojih patriotskih vizija koje je noću iznosio Leonu, i ne reče ništa.

U to je došao red na njih da uđu i odlože svoj teret. Leon je bacio brz pogled na svog prijatelja, i ugledao samo crni prorez umesto očiju i stisnute usne. Pećina, koliko se moglo videti pri svetlosti sa malog

19

ulaza, bila je zaista velika i pružala se duboko u mrak, odakle je dopirao žubor vode. Pod budnim okom dva gusara, odložili su teret.

Napolju se sunce uspelo probiti kroz oblake, i ceo ovaj divljačni predeo je izgledao znatno umiljatije. Vitez od Gijminoa, koji je bio sklon dovršavanju svojih misli, razmišljao je o tome kako ovo skrovište, sem nedostupnih i opasnih tenarskih stena i pustog zaleđa, štiti i verovanje o ulasku u Donji svet. Sklonost ka dovršavanju zamisli ima, međutim, tu dodatnu nezgodu da druge misli nužno zaostanu: tako da je vitez od Gijminoa koračao zamišljen po vlažnoj stenovitoj stazi ne opažajući kakav je sada raspored u koloni: Foskolo je išao uporedo sa Sudancem, za njim sardinski ribar, i na kraju on sam.

U jednom trenutku, starac je posrnuo na stazi, Sudanac se okrenuo da ga udari, Leon je podigao glavu i video Sudančevo telo kako pada na njega sa izrazom krajnjeg zaprepašćenja na licu. Zaneo se pod njego-vom težinom, i preko ramena umirućeg čoveka ugledao Foskola kako sabranim pokretom briše nož o kraj svoje košulje, cepa taj kraj i baca ga u grmlje. Čuo je napred na stazi, iza okuke, žurne korake stražara koje je uznemirio njihov zaostanak. Jakim trzajem odbacio je to teško telo u ponor kraj staze, i kriknuo glasno. Foskolo je u trenu shvatio da šanse za bekstvo nema, i takođe je zavikao; sve što su stražari mogli da vide, dotrčavši, bila su tri preplašena roba na ivici staze. Foskolo je pokretima pokazivao kako se Sudanac sunovratio. Gusari očigledno nisu bili posebno tronuti prizorom unakaženog leša svoga druga na oštrom stenju uz more, nekih trideset metara niže, niti je bilo razloga da sad poseku potencijalne veslače. Manji je slegao ramenima, uz iz-raz gađenja na licu, a veći nije pokazao ni toliko sućuti. Poterali su ih dalje, i dok su žurili za kolonom da bi izbegli udarce, Leon je susreo užagreni pogled svog prijatelja: imali su nož i neprijatelja manje.

Brod se pokrenuo sledećeg jutra. Duvao je povoljan vetar sa severa, za veslanjem nije bilo potrebe, pa su robovi poterani da pričvršćuju i uređuju topove: očigledno se pripremao ozbiljniji napad. Leon je tada po prvi put imao prilike da se približi topovima, i sa radošću je

20

utvrdio da je leva strana broda znatno osetljivija jer je na njoj bilo pet topova od tri do šest funti, dva venecijanska i ostali verovatno egipatski; sa desne strane jedan francuski Valije top od dvanaest funti, precizan i dalekog dometa, ali teško pokretan, i dva engleska, od njih jedan slabo pričvršćen. Sećajući se jedne druge prilike i dejstva koje je imao slabo pričvršćen engleski top, Leon je povećao broj planova za uništavanje broda i za bekstvo, premda je time morao znatno povećati i rizik pri bekstvu. Foskolo, koji nikako nije mogao zaboraviti ubistvo svojih prijatelja ribara, bio je za neku varijantu bekstva koja bi uključivala strašnu smrt što većeg broja gusara, i u tim razgovorima proveli su skoro pet sati teškog rada oko topova. Nožem koji su imali trebalo je da obezbede, u povoljnom trenutku bitke što je sledila, i drugo sečivo, da koristeći opštu gužvu pređu na napadnuti brod ili skoče u vodu, pošto pre odlaska još i onesposobe neki top. Skakanje na drugi brod imalo je nezgodnu okolnost što je moglo biti protumačeno kao početak ili deo abordaža, a brzo i jasno objašnjenje napadnutima da oni ne napadaju, premda skaču sa oružjem na tuđi brod, imalo je svojih očiglednih slabosti. Skakanje u vodu značilo je potpunu neizvesnost, premda su obojica bili dobri plivači. Foskolo je spomenuo da sada idu u pravcu ostrva Cirigi, i ako bi se napad tu negde obavio, imali su izvesne šanse da se izvuku. Ako međutim prođu to ostrvo u pravcu prema Kritu, ostalo je još malo ciljeva za dugotrajno plivanje. U tim razmišljanjima, dok je brod ravnomerno sekao niske talase, ugledali su obrise ostrva – Foskolo je i dalje tvrdio da to može biti samo Cirigi.

Upućeniji čitalac gusarskih romana mogao je, i pored svih piščevih simpatija za lekara sa Kefalonije, da uvidi kako on neće biti glavni junak ove pripovesti. Iskoristimo zato ove trenutke, dok piratski brod u napregnutoj tišini plovi prema pomešanim vodama Jonskog, Kritskog i Egejskog mora, da osmotrimo viteza Leona de Gijminoa, namrštena čela i napregnuta pogleda na gomili užadi, u retkom trenutku predaha, pokušavajući da odredi hoće li brod skrenuti prema ostrvu koje polako izranja iz mora, obasjano dramatičnim zracima sunca što se probijaju kroz pocepanu mrežu oblaka.

21

Prilike u kojima se nalazi pomenuti vitez nisu veoma povoljne, ali se čitalac moli da pređe preko zahteva taštine. Vitez od Gijminoa je, dakle, sedeo na gomili užadi u bednim hlačama od sukna do kolena, neodređene boje i pocepanim na bezbroj mesta. Kroz posivelu i pocepanu košulju moglo se naslutiti mršavo, ali gipko i snažno telo, naviknuto i na gore okolnosti. Šake, fine i dugačke, prekrštene na kolenima, odavale su čoveka koji je doživeo i bolje dane, uprkos sadašnjim ožiljcima. Njegovo malo pognuto držanje više je podsećalo na trenutno umirenu grabljivicu koje se treba čuvati, nego na umor od napora i nesreća. Po nekom nepisanom pravilu, svi stražari i gusari, na čelu sa sada pokojnim Sudancem, osećali su potrebu da baš viteza kinje više od ostalih robova; evo, on okreće glavu i postaje jasno zašto je toliko izazivao svoje mučitelje. Ispod visokog čela, delom pokrivenog neurednom kosom smeđe boje, prošaranom pokojom sedom, a i pramenovima požutelim od sunca, sijala su dva sivozelena, duboko usađena i duguljasta oka, iz kojih može da bije samo vatra ili led, ili oboje zajedno, ali nikad pomirljivost ili pokornost. Čak i kad se ne bi videle one takozvane bore strasti na čelu, i splet bora oko usana, koji im uvek daje malo prezriv i podrugljiv izraz, bilo bi samo po načinu svetlucanja očiju viteza od Gijminoa jasno da pred sobom imamo strasnu, ali i ponešto tešku osobu, osobu sposobnu za velika uzdržavanja i velike podvige, nepokolebljiva duha. Još godinu dana ranije, ta je ličnost svoje strasti i snagu duha mogla da ispolji samo u razgovoru i pisanju, opasno svetlucanje u očima je očaravalo otmene i manje otmene dame, a gorčina oko usana bila je najlepši začin u nadaleko poznatim ironičnim primedbama Leona od Gijminoa. Samo godinu dana ranije, sve što je moglo zanimati viteza od Gijminoa bilo je vezano za događaje u dva pariska salona i njihove učesnike koje je nežno voleo, za rasprave o božanskoj i ljudskoj vlasti, o obrazovanju žena i dece, svojstvu prirodnog elektriciteta, tajnama kineskog laka, mogućnostima vozila bez konjske zaprege, o brodovima bez jedara i tome sličnim problemima. Pre samo godinu dana, vitez od Gijminoa se podsmevao Rusoovoj pedagoškoj naivnosti, tvrdeći da odveć miriše na hrišćanstvo, uživao u gipkim stihovima Andre Šenijea,

22

tvrdio da je opera mrtva i da je budućnost u društvenoj drami, da treći stalež neće uspeti bez nečeg jačeg i da je aristokratija umrla sa Frondom1. Već smo pomenuli da je vitez bio plod mešovitog braka; možda nije na odmet podsetiti na njegove blažene pokojne roditelje, majku Frančesku, sedmo i prvo preživelo dete grofa Delfanti od Sasuola, koja je svoje roditelje zavila u crno nerazumnim bekstvom za siromašnog, koščatog i nosatog plemića iz Gaskonje, docnije njegovog oca Anrija od Gijminoa, vlasnika bednog imanjceta na obroncima Pireneja. Sin je nasledio radoznalost i umetničku prirodu svoje majke, punačke i plave Emilijanke, i tvrdoglavost i hrabrost svog mrkoputog i ćutljivog oca.

U međuvremenu, lice viteza od Gijminoa postalo je nešto mekše i svi su izgledi da je dovršavanje misli u njegovoj glavi krenulo drugim tokom. Dok su poslednji zraci sunca zlatili vrhove talasa i obrise ostrva, sada već sasvim blizog, vitez se uverio da brod nesumnjivo plovi ka njemu, i okrenuo se Foskolu:

– Kako ste rekli da se zove ovo ostrvo?

Foskolo se dotada već navikao da vitez voli da mu se pojmovi precizno objasne – i ako je ikako to moguće – u vezi sa njemu bliskim antičkim svetom, a ne cikutavim imenima današnjeg grčkog. Stoga je, malo razmislivši, rekao staro ime ostrva:

– Kitera.

Izraz potpune neverice i nadiruće eksplozije nagnao ga je da brzo doda:

– Ostrvo boginje ljubavi, Afrodite.

1 Francuski „praćka“ tj. pokret francuskog plemena i parlamenta protiv kardinala Mazarena i regentkinje Ane Austrijske, u doba maloletstva Luja XIV, sredinom 17. v. U borbi protiv apsolutizma, plemstvo se povezalo sa građanima Pariza, ali je docnije gledalo samo svoje ciljeve.

23

– Je li? započeo je vitez od Gijminoa, ali je nastavak rečenice nestao u reskom, oštrom smehu. Čarolija tišine na brodu bila je razrušena, i nekoliko mrkih pogleda uperilo se ka vitezu, ne obećavajući mu ništa dobro. On, međutim, nije mogao da prestane, i taj neprijatni, gorki zvuk se nastavljao, zaprepašćujući najviše Foskola, koji nikako nije mogao da shvati šta je u njegovom odgovoru toliko ranilo Leona.

Potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije uspeo da se zaustavi. Okrenuo se Foskolu, i dok su mu oči sevale, ponovio je tiho:

– Mi plovimo za Kiteru, je li?

I opet smeh.

Logična je pretpostavka da pripovedač zna više podataka o uzrocima ponašanja svojih junaka nego čitalac, ma koliko on bistrine i prirodnog oštroumlja imao ili ovakve vrste povesti poznavao. Pitanje je samo hoće li pripovedač i, pokoravajući se zakonima pripovedanja, može li da otkrije sve uzroke ponašanja junaka; zakoni pripovedanja su, kao što je poznato, namenjeni pre svega tome da proverenim načinima izazovu zadovoljstvo u čitaocu, i jedina piščeva sloboda je da bira kako će svome poznatom ili nepoznatom čitaocu doneti što više upravo toga. Drugim rečima, odgovornost svakako ne leži na zanimljivosti same pripovesti, nego na izboru i redosledu događaja kojim ih pisac predstavlja. Dvoumeći se između prijatne neizvesnosti i prijatnosti saznanja, ovaj pisac odabira srednji način da svoga čitaoca navede na sopstvene zaključke, navodeći mu ne stanje duha ili uspomene viteza od Gijminoa, već dokument iz kojeg će osetljivoj duši mnogo šta postati jasno.

Vitez od Gijminoa nosio je sa sobom jedno pismo. Nije ga imao u nekom skrivenom kutku svoje bedne odeće, niti oko vrata. Ono se davno rastopilo u nemirnim vodama Biskajskog zaliva. Vitez od Gijminoa je to pismo znao napamet. Dozvolite nam slobodu da ga u celini navedemo.

24

Jedno pismo

Pariz, 30. maja 1779.po podne, kod ujakaPrijatelju moj,

usuđujem se da Vas nazovem tako bez obzira na hiljade oštrih razmirica koje smo imali, i na isto toliko nerešenih nesuglasica među nama, jer mislim da možemo iskreno razgovarati o osnovnim, da ne kažem izraz koji Vi toliko ne volite, „životnim vrednostima” i saglasiti se kao „obične ljudske jedinke“ (drugi izraz moje tetke koji vi ne volite).

Danas je, kao što znate, godišnjica Volterove smrti, i danas sam baš imala nesreću da čujem o još jednom nerazumnom, varvarskom i neljudskom postupku koji po ko zna koji put potresa moje čvrsto poverenje u snagu ljudskog razuma: ujak me je obavestio o izazovu na dvoboj koji Vam je uputio grof od Šavinjola. Vi vrlo dobro znate da o tom gospodinu mislim isto što i o siru čije ime nosi: mali je, tvrde kore i jaka mirisa, a na vatri se topi umesto da očvrsne. Sem toga, to biće smatra da je nešto zaslužilo samim svojim rođenjem, i preda mnom se usudio da brani Segijeove divljačke napade na filosofe. Toliko o njemu. Moj ujak Vam je jasno rekao šta misli o tom dvoboju, a Vi ste mu odgovorili da su pravila časti možda zastarela, ali da još žive, i da biste se Vi, pored sveg gađenja na taj način rešavanja sukoba, ipak smatrali obeščašćenom kukavicom ako ne biste odgovorili na izazov. Vi ne morate saslušati starog i iskusnog čoveka koji Vas voli, ali imate moralnu obavezu da saslušate mene, nesrećni i nevoljni uzrok celoj toj orgiji varvarstva. Potpuno neopravdane i ničim izazvane grofove pretenzije na moju ličnost usmerile su se nekim meni nepoznatim putevima (zlim jezicima, povređenim taštinama, ko zna?) prema Vama. Ja samo mogu naslutiti da je Vaš izbor (a u neprijateljima

25

ne oskudevate) zapravo udarac mome ujaku, kao što je i grofova iznenadna ljubav prema meni rezultat nekih mračnih računa. Treba li da ganem Vaše srce time što sam danas zatekla ujaka kako plače nad rukopisom svog „Opisa navodnjavajućih mašina i njima srodnih tehničkih pomagala u stihovima, knjige za svako seosko domaćinstvo u Francuskoj“? Pokažite se dostojnim svojih humanističkih ubeđenja, viteže od Gijminoa! Prezrite javno taj prostački ispad, ismejte, kako samo Vi umete, taj plesnivi sir! Obećavam Vam da ću u svemu što smislite biti na Vašoj strani, obećavam Vam da ću uložiti najveće napore da se saglasim sa Vašim mišljenjima. Ja klečim pred Vama, viteže. Ne predlažem Vam ništa zaista nečasno, ni bekstvo, ni sakrivanje, premda bih za ljubav ujakovu mogla i to prihvatiti. Predlažem Vam samo da postupite kako u duši iskreno mislite, da gestom opravdate svoje ideje.

Koliko god da mi je ideja o navodnoj različitosti moga i Vašeg položaja mrska, moram napomenuti da je u slučaju klevetanja časti ženski položaj nešto teži, i da ja na to odgovaram hladnim prezirom. Zašto da Vi, viteže, izlažete opasnosti svoj blistavi duh i dragocenu dušu (poslednje dve reči precrtane, prim. pisca). Setite se našeg prošlogodišnjeg razgovora o Vatou i Ukrcavanju za Kiteru! Dok smo zajedno čekali prijem kod tiraninovog sekretara (tiranin = Luj XVI, prim. pisca) u Tiljerijama, ispred Ukrcavanja... rekli ste mi koliko ne verujete u povode opterećene klišeima, i koliko je neizreciva i setna čežnja te slike zapravo čežnja gospodina Vatoa da 1717. uđe u Akademiju. Čini mi se da sam tada neuverljivo branila iskrenost i napadala Vaš cinizam. Je li mogućno, viteže, da sada stavljate na kocku svoj Život zbog takvog jednog klišea?

Znam koliko malo poverenja imate u moja mišljenja i zaključke, zato ih i ne iznosim u velikoj meri; neka Vam je znano, viteže od Gijminoa, da ću se osećati istinski osramoćenom ako jedan ljudski život, uz to dragocen čovečanstvu, bude u opasnosti zbog bilo kakve, čak i izmišljene veze sa mojim imenom.Vašu ponudu da vas moja porodica predstavi kao verenika smatram samo još jednim izrazom

26

Vaše plemenitosti i naklonjenosti – pre svega prema mom ujaku, i zato ju ne smatram ni uvredljivom ni neumesnom – a sasvim sigurno ne u bilo kakvoj vezi sa stvarnošću.

Smilujte se mom ujaku i meni (poslednje dve reči zamrljane, vodom ili suzom, prim. pisca).

Nadajući se,Leonina Dartoa

27

Sestra i brat ili dva salona

Ostavimo načas viteza i pismo koje je znao napamet, u trenutku zatišja, i obavestimo nestrpljivog čitaoca o pojedinostima koje mu na prvi pogled možda neće izgledati najvažnije, ali će zato – možda – srž priče činiti sočnijom.

Na uglu ulica De Fos (današnja De Fos Sen-Bernar) i malog prolaza koji se od pamtiveka zvao Dez Ekerej (Veveričji), u Parizu, stajala je za vreme Filipa Orleanskog, Luja XV i Luja XVI zgrada koju je sebi sazidao vikont d’Irfe Sen-Toma, napustivši vojnu službu i oženivši se Luizom od Kresinjaka. Zgrada je imala tri sprata, sagrađena od sivog kamena sa ukrasima od kararskog mermera i izgledala je ozbiljno spolja i udobno unutra. Iza kuće prostirao se ogroman vrt, čiji je visoki zid činio celu jednu stranu Veveričjeg prolaza. Kad je vikont raščišćavao to zemljište od prastarih skladišta, naišao je na ostatke jedne romanske kapelice, koji su, očišćeni i nešto ulepšani, činili vrhunac vrtne zamisli vikontese; vikont, doduše, nije do kraja dozvolio zamisao da se ruševina uredi kao Panova pećina, ali je bujni bršljan ipak obavijao postolje jedne Anadiomene� i nešto dalje jednog zaspalog satira, a ispred cele kompozicije, koja je generacijama dece služila za skrivalište i prva znanja iz anatomije, nalazio se jedan ovalni ribnjak, namenjen kućnim patkama. Ostatak vrta bio je smišljen kao kombinacija pastoralnog i kineskog pejzaža, sa paviljonom i klupicama (tačna kopija intarzije na vikontesinom sekreteru) i alejom topola. Vikontove ideje su se više ostvarile u samoj kući, premda je prvobitna ideja o atrijumu i otvorenim sobama propala zbog vikontesinog užasavanja od promaje. Praktični i rimski duh vikonta d’Irfea pokazao se zatim u odlično smišljenoj kuhinji, ostavama i sistemu udobnih i svetlih prostorija za poslugu, kao i kaminima koji su zaista grejali. Mnogo plavog satena, ljubičastog i zlatnog brokata, pozlaćenog nameštaja i vazdušastih draperija bili su vikontesin

28

doprinos, a zidove su uglavnom ukrašavali pejzaži venecijanske škole. Sve ovo pominjemo zato što je kuća, uvek sjajno održavana, bila uglavnom takva i u doba kad počinje naša priča. Danas se, na žalost, više ne može videti, jer je kao i mnoge kuće – lepotice veka prosvećenosti, srušena u geometrijskoj maniji Napoleona III2.

Vikont d’Irfe imao je sa svojom tankoćutnom ženom troje dece, sina Aristida i kćeri Petalu i Kleliju3. Lako će se pogoditi da je klasičarska manija vikontova kumovala ovim imenima, i ako je mladi Aristid još i mogao da ponese svoje ime, Petala je postala krupna i odlučna dama jakog glasa, a deset godina mlađa Klelija, osuđena na ime rimske muškobanjaste heroine, izrasla je u najnežnije i najplašljivije žensko stvorenje koje se da zamisliti. Sredinom veka, izgledalo je da je kuća osuđena da ostane na starom vikontu, tada već udovcu: Aristid je završavao treći krug putovanja po evropskim prestonicama, sa svim izgledima da će se nastaniti u Upsali, Petala je kao gospođa Rozenem živela sa mužem u Alzasu, a Klelija u Šampanji, kao sedamnaesta baronica Dartoa. Desilo se, međutim, da su za samo dva dana gospodin Rozenem, zapovednik baterije kod maršala Laudona, i baron Dartoa, zapovednik regimente koju je kupio mesec dana pre toga, kod maršala Sen-Žermena, poginuli u povlačenju francusko-austrijske vojske kod Rosbaha, u sedmogodišnjem ratu. Bila je 1757. godina, baronica Dartoa negde u polovini svog prvog i jedinog blagoslovenog stanja, i porodica rasuta po celoj Evropi. Gospođi Petali bilo je dovoljno tri dana da smisli budućnost narednih pokolenja, i tri meseca da svog brata drskom ucenom dovuče iz Upsale, iz zagrljaja jedne neuporedive pastorove kćeri, i svoju nesrećnu sestru iz ledenog zamka i testamentarnih spletki bezosećajne svekrve, i da ih sve, zajedno sa dedom d’Irfe, stavi pod svoju komandu u kući na uglu Veveričjeg prolaza.

2 Sredinom 19. v., pod vladavinom Napoleona III, baron Osman je sproveo u delo preuređenje grada Pariza i tom prilikom su prosečene velike avenije koje su uništile dobar deo srednjovekovnog Pariza. Obale Sene su uređene kao kejovi, koji su često proširivani na račun paralelnih uličica. Premda na levoj obali reke, i kuća koju zamišljamo je tada stradala. 3 Petala na grčkom znači „latica“, Klelija je bila devojka-ratnica iz najranije rimske istorije.

29

Početkom januara 1758. rođena je u ušuškanoj babinoj sobi kći Klelijina, osamnaesta baronica Dartoa, i starom vikontu bilo je dozvoljeno da poslednji put rizikuje sa antičkim imenima: devojčica je dobila ime Leonina. I nebo je htelo da nomen postane omen. Njena nežna mati nije dugo nadživela svog muža, od čije se smrti nikad i nije oporavila, i devojčica je ostala prepuštena obožavanju i mučenju svoja tri vaspitača, od kojih je svaki imao sopstvenu i prema ostalim izrazito neprijateljsku zamisao o obrazovanju mladih duša. Reći jednostavno da je Leonina Dartoa imala osobenu mladost bilo bi ne siromaštvo izraza, već laž: deda je smatrao da su za razvijanje logike u inače nelogičnoj ženskoj duši najpogodniji Cezar i spisi rimskih taktičara, i Leonina je za doručkom imala da ponavlja raspored slonova u bici kod Kane4, činove u rimskoj legiji i druge besmislice, ali je usput naučila da je u starih Gala i svaka kuća bila podeljena na stranke; gospođa Petala je imala ideju o prirodnom vaspitanju, što je bilo u potpunoj nesaglasnosti sa njenom potrebom da naređuje, i Leonina je, sem prolivanja suza nad Telemahovom sudbinom5, imala da nauči i plevljenje krastavaca (deo vrta bio je pod Petalom pretvoren u kućnu proizvodnju zeleniša, začina i lekovitih trava), spravljanje zdravih i neukusnih jela, kao i činjenicu da je plemstvo pokvareno a kralj najobičnija svinja; kod ujaka Aristida, gde se poštovalo savršeno ponašanje i otmeno držanje, bilo je zapravo najzanimljivije, jer se svakoga dana pojavljivala neka nova sprava koja je klopotala, pištala, puštala paru i pretila eksplozijom, što takođe nije bila nepoznata pojava u kući; sa dvanaest godina, Leonina je odbijala svoju baronsku titulu, smatrala je da plemstvo treba da sprovede razumno navodnjavanje i tiranoktoniju6, što je dovodilo ili do pažljivog odbira gostiju ili do zaključavanja Leonine sa Telemahom dok bi poseta trajala. Sa sedamnaest, dakle u doba kada su u mladim dušama zastranjivanja najjača, Leonina je shvatila

4 U bici kod Kane, u Južnoj Italiji, Rimljani su 216. pre naše ere pretrpeli težak poraz od Hanibala.5 Telemahove avanture su poznati roman pisca Fransoa Fenelona, koji je živeo u drugoj polovini 17. veka. Oslanjajući se na Homerovu Odiseju, odnosno na doživljaje Telemaha, Odisejevog sina, Fenelon je napisao pedagoško-filosofski roman o razvoju mladog čoveka.6 Grčki „tiranoubistvo”.

30

promenljivost i mnogostranost ljudske misli, i bila je jedina osoba u kući koja je sa podjednako razumnim posledicama razgovarala sa svim njenim stanovnicima, uključujući tetkinog belog špica, ujakove mačke i dedinog ovčara koji je potajno napujdavan na prethodne. U to doba, razlike između članova porodice dovele su i do stvaranja dva odvojena salona, tetkinog i ujakovog, dok je deda zadržao monološke kurseve u kineskom paviljonu leti i u kuhinji zimi; između te tri stranke, jedino je Leonina održavala živu vezu i ublažavala koškanje, i bila i dalje podjednako obožavana u sve tri.

Govoriti o salonu gospođe Petale Rozenem skoro je nemoguće bez ključnih poređenja sa salonom vikonta Aristida d’Irfe-Sen-Toma. Zato ćemo pokušati tim poredbenim, i za pisca i za čitaoca težim načinom, nadajući se najboljem, to jest obostranoj naklonosti. Gospođa Rozenem se nije preudala, verna onom blagom liku rumenih obraza koji je uvek nosila u medaljonu, a vikont Aristid se nije oženio, veran izvesnom ženskom idealu koji nikad nije išao iznad trgovkinje i nikad ispod sobarice. Gospođa Petala je u svome salonu, odnosno delu kuće preuređenom za njene potrebe, smanjila broj draperija i umesto pozlaćenog unela jednostavniji engleski nameštaj, sa izuzetkom kineskog kompleta svoje majke. Prozori su bili stalno poluotvoreni, stolovi bez prekrivača i sa buketima poljskog cveća, sve je mirisalo na lavandu i ruzmarin, a po tome prostoru vladala je veličanstvena prilika tetke Petale, koja je javno prezirala steznike, žičane okvire za krinoline, belilo i rumenilo i puder u kosi. Uostalom, te bi stvari i bilo jako teško zamisliti na njoj, većinom zato što u njih ne bi ni stala, a sa puderom je imala žalosno iskustvo da je zbog energičnih poteza i snažnih uzdisanja ili frktanja uvek bila praćena velikim belim oblakom.

Ujak Aristid je u svome delu sačuvao prvobitni nameštaj, između dvostrukih prozora uvek su bili duguljasti svileni jastuci da sačuvaju toplotu, među venecijanskim pejzažima pojavilo se nekoliko portreta, pa i nekoliko mitoloških scena (uglavnom Dijane i Venere), po mnoštvu stolića i geridona lutale su knjige, pribori za pisanje,

31

planovi i ujakove beleške, kutije sa slatkišima i pokoja karafa odličnog portoa. Deo u kojem je ujak konstruisao bio je odvojen polumračnom bibliotekom, i njegova strogost kao da je blažila raspusnu udobnost dela za goste. Ujak je bio visok i pogrbljen, uvek besprekorno odeven (sem kad je čipka iz Kalea na košulji bila žuta od neke kiseline) i dobro napudrane uredne perike.

Gospođa Petala okupljala je u svome salonu sve koji su napisali nešto za Enciklopediju7, i otimačina enciklopedista bio je i glavni kamen smutnje između nje i njenog brata. Kod nje su se pojavljivala gospoda raskopčanih košulja, bez perika i žaboa, kao i pesnici u crnom. Lekari su bili vrlo omiljeni gosti, posebno ako su se zalagali za nove i prirodne načine lečenja. Rasprave o „ljudskosti“ bile su glavna tema, moglo se hodati u papučama, a prisustvo nekoliko gospođa manje-više prirodnog izgleda i pretećeg ponašanja obavezivalo je na priznavanje ženskih prava. Ruso, Bernarden de Sen Pjer8 dok je još samo bio pisac Putovanja na Il de Frans, Retif de la Breton9 – to su bili gosti tetke Petale, uz mnoge druge „u doba kad gospođa Neker10 nije znala da li je Robinson Kruso američki pobunjenik ili lice iz engleske marionete“, imala je ona običaj da sa gorčinom kaže. Gospođa Neker zaista je docnije preuzela primat „prirodnog“ salona, ali samo zato što ga je Petala, obuzeta teškim porodičnim nevoljama, sama prepustila.

Kod ujaka Aristida okupljali su se pre svega slikari, koje je on kao tehničar neobično voleo: tako su kod njega dolazili Verne i Fragonar11,

7 Sredinom 18. veka, grupa francuskih pisaca, naučnika i umetnika je odlučila da sakupi znanje svog doba u jednoj enciklopediji (grčki „(kružno) opšte obrazovanje“). Naučnom radoznalošću i slobodom duha uveliko su nagovestili francusku revoluciju.8 Бernarden de Sen-Pjer, napisao je poznati roman Pavle i Viržinija, sentimentalnu priču o dva deteta koja su odrasla u divljini.9 Retif de la Breton, pisao je ljubavnu poeziju.10 Poznati salon u doba francuske revolucije.11 Žan-Onore Fragonar, jedan od najvećih francuskih slikara 18. veka, predstavnik rokokoa: veselost, elegancija, smele svetle boje i galantni prizori odlikuju njegovo slikarstvo.

32

gospođa Viže-Lebren12, na čiju je izmišljenu vezu sa vikontom Petala nepravedno siktala. Diskutovalo se o Šekspiru i mogućnostima praktičnog rada plemstva u državi, o vojnim utvrđenjima, o geometriji, i naravno, o navodnjavanju, omiljenoj temi ujakovoj. Pojavljivali su se hemičari i fizičari, stari vojnici, putnici u daleke zemlje i kartografi, pravnici i reformatori.

U oba salona mrzeo se kralj i kritikovalo se privredno stanje u zemlji; u oba salona su se čitali dokumenti iz Amerike, posebno Deklaracija13; istini za volju, u oba salona često je bilo i istih lica; ono što ih je razdvajalo, bila su pre svega dva karaktera, koja su razlike pravila i tamo gde ih nije bilo: ako se kod tetke služilo pečenje, mlado vino i mila (vrsta jednostavnog kolača od kukuruznog brašna), kod ujaka je bilo rakova a la bordelez, pene od guščje džigerice, starog bordoa i “sultanina kapica” od limuna; ako se kod tetke pevalo i sviralo, kod ujaka je muzika optuživana za zaglupljivanje; ako se kod ujaka pojavio jedan ruski plemić, kod tetke ih je već bilo troje; vrhunac zavade došao je sa veterinarima: tetka je našla Buržla, autora članaka za Enciklopediju i osnivača veterinarske škole u Alforu; ujak se nije mogao smiriti dok nije pronašao Lafosa, njegovog ljutitog protivnika, koji je, premda bolji teoretičar, ostao bez škole samo zato što ga je drugi pretekao. Tako su se u dva salona skoro mesec dana vodile žestoke diskusije o anatomiji i bolestima konja, dok Leonina, na ivici nerava od veličine i tvrdoće kopita arapskog vranca i pirinejske rage, nije zapovedila ujaku da salon drži utorkom, a tetki petkom, i da tako otklone bar otmicu gostiju. I od tog trenutka zavladao je relativni mir, a Leonina je nadzirala oba salona, s tim što je jutra obavezno posvećivala raspravama sa dedom. On je sa godinama postajao sve zagriženiji republikanac, pa su sa Cezara prešli na Katona i Varona14.

12 Elizabeta Mari-Luiz Viže-Lebren, ćerka slikara, i sama je bila poznata portretistkinja svoga doba.13 Deklaracija nezavisnosti, proglašena 4. jula 1776, označila je početak stvaranja Sjediljenih Američkih Država. Slobodarski duh ove Deklaracije, koju je napisao Tomas Džeferson, imao je ogroman uticaj na razvoj demokratskih ideja u Evropi.14 Katon i Varon su stariji rimski pisci, iz doba republike, i pisali su poučna dela gotovo iz svih tada poznatih oblasti.

33

Život gospođice Dartoa (trudila se da sebe ne naziva baronicom), nije zapravo bio nimalo lak, ali je, za razliku od načina života mnogih drugih gospođica, bio bogatiji i uzbudljiviji. Trčeći između dva salona bila je dužna do poznaje sve što se u njima događa, i još da odgovara na dedina pitanja. Reći da je gospođica Leonina bila načitana skoro je suvišno, pa ćemo se zadržati na nekim drugim njenim osobinama koje su se u takvim prilikama razvile. Za razliku od devojaka njenog uzrasta, koje su živele u samostanskim školama, ređe uz svoje majke ili češće uz vaspitačice, i bile usmeravane na blisku i što uspešniju udaju, Leonina je iz usta svoje tetke slušala hvalospeve čistoj i spontanoj ljubavi, prirodnom vaspitanju i sličnome; kod ujaka se uzdizala građanska odgovornost i hrabrost, a na oba mesta pojavljivalo se sijaset gospode, stare i mlade, lepe i ružne, namigujuće ili već poluslepe, tako da njihov svet nije bio neka naročita tajna za mladu devojku. Sa druge strane, slobodan razgovor i zaštita sopstvene kuće doveli su kod nje do potpunog nedostatka koketerije, lažne stidljivosti ili prevrtljivosti, tako da je Leonina bila prilično iznenađenje za gospodu koja su dolazila iz sveta maznih, zavodničkih i nepredvidljivih gospođica. Za žaljenje je možda što se Leonina nije mnogo družila sa svojim vršnjakinjama, i što nije upoznala slasti prvih zajedničkih tajni i maštanja. Tetka Petala je bila podobnija za iznuđivanje priznanja nego za otkrivanje malih tajni, ali je zato, za razliku od mnogih majki toga doba, sama vaspitavala svoju nećaku i zapravo je nikad nije ispuštala iz vida. Leonina je uistinu nasledila nešto od nesavitljivog karaktera svoga dede, ali je to ugladila u podešavanju odnosa između ujaka i tetke. Ta se priroda, međutim, neminovno pokazivala u razgovorima sa gostima njenih rođaka, i često je neprijatno iznenađivala zaštitnički usmerenu gospodu; mladi pesnik Deroš iskusio je na sebi oštrinu njena jezika, i odustao je od namere da joj se udvara, pa i od samog tetkinog salona, na Petalino veliko zadovoljstvo. Slično tiho zadovojbstvo imao je i ujak, gledajući kako ućutkuje slikara Renijea – utoliko više što je on, za razliku od tetke, prosto besneo na ideju da bi se Leonina mogla udati i otići. Recimo, ipak, istini za volju, da gospođica Leonina nije bila oštrokonđa, već da je samo umela žustro odgovarati antipatičnima.

34

U doba kad pada pravi početak naše priče, u dva salona u Veveričjem prolazu vladao je mir, izazvan naglim odlaskom oba veterinara. Gospođica Leonina imala je nepunih dvadeset godina, i nije joj na pamet padala udaja, niti je bila zaljubljena. Nikoga nije noću sanjala – sem, možda, jedne neodređene Brutove� vizije – i bila je okružena nevidljivim krugom opečenih udvarača. Vreme je da ponešto kažemo i o njenom liku, premda nijedan opis ne bi bio u stanju da prenese njenu prisutnost, žarenje njenih očiju, glasan smeh i pokrete njenih ruku: Leonina je nasledila izgled svojih rano umrlih roditelja, bila je nežne građe, ali ne niska, imala je prekrasno poprsje i ramena svoje majke i divan gracilni vrat; sa ovalnog lica gledala su dva vesela tamna oka, trag barona Dartoa, a u sredini se nalazio vrlo neobičan, ni rimski ni grčki, ponajviše grezovski15 nos koji je odavao osobu od duha i živosti; njene usne su uvek bile u kretanju, govoru ili smehu, tako da je bilo teško utvrditi kakvog su oblika – no pisac je siguran da je najveći broj muških posmatrača želeo da ih zatvori poljupcem. Lice je uokviravala nemirna tamno plava kosa, podignuta da promišljenom nemarnošću istakne izuzetno lep profil. Lice koje smo sasvim bledo opisali postajalo je istinski lepo u pokretu, u razgovoru, jer se na njemu izraz menjao neverovatnom brzinom.

Zaključimo ovaj u svemu nevešti prikaz jednim pokušajem portretisanja gospođice Leonine: Verne je započeo ovaj mukotrpni posao, načinivši veliki broj skica i studija u gvašu na svetlosmeđoj hartiji, ali se ujakov salon nikako nije mogao saglasiti koji izraz najviše odgovara modelu, odnosno tvrdilo se da ga svi podjednako oslikavaju; rasprava se izgubila u iznalaženju načina kojim bi se nizom uzastopnih slika prikazao sam pokret, a portret nikad nije načinjen, premda se svedočanstvo o iskričavom biću gospođice Dartoa i danas može videti u zbirci crteža biblioteke Sent-Ženevjev u Parizu.

Jednog sumornog novembarskog petka 1777, odvijala se u kući na uglu Veveričjeg prolaza svakodnevna jutarnja scena: porodica je imala jednostavan običaj da zajedno doručkuje u maloj trpezariji uz

15 Po slikaru Grezu, koji je slikao svakodnevne prizore i decu i devojke iz naroda.

35

kuhinju, čija su se zastakljena vrata otvarala na deo vrta sa gredicama i lejama, a unutrašnjost se prijatno ogledala u bezbrojnom bakrenom posuđu po otvorenim policama. Svi su dakle sedeli tu, sem vikonta Aristida, koji je doručkovao u krevetu, negde oko podne. Tekla je i uobičajena svađa uz mnogo zajedljivosti oko ko zna kojeg Petalinog pokušaja da dedi d’Irfeu poturi okrepljujući nezaslađen biljni čaj umesto tople čokolade sa mnogo šećera i slatke pavlake, a Leonina je, u modrom jutarnjem ogrtaču i kose upletene u meku pletenicu, stoički mazala maslac jednom i drugom protivniku na tople hlepčiće, klasično ostvarenje kuvara Teofila.

Negde u tački dokazivanja da Mucije Scevola16 ne bi bio u stanju da prži ruku da je pio čokoladu svakog jutra, Leonina je odlučila da spase dedu pitanjem ko je danas predviđen za salon. Gospođa Petala, to treba reći, bila je nesavladiv protivnik, ali ako bi skrenula od glavne ideje, svađa se prekidala, a Leonina je bila majstor za „skretanja”; ne bez ponosa, tetka je objavila da danas ima i novu uzvanicu, izvesnog viteza od Gijminoa, misterioznog polu-Italijana i autora zabranjene i vrlo napredne rasprave o statutima slobodnih gradova (sa posebnim osvrtom na modenski statut). Ostatak doručka protekao je, u naizmeničnim tetkinim pohvalama vitezu i dedinom osobenom viđenju bitke kod Mutine, a Leonina je sebi predstavila nosatog starca u crnom, i time završila svoje prve misli o vitezu od Gijminoa.

Čitaocu koji uživa u vezivnom tkivu, reći ćemo o kući d’Irfeovih još nešto: umereno ekonomsko blagostanje u kojem su uživali njeni stanovnici bilo je pre svega posledica plodonosne tvrdoglavosti dede d’Irfea, koji je nepokolebljivo odbio upuštanje u špekulacije Džona Loa u doba regentstva, i razumnog ulaganja gospođe Rozenem još za života njenog muža; posedi u provinciji donosili su lepu dobit, ali tetka ni za živu glavu ne bi priznala pozitivan doprinos amelioracionih projekata vikonta Aristida u tome, tvrdeći da su troškovi konstrukcija i radova unapred pojeli prinos. Budući da je sve blagodeti nauke

16 Mucije Scevola, rimski junak iz najstarije istorije.

36

vikont delio o svome trošku, u tome je bio delić istine, ali je vikont sa ponosom nosio krunu porodičnog rasipnika, i zaklinjao se da neće dopustiti da se časno ime d’Irfeovih svrsta među bankare i zelenaše. Sve troje je ljubomorno i u potpunoj tajnosti pripremalo miraz za Leoninu, jer se sa Dartoaovima prekinulo zbog neljudskog ponašanja prema Leonininoj majci. Recimo još samo jednu porodičnu tajnu, koju je deda d’Irfe krio mnogo bolje nego zmija noge, i koju su po prećutnom dogovoru krili i ostali članovi porodice, premda zanavek obeleženi antičkim imenima: deda d’Irfe nosio je ime Florijan.

37

Karijera viteza od Gijminoa

Uveče 17. novembra 1777, pripremao se vitez od Gijminoa za svoje prvo pojavljivanje u salonu gospođe Rozenem, uz pomoć svog sluge Đakomina, kojeg bismo ukratko mogli opisati kao mladog boga ljubavi osuđenog da kuluči na zemlji: zlatni nemarni uvojci, pravilno lice, pune usne i nebesno plave oči, savršena figura i meki pokreti skrivali su veštog i bezobzirnog rimskog lopova, koga je vitez od Gijminoa spasao vešala, i zadobio sebi najvernijeg i za mnoge vitezove planove nezaobilaznog pratioca. Bili su vrlo neobičan par, uglasti i oštri vitez i prelepi sluga, a deo njihovih zajedničkih događaja ostao je do danas tajna za pripovedača: izvesno je uglavnom da je u mnogo čemu vitez postupao prema Đakominu kao prema mlađem drugu, što će reći da je mnogo grdio i gunđao, a da je vitezove reči i dela Đakomino pratio sa slepim obožavanjem. Napomenimo da je vitez u tome trenutku izgledao sasvim drugačije nego kad je po prvi put predočen čitaocu kao zarobljenik gusara. Nešto više blagosti, ili bar finije skrivenog nepoverenja u život i ljude čitalo se na njegovom licu, a skoro da i ne treba ukazivati na smišljenu eleganciju njegovog odela od tamno sivog velura, strogog kroja i bez ikakvih ukrasa, čak i bez čipaka na svilenoj košulji. Vitez nije nosio vlasulje, niti je puderisao kosu, i time je izgled tražene jednostavnosti bio upotpunjen.

Čitalac je do sada već sakupio izvestan broj podataka o vitezu od Gijminoa, i vreme je da se ti podaci unekoliko zaokruže i upotpune; pošto je poreklo vitezovo dovoljno razjašnjeno, zadržaćemo se sada na mladosti Leona od Gijminoa. Leon u mladosti nije bio Parizlija, i možda se upravo tome može zahvaliti za njegovo gađenje prema frivolnosti. Odrastao je na roditeljskom imanju blizu Garone, otprilike na pola puta između Tarba i Tuluze, provodeći dane između dužnosti koje mu je zadavao otac i zadovoljstava koja mu je priređivala majka, podjednako se uvežbavajući u telesnim i duhovnim veštinama,

38

drugujući sa mladim seljanima i izdancima skromnih plemićkih kuća u blizini. Skromnost i izvesnu strogost života u kući Gijminoovih ublažavala je raspevana i vesela priroda Frančeske Gijmino, koja je svakog jutra iznenađivala okolinu, a ne retko i sebe novim i neobičnim zamislima kako bi se sjajno i po mogućstvu nekorisno mogao provesti dan. Na žalost, leptirska duša Leonove majke proživela je kratak vek na zemlji, a njen suprug je naprosto svenuo za njom za manje od pola godine, ostavljajući sina jedinca samog na svetu sa manje od osamnaest godina. Blažena supruga viteza od Gijminoa vodila je ipak veoma mnogo računa o svome sinu, dopisujući se tajno sa roditeljima u Sasuolu. Uskoro je Leonu stigao poziv od babe i dede, i mladić je krenuo u Italiju.

Dvorac u Sasuolu, na granici plodne emilijanske ravnice i prvih obronaka Apenina, bio je zanosno i udobno mesto, samo nešto prašnjavo uleto; mladi Leon, međutim, nije dugo ispitivao blagodeti pokrajine i granice obožavanja dede Leona (po kome je dobio ime) i babe Ane, već je započeo višegodišnje, i zahvaljujući sasuolskom blagostanju, prilično udobno obilaženje italijanskih univerziteta. Prve dve godine svog univerzitetskog života Leon je proveo u Bolonji, vredno studirajući pravo, uvek maxima cum laude17. Doktorirao je na modenskom gradskom statutu, a njegova putovanja su se ograničavala na Padovu, Veronu i Mantovu, gde je slušao različite profesore retorike, medicine i matematike. U trenutku kad su očarani baba i deda mislili da je došao trenutak da pronađu italijansku kneževinu u kojoj će njihov unuk dogurati do ministra – ili, zašto ne? vladara, uz pametnu ženidbu – vitez Leon je izjavio da prema vlasti gaji duboko gađenje, i krenuo je da obilazi spomenike. Deda i baba se nisu usudili da protivreče, samo je u dvorcu u Sasuolu postala česta psovka u kojoj se proklinjao tada već pokojni „maledetto Tedesco“18 Vinkelman19, čiju je Istoriju umetnosti Starog veka Leon

17 Latinski, „sa najvećom pohvalom“ – najveća ocena na ispitu.18 Italijanski, „prokleti Švaba“.19 Johan Joakim Vinkelman (1717-1768) je počeo da ponovno otkriva lepote antičke umetnosti; u to doba, započeta su prva velika iskopavanja u Pompejima. Krajem veka, svaki obrazovani Evropljanin je smatrao svojom obavezom da poseti spomenike Italije, posebno klasične spomenike.

39

stalno pročitavao. Bojazan starog para odnosila se pre svega na sumnjive okolnosti Vinkelmanovog ubistva u Trstu, 1768, a da im Leon nije slao pročišćene izveštaje o svom boravku u Firenci u zimu i proleće 1769-70, imali bi izvesnih razloga za zabrinutost. Leon se svakako nije odao gresima koji su uglednog Nemca koštali života, ali je u ponešto oronulom gradu Medičija, tada već pod upravom nezanimljivih habzburških plemića, otkrivao svoje prve i nesumnjive uspehe kod suprotnog pola. Skoro da bi bilo lišeno ukusa iznositi na svetlost dana avanture viteza od Gijminoa koje nemaju većeg uticaja na njegov životni put; jedna ipak jeste uticala, i u maglovitim obrisima ovog događaja nazire se ljupko lice jedne mlade bečke grofice, jedno romantično bekstvo zaustavljeno već u Pratu, i borba za goli život viteza od Gijminoa, u kojoj je po prvi put i uspešno okušao strogu obuku svog oca. Početkom leta 1770, baba i deda su primili obaveštenje da je Leon završio pregled starina u Firenci i da je krenuo prema večnom gradu. Put je, na užas dvoje starih, trajao čitavu godinu dana, ali oni još uvek nisu prestali da veruju pismima svoga unuka, koja su po uzbudljivosti bila ravna prosečnom spevu o pčelarstvu (u čemu se, uostalom, mladi Leon vežbao u petnaestoj godini). Izvesno olakšanje je nastupilo kad su saznali da se Leon zaposlio kao sekretar kardinala Gracijanija – olakšanje zavisno samo od nepoznavanja pomenutog kardinala.

Ako se Rim ikada odmarao od genija, to je bilo u doba kada je u njega stupio zlosrećni vitez od Gijminoa, pun mladenačke snage i zanosa. Loša i nezainteresovana, ali ne i liberalna vladavina napuljskih kneževa zapustila je sve oblike društvenog života sem uživanja i bogaćenja, papstvo se raspustilo i zapostavilo mecenat, i duh gradu su davali manje ili više površni stranci na vlasti. Istovremeno, nikad ugled i poverenje u nepresahlost rimskog duha nisu imali više uspeha u Evropljana, i grad je bio pun zanesenih Engleza, Nemaca, Šveđana, Dalmatinaca i drugih koji su skicirali ruševine i punili šarenilom i grajom galerije i dvorove, žamorili u operama i crkvama i povećavali već dobrostojeće stanje kuća za zabavu. Otrcani pastiri sa svojim draganama zauzeli su i poeziju, i muziku i slikarstvo, u kojem su se, srećom, gubili u pejzažima. Dobra muzika se mogla čuti

40

na pojedinim dvorovima, što je podrazumevalo i ulagivanje najčešće prosečnim plemićima, ateljea i škole su vodili najslabiji učenici velikih, već davno pomrlih slikara, a književnost je postojala samo kao cenjeniji oblik laskanja. Mladi doktor prava mogao se suviše živo uveriti u nezapamćenu dekadenciju društva kojem je trebalo da pripadne: kardinal Gracijani nije bio loš, čak ni nepošten čovek, jednostavno se pravio da ne primećuje svet oko sebe, utoliko da je i sam učestvovao u nizu malih i nedostojnih podlosti kao i ostali njegova položaja, ostavljajući sekretaru brigu nad nekad s pažnjom negovanom bibliotekom, prepiskom sa učenim kolegama iz Evrope koji su u pismima uzdisali za neuporedivom prednošću života u Rimu, i najzad, čitavom kardinalovom kućom u neopisivom neredu. Izvesno vreme, odnosno prvu godinu u Rimu, Leon je proveo diveći se spomenicima i praveći nacrt za raspravu o pojedincu i vlasti, i trudeći se da, prateći kardinala u njegovom veoma, veoma polaganom uspehu kod jednog neobično oholog i glupog španskog princa, ne primećuje rasipanje i nemoral, podmićivanje i smicalice. Ne jedanput, uspeo je da kardinala navede da ne učini očevidno krivično delo – falsifikovanje nasledstva prinčeve nećake, na primer – i uporno je dovodio u red već požutele zabeleške Gracijanijeve iz doba kada je pisao istoriju hadžiluka u Svetu zemlju, nikad dovršenu. Recimo da je u to doba vitezovo obrazovanje dobilo i ona znanja o ljudskoj prirodi koja nijedan univerzitet ne predaje, i da je njegova narav, koju ćemo polako i dublje upoznati, dobila konačne crte. Polako mu je postajalo sve jasnije da se neće prilagoditi sudbini koja mu je rođenjem i položajem namenjena, i tonuo je, u skladu sa svojom prirodom koja je uvek težila vrhu ili dnu, uništenju ili cilju, u najdublje duševno očajanje. Nisu ga mnogo tešile žene, koje su njegova seta i ogorčenje privlačili kao mogućnost iskupljenja – ženskih bića neogrezlih u grehu kao da u Rimu nije bilo – a njegova odsutnost i nepažnja, u potpunoj suprotnosti sa zanimanjem koje je u slabijeg pola pobuđivao, pribavili su mu i mnoge potajne neprijatelje. Dodirnuvši samo dno duševne bede, iskreno se zaljubivši u devojku nežnu kao figura od slonovače i istovremeno Gracijanijevu naložnicu, vitez je načinio jedan od oštrih preseka, tako karakterističnih za njega: u samo nekoliko nedelja

41

svoje treće godine u Rimu, sažeo je svoj pažljivo raspoređen materijal u kratak i oštar pamflet protiv samovolje i za kolektivnu gradsku upravu, i štampao ga pod pseudonimom Justus; počeo je da guta dotada natenane čitane spise iz svoje druge domovine, i da po Rimu traži one ljude kakve je sretao po univerzitetima. Posledica njegovog žustrog rada bila je da se povezao sa tri poluzaverenika i četiri špijuna, što je uostalom znao, ali više nije mogao da se zaustavi: usred jedne strasne diskusije da li treba prvo ubiti papu ili napuljskog kralja, iznenadila ih je papska straža, ali je vitez, kao sjajan mačevalac, uspeo da stražare zadrži dok mu drugovi ne pobegnu, a zatim i da sam nestane u noći. Dotada se već naravno znalo za njegov pamflet i za pravo ime autora, ali ga je položaj Gracijanijevog sekretara štitio u izvesnoj meri. Španski princ, kome se vitez zamerio već svojim nimalo snishodljivim likom, da o nekim zbog viteza propalim finansijskim i udvaračkim potezima ne govorimo, pozvao je kardinala na razgovor, i objasnio mu kojom brzinom mladi čovek srlja u propast zbog svojih ideja, a naročito kojom se brzinom kardinalovi prospekti u Vatikanu smanjuju zbog toga, i prinudio je ovu omekšalu dušu da saučestvuje u planu koji bi je, ako pakla ima, sigurno tamo odveo: nađen je jedan mladi lopov, objašnjeno mu je kako će se ponašati i upućen je da u kardinalovom kabinetu počne da pravi buku u doba kad je vitez obično sedeo u biblioteci. Dogovorenog dana, odnosno večeri, vitez je zaista došao u biblioteku, i, čuvši sumnjive zvuke, uleteo u kabinet i tamo našao lopova kako pretura po kardinalovom stolu. Savladao ga je lako, i probudio kardinala, da bi na svoje ogromno iznenađenje čuo kako ga lopov proglašava svojim saučesnikom, i video kako kardinal tome veruje, skrećući pogled da se ne bi sreo sa njegovim. Leonovo ogorčenje nadvladalo je hladno razumevanje situacije, pa je na kardinala bio red da se začudi čuvši sarkastično Leonovo priznanje. Ostavši potpuno bez reči, Gracijani je tupo gledao kako mu sekretara odvode sa lopovom, jednoga bez reči a drugoga izbezumljenog, jer je shvatio da će ga umesto nagrade ućutkati u zatvoru.

Pisac veruje da je nitkovluk, za razliku od poštenja, protejsko biće sa hiljadu likova, i sa svakim likom u hiljadu stepenova –

42

počev od neznatnog udaljavanja od poštenja, od polukoraka, preko najraznovrsnijih oblika licemerja, do otvorenog uživanja u nitkovluku; kardinal Gracijani je prešao niz malih koraka, i živeo je u opasnom uverenju da se može pokajati, ako već ne objasniti nekim veštim sofizmom. Strašni Leonov gest je srušio tu lepu građevinu samozavaravanja, i otvorio pred kardinalom užasavajuće ponore. Već smo rekli da je Gracijani bio slaba osoba, i sve što je on učinio, tresući se od straha, bilo je da obavesti dedu u Sasuolu, potpisavši pismo sa „jedan prijatelj“.

Nećemo čitaoca, željnog da sazna više od glavne priče, mučiti pojedinostima bednog vitezovog života u zatvoru, u kojem se izgrađivala njegova izdržljivost i pojačavao njegov bes; deda Leone je pokrenuo nebo i zemlju, i posle deset meseci, sa pokojom sedom na zaliscima i nekom borom više, izašao je vitez iz pakla, vodeći za sobom još jednu dušu – bivšeg lopova Đakomina. Proveli su tri dana u jednoj zabačenoj krčmi iza tvrđave San Anđelo – deda Leone, vitez od Gijminoa i njegov novi sluga, a zatim se deda vratio u Sasuolo, a vitez je, kao da se ništa nije desilo, nastavio putovanje prema Napulju.

Na Božić 1776, vitez od Gijminoa se vratio u zavejani Sasuolo, završivši obilazak spomenika: otišao je kao dečak svetlog pogleda, spreman da u svakom trenutku prospe bujicu nesređenih i sjajnih misli, a vratio se kao uzdržan i ironičan gospodin. Lako je zamisliti sa kakvim obožavanjem su ga sačekali stari grof i grofica, koliko su ugađali njegovim navikama i željama, koliko su se čuvali da bilo šta pitaju ili da pomenu nešto što bi Leona podsetilo na prošlost, i sa kolikom su strašću stalno menjali najuži odbir raspoloživih gospođica u susednim pokrajinama. Leon je blagonaklono primao sve njihove manje ili više tajne planove, i polako počeo da se uživljava u ulogu provincijskog plemića, čak je sebe uhvatio u razmišljanju o najmanje glupoj od predloženih gospođica. No kad je pokušao da nastavi svoju raspravu, shvatio je da mu treba protivnika i novih saznanja. Sve što bi u Sasuolu uradio pobudilo bi neobuzdano divljenje i odobravanje bića koja su ga volela. Jedne večeri s proleća, pokušao je baki Ani

43

da objasni neke svoje zablude i greške, ali ona nije ništa prihvatala. Što god da su dokazi postajali teži, bakino uverenje bilo je čvršće, i kad je najzad Leon povikao da je hteo da ubije papu, grofica je bez dvoumljenja zaključila:

– To je i zaslužio!

Srećom, stari ljudi su bez roptanja pristali i na to da im unuk ode, i tako je vitez od Gijminoa, ostavivši nekoliko ucveljenih dama iz Mantove, Ravene i Bolonje, i bogato snabdeven plodovima izdašnosti babe i dede, došao u Pariz početkom 1777, sa dva para kočija i Đakominom. Iznajmio je dva sprata iznad galeriste Serizjea, na početku Sen-Žermena, uredio ih sa onim osećajem za prostor koji imaju samo Italijani, i povezao se sa ljudima sa kojima se dopisivao još u doba sekretarstva kod Gracijanija. Veoma brzo su mu njegov britki duh, fama zabranjenog pisca i ponešto tajanstven izgled pribavili dobar položaj i mogućnosti razgovora u najzanimljivijim i najživljim salonima. Suvišno je i reći da se povlašćen položaj među damama naročito pojačao u društvu gde je duh značio sve, naročito kad je bio spojen sa privlačnom pojavom. Mnoge učesnice salona želele su da otkriju tajne viteza od Gijminoa, i da ga po mogućnosti uteše, a taj deo života – odnosno slučajeve tešenja – vitez je naročito vešto krio, i time nesvesno pothranjivao manje ili više istinite priče o sebi, koje su kao egzotični parfem stizale pre njega i uzbuđivale nežne duše. Muška sujeta je nedovoljno istražena pojava, i zato ćemo samo nagovestiti da je, u slučaju da ga egzotični parfem ne najavi, vitez od Gijminoa bio ponešto razočaran.

A upravo to ga je čekalo u salonu gospođe Rozenem, 17. novembra 1777.

44

GlaVa IIEx ungue leonem – Jedno veče u Operi – Jedno veče

u Operi, drugi čin – Ishis kod Koronide

Pred kraj popodneva sav narod se okuplja da igra neku vrstu komada koji se zove komedija, kako mi rekoše. Na jednom uzvišenju, koje se zove pozornica, nastaje veliko komešanje. S obe strane, u malim udubljenjima koja se zovu lože, vidi se kako ljudi i žene zajedno izvode neke neme pozorišne igre, gotovo iste onakve kakve se izvode u našoj Persiji.(Monteskje, Persijska pisma)

45

Ex ungue leonem20

Kada je Leon stigao, odaje gospođe Rozenem već su bile pune žamorećeg sveta. Mnoge je poznavao, i jedva je čekao da vidi kako će se ponašati pod diktatom druge salonske zamisli, a po ponašanju onih nepoznatih pokušavao je da i sam više zaključi o tome. Imao je malo vremena za ta razmišljanja, jer mu je u susret pohrlila sama gospođa Rozenem, puna večernje energije, i počela da ga žustro upoznaje sa prisutnima. Onaj koga bi tetka Petala uzela pod ruku, najčešće je imao utisak da se nalazi u središtu ciklona: to se desilo čak i Leonu, i dok je od predstavljanja i klanjanja već počinjala laka vrtoglavica, pozdravljanje je bilo gotovo, i uz reči „A ovo je moja nećaka, Leonina Dartoa“, vitez je ostavljen na ulazu poslednje sobe, da pokuša da se snađe. U dnu malog salona, svog u bledo žutom satenu, sedela je u niskoj fotelji jedna mlada devojka, koja je davala tiha uputstva nekom od posluge. Gospođica Leonina se upravo savetovala sa Teofilom oko služenja večere, i Leon je video njen poluprofil, osvetljen svećama sa aplike iznad njene glave. Za razliku od fantastičnih kombinacija sa cvećem i pticama koje su na glavi nosile pomodarke, gospođica Leonina je imala jednostavan šinjon, a čelo su uokviravali mnogobrojni uvojci. Bila je odevena u haljinu à l’anglaise indigo boje, iz čijih se rukava prosipala čipka boje slonovače, a od svih ukrasa imala je u dekolteu jednu žutu hrizantemu, očigledno uzetu iz takvog buketa u poluotvorenom prozoru. Do gospođičinih nogu, na malome taburetu, spavao je svilasti beli pas. Kad se Teofil povukao, devojčin pogled se zaustavio na vitezu, i ona mu je uputila, na vitezovo iznenađenje, ne osmeh ljubaznosti, već onaj otvoreni pogled i nabiranje usana koje znači pravi smeh. Leon nije mogao znati da je Leonina shvatila ko je on, i da je umesto nosatog starca u crnom ugledala nešto vrlo slično svojoj viziji Bruta, kao ni to da se smeje sopstvenoj zamisli o njegovoj ličnosti. Umesto drhtanja trepavica i radoznalosti, umesto već

20 Latinski, „po kandži se lav poznaje“.

46

proverenog dejstva njegove tajanstvenosti, ova ga je dama dočekala smehom. Za godinu dana u Parizu, Leon se već navikao na žene od pameti i duha, ali je potpuno ispustio iz vida da poneka može biti i smejuljiva. Leon prodorno pogleda priliku u indigo haljini i priđe joj, ali ga ona brzo preteče, skočivši da mu pruži ruku, i ne trudeći se da otkloni utisak o smejanju.

– Vi ste vitez od Gijminoa, ona mu reče.

– Po čemu ste to zaključili, gospođice? Uzeo je njenu pruženu ruku i poljubio je. Bila je tako meka i tako ugodno topla, da ju je zadržao kod usana koji sekund duže nego što je bilo učtivo.

– Po tome što uopšte ne ličite na ono što sam ja zamislila, odgovorila je Leonina, ne povlačeći ruku.

– Imali ste sreću da ja vas ne zamislim, gospođice.

– Prekasno, odgovorila je Leonina, odbijajući ovu žaoku. – Veoma mi je drago što ste tu, jer se tetka najpohvalnije izražavala o vama, a nadam se da će vas se i ujak domognuti.

Uz te reči, povela je nešto smetenog viteza od Gijminoa u veliku trpe-zariju, gde su se gosti već polako okupljali, i Leon je shvatio da, ako hoće da se nosi sa gospođicom Dartoa, mora to činiti neuporedivo brže.

Ne bismo smeli pomisliti da je Leoninina hitrina bila znak samo sigurnosti, kao što je to izgledalo Leonu; mladu devojku je zbunila privlačnost viteza od Gijminoa, i ona se nesvesno branila od začaravanja jednom drugom vrstom začaravanja, što je za viteza bila neshvatljiva novina u ženskom ponašanju. Tako su do stola dva mlada lava skupljala snagu za novi okršaj.

Razgovor za večerom počeo je kalamburima sa imenima viteza i gospođice Dartoa, i kod navarena od ovčetine nastavio se fizio-

47

gnomskim21 razmatranjima, u kojima je Leonina sa tetkom branila tezu neispisanog lista, a Leon teoriju nasledstva; Leonina se zatim zalagala za ideju da se istina ne može pročitati u očima, a Leon da može; kod lionskog kolača, teorija prvog jezika naišla je na odlučnog branitelja u Leonini i napadača u Leonu. Bilo je izneseno mnogo sjajnih razloga i navedeno sijaset pisaca, od Herodota koga je Leon ismejao, do Erazma22 kome Leonina nije verovala, i veče je bilo jedno od najuspelijih u tetkinom salonu.

Narednog utorka, vitez se pojavio u ujakovom salonu, i tamo opet sreo Leoninu, ovoga puta u haljini boje pudera od pirinča i sa belom ružom u dekolteu. Gospođica Dartoa ga je i ovoga puta dočekala sa velikom srdačnošću, a za večerom su se temeljno posvađali oko državnih kredita, načina plivanja nautilusa23 i portretisanja kraljeva. Ujak je bio potpuno očaran vitezovim poznavanjem topografije i obiljem navodnjavajućih citata iz Varona, Lukrecija�, Vergilija24 i Vitruvija25. Svi su znaci nagoveštavali novi veterinarski rat između dva salona, i Leonina se spremala da spreči otvoren sukob oko viteza, kad je primetila da se vitez snalazi mnogo bolje nego što je sama mogla da zamisli: u sredu ujutro, baš kad se tetka spremala da sprovede surovu istragu o tome ko je obavestio o postojanju viteza od Gijminoa, njenog ličnog otkrića, stigao je Đakomino sa kotaricom svežih parmskih ljubičica za gospođu Rozenem, što je tetku Petalu odmah izbacilo iz prvobitnog plana. Dan posle toga, stigao je i sam vitez, iznenadivši Leoninu u maloj trpezariji i u jutarnjem ogrtaču, očigledno najavljen kod dede d’Irfea u radosnom zavereničkom raspoloženju. Vitez je bio prvi posetilac oba salona koji je dedi d’Irfeu odao podjednaku počast, i time svuda u ovoj podeljenoj kući stekao isti stepen simpatija. Kažemo „svuda“ sa priličnom sigurnošću, premda će suprotstavljanje

21 Fiziognomija, zaključivanje po izgledu (čoveka, predmeta, prirode).22 Erazmo Roterdamski, holandski filosof i pisac, jedan od najučenijih i najslobo-doumnijih ljudi svoga doba (kraj 15. i početak 16. veka).23 Nautilus je morski mekušac sa veoma lepom školjkom i posebnim načinom kre-tanja kroz vodu – potiskivanjem vode iz svoje školjke.24 Vergilije Maron, najveći rimski pesnik (Eneida).25 Vitruvije, rimski arhitekta i pisac knjiga o arhitekturi (1. vek naše ere).

48

i zadirkivanje gospođice Leonine još potrajati. A uistinu, koje su to neobične duševne prepreke ometale prirodno strujanje naklonosti između ova dva bića koja bi po sklonostima morala biti bliska? Vitez se, poučen neprijatnim iskustvima, klonio dubokih osećaja, a gospođica Dartoa, bez ikakvog iskustva, želela je da sačuva svoju krhku i na mali krug svedenu nezavisnost; vitez je bio radoznao i uporan protivnik u razgovoru, a isto tako i gospođica Dartoa; najzad, vitez je bio veoma ponosan, a ništa manje ni gospođica Dartoa, i eto osnovnih razloga stalnom suprotstavljanju, a nije na odmet natuknuti i nešto što ne bismo nazvali sebičnošću ni samodovoljnošću, već pre nesvesnim opuštanjem prijatnim privilegijama: vitez je bio u dvadeset i devetoj godini, u punoj snazi i na početku zrelosti talenta i mirnijeg života, a gospođica Dartoa u dvadesetoj, vrlo nevoljna da napusti udobnost i blistav duhovni život koji joj je bio priušten. Avaj, planovi mladih ljudi su deo njihovog života koji zadobija najjače udarce i najdublje rane, i samo od njihove duhovne snage zavisi hoće li ožiljke nositi kao ordenje svog karaktera ili će se prepustiti samosažaljenju i optuživanju drugih! Vitez od Gijminoa i gospođica Dartoa imali su pred sobom brojna iskušenja, i strpljivom čitaocu će biti ostavljeno da prosudi kojim su pravcem krenule ove bogate i osetljive duše.

Ulazak viteza od Gijminoa bio je za kuću d’Irfeovih početak najsrećnijeg, i kako to zavidljiva sudbina obično hoće, poslednjeg srećnog i bezbrižnog razdoblja, u kojem su se njeni stanovnici bavili plemenitim mišljenjem i delanjem. Vitez je, kako smo videli, uspeo da ga zavole svi, a on sam imao je najviše naklonosti prema ujaku Aristidu, koji je, po vitezovom mišljenju, najpotpunije obuhvatao ideal lepog mišljenja i korisnog rada. Burna prirodnost tetke Petale je vitezu pomalo smetala, no oprostimo vitezu taj osećaj: tetku su obožavale samo najblaže i najplemenitije osobe, a vitezov utisak o njenoj slaboj delatnosti opovrgnuće same činjenice u kojima će se pokazati žestina njene prirode. Što se Leonine tiče, vitez je sebi dopuštao da čak i ne počne razmišljanje – a znamo koliko je bio sklon njegovom dovršavanju – i kao da nije uviđao da se sa tom gospođicom viđa svuda i skoro svakog dana, i da ne prekida jednu te istu beskrajnu raspravu sa milion povoda.

49

S proleća 1778. novi spis viteza od Gijminoa (o zajednici i vlasti) je u krajnje neurednom stanju već pokrivao polovinu njegove radne sobe, verni Đakomino je u sebi proklinjao dan kad je izmišljena hartija, a deda i ujak d’Irfe su jedva izdržavali „prazne“ dane do novog čitanja, koje je, diskrecije radi, utajeno od tetke. Živelo se sa pouzdanim uverenjem da će se svet ubrzo promeniti, a Amerika i Indijanci nikad nisu bili u većoj modi. Vitez je uspešno sredio neke probleme oko imanja d’Irfeovih kod kraljevih sekretara, i to ne ponižavajući se nimalo, što je posebno zadivilo Leoninu koja ga je u tome pratila. Leon i Leonina su se i dalje držali kao dva nepokolebljiva ali plemenita neprijatelja, nesvesni da celom zavidljivom svetu deluju kao zaljubljeni par. Samo je jedanput Leon bio u nedoumici oko svojih osećaja: Leonina i tetka su bile u šetnji ispred Tiljerija, kad su čule vest da je umro Volter. Leon ih je slučajno susreo baš kad su se penjale u kočiju, i Leonina mu se plačući bacila u naručje sa tom vešću. Premda je Leon bio veliki ljubitelj starog filosofa, i mogao da napamet kaže najveselije delove iz Kandida, činjenica da je za trenutak bio potreban jednom iskreno nesrećnom ženskom biću, potresla ga je više od Volterove smrti.

50

Jedno veče u Operi

Šesnaesta baronica Dartoa sedela je u svojoj loži očekujući početak baleta „Koronida i Ishis“ i svojim hladnim pogledom ispod čipkane kapice motrila svet koji je pristizao u lože, i parter koji se u opštem ophodu i klanjanju pregibao kao nepredviđeni baletski prolog. Sedela je potpuno pravo, koščatih ruku skrštenih u krilu i skoro bez pokreta, ako se izuzme širenje i skupljanje njenih nešto potamnelih i staračkih, ali još uvek opasnih zelenih očiju. Svuda oko nje je vrvelo od sjajnih toaleta, frizura sa cvećem, lišćem, voćem, pticama, pa čak i jedna sa malim kineskim lutkama u takođe malom kineskom vrtu, šuštao je taft, talasao se atlas, promicali su oblaci čipke i muslina, mahalo se nemarno maramicama i lepezama, izmenjivali se pogledi, pozdravi, duhovitosti, taština se skoro kao zvučni dah dizala do loža. „Ceo Pariz“ je došao da se sretne i bude sretnut, da odabere nove italijanske balerine, kaže koju dobro smišljenu i po mogućstvu zlobnu reč, da uvede novu modu, da pokopa nove knjige. Bilo je zanosno načetih lica, veličanstveno precvetalih, pa čak i poneko mlado i otvoreno, ali ništa od toga nije zanimalo baronicu. I sada, u svojim poznim godinama, ona je bila žena sa ciljem. Cilj, međutim, još nije stigao, i baronica je sedela sa onim savršenim mirom sa kojim vrebaju grabljivi vodozemci, ne pokazujući ničim svoju napetost. Na vratima lože se začulo kucanje, ali baronica nijednim pokretom nije pokazala radoznalost, kao da zna ko treba da dođe. Lakej je otvorio vrata i ušao je onizak tridesetogodišnjak, napadno elegantno odeven, sa ukovrdžanom perikom sasvim svetle boje koja je isticala njegovo četvrtasto lice i neobično crvene usne. Čovek je imao sigurno i nešto izveštačeno držanje, osmeh učtivosti na licu i prazan pogled ispod potpuno polukružnih obrva.

– To ste vi, grofe od Šavinjola, reče baronica, ne okrećući se, i dajući

51

lakim pokretom lepeze znak pridošlici da sedne. Pogledajmo kako je Ishis pretekao Apolona kod lepe Koronide26.

Vitez od Gijminoa stigao je dovoljno rano u Operu, ali vikont d’Irfe i njegova nećakinja, kako je mogao predvideti, nisu još došli. Pretpostavljao je da se vikont još jedanput obaveštava hoće li na predstavi biti uglednijih lica sa dvora, jer u tome slučaju nikako ne bi dolazio. Leon je odabrao da sedne u ložu svog poznanika, gaskonjskog plemića i odnedavno kapetana Bursinjaka, i odatle je očekivao dolazak svojih prijatelja. Nije mu bilo naročito stalo do sveta, pa je u očekivanju predstave više pratio pripreme u orkestru i slušao štimovanje instrumenata i žamor iz sale. Najednom je do njega dopro zvučan i dubok ženski glas iz susedne lože:

– Nadam se da razumete koliko mi je važno da se porodica sramno ne ugasi nedoličnom udajom, i da imovina mog nesrećnog sina ne pređe u nepoznate ruke.

Jedan nerazgovetan muški glas, očigledno iz dubine lože, odgovorio je nešto što je bilo odobravanje ženskom.

– Ja nisam naviknuta da mnogo zaobilazim oko problema, i zato ću vam reći tačno šta želim: vaša porodica nam je veoma bliska, vaš ugled dovoljno visok za čoveka vaših godina, svi su izgledi da pametno napredujete, i htela bih da vi nastavite lozu dolično, pre nego što se to dete potpuno ne unizi prostačkim životom i običajima.

Opet odobravanje muškog glasa.

– Razgovarali smo letos kod vašeg oca, a sad sam vas pozvala jer ubrzo ponovo napuštam Pariz. Dosta mi je bezbožništva i nereda. Vremena uostalom imamo malo, jer testament će postati punovažan

26 Koronida je svog božanskog ljubavnika Apolona prevarila sa smrtnikom Ishisom; zbog toga ju je Apolon kaznio, ali se sažalio na još nerođeno dete i spasao ga – to je bio Asklepije, legendarni lekar.

52

za samo pola godine. Od sada je taj plan, naravno, ukoliko vi i dalje to želite, isključivo vaše delo. Ja sam dovoljno pripremila unapred, i u svakome trenutku možete očekivati moju pomoć, ako hoćete, ponavljam, da uđete u to leglo.

Nepoznati sagovornik je hteo.

Vitezu od Gijminoa je razgovor postajao uzbudljiv, pre svega jer ga je zanimao taj odlučni i očigledno ne mnogo milosrdni ženski karakter, a kopkalo ga je i da sazna koje se muško biće usrdno prihvatalo njenih planova. Na žalost, dve osobe su se čuvale da govore mnogo glasno, a nisu se ni oslovljavale imenom, tako da je tajna postajala sve privlačnija. Pokušao je da proviri preko ograde lože, ali sve što se videlo bila je pozlaćena pozadina jednog Amora kojim se pregrada između dve lože završavala. Tako je morao da se zadovolji uopštenim razmišljanjima o pokvarenosti plemstva, pravnim začkoljicama oko testamenta i drugim nedovoljnim začinima za svoju radoznalost. Razgovor se nastavljao.

– Meni je već sa mojim sinom bilo dosta ponižavanja i gubljenja osnovnih merila, a razumećete da je ugled jedne kuće ipak važniji od nerazumnih prohteva nekakve mlade žene.

Muškarac se izgleda približio, jer se razgovetno začuo njegov glas:

– A ukoliko ne dođe do prosidbe kako smo zamislili?

– Mislite da bi vas mogla odbiti? Začuo se rezak smeh. – E, u tom slučaju, dragi moj grofe, poslužićemo se drugim sredstvima.

Priča je, po poslednjem, neprijatnom akcentu u ženskom glasu, postala za viteza pomalo preteća, i sa nimalo lepim ishodom za devojku koja je imala postati grofova supruga, i koja je očigledno bila u nekim rodbinskim vezama sa glasom – možda unuka?– Jedino što mi je od prepreka poznato, nastavio je ženski glas sa istom neumoljivošću, jeste nekakav sumnjivi mali plemić koji se oko

53

nje vrzma, ali sa takvima ne bi trebalo da se ozbiljno zadržavamo. Mala svota, neki vojni čin, možda malo zemlje ili sekretarstva – i stvar će biti sređena.

U trenutku kad je očekivao još jedno muškarčevo odobravanje, začulo se udaranje dirigentovog štapa, i „Koronida i Ishis“ su započeli, otkrivajući u prvoj sceni novu baletsku zvezdu, izvesnu gospođicu Rikota, čiji su nožni članci i listovi bili na velikom glasu. Posle uvoda, gospođica je lepršajući po sceni i pokazujući pomenute listove i članke sasvim izdašno, dala na znanje publici da je zbog nečega vrlo uznemirena, što je publici u pesmi nagoveštavala i jedna druga prilika u viteškom oklopu i sa sjajnom perjanicom, verovatno gospođičin otac u ovoj drami. Skoro nas je sramota da priznamo, no računajmo da su ljudske slabosti oprostive – vitez je sa pojavom članaka i listova gospođice Rikota potpuno zapustio praćenje konverzacije koja je za njegov život, kako je promućurni čitalac već mogao naslutiti (verovatno stoga što se bilo koji razgovor u Operi njemu ne bi prenosio) bila važna, i punu pažnju posvetio ljupkoj pojavi na sceni. Gospođica Rikota je, uverivši sve u svoju uznemirenost, napustila scenu praćena toplim aplauzom i mahanjem maramica, i vitez je ponovo pomislio na susednu ložu: sada se na crvenom atlasu kojim je bila prekrivena ograda pojavila jedna smežurana ženska ruka, sa ogromnim smaragdnim prstenom, i držeći lepezu. Razgovor se nije čuo nekoliko trenutaka, dok ženski glas nije ponovo progovorio:

– Imate sreće. Ona je došla. Ruka na naslonu se nije pomerila, i buduća žrtva je očigledno pokazana drugim načinom.

Vitez je takođe pogledao u lože prekoputa, i ugledao bar četrdeset mladih žena u sedam redova loža. Dok je šarao pogledom po njima, ugledao je u trećem redu loža vikonta i Leoninu, koji su očigledno ušli za vreme tačke gospođice Rikota.Opera je zažamorila, jer se u narednoj sceni imao pojaviti Apolon, i načulo se da će gospodin Terzini biti odeven u naročito fantastičan

54

Sunčev kostim. Vitez se konačno odlučio da malo jače proturi glavu preko ograde susedne lože, ali u tom trenutku u njoj više nikoga nije bilo. Opšti uzdah mu je ukazao da se fantastični Sunčev kostim upravo pokazao, i vitez je pogledao Leoninu u loži preko puta, koja je usta zaklanjala lepezom, mogao bi se zakleti zbog smejanja.

Na prvoj pauzi, vitez je prešao kod prijatelja, i tamo našao prilično ljutitog vikonta, kome je obećana dobra predstava, i vrlo raspoloženu Leoninu u jednostavnoj polonez haljini od sive svile sa volanima od muslina boje čaja; i vitez je, pokušavajući da vikonta oraspoloži zajedljivim primedbama, potpuno zaboravio na razgovor koji je slušao.

55

Jedno veče u Operi, drugi čin

Tek što je neutešni Apolon (u fantastičnom Sunčevom kostimu) objavio da, sem ljubavnim razočarenjem, njegove grudi plamte i žeđu za osvetom, u ložu d’Irfeovih, u kojoj je sada gostovao i vitez od Gijminoa, uđe jedan lakej i sa rečima „Za gospođicu“ pruži, duboko se klanjajući, jedan smotuljak gospođici Dartoa. Pre nego što je Leonina uspela da otvori usta sa pitanjem može li se znati pošiljalac, da bi mogla da odluči hoće li se obavezati pažnjom nepoznatog porekla, lakej je već iščezao, ostavljajući u loži opšte suzdržano iznenađenje. Vikont, premda je zadobio strog izraz lica, ne bi ni za živu glavu pitao za sadržaj paketića ili za podatke o pošiljaocu; a vitez od Gijminoa, pošto je samo za trenutak na licu zadržao izraz uvređenosti, odlučio je mudro da njegovo zavirivanje u tuđe poslove ne bude ove večeri dva puta neuspešno. I pošto se bolje namestio, kao da će sa posebnom pažnjom slušati bezgranični rečitativ ličnosti u Sunčevom kostimu i sa dvostrukim tenorskim podvaljkom, dobio je dosta dobar uvid u paketić koji je Leonina, tobož nemarno, otvarala u krilu. U komadiću opervaženog somota ležala je srebrna kutijica vanredne izrade, i u njoj jedna grančica mirte i komadić svilene hartije na kojem je velikim ovalnim slovima pisalo:

„Otkako sam Vas video, robujem.“

Vitez od Gijminoa je prezrivo nabrao nos na ovakvu siromašnu stilizaciju. Na vitezovo prilično olakšanje, Leonina je bez crvenjenja, uzdisanja, sužavanja ili širenja zenica primila poruku (to su, koliko je znao, bili glavni znaci zanimanja slabijeg nola), i tiho je pozvala vikontovog slugu Žerara, koji je sedeo pri vratima. Koliko je uspeo da čuje, Leonina je upitala da li bi Žerar prepoznao lakeja koji je upravo izašao, i pošto je ovaj odgovorio potvrdno, predala mu je smotuljak da ga istome vrati. Poznavajući Žerarovu upornost i tačnost, Leon

56

nije morao sumnjati da će drznik biti propisno kažnjen Leonininom ravnodušnošću, i sa pravom muškom nezahvalnošću usmerio je svu pažnju na gospođicu Rikota, koja je upravo doskakutala na pozornicu da pokuša da se opravda pred svojim božanskim ljubavnikom.

Još pre kraja Koronidinog opravdavanja, nepogrešivi Žerar je pronašao svog kolegu ispred jedne lože, i na svoje ogromno iznenađenje, grof od Šavinjola, jer je to bio on, dobio je svoju poruku natrag neverovatnom brzinom. Baronica je povratak srebrne kutijice propratila hladnim pogledom i zaključila da će tu biti potrebno više napora.

– Čini mi se da imate suparnika, grofe.

– Ne mogu imati suparnika ako još nisam ni upoznao mladu baronicu, odgovorio je tiho grof, promenivši boju lica prema plavom.

– Bez uvrede, grofe, ali prva stvar će biti rešiti se tog italijanskog komedijanta.

– Gaskonjskog.– Oh, svejedno koje mešavine, reče nestrpljivo grofica mašući lepezom. – Šta imamo protiv njega?

– Provereni kraljev neprijatelj.

– To je barem pola ovog trulog grada. Je li poznat?

– Dovoljno.

– To naravno otežava rešenje. Je li povezan nekim poslovima za nekoga na koga bismo mogli računati? Je li tražio usluge, zaštitu, pomoć od bilo kog koga poznajemo?

– Mislim da nije.

57

– Vidite, a ipak ne bih rekla da je to nešto ozbiljno, reče grofica gledajući u ložu preko puta. – Ne izmenjuju poglede, nikakve pažnje... Možda je upravo trenutak da se pojavite. Doduše, ponašanje te devojčice sa paketom pokazuje da je svojeglava; moraćete se prilagoditi njenim ćudima, bar dok je ne zadobijete. Kad ćete ući u brlog tog monstruma?

Pod „brlogom tog monstruma“ se podrazumevao salon vikonta d’Irfea, a sam monstrum je sedeo, besprekorno elegantan u svome somotskom odelu boje kupine, sa veoma zadovoljnim licem zbog dostojanstvenog držanja svoje nećakinje.

– Već ove nedelje. Preporučio me je Grase, kao poznatog mecenu slikara.

– Oh, ne govorite mi o njima. Više nema nijednog od tih nevaljalaca koji vam neće preporučiti da se portretišete kako sečete hleb, ili trebite buve, ili već nešto što će biti „ljudski i prirodno“! No dobro, glavno je da uđete. Ako hoćete moje mišljenje o lepotici u sivom, budite oprezni i nipošto ne idite na napadno udvaranje. Njoj će biti potrebno malo protivdržavnih i bezbožničkih začina – tu baronica sa nepoverenjem pogleda grofa, kao da ispituje koliko je sposoban da to izvede – i okrete se opet napred, ne mnogo zadovoljnog lica. – Važno je osigurati posede Dartoaovih, promrmlja za sebe.

Kada je gospođica Rikota uz ovacije završila svoje pokajanje, Leon je pogledao u lože prekoputa, i najzad ugledao lice koje ga je toliko kopkalo: pripadalo je u potpunosti ruci sa smaragdnim prstenom. Njegova vlasnica, sedeći kruto u haljini od tamno crvenog i alabaster atlasa, sa kapicom na glavi, izgleda da je imala sličan interes za publiku prekoputa, ali Leon nije mogao slutiti da upravo u tom trenutku ona kroz mali dvogled prati događaje u njihovoj loži. Muškarac koji ga je zanimao bio je takođe u loži (Leon nije sumnjao da je reč o istoj ličnosti), ali je, kao i ranije, sedeo dovoljno duboko da se od njega ne vidi ništa sem siluete. Da je samo malo pustio na volju svojoj mašti – a reći ćemo, na žalost, da ju je Leon namerno sputavao, tvrdeći da škodi

58

razmišljanju, vitez je mogao povezati razgovor, lica i paketić koji je Leonina dobila, ali za to zaista nije bilo nikakvih logičkih osnova.Na sceni je čitav roj gospođica u pesmi i igri naslućivao strašni Koronidin kraj zbog izdaje ljubavnika, i vikont se taman pomirio sa sudbinom, odlučivši da na miru razgleda publiku, kada je ugledao lice koje mu se učinilo neprijatno poznatim. Prebirao je po svojim sećanjima, ne bi li otkrio odakle poznaje tu oštru staru damu, kad mu je odjednom pred oči izašlo nekoliko jasnih slika: njegova uplakana pokojna sestra, koja pokušava da smiri Petalu, a ova sipa gromove i munje... upravo na gospođu u loži preko puta! Baronica Dartoa, Klelijina svekrva! U svojoj tadašnjoj sebičnosti, i još uvek besan na sebe i Petalu što je napustio Kristinu u Upsali, jedva je primetio Klelijin strah i bledilo – Petala ju je praktično ukrala iz Šampanje. Za njega je pojava suve grofice koja zahteva naslednika svoga sina bez obzira na stanje majke, bila pravo iznenađenje. Ta osoba iz drugog sveta, koja pokušava da Petali objasni vrednost i starinu poseda Dartoaovih i obaveze mlade udovice da dete, zajedno sa naslednim pravima, isporuči na svet tamo gde baronskoj porodici odgovara, potpuno ga je izbacila iz letargične tuge i pritajenog besa na Petalu, i odjednom je shvatio (što nikada nije priznao), da je jedini izlaz za njegovu slabašnu sestru i njeno dete da ih on i Petala zaštite. Doduše, vikontov udeo je morao biti veoma mali, jer je Petala huktala i bljuvala vatru kao karnevalski zmaj od papira. Ishod pokušaja da se Klelija vrati baronici bio je da su Petala i baronica jedna drugoj uputile prvo sarkastične, zatim uvredljive primedbe, i najzad uzajamna obećanja da će jedna drugoj doći glave ili da će nebo na onu drugu poslati prokletstvo, a sav vikontov udeo bio je da teši rasplakanu Kleliju, koja se negde u polovini rasprave usudila da poželi da njeno dete bar neko vreme ostane kod sestre. Na to je baronica poželela da dete stostruko plati nerazumnost svoje proste majke. Baronica Dartoa! Ah, to je bila osoba koja ga je posredno naterala da ostane uz svoje sestre, i da pregori Kristinina suzna pisma!

Skoro nehotice, vikont se stresao. Imao je predosećanje da gleda kroz dvogled upravo njihovu ložu, i da zna ko je u njoj. Baroničino

59

zanimanje za Leoninu i njega, bio je siguran, nije moglo imati nikakve dobre posledice po njih, a sa druge strane, dvadeset godina je prošlo, i ako bi baba to poželela, unuka bi morala da je vidi i upozna. Bilo je tu i pitanje nasledstva, za koje je vikont naivno verovao da bi bilo dovoljno galantno odreći ga se, ne pomišljajući na testamentarne smetnje i preplitanja o kojima je baronica pre dvadeset godina htela da govori, ali Petala za to nije imala strpljenja. Ponešto utešen ovim razmišljanjima, i siguran da već ima spremna rešenja ukoliko bi se pojavili problemi sa mitskim čudovištem koje je tako iznenada izronilo iz mraka godina, vikont se posvetio jednom računu sa mnogo nepoznatih koji ga je već dugo mučio, i kad je već dospeo do stanja bliskog pospanosti, setio se da mu je Grase preporučio novo lice za salon, jednog plemića koji izdašno potpomaže Muze (da je Grase za tu preporuku dobio sto zlatnika, i za uzvrat dao samo mali karton za salonski goblen na dvosedu, vikont nije znao). Plemićevo ime bilo je Šavinjol, i pri pomisli na to vikont se osmehnuo, misleći da kozji sirevi više pristaju Petali, i odlučio da za to veče naloži Teofilu siprem sa trufama, jarebice na kanapeu i lososa „na dva mora“.Smrtne muke Koronidine u vatri izražavale su se dugo, melodiozno i uz mnogo pirueta, i završetak tragičnog baleta-opere je dočekan bez vidljive samilosti za junakinju, ali sa ogromnim oduševljenjem publike za dekolte i već suviše pominjane listove i članke gospođice Rikota. Vitez od Gijminoa bio je raspoložen za razgovor o iluzionizmu pozorišta, a Leonina manje. Jedina u ovoj trojci koja ništa nije znala, nikog nije prepoznala i ništa nije čula, Leonina je osetila neku vrstu teskobe i zabrinutosti koja je uskoro pokrila samozadovoljstvo u slučaju sa paketićem. Dajmo ženskim duševnim slutnjama puno priznanje – Leonina je pomno posmatrala koja će se vrata na loži otvoriti kad je Žerar krenuo u potragu – i tačno je primetila da se to desilo u loži u kojoj je sedeo jedan gospodin potpuno u senci, i jedna ukrućena stara gospođa uz ogradu, koja je cele večeri nije ispuštala iz vida.

60

Ishis kod Koronide

Ne može se reći da grof od Šavinjola nije bio privlačan muškarac, niti da nije imao nesumnjive otmenosti u pokretima i veštine u izražavanju; to su, uostalom, potvrđivali i njegovi uspesi kod slabijeg pola. Možda je sam grof bio preterano svestan toga. U svakome slučaju, kada se pojavio kod vikonta jednog petka, u društvu sa Graseom, izazvao je podeljene utiske: vikontu se dopala njegova sigurna i malo nadmena uzdržanost, gosti su bili očarani preteranim Graseovim pričama o grofovoj darežljivosti, a Leonina je hladno dočekala novog gosta, poštujući svoje unutrašnje glasove. Vikont i nećaka su malo otezali sa večerom, jer je vitez od Gijminoa nagovestio da će kasniti, i u tome očekivanju grof je započeo učtiv razgovor sa vikontom, pokazavši dosta dobro poznavanje perspektive, i laskajući malo previše prisutnima. Leonina se uopšte nije upuštala u razgovor, i grof od Šavinjola je zaključio, što nimalo ne ide u prilog njegovoj pameti, da je reč o devojačkoj stidljivosti. Tako je udvaranje gospođici Dartoa započeo uhodano, davanjem jednostavnih komplimenata koje će ona moći razumeti. Leonina je sedela na svojoj omiljenoj crvenoj stolici kraj ujakovog sekretera, smerno spuštenih kapaka, jedna od ujakovih mačaka (siva i veoma debela) pokušavala je da dohvati kićanku koja je krasila završetak veza na grofovom rukavu i ovu idiličnu scenu ugledao je vitez od Gijminoa stupivši u ujakove odaje. Upravo u tome trenutku, Leonina je obaveštena da joj oči sjaje kao zvezde, a mačka se dokopala kićanke i grofovog zglavka, te je emotivni vrhunac prizora označen glasnim grofovim uzvikom, i njegovim brzim pokušajima da zabašuri događaj. Za vreme večere, Leon je blistao u razgovoru, a grof je samo pažljivo posmatrao skup, i slao duge i pune značenja poglede Leonini. Istini za volju, ova mlada dama, nenaviknuta na uobičajeno udvaranje – sem u lošoj književnosti – posmatrala je grofa sa nesmanjenom radoznalošću i stalno na ivici smeha, što je njenom pogledu davalo ono privlačno

61

svetlucanje; oni koji su je poznavali, bili bi sa pojavom svetlucanja oprezniji, ali je grof od Šavinjola to protumačio kao nesumnjiv dokaz sopstvenog uspeha, i neosetno je srljao u propast. A ona je počela već od slatkiša. Prvo je Leonina upitala za novosti sa skupštine staleža, i Leon je sa zadovoljstvom preuzeo obavezu da društvo o tome obavesti; negde pred kraj izveštaja, opazilo se da je grofovo lice iz osnova promenilo boju, ali nije ništa rekao. Sledila je rasprava o stanju filosofije u Francuskoj, u kojoj je Segije nazvan magarcem; grof je pokušao da odbrani pokojnog ministra, ali su ga dočekali navodi iz čuvene zabrane Volterovih dela. Vikont je pokušao da smiri zaveru koja se očigledno raspirivala za stolom, i skrenuo je razgovor na galantne teme, no Leonina kao da je samo to čekala, i iznela je raspoloženom društvu jednu sasvim lukijanovsku27 pohvalu udvaranju, u kojoj su stalni epiteti iz udvaračkog arsenala, uzdasi, pogledi i nagoveštaji izvrgnuti ruglu, a udvarački „uspesi“, na grofov užas, upoređeni sa uspesima kraljevim u austrijskoj politici i u kolonijama. Gospođica Dartoa je tako pokazala svoje pravo lice, i grofovi osećaji prema njoj bili su potpuno smešani; možda je samo trebalo pokloniti više pažnje spojevima u kojima se sudaraju želja za posedovanjem i želja za osvetom, ali Leonina, u svome detinjastom trijumfu nad antipatičnom osobom, nije htela da obraća pažnju na grofovo duševno stanje – ili, tačnije, nije smatrala da grof može imati bilo kakve bliže veze sa njom.

Na nesreću, tu je bio i vitez koji je iz zadovoljstva razgovora raspirivao Leoninine duhovitosti, uz dodatno uživanje što se jedan dosta tipičan plemić malko stavlja na vatru. Grof je mogao zaključiti uglavnom da su pretpostavke baronice Dartoa tačne, što joj je uskoro i predočio. Narednog petka – tetka nije pokazala nikakvu želju da priziva k sebi uglađene grofove – de Šavinjol je, posle mnogih dugih i tužnih pogleda, poklonio Leonini broš sa bisernim kapljicama, koji je ona hladno odbila, sa neugodnim osećanjem da se to ponavlja, i njena naslućivanja oko poruke u pozorištu postala su jasnija.

27 Po grčkom satiričaru Lukijanu, koji se u svojim spisima narugao i živima i mrtvima.

62

Vikont i njegova nećaka bili su primili grofa kao jedan od dokaza mogućnosti razumevanja među različitim čovečijim primercima – vikont, doduše, više i dobronamernije, a Leonina sa svom mladalačkom nestrpljivošću, i postepeno grofovo sve češće boravljenje u njihovoj kući tumačili su sa onom bezbrižnošću ljudi kojima su važniji dalji ciljevi: grof nikome nije bio naročito drag, ali je upotpunjavao šarenilo ljudi koji su se pojavljivali, i nije bilo razloga da bilo kome učini nešto nažao. De Šavinjol nije mnogo učestvovao u razgovorima, i svoje vreme u salonu sve je više posvećivao okružujući gospođicu Dartoa svojim prisustvom. U salonu, doduše, to se manje primećivalo, jer je Leonina nalazila načina da zapodene čarku sa Leonom i iščupa se iz mlake bare grofovih laskanja i pogleda; ali grof se misteriozno pojavljivao na svim drugim mestima gde bi izašla Leonina, u šetnji, pozorištu, na izletima, i okruživao je znacima simpatija svog gospodstva: pošto je nakit, na olakšanje baronice Dartoa, odbijen, troškovi udvaranja Leonini sveli su se na cveće, voće i poslastice, i zlosrećna nećakinja vikonta d’Irfea bila je svuda obasipana buketićima i kotaricama koji su, po modi epohe, bili čitava ljubavna pisma na jezicima cveća i plodova. Leonina je odustala od čitanja već pri trećoj biljnoj poruci, i ljubavni uzdasi grofa od Šavinjola postali su najveća zabava ženske služinčadi u kući: od jedne srčane boli sa probadanjima njenih očiju deda d’Irfe je dobio maštovit kompot, od obećanja nebesnih milina u naručju dragog načinjen je ukras za opremu vikontovog vranca, a jedna naročito strasna poruka sa mnogo ljubomore, sumnje i gubljenja glave podmetnuta je tetki za njen noćni stočić.

Sve ove pažnje nisu mogle umaći oku viteza od Gijminoa, i on ih je posmatrao sa mnogo zabavljanja i nekakvom lakom uvređenošću, koja ni njemu samom nije bila sasvim jasna. Sa jedne strane, Leoninino ponašanje prema grofovom udvaranju veoma mu je godilo, ali grofovo stalno pojavljivanje je već bilo blizu granica njegovog strpljenja i mere učtivosti koju je trebalo pokazivati prema vikontovoj kući. Da bi situacija bilo gora, tetka Petala je, kako se to kod nje obično dešavalo, sasvim iznenada primetila učestalost pojave grofa od Šavinjola, i smatrala je da tu plemićku protuvu treba što pre izbaciti iz kuće, kao i da taj zadatak nekako treba da izvede Leon.

63

Proleće 1779. bilo je previše toplo i bujno, previše prašnjavo i sparno, i vikont ga je teško podnosio. Jednoga prepodneva, dok je po ko zna koji put ispitivao model pumpe za mali voćnjak, i dok se njegova radna soba polako punila vodom, a on sam nemoćnim besom, najavio je Žerar grofa od Šavinjola. To je moralo biti nešto izuzetno, jer grof nije posećivao vikonta van sastanaka petkom, i vikont se s teškom mukom uzdržao da bi primio gosta.

Grof od Šavinjola je ušetao u biblioteku, sav ulašten u nebesno plavom satenu. Posle otmeno sačinjenog uvodnog dela, u kojem su se našli i izvinjenje zbog ometanja u nevreme, i izrazito poštovanje ličnosti samog vikonta i ugleda kuće, i najbolje namere govornika, grof je polako nagovestio da je stvar zbog koje dolazi sasvim lične prirode, i da se nada vikontovom razumevanju. Reči su zvučale ozbiljno, i vikont je pokušao da zaboravi neprijatnu činjenicu da mu je levi rukav mokar i da posveti pažnju grofovim problemima.

– Vi znate, vikonte, da ja prema vašoj nećaki gajim najčistije poštovanje i naklonost, reče grof.

– Naravno, naravno, odmahnu rukom vikont, nestrpljiv da čuje o čemu je reč.

– Gospođica je takođe dobroga porekla, reče grof i načini značajnu pauzu, i pogleda vikonta pravo u oči, ispod svojih polukružnih obrva. – Gospođica po svemu zaslužuje sreću i blagostanje.

– Mislim da ih i ima, reče siroti vikont, koji još nije uhvatio smisao razgovora.

– To je ono što mi je potpuno jasno, reče grof uz širok osmeh. – Vi ste, kao njen staratelj, svakako pomišljali i na njenu budućnost, i sigurnost u kojoj će se rascvetavati njene krasne osobine.

– Istini za volju, nisam, reče vikont.

64

– Ja ne mislim, dragi vikonte, da je moja ličnost najpogodnija, niti da moje osobine nadmašuju druge ljude; ali pošteno ime i ugled moje porodice me pomalo ohrabruju, a još više naklonost vaše nećake. Ja vas molim, vikonte, da mi date ruku svoje nećake i obezbedite nam večitu sreću.

Vikont je u jednom kratkom trenutku pomislio da je najbolje da se sad vrati svojoj pumpi, i napravi se da ništa nije čuo, kako je to u najvećim svađama činio sa Petalom. Zatim pomisli da mu se pričinjava, ali mu je kapanje vode iz rukava i dodirom i zvukom rušilo tu iluziju. Grof je i dalje sedeo u polutami preko puta, sa najlepšim osmehom.

– Ja nisam Leoninin gospodar, grofe, najzad reče tiho.

– Meni je samo važno da imam vašu naklonost, vikonte, reče meko grof. – Leonininu, kako mi se čini, već imam, i ne bih želeo da se bilo šta neskladno desi u ovome meni toliko dragom krugu.

– Potpuno je nevažno imate li ili nemate moju naklonost, reče vikont oštro. – Važno je šta misli moja nećaka... i gospođa Rozenem, naravno, skoro uskliknu, setivši se najtežeg oružja. – No ni ja ni moja sestra nećemo biti na putu Leonininoj sreći, uveravam vas, zaključi vikont uz izveštačen osmeh. – Više ja ne mogu da vam kažem.

– Rekli ste mi dovoljno, reče grof dižući se. – Ostaje mi da se nadam da će se sve ostvariti što brže. I uz dubok naklon, on napusti potpuno pometenog vikonta.

Vikont Aristid bio je čovek jakih nerava i u najboljim poznim godinama; no kad je grof izašao, sve što je vikont mogao da smisli bilo je da se stušti kod dede d’Irfea.

Deda je sa Leonom upravo rešavao pitanje levog krila kod Farsale28

28 Bitka između Cezara i Pompeja kod gradića Farsale, na rubu tesalske ravnice u centralnoj Grčkoj. U ovom sukobu, godine 49. pre naše ere, Cezar je potukao Pompeja.

65

na kuhinjskom stolu, kad je vikont uleteo, prilično usplahiren, u neprikosnoveno carstvo svog oca.

– Grof od Šavinjola je upravo zaprosio Leoninu, izusti vikont.

Deda diže glavu sa tvrđave, predstavljene komadom hleba, i reče umirujuće:

– Je li to jedan kicoš što se razmeće cvećem? Samo pusti Petalu da ga prorešeta. Uostalom, ti si doveo grofove da vršljaju po kući. I spusti se ponovo do levog krila, ispod farsalske akropole.

Vikont je predviđao ponašanje svog oca, i potajno je želeo da bude utešen i uveren kako sve to nema značaja. Tu je, međutim, stajao i vitez od Gijminoa, ukopan na prvu izjavu, potpuno bled i stisnutih vilica. To je potrajalo samo nekoliko trenutaka, ali je osetljivom vikontu Aristidu bilo dovoljno da se zavese nad navodnjavajućim mašinama dignu, i da shvati kako ovaj mladi čovek voli njegovu nećaku, kako ona verovatno voli njega, i kako bi od svih mangupa na ovome svetu možda mogao da je uda za ovoga ovde, kao i verovatnu činjenicu da je preterano zapustio svoju sestru, koja bi ga o tome mogla obavestiti još mnogo meseci ranije, koja bi ga mogla sprečiti da dovodi grofove, i koju sad brzo treba pozvati.

– Nemoj mi reći da se njoj sviđa dvorski papagaj, progovori deda iza Pompejevog štaba.

– Ne, reče vikont. – Mislim da ne.

– Izvinjavam se zbog uplitanja u porodične stvari, reče vitez od Gijminoa nešto malo promuklim glasom, – ali možda je najbolje pustiti samu gospođicu Dartoa da odluči.

– Neka se usudi, reče deda. Nastavak je promrmljao, ali se na kraju začulo: ...njol.

66

Nastalo je muklo ćutanje, remećeno jedino dedinim tihim siktanjem.

– Nisam vam ispričao, oče, a ne znam ni zašto mi sad to pada na pamet, reče vikont. – Nedavno sam video baronicu Dartoa u operi.

– Nesposobni mekušac! ciknu deda, oborivši farsalsku tvrđavu na Pompejev štab. – To je njeno maslo! Pa naravno! Ti mišji snabdevači, Šavinjoli, su nekakav rod sa njima! Sećaš li se uopšte šta nam je ta zmija pričala o testamentu? Kad Leonina napuni dvadeset i jednu godinu, ukoliko nije udata i nema naslednika, preuzima nadzor nad nasledstvom, a ukoliko jeste, deo za muškog naslednika, a to su dve trećine, nadgleda do punoletstva njena porodica! Na šta si mislio ovih dvadeset godina!

– Zaboga, oče, reče vikont drhtavim glasom, – prvo, tog se nasledstva Leonina može odreći...

– Za njih je to isto, dragi nerazumni sine, jer u tom slučaju pripada naslednicima njene majke, a to si ti sa svojom sestrom! Još gore! Jesi li se možda nadao da će se Dartoaovi nečega odreći?

– Ali, oče, Leonina se ne mora udati...

– Nadam se da ne, reče deda. – U njihove metode nemam baš nikakvog poverenja.

Nastalo je opet ćutanje, a onda su sva trojica progovorila istovremeno, i to jakim glasom. Deda D’Irfe:– Moram li ja sa osamdeset godina sve da pamtim!

Vikont Aristid:– Besmisleno strahovanje!

Vitez od Gijminoa:– Ne bih želeo da vas više zadržavam!

67

I to je tako zazvučalo da je Teofil dotrčao iz kuhinje sa dopola vezanim jastogom na dasci, a na vratima sa druge strane pojavila se kraljevska figura tetke Petale.

Mora se, istine radi, priznati da je tetka Petala ponekad umela da se uzdržava i pruža primer razumnog ponašanja. Dok su sva tri gospodina još stajala, prilično uzbuđena, Petala je sela, namestila peševe svoje haljine, i smirenim glasom zamolila za objašnjenje. Takođe istine radi, mora se priznati da ta stanja nisu veoma dugo trajala, i posle tri vikontove rečenice, kraljevska figura je skočila i natprirodno jakim glasom izjavila da će lično zadaviti ništavnog grofa. Vitez od Gijminoa je opet pokušao da se izvuče iz porodičnog razgovora, ali mu je naređeno da sedne.

Savetovanje je nastavljeno koliko toliko normalnim načinima sporazumevanja, i zaključeno je da Leonini treba prepustiti da po svojoj volji odgovori grofu, naravno odrečno. Rešeno je takođe da joj se o pretpostavki da je grof agent njene babe i o testamentu zasad ništa ne govori, i tom prilikom je od Petale tražena časna reč da neće ništa reći; izraz lica gospođe Rozenem bio je takav da je zahtev ponovljen tri puta. Takođe je rešeno da se grof zasad ne pripušta istoj gospođi, jer situacija još nije tako ozbiljna.

Vitez od Gijminoa je otpratio vikonta Aristida do njegovih odaja, dosta uznemiren i zamišljen, misleći najviše na jedan razgovor u operi koji je nedavno prisluškivao, i na samim vratima, obratio se vikontu:

– Jasno vam je, dragi vikonte, da je meni istovremeno žao što sam svedok porodičnih nevolja, i milo što mi poklanjate dovoljno poverenja da ih sa vama delim. Ukoliko bi bilo potrebno imati i neki još jači razlog, molim vas da raspolažete mojom ličnošću kako vam se učini da je potrebno i bez prethodnog obaveštavanja; možete me proglasiti ranijim proscem, neobjavljenim verenikom, ili bilo čime što bi vam pomoglo.

68

I sa tim rečima, vitez se oprosti, ostavljajući vikonta sa srcem punim simpatija za svoju ličnost i strepnjama za budućnost.

Za sve to vreme, Leonina, koja je odlučila da to jutro lenstvuje, čitala je završna poglavlja Robinsona Krusoa u tetkinom budoaru, potpuno nesvesna da je već dvaput zaprošena, da je pred njom odluka o znatnom delu bogatstva Dartoaovih, da se oko nje pletu mračne spletke i da je Brut njenih snova sebi priznao da za nju mari.

69

GlaVa IIIIzazov – Dvoboj – Patnje duše i tela – Bolest grofice

od Šavinjola

Nada, bludnica velika, mnogim ljudima pomaže,a mnogima je dim nestalnih, praznih želja;ne znadu što im gamiže,dok žarki oganj im noge ne oprži.(Sofokle, Antigona)

A što se tiče smelosti, zar Ljubav Nije k’o Herkul, što se neprestano Uspinje uz drveće Hesperida?Oštroumna je ona kao Sfinga...(Šekspir, Nenagrađeni ljubavni trud)

Tako da blagu smrt mi Artemida podari časna odmah sada, da tužna u duši ne satirem život čeznući za mužem dragim i njegovom odlikom svakom, jer med Ahejcima svima on junak odličan beše.(Homer, Odiseja)

70

Izazov

Sigurnost grofa od Šavinjola nije bila samo posledica njegovog nesi-gurnog rasuđivanja ili pomanjkanja logike; činjenica da ga je Leonina uglavnom odbijala, bila je lako prekrivena njegovim, koliko tradicio-nalno plemićkim i tradicionalno muškim uverenjem da kod slabijeg i nižeg mora uspeti, toliko i velikim poverenjem u prodorni um ba-ronice Dartoa, koju je pokretao još jači poriv od posedovanja jednog čoveka: posedovanje zemlje. Tako je i iz razgovora sa ujakom, koji se mudro povlačio, izašao raširenih krila i samopouzdan, spreman da Leoninu slaže u pogledu ujakove naklonosti sa istom onom lakoćom sa kojom je ujaka slagao o Leonininoj.

Samo dan kasnije, najavio se grof Leonini u rano popodne. Još elegantniji i sjajniji nego kod ujaka, sačekao je gospođicu Dartoa naslonjen na prozor, u setnoj pozi i donekle crvena lica. Ona se pojavila u jednoj skromnoj mantua-haljini tamno sive boje, i kao par su sasvim ličili na par paunova – nakinđureni mužjak u azuru i purpuru, i neupadljiva ženka.

– Nisam želeo da vas uznemiravam usred dana, reče grof, – ali je pitanje o kojem sam želeo da zatražim vašu milost i razumevanje sada veoma važno. Razgovarao sam, naime, sa vašim ujakom i on nije imao ništa protiv molbe koju ću vam uputiti: ja vas molim da mi date svoju ruku. Ovo je sve bilo izgovoreno u jednom dahu, i onda nastade pauza. Leo-nina je mirno sela u fotelju preko puta grofa, i pogledala ga pravo u oči:

– Ako se ne varam, grofe, uvek sam vam davala na znanje da, pored najdubljeg poštovanja, ne mogu prihvatiti vaše simpatije koje prelaze okvire ljubaznog razgovora. Po čemu ste zaključili da me možete opteretiti molbom koja zahteva neposredan odgovor? Vi vrlo dobro znate, a ja još bolje, šta može da znači to što moj ujak „nema ništa

71

protiv“: samo to da mi prirodno ostavlja svu mogućnost odlučivanja. A ja vam ponavljam, grofe, da vas veoma poštujem i da moje odbijanje ne znači ni uvredu, ni ponižavanje. Ima toliko devojaka koje vas mnogo više zaslužuju od mene, – Leonina se blago osmehnu – ja se jednostavno ne osećam spremnom za brak.

Gospođica Dartoa je u nekim svojim uverenjima bila beskrajno naivna – na primer u uverenju da se sa ljudima sve može postići razumevanjem i odmerenim razgovorom; grof od Šavinjola je, međutim, primetio samo da je bezrazložno odbijen, kao zapravo i kod ujaka, i u njemu se počeo rađati tihi bes na ove uobražene male plemiće. On se od ovog početnog osećanja uzdrža, i reče:

– Ja pamtim, Leonina, sve što ste mi rekli. No nemojte prenagljivati sa odlukama; i sami kažete da se ne osećate spremnom za brak – ne znači li to da ni vaša osećanja nisu sasvim određena, i da se mogu promeniti i prema meni?

To je bio dosta lep obrt, i Leonina je u sebi morala priznati grofu da se vešto izvlači; mogla je možda zaustaviti razgovor u toj tački, i odgoditi odlučivanje za neku budućnost u kojoj bi se njena osećanja promenila. Leonina, međutim, nije htela ni da zavarava grofa niti da sebe opterećuje neželjenim udvaranjem, i zato mu reče:

– Nema smisla da oduzimam deo vašeg vremena, niti da vas uljuljkujem jalovim nadama, Robere. Treba li da vam kažem da sam duboko počastvovana i dirnuta vašom pažnjom i naklonošću, ali da prema vama ne osećam to što vi osećate prema meni, i da stoga nemam nikakvih ljudskih prava da svoju sudbinu povežem sa vašom!

– Ljudska prava! prasnu grof, ali odmah dade svom glasu umiljatiju notu, – mislite li da je ljudsko pravo da nekoga učinite nesrećnim?

– Svakako manje strašno je unesrećiti na samom početku samo jednu, nego dve ljudske individue, reče Leonina.

72

– Vi ćete mi oprostiti, Leonina, ali ljubav čini čoveka slepim: nikako ne mogu da zamislim koje bi to strašne oblike poprimila naša bračna veza.

– Ali ja vas ne volim, Robere, reče Leonina čvrstim glasom, i gledajući ga i dalje pravo u oči. – To je osnovno što je trebalo reći, i žao mi je što ste me naterali da vam to kažem. Ja čvrsto verujem da se jedino ljubavlju može graditi zajednički život.

Same reči gospođice Dartoa nisu toliko pogodile grofa, koji je uostalom sa sve manje pažnje pratio razgovor, koliko to obasjano lice, lišeno stida i licemerja, koje je više nego neumitno dokazivalo istinitost njenih reči. Grof izgubi svoju eleganciju, kleče pred nju i stade joj ljubiti ruke. Leonina se napola pridignu, razapeta između nagona da ga odgurne i ganuta milosrđem prema biću koje pati; milosrđe prema bićima koja pate nije, na žalost, najpreporučljivije osećanje prema onima koji nisu pokrenuti istim osećanjima, i grof je ovo neznatno oklevanje shvatio kao popuštanje: to mu dade hrabrosti, i on strasno zagrli Leoninu i obasu je poljupcima. Nije mogao načiniti veću grešku. Bio je dovoljan samo jedan udar Leoninine cipelice u grofov članak da je on naglo oslobodi zagrljaja, i da je ugleda zaplamtelu od besa. Ona popravi nabore svoje haljine i potegnu uzicu od zvona, trudeći se da svojim drhtavim rukama da što mirnije pokrete. Žerar se pojavi, i gospođica Dartoa reče ledenim glasom:

– Otpratićete grofa. I okrete leđa.

Grof izađe bez reči, tamno crvenog lica i s mukom se suzdržavajući da ne udari Žerara, kako je obično udarao svoju poslugu u trenucima besa. Silazeći niz stepenice, sudari se sa vitezom od Gijminoa, koji je upravo dolazio na dalje savetovanje sa ujakom i tetkom. Razbešnjeni grof je u svojoj glavi mogao zamisliti samo jedan razlog što ga je devojka odbila – i to je mogao, kako je baronica i predvidela, biti samo ovaj nedostojnik. Tako je vitez od Gijminoa, koji je zastao da se učtivo pozdravi, dobio samo jedan zakrvavljen i divlji pogled, i grof se sjurio

73

niz stepenice, zalupivši jako vratima za sobom. Na spratu je Leona čekalo još jedno iznenađenje – u salonu je sa ujakom sedela Leonina, potpuno bleda i stisnutih usana, koja ga je ovlaš pozdravila i odmah se izgubila u biblioteci. Vitez od Gijminoa je shvatio da je do neke scene došlo, i dobro je pretpostavio da je grof odbijen. Više i nije bilo razloga da se sa ujakom dogovara; mogli su samo čekati na reakcije uvređenog grofa.

Već predveče, stiglo je pismo od grofa, koje Leonina nije nikome pokazala; u njemu je grof od Šavinjola obaveštavao gospođicu Dartoa da svoju bračnu ponudu smatra važećom, jer mu nije iznela nikakve dostatne razloge protiv toga, niti zakonske smetnje, niti već postojeću veridbu, pa prema tome ima gospođica Dartoa smatrati da je zaprošena, i ponašati se shodno tome. Da je situacija bila drugačija, i da na rukama nije nosila modre uspomene grofovog nasilništva, Leoninu bi pismo beskrajno zabavilo; ovako je, na žalost, posledica bila da se gospođica Dartoa po prvi put u životu osetila poniženom i ugroženom, i da je o narednim danima počela pomišljati sa strahom. Povučena u svoje odaje, ne obaveštavajući nikoga, i ne primećujući da zapravo svi znaju, sedela je Leonina nad zaboravljenom knjigom, očekujući da neko dođe i da je uteši; i što je duže sedela, to joj je jasnije bivalo da ne želi ni tihog i odmerenog ujaka, ni tetkino komešanje, već nekoga zbog koga joj je i grof i svako drugi bio neprijatan i smešan, i na svoje čuđenje je uviđala da je to Leon, ili tačnije njegovo rame na kojem bi se sita isplakala. Zatim bi joj od te pomisli i od neočekivanog stida pojurila krv u glavu, pa bi odmah opet zaplakala.

Ukratko, kada se Leonina narednog jutra pojavila u maloj trpezariji pružala je, ne znajući, potpunu sliku zaljubljene device iz slabih romana: bleda, neprirodno crvenih obraza, zamućena pogleda, drhtavih usana, uzdišući i kršeći ruke, sela je za sto ne primećujući da je ostatak porodice posmatra sa zaprepašćenjem. U potpunoj tišini, deda je ispio podmetnuti biljni čaj, ujak je neispavanim očima šarao po odaji, a tetka je stisnutih usana ispitivala njeno lice. Pošto je nad netaknutim hlepčićima ispred Leonine prošlo već nekoliko

74

izukrštanih pogleda ostalih članova porodice, ujak se zakašljao i jako izmenjenim glasom rekao:

– Drago moje dete, niko te ne može naterati da odgovoriš na prosidbu grofa od Šavinjola, ako to nećeš. Ako ti je neprijatno ili on bude nastojao, dogovorili smo se sa Leonom da grofu kažemo kako te je zaprosio još pre tvog punoletstva.

Da je ujak samo naslutio kakav će biti odgovor na ovaj predlog, ne bi uopšte silazio u trpezariju: Leonina je skočila sa nerazumljivim krikom, oborivši sve što je bilo ispred nje na stolu, i pre no što se bilo ko snašao, odjurila gore. Tetka se prva pomerila, i svi su pojurili za njom, da bi se našli ispred njene spavaće sobe, zaključane iznutra i sa jecanjem koje se jasno čulo. Na kucanje i tiho dozivanje, iz sobe se začu glas isprekidan plačem:

– Zabranjujem vam! Zabranjujem vam!

Petala se odmaknu od vrata, i očajna sede na taburet u hodniku.

– Mi smo hitra uma taman koliko tvoje cevi za navodnjavanje, Aristide; dete je očigledno zaljubljeno – još ako je to slučaj i sa sirotim vitezom, koji pokušava da pomogne tri zabludela starca, biće najbolje da se za godinu dana izgubimo negde na selu, i pustimo da se stvari same srede.

– Ali tu je grof od Šavinjola, Petala.

Tetka uze dah da još nešto doda poznatoj i mnogo obrađivanoj temi uvođenja podlih aristokrata u kuću, ali se predomisli i samo huknu.

– Biće dvoboja, reče zlokobno deda d’Irfe.

– Oh, koješta, otrese Petala rukom. – Ako je aristokrata, ipak nije životinja. Uostalom, to je zabranjeno.

75

– I ne mislim na njega, reče deda d’Irfe, – ali ako ideja o suparniku padne na pamet nekom drugom...

– Oče, molim vas, prestanite sa arhaičnim proročanstvima, reče Aristid. – Ja ne vidim šta bi zli duh na kojeg mislite, odnosno baronica Dartoa, dobila bilo kakvom aferom sa „suparnicima“.

Vikont Aristid zaista nije video nikakvu kombinaciju u kojoj bi suparništvo bilo kojim ishodom približilo grofa i baronicu zajedničkom cilju. Baronica je, međutim, naslućivala moguću slabu tačku inače jedinstvene porodice d’Irfe – Rozenem – Dartoa, i kao svi ljudi zlih namera, predviđala je tačno. Zašto bi mlada devojka odbila zgodnog, uglednog i bogatog plemića, ako ne zato što voli drugoga? Ko je taj ko se stalno viđa sa njom, i očigledno joj to prija? Vitez od Gijminoa. Dakle, sve što se ima učiniti da bi se devojka privolela zgodnom, uglednom i bogatom plemiću i ostavila siromašnog i neuglednog malog plemića, jeste da se mali plemić ukloni, i da se sa njim ukloni romantična magla koja pokriva devojčino rasuđivanje.

Vitez od Gijminoa nikad nije imao više razloga da se boji jedne žene.

Kada je prvobitni bes prošao grofa od Šavinjola, shvatio je da se može pouzdati još jedino u maštovitost baronice Dartoa; i kada je, nekoliko dana docnije izašao iz njene pariske kuće, izgledalo mu je da će se plan moći izvesti. Ne možemo biti toliko nepravedni da tvrdimo kako grof nije zavoleo gospođicu Dartoa – ta je ljubav, međutim, u skladu sa grofovom prirodom, prešla u žestoku želju za posedovanjem koja nije bila lišena ni osvetoljubivosti.

U međuvremenu, u kući na uglu Veveričjeg prolaza desile su se promene koje kao da su nagoveštavale nesreću: oba salona su odgođena, tetka je stalno sedela sa svojim bratom, deda se popeo do sinovljevih odaja, a Leonina je izbegavala da se sretne sa vitezom od Gijminoa, užasnuta pomišlju da bi se veridba iz milosrđa mogla spomenuti.

76

A 29. maja uveče pala je prekrasna prolećna kiša, i Leon je otvorio sve prozore na kočiji dok ga je Đakomino vozio prema Veveričjem prolazu. Dok je sluga uterivao konje u štalu, vitez je sa uživanjem stajao na dvorištu i slušao ujednačeni šum. Nije ni primetio jednu senku koja se odlepila od zida i prišla mu, sve dok nije čuo korake sasvim blizu sebe. On otvori oči, i prepozna grofa od Šavinjola, umotanog u ogrtač.

– Dobro veče, grofe, reče Leon. – Idete li gore?

– Vaše uvrede su mi sasvim nepodnošljive, reče polako grof.

– Urazumite se, de Šavinjol; ja sam vam postavio obično pitanje. Šta biste inače radili u dvorištu?

– Možda vas čekam.

Razgovor je poprimio neprijatan ton, i Leon se hladno pokloni:

– Stojim vam na raspolaganju.

– Vi napadate i vređate moju verenicu, reče grof od Šavinjola muklo.

Leonu je prekipelo.

– Nije li možda obrnuto, grofe, reče on sarkastično.

Ako je grof i hteo da bezrazložno izazove, ovaj udarac ga je otpravio u stanje neuzdržanog besa. On sa tihom psovkom polete na Leona, i nalete na njegovu dosta čvrstu pesnicu. Vitez ga nije udario, već samo zaustavio, što je na grofa delovalo kao novo poniženje. On prosikta:

– Moraćete mi pružiti zadovoljenje!

– Sa zadovoljstvom.

77

– Prekosutra?

– Prekosutra, u pet ujutro, na milju ispred Barbizona, sa leve strane puta. Moji svedoci su kapetan Bursinjak i moj sluga Đakomino. Oružje, mač. I tu se Leon nakloni i ode ne okrećući se u kuću.

Grof ostade na dvorištu; morao bi biti zadovoljan, jer je uspešno izveo prvi deo plana – izazvao je viteza na dvoboj. Smirivao se još nekoliko trenutaka, pod budnim okom Đakomina sakrivenog u štali, i onda krenuo prema svojim kočijama na ulicu. Sve je zapravo išlo dobro, ako se ne računa njegovo preterano uzbuđenje: vitez je izazvan, kao izazvani je otkrio svedoke, što je bilo veoma važno. Mesto je bilo povoljno, i ostalo je još samo da se pripreme detalji.

Leon je ušao kod ujaka Aristida nešto malo bleđi nego obično, a mokra kosa je pojačavala njegov zabrinut izgled. Kako je potpuno zaboravio da pošalje Đakomina napred, zatekao je zbunjenu Leoninu, koja je potonula u svoj vez, ne pogledavši ga nijedanput cele večeri. Razgovor je zastajkivao, jer je bilo očito da saopštenja nisu za širi krug, a Leon je očajnički pokušavao da uhvati bar jedan pogled žene za koju će se prekosutra boriti. Najzad se Leonina povukla, uz nerazumljiva izvinjenja, i Leon je uspeo da ujaku ispriča šta se upravo desilo.

– To je zamka! uzviknuo je vikont gušeći se.

– Naravno. Ali obojica podjednako ulažemo.

– Jeste li sigurni, viteže? Taj čovek može biti znatno opasniji nego što vam izgleda. Zar ne možete da se uklonite tom smešnom i žalosnom običaju?

– Meni dvoboj nije ništa maije odvratan no vama, reče Leon. – Ali mislim da je ovaj neizbežan. Za vašu nećaku, uostalom, dvoboj u oba slučaja ima isti ishod – rešiće se grofovog prošenja.

78

– Zaboga, Leone, ne govorite tako. Ništa nije važnije od ljudskog života, a moja nećaka ga je i dosad uspešno odbijala. Znate li da se poslednji put usudio da je napadne usred ove kuće? Sad to mogu da vam kažem.

Bio je red na Leona da se razbesni.

– Ništavilo, procedi on.

– Poznato mi je da ste častan čovek, viteže, ali i mnogo više od toga – uman i pronicljiv. Potpuno je besmisleno da takav ulazi u životinjske okršaje sa beznačajnima. A ja... ne mislim samo na vas, već i na moju nećaku... moju porodicu, na sebe, konačno. Vi ste mi kao sin, Leone, završi vikont nečim što je skoro ličilo na jecaj.

– Nemojte me toliko potcenjivati, osmehnu se Leon.

– Hteo sam da kažem to, Leone, da je moguće raznim načinima sprečiti bezumlje, a da vaša čast ostane nedirnuta. To bih čak veoma lako mogao izvesti...

– Neću dozvoliti da učinite ništa što bi dotaklo vašu čast, ili vas dovelo u vezu sa ljudima koje prezirete, reče vitez odlučno. – To više i nije molba, vikonte: neću dozvoliti bilo kakvo mešanje vaše porodice. I dodade, znatno blaže: – Morate dopustiti da i ja prema vama gajim duboku naklonost.

– Ali, Leone...

– Zamoliću vas samo jedno, prekinu ga blago vitez. – Obavestite Leoninu tek prekosutra, kad ishod bude poznat.

Vikont klimnu glavom, ne gledajući ga u oči.

– Sad je već kasno, vikonte, a sutra me očekuje napregnut dan. Imajte

79

poverenja u mene, reče Leon i blago dotače vikontovo rame, – ja sam ipak vežbao mačevanje u Italiji.

Na samim vratima, vitez se okrete:

– I ne brinite ni za ostalo; ne bih mogao ubiti čoveka.

Kad su se vrata za njim zatvorila, vikont promrmlja:

– Toga se i bojim.

I pognutih leđa, ode u biblioteku.

Gospođica Dartoa saznala je oko podne za novosti, jer je svoga ujaka našla uplakanog nad rukopisima. Njoj u prilog, moramo reći da je iz svoje sentimentalne krize, koja je bila najviše kriza stida i ponosa, Leonina na prvi nagoveštaj opasnosti poprimila svoju nekadašnju promišljenost; dok je ujak krišom brisao oči, ona je sela za njegov sto i napisala pismo kojeg se pažljivi čitalac seća sa početka ove priče. Zatim je na drugi list prenela hitne mere koje treba preduzeti, i imaćemo posebno zadovoljstvo da taj list tj. te mere takođe navedemo:

– ispitati mogućnosti za sprečavanje grofa (bolest, nezgoda, trovanje i slično),

– naći načina da se dvoboj prijavi kraljevoj miliciji,

– ubeđivati viteza.

I ostavivši list na rešavanje porodici, krenula je sama sa pismom Leonu. Đakomino je doživeo ogromno iznenađenje kada je na vratima vitezovog stana ugledao gospođicu Dartoa; vitez je, međutim, upravo otišao da nađe svog prijatelja Bursinjaka, te je Leonina ostavila pismo i vratila se potištena, kajući se gorko što je prethodne večeri bila toliko neprijatna. Vitez se ubrzo vratio kući, razočaran što je Bursinjaku

80

naređeno da dežura upravo sutra, i ne sluteći da se za to dežurstvo pobrinula baronica Dartoa. U međuvremenu, vikont je krišom otišao do Tiljerija, i dao prijavu o održavanju dvoboja izvesnom kapetanu Derenu; koliko je to bio srećan izbor, čitalac će moći sam da zaključi.

Dejstvo Leonininog pisma na viteza bilo je i ranije nagovešteno: dodajmo toj slici još i to da je vitez iste večeri posetio gospođicu Dartoa, da su jedno drugom gledali u oči, da su Leoninine oči na rastanku bile pune suza, ali da se hrabro osmehivala, i da je u mračnom predvorju bez reči izmenjen jedan plah i strastan poljubac koji je oboje ostavio bez daha.

81

Dvoboj

Ujutro, poslednjeg dana maja, izgledala je hrastova šuma pred Barbizonom kao vilinski predeo: pripremao se topao dan, i svetlost od sunca koje se još nije pojavilo davalo je svemu ružičasti oreol; šuma je bila obavijena niskom maglom i isparavanjima noćne rose, i izgledala je skoro plavo, a trava, pognuta od noćas, svetlucala je svojom sedefastom stranom.

Vozeći se prema mestu dvoboja, Leon je sve više dospevao u stanje prijatnog i mirnog razmišljanja o sistematičnom uređenju poslova koje mu je bilo toliko drago. Testament je napisao i overio kod notara, i bio je pri tome potpuno siguran da mu neće zatrebati. Dvoboj mu se činio kao neizbežan posao koji će se, premda neprijatan, povoljno završiti – nameravao je da rani grofa i time sve okonča – a zatim će se kako je takođe noćas odlučio, oženiti s gospođicom Dartoa, prema kojoj je pokazao skoro smešnu kratkovidost. Vitez se na tome mestu nasmeši, prisećajući se Leonininih i svojih neprestanih čarki. Zatim se seti njenog potiljka sa podignutim mekim uvojcima, zatim njene tople podlaktice, pa njenog struka, njenih usana i još nekih drugih stvari zbog kojih je naglo izgubio osmeh i zatvorio oči, i više nije pokušavao da se seti šta je sve uspešno uradio prethodnoga dana.

Stigli su prvi na bojište, što je vitezu dobro došlo da proveri čvrstinu zemljišta posle nedavnih kiša, i da prema tome odredi svoje poteze. Đakomino je zaustavio kočije na prelazu do puta, tako da ne mora da kruži pri povratku, što je bio znak i njegovog pouzdanja u gospodara i neuništive lopovske opreznosti. Sunce se već pomaljalo kad se pojavio grof sa svojom svitom – dva svedoka, lekarom, i trojicom slugu. Grof je izgledao ponešto uznemiren i sa velikim nezadovoljstvom je prihvatio Leonov učtiv pozdrav, no odsustvo drugog vitezovog svedoka nije ga pogodilo. Sa nervoznim otezanjem i dugotrajnim skidanjem kaputa

82

pripremao se za dvoboj, dok je Leon strpljivo čekao na sredini prostora. Najzad je grof prišao, rastojanje je odmereno, i suparnici su zauzeli početni položaj. Izmenjeno je nekoliko ukrštanja, te je vitez mogao donekle da potvrdi svoje predviđanje: grof je bio snažan čovek, niži od Leona i stoga opasniji za ranjavanje. Njegov gard, međutim, bio je neproučen – a to je najosetljiviji ispit za hladnokrvnost borca, i jedino čega se morao čuvati bio je siloviti i iznenadni grofov napad; no to je istovremeno mogla biti i dobra prilika za protivnika. Posle prvog ispitivanja protivnika, udarci su postali češći i jači, i baš kad je Leon mislio da može uputiti dobar udarac u protivnapadu, grofovi svedoci su zatražili prekid, navodno zbog trake na grofovoj košulji koja mu se obmotala oko ruke. Leon je jasno video da je to čist izgovor, ali nije razumeo smisao tog odugovlačenja. On sam je samo dobijao vremenom, jer je mogao da promisli o stilu borbe. Kad je prišao Đakominu da obriše znoj, sluga je imao napet izraz na licu, i rekao mu je na italijanskom da mu se to ne dopada. Označen je nastavak, i borci su ponovo ukrstili mačeve. Grof je izgledao uznemirenije nego ranije, a njegovi napadi postali su sve žešći. Leon je mislio da odstupi, pa da na nepromišljen grofov napad zada neku bočnu ranu, ali mu se to učinilo nepoštenim prema manje veštom i očigledno uzbuđenom protivniku. Odbio je dve suviše široke terce, ali kada se grof po treći put otkrio, viknuo mu je da se pokriva, što je grofa još više uzbudilo. De Šavinjol je sada počeo i da prekoračuje pravila, ali mu je pri nepravilnim koracima još više smetalo raskvašeno tlo. Ono, međutim, što ga je toliko izbacivalo iz ravnoteže, u situaciji kad se od njega očekivala samo hladnokrvnost i otezanje, bio je njegov protivnik: svež i odmoran, potpuno skoncentrisan na borbu, ne nasedajući ni na jedan izazov, Leon se borio kao na reprezentativnom času mačevanja, i što je borba više odmicala, njegova sigurnost je jačala; sem toga, njegovo lice je bilo ozareno onim sjajem koji je grof, kao zaljubljen čovek, odmah prepoznao, i u njemu je rastao zverski bes na izabranika. Grofova svita se sve više brinula za ishod, jer grofovo ponašanje nije bilo u skladu sa prethodnim dogovorom, i sve su češće pogledali prema drumu, zbog čega je Đakomina podilazila jeza. Posle serije neuspelih kvinti, grof se zaleteo da uputi direkt, i Leon je imao

83

samo dve mogućnosti – da ga probode ili da odskoči, a nijedno nije hteo: tako on munjevito odbi udarac, i protivnici se skoro sudariše ramenom, a grofov mač u velikom luku odlete iz raskrvavljene šake svog vlasnika.

– Ti... pseto!... jeknu grof držeći se za desnu šaku.

– Do sledećeg puta, grofe, pseto vam savetuje bar tridesetak časova kod dobrog učitelja, reče Leon, otpozdravljajući mačem. – Dobar savet nema porekla.

U tom trenutku, iza okuke se ukaza nekoliko konjanika u uniformi kraljevih gardista. Oni brzo sjahaše i opkoliše skupinu na poljani. Onaj među njima čiji je šešir bio ukrašen plavom peruškom, priđe, i reče:

– Deren, kapetan kraljevih gardista.

Grof ne reče ništa, samo mu oči pobedonosno zasjajiše.

– Čast mi je, reče Leon.

– Obavešten sam da se ovde održava dvoboj.

– Održao se.

– Vi znate da je to zabranjeno.

– Naravno, kapetane; no kao prvo, nismo uhvaćeni za vreme dvoboja, a kao drugo, što će vam potvrditi i ovaj gospodin, to je bilo prijateljsko vežbanje.

Grof je, međutim, prišao svojima i nije pokazivao nikakvu nameru da odgovori zahtevima viteštva. Đakomino je kod kočija davao očajničke znake, ali je Leon još uvek održavao uglađenost.

84

– Mogu li se udaljiti, upita on učtivo.

U međuvremenu, priđe još jedan oficir i kapetan Deran izrecitova:

– Zatekli smo ovu protuvu kako napada i pokušava da opljačka grofa od Šavinjola. Uhapsite ga!

Leonu najzad sinu. Grofa niko nije predstavio! On odgurnu kapetana, ali ga drugi sa leđa udari drškom sablje po temenu, i on okrvavljene glave pade u travu. Pritrčaše dva vojnika i ponesoše ga prema kočiji grofa od Šavinjola, i u opštoj trci, začu se klopotanje drugih kočija.

– Zaustavite slugu! kriknu grof.

Četvorica vojnika odmah skočiše na konje i pojuriše za kolima, a onesvešćenog viteza od Gijminoa baciše na pod kočije, gde se grof nije uzdržao da mu ne dodeli još koji udarac nogom, sve dok ga lekar nije zaustavio.

Jahači su odmah iza okuke stigli kola, koja su išla nešto sporije; razlog je bio taj što su bila prazna, jedan konj iz zaprege je nedostajao, a nigde na vidiku nije bilo jahača. Kraljevi gardisti su, – a to im se, ruku na srce, ne može uzeti za zlo, – slabo poznavali metode rimskih lopova.

Kada se Leon probudio, sa tupim bolom u glavi, dugo nije bio siguran gde se nalazi: sve je ličilo na rimski zatvor, samo što je prozor bio znatno više, a soba uža i prazna, sa nešto slame na kamenom podu. Trebalo mu je mnogo vremena da počne da se priseća i da rasuđuje kako je bio navikao; prva posledica bila je, naravno, da sebe proglasi poslednjom budalom; druga, da ispita svoje znanje sporazumevanja u zatvoru kuckanjem po zidovima – i uskoro je saznao da je u Bastilji, na trećem nadzemnom nivou, u ćeliji iz koje su prekjuče dvojica izvedena na gubilište. I sam je vrlo dobro znao da ne može očekivati tužbu, suđenje ili bilo šta slično. Činjenica da je još živ upućivala ga je na dalje razmišljanje; nije ni sumnjao da bi ga grof ubio s leđa,

85

onesvešćenog ili na već neki drugi nedostojan način, i kada je shvatio zbog čega je ostao živ, iz njegovog se grla oteo prigušen krik: bio je živ da bi poslužio kao sredstvo ucenjivanja Leonine! Bili su oboje u rukama tog nitkova i jedne stare bezdušne žene, i više nije bilo nikakvog načina da se položaj nesrećne devojke popravi: što se njega tiče, mogao je očekivati da će biti pogubljen, ukoliko Leonina ne popusti, ili poslan na galije, ukoliko pristane. Puneći svoju bolnu glavu ovakvim mislima, na podu uske ćelije u Bastilji, vitez od Gijminoa je iskreno poželeo da Leonina odbije grofa.

Kada su ljudi grofa od Šavinjola provalili u Leonov stan, u njemu više nije bilo ničega sem ispražnjenih ormara i draperija, koje je verni Đakomino teška srca ostavio. Sve ostalo bilo je za manje od tri sata preneseno u kuću na uglu Veveričjeg prolaza, čije je stanovnike samo ta iznenadna selidba spasla potpuno samrtničke atmosfere. Leonina je, od primanja vesti o vitezovoj otmici, sedela skamenjena u uglu biblioteke, dok su pored nje pronosili vitezove knjige i rukopise. Đakomino je već četiri puta ispričao svakome ponaosob jutarnje događaje pred Barbizonom, i neprekidno je plakao. Objašnjenja radi, plakao je od besa što zbog bekstva i selidbe ne može odmah da nestane u gradu, ne bi li nešto saznao o svome gospodaru. Najzad, kad je pao mrak, premoreni Đakomino se iskrao iz kuće i nestao. U kući je nastao iznenadni mir: deda je ostao sam u trpezariji, jer se čak i posluga razbežala pred njegovim groznim psovkama, tetka je pokušavala da smiri Leoninu, koja je uostalom bila toliko mirna da od Đakominovog dolaska nije progovorila ni reči, a ujak se povukao u svoje odaje da bi na miru izlio nad sobom svoj jad, uveren da je svojom prijavom Derenu prouzrokovao celu stvar. Niko u kući nije te noći zaspao. Negde pred zoru, pojavio se u trpezariji Đakomino, potpuno iscrpljen i bled, i svi su se u tišini sakupili oko njega.

– Vitez je u Bastilji, osvestio se od rane.

To je bio ceo izveštaj za događaje koji bi, da je Đakomino glavni junak ove priče, ispunili barem tri poglavlja.

86

– Možemo uskoro očekivati posetu grofa od Šavinjola, začuo se krt i neprirodan Leoninin glas.

I to je bilo sve što je porodica rođenih govornika imala da kaže u tom trenutku.

Grof od Šavinjola računao je da će odlaganje susreta omekšati karakter koji je hteo da oblikuje; no ako se na neznanje oduzme deo, ipak ostaje da je grof bio prilično hrabar čovek što se usudio da se ponovo pojavi u kući na uglu Veveričjeg prolaza, negde sredinom juna. On, doduše, nije mogao znati da je za tu priliku deda sa tetkom na prevaru zaključan na gornjem spratu. Žerar ga je sa licem punim dubokog prezrenja sproveo do bašte, i pomenuo da ujak i nećaka čekaju kod kineskog paviljona. Bašta d’Irfeovih bila je u punom cvatu, sve je mirisalo po jasminu, i usred toga raja sedela je nebesna prilika u crnoj svili: otkriće ljubavi dalo je pogledu gospođice Dartoa dubinu i setu kakvu ranije nije imao; njeno lice postalo je od tuge, plakanja i nejela gotovo prozračno, ali se na njemu, više nego ikad, ogledala mirna i promišljena čvrstina. Grof nije bio čovek bez iskustva u ženskim osećajima, i videvši je, njegova mržnja prema Leonu postala je još ubitačnija, a njegova žudnja prema ovom nedostižnom biću još jača. Samo se po licima nećake i ujaka moglo naslutiti šta su sve preživeli u poslednje dve nedelje, ali ni sa mnogo više mašte grof ne bi mogao pogoditi da je gospođica Dartoa svakoga dana, zajedno sa ženama kradljivaca i ubica, čekala na jednom od sporednih bastiljskih ulaza plemenitijeg ili podmitljivijeg stražara, svakog dana sa podjednako malo uspeha, da je vikont prevrnuo nebo i zemlju, a deda obišao preživele prijatelje ne bi li spasli Leona; svi su bili ili pošteni i neuticajni, ili uspešni i nedostižni, dedini uglavnom van života, a kod onih koji su bilo koju od ovih osobina udružili sa srebroljupstvom, svaki se pokušaj razbijao o neprobojni zid poverenika ili potkupljenika grofa od Šavinjola. Grofu je bilo poznato jedino to da je Leonina posetila svoju babu, da je bila ponizna, i da je preklinjala za milost; baronica mu nije ispričala detalje te posete, ali je vrlo dobro znao njen ishod.

87

Doček je bio mnogo gori nego samo hladan: nećaka i ujak su ga primali kao trgovca sa kojim se mora obaviti prljava, ali neophodna radnja; ono što je naročito bolelo grofa, bio je pogled gospođice Dartoa, ni prezriv, ni očajan, pogled na beslovesnu životinju koja ne razlikuje dobro i zlo.

Počeo je sa nategnutim objašnjenjima o slučajnom nailasku gardista, o nesporazumu koji nije mogao da otkloni jer je bio u nesvesti zbog rane, ali je negde na polovini iskaza vikont samo odmahnuo rukom. Grof je shvatio da je uzaludno da nastavlja, u sebi je proklinjao što na vreme nisu primetili slugu.

Nastalo je neprijatno ćutanje. Grof pribra malo snage za sledeći stepen pogodbe:

– Uspeo sam da saznam kakva će optužba biti podignuta protiv viteza...

– Kazna, grofe, odjednom reče Leonina. – Recite nam samo kaznu... i njene varijante.

Grof je shvatio koliko je ponižavan, i zato je sa neskrivenim zadovoljstvom rekao:

– Vešala... ili galije.

– Kako stojimo sa oslobađanjem?

– Veoma teško. Koju godinu docnije, možda...

– Zločini se plaćaju, zaključi Leonina.

– Gospođice Dartoa, reče grof gušeći se, – tamo je bilo nekoliko svedoka.

88

– Tako? Možda da i mi, ujače, proverimo nedostaje li nam štogod...

– Leonina! reče vikont tiho.

Gospođica Dartoa pognu glavu duboko dišući, uzdržavajući se sa očiglednim naporom.

– Uveravam vas, gospođice, da moje duboko poverenje u vaš duh nije ni za časak prestalo...

Leonina naglo diže glavu, i grof nehotice ustuknu. Oči su joj bile pune suza, ali mu ona odgovori čvrstim glasom:

– S tim i dalje računajte.

– Pouzdam se u vas, vikonte, reče de Šavinjol. Biću slobodan da vam se opet obratim. I uz dubok poklon, grof od Šavinjola napusti paviljon. Dok je kretao ka dvorištu, pažnju mu skrenu jedna zavesa pokrenuta na prvom spratu; možda je bilo bolje da ne zadovoljava svoju radoznalost, jer se u otvoru pojavilo jedno razbešnjeno žensko lice sa kosom u neredu i usplamtela pogleda, koje je de Šavinjolu izgledalo kao lice Erinije. On nesvesno podiže ruku, i shvativši koliko je to besmisleno, požuri prema svojim kočijama. Lice je, kako su prijatelji kuće mogli pretpostaviti, pripadalo gospođi Rozenem, koja je posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da silom otvori vrata, ugledala predmet svog besa kako se nepovređen udaljava iz kuće. Srećom, prozori na ujakovim odajama bili su takođe dobro zatvoreni.

89

Patnje duše i tela

Početkom jula, mučna nagodba između grofa od Šavinjola i porodice gospođice Dartoa približavala se jasnim odredbama: vitez od Gijminoa će otići na galije, sa izgledom da bude oslobođen u zavisnosti od ponašanja same gospođice, odnosno ako grof bude obdaren voljenom suprugom; u suprotnom, viteza čeka pogubljenje ili doživotni zatvor, za pljačku sa pokušajem ubistva (možda i razbojnički napad). U svojoj oholosti, grof je nagovestio i druge mere koje bi mogao preduzeti, naglašavajući da bi izjave protiv kralja, držanje zabranjenih knjiga i slični zločini mogli i ujaka i tetku dovesti pod doživotno državno staranje. Leonina nije pokazivala nikakve spoljne znake izbezumljenja, ali pažljiv posmatrač, a to su pre svega bili njeni rođaci, mogli bi se zakleti da se nije pomirila sa sudbinom.

Đakominov rad sa stražarima, uz obilato snabdevanje novcem vikonta Aristida, urodio je plodom nekako u isto vreme: prilična svota promenila je vlasnike da bi vitez od Gijminoa primio žensku posetu u trajanju od jednog sata.

Kada ga je tamničar to popodne izvukao iz ćelije, vitez je bio siguran da je kraj došao, i shodno svojoj prirodi, odlučio je da to izvede dostojanstveno; na zahtev da se obrije, tamničar je odgovorio nejasnim mumlanjem, i zatim mu uistinu doneo vodu, platno, i nešto čiste odeće. Vitez je zaključio je da se ipak sprema nešto drugo. To nešto drugo bila je neugledna soba, slabo osvetljena jednom bakljom, sa stolom i dve stolice, i vitez je shvatio da ima posetu.

Tamničar je uveo žensku priliku umotanu u ogrtač. Đakomino je samo mahnuo sa vrata, i zatim nestao sa tamničarem. Ostali su sami, Leon i gospođica Dartoa, koja je skinula ogrtač i skoro se srušila na stolicu. Bila je u haljini koju je vitez najviše voleo, i očešljana takođe

90

kako je on voleo, a da o tome ništa nije znala: prilike su od gospođice i viteza načinile čudan ljubavni par, koji nije doživeo ni udvaranje, ni šaputanje o najvećim besmislicama – na primer o omiljenoj frizuri – sve je bilo zgusnuto, podrazumevano, sažeto, možda lišeno malih laži i lakog glumljenja, ali isto tako lišeno i osnovnih čari međusobnog upoznavanja.

Sve što je uspela da kaže, stisnutog grla, bilo je:

– Imamo jedan sat.

Kleknuo je pred nju, dotakao dlanom njen obraz, i gorko se os-mehnuo:

– Ne mirišem najbolje.

Umesto odgovora, obuhvatila je rukama njegovo lice, zagledala se u njega, i dok ga je obasipala poljupcima, skliznula je na kolena sa stolice. Ostali su tako neko vreme, zagrljeni, osećajući udaranje onog drugog srca, prepuštajući se prvoj i možda jedinoj bliskosti. Hvatao je njene suze i sušio ih poljupcima; ona se usudila da ga zagrli oko vrata i prođe mu prstima kroz kosu na zatiljku. Uskoro je početna uznemirenost prešla u sporu i temeljnu školu poljubaca. Vreme je pretilo da ugrozi svaki dogovor, dok vitez nije smogao snage da joj kaže ono što je već mesec dana smišljao u svojoj ćeliji:

– Nemojte popustiti, Leonina.

Ona se naglo odvoji, i pogleda ga oštro.

– Naravno da ću popustiti! Vi ne znate šta smo dosad sve pokušali... uostalom, verujte mi, Leone, jedine mogućnosti za vaše spasenje su da se držim obećanja grofu... bar u početku.

– Samo što to „spasenje“ ja ne mogu da dozvolim.

91

– Vi biste radije da umrete, i tako me ostavite sasvim bez zaštite! Od vas ipak nisam očekivala da dragovoljno ispunjavate grofovu volju.

Leon se gorko nasmeja:

– To je bilo dobro odigrano, draga moja, ali bez poleta. Računajmo da ja uspem da pobegnem sa galije, ili da me zaista stigne oslobođenje već za godinu ili dve. Ukoliko uopšte uspem da uđem u Francusku – a te slučajeve najčešće prati izgnanstvo – moći ću da vidim groficu od Šavinjola kako neguje naslednika – i možda se seća neke mladalačke ljubavi.

– Kako ste mogli da pomislite! reče Leonina užasnuto, i lice joj prekri rumen. Onda se uz napor sabra:

– Recimo da sve bude tako, i da vaše potpuno nepoverenje u mene bude dokazano; pa i tada ostaje nešto što je ipak najvažnije, a to je da ste živi, da još mislite i dišete, bez obzira ko je i kakva je grofica od Šavinjola.

– Vi ste svakako u pravu, Leonina, i može se desiti da upravo tako razmišljam ukoliko se spasem. Sada mi je, drago dete, najvažnije da spasem vas i sebe u vašem sećanju: ako vas već ne mogu imati, hoću da me se sećate sa ljubavlju, a ne kao uzročnika svoje nesreće. Kad ja nestanem, grof više nema čime da vas ucenjuje.

– Mislite? Već nam je nagovešteno za koje se zločine protiv kralja može ležati u Bastilji, a lista grehova moga ujaka i tetke je podugačka.

Leon huknu i nasloni glavu na njeno rame.

– Dajte mi Đakomina da sa njim razgovaram.

– Mislite da ga ne bi dosad ubio, da ima priliku! prošapta Leonina. – Šavinjolovi ljudi su mu za petama, jer znaju da je sve video. I to

92

je jedna od mogućnosti. Zar ne vidite da se broj rešenja povećava jednim osnovnim, a to je da se zasad prihvati grofova pogodba?

– I vi ćete prevariti grofa od Šavinjola, koji nas je sve zajedno strpao u zamku za zečeve! reče Leon, osmehujući se tužno.

– Ima nas ipak nešto više, Leone. Ne smanjujte nam broj.

Ovo poslednje bilo je rečeno takvim glasom da je vitez na trenutak zaboravio sve, i ponovo privukao Leoninino lice svome, obasuvši ga nebrojenim poljupcima.

– Moram sesti, prošaputala mu je u uvo. – Ne puštajte me iz ruku.

Srećno je izvršio ovu naredbu. Leonina je sela na stolicu, oslonjena na njegove ruke, nagla se na stranu, podigla suknju, i sa najlepšeg nožnog lista na svetu u svilenoj čarapi brzo odvezala poduži komad metala. Zagrlila ga je oko vrata, i hladna turpija je skliznula niz njegova leđa i zaustavila se u pojasu. Ne ispuštajući njen struk, Leon se pridigao, seo na drugu stolicu i postavio je sebi u krilo. Potez je bio tako brz i dejstvo tako prijatno, da je Leonina samo duboko uzdahnula.

– Da čuvar ne bi video, rekao je Leon, koliko da se opravda.

– Naravno, rekla je sa osmehom, ali se nije odmakla.

Ostali su tako: šta joj je mogao reći između poljubaca? Da će je voleti do kraja života? To je realno moglo biti vrlo malo vremena. Šta je ona njemu mogla da kaže? Da će biti uvek biti samo njegova? To je moglo zvučati samo kao učtiva laž. Sumnjamo, dakle, da je još bilo šta suvislo rečeno u zadnjim trenucima njihovog sretanja. Upijali su međusobno lik i dodire, sve dok se na vratima nije čuo tamničarev kašalj.

Gospođica Dartoa je po prvi put, bez ulepšavanja i olakšanja u vidu pravljenja planova, ugledala surovost i bezizlaznost njihovog

93

zajedničkog položaja. Usluga je naplaćena, ljubavnici su se s mukom odvojili jedno od drugoga, Leon je ljubio Leoninine ruke sve dok je tamničar nije dodirnuo po ramenu. Ona se posrćući odmakla, i na vratima uputila Leonu još jedan pogled, zamućen suzama. U tom je trenutku potreseni vitez shvatio da može dopustiti samo jedno rešenje, i kriknuo je:

– Ne smete, Leonina! Preklinjem vas!

Ugledao je još njen profil u vratima, i Đakominovu ruku podignutu u pozdrav. I to je bilo sve od voljenih bića što je vitez mogao videti za dugo, dugo vremena...

Nekoliko dana docnije, vitez je sa vrećom na glavi i sa turpijom u pojasu pantalona izveden iz Bastilje, i ubačen u zatvorenu dugačku kočiju sa jednim prozorčetom i slamom na podu, u društvu sa još desetak sličnih nesrećnika. Svi su bili povezani istim lancem, pa je trebalo dobro proceniti situaciju pre upotrebe sprave koju mu je Leonina doturila uz poljupce. Biće bolje ne govoriti o duševnom stanju viteza, jer ga je ovo izvođenje i transport u izgledu surovo podsetilo na rešenje koje je izabrala Leonina, i svako rasuđivanje o bekstvu bilo je u prvim satima pomućeno najdubljim očajanjem.

Kočija se pokrenula tek posle nekoliko sati na vrelom suncu u zatvorskom dvorištu, i krenula na svoje dugotrajno putovanje. Prolazili su prvo kroz grad, i namučeni ljudi su dizali glave da još jedanput čuju ljudski žagor i parisku vrevu. Vitez je sedeo pognut na svome mestu, i nije slutio da Leonina stoji na pločniku jedne od ulica kojom su prolazili, čekajući crnu kočiju bez oznaka, da je prati, a onda ostaje na izlazu iz grada, gledajući za njom.

Putovanje je trajalo tri dana. Na odmorima su nesrećnici uglavnom ostavljani u kolima, na vrućini; puštali su ih napolje jedanput dnevno, uvek pod budnim okom trojice stražara sa musketama. Četvrtog dana, vitez je osetio nesumnjiv miris mora i shvatio je da

94

je putovanje završeno, i da su galioti stigli u Tulon. Bio je trenutak da nešto preduzme, jer kad ga prikuju na klupu, mogućnosti bekstva više ne postoje. Kočija je opet uvedena u neko dvorište, što se moglo zaključiti po zvuku točkova i odjeku, a onda su ponovo ostavljeni. Blag morski povetarac je dopirao čak i do njih, i izvesnost da su stigli probudila je malo ove ljude. Leon je procenio da je stanje duhova povoljno, i izvukao je svoju turpiju. Odmah je shvatio da to nije bila greška, jer nijedan robijaš nije pokazao nikakav znak koji bi uznemirio stražare. Počeli su od Leonovog kraja, jer je on bio poslednji u redu, bez nedostojnog prepiranja o prvenstvu; radilo se u tišni, dok su dvojica pevušila da prekriju zvuk piljenja. Stražari su ih opet ostavili ceo dan na suncu, ali im ovog puta to nije smetalo. U sam smiraj dana, kad je povetarac postao nešto oštriji, sve su veze između okova bile prerezane, i to blizu ruku, tako da su mogli držati krajeve, kao da su još vezani. Mrak koji je padao mogao je samo doprineti tom utisku. Kad je već pala noć, kola su otvorena i robijaši poterani kroz tulonske ulice. Bilo je to nezgodno, jer se na najmanju grešku u hodu moglo otkriti da lanci nisu povezani. Išli su zato sa puno pažnje, poslušno i uravnoteženo. Uskoro je grupa, ovog puta sa šest naoružanih stražara, stigla do mola. Tu je bio veći čamac sa šest veslača pri krmi. Stražari su se smestili na pramac, da bi imali bolji pregled, a robijaši su ugurani na dno čamca, u sredini.

More je bilo lako uzburkano, a po mraku tulonske luke su se naslućivali obrisi brodova sa fenjerima koji su se njihali. Čamac se uputio prema izlazu iz luke, pa su zaključili da je brod ukotvljen negde napolju, ili prema spoljnim dokovima. Čamac se ravnomerno ljuljao, veslači su disciplinovano veslali, i stražari nisu pokazivali nikakve znake uzbuđenja. U trenutku kad se čamac našao na najmanjem rastojanju između dva mola koja su zatvarala luku, Leon je skočio i krajem lanca udario najbližeg stražara; to je bio znak i za ostale: neki su odmah skočili u vodu i zaplivali, neki su se oslobađali uz gušanje sa zbunjenim stražarima, koji nisu na vreme pripremili muskete, a veslači, okrenuti leđima, pravili su se da ne primećuju događaj. Krmanoš je, međutim,

95

dobro video, ustao je i ispalio hitac. Robijaš ispred Leona je jeknuo i pao u vodu, ali je od njihanja čamca pao i krmanoš. Bilo je krajnje vreme da se beži sa čamca, jer su se stražari vraćali sebi, ali Leon, ne zaboravljajući da se oslobodio prvi, nije hteo da skače dok svi ne budu u vodi. Tako je morao da se oslobodi još jednog stražara, i kad se uverio da u čamcu više nema njegove sabraće, skočio je i sam. Kad je izronio, oko glave su mu zafijukala zrna. Ne bismo uspeli da objasnimo koji je impuls naterao viteza da zapliva prema pučini, ali to je sigurno bio put spasenja; Leon je jedini od svojih drugova uspeo da se spase: svi ostali su ili ustreljeni u vodi ili uhvaćeni odmah na obali, jer su pokušali da se spasu plivanjem nazad. Leon je posle izvesnog vremena shvatio da se na njega više ne puca, i nastavio je da pliva snažnim zamasima u punu neizvesnost. Treba napomenuti, za umirenje nestrpljivog čitaoca, da je vitez bio odličan plivač, da se bezbrojno puta ogledao na duge staze u Napuljskom zalivu, i da je u ovome trenutku bio željan života i osvete.

Posle otprilike pola sata, začuo je top iz luke, ali nije mogao znati da se vest o bekstvu robijaša odnosi samo na njega, kao što nije mogao znati da skreće sve više udesno, prema luci za opravke. Bio je već prilično zadihan kad je na pedesetak metara ispred sebe ugledao čamac. Leon je pokušao da skrene, ali sa čamca se već čula naredba o promeni pravca. Plivao je poslednjim snagama i svom brzinom, ali je uskoro shvatio da sa četiri veslača, koliko ih je bilo u čamcu, ne može da se nosi. Odlučio je da ih sačeka i skupo proda svoj život. I zato, kad se upadljivo pojavio pri pramcu, i čuo uzvike ljudi u čamcu, zaronio je naglo i izronio postrance do krme. Bio je već dopola u čamcu, kad ga je primetio poslednji veslač i uplašeno uzviknuo. Ostali u čamcu su se bacili na njega, i nastala je neravnopravna borba. Leon je pri svetlosti fenjera opazio da imaju sablje i noževe, vođa koji je davao komande čak i pištolje, ali ništa od toga nisu upotrebili. Gušali su se u tišini, samo je u jednom trenutku Leon čuo razgovetnu rečenicu nekoga sa strane:

– Ovaj će odgovarati.

96

Poslednjim trenucima svesti, dok je padao na dno čamca, Leon se još pitao zašto bi obalski stražari u Tulonu govorili nemački, i nije našao odgovor na to pitanje.

Atmosfera u kući na uglu Veveričjeg prolaza bila je sve pre nego svadbena: posluga je prolazila nečujno, nije se čuo uobičajeni žamor ni šale, koje su pokazivale da d’Irfeovi imaju sluge koje ostaju doživotno kod njih, nije se čula Teofilova pesma iz kuhinje, udaljeni zvuk ujakovih mašina i Petalino lupanje vratima, ništa. Neke kući nepoznate osobe, krojačice i modiskinje poslate iz kuće grofa od Šavinjola, ulazile su i izlazile, tvrdeći da još nikad nisu šile za mladu koja se tako malo vrpoljila pri probama i izvoljevala. Leonina se sve više pretvarala u nepomičnu statuu lišenu govora, i njen skoro svetački izgled raspomamljivao je grofa od Šavinjola, koji je doduše sačuvao toliko zdravog razuma da se prema njoj ponaša diskretno i sa poštovanjem, i da svoje posete svede na najmanju moguću meru.

Bilo je više od mesec dana kako je vitez odveden u Bastilju, i po grofovom proračunu, pokloni, haljine, mirisi, simpatije visokih ličnosti i ostalo već su morali učiniti utisak na njegovu nevestu. Svadba je zakazana krajem jula, ali niko nije znao pod kojim uslovom: Leonina je zahtevala da to bude tek pošto se neko lice (tajanstvena ličnost bio je, naravno, Đakomino), ne uveri da je Leon odveden iz Bastilje. Leonina se nadala da će već neki dan posle toga čuti o spasenju voljenog čoveka, i da će svadba moći da se odgodi. Nedelju dana posle odlaska viteza iz Bastilje nije bilo još nikakvih vesti. Leonina je očajnički tražila načina da odgodi svadbu, i kada je grof došao na konačni dogovor, deda je bio teško bolestan. Grof je imao iskreno nesrećno lice, ne znajući da se deda sa najvećim zadovoljstvom pretvara, jer bi starčeva smrt svakako pomerila datum svadbe.

Tako je na dedino nevaljalstvo svadba odgođena do avgusta, i istog dana je Đakomino doneo vest da se jedan robijaš spasao od ukrcavanja

97

na francuski linijski brod. Leonina je slutila da je to upravo Leon, sa onom neopravdanom sigrunošću koju imaju zaljubljene žene. Mesec dana je prošao, krojačice su završile posao, deda je morao ustati, da se zaista ne bi razboleo, a od Leona nije bilo nikakvih vesti. Sve što je nesrećna devojka mogla zaključiti, bilo je da se utopio u tulonskoj luci, a svadba se neminovno približavala, poslednji put odgođena za sredinu septembra.

Svadba je trebalo da se održi u porodičnoj kapeli de Šavinjolovih u crkvi svetog Denisa, i izbor gostiju doneo je mnogo prijatnih glavobolja grofu, koji je uživao u finim društvenim događajima. Baronica se vratila sa imanja, da bi učestvovala u svečanosti, premda je malo zazirala od strašne sestre svoje pokojne snaje – kao i grof, uostalom.

Svanulo je divno septembarsko jutro i gospođica Dartoa je krenula iz kuće praćena dedom, ujakom i tetkom, dok je posluga neskriveno plakala na svim prozorima kuće na Veveričjem uglu. Pored svih nevolja koje su je zadesile, Leonina je, uz nemarnost koju je prema sebi pokazivala, izgledala čarobno u svadbenoj haljini boje slonovače, sa kratkim ogrtačem i jednom žutom ružom, vitezovim omiljenim cvetom, u dnu dekoltea. Njen izgled je bio takav da su gosti na svadbi tiho zažamorili, a grof sebi u dnu srca čestitao na pametnoj odluci baronice Dartoa. Ova mu je devojka donosila lepo proširenje njegovih zemalja, svežinu i lepotu, i povrh svega, blaženo osećanje pobede nad protivnikom.

Na pojavu Petale na vratima kočija, baronica je neprimetno ustuknula, ali se ta bojazan pokazala neopravdanom. Petala je pružala uzor otmenog i suzdržanog držanja, čak je i otpozdravila baronici. Svatovi su ušli u kapelu, gde su se izmenjali pozdravi i čestitanja, a zatim je počeo obred. Zapaženo je da se nevestin glas nije čuo ni pri jednom od odgovora, i da je lako okrenula glavu pa se mladoženjin poljubac spustio na njenu kosu, kao i da je prsten dva puta pao iz njene ruke. No muški deo publike nije obraćao pažnju na detalje, zanesen linijom

98

Leonininog struka i vrata, a ženski je ogovaranje sproveo još mnogo ranije, kad se čulo da se de Šavinjol ženi s jednom koja je odbacila titulu.

Na stepeništu crkve, dok ju je grof vodio prema kočiji, Leonina se onesvestila prvi put.

99

Bolest grofice od Šavinjola

Grofov pariski bivak nalazio se malo dalje od obale Sene, u centru današnjeg šesnaestog arondismana, i zauzimao je prilično veliki prostor: bio je to jedan veliki i lep otel sagrađen pred kraj vladavine kralja Sunca29, sa luksuzom koji je imao da dokaže novčano blagostanje inače mlade grofovske kuće. Ogroman vrt bio je uređen pedantno i sa mnogo oblikovanog šimšira a malo cveća i drveća; jedina izmena koju je Rober od Šavinjola uneo, povodeći se za modom pariskog života, bilo je da pored glavne zgrade sagradi „paviljon“ namenjen galantnim susretima. Istini za volju, ta građevina nije zvrjala prazna, ali je pred dolazak buduće grofice izbačena pozamašna zbirka opscenih slika i figurina, i ceo paviljon se od tamno crvene boje presvlaka i draperija bitno upristojio prelaskom na nežnu boju jabuke u cvatu, a posluga je nemilosrdno zamenjena. Buduće gnezdo nije, na žalost, imalo budućnost pred sobom: mlada grofica dovedena je sa svadbe u veoma ozbiljnom stanju, praćena svojom tetkom i poslugom, i trojicom poznatih lekara koje je grof odmah pozvao.

Bolest grofice od Šavinjola bila je, kako su ugledni lekari utvrdili, neka vrsta padavice koja se manifestovala čestim nesvesticama, slabošću i vrtoglavicom, a da ne bi došlo do gorih posledica, predloženi su oblozi od slačice, povremeno pijavice, i, naravno, potpuno i dugotrajno mirovanje u mračnoj sobi, pod stalnim nadzorom. Napomenimo ovde da je cela Leoninina porodica zdušno učestvovala u biranju i pripremanju ove bolesti, i da se pri tome služila kako lekarskom sujetom, tako i široko rasprostranjenim šarlatanstvom ove profesije: premda su simptomi pažljivo birani i ne manje sjajno odigrani, tetka je još iskoristila priliku da svakom od trojice lekara nasamo oda divljenje i pokaže znanje rasprava koje su napisali – a to je bila ozbiljna priprema, jer se samo ovlaš

29 Uobičajeni naziv za Luja XIV; mnogi smatraju da je u njegovo doba Francuska bila na vrhuncu razvoja i slave.

100

moglo naslutiti koje će lekare grof izabrati: skupih je u Parizu bilo dosta. Tako su sva trojica odlučila da oderu grofa komplikovanim i dugim lečenjem, da pokopaju ostalu dvojicu i da sebi obezbede stalno mesto kod mladog, lepog i poslušnog pacijenta. Izgledi grofa od Šavinjola da prodre do svoje supruge naglo su se smanjivali, a da to on još nije ni slutio.

Prvih nekoliko dana posle pokvarenog svadbenog pira grofica je useljena u levo krilo kuće, na sprat, što je bio dobar povod da se tri puta uzastopce onesvesti na stepenicama – ovaj pad, koji deluje veoma efektno, nije nimalo opasan za izvođača, ako ga dobro poznaje; a buduća grofica je, vežbajući, obnovila sav vojnički žar svoga dede, koji joj je otkrio bezbroj sitnih tajni iz obrazovanja novaka. Grofičine nove odaje bile su uzor stroge elegancije, kako samo može da se zamisli za aristokratski par – bar kako je to zamišljao sam grof, a vrhunac toga bile su četiri ogromne goblenske tapiserije, sa predstavama godišnjih doba, koje su krasile neku vrstu zajedničkog salona za doručke i jutarnja primanja, i spavaća soba sa trometarskom Ledom i labudom, nemim svedocima slabog severnoitalijanskog manirizma i grofovog neuravnoteženog ukusa. Kada je u tim prostorijama ostala sama sa tetkom i svojim sluškinjama, grofica se, međutim, zadovoljno osmehivala i posvetila je neobično mnogo vremena detaljnom razgledanju svog novog doma.

Život sa lekarima koji stalno trčkaraju hodnicima sa značajnim licima, ili susretanje tetke koja se uporno ljubazno osmehivala nije baš bilo ono što je grof zamišljao kao početak svog bračnog života, ali on ništa nije sumnjao: uostalom, to su bili lekari koje je sam odabrao, a svaki put kad bi došao da poseti svoju suprugu, poduprtu jastucima nasuprot Lede, izašao bi opijen njenim još uvek ne zaljubljenim, ali sve blažim izrazom, koji se menjao samo pri onesvešćivanju. Uostalom, vreme je radilo za njega, i što duže vitez od Gijminoa vesla, njegove šanse postaju veće, a blagost i luksuz su razlozi kojima žene ne odolevaju. Tako se grof, stišavajući svoju žudnju, sve više uljuljkivao. Više nije bilo nervoze, baronica Dartoa i on su obavili sve

101

potrebne pravne obaveze oko nasledstva, i ostalo je samo da se čeka.Bašta je već žutela, padale su prve oktobarske kiše kad je Leonina odlučila da predstavi da još malo drskosti: javila je grofu da će njena tetka otići, jer se ona oseća bolje, i zatim ga je pozvala na zajednički doručak. Siroti grof skoro da nije spavao te noći, i ujutro su njegove sluge platile visoku cenu oko oblačenja i češljanja. Pojavio se pred Leoninom u svom najblistavijem izdanju, zbunjen i smeten, ali beskrajno srećan. Ona ga je čekala u goblenskom salonu, blaga i bleda, i doručak je protekao u njenom uveravanju da joj je bolje; čak je poželela da malo prošeta kočijama i vidi sveta, ili da odu u operu. Pri pomenu opere, spustila je stidljivo trepavice, kao da se seća izvesne poruke, što je grofa uznelo u sedmo nebo. Izbirljiviji i tananiji čitalac možda će se zaprepastiti nad ovolikom podlošću, čak i prema takvom pokvarenjaku: no planovi gospođice Dartoa nisu trpeli nikakvo dvoumljenje ili mogućnu grofovu sumnju. Sve je moralo biti potpuno pouzdano i po nekoliko puta provereno, jer, kako je govorio deda, mašući najčešće knjigom Tactici Graeci30 nema improvizovane strategije. Stoga je grofa trebalo dovesti u stanje smanjene sposobnosti rasuđivanja, a tek zatim pažljivo obezbediti pojedinosti. Ukoliko je ovo piščevo opravdanje postupaka Leonine naišlo na izvesno razumevanje, nagovestili bismo još samo da je našoj junakinji bilo potrebno veoma malo truda da zaludi već sasvim opijenog grofa. On je, u dubokom ganuću, stidljivo poljubio ruku svoje supruge, i bio nagrađen njenim pozivom da se prošetaju po vrtu. Bilo je vreme za okupljanje lekara u svakodnevnu vizitu, i zahvaljujući odličnom proračunu, Leonina je dobila svoj najgori napad nesvestice u trenutku kad su lekari ulazili u predvorje a ona silazila, oslonjena na grofa, u prizemlje. Posledica je bila da joj je odmah zabranjeno svako kretanje, i da su se sva trojica učenih medicinara prosto takmičila u savetima ograničavanja grofičinih aktivnosti i njenog svođenja na misleću biljku. Jedan od njih je zatim savetovao da se ponovo pozove tetka, sa kojom su sjajno sarađivali, i koja je – bar su tako verovali – poslušno sprovodila sve predložene terapije, i uvek sa uspehom. Mogućnost da pacijent ozdravi ova

30 Zbornik sa spisima grčkih taktičara i vojnih teoretičara.

102

trojica nisu ni dopuštali (jedan je bio u kockarskim dugovima, drugog su jurili advokati a treći je zidao kuću), i sve što je grofica nekoliko sati kasnije mogla da saopšti svome suprugu, okružena svitom lekara i služinčadi, bio je jedan dug i tužan pogled.

Za sve ovo vreme, u kući na uglu Veveričjeg prolaza dešavale su se izuzetno i zanimljive i neobične stvari: još za vreme uzbudljivih događaja sa vitezom stanovnici su neprimetno stvorili čvrstu i nerazdvojnu zajednicu, a sada je ta zajednica davala sliku puno zaposlene radionice. Ujak i Đakomino su već dosta dugo proučavali planove jedne zgrade koju ćemo prepoznati kao otel Šavinjol, tetka je – u retkim trenucima kad je dolazila kući – dopunjavala tu diskusiju i davala savete o sakupljanju krpa, što je postao glavni posao posluge. Deda je stalno iznova prerađivao plan koji su načinili, a izvečeri bi se povukao u štalu da, krišom od ovih, isproba svoje vladanje sabljom, što ga je činilo sve nezadovoljnijim. Narednog dana, tetka bi u suknji odnela zalihu krpa, koje su ona i Leonina raspoređivale po grofičinim odajama, a noću bi ostatak razmeštale Leoninine sluškinje. Grof bi se silno iznenadio da je znao kolike se količine posebno namakanih tkanina nalaze iza četiri godišnja doba.

Da li je moguće, upitaće se čitalac, koji sve opaža, da grof, koji do sada nije pokazivao veliku moralnu izbirljivost u sredstvima za postizanje svojih ciljeva, nije ipak pokušao da do svoje supruge stigne nekim bržim ili nasilnim načinom? Sve što pisac može da odgovori, jeste da mu je to sigurno prolazilo kroz glavu; grof, međutim, nije bio glup čovek, i ako je pokazao svu podlost prema vitezu kojeg je neizmerno mrzeo, shvatio je da mora primeniti druga sredstva prema osobi koju je voleo. Pri tome, izvesna praznoverna bojazan pred bolešću i poverenje u lekarske vrače, učinili su ga mnogo manje razboritim nego što je po prirodi bio, a lagana i promišljena promena grofičinog ponašanja još je otupila tu oštricu. Međutim, već je mesec dana od svadbe uveliko prošao, i za izvođenje zavere d’Irfeovih došao je krajnji trenutak. Čekala se samo još jedna nedelja bez kiše.

103

Bio je krasan, suv početak novembra, kad je doneta odluka o izvođenju plana. Poslednja pošiljka koju je tetka donela sastojala se od delova muškog odela za oniskog nosioca. U gluvo doba noći, jedan čovek se stepeništem za sluškinje popeo do grofičinih odaja, i istim putem su se dve sluškinje i Leonina u muškom odelu spustili do sporednog izlaza. Pričekali su izvesno vreme, dok se odozgo nije u velikoj žurbi vratio čovek kojeg ćemo otkriti kao sveprodornog Đakomina, i posle kratkog dogovora su on i grofica nestali u vrtu, a sluškinje su u bezbednom parteru sačekale da se začuju krici „Vatra! Vatra!“.

Već na prve krike, grof je pojurio prema grofičinom krilu, i zatekao strašnu sliku: celo levo krilo na spratu bilo je u plamenu, a posluga je zastrašeno stajala u predvorju; bile su tu i uplakane grofičine sluškinje, sa mnogo gari po licu i odeći. Grof je pojurio na sprat, i tamo ga je sačekao pravi vatreni zid. Sa pravilnošću koju mogu izvesti samo dobro uvežbane palikuće, vatra je sistematski proždirala sve prolaze i uokviravala svaku prostoriju. Grof to nije mogao znati, i izbezumljeno se bacio na gašenje. Nećemo ulaziti u detalje te smušene i žalosne noći: recimo samo da je surovo dnevno svetlo otkrilo da je celo krilo potpuno uništeno, a najgore grofičine odaje. Od njih zapravo ništa nije ostalo, sem ponekog zida koji se puši. Tavanica je mestimice propala u prostorije, i činila zgarište još strašnijim. Pokoja sačuvana traka tkanine podsećala je raspamećenog grofa da je tu juče ostavio ženu svog života.

Požari su bili svakodnevni deo života u razdoblju o kojem govorimo; službe za gašenje još nije bilo, što znači da su oni sa više slugu i više vode mogli računati na neko spasenje. To je upravo bio slučaj u otelu Šavinjol, pa je, sem gubitka grofice, požar prošao bez drugih žrtava i sa ogromnom štetom. Lepo zdanje izgubilo je zauvek stari izgled, i docnije dogradnje će samo upotpuniti taj žalosni utisak. Što se tiče strašne grofičine sudbine, vladalo je mišljenje da ju je noću uhvatila nesvestica, i da stoga nije uslela da se spase, a uzrok požara trebalo je da bude loše očišćen dimnjak. Grof je ostao potpuno sam u

104

svome očajanju: lekari su se tiho izgubili, baronica Dartoa je izgledala duboko potresena gubitkom unuke, ali je više žalila nedostatak naslednika, a Leoninina porodica mu prosto nije padala na pamet. On, međutim, nije bio čovek kojeg bi očajanje zadugo umrtvilo, i učinio je automatski ono što je pružilo brze rezultate: poslao je svoje poverenike, ili tačnije rečeno, svoje plaćene žbire, da saznaju nešto.

Prvo što je saznao, bilo je da baronica nije imala nikakvog interesa da izgubi unuku, i da je njen stav posledica jednostavne staračke sebičnosti. Drugo, da u kući Leonininih rođaka vlada potpuno mrtvilo, i da je u bašti načinjen mali kenotaf. Treće, da vitez nije na galiji, i da mu se trag izgubio. Ovo treće obaveštenje vratilo je konačno grofa iz apatije, i najjači njegov poriv, mržnja, razbuktala se svom snagom. Zaslepljenost ženom koja ga je obdarivala samo osmesima sada mu je bila duboko sumnjiva, a činjenica da u grofičinim odajama nisu nađene čak ni kosti, sad mu se prikazivala u novom svetlu. Grof je ponovo postajao ono što je bio, i njegova osveta, još neodređena i neusmerena, počinjala je dobijati strašne razmere. Jedino što je imao pred sobom kao njen predmet bili su Leoninini, i grof je čvrsto odlučio da ih poseti.

U noći požara, Leonina je, pod pouzdanim Đakominovim vođstvom, stigla svojoj kući, gde su preduzete sasvim posebne mere bezbednosti i tajnosti. Plan koji je porodica smislila bio je da se Leonina za neko vreme ukloni iz Francuske, i posle dugih razmišljanja kamo bi je uputili, odlučili su da to budu rođaci Petalinog pokojnog muža, kolonisti i posednici u Novom Orleanu i Jorktaunu. Izbor Amerike za sklonište nije bio neobičan: mnogo Francuza, naročito naprednih, tih je godina odlazilo u prvu državu obnovljene republikanske tradicije na svetu, vraćalo se sa novim idejama, odlazilo ponovo, učestvovalo u oslobađanju bivše kolonije. Plemstvo nije imalo ni interesa ni uticaja u tome, kao što je uostalom previđalo i pomorski rat koji su pojedini smeli Amerikanci vodili u samim vodama između Francuske i Engleske. Na svakom drugom mestu, grofove veze su mogle stići Leoninu: u revolucionarnoj Americi, ni njegov dolazak ne bi

105

pomogao. Odlučeno je da Leoninu prate Đakomino i jedna sluškinja, da bi svita bila što manje upadljiva. I odabran je pouzdan i brz linijski brod, „Evropin bik“, koji se spremao za polazak prvih dana decembra, iz Dijepa. Na spisku putnika, u dogovoru sa kapetanom, Leonina je bila naznačena kao „notar Perije sa pratnjom“, da se greška u imenu otkrije pri ukrcavanju. Trebalo je još koju nedelju provesti u kući, što je Leonini, u njenom setnom raspoloženju, dobro došlo. Bila je skoro potpuno ravnodušna prema dugotrajnom putovanju i neizvesnosti, i dok su ujak i tetka lili iskrene suze zbog rastanka, ona je mislila na viteza, na ono što je smatrala svojom izdajom, i padala je u sve dublju melanholiju.

Kada im se najavio grof od Šavinjola, Leoninini zaštitnici su se užurbali po kući, pripremajući još jednu uspešnu predstavu; dedina ideja sa kenotafom pokazala se kao dobra mera predostrožnosti, i sada je još samo trebalo izdržati poslednji ispit. Spomenimo čitaocu na zadovoljstvo da je deda smislio i tekst na maloj ploči, koji je glasio „Ave in aeternum31, grofice od Šavinjola“, i bio je vrlo ponosan na svoju duhovitost.

Lice grofa od Šavinjola nije moglo da prikrije neprijateljske osećaje prema domaćinima, premda se trudio da deluje uglađeno. D’Irfeovi su ga dočekali svi zajedno, crvenih očiju i pognuti od tuge. Izmenjane su uobičajene učtivosti, a zatim se utonulo u nategnutu tišinu, isprekidanu samo dedinim šmrcanjem.

Najzad grof napuklim glasom nagovesti da bi hteo da opomene i na neke, koliko nužne toliko i neprijatne detalje u vezi sa sudbinom njegove supruge. Tetka je pokušavala da to zabašuri jecajima, ali je grof učtivo sačekao kraj izliva.

– Žao mi je što niste došli na mesto nesreće, glasio je prvi dobro odmeren grofov udarac, za koji je ujak napregao svu pažnju.

31 Latinski, „Zbogom zauvek!“

106

Bio je red na dedu da se isplače i nevezanim gestovima i zvucima ukaže na nešto u bašti.

– Vikont bi hteo da kaže da smo načinili kenotaf, reče ujak optužujući.

– Upravo o tome želim da govorim, preseče grof hladno. – Na mestu nesreće nije nađena nijedna kost. Grof i nehotice pogleda prema tetki, i lako se pomeri na stolici kad uhvati njen pogled.

– Zar nas ne možete poštedeti detalja, promrmlja ujak.

– Ako je Leonina živa, to nije detalj, reče grof.

Da je grof ikada slutio šta će slediti, ne bi mu na um došlo da posećuje Leoninine rođake. Jer Petala je skočila sa nerazumljivim krikom, i pre no što se iko snašao, stegla snažno grofov vrat. Događaj je bio toliko iznenadan, o prethodnom dogovaranju da i ne govorimo, da su otac i sin nekoliko trenutaka ostali zabezeknuti na svojim mestima, dok je lice grofa od Šavinjola sve više postajalo ljubičasto, pa zatim skoro crno. Prvi se snašao deda, i skočio da olabavi Petalin stisak, a na vikontov uzvik doletele su i sluge, i sa mnogo muke odvojile tetku, koja nije odavala nikakvog glasa, od grofa koji se kao prazna vreća spustio na pod. Sakupili su se svi oko njega, masirali ga i polivali vodom, donele su se mirišljave soli, dok je Petala, kao neko ko ništa ne razume, ponovo sela u svoju stolicu i prevukla rukom preko čela. Stisak na grofovom vratu bio je očigledno jak, jer mu je trebalo dosta vremena da povrati dah, a duboki crveni tragovi su pokazivali ozbiljnost napada na njegov život. Glas mu se još nije vratio, i grof je iskolačenih očiju šarao prostorijom, skoro ne verujući da je još živ. Prošlo je dosta vremena dok se grof primirio i počeo normalnije da diše. Stigla je čaša vode i grof je počeo gutati sa velikom mukom, sve dok mu odjednom čaša nije ispala iz ruke, i dok se iz njegovog grla nije začulo izmučeno šištanje:

– Gijminoov sluga!

107

I zaista, Đakomino, naviknut da se nađe svuda gde je potrebno, dotrčao je na vikontov poziv, i njegova pomoć u odvajanju Petale bila je neophodna. U potpunoj tišini, grof se sa mukom podigao, i sa strašnim izrazom na licu prošištao:

– Svi ćete mi platiti! I uz te reči, teturajući, napustio je kuću na uglu Veveričjeg prolaza.

Uzaludno je i pominjati pod kakvom je prismotrom bila kuća narednih dana. Đakominova maštovitost bila je na najtežem ispitu, i sav rezultat kombinacije sa dva mlekara i jednim torbarskim vozilom bio je taj da je kočija, koja je putnike, opet prerušene u muška odela, čekala van grada, naišla na zasedu svega nekoliko milja dalje. Istim putem, međutim, išla je i jedna vrlo elegantna zaprega sa bogatom pratnjom, sa grbom Lafajeta na vratima. Njome je mladi general, za koga se nikako nije moglo odrediti da li je više omiljen u Parizu ili u Bostonu, putovao u Dijep, gde ga je čekao brod za Novi svet. Lafajet je u svojoj domovini bio markiz: sa devetnaest godina je, međutim, dobio položaj general-majora u američkoj vojsci, za koji je odbio platu. Generalove mnogobrojne sluge lako su rasterale Šavinjolov unajmljeni ološ, i dvoja kola su pod zajedničkom pratnjom nastavila put. Na doku u Dijepu, general je sa iznenađenjem ustanovio da je ono što mu se učinilo kao mladi advokat zapravo jedna očaravajuća dama, i sa najlepšim predosećanjima joj je pomogao da se ukrca. „Evropin bik“, natovaren samo ličnim pošiljkama i sa manje od deset putnika, bio je spreman da isplovi sa prvim povoljnim vetrom, decembra 1779, koji je više ličio na blagu jesen. Nekako tih dana, testament Leonininog oca, koji joj je naneo tolike jade, otvoren je u Parizu, i grabljivci su podelili svoj plen. Grof od Šavinjola je shvatio koliko mu malo taj dobitak znači.

108

GlaVa IVKapetan Džons – Kaledonijske utvare – Bitka kod

Flemboro Heda – Moral Lukše Ragužanina

Govori mornarima, dobri čoveče. Pregnite svojski, il’ ćemo se nasukati. Žurno, žurno! (Šekspir, Bura)

Da li je ovo java? Ili zaljubljeni ljudi sanjaju samo ono što im je milo? Dosta basme, dosta, evo iz varoši vraća se Dafnid. (Vergilije, Ekloge)

Ah, da ne bih bio nezahvalan Za dobro delo što mi učiniste, Moram da činim svako zlo što čovek Može da smisli! Tako đavo sladi Sve grehove, i ono što nebo Naziva gnusnim, on naziva lepim. (Džon Vebster, Vojvotkinja od Malfija)

109

Kapetan Džons

Leon je sanjao da se budi: budio se polako i prijatno, sa dubokom izvesnošću da sluša Leoninino zaljubljeno šaputanje, zavaljen u nekakvu ljuljašku, dok povetarac ćarlija i dok se čuje šum neke vode. To stanje je trajalo i trajalo, i vitez je sve više bio uveren da je budan, sve dok Leonina debelim glasom nije rekla:

– Pa do đavola, zar ovaj rum mešaju sa morskom vodom!

Leon je u trenutku shvatio da se tek sada probudio, ali se nije pomerio, već samo neznatno podigao kapke da izvidi gde se nalazi; prostorija je bila dosta tamna, i brzo je opazio da je to brodska kajita u naročito neurednom stanju, i da se po njoj vrzmaju petorica ili šestorica oficira u šarenolikoj odeći, očigledno teško nalazeći stvari koje su im potrebne. Ono što se u snu pojavljivalo kao ljubavničko šaputanje, bilo je zapravo neprekidno tiho psovanje na nekoliko jezika. Videvši da nije pod posebnom prismotrom, i uveren da nije na veslačkom mestu galiota, Leon se slobodno pomerio i pri tome, uz nehotičan uzdah, osetio da ga glava veoma boli.

– Dajte mu vrč, rekao je jedan od glasova.

Neka ruka mu je pružila vrč sa gorkom tečnošću za koju bi se Leon saglasio da je rum mešan sa morskom vodom; ali kad je ispraznio posudu, shvatio je njeno blagotvorno dejstvo, i pokušao je da stane na svoje nesigurne noge.

– Za šta si osuđen? reče drugi glas, koji je imao poteškoće sa francuskom fonetikom.

110

– Nisam ni suđen ni osuđen, reče Leon malo nabusito. – Uklonjen sam... zbog privatne afere.

– Aha, reče glas. – Ovde ne vlada velika izbirljivost (ovu je izjavu pratio odobravajući smeh ostalih prisutnih), ali dok ja komandujem ovim prerušenim sunđerom (opet odobravanje), za američku republiku se neće boriti ubice... višestruke.

Leon je shvatio da govori sa kapetanom; takođe je shvatio da je spasen kao budući član posade na brodu pod američkom zastavom koji je s mukom sakupljao mornare po Francuskoj, i učinilo mu se da se na bolji način nije mogao spasti.

Čovek sa kojim je razgovarao, kako ga je ugledao u polutami, nije mogao imati više godina nego on sam, bio je onizak, tanak i žilav, i dok je govorio, njegove su crne i malo razroke oči šarale oštro po sagovorniku. Rečenice koje je izgovarao završavale su se naglo, propraćene prodornim pogledom, kao da se od sagovornika očekivalo da sam prizna kako nije u pravu.

– Ja sam kapetan Džon Pol Džons, u službi američke demokratije, reče to neobično biće. – S kim imam čast da započnem prinudnu službu... ukoliko vam više ne odgovara povratak u nežne ruke tulonskih tamničara.

– Leon od Gijminoa, pravni pisac iz Pariza.

– Moj dvadeset i šesti oficir! uskliknu kapetan Džons. – A kakva su vaša pomorska iskustva?

– Skoro nikakva, reče Leon. – I veoma bih teško zamenio oficira.

– Nije reč o zameni, reče kapetan. – Meni treba dvadeset šesti oficir. Moj osnovni uslov je da bude pismen. U godinu dana imao sam sedamnaest priza između Irske i Škotske, i nijedan čestit izveštaj.

111

Pogledao je Leona kao da je on za to kriv.

– Uostalom, dodade, – izbacili ste nenaoružani u čamcu moja tri čoveka iz stroja. Pitam se koliko bi oficira Kraljevske mornarice to moglo (začulo se nekoliko prigušenih i ne mnogo pristojnih podataka o prirodi Kraljevske mornarice).

– Trudiću se da vam uzvratim poverenje, reče Leon uz lak naklon glavom. – Stavljanje u službu američke demokratije smatraću naročitom počašću.

– Je li? reče kapetan Džons bez mnogo uglađenosti. – E, do sada nisam sretao ovako otmene ljubitelje demokratije.

– Demokratija je osobena dama, reče Leon dok su mu oči počele opasno svetlucati, – a njena čednost raste sa brojem udvarača.

– Vidite li šta sve pliva po francuskim vodama! Vere mi, pravniče, povešću vas u Novi svet da mi pišete govore i vrlo brzo ćete biti sekretar predsednika.

– Teško da bih služio političaru.

Leonovi odgovori sadržavali su sve manje ljubaznosti prema budućem poslodavcu, ali je srazmerno tome veselost poslodavca rasla. Na poslednje vitezove reči, kapetan Džons je iz sebe ispustio dugotrajan štektav smeh, koji je brzo prešao i na ostale. Kada se povratio od smeha, kapetan Džons je izgledao još crvenije i još više razrok. Uz širok osmeh, kapetan Džons reče:

– Dragi pravniče od Gi...

– Gijminoa.

– Dragi pravniče, postali ste član posade „Bonom Ričarda“, rugla La

112

Manša, kupljenog za male pare, naoružanog i obojenog za velike, straha i trepeta Kraljevske mornarice u poslednjoj godini. Koncentracija otpadnika i lopova među mornarima je tolika da čovek čiste savesti teško može ostati na brodu – na sreću, takvih nije mnogo. Što se oficira tiče, muke bih imao da moram saznati šta je koji počinio, jer ih ima Holanđana, Nemaca, Čeha, Rusa, Francuza, pa čak i još jedan iz Bostona, za uzorak. Gospodin sa čvrgom na čelu, uspomenom od vas, je Vindzen, moj zamenik i Norvežanin o kome ne znam baš ništa.

Jedna krupna riđa glava se nakloni prema Leonu, koji joj uputi učtivo izvinjenje na nemačkom, što je izazvalo žamor odobravanja kod još dvojice Džonsovih oficira. Na kapetanovo iznenađenje, razgovor se nastavio na očigledno zadovoljstvo učesnika.

– Ne otimajte mi pristalice, pravniče, reče on. – Sa kime još možete da se sporazumete?

– Sa Italijanima, Englezima i Holanđanima.

– Prokl...! reče kapetan Džons na svom maternjem jeziku. – Pa, vi i ne znate koji vas posao čeka!

– I plata, nadam se, reče Leon.

Istoga dana, dok je „Bonom Ričard“ po lako ustalasanom kanalu plovio prema engleskim obalama, vitez od Gijminoa je međunarodnom skupu oficira morao da pokaže i ostale vrste spremnosti za mornarski život; pomenimo da je vitezovo nepce bilo dobro isprobano na francuskim i italijanskim vinima, i da je sam vitez bio dosta iskusan u odmerenim mediteranskim pijankama, te da se susret sa rumom i holandskom kajsijevačom, i nadasve severnjačkim neodmerenim nalivanjem, završio time što je ujutro sa teškoćom razlikovao holandsku i nemačku gramatiku. Pomenimo sa žaljenjem da je praksa razgovora sa uživaocima ruma i kajsijevače još više, i bojimo se, nepovratno, oštetila to fino nijansiranje.

113

„Bonom Ričard“ bio je solidan trgovački brod... pre nekih trideset godina, kada je bio ponos francuske trgovačke flote, brza fregata pod imenom „Vojvoda od Dira“. Kapetan Džons – u prilog njegovoj skromnosti recimo da je po položaju bio komodor i zapovednik američke flote u evropskim vodama, kupio ga je budzašto, vođen ekonomskom strogošću svoje vlade, i od crvotočne olupine načinio prerušenu crvotočnu olupinu, opremljenu sa 42 različita topa: na toj je drhtavoj ljusci plovilo oko 100 mornaričkih pešadinaca, uglavnom Francuza, i već opisano raznoliko društvo mornara i oficira. Na brodu je još bilo i pedesetak zarobljenih Engleza, sa kojima je kapetan Džons imao posebne trgovačke namere, u slučaju da se njegova ratna sreća obrne.

Zamolićemo strpljivog čitaoca za nešto posebne pažnje: zamislite jedan usamljen i trošan brod sa jedva priučenom posadom, koji skoro godinu dana obilazi britansko ostrvo, praćen sa još dva broda, u potrazi za sukobima sa brodovima kraljevske flote, i neprekidno ne samo uzmiče poterama, nego i napada bojne brodove, pa čak odnosi pobede – sedamnaest priza u godinu dana jedva da su imali slavni engleski moreplovci u ratu sa španskom armadom. Sve to vodi jedan seljačić iz Škotske, koji se mora boji kao kuge, bez ikakvog naročitog obrazovanja, koji je u američkoj revoluciji postao vođa krenuvši sa najnižih grana, i koji, konačno, ima jedan jedini, vrlo udaljeni cilj, da na drugome kontinentu očuva snagu svoje nove otadžbine napadajući svoju staru. U kapetanu Džonsu su se ujedinile škotska mržnja na Engleze i seljačka mržnja na plemiće u neraskidiv spoj negativne motivacije i pozitivne energije, oplemenjen neočekivanim poverenjem u pravednu budućnost. Lična hrabrost ovog malog spečenog brdskog duha potpuno je zbunjivala sve njegove saradnike, naročito one koji su znali koliko komodor mrzi putovanje morem, i koliko mu je bilo milije da se sa crvenim mundirima nosi negde na Delaveru; Vašington je, međutim, dobro procenio da je mali Škot od vrste koja se bori podjednako dobro i hiljadama milja daleko, za razliku od njegove milicije, koja je padala duhom čim izgubi iz vida svoje dvorište. Pri tome je Džons pokazivao nepokolebljivu

114

privrženost idealima revolucije, kao svi pametni ljudi kojima je obrazovanje bilo uskraćeno, i njegov žar nikad nije bio pomućen sumnjom ni cepidlačenjem. Porodicu nije zasnivao, bio je omiljen komandant koji se ničim nije izdvajao od svojih vojnika, i bio je pravi izbor za potpuno nemoguć zadatak: poslati komandanta bez vojske i brodova da onemogućava najjaču flotu na svetu. Za manje od godinu dana, komodor je to i uspeo.

Takvom je komandantu dospeo u ruke vitez od Gijminoa, osuđen svojim bekstvom na izgnanstvo iz Francuske. Leon je sa radošću prihvatio službu, i nadao se da će na nekoj od stanica uspeti da uhvati vezu i da se krišom vrati. Videćemo, međutim, da će se vitezovi planovi o ljubavi i osveti za duže vremena izjaloviti. U ovome trenutku, u prvim danima svog službovanja na „Bonom Ričardu“, vitez je zapravo malo mislio o ljubavi i osveti, jer je poslova bilo preko glave: dovesti u red brodske spise, švrljane (neuredno) na šest jezika, urediti sporazumevanje i plan dužnosti na brodu – tom prilikom je komodor konačno upoznao sve svoje oficire – i pripremiti brod na najmanje pogubno potapanje, jer se Džons nije nimalo zavaravao oko materijala kojim je raspolagao. Vreme se postepeno pogoršavalo, pa su se znanja viteza od Gijminoa, sem opreme broda i poslova održavanja, proširila i na stajanje na nogama pri morskoj bolesti, i rad od dvadeset sati neprekidno. U trenucima kad bi dnevni posao bio gotov, pojavio bi se mali razroki čovek, bez trunke zamora, i diktirao mu od ranih jutarnjih časova. Kad bi i to bilo gotovo, komodor je počinjao razgovor, željan da iscrpe znanja koja mu je pružao obrazovani pravnik; Leon je sa čuđenjem zaključivao da ga ti razgovori, umesto da ga dotuku, spasavaju u trenucima krize, i da priučeni mornar i zapovednik razmišlja logično i tačno.

Posada komodora Džonsa imala je ludu sreću da skoro mesec dana ne sretne nijedan engleski brod, pa je Leon video kako izgleda pretvaranje neobuzdane gomile u disciplinovani red mornara. Sve je to uspevao da izvede mali Škot, služeći se podjednako drekom, psovkama, prostačkim šalama, umiljavanjem i bespoštednim

115

kažnjavanjem. Među oficirima se nije moglo odrediti ko ga više voli, surovi avanturisti koji su se divili njegovoj hrabrosti, ili politički begunci koji su u njemu gledali snagu američke republike. Ukratko, na „Bonom Ričardu“ je vladala stroga ali drugarska atmosfera kad je zaplovio vodama uz istočne obale Engleske, da bi presekao glavne linije veza sa Holandijom.

Početkom septembra, brod se ljuljao na talasima, oplovljavajući obalu na maloj razdaljini, i tražeći zgodnu luku da osigura topove, pojača zalihe i sačeka dva broda-pratioca. Bilo je rano jutro, i Leon je sa komodorom rešavao pitanje posrednog i neposrednog glasanja, kad se u magli začuo otegnut pisak. Vitez je bio siguran da je to zov neke ptice, ali je komodor odjednom prekinuo razgovor, i dao Leonu znak da zaćuti:

– Selki, rekao je tiho.

– Ko?

– Morska vila, rekao je komodor ozbiljno.

Leon se sa nevericom zagledao u njega. Razroki pogled bludeo je nekud u daljinu sa napregnutom pažnjom, i na novi pisak se komodor sa uzdahom olakšanja spustio u stolicu.

– Neće nikoga, glasio je njegov komentar.

Izraz iznenađenja na Leonovom licu mora da je bio upadljiv, jer je osetio potrebu da to objasni:– Ako morska vila peva, neko će naći smrt u moru, i biće joj ženik. Ali ako samo zviždi, more tog dana neće gutati.

– Meni je to izgledalo kao galeb, reče Leon blago se osmehujući.

– Ne, ne, odmahnu komodor glavom sasvim ozbiljno. – To je bila

116

selki, vila u odeždi od fokinog krzna. U prvome trenutku učinilo mi se kao veštičja pesma – one se često motaju oko rta Flemboro, ali srećom nije. Imao bih muke sa mornarima da ih odvratim od skakanja u more.

Leon ga je i dalje gledao sa čuđenjem; njegov mediteranski duh, vaspitan u ciničnom ateizmu i posebno nesklon praznoverju, susreo se po prvi put sa potpunim verovanjem u natprirodno. Đakomino, koji je boga i đavola priznavao i uvek imao neke ugovore i ispunjavanje uslova prema njima, nije pokazivao ovakvo duboko uverenje: ali mali Škot je verovao u njih skoro kao i u Vašingtona. Vitez je još imao da čuje koje se sve vrste demona javljaju u koja doba na ovom delu obale, a da komodor još nije opazio njegovu podsmešljivu nevericu.

Nastalo je ćutanje, u kojem je kapetan Džons zamišljeno gladio bradu.

– Ti ne veruješ, reče on najednom.

– Ne, reče Leon, sasvim razveseljen.

– Ja znam tvoje razloge, reče komodor – da su sve to izmišljotine popova, bilo koje vere oni bili; ali Indijanci nemaju popove te vrste, a imaju skoro iste demone, – i on zaškilji u viteza.

– Popovi samo koriste već postojeća verovanja, reče Leon. – Nedostatak nauke...

– Dobro, prekinu ga komodor. – Naučio sam mnogo stvari od tebe, i sigurno te ne mogu naučiti da prepoznaš selki. Ali odvešću te na mesto gde sam ja o tome učio, jer tamo i sam moram otići.

Njegov glas je zvučao suviše ozbiljno da bi se Leon smejao. Zato se uzdržao svakog komentara.

117

Tri dana posle noći sa priviđenjima, u lepom jesenjem jutru, Leon je video da ulaze u podugačak zaliv sa seocetom u dnu. Izašao je na komandni most. Komodor je već bio tamo, i videvši ga, prosto rekao:

– Tri milje severno u brdima su neki koje znam. Ovo je mesto gde ću te voditi.

Sat docnije, brod je pristao na dohvat naselja, i spušteni su čamci; dok je posada prenosila burad sa vodom i usoljenim mesom, očigledno već pripremljenu na obali, Leon se sa kapetanom Džonsom iskrcao na mali gat i prešao na par niskih, kosmatih konja na kojima su krenuli kroz selo, prema padinama obraslim šumom.

Pola sata jahanja bilo je dovoljno da izađu na drugi, manji i stenovit rt, u čijem je podnožju stajala mala kamenita kuća, obrasla debelim slojem mahovine. Džons je sišao sa konja, i pustio uzvik na nekom pevajućem jeziku. Nekoliko trenutaka docnije, pojavila se na vratima stara i pogrbljena žena, i odgovorila mu na istom jeziku. Na Leonovo čuđenje, kapetan se okrenuo i odmakao od kuće, i pokazao vitezu gde će se smestiti. Našli su malu zavetrinu u vresištu, iznad kuće, zapalili vatru i seli. Mali Škot nije ništa govorio, pa ni Leon, premda bi se uobičajeni njihov odnos mogao opisati kao nepresušna blagoglagoljivost. Vitez se posvetio posmatranju čoveka koji mu je sada već bio prijatelj, i pitao se šta sve još može biti u toj neobičnoj glavi. Nije ni sumnjao da je ovo mesto nekih magijskih radnji, i da se od stare žene traži usluga takve prirode. Njegova znatiželjnost je jedva čekala da vidi događaje koje u Italiji i Francuskoj nikad nije video, ili nije pokušavao da vidi. Oštra ocena praznoverja sad se kod njega polako pretapala u želju da ispita njegove uzroke, i sa tim neznabožačkim mislima sačekao je noć, dok se vresište punilo pramenovima magle i neobičnim senkama.

Odjednom, kao da je čuo neki samo njemu poznat zvuk, komodor ustade i reče mu:

118

– Ne govori. I krete prema kući, dajući mu znak da ga prati.

Sišli su do ulaza. Kroz daščana vrata naslućivala se svetlost vatre. Uđoše u kolibu, i dok su stajali na vratima, kapetan se tiho sporazumevao sa staricom na onom neobičnom jeziku, dok je vitez ispitivao odaju. U njoj zapravo nije bilo ničega, sem klupe kraj ognjišta – no na toj klupi je sedela jedna ženska prilika u jednostavnoj tamnomrkoj odeći. Na vitezov pogled, prilika podiže glavu i Leon ugleda čarobno mladoliko lice ogromnih sivih očiju i raspuštene smeđe kose koja se u svilenim talasima spuštala niz njena ramena. Ona nekoliko trenutaka nije skidala prodoran pogled sa njega, a zatim diže ruku prema Leonu i spusti je. Vitezu se učinilo da mu je naložila da sedne, pa to i učini.

Seansa je mogla početi.

119

Kaledonijske utvare

Lepotica raspletene kose pruži Džonsu i Leonu po zdelicu nečega što je ličilo na mirisav biljni čaj; dok mu je davala posudu, vitez je uz uzdržan osmeh pokušao da taj čin što je moguće više produži, gledajući je pra-vo u oči i trudeći se da joj dodirne ruku. Ona, međutim, kao da uopšte nije primećivala ove udvaračke sitnice, i posledica vitezovog nasto-janja je uglavnom bila to što je seo napola hipnotisan, i što je osetio da je devojčina ruka hladna. Kad je ispio čaj, to se osećanje znatno pojačalo. Miran sivi pogled se nije dizao sa njega, i činio mu se kao blago milovanje. Odjednom, devojka se bešumno diže, priđe mu sas-vim blizu i pređe rukom preko njegovog čela, kao da otire nešto što mu je bilo nevidljivo. Zatim sede ispred Džonsa, i tihim glasom poče da mu govori; postepeno je taj govor prelazio u polaganu pesmu, ili se bar Leonu tako činilo. Onaj pritisak devojčine ruke razlivao se po telu viteza od Gijminoa kao nešto što bi ostatkom svesti mogao da odredi kao zeleno; zelenosiva bila je i pesma, u kojoj su se prelivali nabori sive Leoninine haljine; zelena i magla ispred Barbizona, po kojoj su se kao zlatni zraci provlačili pramenovi Leoninine kose; a negde veoma blizu, verovatno na samim njegovim usnama, razbijali su se talasići njenog glasa, dok je tiho pevala nešto umilno, što je raspoznavao svakim svo-jim nervom. Bila je to seta u kojoj se sve shvata, snoviđenje u kojem se sve razume dok se događa, kristalizacija duše u olakšanom telu. Odnekud, iz prijatne zelene toplote, Leon je sebe posmatrao, smiren i srećan, ojačan svim prijateljstvima i ljubavima koje je imao, uveren da zna, i pun želje da to što zna izgovori svojim otežalim usnama: dosto-janstvo i bratstvo. I tako je sedeo celu noć, mrmljajući bešumno ispred ognjišta, dok je lepotica sivih očiju pevala kapetanu Džonsu.

Jutro se probijalo kroz male prozore na kolibi kad se vitez od Gijminoa počeo vraćati sebi, sa glavoboljom i gunđajući što se dao navesti na trikove lokalnih vračara. Okrenuo se po sobi ponešto ukočenog vrata,

120

i posle talasa ljubičastih mrlja najzad ugledao kapetana Džonsa kako zamišljen sedi na jednom kraju prostorije, i staricu kako džara pepeo na ognjištu; tajanstvene lepotice više nije bilo. U trenutku kad je hteo da izusti neku od svojih jutarnjih primedbi, koje uz prezir prema celokupnom ljudskom rodu uključuju i napade na trenutno prisutne predstavnike, vitez se setio da je sinoć obećao ćutanje, i njegovo nezadovoljstvo je zbog ovog uzdržavanja postalo još veće. Kapetan je sedeo bez reči još neko vreme, koje se vitezu učinilo kao večnost, i najzad se polako pomerio, dao znak vitezu i krenuo napolje, a da time nije izazvao nikakvu radoznalost stare žene, koja je istim ritmom povlačila i brisala linije u pepelu. Napolju je bilo sveže i hladno jutro, premda sunčano, i poslednji pramenovi magle su se vukli sasvim nisko po vresištu, pobelelom od slane. Dok su jahali prema selu, vitez je nervozno podbadao konja: teško bi se mogao zamisliti jači povod za njegovo nezadovoljstvo – bilo je jutro, bio je gladan, bolne glave, bilo je hladno, i povrh svega, nešto ga je sprečavalo da se sporečka sa Džonsom, zbog čega je bio besan na sebe. Silazak do sela je prošao u potpunoj tišini, a vitezov bes je postepeno prelazio u sve veću radoznalost; kad su ušli u selo, Džons je krenuo u jednu krčmu, svoj privremeni štab, i uz zdelu vrućeg poridža i groga, koji su znatno popravili vitezovo raspoloženje, kapetan je svog prijatelja pogledao u oči, što je značilo da će započeti razgovor.

Kapetanovo lice imalo je svečan izraz kad je rekao:

– Rekla mi je mnoge stvari.

Vitez je ćutao, jedva zadržavajući bar tri uspele ironične primedbe.

– Rekla mi je da me je otadžbina zaboravila, i da više neću imati doma. Da duhovi smatraju kako je to prokletstvo dovoljno, i drugačije me neće uznemiravati. Da ću biti pobednik u mnogo bitaka, i da će me se sećati. Da ću otići daleko, i tamo sresti prijatelja. Da ću za života imati slavu, ali ne tamo gde bih želeo, i – ovde je kapetanovo lice poprimilo izraz dubokog olakšanja – da neću umreti na moru.

121

– Kojim ste jezikom govorili? reče nepopravljivi vitez od Gijminoa.

– Gaelskim. To je jezik moje majke, koja je sa zapadne obale Škotske. Govorila je i o tebi.

– Šta smo pili? nastavi vitez.

– Ne znam tačno, reče kapetan. – To je vilinski napitak, od kojeg si budan u snu. Moja mati ga je ponekad pripremala, ali samo za sebe; mislim da ima imele i nekih gljiva, koje se beru samo pri punom mesecu. Bolje je ne znati. Jesi li čuo da je govorila i o tebi?

– Prosto izazivanje halucinacija, reče vitez između dva gutljaja groga.

– Bojiš se da čuješ? reče kapetan, škiljeći jako sa druge strane stola.

Vitez lagano odloži vrč.

– Mislim da da.

Nešto kao blag osmeh prelete preko lica kapetana Džonsa.

– Možda bi i imao razloga, reče on. – Rekla je da bi te uzela za muža, ali te ne može stići sada. Misli da si „osvetljen”, i da ti duhovi ne mogu ništa; pitala je imaš li neku amajliju koju ona ne poznaje, i ti si odgovorio da ne znaš. Rekla je da je među onima koji ne priznaju duhove malo onih koji ih se zaista ne boje, i da si ti verovatno taj. Rekla je da malo vidi zbog suviše svetlosti, ali da te čekaju mnoga iskušenja. Rekla je da je tvoja glava puna stvari koje ona ne razume, i pitala te je jesi li duh iz krajeva koje ona ne poznaje, i ti si odgovorio da ne znaš. Rekla je da ćeš biti dugovečan, i da je na kraju tvog života neka velika svetlost. Na kraju te je pitala hoćeš li da kreneš sa njom, i ti si odgovorio da nećeš, i zatim je i meni rekla da te ne može povesti.

– Je li ona staričina ćerka? upita vitez.

122

– Ne, reče kapetan, malo začuđen. – Ona je selki.

Vitez uz uzdah odgurnu vrč. Više nije imao pitanja.

Nekoliko dana proteklo je u pripremanju brodova za skori okršaj, koji su svi očekivali. Kapetan i vitez su načinili prilično detaljan plan broda i njegovih baterija, sa procenom stanja; na drugoj galeriji bio je top koji se nije mogao drugačije pričvrstiti nego za jednu potpuno trulu konzolu, i Leon je predočio kapetanu da će to biti najopasnija tačka, i da je možda bolje staviti je van dejstva nego rizikovati eksploziju. Ceo drveni deo nije se nikako mogao izmeniti, i sve što se u tom trenutku moglo učiniti, bilo je da se na to mesto premesti mnogo manje oružje. Plan operacija na brodu morao se praviti tako da se uračuna svaka njegova slabost, te je njegovo pravljenje sve više postajala šah partija sa svemoćnim protivnikom. Leonu je pripremanje „Bonom Ričarda” ličilo na svesno smišljanu poslednju bitku, i sa sve većim čuđenjem je pratio hladnokrvno procenjivanje kapetana Džonsa: je li mu selki ulila toliko samopouzdanja, ili je reč o kombinatorskom umu izuzetnih razmera, Leonu nikako nije bilo sasvim jasno: jasno je bilo samo to da Džonsu njegov položaj usamljenog borca potpuno odgovara, i da se ne oslanja na pomoć ostalih američkih brodova. Vitez je, doduše, razmišljao i o sopstvenom položaju, i došao do neobičnih zaključaka. Postojala je mogućnost da ostane u Engleskoj, i da pokuša prebacivanje preko kanala i prikradanje Parizu; brža varijanta bila je da do Francuske dođe brodom na kome se već nalazi, sa izvesnim izgledima da učestvuje u pomorskom sukobu koji brod sigurno neće preživeti – i premda mu je vlastiti položaj bio sasvim jasan, nije mogao da se odluči da napusti svog prijatelja. Ne možemo reći da je Leon bio toliko siguran u svoje novostečeno pomorsko znanje da bi sebe smatrao ključnim pomagačem američkog kapetana; ali neka svest o udruživanju snaga držala ga je čvrsto na „Bonom Ričardu“, i slutio je da ga vezuju i druga osećanja, i da bi se i njegov neobični prijatelj osećao slabijim bez njega.

123

Vitez od Gijminoa svakako nije bio osoba koja bi dala naslutiti o svojim ljubavnim patnjama, koliko god to bio deo načina ponašanja njegovog doba i društva u kojem je još donedavno živeo; Leoninino pismo – jer to je bila ona amajlija koju je selki naslutila – peklo ga je stalno, i već ga je znao napamet. No sva sposobnost raščlanjavanja koju je ulagao u retkim časovima mira nije davala nade kad bi pomislio šta zapravo može da učini za sebe i za ženu koju je voleo: nije ni sumnjao da će već nekako i ubrzo stići do Francuske – potpuno nesvestan da je poverovao u proročanstvo o svojoj dugovečnosti – ali bi onda jednostavno zastao. Mučilo ga je što je uslov njegovog puštanja u životu bila Leoninina udaja, i njegovo bekstvo sigurno nije doprinelo njenom povoljnijem položaju. Vitez od Gijminoa bio je osoba koju je nemoćni i prigušivani bes terao da uglačava i čisti topove do besvesti, umesto da sebe umrtvljava, i zato mu sentimentalniji čitalac ne bi smeo zameriti odsustvo misli o Leonini. Ono što ga je, zapravo, stavljalo u mnogo teže duševno stanje, bila je nemogućnost da promisli šta bi bilo najpametnije da učini kad se vrati – jedino što je na umu imao bilo je da dovrši dvoboj sa de Šavinjolom i da sa Leoninom pobegne u Italiju, i nedorečenost i, priznajmo, nevelika razboritost tog plana ga je stalno iznova nervirala i mučila.

Časovi mira bili su, srećom po duševno stanje viteza, veoma retki. Čitavu sedmicu kićen je „Bonom Ričard“ kao kakva nevesta, ispitana je svaka daska, određeno mesto svakom mornaru, engleski zarobljenici su dobro hranjeni i svakog dana dobijali po pintu ruma na trojicu, oficiri su u zatišju unapređeni i predočena im je nagrada američke vlade. Kapetan Džons ni od koga nije krio pravo stanje broda, i pred kraj nedelje je predložio, prvo oficirima a zatim mornarima, da odustanu od dalje plovidbe ako to žele. Nije bilo takvih. To, naravno, ne mora samo po sebi govoriti o herojskom duhu cele posade „Bonom Ričarda“, već mnogo više o karakteru te posade, skupljene iz čitave Evrope i Amerike. I tu, u ovom zabitom zalivu, u kojem su se usidrili sa velikom opasnošću da će ih neko potkazati engleskim vlastima i da će imati kopnenu borbu, posada je pokazivala onu izrazitu nezabrinutost vojnika koji se bore bez posebnog zanimanja o

124

ciljevima i vođstvu, jer se bave ratom kao zanimanjem, što je u Evropi toga doba, sa još nedovoljno određenim stajaćim vojskama, bila česta pojava. Doduše, ogromni autoritet kapetana Džonsa i njegov očigledan ugled u ovom seocetu su ih umirivali, a i dovoljno strogo su držani odvojeni od stanovništva.

Bila je sredina septembra kad je „Bonom Ričard“ krenuo, po dosta ustalasanom moru, u pravcu jug-jugoistok. Stojeći na mostu sa Džonsom, Leon je posmatrao gostoljubivu obalu koju su napuštali, i dok je uočavao prevoj prema kući u kojoj mu je proricano, učinilo mu se da pod mlazovima kiše vidi jednu tanku žensku figuru na samom vrhu.

Baš u trenutku kad je odlučio da mu se priviđa, kapetan ga je lako dodirnuo po ruci:

– Izgleda da te ispraća.

Leon je odgovorio nezadovoljnim mrmljanjem, koje se u huku vetra nije čulo, i obojica su sišla u kajitu.

Sagnut nad mapom, kapetan Džons je objašnjavao okupljenim oficirima:

– Gotovo je sigurno da ćemo uskoro naići na neki engleski brod, jer kad sutra prođemo rt Flemboro Hed, izlazimo na glavnu liniju prema Holandiji. Odgovara nam da se držimo bliže kopnu, jer dobro poznajem vode, a i vetar će nam duvati koso u leđa. Ukoliko se više otisnemo, nema nam druge do abordaža; to je uostalom i jedini način da se spasemo potapanja, ako talasi postanu jači a mi budemo pogođeni.

– Imate li rešenje za levu stranu, koja je slabija zbog onog topa? upita Vindzen.

125

– Upravo ovo što sam rekao. Pokušajmo da sukob odmah rešimo jakim kanonadama sa desne strane, tako što će nam levu štititi kopno. Pri tome će protivnička đulad imati veću krivu, jer idu uz vetar. Ukoliko to ne uspe, odnosno ako nikoga ne sretnemo do zaliva, i ukoliko nas presretnu sa leve, manevrisaćemo, što će nam usporiti vatru – zato u tom slučaju treba što brže abordirati. Brzina je sve što nam preostaje. U kakvom su raspoloženju zarobljenici?

– Dobrom, odgovori jedan od oficira.

– Oni koji žele, mogu da se bore za mesečnu mornarsku platu, reče kapetan.

– To će teško ići, reče Leon. – Uglavnom su Englezi.

– Delim vaše poverenje u moralnu čvrstinu Engleza, reče kapetan Džons otrovno. – Hajde da vidimo koliko sam ih potkupio.

Jedan od Holanđana otrča da ispita stanje, i posle pola sata se vrati sa vešću da imaju sedamdesetak novih mornara.

Kapetan se samo zadovoljno osmehivao:

– Ako ostanu živi, reče on, garantujem da će se polovina odseliti u republiku. – Razmestite ih po drugoj galeriji, neka pomažu posadama topova. A sada, na spavanje!

Sutradan rano ujutru u kajitu ulete kapetanov posilni.

– Engleski brod sleva!

– Prokleti... reče Džons. – Uvukao se između kopna i nas! Istaknite američku zastavu! Pravo na njega bez obilaženja! Možda će se uplašiti.

126

Izgovorivši ove poslednje reči sasvim tiho, kapetan ogromnim koracima požuri na most. Leon ga je jedva stizao.

Kiša je od juče prestala da pada, što je mali Škot propratio bujicom psovki, zaključivši da će sada bolje goreti. Brod koji im je tako iznenada iskrsnuo zdesna, bio je sjajna i nova engleska fregata, „Serapis“ kako je kapetan kroz durbin pročitao na boku. „Bonom Ričard“ je već jurio pravo na njega, i dok se posada užurbano bacala na posao, kapetan je napeto škiljio u protivnika, kao da će ga pogledom oterati. Iznenadni manevar, nedovoljna vidljivost i brzina američkog broda učinili su svoje: „Serapis“ se bočno okrenuo, da bi pripremio topove, i time je izgubio u brzini. Da je kapetan na „Serapisu“ samo malo duže posmatrao protivnika, zaključio bi u kakvom je borbenom stanju, i bolje bi manevrisao; ovako, popustio je panici, što je Džons propratio novim, veselijim kletvama. Komandovao je okretanje desno, jačom stranom, i Leon je po prvi put video seriju belih dimova na protivničkoj lađi: ispaljen je prvi plotun, koji je pljusnuo daleko od „Bonom Ričarda“, i počela je bitka kod Flemboro Heda.

127

Bitka kod Flemboro Heda

Izvori obično kažu da se bitka kod Flemboro Heda, možda ne najveća, ali svakako najslavnija pomorska bitka američke istorije, odigrala 23. septembra 1779; mi se ovde oslanjamo na sećanja Leona od Gijminoa, koji je u bici kod Flemboro Heda postao komandant mornaričke pešadije, i čije je pamćenje, po uverenju pisca, bilo besprekorno i lišeno preuveličavanja i sujete. Uostalom, namera pisca i nije da se upliće u istorijske procene, nego da iznese neobične ljudske sudbine.

Hrabri manevar kapetana Džonsa preplašio je engleskog komandanta i on je, nesiguran može li se još koji brod pojaviti iz zaliva, posle prvog plotuna punim jedrima okrenuo prema istoku; „Bonom Ričard“ je nastavio za njim, premda je njegov hod bio znatno sporiji od potpuno nove engleske fregate. Za pola sata, kako se u ovim vodama često dešavalo, pala je tako gusta magla da su se dva broda izgubila iz vida. Kapetan Džons je bio zadovoljan ovakvim razvojem događaja, jer se nadao da će ih dizanje magle naći u boljem položaju; stoga su nastavili prema istoku, i dok su plovili, talasi i vetar su se polako stišavali. To je smanjivalo brzinu, pa su se, po Džonsovom proračunu, odmakli od rta tek u rano popodne. Nalazili su se u skučenom vidnom polju, koji je obuhvatao jedva nekoliko stopa od broda, u onoj gustoj i neprijatnoj tišini koju stvara magla.

Kapetan Džons je stajao na mostu, potpuno miran. Među oficirima se osećala napetost koju prouzrokuje prisustvo nevidljivog neprijatelja. U tišini, neobičnoj za brod, izdavala su se naređenja u pola glasa. Kao da miriše vazduh, u jednom je trenutku kapetan Džons dao znak rukom, i rekao:

– Magla će se dići. Svi na topovska mesta!

128

Ljudi su se počeli razilaziti, i tek kad je nastao ponovo mir, magla se zaista digla. „Serapis“ je bio na manje od četvrt milje od broda, sa leve strane!

Ovoga puta, engleski zapovednik nije oklevao: bilo je očigledno da je spreman za plotun. Leon je sa zebnjom pogledao u Džonsa: mali Škot je imao napet, ali skoro zadovoljan izraz na licu. Okrenuo se prema vitezu, i stavio mu ruku na rame:

– Leone, nema vremena za manevar. Oni će nas prinuditi na borbu sleva. Bilo šta da se desi, bićeš u nastavku zapovednik mornaričke pešadije. Oni su nam najveća nada.

Poslednje reči zaglušila je snažna eksplozija: pucali su topovi sa oba broda, prvo sa „Serapisa“ a zatim sa američkog: prvi engleski plotun udario je posred druge galerije, tačno u oslabljeno topovsko mesto. Uz zaglušujući prasak, i pritisak koji je skoro sve na brodu bacio na pod, top je eksplodirao, ubivši celu posadu. Od jare i pritiska, zagrejao se veliki top do njega, već spreman za vatru, i samo minut docnije razlegla se druga eksplozija. Pokušavajući da nešto razluči kroz dim i krike, Leon je, ustavši sa stepenica za potpalublje, gde ga je bacila eksplozija, ugledao ogromnu rupu koja je zjapila na boku „Bonom Ričarda”. Tek što je stao na noge, našao se u novoj opasnosti: izbezumljena rulja, posade topova i pešadinci, grunuli su na stepenice, tražeći spasa; Leon se u trenutku povratio, izvukao mač i dohvatio musketu sa mrtvaca koji je ležao preko ograde, i strašnim glasom povikao:

– Prvi koji korakne prema meni dobiće metak u glavu!

Gomila je za časak zastala, a onda se pokrenula ponovo.

– Kamo? viknuo je Leon. – U more? Jedini vam je izlaz da pobedimo.

Čarolija panike bila je razbijena. Posade topova i borci su se uz mrmljanje počeli vraćati.

129

Novi zapovednik izdao je nekoliko kratkih i oštrih zapovesti, i uz pucketanje vatre i huku, pripremljen je drugi plotun sa „Bomom Ričarda”. Dok je silazio na galeriju, Leon je opazio da se brod opasno naginje na levo, i da manevar koji se sprovodi očigledno ima nameru da se on još više nagne: jer sve što je ostalo od jedara skupljano je tako da se po mirnom moru skrene na levo – pravo prema protivničkom brodu. Sledeći plotun sa „Serapisa“ odneo je vrh glavne katarke, jer je još bio nanišanjen na prethodni položaj američkog broda, i pre nego što se engleska posada snašla, olupina je, opasno nagnuta, jurila da se sudari sa njima. Engleski kapetan bio je srčan vojnik, koji je shvatio ovaj samoubilački manevar, i odlučio da napast uništi pre abordaža. Brzo preudešavanje nišana, i engleska posada je opalila žestok plotun iz neposredne blizine, a zatim i drugi. Haos na američkom brodu bio je nezamisliv; skoro cela leva strana broda bila je onesposobljena, od dvadeset i dva topa sa te strane osam je bilo izbačeno iz stroja, a dvadeset na desnoj bilo je potpuno nekorisno. Paluba je bila propala sa leve strane, i pod njom je poginuo veliki broj pešadinaca i zarobljenika; Vindzen je poginuo pri prvoj eksploziji, i sem Leona bilo je još samo osam živih, od dvadeset šest oficira. Više niko nije radio na jedrima, ali je manevar kapetana Džonsa dao početnu brzinu brodu, koji se, sve više se naginjući, neumitno klatio prema svom cilju.

Tačni pogoci engleskog broda, koji je još imao sve topove, kosili su po američkom brodu, sve do trenutka u kojem se, uz strašan tresak, stari brod prilepio uz novu fregatu. Sa stotinak vojnika, Leon je krenuo u abordaž, i prvi talas je uspeo: onesposobljeno je nekoliko topovskih posada, posečena užad, a među engleskim mornarima izazvana ogromna panika. Na trenutak je izgledalo da će prvi talas uspeti, ali je sa donje galerije zaklonjena jedinica sa musketama uspela da razredi Leonove borce. Dok se juriš usporavao time, neki oko topova su se snašli i nov, premda razređen plotun potresao je palubu „Bonom Ričarda“.

U paklu koji je nastao, Leonu je stigla poruka da se povuče. Njegovi su se povukli u redu, ostavivši za sobom velike štete. Leon je shvatio da se povlače jer je „Bonom Ričardu” neophodna nova posada za topove

130

– bitka se morala nastaviti plotunima iz neposredne blizine; premda mu je bilo jasno da sa sto ljudi ne može u prvom naletu osvojiti brod, Leon se vraćao bacajući odgovornost za neuspeli abordaž na sebe. Rasporedio je borce na preostale topove, i shvatio da su gubici ogromni: za topom do ogromne rupe bio je samo jedan čovek, koji je kao pomahnitao punio oružje. Nemajući nikog drugog da pošalje, Leon je u nekoliko skokova došao do očajnika, i kad se ovaj okrenuo, ugledao je ogaravljeno lice kapetana Džonsa, na kojem su razroke oči, crvene od dima, bacale paklene poglede.

– Jesmo li propali? upita Leon.

– Koješta! viknu Džons. – Sada je važno da ugušiš pobunu među zarobljenicima – u potpalublju – obećaj im bilo šta.

Preživeli Englezi u potpalublju zaista su se pobunili, i spremali su se da prodru do broda svojih sunarodnika. Kad je Leon stao na početak stepenica sa kojih je nedavno vratio pešadince, shvatio je da je ovo mnogo teži zadatak; svakog trenutka mogli su pojuriti na njega. Leon, doduše, nije znao kako sam izgleda – crna lica, odeće koja se više nije razaznavala, sa bezbroj krvavih mrlja po sebi, sa posekotinom na golom ramenu koju još nije ni primetio, sa dva ogromna pištolja koja su se dimila i uz sve to još najdivljijeg izraza – imao je početnu prednost nad ovim ljudima koji su od užasa videli samo pokojeg mrtvog, i koji su pre svega bili preplašeni.

– Smrdljivi pacovi! viknu Leon stilistikom koju nije mogao ni zamisliti kao svoju. – Ja nemam nameru da trošim metke na vas. Izađite na palubu, da vidimo koliko vas će naši mornari ostaviti Englezima, i koliko će vas pobiti vaši dok vas ne raspoznaju! Oni koji žele da se bore kao američki građani, još uvek mogu gore. Vi ostali, ćutite i čekajte, inače ću vas decimirati!

Tek što je izgovorio ove reči, shvatio je da one nisu razumljene onako kako je mislio: nepismeni mornari, znajući da je stranac, pomislili

131

su da se pod decimiranjem podrazumeva najmanje dranje na živo, i tihi žamor je Leonu dao na znanje da je poruka primljena. Trojica se izdvojiše i krenuše za njim. Leon je bio zadovoljan što ih se tako malo odlučilo za američko državljanstvo, jer bi veći broj značio podvalu da se izađe na palubu.

Izlazak na palubu ga je uverio da stanje na „Bonom Ričardu” ne može biti gore; a bilo je tek predveče, i kasapljenje starog broda je tek imalo da se dovrši. Dva druga američka broda bila su, sudeći po potmuloj pucnjavi, zauzeta pratiocima „Serapisa“.

Dim se vukao posvuda; retki preživeli su ćutke i brzo posluživali topove, zaštićeni ponekim pešadincem. Sve što se pokretalo bilo je na levom boku, a u otvoru od eksplozije, izlažući se mecima, stajao je mali Škot i pokušavao da razazna stanje na engleskom brodu.

U zatišju, začuo se glas sa engleskog broda:

– Predajte se! Svi zarobljeni biće pošteđeni!

Žao nam je što nismo u stanju da prenesemo reči kapetana Džonsa; napomenimo samo da je njima izgubio svaku šansu da uđe u zbirke slavnih izreka, i da je odgovor slikovito značio odbijanje. Tradicija je docnije smislila i jedan odgovor podoban za štampanje.

Novi plotun propratio je odbijanje na predaju. Na „Bonom Ričardu“ je još malo šta ostalo da se uništi, i puna mesečina koja se pojavila jedva je sakrivala to slabo stanje. Tobdžije sa „Serapisa“ gađale su zapravo žive ciljeve, ali se engleski kapetan još nije usuđivao da abordira, preplašen silovitim prethodnim upadom.

– Kolika je voda u potpalublju? zapitao je kapetan Leona, kad mu je javio o zarobljenicima.

– Ispod kolena.

132

– To znači da uz mirno more, ovako zakačeni, možemo izdržati bar dan. Preuzmi strelce i rasporedi ih na dva cilja: jedni neka gađaju i onesposobljavaju posadu, a drugu grupu, sa granatama, rasporedi da traže skladište baruta.

Mornarička pešadija na „Bonom Ričardu“ bili su skoro samo Francuzi, među kojima je Leon postao omiljen; raspoređivanje je proteklo brzo i tačno, i ideja kapetana Džonsa pokazala je uskoro svoju zasnovanost: jedan po jedan top sa „Serapisa“ koji je imao više oružja i mornara, ali slabije vojnike, bivao je ućutkan. Uskoro su dva broda pucala podjednakim brojem topova – po četiri na svakom. Ujednačena i precizna vatra Leonovih strelaca kosila je po palubi engleskog broda, i uskoro je stanje na dva broda malo ličilo na pomorsku bitku: skoro bez ljudi na palubama, gađalo se iz zaklona, ne u plotunima, već pojedinačno. Leon je pokušavao da nađe skladište, ali granate ga nisu dosezale, ili nisu na vreme eksplodirale. Njegovi strelci su metodično prebirali po svim sumnjivim mestima na susednom brodu, dok ih odjednom jak udar nije sve bacio na pod, a one nesrećnike koji su gađali sa kućica, pravo u more: „Bonom Ričard“ se uz užasnu škripu počeo sve više naginjati – očigledno je tonuo. Odnekud se čulo urlanje kapetana Džonsa:

– Topove zdesna u more!

Leon je shvatio da je ostalo premalo mornara za takav posao, i poterao je svoje strelce na taj posao. Engleski kapetan, izgleda ne shvatajući da je ovo prilika za abordaž, nastavio je razređenu vatru, ne primetivši razliku u učestalosti sa protivničkog broda. Koliko bi se začudio da je znao da na „Bonom Ričardu“ puca ukupno deset strelaca, dok svi ostali bacaju topove u more na suprotnoj strani broda! Leon je na čelu ove grupe davao uputstva kako da se puca, uz stalno pomeranje, da bi pokrili manevar za uspravljanje broda. Činilo mu se da to beskonačno traje, i po prvi put u ovome danu gubio je nadu, sve dok nije osetio potmulo drhtanje broda koji se s mukom vraćao u manju kosinu. Pomeranje olupine pomerilo je, međutim, i

133

engleski brod, i Leon je začuo zvuke i glasove koji su govorili o panici preko puta. U tom trenutku, vitez od Gijminoa učinio je nešto ne samo nerazborito, već i protivno svim naređenjima koja je imao, kao i svome zdravom razumu: dao je znak strelcima, i oni su se bešumno prebacili na drugi brod, ostavljajući „Bonom Ričarda“ bez ikakve odbrane na izloženoj strani. Prebacivanje je bilo tako lopovsko da ga skoro niko nije primetio na susednom brodu, gde se posada ustrčala, misleći da oba broda tonu. Ideja koju je Leon imao u svojoj dosta bučnoj i smušenoj glavi, bila je da nađe prokleto skladište, jer više nisu imali ni ljudi za uspešan abordaž ni municije za iscrpljivanje.

Prvi koji je primetio neprijatelja na brodu bio je kapetanov zamenik, iskusan engleski oficir, koji je, skoro se sudarivši sa Leonom na prolazu prema gornjoj galeriji, pokušao da vikne i digne uzubunu. Pretnja da će biti odmah ubijen nije ga naročito pomela, na šta ga je Leon izazvao na dvoboj, zadržavajući svoje drugove. Ovaj znak vojne učtivosti delovao je na Engleza, i počeo je besmisleni dvoboj, u kojem se Leon tresao od uzbuđenja pri pomisli da svakog trenutka Englezi mogu otkriti da je „Bonom Ričard“ na slaboj strani zapravo napušten. Englez se čvrsto branio, ne dajući, kako se to priliči, glasa od sebe – to je uostalom Leon hteo da postigne, jer mu je bilo mrsko da čoveka ubije samo zato što dobro obavlja dužnost. U nekoliko italijanskih skokova, zamki i lažnih napada, Leon je dovoljno vešto zbunio oficira, dobrog učenika racionalne francuske škole, i oborio ga bez mača na daske.

– Zarobljeni ste, reče vitez od Gijminoa. – Ostanite s njim vas dvojica.

Dva zaprepašćena strelca prihvatiše oficira, koji se bez reči, prema svim pravilima vojne nauke, predao, ne sluteći da se ceo abordaž sadrži od ove grupice, sa dvojicom manje, određenih da njega čuvaju.

Čitalac će se možda začuditi postupcima viteza od Gijminoa, kojima je on ponekad zaobilazno dolazio do cilja. On, međutim, zaista nije trpeo bezrazložno nasilje, i zato je ponekad rizikovao i mnogo veće

134

štete; ovoga puta, međutim, sreća mu se osmehivala, i on je nastavio tiho napredovanje sa preostalim strelcima. Sledeći oficir, kojeg su iznenadili u kajiti, na pogled viteza od Gijminoa, koji mu je držao i nož ispod grla, rešio je da odmah kaže ono što se od njega tražilo – gde je barutana – bila je tačno ispod njih, što je bilo neobično mesto za razuman raspored na bojnom brodu, ali je ovog puta imalo povoljno dejstvo. Isteravši sve iz kajite, Leon je otvorio kapak na podu, spustio u njega kraj zavese koja je prekrivala okno, i zapalio njen kraj. Iskočio je iz kajite, i naišao na svoje kako se bore sa grupom engleskih vojnika na palubi. Stanje je postajalo sve nezgodnije – bili su otkriveni, a improvizovani fitilj je mogao goreti brzo.

U tom trenutku, začuše se povici za abordaž sa „Bonom Ričarda“, uz mnoge pokliče, i kroz dim Leon ugleda raspomamljenog kapetana Džonsa, kako prelazi ogradu.

– Barut! Bežite! uspeo je da vikne, i svi se razbežaše, i Englezi i njegovi, a Džons se sagnu iza ograde.

Nastala je potpuna tišina na palubi „Serapisa“. Niko se nije usuđivao da podigne glavu, a zavesa je nešto oklevala. Tek posle nekoliko minuta, grunu užasna eksplozija, raznevši kajitu i načinivši ogromnu rupu u palubi. Zahvaljujući Leonovoj opomeni, gubici ni na jednoj strani nisu bili veliki, ali je trenutak bio povoljan za abordaž, pa kapetan Džons ulete na „Serapis“ sa svim svojim preostalim vojnicima i mornarima. Dejstvo eksplozije bilo je strašno, a zamor i abordaž sa teško oštećenog broda toliko su obeshrabrili Engleze da je samo pola sata borbe bilo dovoljno da se predaju, i da zlosrećni kapetan nove fregate shvati da mu je brod zauzelo jedva dvadesetak garavih čudovišta.

Dok je stratište u noći bilo osvetljeno vatrama sa umirućeg „Bonom Ričarda“, Džonsova posada je sprečila širenje vatre na „Serapis” i prebacivala je sve što se još moglo na bolje očuvan brod. Činjenica da je barutana bila na nivou palube spasla je brod od potpunog

135

probijanja dna i potapanja, ali bilo je opasno praviti s njim velike manevre. Oba broda održavao je zapravo njihov gvozdeni zagrljaj i mirno more. Džons se nadao da će tako i ostati, da bi mogli stići do holandske obale.

Sa pola posade i tri puta više zarobljenika, kapetan Džons je zauzeo britansku fregatu, i sada je, izdajući neprekidno naredbe o prenošenju tereta u oružju i municiji sa broda, pokušavao da smisli nešto što bi spaslo stari brod. Bilo mu je jasno da tih načina ima malo, i njegove su naredbe postajale sve oštrije.

Negde posle ponoći, podigao se blag vetar, koji je možda mogao da pomogne „Serapisu“ da se domogne Teksela, ali nikako opterećenog plamtećom olupinom. Promuklim glasom, kapetan Džons je naredio da se „Bonom Ričard“ odmakne čakljama, i da se na „Serapisu” razviju velika bočna jedra. Posao je bio dugotrajan i mučan, i postojala je još uvek opasnost da se vatra prebaci na novi brod.

Svitala je malo mutna zora kad se „Serapis“ odlepio, pažljivo i polako, od starog broda. Na milju od njega, zadimljeni kostur „Bonom Ričarda“ se prepustio moru.

Okrenuvši se malo zamagljenih očiju od smrti svog broda, kapetan se obrati Leonu.

– Da si bilo gde drugde, samo bi te đavo iz pakla mogao spasti vešala. I tu se nasmeja. – Ali ti si mi, u stvari, doneo ovu pobedu.

Leon je potišteno ćutao.

– Voditi dvoboj kad upadaš na brod da potpališ barutanu, ha, ha! Ipak si ti najveći vojni talenat kojeg sam upoznao za ove tri godine ratovanja po Evropi – pod uslovom da ne vodiš rat.

I to je bilo sve što je kapetan imao da izjavi o bitki koju je vodio.

136

Sledeće što je izašlo iz njegovih stisnutih usana bilo je hiljadu psovki upućenih svojima i zarobljenicima, na račun probušenog engleskog tanjira kojim je trebalo doći do Teksela.

137

Moral Lukše Ragužanina

Značaj ostrva Teksel bio je u tome što je ležalo na polovini svih puteva između Engleske, Nizozemske i severnih mora i zemalja, i promućurni Holanđani su na njemu rano osnovali neku vrstu međunarodne stanice za moreplovce, gde su se opravljali brodovi, gde se trgovalo i novačilo, a bogme su se obavljale i druge, zakonima manje bliske radnje. Engleskoj je Teksel naročito bio trn u oku, jer je podupirao američke brodove, i kapetan Džons je u ovome delu mora bio popularan i rado očekivan gost.

Zamislite vavilonsku kulu koju je neko sravnio udarcem malja: to je bilo ostrvo Teksel, ravna ploča na kojoj se gradilo, opravljalo, trgovalo i opijalo, bogoradilo na svim evropskim i mnogim drugim jezicima, i gde su žene bile možda ne toliko skupocena koliko skupa retkost. Leon je primetio da se duševno stanje kapetana Džonsa znatno po-pravilo otkako je ugledao tanku zelenu liniju na horizontu, ali je teško mogao zamisliti kapetanovu radost, kao i ponašanje koje je sledilo, kad su pristali u preopterećenu luku. Nekoliko holandskih prijatelja kapetanovih već je sa doka puštalo strašne zvuke, koje je Leon ras-poznavao kao posledicu kajsijevače, a tek što je „Serapis“ pričvršćen, pohrlili su na brod da saznaju novosti i da čestitaju, jer se za veliku po-morsku bitku već čulo, a kapetan je očigledno dolazio na engleskom brodu. Holandski ljubitelji republike morali su međutim, da sačekaju da se ljudstvo na brodu koliko-toliko sredi, da se ranjeni prebace na obalu a zarobljenici u neki prazan lučki magacin, i tek kada su tesari pušteni na brod, kapetan je izašao, sa nekolicinom preživelih oficira i svojim novim zapovednikom mornaričke pešadije, ne zaboravljajući da na izlazu prokune trulu englesku olupinu na kojoj je došao.

Krčme u Tekselu, pored sveg izuzetno bednog spoljnog i unutrašnjeg izgleda, bile su mesta u kojima se sjajno jelo, i u kojima je sigurno

138

boravilo više vladara, generala, filosofa i ministara nego u mnogim gostionicama u Parizu; mnoge krunisane glave prolazile su ovuda pre nego što su ih lišili oba ova svojstva, mnoge vojskovođe koje će tek steći ili su upravo izgubile slavu, mnogo prilika dobro zamaskiranih, koje su mogle kriti lopove ili princeze; u jednom takvom mestu zaustavilo se društvo kapetana Džonsa da proslavi njegovu pobedu. Krčmar je izneo krčag nečeg što je imalo odvratan ukus i još gori miris, i što se moralo piti kao piće Džonsove domovine Škotske; ta odvratna tečnost je ubrzo nestala, pa je Leon zahtevao da se piju pića njegove dve domovine, i nešto što im ne bi kvarilo ukus kao dimljena haringa: presrećni krčmar je na to poslužio jastoge uz maslac sa mirisnim sovinjonom, i guščije pečenje sa četvorogodišnjom barberom. Radost viteza od Gijminoa očitovala se u nekoliko rečitih izliva zahvalnosti krčmaru, otadžbini i plodnim lombardijskim obroncima. Leon nije primetio interesovanje koje je pobudio, naročito u jednog gospodina u uglu, velikih gestova i ogromne glave na kojoj su se u neskladu skupila dva mala vodnjikava oka i napućena usta; gospodin je već nekoliko puta, zabacujući kraljevski kraj svog ogrtača i kašljucajući da bi privukao pažnju, dizao čašu prema Leonovoj družini, a da ga iz nje niko nije zapazio. Nepoznati je imao dovoljno strpljenja da sačeka opadanje raspoloženja – a za to je bilo potrebno zaista mnogo strpljenja – i polako se približio Leonu, koji je pao u ono stanje koje spolja i u izdržljive gospode deluje kao duboka zamišljenost, dok je zapravo znak kraćeg oporavljanja pred sledeće preterivanje. U takvom stanju, Leon je začuo kraj sebe nekakav glas, i trebalo mu je dosta vremena da razabere govor u kojem je bilo i venecijanskog ačenja, i gutanja slogova kao u Livornu, i napuljskog zavijanja, ali iznad svega nemoguće italijanske gramatike; vitez se sa izrazom krajnjeg negodovanja okrenuo da vidi autora tog pogroma nad najlepšim živim jezikom, i ugledao je osobu koju smo malopre opisali, i koja je u tom trenutku, veoma zadovoljna sobom, izjavljivala:

– Konte Lukša, savetnik grada Raguze.

139

I pre nego što je Leon bilo šta suvislo mogao da smisli, konte je nastavio, razlažući i naglašavajući svaku reč kao da govori Tasove stihove, i na istom nemogućem jeziku je objašnjavao kako ga je privukla vojnička slava kapetana Džonsa i njegovih ljudi, ali da se još više obradovao shvativši da je među njima i jedan predstavnik italijanske otmenosti i finoće, kojoj i sam pripada, da je za njega ogromna čast da upozna takvog plemića, da bi želeo da sluša o podvizima, i je li bio veliki plen na engleskom brodu.

Spominjanje otmenosti i plemstva izazvalo je neprijatnu grimasu na Leonovom licu, ali ju je neumorni Ragužanin shvatio samo kao posledicu pića, i nastavio da govori u opštoj tišini, prekidanoj samo hrkanjem kapetana Džonsa.

Jednim dobro proračunatim, ali donekle slabo izvedenim pokretom, Leon je istovremeno oborio slanik i dao znak za prekid te bujice:

– Ja sam u službi američke republike, reče Leon dosta razgovetno, – i žao mi je što sam na vas ostavio pogrešan utisak.

– A ja sam takođe iz republike, reče konte široko se osmehujući, – i to jedne od najstarijih u Evropi!

Pogled viteza od Gijminoa postade nešto blaži, ali još nije razumevao čemu toliko zanimanje ovog gospodina. Nije dugo čekao, jer konte odmah upita:

– Treba li vam brz i siguran brod do domovine?

– Nisam siguran, reče Leon. – Naročito ne u domovinu.

Konte Lukša uputi pogled pun razumevanja i pritajene radoznalosti.

– Mogućni su razni načini pristajanja, reče on umiljato.

140

– Vi ste trgovac? upita Leon.

Plemeniti konte se malo namršti, ali se priseti Leonovog republikanstva, i reče:

– Pošten trgovac i građanin, gospodine...

– Leon od Gijminoa. Želeo bih da stignem do Francuske, ali ne sa fanfarama.

– Naravno, naravno, reče konte trljajući ruke. – Ko se ne bi obradovao poslu sa takvim herojem, pobednikom tako bogatog engleskog broda.

Mogućnosti razložnog obaveštavanja pomalo su iščilele u međuvremenu kod viteza od Gijminoa, i on samo reče: – Potražite me prekosutra na „Serapisu“, uz pokret otpuštanja sagovornika.

Konte se na nagao prekid nije uvredio, smatrajući da je u izgledu dobar posao, i tiho je ostavio poluzaspalo društvo. Da se za kakvih četvrt sata vratio, ugledao bi zapanjujući prizor izdržljivosti: kapetan Džons i njegovi su posle odmora upravo odlučili da pređu na topli punč, i niska prostorija se opet orila raskalašnim smehom i podvriskivanjem. Tek negde u maglovitu zoru društvo je krenulo ka brodu, u tišem razgovoru.

Pobednik kod Flemboro Heda, kao da se prethodne noći ništa nije desilo, i bez ikakvih znakova zamora, uživao je u omletu sa slaninom i preko zalogaja diktirao Leonu dnevne zapovesti, kada je dežurni oficir na vrhovima prstiju prišao kapetanovoj kabini; samo se po boji kapetanovog nosa i malo zamućenom pogledu zapovednika mornaričke pešadije moglo naslutiti da su se ratnici veoma malo odmarali.

Odjedanput, Džons reče:

141

– Ti bi išao.

– Bih, odgovori Leon.

– Ne mogu te zadržavati, reče Džons, – premda bih više od sledeće pobede voleo da te odvedem u Ameriku.

– Neko me čeka u Francuskoj, reče siroti Leon, i ne sluteći koliko se sudbina igra s njim.

– Žensko? upita Džons, i njegovo lice je pokazivalo potpuno odsustvo neprijatne radoznalosti, samo neku blagu brižnost.

Leon, koji je poveravanje i otkrivanje tajni mrzeo, odjednom oseti potrebu da mu ispriča svoje jade, odmereno i suvo, spominjući o nama poznatoj gospođici samo jedan podatak – da nose isto ime.

– Lea... promrmlja Džons.

– Deminutiv, reče Leon.

– Lea Deminutiv, ponovi Džons, gledajući nekuda kroz prozor, odjednom sentimentalan i tih. – To je dakle ta amajlija... A mene bi trebalo da čeka izvesna Prudens...

Gledajući malog Škota kako kroz kukasti nos pušta naročito nežan uzdah, Leon je primetio kako u njemu narastaju isto tako nežna i besmislena osećanja prema neočekivano pronađenom prijatelju. No kako su se obojica jako stidela izliva pozitivnih emocija, već nekoliko trenutaka docnije su se svađali oko sume koju zapovednik mornaričke pešadije treba da dobije na otpustu: Džons je predlagao da to bude dvomesečni iznos, a vitez je bio užasno uvređen pominjanjem bilo kakvog plaćanja. Mali Škot je bio najrazrokiji i najcrveniji, a Leon ledeno stisnutih usana, jer je upravo upitan ima li prebijene pare pri sebi, i čime misli da će putovati u Francusku, kada je na scenu stupio,

142

u zakazano doba, konte Lukša, višestruko obložen venecijanskim brokatom i beskrajno srećan što se razgovor, po njegovom shvatanju, vodi oko bogatog plena. Njegova pojava je Leonu sasvim jasno pokazala da Džons ima pravo, a razbešnjeni kapetan je odmah prihvatio cenu prevoza – neobično visoku – od Teksela do Kalea za Leona, i isplatio je bez primedbi Ragužaninu. Nije ni slutio koliko je time naškodio svom prijatelju.

Nekoliko dana docnije, kapetan Džons i Leon su se bez reči potapšali po ramenu i vitez se ukrcao na karavelu koja ga je po svemu, sem po veličini, podsećala na „Bonom Ričarda“. To je bio „brz i udoban brod“ koji je kapetan obećavao, a lica posade, da ih je Leon bolje posmatrao, obećavala bi još manje. Sa njim su se ukrcala još šestorica Francuza, pa je vitez uglavnom provodio vreme pričajući sa njima. Brodu je, po burnom moru i pod ledenim vetrom, trebalo dva dana da dođe do Francuske.

Narednog jutra, Leon je osetio ogromno uzbuđenje: trebalo je da uskoro pristanu u Kaleu, i njegov je mozak radio grozničavo: trebalo je iskrcati se neupadljivo, isto tako stići do Pariza, gde tek počinju nevolje... Usred tog razmišljanja začuo je karakteristično i nametljivo kašljucanje kojim je konte-kapetan nagoveštavao svoju pojavu i izjavu.

– Žao mi je što vas podsećam, reče on, – ali pred iskrcavanje treba da platite, i vi i vaši drugovi, drugi deo putnih troškova.

Leon ga je gledao sa potpunim nerazumevanjem.

– Nismo li vam platili još u Tekselu, unapred, da biste opremili brod?

– O, onda je reč o nekoj zabuni, reče konte uspijajući. – Platili ste samo polovinu sume, kao što je zapisano u brodskim hartijama.

Vitez od Gijminoa je stanje besa brzo i lako dostizao, a ovog puta je to stanje čak i za njega došlo neobično hitro. Jedva se suzdržavajući, on reče:

143

– Voleo bih da vidim te spise.

– Drage volje, plemeniti viteže... potrebno je samo malo veštine u čitanju našeg skjavonskog jezika... i slova.

Ova izjava bila je propraćena još dražesnijim smeškom, a kapetanova mala usta su ličila na trešnju u pudingu; Leon je imao iznenadnu želju da taj slatkiš razlepi jednim udarcem, ali je u magnovenju shvatio da on i šest vojnika, naoružani samo mačevima, teško mogu da se odupru posadi koja je očigledno znala postupak prema naivnim putnicima. Zato, gledajući Ragužana svojim najubistvenijim pogledom, reče:

– Možemo pogledati koliko još novaca imamo pri sebi.

Vojnici, videvši da se nešto događa na palubi, približili su se svome zapovedniku, ali isto su se tako svom kapetanu približili i njegovi, bar tri tuceta propalica sa tojagama, lancima, musketama i sekirama, i u iznenadnoj tišini se začuo Leonov glas, kako svojim sunarodnicima objašnjava situaciju; bili su dovoljno iskusni da odmah počnu prikupljati novac, i uskoro su dvomesečne plate i nagrade kapetana Džonsa promenile vlasnika – a kapetan, ni posle brojanja, nije skidao izraz pritvorne ljubaznosti na licu.

– Nadam se da je sad u redu, reče Leon.

– Avaj, plemeniti gospodine, tu konte pogleda prema nebu, – iskrcati je jedno, a iskrcati „bez fanfara“ je drugo!

– Imam utisak, kapetane, reče Leon polako, – kao da ste malčice zaboravili svoj cenovnik.

– I vi svoj položaj, reče pokvarenjak uz lak naklon. – Ali bi se ovo vaše mučno i meni nerazumljivo cepidlačenje možda moglo okončati ako na ukupnu sumu dodate i vaše skupocene mačeve. Tako ćemo bez nesporazuma i čegrsti pristati u vašoj domovini.

144

Na trenutak je Leonova opreznost delovala besprekorno, i on se sa zapovednim izrazom okrenuo svojim drugovima: no na njihovim licima je bilo samo očajanja i želja da se konačno vrate, a dvojica ili trojica su već počeli da otpasuju mačeve. Pri pomisli da ga posle pogodbe sa ovim iznuditeljima čeka Leonina, kojoj je sigurno neophodna pomoć, njegovo rasuđivanje pokleknu, i vitez nevoljno predade svoj mač. Istoga trena mu je postalo jasno koju je užasnu grešku učinio: mornari im pritrčaše, i posle dosta dugotrajnog opiranja i gušanja, svezaše ih i baciše u potpalublje, uz poruku Ragužanina:

– Verujte mi, samo će mi pijaca u Tangeru vratiti štetu koju ste mi načinili.

Osećamo da ni nama, a još manje našem čitaocu, ne bi prijao opis užasnog duševnog stanja viteza od Gijminoa u satima i danima koji su sledili: tako surovo, besmisleno i nepravedno biti otrgnut od svog života, i to u trenutku kad mu se upravo vraćao, kad je već video francusko kopno, skoro ga je dovelo do ludila; od toga ga je spasla užasna bura u Biskajskom zalivu, jer se tri puna dana morao boriti za svoj život i za živote svojih drugova – niko ih za to vreme nije odvezao. Dok su zatim po mirnom moru prolazili pored negostoljubivih obala Španije i Portugalije, Leon je primetio da oko vrata više nema Leonino pismo, i sa nečim što je ličilo na tračak nade, shvatio da ga zna napamet, da se seća oblika svakog slova, mesta zamrljanog suzom, i čak mu se, u stalnoj bunovnosti od iscrpljenosti i gladi, činilo da sluša njen glas.

Negde početkom marta – ili se bar Leonu tako činilo, jer je karavela bila neverovatno spora i zaustavljala se izgleda u svakoj luci od Lisabona do Gibraltara, zapovednik mornaričke pešadije na slavnom „Bonom Ričardu“ i njegovih šest vojnika bili su u ritama i sa bradama izvedeni na trg robova u Tangeru, gde su ih kupili različiti vlasnici, i više se nikad nisu videli. Nikada, ni pre ni kasnije, nije Leonovo srce toliko žudelo za osvetom kao kad je video priliku Ragužanina kako

145

zamiče u suk, bacajući teatralnim pokretom ogrtač za rame, i to je bio i jedini prizor na kopnu koji je video za dugo vremena.

Za dva meseca Leon je promenio samo dva vlasnika – jednog tangerskog trgovca i jednog nepoznatog gusara, na čijem smo ga brodu sreli na početku ove pripovesti. Posle vrtoglavo brzog odvijanja događaja koji su usledili posle bekstva iz Francuske, ovo vreme je proticalo sporo i neodređeno, premda u svakodnevnim životnim opasnostima i na ivici osnovnih potreba. Nikad Leon nije toliko vremena proveo sam sa sobom, bez dijaloga ili posmatranja, i njegov duh je iz tog strašnog iskušenja izašao ojačan i produbljen. Istini za volju, bio je u stanjima koja su bliska gubljenju razuma, ali ga je iz te opasnosti spasao mladi grčki lekar.

Sve to što smo opisali prolazilo je kroz sećanja viteza od Gijminoa, dok je sedeo na gomili užadi, gledajući kako se približava obličje smešnog simbola njegovog negdašnjeg života – ostrvo Kitera, Vatoova inspiracija.

146

GlaVa VSveti Gerasim i sveta Paraskeva – Komad

venecijanskog brokata – Abdulah-bej – Kira-Dafnine minđuše

... biva kadšto ko da slazi stub s neba na more, vali uokrug pod teškim dahom vetra uzavru i koji brod taj vrtlog zahvati, najveća ga opasnost obrće.(Lukrecije, O prirodi stvari)

Ali zato nas vrlina samim delima neposredno podstiče da se ne samo divimo delima nego da se u isti mah nadmećemo s onima koji su ih stvorili.(Plutarh, Život Perikla)

147

Sveti Gerasim i sveta Paraskeva

Ostrvo Kitera, ili mnogo češće, u doba kad o njemu govorimo, Cirigi, doživelo je možda najžalosniju, i svakako najduže žalosnu sudbinu od svih grčkih ostrva. Uvek na udaru afričkih gusara, bila je za vreme krstaških ratova često pljačkana, a Hajredin Barbarosa je sa svoje strane zapečatio svaki život na njoj, tako da Kitera desetinama godina nije bila uopšte nastanjena. Posle četvrtog krstaškog rata, malo su se obnovile mnogobrojne vizantijske tvrđave na ostrvu, i ono je živnulo, da bi od trinaestog veka neprekidno bilo pod Venecijancima. Ovo „pod Venecijancima“ uključivalo je i pustošenja, i povremeno upade turske flote, alžirskih gusara i drugih, kako je već kome odgovaralo da bednim i malobrojnim stanovnicima otme neznatnu imovinu, pokoji ćup meda ili ulja. Kiterana je bilo posvuda po Osmanlijskom carstvu, posebno u Egiptu i Carigradu, i tamo su svojim sposobnostima pokazivali nesrećni usud svoje otadžbine. U doba odvijanja naše priče, u glavnoj, južnoj luci ostrva, Kapsali, smeštenoj između dva zaliva odvojena malim rtom sa tvrđavom, bilo je ne više od stotinak Grka i tridesetak Venecijanaca, a u okrugloj kuli koja je u bolja vremena služila kao karantin, bilo je dvadeset vojnika, šareno društvo venecijanskih najamnika. Najzad, ono što je za priču najvažnije, u luci je bio venecijanski trgovački brod, prepun robe iz Sirije i sa Kipra, koji se u Iraklionu nije mogao zaustaviti zbog bure, nego je našao drugu luku za snabdevanje pred jadransku etapu. Dolazak gusara na Kiteru nije bio slučajan, već su na Tenaronu bili, samo njima poznatim znacima, obavešteni o ovom mogućem plenu.

Hvatao se mrak kad je gusarski brod izronio iza rta sa zapadne strane zaliva, a da ga sa gornje tvrđave niko nije primetio niti dao znak za uzbunu. Većina venecijanskih mornara bila je još na obali,

148

a jedan deo u čamcu koji je upravo krenuo sa mola prema brodu, ukotvljenom u sredini zaliva. Nije moglo biti nikakve sumnje u to kakav je brod što dolazi, jer se na njemu već vijorila crna zastava, i niz zaliv su se razlegli užasni bojni pokliči afričkih gusara. Vitez od Gijminoa i sior Foskolo su već odavno bili na nogama, ne bi li naslutili šta ih čeka u zalivu. U trenutku kad je nastalo komešanje na palubi, i kad su gusari pojurili prema užadi i topovima, Leon je udarcem noža prekinuo vezu topa kod kojeg je stajao, i gurnuo Foskola dalje, prema krmi, računajući da će u gužvi uspeti da skoče i dokopaju se kopna. Bez oklevanja ili opomene, sa gusarskog broda su odjeknula dva plotuna, sa desne strane: jedan je za dlaku promašio čamac u kojem su mornari pokušavali da se domognu obale, i pritisak je izbacio ljude iz njega, a drugi je precizno pogodio posred druge palube venecijanskog broda. Ono što je u prvom trenutku izgledalo kao kukavičluk venecijanskih mornara, bežanje na obalu, bilo je zapravo jedino što se moglo učiniti: brod se mogao braniti samo sa obale, jer vremena za dizanje sidra i manevrisanje više nije bilo, a napad je po svemu predviđao i upadanje u slabo branjeni grad. Na žalost, niko u Kapsaliju nije mislio na gornju tvrđavu, na zapadnoj strani zaliva, iz koje se mogao sjajno braniti grad, a raspoložive vojne snage nisu se pozabavile strateškim razmišljanjima kad su dospele na ovaj zaboravljeni kraj sveta. Uskoro se, međutim, razlegao plotun sa terase karantina. Gusarski brod je morao da manevriše, a Leon, shvativši šta će doneti naglo naginjanje, rekao je Foskolu:

– Skačimo!

Dok su padali u tamu, Leonu se još činilo da čuje Foskolovo tiho mrmljanje i obraćanje svecima. Činilo mu se da tone dugo, i da mu glava prska, i krajičkom svesti je još mislio na Foskola kao na manje otporni deo para, kad je odjednom shvatio da ga neko snažno izvlači gore; na površini je grčevito udahnuo vazduh i video da je to što ga vuče snažna Foskolova ruka, i da Grk ogromnom brzinom pliva ka istočnom rtu, koji se još jedva naslućivao u pomrčini.

149

Nisu odmakli više od pedesetak metara, kad se sa gusarskog broda koji je već krenuo u abordaž, začula zaglušujuća eksplozija; otkačeni top je po nagnutoj palubi jurnuo unazad, i zakačivši jednog bakljonošu, pribio ga uz jarbol. Dok su se ostali snašli, plamen je pao na cev. Leon i Foskolo su videli kako se u plamenu glavni jarbol nakrivio, a zatim pao, bacajući u vatru tone navoštenog platna. Haos je bio potpun, ali gusarski zapovednik kao da nije gubio glavu, i brod je i dalje nastavljao prema venecijanskom. Leon i Foskolo, plivajući u velikom luku prema rtu, gledali su događaje kao iz niskog partera. Preživeli gusari su shvatili da im je jedini izlaz da se prebace na drugi brod, i to im je i uspelo, jer su sa njega svi pobegli na obalu. Leon je morao priznati da zapovednik ima strateške mašte; na malom rastojanju od venecijanskog broda, gusarski brod je zaokrenuo i zaustavio se, da se vatra ne bi prenela na drugi, i iz ploveće buktinje su gusari, na još veće Leonovo iznenađenje, uspeli da spuste čamce i u njih poskaču, i da sa istom takvom brzinom i veštinom uskoče, uspužu se ili uspenju uz bokove broda. Ljudske siluete su se jasno videle pri odblesku plamena, u zatišju u kome su vojnici iz karantina čekali da vide na koji će brod pucati.

Leon je najednom shvatio da uopšte ne može da pokrene ruke u bolnom grču od ledene vode, i pitao se u sebi kako bi ovaj smeli plan izveo bez sior Foskola, koji je ujednačeno, kao da mu ne smeta ni teret ni hladnoća, plivao prema obali. Srećom, talasi su bili mali pa je Foskolo već iz trećeg pokušaja uspeo da Leona i sebe izvuče na oštro stenje. Naložio mu je da nožne prste povuče ka sebi, i obasuo mu ramena brzim i jakim udarcima. I zaista, već posle nekoliko minuta, Leon je bio u stanju da pokreće udove, i obojica su ustala, drhteći od zime.

U zalivu se u međuvremenu nastavljala drama. Gusari su pucali iz topova trgovačkog broda, još uvek u plotunima nadmoćni nad tri topa iz karantina, a pojedini stanovnici su odgovarali musketama iz uskih uličica luke. Premda je veliki broj gusara stradao u eksploziji, bilo ih je još uvek više od postaje u karantinu, a svakako su bili i

150

nadmoćni i nad stanovnicima gradića. I dok su se Leon i Foskolo s mukom probijali preko stenja do pristupačnog dela istočnog rta, imali su priliku da posmatraju sledeći drski manevar gusarskog zapovednika, koji je spustio dva čamca sa svog novog uporišta – što će reći najmanje pedeset ljudi, i očigledno ostavio još nešto topovske posade, da pod njihovom zaštitom napadne grad. Gledajući ovo, Leon i Foskolo su nesvesno ubrzali korak, ne primećujući užasno stanje svojih bosih nogu. Već su bili u podnožju karantina, i iza njega na početku gradskih ulica, kada je Leon zastao: sa staze koja je negde pri kraju postajala ulica, virila je osovina jednih jednostavnih drvenih dvokolica koje se obično po lukama upotrebljavaju za prenošenje buradi: ova su još bila natovarena sa dva reda buradi. Pogledao je Foskola, i na njegovom licu, osvetljenom udaljenom vatrom, video da ima istu pomisao. Bili su, u ravnoj liniji, jedva tridesetak metara daleko od rive, na koju se upravo iskrcavala posada prvog gusarskog čamca; ulica je imala blag nagib, i kola je samo trebalo pokrenuti iz ugla u kome su se nalazila.

– Pomozi, sveti Gerasime i sveta Paraskevo, reče sior Foskolo i uhvati ručku, dok je Leon prilegao na zadnji kraj kola. Izgleda da su sveci te večeri bili naklonjeni čudnovatim prilikama u mokrim prnjama, jer su kola sa malo napora izašla iz ležišta, i u sledećem trenutku, uz neopisivu buku, krenula, prvo polako, pa zatim sve brže po popločanoj rivi, dok su burad padala i sama za sebe nastavljala put. Pre nego što su posade čamaca videle opasnost i čule opomene svojih drugova, kola su silovito udarila o stubić za užad, okrenula se sipajući varnice po kamenu i koseći sve što je već izašlo na obalu, i konačno pala u vodu, zakačivši jedan od čamaca. Ovaj iznenadni napad imao je dvostruko dejstvo: snašavši se brzo, gusari su se okrenuli strani otkuda je krenulo vozilo, a branioci gradića, sakriveni u mračnim ulicama, ohrabrili su se od neočekivane pomoći i istrčali na plamenom osvetljenu rivu u neposredan okršaj. Počela je borba prsa u prsa, koja gusarima na kopnu nije mnogo odgovarala; istini za volju, još je manje odgovarala Leonu i Foskolu, koji nisu imali nikakvo oružje sem jednog noža. Dok su sasvim nerazumno hrlili u bitku, Foskolo je

151

dograbio i kamen koji je stajao ispred točkova kola, i tako naoružani, naši junaci su, puštajući užasne borbene krike, jurnuli da ponovo izazovu sudbinu. Pojava ova dva bića svakako nije mogla da iskusne gusare zaplaši ili prevari: ali činjenica da je sve što je moglo da nosi oružje izašlo na obalu, i što njihovi drugovi u zbunjenosti nisu znali da li da pucaju u rivu, promenila je situaciju, koju su odmah shvatili Venecijanci sa svoja tri bedna topa u karantinu, i opalili nekoliko dobrih pogodaka po svom bivšem brodu, koji je stajao nepokretan, i odlično osvetljen.

Bitka nije bila tako kratka, jer su gusari bili odlični borci, a ovog puta su se borili za goli život. Leon i Foskolo su se ubrzo naoružali od svojih pobeđenih protivnika, i vitez od Gijminoa je sebi morao priznati da se grčki lekar sjajno bori. Sior Foskolo se doduše borio stilom koji je Leon docnije opisao kao „ekstremni italijanski“, što će reći da je uobičajeno skakanje, varakanje i vikanje koje često i nije imalo posebno jasan cilj, sem da zbuni protivnika, postalo u Foskolovom slučaju predstava koja je odvlačila pažnju i drugih, i znatno doprinosila opštoj dekoncentraciji gusara. I dok se na rivi odvijala krvava borba, trgovački brod se sve više naginjao, ozbiljno pogođen, i sa njega su skakali preostali gusari. Ovo je ubedilo posadu u karantinu da više ne mora služiti topove, pa su i oni priskočili u pomoć građanima Kapsalija na obali. Za manje od jednog sata, nešto preživelih gusara bilo je vezano i bačeno u podrume karantina. Mlađi učesnici bitke počeli su prati rivu morskom vodom, dok su stariji seli u sve raspoložive barke i krenuli prema trgovačkom brodu, koji je zahvaljujući mirnom moru još plutao usred zaliva: bila je to retka prilika da se odbrane od gusara i još nešto ućare, jer su po pomorskom običajnom pravu smeli da „spasu“ odnosno rasture tovar ugroženog broda. Venecijanski plaćenici nisu ni pokušavali da ih zaustave, znajući da određen procenat mora biti izložen prodaji, i nadajući se i sami nekoj dobiti. Mornari su zajedno sa građanima razvlačili teret broda.

Leon i sior Foskolo, koje je najzad stigla tupa iscrpljenost, sedeli su bez reči naslonjeni o zid jedne kuće, kad im je prišla prilika koja se

152

već obnevidelom Leonu učinila kao oličenje svetog Gerasima: bio je to čovek srednjih godina, veličanstvena figura lepe glave i uglavnom osedele kose, brade i brkova, velikih tamnih očiju malo opuštenih na spoljnim uglovima. Zatičući veliki krivi nož za pojas, čovek se obratio sior Foskolu na njegovom jeziku, i počeo je kratak razgovor koji se završio time što je nabeđeni sveti Gerasim bez ikakvog uvijanja podigao Leona, prebacio ga preko ramena i krenuo sa Foskolom među tamne uličice.

Prvo što je Leon video kad je otvorio oči, bila je zaslepljujuća belina, koja se nije menjala ni posle trećeg protrljavanja slepoočnica: vitez se nalazio u besprekorno beloj sobici, koju je kroz malen prozor, oivičen plavom bojom, obasjavalo sunce. Kad je uspeo da se pridigne na laktove, video je da na drugome ležaju, umotan u tkanje lepih zemljanih boja, leži Foskolo, isto onako sklupčan kao i na šljunku rta Tenaron, dok sa druge strane sobu obasjava malo ognjište, koje se jedva primećivalo u opštoj belini. Drugog nameštaja sobica i nije imala. Sa nešto malo muke, Leon je ustao, i video da je odeven u dugu belu košulju od debelog i toplog tkanja. Prišao je prozoru, teturajući od jačine svetlosti, i kroz okno ugledao najprijatniji mali vrt sa zrelim limunovima i narandžama, jednom prastarom maslinom i mnogo sočnog mediteranskog zelenila, povijanog vetrom. Zadivljen slikom južnjačkog decembra, ostao je dugo uz okno, dok ga škripanje vrata nije otrglo iz te čarolije: ono što se na njima pojavilo bila je, u smušenoj vitezovoj mašti, sama sveta Paraskeva, – jedna mala i sveža prilika u crnom, pravog držanja, brzih pokreta, koja je prišla ognjištu, podigla poklopac na posudici u pepelu, okrenula se i ugledala prazan krevet, i uputila strog pogled svojih crnih očiju, uokvirenih stotinama bora od sunca i smejanja, drskom dezerteru. Pre nego što je Leon uspeo da se ceremonijalno pokloni, dama je prišla, uhvatila ga za ruku i blago ali odlučno smestila u krevet, i u sledećem trenutku je vitez poslušno pio sadržaj posudice iz pepela, u kojem se naslućivao med, limun i mnogo mirisavih dodataka.

153

Do buđenja lekarovog trebalo je da prođe još mnogo vremena, i Leon je ostao pod okriljem male žene, koja je mogla imati i četrdeset i šezdeset godina. Vitez je sa najvećim čuđenjem posmatrao ovo biće: za svoga života bivao je malo sa običnim svetom, a starije žene njegovih krugova izgledale su toliko drugačije i sa toliko muke su se očuvavale, da ga je pojava ove staračke ljupkosti potpuno zaokupila; čitalac je, uostalom, već verovatno naslutio koliko se tople sentimentalnosti krije iza čelične pojave viteza od Gijminoa. Dok se Foskolo probudio, Leon je dobio komad ovčijeg sira preliven maslinovim uljem i nekakvim travama, uz komad još toplog mirisnog hleba, dve narandže, bademovo testo umešeno sa ružinom vodicom, čašicu neke jake rakije, gust i veoma sladak sirup sa zelenim smokvama, i šoljicu isto tako guste i slatke kafe. Potpuno predan uživanjima i zahvalan svim božanstvima što je spasen, vitez od Gijminoa je od svoga druga saznao da se nalazi u gostoljubivoj kući graditelja čamaca, posednika i uljarskog trgovca Nikolaosa Zarganisa i njegove žene Penelope, čijih je sinova, sve moreplovaca i trgovaca, bilo u Londonu, i u četiri italijanska grada. Saznao je takođe da imaju i jednu kći, Dafni, koja je u poseti rođacima dublje na ostrvu, i koja je isprošena za lepog kapetana sa Hidre, koga nežno voli. Sve to je za vrlo kratko vreme mala gospa ispričala sior Foskolu, sijajući od ponosa, i nudeći i drugog izbavljenika od gusara poslasticama.

Prošlo je nekoliko dana u skromnoj kući na Kiteri, i za to vreme su dva prijatelja bila okružena pažnjom gospa Penelope; njenog muža su viđali manje, i Foskolo je objasnio Leonu da je to deo kućne etikecije – on će se pojaviti kad se dovoljno oporave da vode muške razgovore. Leon je bio beskrajno zahvalan etikeciji, jer mu je posle višemesečnog mučenja snaga polako i postepeno dolazila. Najzad, kad su se obojica dovoljno oporavila, seli su pred kuću, odeveni u crne suknene pantalone uske od kolena do članaka i bele košulje, sa samim Zarganisom, pod prijatnim zimskim suncem. Trgovac im je izrazio svoju zahvalnost, i zahvalnost ostalih građana Kapsalija, i izgledalo je, po velikoj Foskolovoj ozbiljnosti, da je to zahvaljivanje izrečeno najbiranijim rečima. U nastavku, trgovac je smatrao da im

154

se mora odužiti, i zatim je nastao dugotrajan razgovor između dva Grka, pun mekanih prelaza i melodičnih naglasaka, koji su na Leona imali blago uspavljujuće dejstvo. Foskolo ga je morao propisno prodrmati da mu saopšti kako su dobili solidan čamac sa jednim jedrom – drugi, nešto veći, morao je ostati za svadbeno putovanje trgovčeve kćeri.

Tako su se već sledećeg jutra, podjednako nestrpljivi da se vrate svojim voljenima, Leon i Foskolo spremali da krenu na, nadali su se, kratko putovanje do Kefalonije, gde bi vitez mogao da sačeka neki venecijanski brod, a lekar da završi svoje nesrećno započeto prosidbeno putovanje. Dan je izgledao, kao i svi prošli, miran i sunčan, čamac je bio čvrst i odlično snabdeven, čak i za više od sedmice putovanja; skoro sve što je živelo u Kapsaliju izašlo je da pozdravi hrabre protivnike gusara. U trenutku kad su se ukrcavali, iz sporedne ulice je došla na rivu povorka od tri magarca, i sa prvog je jedno žensko biće u mrkom i sa belim vazdušastim povezom oko glave, poletelo trgovcu Zarganisu u zagrljaj. Vitez od Gijminoa, koji je upravo tovario mešine sa vodom, zastao je u pola posla, i kao i obično sklon književnim tumačenjima, poluglasno promrmljao „Kiterska Afrodita“; i koliko god preterane bile Leonove mitološke slike, kira Dafni, jer je to bila ona, mogla je bez stida da se meri sa bilo kojom klasičnom predstavom.

Dok su odvezivali konopce, i dok su malobrojni stanovnici pozdravljali mahanjem i uzvicima, Leon je kao hipnotisan posmatrao prelepo lice, ogromnih tamnih očiju, oblih jagodica pored kojih su se njihale dve velike srebrne minđuše, onu istu veličanstvenu staturu koja se još videla u Dafnine majke; a pojava mu je sada upućivala blag osmeh, jer je od oca čula ko je u čamcu. Dok je pokušavao da uhvati gde je sve čar tih crta, čamac se počeo polako udaljavati, i sve što je Leon zapamtio bio je topao i istovremeno taman pogled, zasenčen i uznemiravajući. Zadubljen u neodređena i prijatna razmišljanja, Leon je mehanički pomagao sior Foskolu u upravljanju brodom, ne primećujući Foskolovu zabrinutost zbog oblaka na horizontu.

155

Komad venecijanskog brokata

Osobina predosećanja, tako retka i dragocena, često ne krasi najblistavije umove, i to je možda deo nebeske pravde koja raspodeljuje ljudske osobine: vitez od Gijminoa bio je izrazit primer za to, ali kao da se nesvesno stalno okruživao bićima koja su ovu izuzetnu osobinu imala. Ovoga puta, njegov sabrat Foskolo je pokazivao sve znake duboke uznemirenosti, i dok se vitez uljuljkivao slatkim priviđenjima, on je procenjivao koliko bi vredelo pokušati vratiti se na Kiteru; bili su na oko dva sata plovidbe zapadno od nje, a zloglasni vrt Tenaron se još nije pojavljivao. Oni isti oblaci koji su ga na izlasku iz luke Kapsali preplašili i dalje su stajali na istom mestu, a vetar koji ih je na početku brzo gonio na zapad skoro je potpuno stao. Foskolov strah od iznenadnih oluja poticao je, uostalom, i od poznavanja ovih voda, a preteći mir na pučini je to mogao samo potkrepiti. Znao je takođe da sa veslima ne bi daleko odmakli, pri slabom vetru suprotnog pravca, i da do Kitere sigurno ne bi stigli pre početka nevremena. I dok se vitez od Gijminoa, u potpunom duševnom uživanju, prisećao neuporedivih Homerovih epiteta za ove vode, Foskolo je u skladu sa svojom fatalističkom prirodom, seo, pustio kormilo i zaronio glavu među ruke. Prve kapi ledene kiše obasule su dve nepomične figure, jednu na pramcu a drugu na krmi, i na onu na pramcu to je imalo trenutno dejstvo: vitez se podigao, osmotrio nebo i more i izdao kratko naređenje:

– Skupiti jedro!

Bila je to svakako prava odluka u pravom trenutku, ali je njeno izvođenje već bilo blizu nemogućeg: jedan strašan nalet vetra je otrgnuo drugi konopac, koji je bio sasvim labav da bi se iskoristio pređašnji slab vetar, i on je svom snagom udario Foskola po licu,

156

skoro ga bacivši u vodu. Bilo je potrebno mnogo veštine da se na ledenom fijukanju i uz već dosta visoke talase održi ravnoteža i nekako uhvati konopac, i kad su ga obojica s mukom držali pokušavajući da saviju jedro, drugi iznenadni nalet, iz suprotnog pravca, pocepao je jedro po dužini, uz odvratan praskav zvuk. Više se ništa nije moglo učiniti. Foskolo je nešto vikao sa manje od metra razdaljine, ali se to nije čulo od užasne huke. Leon je ipak shvatio da treba da se ostatkom drugog konopca pričvrste uz osnovu jarbola, da ih talasi ne bi odneli iz brodića.

Strašnije morsko iskušenje vitez nije doživeo ni pre ni posle toga. Bura koja je počela niotkuda i za samo nekoliko časaka, razbesnela se do razmera koji su činili čast lošem glasu mora oko Tenarona; s početka brzi i neujednačeni, talasi su se uskoro pretvorili u grdosije koje su za pola dužine premašivale jarbol, a Foskolov pokušaj da brod diže do vrha svakog talasa završio se polomljenim kormilom. Potpuno nemoćni, posmatrali su kako se nad njima podiže vodeni zid, kako ih baca u provaliju između dva talasa, i kako zatim drvena ljuska, uz strašno škripanje, leti na drugi talas, da se sve ponovi. Leon nije mogao a da ne pomisli kako ih je dosad spasao samo dobar konstrukcijski osećaj kir Zarganisa, i nadao se da će se Foskolovi sveci pobrinuti za ostatak. Kratki zimski dan uskoro je zamenila potpuna pomrčina bez meseca, a more nije prestajalo da divlja. S vremena na vreme, proverili bi obojica da li je ruka onog drugog još oko jarbola, a onda su postepeno, izubijani, poluugušeni od morske vode i napola sleđeni, izgubili svest.

Prvi se probudio vitez od Gijminoa, u raspoloženju koje je čitaocima dobro poznato, i umesto da primeti da napola propala barka pluta po mirnom moru i pod blagim zimskim suncem, on je sa negodovanjem zaključio da Foskolo još spava, i snažno ga je prodrmusao; no Foskolo, čim se s mukom izvukao iz zapetljanih konopaca i otvorio zakrvavljene oči, promuklo kriknu:

– Ostrvo!

157

I zaista, iza Leonovih leđa se uzdizalo – u pravom smislu reči – jedno visoko i stenovito ostrvo, na manje od nautičke milje.

Leon upitno pogleda Foskola, i ovaj spremno odgovori:

– Lii.

Leonov izraz lica govorio je da mu to ništa ne znači.

– Egli?

Ni ovo ime nije imalo uspeha.

– Antikitera?

– Hm, reče vitez. Njegovo povezivanje sa grčkim svetom sad je bilo zadovoljeno – to je znači, ostrvo „nasuprot Kiteri“. – Jeste li sigurni? upita on doktora.

– Bura nas je bacala na jug, reče Foskolo, – a jedino što ima između Krita i Kitere jeste ovo ostrvo. Uostalom, kako su mi ga opisivali, to je ta stena. Nema stanovnika, sem povremeno gusara, luka takođe nema, obale su nepristupačne i vrlo opasne. Moraćemo dugo obilaziti da pristanemo.

Zaista, teško je bilo zamisliti nešto što bi bilo više „nasuprot Kiteri“ od ovog avetinjskog mesta. Dok su polako prilazili, veslajući onim što je od vesala ostalo, skoro do kolena u vodi, ali zato sa jarbolom koji je nekim čudom ostao čitav, pred njima su se u jutarnjoj svetlosti uzdizale oštre ljubičaste stene. Kad su se sasvim približili, prizor je postao strašniji: tragova brodoloma, nasukanog pocrnelog drveta, čitavih brodskih delova bilo je po svim uskim žalima, oivičenih mrežom reckavog kamenja, kroz koje bi se i plivač pri mirnom moru jedva provukao. Antikitera bila je džinovsko groblje brodova, lešinar usred kritske pučine. Morali su biti veoma oprezni, da stene ne zakače već

158

sasvim trošnu barku, a mogućnost da u retkim mestima za pristajanje naiđu na gusare, načinila ih je sasvim ćutljivim. Tako je obilaženje ostrva dugo trajalo, ali su imali sreću da njihovo mučno manevrisanje ne bude otežano talasima. Na severoistočnoj strani ostrva, bile su dve pogodne uvale, udaljene jedna od druge oko pola sata veslanja. Leon i Foskolo su se saglasili da pristanu u manjoj i teže dostupnoj, ako bi se desilo da ostrvo još neko poseti dok su oni na njemu. Posle mnogo muka, grebanja po stenama i gacanja po hladnoj vodi, brodić je stigao do obale, i u njemu, više plivajući no veslajući, naša dva junaka. Legli su, sasvim iscrpljeni, na šljunkovito žalo; Leon nije ni sebi ni Foskolu dozvolio spavanje, i uskoro su krenuli da osmotre svoj položaj, stanje brodića i mogućnosti preživljavanja. Brodić je bio teško oštećen, ali ga je moglo – doduše za mirnu plovidbu – osposobiti dobro krpljenje, samo da su imali alatki za to. Uvala u kojoj su se nalazili bila je pri samom severnom kraju ostrva, između dva uzvišenja, ne toliko visoka koliko oštra za prelaz, ali su mnogobrojne stazice govorile o tome da su ostrvske divlje koze silazile tuda na obalu. Foskolo je zaključio da na obali mora postojati neki izvor, i zaista, u podnožju jedne stene, na samoj morskoj obali, jedva vidljiv mlaz je isticao u šljunak – sasvim dovoljno za dva čoveka. Uskoro su, utolivši žeđ, pošli da ispitaju svet van svoje uvale.

Predeo koji im se ukazao pred očima bio je lep i zastrašujući: sivoljubičaste gromade su se na jugu ostrva uzdizale visoko, i svaka pojedinost se videla u jasnom zimskom danu posle kiše. Nisko rastinje i pokoji povijen bor pokazivali su da je mesto teško udarano vetrovima. Ostrvo je moglo imati najviše dvadesetak milja po dužini i jedva sedam-osam po širini, i celo je zapravo bilo jedna velika stena. Uskoro su njihovu pažnju privukle druge stvari: sior Foskolo je sa zadovoljstvom zaključio da se u žbunju mogu naći zečevi i jarebice, a pogled odozgo im je u većoj uvali otkrio tragove nedavnog brodoloma – ogromni komadi drveta, delovi broda, čitavi sanduci bili su razbacani između stena. Trčeći su sjurili niz vratolomne stazice, i glasno dali oduška svojoj radosti: velike daske bile su izbačene duboko na žalo, i van domašaja mora su se dobro

159

osušile, a jedan od sanduka, prelomljen između dve stene, sadržavao je nešto još upotrebljivog alata. Drugi, nešto veći sanduk, otvorio se pri poslednjem okretu, i za njim je ostao trag luksuza među stenama: komadi damasta, svile i brokata, zakačeni za oštre šiljke, pokretali su se pri blagom vetru. U dva navrata, preneli su sve upotrebljivo blago u svoju uvalu. Leon se posvetio skupljanju školjaka i lovu na neoprezne rakove, dok je Foskolo, sa većim lovačkim ambicijama, krenuo dublje na kopno. Negde pri smiraju sunca, Foskolo se vratio sa tri jarebice i uveravanjima da će sutra lov biti povoljniji, jer je postavio zamke. Zatim se dao na posao da sa dva kremena i suvim granama izazove vatru, što je za Leona bili prilika da čuje još mnogobrojne italijanske i grčke kletve. Da je neko mogao biti svedok večere naših junaka, video bi vrlo neobičan prizor: umotani u metre i metre svilenih tkanina živih boja, sa odelima koja se suše uz mnogo dima na štapovima, Leon i Foskolo su glodali pečene ptice i prebirali po toplom pepelu za još kojom otvorenom školjkom.

Sledećeg jutra čekao ih je mnogo ozbiljniji posao: trebalo je pokušati opraviti brodić. Izvukli su ga na obalu, istresli vodu i počeli krpiti. Bilo im je jasno da posao neće biti završen za nekoliko dana; alat sa olupine bio je zarđao i trošan, a kameni komadi koje su tesali od stena krunili su se posle nekoliko udaraca. Čavli su, srećom, bili u boljem stanju, a daske koje su našli još zdrave, pa su izgledi da se brodić popravi bili ipak izvesni. Od tkanina koje su ih spasle hladnoće prve noći, jedan veliki komad crvenog, bogato zlatom izvezenog venecijanskog brokata bio je predviđen za jedro, i Foskolo je nad njim puštao silne uzdahe, zamišljajući neuporedivu venčanicu za svoju Mirto.

Prošlo je nekoliko dana teškog posla, koji je smenjivalo osmatranje mora i lov na sitne stanovnike Antikitere. Dno broda je polako bilo popunjavano i učvršćivano, istesana je nova krma, sastavljali su se komadi konopaca. Dve nedelje oporavka na Kiteri izgledale su beskrajno daleko, a sličnost sa ropskim životom na maniotskoj obali sve upadljivija – no ovog su puta bili slobodni, i imali su nešto šansi

160

da dođu do svojih. Zajednički rad je još više približio dva čoveka, i oni su čitave dane bez prestanka pričali; zatvorena duša viteza od Gijminoa se malo otvorila, i on je Foskolu ispričao svoje jade. Tako je grčki lekar saznao za gospođicu Dartoa, njenu kuću i rođake, a sasvim su mu diskretno nagoveštene i njene neuporedive osobine. Sa druge strane, Leonu se činilo da bi Mirto sa Zakinta prepoznao u svakom delu sveta, počev od svih njenih načina češljanja pa do zlatnih iskrica u njenim zelenim očima, iz sveg srca je odobravao ideju da se venecijanski brokat, ako kao jedro preživi morske neizvesnosti do Kefalonije, prepusti toj gospođici. Ono što ih je najviše zabrinjavalo, bilo je vreme: bez prestanka mirno i jasno, moglo je značiti samo da će se za koji dan, kad oni osposobe brod, ponovo pogoršati. Zato su se obojica nadali nekoj jakoj buri, posle koje bi iskoristili zatišje i krenuli na zapad, dokle god stigli. Foskolo je računao da bi mogli stići bar do Sapijence, gde je imao prijatelje. Uz sve to, ono o čemu nisu govorili, ali su svaka tri sata obilazili svoje osmatračnice, bio je strah od pojave nekog gusarskog broda.

Precizno pamćenje viteza od Gijminoa zabeležilo je da je šestog časa petnaestog dana (vitez je u nedostatku sata koristio rimski sistem računanja vremena) počela jaka bura; dva prijatelja su izvukla svoju popravljenu brodicu koliko su god mogli van domašaja talasa, po drvenim šinama koje su sami napravili. Sklonili su se sa vatrom u jedno natkriveno udubljenje među stenama, gde su inače spavali, i čekali da bura prestane. Bili su dobro raspoloženi, Foskolo je na glas, nasuprot vetru, pevao, po Leonovom priznanju, vrlo melodične jonske kantade. Bura je potrajala ceo dan i noć, i pri jednom posebno gromoglasnom udaru talasa o stene, Leon se probudio: mesec je bio skoro pun, nebo vedro, a talasi još uvek ogromni, i između dve vodene gromade, učinilo mu se da je ugledao svetlost fenjera nekog broda. Već sledećeg trenutka, svetlosti više nije bilo, i posle sata motrenja, vitez je ponovo zaspao.

Jutro je donelo vitezu i sior Foskolu prijatna iznenađenja: dan je bio vedar, duvao je povoljan vetar sa istoka, mreškajući more samo po

161

površini, bilo je to upravo zatišje kojem su se nadali da zaplove prema zapadu. Počeli su vezivati venecijanski brokat za jarbol, i spustili barku do mora. Leona je, međutim, proganjalo noćašnje priviđenje, i umesto da potraži školjke za doručak, poterao je Foskola na izviđanje. Obično su najpre nadgledali veliku uvalu. Kad su se popeli do ivice stena, Leonovo oštro oko dobilo je neželjeno priznanje: usred uvale upravo se ukotvljavao veliki ratni brod, oko njega je bilo nekoliko čamaca. Odozgo su se u čamcima mogle videti samo okrugle čalme i pokoja obrijana glava, a na središnjem jarbolu se dizala zelena zastava sa polumesecom.

– Turci! procedio je sior Foskolo. Na njegovom lepom licu, ponovo uokvirenom bradom, čitao se užas jonskog Grka, koji je Turke još uvek posmatrao kao njegovi ostali zemljaci pred pad Carigrada.

Sjurili su se ćutke niz stene, i tek u podnožju, zadihani, seli da procene situaciju.

– Njima treba bar sat da privežu brod, provuku čamce do obale, a i onda je neizvesno hoće li odmah krenuti u ispitivanje ostrva. Nama vetar duva u leđa, stene nas štite od pogleda, i otvoreno more nam je odmah na izlasku iz uvale, reče Leon.

– Jeste li videli opremu tog broda? reče sior Foskolo. – Na njemu je sigurno važna ličnost, i njegova posada neće rizikovati susret sa nekim neželjenim gostima na ostrvu.

To je bilo sasvim tačno, i Leon se nije protivio lekarovoj proceni. Pohitali su ka svom brodu, i užurbano počeli da pripremaju jedro i vesla. Posle toga, sledio je mnogo teži posao, provesti brod neoštećen do izlaska iz uvale. Već su bili u vodi do pojasa, tražeći prolaz, kad im je jedan neoprezno odgurnut kamen skrenuo pažnju na vrh litice; na njemu su dve glave posmatrale uvalu, i kad su videle da su primećene, udaljile su se otuda. Leon i Foskolo su se samo pogledali, i nastavili da guraju brod dalje. Kad je već bilo jasno da kobilica više

162

ne može dohvatiti stene, uskočili su u brod i oprezno zaveslali prema pučini. Jedro je otpušteno, i prekrasna tkanina se počela nadimati pod povoljnim vetrom. Foskolo je seo kod krme, i skoro istoga trenutka ponovo ustao i svečano se obratio Leonu:

– Želeo bih da zapamtite, viteže, da nikad nisam imao boljeg i plemenitijeg prijatelja od vas.

Leon se okrenuo, i shvatio zašto se Foskolo oprašta od njega: dve barke sa bar po dvanaest veslača su se pomolile iza stene, a niz strminu je silazilo isto toliko do zuba naoružanih Turaka. Još mehanički vezujući konopac jedra, Leon je munjevito proračunao situaciju: bilo je jasno da se Foskolo živ neće dati Turcima, a ni njegov saborac nije imao mnogo izbora kad ih stignu; Foskolo je na jedva stotinu milja od svog doma i sreće, a Leon je hiljadama milja daleko, i ne zna ništa o sudbini voljene žene; ako treba da junački poginu obojica, bolje je da se bar jedan spase; kod Turaka će se pre spasti Evropljanin nego jonski Grk; ukoliko preživi prvi susret sa Turcima, Leon može računati na bekstvo u prvoj luci.

Dok je tako razmišljao, Foskolo mu je prišao pružajući mu ruku; i ako ništa drugo, izraz tog lica, smirenog i spremnog na umiranje, učvrstio je Leonovu odluku. On se okrenu Foskolu, uputi mu svoj najtopliji osmeh, i udari ga iz sve snage stisnutom pesnicom u bradu. Grčki lekar se bez glasa sruši na dno barke. Bio je već krajnji trenutak, jer su se dva čamca približavala. Leon uputi još jedan pogled lekaru koji je bez svesti ležao između dva sedišta, okrete krmu i skoči u vodu.

Čamci su sada bili na otprilike dve stotine metara od mesta gde je Leon izronio, i on je nastavio da pliva tačno između njih. Mogao je čuti povike koje je njegov manevar izazvao, i kada im se još više približio, sa olakšanjem je shvatio da je zamisao uspela: obe posade su zaveslale prema njemu, gubeći dragoceno vreme u trci sa crvenim jedrom, koje je sve izvesnije nosilo onesvešćenog Foskola prema pučini, na zapad.

163

Lovljenje veštog plivača može prilično da potraje, i tek kad ga je hladnoća svladala, Leon je prišao jednom od čamaca i dopustio da ga izvuku: kad su ga ne mnogo nežno bacili na dno čamca, razumeo je da je Foskolova primedba o brodu tačna: posada nije ni pokušala da ga povredi, već je zarobljenika vodila odmah pretpostavljenom.

Gledajući ga sada iz žablje perspektive, Leon je video koliki je turski brod: bio je to veličanstven jedrenjak sa tri reda topova na tri palube, krma je bila sva u rezbarijama i pozlati, a kajita je, kako se sa daljine moglo proceniti, bila produžena nekim šatorima i draperijama u živim bojama. Sve u svemu, brod je ličio na španske kraljevske karavele, ali je njegova ratna oprema govorila o drugoj nameni.

Leona su uspeli na brod ne vezujući ga, i odveli na gornju palubu, tačno ispred kajite. Pokazali su mu da tu treba da sedne, a poseban akcent nerazumljivoj naredbi dala su dvojica grmalja obrijanih glava i sa krivim sabljama zataknutim za pojas, smestivši se sa svake strane viteza od Gijminoa. Sa vrha turskog broda, Leon je pogledao pučinu, i na njoj ugledao crvenu mrlju koja se udaljavala.

– Zbogom, Foskolo! promrmljao je za sebe.

164

Abdulah-bej

Ko god da je živeo iza svilenih zavesa u kajiti, znao je kako se bezbolno smekšavaju zarobljenici, zaključio je Leon predveče, cvokoćući na palubi između svoja dva nepomična i na zimu očigledno neosetljiva stražara. Odjednom, obojica su ustala i poterala Leona prema kajiti, a da on nije primetio nikakav znak koji bi im bio dat. Prošli su kroz nekoliko slojeva tkanina koje su visile sa stropa, a onda su grdosije nečujno nestale i ostavile viteza usred prijatno zagrejane prostorije, nameštene samo gomilom jastuka, sa dva mangala iz kojih se dizao mirisav i malo opijajući dim. U sredini, izvaljena na jastuke, sedela je jedna osoba. Bilo je teško odrediti njene crte lica, zaklonjene odozdo teškom bleštavom odeždom, a odozgo svilenim turbanom; no kad se Leon navikao na polutamu, razaznao je lice čoveka ne starijeg od trideset pet ili četrdeset godina, usko i bledo, sa dva velika svetlo plava oka. Lice mu nije govorilo ništa, jer je bilo sasvim nepokretno, ali iz ogromnih rukava virile su dve sasvim krhke, skoro prozirne šake. Čovek dugo nije progovorio ni reči, produžavajući nelagodno čekanje; no Leon, shvativši da je to namenjeno zastrašivanju, odlučio je da pokaže svoje snage, i sasvim prirodno je prišao jednom od mangala, pružajući ruke da se zagreje. Ovo je izgleda dejstvovalo: poluokrenut, čuo je jedan tihi glas kako progovara na dobrom italijanskom:

– To te neće ugrejati, neverniče, samo će ti zamutiti glavu.

– Priznajem da bi mi mnogo više prijala dobra hrana, reče Leon okrećući se uz laki naklon,– ali umem da cenim ponuđeno.

Čovek lako pljesnu svojim nežnim dlanovima, i za samo nekoliko trenutaka u prostoriju uđe sluga, primi tihu naredbu i nestade.

– Koga ću imati čast da ugostim? upita čovek.

165

– Leon od Gijminoa, pravnik iz Pariza. – A kome ću imati čast da zahvalim na gostoprimstvu?

Preko bledog lica pređe sasvim blag osmeh.

– Nemojte mi zameriti, pravniče, ali bih mnogo radije ugostio čoveka kome ste omogućili bekstvo.

Leon se takođe nasmeja.

– To nije mnogo laskavo, reče on. – Čovek kome sam „omogućio bekstvo“ je beznačajna osoba, i moja je sreća što sam uspeo da ga se oslobodim.

– Još nisam upoznao hrišćanina koji bi bežao Turcima od drugog hrišćanina. Za vaše dobro, nadam se da čovek u barci nije član neke heterije.32

Leon se pravio da ovo nije razumeo, premda je Petro Foskolo svom prijatelju sasvim detaljno obrazložio delovanje i organizaciju ovih grčkih društava za oslobođenje od Turaka. Pogledao je u čoveka, i susreo se sa prodornim i ledenim pogledom, u suprotnosti sa ceremonijalnim osmehom koji se pojavio na tom neobičnom licu. Obojica su dosta dugo izdržavali pogled onog drugog, a onda čovek polako odmahnu rukom, kao da prekida neprijatan razgovor.

– Postavili ste mi jedno pitanje, reče čovek, dok su sluge unosile velike poslužavnike na nogarima i raspoređivale ih ispred njega. – Ja sam Abdulah-bej, trenutno u diplomatskoj misiji; kupovao sam oružje od jednih nevernika da bih ga upotrebio protiv drugih. Inače sam vojskovođa – i tu napravi malu pauzu – slavni pomorski vojskovođa.

32 Grčki, društva – tajne organizacije po gradovima (posebno Carigradu) u kojima se negovao patriotizam i pripremao ustanak protiv Turaka. Često su bile veoma moćne, jer su im članovi bili i najbogatiji Grci.

166

Izjava je čudno zvučala na italijanskom, ali je izvesna nezainteresova-nost onoga koji je to izgovarao, mešavina nesvesne samouverenosti i prezira, davala tome uverljivost.

Na dati znak, Leon sede preko puta svog domaćina u očekivanju da on načne hranu divnih mirisa i privlačnog izgleda, i zagleda se iz blizine u tu neobičnu pojavu. Abdulah-bej je svojim finim prstima birao najbolje komade, onda bi od njih odlomio neznatnu mrvicu, i zamišljeno je žvakao, ne dajući nikakvog znaka, ni uživanja ni nezadovoljstva. Leon se, posle dve sedmice živih školjki i nedopečenih jarebica, jedva uzdržavao da ne počne na nepristojan način zadovoljavati svoju glad, i shvatio je da je i večera deo nekog rituala tajanstvenog slavnog pomorskog vođe.

– Šta vas je dovelo na ovo stenje, reče Abdulah-bej.

– Gusari, brodolom – dva puta svako od toga.

– A njega?

– Isti okov na galiji.

– I šta vas je rastavilo?

– Ja želim da se vratim u Francusku, reče Leon odlučno. – Mislio sam da će mi ovako biti lakše.

– Neće, reče umiljato Abdulah-bej.

Leonove zenice se neprijatno suziše, ali mu uz osmeh odgovori:

– Možda će mi biti lepše.

Drskost je očigledno bila dobra protivteža Turčinovoj proračunatoj mirnoći; on ne odgovori ništa, a osmeh mu siđe s lica.

167

Posle izvesnog vremena, on upita:

– Kakvo je vaše pravo?

– Moje? Moje je nešto drugačije – ja se bavim gradom i pojedincem prema državi.

– Kakva prava mogu imati grad i pojedinac prema državi?

– Za mene je pitanje obrnuto, reče Leon.

Abdulah-bej ga za trenutak pogleda sa zaprepašćenjem, ali odmah povrati svoj ravnodušni izgled.

– Da, čuo sam nešto slično u Italiji. U Francuskoj toga ima?

– Mnogo više, reče Leon.

– Mi smo u dobrim odnosima sa francuskim kraljem, reče Abdulah-bej.

– Mi nismo, reče Leon.

– Ne mogu biti toliki licemer da poželim sve dobro jednom hrišćanskom kralju, reče Abdulah-bej, – ali to bi bio vrlo loš primer.

– Da, reče Leon, – za mnoge.

– Mogu li da zaključim iz svega da ne treba da vas isporučim nekom francuskom brodu, ukoliko ga sretnemo, ili nekom francuskom ambasadoru, u lukama gde se budemo zaustavljali?

Leon je za časak razmišljao šta da odgovori, a onda se glasno i od srca nasmeja – njegov novi poznanik se toliko trudio da ga zastraši!

168

Kao da je osetio Leonovu misao, Abdulah-bej promeni boju lica:

– Ne zaboravite da ste moj rob! reče on žustro.

– Plemeniti vojskovođo, reče Leon, još uvek se smejući, – ni jedan me dosadašnji gospodar nije ovako gostio. Ja još uvek mislim da mi se sreća osmehnula dolaskom na vaš brod.

Laskanje je imalo neobičan uticaj na turskog zapovednika. On se spusti niže u svoje jastuke, da mu se na licu ne bi čitala mešavina stida i zadovoljstva, svakako prva prirodna reakcija koju je te večeri imao. Potrebno je bilo, međutim, samo malo vremena da vrati licu onaj kameni izraz koji je tako dobro proučio. U tome trenutku, brod se lagano zaljulja – očigledno je kretao iz prinudne luke. Leon je bio ne malo iznenađen time što zapovednik uopšte nije izlazio iz svojih udobnih odaja da bi proverio stanje broda koji prethodne noći umalo nije stradao u oluji; no organizacija na turskom brodu morala je biti takva da je zapovednik izdavao samo ključne naredbe, a posada je, prema tome, morala biti savršeno uvežbana.

– Smem li znati kuda krećemo, reče Leon.

– Naravno, odgovori Turčin. – Idemo u Monemvasiju, na Lemnos i u Carigrad, gde bih vas mogao, ako se pokažete dostojni mog poverenja, predati francuskim izaslanicima.

– Ja sam siguran da jesam, reče Leon. – Na vama je da se u to uverite.

Opet je primetio malu nedoumicu turskog zapovednika; nije mu bilo sas-vim jasno da li se vitez šali, ili ispituje svoju nadmoćnost, ili je jednostav-no priglup, premda je najmanje verovao u ovu poslednju mogućnost. Abdulah-bej je naučio da njegova tiha i ledena strogost izaziva ogroman strah u svih potčinjenih, ali se sada prosto topila pred neprikriveno drs-kim nevernikom, koji očigledno nije imao nameru da otkrije tajnu svog dolaska na brod, i nije se naročito uzbuđivao nad svojom sudbinom.

169

Kad je krenuo, praćen jednim stražarem u prvo potpalublje, Leon se nije mnogo nadao; dobio je, međutim, udoban i suv kutak, prvi samo svoj prostor posle višemesečnog mučenja. A čim se u zoru probudio, postalo mu je jasno da neće ni u jednom trenutku biti ostavljen bez nadzora – drugi stražar je već bdeo nad njim. Takođe mu je uskoro postalo jasno otkuda povlastice, odsustvo bubotaka i veza: slavni pomorski vojskovođa, koji je već rano ujutro poslao po njega, bio je željan razgovora sa nekim ko neće padati ničice svaki put kad uđe u kajitu. Mora da mu je na brodu na kome je imao samo da zapoveda, okružen strahom i odanošću svojih potčinjenih, bilo strahovito dosadno. U prilog lucidnosti viteza od Gijminoa, recimo da je bilo upravo tako: Abdulah-bej je bio već dva meseca na brodu na kojem ni sa kim nije mogao razgovarati, a svi razgovori koje je pre toga imao, sa italijanskim trgovcima oružjem, beskrajno su mu se gadili; povratak u Carigrad, gde je sve svoje snage morao uložiti u mučno bavljenje sitnicama i održavanje svog položaja pred glupljim i veštijima, nije ga više privlačio. To je bio čovek koji je u mladosti sa strašću i neumoljivo krčio blistavu vojnu karijeru; kada je postigao sve što se moglo postići, desilo mu se ono što se obično dešava pametnim a nedovoljno pokvarenim ljudima: izgubio je svaku volju za nastavak, a nade u miran život rušile su se jedna za drugom, jer je njegov pređašnji način života svakodnevno donosio zakasnele, i uglavnom neprijatne posledice – osvete, podmetanja, obaveze i gorčinu. Nevernik kojeg je na tako neobičan način pokupio na Antikiteri, bio je za Abdulah-beja priviđenje iz nekog drugog, slobodnog života, gde su se odluke donosile iz unutarnjih, promišljenih potreba, a ne zbog ostavljanja utiska na nekakvog ionako već senilnog janičarskog zapovednika; on ni za trenutak nije posumnjao da se u neobičnom gestu ovog Evropljanina, koji je nekoga ko mu je očigledno bio blizak spasavao tako da ga ne postavi u neprijatne dileme, krije nešto od osećanja koja je samo naslućivao. I ako je igde Leonovo zaključivanje bilo pogrešno, bilo je u tome što Abdulah-beja nije ni najmanje zanimala ličnost koja je pobegla; zanimalo ga je ono što mu je tako iznenada potreslo samoću – Leonova duša.

170

Abdulah-bej je stajao na komandnom mostu, a oko njega, na pristoj-noj razdaljini, oficiri, sluge i stražari. Sada, u dnevnoj svetlosti, Leon je primetio da zapovednik nije sićušan kao što mu se noćas učinilo. Bio je to visok čovek, skoro istog rasta kao i Leon, ali su oblici njegovog tela bili potpuno sakriveni teškom i širokom odećom. Njegovo bledo lice imalo je na dnevnoj svetlosti sasvim neprirodnu boju, a oči su izgledale gotovo prozirne, uokvirene svetlim trepavicama. Dugačak i tanak nos povijao se prema lepim i pravilnim ustima, obešenim na-dole, koja su celom licu davala nezadovoljan izraz. Izgledalo je kao da Abdulah-bej retko izlazi na svetlost dana, i da mu ona smeta; nje-gov izgled razmaženog sladokusca koji se dosađuje bio je u nevero-vatnoj suprotnosti sa neprikosnovenim ugledom kojim je zračio, i sa poniznošću i obožavanjem ostalih Turaka. Leon nije mogao ni zamis-liti u kakvu se efikasnu mašinu za ubijanje pretvara njegov domaćin u bitkama, i kako obožavanje posade dolazi i otuda što su ga u mnogim pobedonosnim okršajima videli među sobom, u prvoj liniji.

Brod je plovio po vedrom danu, sa lako ustalasanim morem. Na jugu se još naslućivala stena Antikitere, a na severu se još nije pojavljivalo kopno.

– Za pola dana, bićemo kod druge suve grčke stene, reče Abdulah-bej.

– Nisam tako dobar u suvim grčkim stenama, reče Leon. Na koju ste mislili?

– Na Cirigi.

Leonovo se lice smrači, jer mu je odjednom palo na pamet da bi Turci mogli napasti ostrvo.

– Bili ste tamo? upita Abdulah-bej.

– Tamo sam proveo jedine dve prijatne nedelje u celoj ovoj godini, reče Leon.

171

– Beznačajno kamenje, reče Turčin sa negodovanjem. I za to treba da ginu pravoverni! Zatim se brzo okrete Leonu, kao da pogađa njegove misli: – Ali to nije posao za mene, pravniče iz Pariza. Mene čekaju veće stvari.

Leon se nije mogao oteti utisku da je to rečeno sa gorčinom. No Abdulah-bej namah dobi isti, nedokučivi izraz.

– Beskorisna, pusta zemlja, reče on.

Strasni ljubitelj Vinkelmana probudi se u Leonu:

– Zemlja u kojoj se na svakoj stopi odigravala istorija, puna spomenika i uspomena, jedina po kojoj su hodali bogovi, ne može biti pusta – samo opustošena.

Na ovaj ujed, Abdulah-bej nabra usne.

– Prošle godine, bio sam u Atini – a mislim da bi vas njen izgled izlečio iluzija – i jedan visoki činovnik je osuđen na globu i pedeset udaraca što je srušio jedan stub nekog neverničkog hrama, još uz to i nedovršenog. Mi ne rušimo, pravniče, – samo dograđujemo. Jeste li videli njihove spomenike?

– One italijanske, da.

– Trebalo bi da vidite i ovdašnje; samo bezbožništvo i razvrat. Ako u Rimu još i ima pokrivenih žena, ovde je to prava retkost... a već muških kipova i nema drugačijih nego sramotnih.

Ovde se turski zapovednik ugrize za usnu, jer se na Leonovom licu pojavljivao onaj napeti izraz koji nagoveštava smeh.

– Oprostite mi, reče Leon, jedva se suzdržavajući. – Razlike u ukusu svakako nisu stvar u kojoj se bilo koja dva bića na svetu mogu saglasiti,

172

pa to ne možemo ni vi i ja; a verujte mi, moja želja da branim zahteve svog ukusa daleko je manja od želje da upoznam tuđe i drugačije.

Na zapovednikovom licu opet se, kao sinoć, pojavi laka rumen od stida; nevernik mu je ponovo očitao lekciju, i pokazao onu lakoću za kojom je zapovednik čeznuo. Nije mogao naslutiti da je Leon u sebi duboko odahnuo, jer je u jednom trenutku pomislio kako bi pravi protivnik Abdulah-beju bila gospođica Dartoa, i sebi je vrlo živo zamislio tu scenu, jedva se zadržavajući da se glasno ne nasmeje.

Izvesno vreme su ćutali, a onda Abdulah-bej pokaza rukom:

– Eno vašeg ugodnog boravišta.

I zaista, na horizontu se pojavila tanka i kratka sivozelena crta – ostrvo Kitera. U sebi, Leon joj požele mnogo sreće, i misleći na čarobnu viziju iz pristaništa, krenu sa svojim novim gospodarem u kajitu.

Potkraj dana, uznemireno more je usporilo hod turske lađe, i ona je tek duboko u noć stigla u Monemvasiju. Leon se nejasno prisećao jednog dobrog suvog vina koje je nosilo ovo ime, ali kad ga je stražar posle sjajne večere i dugog razgovora sa Abdulah-bejom vodio u njegov kutak, doživeo je mnogo jače osećanje: na svetlosti punog meseca, uzdizala se iznad luke ogromna stena, na čijem se vrhu jasno razaznavala velika tvrđava, a odblesci svetlosti su pokazivali da se sa druge strane sve do vrha proteže i naselje. Odnekud iz njega je dopirao rezak zvuk nekakvih frula – verovatno su se vojnici veselili. Udišući oštar i mirisav morski vazduh, Leon baci pogled po luci: u njoj je bio ukotvljen samo jedan ribarski brod. Vitez je po navici proračunavao mogućnosti bekstva, i zaključio da su mu ovde veoma male. Sa druge strane, grad je u tami imao tako čudesne obrise, da je Leon iskreno poželeo da ga vidi izbliza i po danu, skoro iskrenije nego što je sebi poželeo izbavljenje.

Ceo sledeći dan brod je ostao ukotvljen u maloj luci Monemvasije, a kako se činilo po poslovima i tovarenju, svi su izgledi bili da će

173

ostati i sledećeg dana. Jutro su zapovednik i Leon proveli na palubi ispred kajite, razgovarajući zavaljeni u jastuke, pijući jako zaslađen čaj. Pojavilo se sunce, a visoka stena, obrasla niskim rastinjem i pokojim čempresom, izgledala je još lepše nego na mesečini. Leon je sa mukom održavao koncentraciju u razgovoru sa čovekom željnim priče i nesviklim na sagovornike, i stalno je pogledao u pravcu prelepog prizora. Negde oko podne, Abdulah-bej je prekinuo razgovor predlogom da ga Leon prati u obilasku grada, i ushićeni vitez od Gijminoa je u pratnji turskog zapovednika na magarcu ujahao kroz uska gradska vrata na južnoj strani ogromnog poluostrva. Sa čuđenjem je utvrdio da je poluostrvo spojeno sa kopnom samo nekoliko koraka širokim prirodnim nasipom, i da je nasip prosečen kako bi se tvrđava bolje branila. Sam grad je bio neuporedivo veći no što se Leonu učinio. Mnogo manjih crkava, neke pretvorene u džamije, krasile su donji deo grada, a onda se uz padinu peo zapleten sistem kapija i prolaza koji je štitio gornji grad. Dok je Abdulah-bej boravio kod zapovednika mesta, Leon je, u neizbežnoj pratnji dva stražara, posmatrao život mediteranskog grada koji se u detaljima toliko razlikovao od njemu znane Italije.

Tek pred sam zalazak sunca, vidno zamoren i iznerviran, pojavio se Abdulah-bej sa svojom svitom, i odmah su se vratili na brod. U noći, Leon je čuo neko komešanje na palubi, ali nije bilo nikakve mogućnosti da pored svoja dva čuvara vidi šta se događa.

174

Kira-Dafnine minđuše

Osvanulo je bistro zimsko jutro. Vitez od Gijminoa, čija bi se „jutarnja priroda” znatno poboljšavala kad kraj njega nije bilo nikoga da se na njemu ispolji, posmatrao je sa radošću čudesni zaliv, gromadu sa tvrđavom i pitome obale, ne uzimajući uopšte u razmatranje činjenicu da je zarobljenik krajnje neizvesne sudbine na turskom brodu. Neobični splet okolnosti pripremao se da tu neizvesnu sudbinu učini još neizvesnijom, a glava vitezova bila je puna sredozemnog nebesnog plavetnila, krikova galebova i neobičnih sunčevih odsjaja na kamenu. Izgledalo mu je da se može pouzdati u viteški stav Abdulah-beja, zaboravivši da se isto tako pouzdavao u viteštvo izvesnog uglednika grada Raguze, ali u prirodi viteza od Gijminoa poverenje u ljude bilo je jednako duboko usađeno kao i nepoverenje u sve što ljudi rade, samo što je, budući prava sholastička sova33, uvek čekao da oni to prvo urade: ukratko, vitez je svežih misli i sjajnih očiju išetao na gornju palubu, ovoga jutra bez svojih stražara, i u očekivanju da bude pozvan kod svog tajanstvenog gospodara, provirivao iz svih mogućih uglova u pokrajinu unaokolo i u unutrašnjost broda. Već je bio na kraju prvog kruga kad ga zaustavi neobičan zvuk koji nikako nije pristajao bojnom brodu. Tačno ispod njega, odnosno ispod razine gornje palube, začuo se u jutarnjem miru nežan srebrni zvuk, koji je osetljivom uhu vitezovom zazvučao kao zveket tanušne koralne narukvice gospođice Dartoa dok je jednog toplog dana mahala lepezom u svom vrtu, i, pokrenut radoznalošću koliko i uspomenom što mu je pričinjavala skoro telesni bol, vitez je odlučio da po svaku cenu sazna otkuda taj zvuk dolazi. Nagao se preko ograde, i zaključio da zvuk može dopirati samo sa jednog mesta – malog prozora na nivou donje palube. Bilo je besmisleno pokušavati da sa donje palube pokuša da proviri u prostoriju koja je

33 Sova izleće tek uveče, pa zato mislioce i učenjake s njom upoređuju: mogu da zaključuju tek kad imaju sve elemente, odnosno tek kad je neki događaj već završen.

175

zatvorena, čuvana ili jednostavno nedostupna, nego je odlučio, što može govoriti o izvesnoj nepromišljenoj smelosti u njegovoj prirodi, da nekim drugim načinom sazna otkuda zvuk koji ga je toliko potresao. Jedina zamisao koju je imao bila je da spolja nekako dođe do pregleda, pa je vitez od Gijminoa, ne oklevajući mnogo, opkoračio ogradu, i viseći sa visine od bar pet metara nad vodom, počeo polako da hvata izbočine do sledeće palube. Srećom po njega, brod spolja niko nije nadgledao, a drvenih ukrasa, gredica za prihvatanje konopca, pa čak i jednog neprivezanog palamara sa donjeg kratkog jedra, bilo je u dovoljnoj dužini da bi najzad radoznali vitez, viseći skoro naglavce, dopuzio do otvora i pogledao unutra; trebalo mu je nekoliko trenutaka da se privikne na tamu, a zatim je u nevelikoj sobi ugledao tri prilike umotane u ogrtače i smotuljane na podu. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se navikne na polumrak kabine; taman kad je počeo razaznavati oblike, jedna od prilika se pokrenula, i pustila zvuk koji je privukao viteza: iz ogrtača je izronilo prelepo lice kira-Dafni, uokvireno teškim srebrnim minđušama u obliku brodova, ukrašene koralima i tirkizima. Iznenađenje je bilo obostrano – vitez od Gijminoa se opasno zaljuljao na svom komadu konopca, a devojka, prepoznavši u trenutku lice koje se pojavilo na prozorčetu, pustila je lak krik. Prisebnost je, srećom, krasila oboje, i kad se vitez nešto malo bleđi, ponovo pojavio na prozoru, kira-Dafni mu je brzim pokretom pokazala na vrata, pokazujući rukom okretanje ključa, a zatim se obrnula njemu, sklapajući ruke u pokretu molbe. Istini za volju, vitezu je bilo potrebno i mnogo manje da zaboravi sve drugo i čvrsto odluči da pomogne kćeri svoga dobročinitelja, ili, da budemo iskreniji, da se bez pogovora stavi u službu žive mitološke vizije.

Kad se vitez ponovo ispeo na gornju palubu, glava mu je bučala od zbunjenih i ludih zamisli, nešto od vrtoglavice koju je zadobio spuštajući se, a nešto od strašne uznemirenosti da neće uspeti dovoljno brzo da smisli rešenje. Kira-Dafni je oteta sa broda kojim je išla na Hidru, svom kapetanu, a brod koji je video u pristaništu bio je onaj koji je trgovac Zarganis čuvao za svoju kćer. Da li ju je oteo neko iz Monemvasije, ili je to učinio njegov novi poznanik,

176

nije mogao znati, ali to nije bilo ni naročito važno: trebalo je što pre omogućiti devojci bekstvo. Uskoro je došao do ključnog pitanja – hoće li otvoreno zamoliti milost od Abdulah-beja, ili će preuzeti nešto na svoju ruku, koristeći se svojim trenutnim povlasticama?

Pažljivi i nepristrasni čitalac (u ipak čvrstim okvirima nesumnjive simpatije) mogao je primetiti da je u dugim mesecima patnje i zarobljeništva svest viteza od Gijminoa dospela do izvesnog stepena fatalizma koji mu ranije nije bio sasvim prirođen. I u slučaju sa doktorom Foskolom, i sada sa mladicom sa Kitere, vitez je bez ikakvog dvoumljenja dolazio do odluka koje su njegovu sudbinu izlagale krajnjoj opasnosti. Spasavajući svog grčkog prijatelja, Leon se, doduše, povinovao jednoj od svojih najvećih svetinja – prijateljstvu, kao i dobro logički zasnovanoj proceni situacije, ali sada, dok je grčevito domišljao način da oslobodi zarobljenu devojku, ni čvrsta logika ni jasne predstave nisu obeležavale njegove misli. Ono što je u ovom trenutku odlučivalo za viteza od Gijminoa, i to ne uključujući mogućnost njegovog spasenja, bilo je neko neodređeno uverenje da njegov čas još nije došao.

Dok mu se u glavi nijedna misao nije učvršćivala u jasan plan, prišla su mu njegova dva ćutljiva čuvara i povela ga na jutarnji razgovor Abdulah-beju.

U kajiti je, kao i obično, bio polumrak i veoma toplo; zavaljen u jastuke, Abdulah-bej je pušio na nargile, i tihi klokot bio je jedini zvuk koji se čuo. Uzimao bi požudno ohlađeni dim iz cevi, i zatim bi se sklopljenih očiju, sa izrazom krajnjeg uživanja, ponovo naslonio na jastuke. Nekoliko trenutaka bi ostao tako, i tek onda počeo puštati dim na nozdrve. Leon je čekao da bude primećen, preturajući kombinacije spasenja. Najzad, njegov trenutni gospodar uspravi glavu i polako otvori kapke, posmatrajući skoro radosnim, ali zamućenim pogledom.

– Koje dobro, pravniče, reče on nešto neprirodno visokim glasom, i sa veseljem koje naizgled nije imalo povoda.

177

Leon je i ranije primetio da bej posle nargila ima neobična raspoloženja, i bilo mu je jasno da je reč o nekim novim, njemu nepoznatim sredstvima duševnog podsticanja. Da li je to povoljnije delovalo i na bejovo rasuđivanje, nije mogao pogoditi; u svakom slučaju, ideja da beja napadne žaračem iz mangala, i prinudi ga pod pretnjom smrti da oslobodi devojku sa Kitere, sad je sasvim otpala, jer je vitezu od Gijminoa bila odvratna misao o napadu na stvorenje umanjene odbrane. Stoga on uz uzdah sede ispred beja, u svoju uobičajenu pozu za razgovor, i reče:

– Šta biste rekli na to da vaš rob ima molbu?

– Dopustio bih mu da je kaže, reče bej.

– Na brodu ima zarobljenika, poče Leon.

Bejovo lice istoga trenutka prekri senka.

– Devojka među njima je kći mog dobrotvora, nastavi Leon ozbiljno, – i pogleda beja onim svetlim i iskrenim pogledom kojim je ponekad uspevao da ubedi.

Umesto odgovora, Abdulah-bej ponovo uze nargile, zvučno udahnu i bez naročitog uživanja otpuhnu dim.

– A šta ako gospodar ne želi da razmišlja o očevima – tuđim dobrotvorima, već samo o kćerima?

Leonov pogled ne uzmaknu pred njegovim, već samo postade tvrđi.

– U tom slučaju, rob će pokušati da ubije i vas i svakog drugog ko joj se približi, po cenu svog života.

Mešavina besa i čuđenja je sasvim izobličila tanušno lice Abdulah-beja. Pred njim je sedeo nevernik bez oružja, koji je pretio njemu

178

i celoj posadi, zahtevajući oslobađanje privlačne žene, sa nekim samo njemu poznatim besmislenim razlozima svog evropskog ludila. Čitavih nekoliko trenutaka, iz njegovog se grla čulo samo krkljanje, a onda je pokuljao piskutavi glas u kojem su se smenjivale pretnje i psovke na italijanskom i turskom, a verovatno i na još nekim jezicima. Najzad se ta neobična reka reči počela uobličavati, i Abdulah-bej je progovorio razgovetno, još uvek vičući i hvatajući vazduh od neizmernog besa.

– Nevernički psu! Zar ne znaš da sam uložio svoj ugled kod te neodgojene životinje, zapovednika Monemvasije, da bih dobio Grkinju! Izložio sam se laganju, tvrdio da su njeni pratioci poznati buntovnici, i da je ona neophodna zbog saslušavanja, jer je drugačije nikako ne bi dao! Gde da je pustim sada, pred očima čoveka kojeg sam lagao i ucenjivao! Zašto? Nije li joj bolje da bude vraćena pravoj veri i da mi rađa sinove, nego da se potuca po morima u pratnji muške posade!

Leon ga je gledao sa punim zaprepašćenjem. Kud se denula hladna i surova autoritativnost? Zar je turskog zapovednika toliko mogla pomesti nepoznata devojka? Zar mu je zaista bilo skandalozno to što je putovala sa nekolicinom mornara? Konačno, je li dobar razlog to što bi zapovednik Monemvasije bio pogođen njenim puštanjem? Leon je grčevito pokušavao da ovom ispadu da neki smisao, i neki je svakako tu bio: umesto da pozove svoje divove da raskomadaju ludaka koji nenaoružan preti beju u njegovoj kajiti, bej je očigledno bio, bog zna zbog čega, u položaju da se brani. Leon odluči da nastavi istim drskim načinom:

– Ona se ne mora pustiti ovde. Vežite njihov brod uz naš, i pustite ga čim odmaknemo od Monemvasije.

Mutni pogled Abdulaha-beja zaustavi se na vitezovom licu, dok su poluotvorene usne davale izraz duboke patnje.

179

– I da onda izgubim oboje! reče on sasvim tiho, i klonu u jastuke.

Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina, u kojoj su poslednje reči odjekivale u Leonovim ušima. On pogleda trenutnog gospodara svoje sudbine, i ugleda usamljenog, skupljenog čoveka čija osećanja, tako različita od svojih, nije mogao dokučiti, čije rasuđivanje, vaspitano na potpuno različitim obrascima, nije nikako mogao pratiti, i čije ponašanje, konačno, nikako nije mogao predvideti.

– Ja sam molio milost za devojku i njene pratioce, ne za sebe, reče najzad Leon, tihim i čvrstim glasom.

Nije bio siguran šta znači pogled koji mu je Abdulah-bej uputio, premda mu je najviše ličio na duboku povređenost. I to je nesumnjivo bilo najbliže istini: Abdulah-bej je tačno pogađao da je Leonovo ponašanje posledica moralnih sistema druge civilizacije, a ne izraz vitezove simpatije prema njemu, ili bar mnogo više prvo nego drugo. I budući sujetna i osetljiva ličnost, naviknuta na svoju premoć, Abdulah-bej je došao na pomisao zbog koje se sam odmah pokajao, ali tvrdoglavi ponos ga je terao dalje. On okrenu Leonu svoje lice, iznova prekriveno maskom koju je vitez dobro poznavao, i reče mu svojim uobičajenim, hladnim i polaganim tonom:

– Ako toliko želiš spas nevernice, pravniče, daću ti priliku da se za to izboriš. Posada mi je uspavana i lenjiva, i potrebno joj je malo uzbuđenja i vežbe. Jesi li vešt u borbi noževima, golim rukama ili tojagama?

Bio je red na Leona da se iznenadi, pre svega nad neverovatnom brzinom kojom se menjalo bejovo raspoloženje. No predlog je vodio spasenju kira-Dafni, i vitez reče:

– Nož.

Turčinovim licem pređe senka grčevitog uznemirenja, ali je on sakri pogledavši u pod.

180

Više ništa nije rečeno, već Abdulah-bej pljesnu rukama, i izdade nekoliko tihih naređenja.

– Ukoliko pobediš, začu se njegov glas kad su ponovo ostali sami, – žena će biti puštena sa svojim brodom i posadom čim napustimo Monemvasiju. Ako ne pobediš, neka te njena sudbina ne muči na nebu.

Leon bez reči klimnu glavom.

Prostor za borbu bio je određen na glavnoj palubi. Kad su ga tamo izveli, Leon je ugledao mornare, koji su okitili sve zgodne uglove sa kojih se mogla posmatrati borba, i bučno izražavali svoje raspoloženje. Svi su se ti glasovi, kad se on pojavio, slili u jedan neodobravajući huk, što je na Leonovom licu izazvalo sarkastičan osmeh: on se sa mnogo otmenosti pokloni gomili, izazivajući novi val povika i pretnji. Tek kad se uspravio, ugledao je na mostu Abdulah-beja, bledog i namrštenog, i sa druge strane, na stepenicama, kira-Dafni, okruženu svojim mornarima. Imala je predostrožnost da na turski način pokrije lice, i vitez je mogao videti samo njena dva ogromna tamna oka, puna suza i zabrinutosti. Uputio joj je jedan ohrabrujući osmeh, i istog trenutka ga je glasan uzvik publike naterao da se okrene: stigao je njegov protivnik. Bio je to jedan od njegovih divovskih stražara, na čijem licu Leon ni sa najvećim naprezanjem nije mogao pročitati ni uzbuđenje ni mržnju. Stražar je bio go do pojasa, snažni torzo mu je bio premazan uljem, a noge su mu bile bose. Leon je nosio suknene pantalone sa Kitere, koje su u burama izgubile oblik, boju i po pola lakta dužine, i košulju koju mu je dao novi gospodar, i kad je video svog protivnika, shvatio je da mu obuća može poslužiti uglavnom za klizanje po palubi, a košulja da ga protivnik lakše prihvati, pa se rešio odmah ta dva ukrasa. Jedan od bejovih poslužitelja dao je svakom po kratak nož, i u potpunoj tišini začuo se pljesak bejovih ruku. Borba je mogla početi.

Leon je imao malo iskustva u borbi nožem; sve što je znao, bili su neki Đakominovi zahvati i saveti, ali je to bio jedini mogući izbor,

181

jer se nije mnogo pouzdavao u svoju snagu, bar ne toliko da bi je iskušavao golim rukama ili tojagom. Njegov protivnik se na znak za početak pognuo i, ne puštajući ga iz vida, počeo opisivati krug po prostoru za borbu. Leonu se činilo da je najbolje da i on učini isto, i da sačeka prvi napad. Već je treći krug bio gotov, u grobnoj tišini, kad je vitez od Gijminoa shvatio da kruženje ima za cilj uglavnom da zamori njegovu pažnju, i naglo je stao. Zbunjenost njegovog protivnika bila je očita, i njegov prvi napad je vitez dočekao spreman. Ogromno telo je u jednom skoku palo na njega, i dok se trzao u stranu, mogao je čuti zlokobni zvuk sečiva pored uva. No div je skočio na noge istom brzinom kao i Leon i bez predaha pojurio na njega. Ovog puta uspeo je da ga uhvati za ruku, i samo je brzo kretanje vitezovo spaslo njegovu glavu. U zadnjem trenutku, dok mu se rame oduzimalo od snažnog stiska, Leon je drugom rukom udario svog protivnika u otkriveni stomak, i ovaj se uz glasan krik odmakao. Trebalo mu je malo da se povrati, ali je Leon iskoristio trenutak, podvukao je nogu pod njegovo koleno i oborio diva, pokušavajući da oslabljenom rukom zada udarac. No snažno i klizavo telo se grčevito bacilo u stranu, i pre nego što je Leon shvatio šta se događa, protivnik ga je kao perce bacio preko ramena. Uz tresak, Leon je pao leđima na palubu, a div je skočio na njega i iz tog kosog neprirodnog položaja ubo ga iz sve snage u rame. Gledaoci nisu mogli tačno pogoditi šta se događa, i činilo im se da je borba gotova, U opštem radosnom urlanju, kira-Dafni je prekrila lice rukama, i začuo se oštar krik, koji nije došao iz njena grla: viknuo je Abdulah-bej, bled kao smrt, zaranjajući nokte u ogradu mosta. Div, verovatno zbunjen bukom i zaslepljen borbom, načinio je sudbonosni pokret, pokušavajući da se podigne sa tela svoje žrtve. Slobodnom rukom, Leon je dohvatio nož, i dok su mu pred očima igrali svetlaci, udario snažno drškom diva u bradu. Pritisak je popustio, div je hvatao ravnotežu na kolenima, i dok se i sam pridizao, Leon je na njegovom licu ugledao surov i divlji osmeh: bilo mu je jasno da je nevernik mogao da ga probode, i time što ga je samo udario drškom zapečatio je svoju sudbinu. Pojurio je na viteza iz čučnja, ali su ovog puta Đakominove veštine pomogle učeniku: u tri skoka, Leon je izbegao protivnika i naveo ga da, izgubivši ravnotežu,

182

padne na lice. Divov bes se pojačao, a rasuđivanje smanjilo. Sledeći napad bio je sporiji, i Leon je, izbegavši udarac, zakačio protivnika po vratu. Sad su obojica bili ranjeni, umorni i prekriveni krvlju. Kao razbešnjena životinja, div je poleteo ka Leonu, i u zadnjem trenutku se sagnuo, dohvativši viteza za nogu. Bilo je to njegovo poslednje lukavstvo: Leon je doduše pao, i poklekavši, dočekao na nož svog napadača. Sečivo je prošlo kroz samo srce. Zavladala je potpuna tišina na palubi dok se Leon, klecajući, izvlačio ispod leša svog protivnika. Samo je jedan udarac dlanovima označio kraj borbe, i u nekoliko trenutaka div je odnesen, paluba oprana, a mornari se ćutke razišli. Abdulah-beja više nigde nije bilo. Jedva stojeći na nogama, Leon je još uspeo da primeti da ga mornari kira-Dafni prihvataju, da kiterska Afrodita kvasi njegove ruke suzama, i za samo trenutak docnije potonuo je u crvenu maglu.

183

GlaVa VIJedna konverzacija na grčkom – Nekoliko

neposlatih pisama – O vezi između pisanja pisama i snova

Ti si Smatrana lepom u Atini kao I ona što je. (Šekspir, San letnje noći)

Snova zaludnih ima, o stranče, a ima i ludih, te se ne dešava sve što u snu se čoveku javlja. Dvoja su vrata kroz koja ništavni izlaze snovi: jedna su od rogova, a druga od slonove kosti. Koja dođu kroz vrata od rezane slonove kosti, to su varljivi snovi i lažne donose reči, koji na ona glatka izlaze rožana vrata, istinu javljaju oni, kad smrtnik vidi ih koji. (Homer, Odiseja)

184

Jedna konverzacija na grčkom

Kad je Abdulah-bej ušao u kabinu gde su smestili, sada zajedno, sve zarobljenike, Leon je još ležao bez svesti, pod nadzorom troje Grka. Pokretom ruke, bej je odaslao svoju pratnju i ostao sam u maloj prostoriji, osvetljenoj samo jednom uljanom lampom. Devojka i dva mornara su se nehotice povukli dublje u ugao, i u svetlosnom krugu je ostalo samo mirno i izmučeno telo viteza od Gijminoa. Topla svetlost je njegovom licu davala boju koju inače nije imalo; bez uobičajenih bora, pokreta, a pre svega bez prodornog pogleda, to blago i opušteno lice izgledalo je mnogo mlađe, kao lice zaspalog dečaka. Grlo Abdulah-beja se steže protiv njegove volje, i on krete rukom prema vratu, kao da traži dah: to je bio prvi čovek sa kojim je razgovarao neopterećen strahom ili željom da zastraši, posle bar dvadeset godina. Prisećao se da je tako razgovarao sa rođenom braćom u medresi, pre nego što je jedan po jedan nestao u ratu ili spletkama, i ostao samo on, najjači i najveštiji. Da bi stvari bile gore, znao je da je sam izložio smrtnoj opasnosti nevernika koji mu je toliko bio potreban. No namah postade svestan da ga posmatraju, i povrati hladnokrvnost. Leon je bio, koliko su prilike dozvoljavale, u najboljim rukama: rana na ramenu bila je umotana iscepanim trakama, po svemu sudeći od košulje mlade žene, a vitez je bio umotan u mornarske kabanice i dovoljno utopljen.

Abdulah-bej se okrete nevoljnom uzroku ove drame. Stajala je u uglu, prvo oborene glave, da bi je polako podigla i pogledala Turčina mirno i odlučno. Bila je vredna i mnogo gorih sukoba, pomislio je Abdulah-bej. Sad, kad je njen ogrtač pokrivao ranjenog viteza, video se njen uspravan i visok stas u vunenoj haljini koja je stezala struk i otkrivala na grudima gornju košulju od raznobojne prugaste svile. Vrat, ramena i grudi koji su se nazirali iz košulje imali su savršen oblik, po proceni iskusnog bejovog oka. Lice joj je bilo oblo, punih i drskih usana, a oči tamne i zasenčene, prave grčke oči kojima nijedna tajna nije sveta i

185

nijedna strast strana. Abdulah-bej je imao žena Grkinja, i znao je da se ni u jednu ne može pouzdati, sve dok ne rode, a i onda se onaj ko se postavi između njih i njihovog deteta ne može nadati ničemu dobrom. Pa ipak su mu one bile najdraže, jer nikad nisu postajale dosadne. Ova koja je stajala pred njim bila je najlepša od svih koje je video, i mogla je biti uteha dana bez milosti za koje je osećao da dolaze. Priseti se koliko se natezao sa zapovednikom Monemvasije, prostim i grubim vojnikom iz Anadolije, koji ju je tek prethodne večeri zarobio, i upravo se spremao da uživa u svome plenu. Bilo je pretnji, ucena, psovki, ali je nepoklebljivi autoritet Abdulah-beja pobedio. I onda se umešao drugi zarobljenik. U kakvim je vezama mogao biti sa njom? Je li i on očaran na isti način? Abdulah-bej odluči da to sazna.

– Kako mu je rana? upita on na grčkom.

– Nije mu polomljena nijedna kost, reče kira-Dafni sa sigurnošću gazdinske kćeri i zapovednika svog broda, jer je to zaista i bila.

– Znaš li zašto se borio hrišćanin? upita bej.

Devojka odmahnu glavom.

– Da bi tebe oslobodio, reče bej, promatrajući je prodorno.

Nije mu izmakao izraz zaprepašćenja na devojčinom licu, i došaptavanje dvojice mornara.

– Šta je on tebi? reče bej.

Kira-Dafni mu uputi brz pogled, procenjujući da li će naškoditi ranjenom vitezu, i odluči da je bolje reći istinu:

– On je dobročinitelj mog oca. Branio je Kapsali od gusara. Ja... ja sam ga videla samo jedanput, kad je odlazio iz Kapsalija, pre otprilike mesec dana.

186

Zadnju rečenicu je izgovarala sve tiše, u strahu da će to izazvati nepoželjne posledice. Lice Abdulah-beja, međutim, nije odavalo nikakvu pretnju. On ponovo utonu u misli, gledajući svoja dva zarobljenika. Ako prisvoji lepoticu, izgubiće sigurno prijatelja za kojim je žudeo. Sam se sebi nasmeja, shvatajući da ga je nemoćni zarobljenik, koji sad još leži ranjen i bez svesti, potpuno razoružao. Nije mogao primeniti ni silu, ni strah, ni lukavstvo. Ispunjenje obećanja koje je dao Leonu nije mu ničim jemčilo da će zadobiti nevernikovo prijateljstvo, jer ga je iz hira izložio smrti. I još dok je premeravao snagu svojih želja, postalo mu je jasno da više želi prijateljstvo tog čoveka nego ljubav ove žene, i setno je to protumačio kao prvi znak starosti i slabosti. On podiže pogled, sada znatno blaži, prema devojci, i reče:

– Obećao sam mu da ću te pustiti ako pobedi.

– A on? upita brzo kira-Dafni.

– Predaću ga u prvoj luci u kojoj bude hrišćanskih brodova, reče Abdulah-bej.

Teško bi šta moglo opisati zaprepašćenje koje su tokom celog ovog razgovora osećali Grkinja i njena dva zemljaka. Činjenica da im se još ništa nije desilo, Turčin koji brine za nevernika, održava reč, nagoveštaj puštanja na slobodu, sve to ih je bacalo u potpunu zbunjenost. Svaka nova rečenica izgovarala se u potpuno novoj atmosferi, u kojoj oni nisu znali vodi li Dafnina ravnopravnost prema turskom zapovedniku u propast ili u spasenje. Prepušteni svom fatalizmu, prvo kod zapovednika Monemvasije pa posle na ovome brodu, nikako se nisu mogli navići na novi položaj, i na Turčina koji se ponašao sasvim drugačije od onih kojima su ih bake još kao decu plašile kod ognjišta. U takvom trenutku potpune duhovne pometnje, začuo se nanovo glas kira-Dafni, sa izjavom koja je jednog od mornara naterala da se prekrsti:

187

– Vidim da si veliki i čestit čovek, gospodaru. Ako naš spasitelj treba da bude kažnjen ili da strada, dozvoli mi da delimo njegovu sudbinu; no ako zaista nameravaš da mene i moje ljude oslobodiš, daj mi reč da ćeš i njemu pomoći da se vrati kući.

Ovo je bilo izgovoreno skoro ponizno, mekim glasom, ali je završetak bio odlučan.

Abdulah-bej se sa smeškom okrenu prema moliteljki, zaključivši u sebi da se ni po brzini jezika ne razlikuje od drugih Grkinja, i reče:

– Dajem ti reč. A sada, mislim da će biti bolje da tvog dobročinitelja prepustim svom vidaru. I on pljesnu rukama, na šta dvojica stražara uđoše u kabinu i pažljivo iznesoše viteza od Gijminoa.

Abdulah-bej primeti brižan devojčin pogled za Leonom, i reče:

– I ti bi zaista pretrpela kaznu za ovog nevernika?

Kira-Dafni samo klimnu glavom.

Abdulah-bej se nasmeši, jer je to učinila onako kako to Grkinje čine – nagnuvši glavu malo ustranu i zatvorivši oči.

– Pa ko je onda čiji dobročinitelj, uzviknu on. – On spasava tvog oca, tvoj otac spasava njega, on spasava tebe, ti spasavaš njega... tako mi Alaha, prvo što će hteti kad se osvesti biće da te opet spasava!

Kira-Dafni pognu glavu, jer ju je oblilo rumenilo. Glava joj je bučala, i činilo joj se da će se ovaj nestvarni razgovor svakog trenutka pretvoriti u groznu stvarnost, da će nepoznatog stranca i mornare divljački pobiti, da će nju odvući u harem... Ne znajući više šta da kaže, ona od straha i neizvesnosti nečujno zaplaka.

Abdulah-bej se okrenu, jer nije mogao da gleda ženske suze.

188

– Uskoro ćemo isploviti, reče on sebi u bradu. – Kad izmaknemo pogledima ovih iz Monemvasije, preći ćete na svoju barku i otići ćete kamo želite. Ponavljam ti da neverniku neće nedostajati dlaka s glave.

– Bog vas blagoslovio, reče Grkinja glasom isprekidanim od suza.

Ne okrećući se više, Abdulah-bej izađe iz kabine.

Veliki brod je isplovio pred zoru, teran povoljnim vetrom. U prijatnom ljuljuškanju, utopljen i podstaknut lekovima, vitez od Gijminoa se probudio, i ugledao nad sobom smežurano i kosmato lice, za koje će kasnije saznati da pripada Jermeninu, brodskom vidaru, i sa druge strane vatre lice Abdulah-beja, koji je pušio na nargile.

– Šta se desilo sa Grkinjom? reče on jedva čujnim glasom.

Umesto odgovora, iz bejovog se grla začu glasan smeh, i na nos i usta mu pokulja dim.

– Kladio sam se da ćeš to prvo reći, reče on, zacenivši se od dima. – Ona ti je previla ranu, i izjavila da će deliti tvoju kaznu, nastavi on, ne bez jeda. – Ali ja držim reč. Bićete oboje pušteni, ali ne zajedno.

– Gospođica nije u krugu mojih zanimanja, reče Leon. – Bio sam dužan njenom ocu... i njenoj lepoti.

Abdulah-bej je taman zaustio da izjavi kako je svakako bila u krugu njegovih zanimanja, i kako je zahvaljujući vitezu izgubio novi ukras svog harema, kad ga poslednja rečenica pomete. To je opet bilo nešto što nije razumeo, opet nešto što je vitezu bilo prirodno a njemu ne. I on u sebi iskreno zahvali Alahu što je ovog čoveka sačuvao u životu, i zamoli da dugo ne naiđu na hrišćanski brod, da ga se ne bi morao lišiti. Nije ni slutio u kolikoj će meri njegova molba biti ispunjena.

189

Sledećeg jutra, na otvorenom moru, barka kira-Dafni je privučena uz brod za koji je bila privezana, i Abdulah-bej je, praćen jako ubledelim vitezom, izašao na most da nadgleda iskrcavanje. Jedan od Grka je već sišao u brod i zategao lestvice od konopca, i devojka se spremala da se spusti. Tog trenutka je ugledala viteza, i bez oklevanja je pohitala njemu. Nemajući šta da kaže, jer nisu imali jezika na kojem bi se sporazumeli, samo je dohvatila njegove ruke i stegla ih. Vitez se sa smeškom zagledao u nju, pokušavajući da još jednom zadrži savršenstvo tog lica, njegovu svetlost i milinu. Dok je pokretala glavu, dve srebrne minđuše u obliku jedrenjaka sa tirkiznim i koralnim ukrasima, davale su zvuk koji je bio povod njenom spasenju. Sjaj njenih tamnih očiju mogao je biti poslednji upečatljiv utisak koji je ostavila na vitezovu dušu, ali je kira-Dafni imala da preskoči brodsku ogradu, i tom prilikom je otkrila svoje besprekorne listove i članke, a pažljivi čitalac će se setiti koliko je vitez od Gijminoa bio osetljiv na taj deo ženskih draži. I tako, dok je kira-Dafni upućivala svoj poslednji topli pogled, i dok se bledo vitezovo lice bojilo rumenilom, a njegov pogled obuhvatao i ostale čari kiterske lepotice, Abdulah-bej je odlučio da još jedanput okuša svoje moći. On viknu devojci na grčkom:

– Hoćeš li sa mnom u Carigrad?

Kira-Dafni trepnu, i uputi mu jedan zanosan osmeh: – Ne, hvala. A zatim pokaza na Leona, i reče: – Dali ste mi reč?

– Jesam, odgovori bej ozbiljno.

Ona se osmehnu, i nestade sa ograde. Videli su je nekoliko trenutaka docnije, kako skakuće po brodu vezujući jedra, dok su dva mornara veslala. Bilo je jasno da je dete mora, sposobno za brodske poslove i napore. Još jednom je mahnula rukom svom spasiocu, a možda i beju, i barka se polako udaljavala prema jugu, prema ostrvu gde ju je čekao verenik.Dva čoveka su ostala ćuteći na mostu.

– Žao mi je zbog dvoboja, reče Abdulah-bej konačno, grizući usnu.

190

– Vi ste izgubili člana posade, reče vitez od Gijminoa. Prekor je bio zaista otrovan, jer je ukazivao ne samo na bejovu samovolju, nego i na neodgovornost prema sopstvenim ljudima, a to je po Leonovom mišljenju bio mnogo veći greh.

Abdulah-bej ga pogleda iskosa.

– Ali to ne znači da vam nisam beskrajno zahvalan, koliko zbog ove devojke, toliko i zbog nege koju ste mi ukazali, nastavi Leon. – Niste li, kad sam se osvestio, rekli nešto o tome da ćete me i otpustiti?

– Tačno, reče Abdulah-bej. – U prvoj luci sa hrišćanskim brodom pustiću vas kud hoćete.

Dopustimo sada sveznajućoj čitateljki (ili čitaocu), kojoj se već mnogo događaja nagomilalo u piscu još uvek – nadajmo se! – vernoj duši, da predahne i uzme u blagonaklono razmatranje stanja duha viteza od Gijminoa. Sasvim je sigurno da piščev skromni Pegaz ponekad poželi da zaluta na manje dostojne pašnjake, ili prema previše mirisavim ali otrovnim cvetovima; no ono što njegovu neobuzdanost, posledicu nižeg roda, kroti i najvećma ulepšava, jesu zlatne uzde i oprema prijateljstva i međusobnog dogovaranja pisca i čitalaca. Pa ako je dozvoljeno pomenuti sliku koja doduše ne spada u ovaj književni rod, ali odgovara zamisli, uporedimo ovaj roman, njegovog čitaoca i pisca sa bornim dvokolicama nekog antičkog heroja: uzde drži i u bitku vodi sam heroj, čitalac/čitateljka, onaj koji određuje pravo i razvoj poduhvata; pod njegovom je upravom Pegaz, piščeva mašta; no na dvokolici je i mesto za štitonošu, čiji je zadatak da gleda put, zemljište, da brani od napada postrance i koji, pazeći letimice na glavni pravac, mora svojim rečima, koje konj poznaje, da upravlja tako da herojev cilj bude ispunjen. Kad je bitka gotova, heroj će otići slavi i drugovima, a štitonoša da neguje konja, da ga grdi ili pomiluje, već prema zaslugama. Tako i redove koji slede treba shvatiti kao piščevo razgovaranje sa Pegazom, iz kojih će izaći oni podaci što

191

možda ne govore neposredno o događanjima, ali, opisujući stanja duha i razmišljanja, mogu pružiti blaga uživanja i predah od ćudljivih promena sudbine. Avaj! Nije li upravo ta čudesna mogućnost da sami određujemo neke sudbine, makar u obliku nestalne igre mašte, jedina koju imaju smrtna bića! Jedino u poigravanju, negde u mračnom kutku bašte svoga duha, gde se susreću sporedna iskustva i detinjstvo, gde razum i odgovornost retko navraćaju, moguće je da okrutnost predodređenog nam života ublažimo nevinim zadovoljstvima.

Zato pohitajmo, čitaoče, i prepustimo se produžavanju radosti, čuvajući naklonost dok ne ojača i ne naoštri se za uzbudljiva događanja.

Vitez od Gijminoa je već imao dovoljno iskustva sa zimskom plovidbom po Mediteranu, ali se ipak nije nadao tolikim poteškoćama u Saronskom zalivu, zaštićenom obalama Atike i Peloponeza sa tri strane. Već se na vidiku pomaljalo ostrvo Poros, odvojeno od kopna jedva primetnim kanalom, kad se podigla iznenadna bura koja je turski brod prinudila da neplanirano pristane u poroskoj luci. Tu su ostali tri dana, a zatim su zaplovili prema Atini, hvatajući blizinu ostrva Egine, za slučaj nove bure. Ni Pirej nije bio predviđena stanica, ali je kapetan sa dobrim razlozima uspeo da uveri beja da treba sačekati poboljšanje vremena, koje je obično dolazilo krajem februara. Tako je, sticajem okolnosti i činjenicom da nigde nije bilo broda, koji bi se vraćao prema zapadnoj Evropi, Leon bio prinuđen da obilazi prostore koje je uvek čeznuo da vidi, i možemo poveriti čitaocu da je to sa velikim zadovoljstvom radio. Čitalac će se upitati kako se osećao za to vreme vitez od Gijminoa, šta je mislio i kome je te svoje misli upućivao. Pomenimo još samo da je Abdulah-bej snabdeo svog novog pratioca i bivšeg zarobljenika dovoljnim količinama pisaćeg pribora, i da je vitez od Gijminoa, kao priroda nesklona lenstvovanju, prionuo da opiše svoje doživljaje od dana kad je njegova sudbina krenula nerazumljivim i neprijatnim putem. Kako su ovi doživljaji dobro poznati čitaocu, navešćemo ove spise od trenutka u kojem ostavljamo viteza od Gijminoa kao pratioca Abdulah-beja, i zapravo

192

od trenutka u kome ti spisi više nisu podsećanje, nego opis trenutne situacije.

Svoje događaje opisao je vitez od Gijminoa u obliku pisama, upućenih osobi za koju je isuviše dobro znao da ih neće, bar ne u bliskoj budućnosti, pročitati. Ne samo da je bio u potpunom neznanju o sudbini i položaju voljene žene, koja je skrhala svoj ponos da bi spasla njegov goli život, već je bio u potpunoj neizvesnosti kakav bi bio njihov susret kad bi uspeo da dođe do Francuske – a zimska sezona je potpuno proredila brodove koji su ga mogli tamo odvesti – i da li bi ona uopšte poželela da vidi nevoljni uzrok svoje nesreće. Možda, konačno, to i nije nesreća! Možda se uspela prilagoditi, ili čak zavoleti muža koji ju je dobio ucenom. Na te misli, krv viteza od Gijminoa bi proključala, ali je on bio isuviše jake volje da bi se prepustio jalovom očajanju. Tako su njegova pisma bila pisana onoj Leonini koju je poznavao, polovini njegove duše, sreći koju je tako nakratko upoznao, ljubavi koja mu se činila da traje oduvek.

193

Nekoliko neposlatih pisama

Poros, krajem januara 1780.Mila prijateljice,opisao sam Vam svoje događaje, ne znajući hoćete li ikada doći do ovih reči. Možda ću Vam stoga pisati iskrenije, možda manje razumljivo. Gde god da ste, Leonina, i u kojem god vremenu da ste, pišem Vama kao svome jedinom kompasu, svojoj zvezdi voditeljki. Moj dosadašnji ropski položaj, prekinut čudesnom naklonošću čoveka iz drugog sveta, sprečavao me je da padnem u duševne pometnje i čvrsto me održavao pri prostoj volji da živim. Sada, kad jutra dočekujem sa sigurnošću da ću se ogrejati i nahraniti, Vaš lik, dojučerašnja blaga uteha, postaje za mene sredstvo najgoreg mučenja. Nikad mi niste toliko nedostajali, nikad me neizvesnost Vašeg položaja nije tako grizla. Budući siguran da ovo nećete pročitati, priznajem Vam da je moja žudnja za Vama ista kao i kad ste mi bili blizu, a ponekad mi se čini i veća. Mogućno je da je to zbog toga što sam želeo da zajedno prođemo krajevima koje obilazim, i što na svakom koraku koji budi uspomene i prijatna prepoznavanja onoga na čemu smo odgajani, želim da sa Vama podelim prisnost i lepotu. Može biti da me je položaj otete grčke devojke, za koju sam se toliko založio, podsetio na Vaš položaj i otvorio rane za koje sam mislio da ih je pokrilo vreme patnji. Ni za šta na svetu ne bih skrnavio te osećaje otrcanim pesničkim frazama: probudite se koji put bez razloga u gluvo doba noći, i osetite milovanje mojih misli, Leonina! To je jedina želja koju imam dok ulazim u male i od dima crne grčke crkve, u turske bogomolje išarane nerazumljivim ukrasima, ili kad u bujnom rastinju ugledam nakrivljen antički žrtvenik.

194

Pokušaću ipak, draga moja prijateljice, da svojoj čežnji dam manje konfuzan i zamoran oblik, i preneću Vašem blistavom duhu ono što mislim da bi ga moglo razgaliti. Bili smo dakle prinuđeni da se zaustavimo na Porosu, koji je lepo kupasto ostrvo obraslo borovima. Tri dana su bila dovoljna da zadovolje moju radoznalost, a kako me je moj ljubazni gospodar puštao svuda samog, uspeo sam da na istočnoj strani ostrva, okrenutoj Atini, nađem mesto sa ponekim tragom građevine, za koje sam gotovo siguran da je mesto Posejdonovog hrama u kojem je Demosten, čekajući Aleksandrove namesnike, popio otrov iz svog pera.34 Sa mesta se uistinu vidi zaliv sa istočnom lukom, na platou se među stoletnim maslinama naziru stepenice od sivog kamena. Kad sam obišao okolinu ostataka hrama, činilo mi se da u sebi mogu da zamislim hrabrog i razboritog čoveka kako se sprema da da svoju poslednju lekciju osionom dečaku. Događaj mora da je imao strašnog uticaja na tadašnju javnost, o čemu sam pokušao da sebi stvorim sliku prisećajući se izvora. Mnogo više je na mene utisak ostavila misao o „lepoj smrti“, verovatno zato što sam u poslednje vreme jedva izbegao nekoliko krajnje nedostojnih varijanti. Tu, na Kalauriji, lepa smrt je okončala i jedan uglavnom lep život, ne računajući pojedine sebično i bezobzirno vođene sudske rasprave. I učinilo mi se, voljena prijateljice, da je mogućnost izbora lepe smrti jedna od dragocenih sloboda na koje nisam dovoljno mislio.

Sutra, ako se more umiri, krenućemo prema Atini.

Pirej, 1. februar 1780.Mila prijateljice,plovidba do Atine bila je sve pre nego prijatna. Zimsko more nam se svetilo za mirnu plovidbu do Monemvasije, i to čini mi se desetostruko. Plovili smo prvo blizu obale, na kojoj se jasno nazirao put – onaj kojim

34 Grčki govornik Demosten se zbog oštre odbrane nezavisnosti Atine zamerio osvajačkim planovima makedonskog kralja Filipa. Kad je Filip ubijen, mladi naslednik Aleksandar je konačno pokorio Atinu: videvši da mu nema spasa, kad su mu Aleksandrovi vojnici bili za petama na ostrvu Porosu, popio je, kako legenda kaže, otrov koji je imao sakriven u svome peru za pisanje.

195

je Hipolit35 krenuo prema Atini, da bi ga zauvek zaustavilo kobno čudovište. Zatim smo oplovili veliko poluostrvo Metanu, od koje se sa jedne strane dižu sumporni dimovi, a sa druge se crveni vulkansko stenje. Na Egini nismo mogli pristati, ali sam preko talasa primetio jedini preostali stub Apolonovog hrama koji obeležava pristanište. Oplovljavali smo ostrvo sa južne strane, i na istočnom rubu sam primetio još jedan hram, mnogo bolje očuvan, kako se uzdiže nad plovnim putem za Atinu.36 Već je bio sumrak, i pred nama je još bila cela noć borbe sa talasima – inače kažu da se rastojanje prevaljuje za tri do četiri časa. Ujutro su se talasi smirili, i prva svetlost je otkrila da smo sasvim blizu pirejske luke. Napregao sam oči da naslutim nešto od besmrtnog grada, dok mi je srce užurbano lupalo, i uspeo sam da s desna vidim ljubičaste padine Himeta, sa leve strane zelene obronke prelaza prema Beotiji, i posvuda žutosive obrise Atike, sa retkim zelenilom. Moje uzbuđenje bilo je nagrađeno – prvi ružičasti zrak, odnosno nežni prst one odlične homerske ranoraniteljke, pao je tačno na jednu kupu na otprilike desetak milja od broda, i među mnogobrojnim nižim krovovima zasjali su vrhovi najveće i najlepše građevine Grčke – Partenona. Treba li da Vam opisujem svoje uzbuđenje, draga srodna dušo! Kako su Hron i giganti bili milostivi da razbacujući kamenje urede ovako savršen prostor, istovremeno dobro zaštićen i posvuda otvoren! Grčevito sam u sebi ponavljao Pausanijeve37 beskrajne i ne uvek najzanimljivije niti najlepše uobličene opise Atike, pokušavajući da se orijentišem. Sasvim desno, pojas zelenila morao je označavati tok Ilisosa, i njegov izvor negde na obroncima Himeta. Druga linija oivičena zelenilom morao je biti Sveti put, koji je obilazeći Pirej prolazio do Eleusine38 što se u izmaglici jedva nazirala

35 Hipolit, sin mitskog atinskog kralja Tezeja, odbio je ljubav Tezejeve nove mlade žene Fedre. Bog Posejdon je na njega, dok se kolima vozio uz obalu kod Trojzena (na Peloponezu), poslao morsko čudovište koje mu je preplašilo konje i mladi Hipolit je smrtno ranjen; Fedra se u međuvremenu ubila.36 Hram boginje Afaje na ostrvu Egina; danas se može videti u svoj svojoj lepoti.37 Pausanija je u 2. veku naše ere napisao vodič po Grčkoj, potanko opisujući spomenike starijeg razdoblja: kada su arheolozi kopali, posebno u Olimpiji, mestu na Peloponezu gde su održavane i olimpijske igre, pokazalo se da su njegova obaveštenja tačna i dragocena.38 Mesto gde su se održavale tajne svečanosti (misterije) posvećene boginjama plodnosti, Demetri i njenoj ćerki Persefoni. Učesnici su tako dobro čuvali tajne da se ni

196

dvadesetak milja levo, stopljena sa obrisima Salamine na severu. Samo naselje protezalo se od Partenona niz obronke Akropolja, prema Agori, Kerameiku i luci. Zlatna granica svetlosti se još pomerila i mom zadivljenom oku se, doduše u veličini dečije igračke, ukazao savršeni Tesejev39 hram. Iz zelenih mrlja sad su izranjale vitke siluete čempresa i pinija, a nebo nad mojom grozničavom glavom rastvaralo se u igri belih, sivih i ružičastih oblaka, i širilo se plavetnilo koje, čini mi se, nigde nisam video. Drhtao sam koliko od hladnog zimskog vetra toliko i od osećanja duboke zahvalnosti što sam i ovamo dospeo. U svom uzbuđenju, jedva da sam posmatrao svet u svojoj neposrednoj blizini, i odjednom sam video da brod polako prolazi pored pravilnog zida od ogromnih četvrtastih blokova – to je bio sam završetak Temistoklovih zidova40 i ja sam bio u Munihionu.41

Shvatićete, draga prijateljice, zašto se prvih trenutaka u luci sećam smušeno i nejasno: sećam se da je kamen mola bio beo i uglačan, zemlja žuta, da je svuda bilo šareno odevenih Turaka, Azijata i Afrikanaca, da su svi glasno vikali. Obala je bila oivičena magazama i brodskim kućištima, a bilo je i udžerica iz kojih se širio za mene tada nepodnošljiv miris. Trebalo mi je dosta vremena – u kojem sam, sasvim beskoristan i nem, sedeo na gatu, da se saberem, i počnem gledati po luci ne bih li ugledao neki hrišćanski brod. Međutim, kako me je Abdulah-bej i upozorio, nije bilo vreme plovidbe i trgovine, ali, priznajem, to me u tom trenutku nije posebno pogodilo.

Istovarivanje ličnih stvari Abdulah-beja i njegove najuže pratnje nije dugo trajalo, a pojavio se i on sam, i obavestio me da ćemo prenoćiti u Pireju, dok kapetan ispita oštećenja na brodu; bej je spomenuo da bi se moglo desiti da neku nedelju ostanemo u Atini kod njegovog prijatelja, dok se more ne smiri – a to se obično dešavalo u prvoj nedelji

danas ne zna tačno kako su te svečanosti izgledale; zna se, međutim, da su i robovi bili pripuštani na njih.39 I do danas najbolje očuvani grčki hram, na rubu atinske agore.40 Zidovi koje su radi odbrane Atine građani podigli posle pobede nad Persijancima, u bici kod Salamine (480. pre naše ere). Protezali su se od Akropolja do Pireja. Posle poraza u Peloponeskom ratu, Atinjani su pod Spartancima morali sami da ih ruše.41 Ratno pristanište antičkog Pireja.

197

marta. Mogao sam se samo radovati ovoj odluci, jer se u tom vremenu morao pojaviti kakav brod za Italiju ili Francusku, a u međuvremenu sam mogao obilaziti sveta mesta.Zaustavili smo se u nekoj vrsti krčme sa sobama, koju zovu han, i bej je odmah u njoj dobio čitav sprat. Bili smo počašćeni hranom koja je, premda jakog mirisa, bila odličnog ukusa, i celo to popodne lutao sam lučkim ulicama, izazivajući opštu radoznalost, i sam zadivljen šarenilom, mnoštvom raznih jezika i odora; to je, bez obzira na opšte sličnosti, bilo ipak sasvim drukčije od italijanskih luka koje sam poznavao, čak i od napuljske. Sve do smrkavanja, tresući se od zime, slušao sam pored nekakve česme jednog pevača u seljačkom odelu, koji je pevao monotonu i izuzetno tužnu pesmu na grčkom, prateći se dosta vešto na instrumentu sličnom lauti, ali sa bar tri puta dužom drškom. Vratio sam se u han uzburkanih osećanja, očajan što ne mogu razumeti jezik koji bih, da je napisan, sigurno pročitao. No, ušavši u toplu sobu, utešio sam se mišlju da bi isti problem imali i Skaliger i Bide42, i posvetio sam se razgovoru sa Abdulah-bejom.

Atina, 7. februar 1780.Najdraža Leonina,već nekoliko dana nisam bio u stanju da uzmem pero u ruke: osećam se kao da sam još na brodu, jer me uzbuđenja svakodnevno kao talasi ba-caju po raznim mestima i po raznim raspoloženjima. No prvo, da Vam opišem okolnosti stizanja u Atinu, dakle ono što se sigurno (za razliku od drugih stvari) oko mene dešava: posle dva dana u Pireju, postalo je jasno da se mora čekati bolje vreme, i Abdulah-bej je sa pratnjom i mnome – krenuo u Atinu, da odsedne kod svog prijatelja. To nije bio zapovednik Atine, kojeg je Abdulah-bej hladno i sa visine pozdravio, na audijenciji kojoj sam i ja prisustvovao, već neki niži oficir, koji je beja dočekao sa velikom srdačnošću, i nimalo uplašen njegovim autoritetom. Meni je ukazana prilična ljubaznost, i čini mi se da imam povlastice gosta u ovoj kući – sopstvenu sobu, poslugu i potpunu slobodu kretanja.

42 Poznati francuski humanisti i poznavaoci grčkog jezika (16. vek); izdavali su mnoge stare tekstove, načinili rečnike i sl.

198

Krenuli smo iz luke ujutro, dok su se oblaci i ledena kiša stalno smenjivali sa suncem i vetrom, stvarajući najneobičnije promene svetlosti i oblika. Jahao sam na začelju, puneći grudi oštrim vazduhom Atike, i snalazeći se polako u nekadašnjem centru sveta. Kako jadno, draga Leonina, izgleda mesto na koje je morao za godinu ili dve doći svaki Rimljanin koji je iole računao sa upotrebom svoje pismenosti! Između luke i Atine, od mesta gde se put uz Temistoklove zidove sreće sa Svetim putem, nešto je obrađenih polja i po koja retka kuća. Na nekoliko mesta, gomile kamenja govore o građevinama koje su nekad postojale, i ja sam, uglavnom uzaludno, pokušavao da se setim položaja i oblika neke od njih. Tu negde, sa leve strane Svetog puta (kad se ide u Atinu) morala se nalaziti Platonova Akademija, a iza Akropolja, na putu za Maraton – odnosno u podnožju Likabeta, morao je biti Likej uvređenog učenika, Aristotela. Kako smo se približavali gradu, koji se ceo slepio na obronke Akropolja, ruševine su postajale češće, i kada se sa moje leve strane ukazao Kerameik, koji sam odmah prepoznao po porušenom ulazu u Sveti put, i pokojem nakrivljenom nadgrobnom spomeniku, oteo mi se glasan uzvik. Istovremeno, sa moje desne strane se ukazao Tesejev hram, tako ugodno i meko postavljen na blagu uzvišicu obraslu zelenilom, čempresima i pomorandžama sa zrelim plodovima, sa bršljanom koji je obavijao poneki stub. Oko njega nije bilo kuća, i on je, jedini ceo i sam, opominjao na veličinu prošlosti. Nikad u mojoj duši nije bilo više skromnosti i poniznosti no u tome trenutku! No samo malo docnije, obuzelo me je osećanje koje je u meni mnogo jače, pravi bes: nije mi ništa pomoglo što sam znao da je budalasta venecijanska vojničina pucala topovima po Akropolju43, ne bi li hrišćanstvu doprinela još kojom turskom glavom; ali toliko sakaćenje forme koja se još nazirala, nisam mogao da zamislim. Ono što je iz Pireja izgledalo kao očuvan hram, iz blizine je pokazivalo ogromnu prazninu po sredini, porušene kolonade, a krova uopšte nije bilo! Kuće, minareti

43 Venecijanski zapovednik Morozini, u sukobu sa Turcima koji su držali Atinu, pucao je topovima po Akropolju; u Partenonu, koji je bio pretvoren u džamiju, bila je turska barutana, koja je od jednog pogotka eksplodirala i nanela nepopravljivu štetu spomeniku. To se desilo 1687. godine.

199

i veće građevine turskih gospodara Atine okruživale su sa svih strana tu otvorenu ranu. Uspinjali smo se na Akropolj sa one strane gde je prilaz najblaži, južne, onako kako i Pausanije preporučuje. Iz uskih ulica sa kanalom po sredini pojavljivale su se građevine na kojima je, uz ciglu ili samo okrečeno blato, provirivao kakav precizno tesan blok zlatnog doba. Na nekoliko mesta, izvirivale su ruke, noge ili glave statua, ubačenih da podupru jadna današnja boravišta. Moj izbezumljen izgled morao je privući Abdulah-beja, koji je zaustavio svog konja i sačekao me da mi kaže kako je mali deo spomenika propao, i kako se od komada, sačuvanih na razne načine, možda može jedanput načiniti celina. To je bio lep pokušaj, ali ja ništa nisam uspeo da odgovorim, a moj izraz lica mora da je bio takav da me je on, izvinjavajući se, ponovo ostavio da jašem sam na začelju. Dok smo se uspinjali, bacio sam pogled na ono što je trebalo da bude Agora, između Tesejevog hrama i Akropolja, i ugledao donji turski grad, sa pijacama i magazama, dve ili tri hrišćanske crkve i mnogo minareta. Ocrtavao se put prema Kerameiku, oivičen kućama, najčešće sa drvenim gornjim spratovima. Tada još nisam poznavao takve kuće iznutra i iskreno sam poželeo, draga moja prijateljice, jedan dobar požar koji bi sve to počistio. I sada se grozim te svoje pomisli, no, na žalost – za tren sam je imao.

Kada je audijencija kod atinskog paše bila završena, imao sam malo vremena da obiđem njegovu rezidenciju. Ona se nalazi u Propilejima, koji se jedva raspoznaju u dozidanim delovima, i pruža se do Erehtejona. Prelepi vitki stubovi prekriveni su drvenom dogradnjom, a na gornjem delu je ono što nazivaju kavezom, gusta drvena rešetka koja ženama dopušta da gledaju svet neprimećene. U dvorištu, koje ne izgleda neprijatno, proširila se stara maslina. Bio sam duboko uveren da je to upravo ona koju je posle prepirke sa Posejdonom zasadila Atena. Sa ivice male fontane, osenčene platanima, gledalo me je jedno mladenačko lice setnog izgleda, sa jedva vidljivim tragovima boje oko obrva i očiju; onaj ko je uziđivao ovo remek-delo u ogradu fontane, bio je barem pažljiv prema njemu – lice je bilo čisto od maltera i kreča, i gledalo je svakog ko bi se nagao nad vodu.

200

Ne bih mogao da procenim koliko je trajao moj prvi dan u Atini, i koliko sam vremena proveo besciljno lutajući, tražeći ne više određeno mesto ili uspomenu, već trudeći se da što manje očajavam nad sudbinom prelepih predmeta. Pogled sa druge strane Akropolja donekle me je utešio, jer se jasno nazirao prostor Dionisovog pozorišta, dalje Hadrijanov slavoluk, hram Zevsa Olimpijskog; sa strane Agore, primetio sam dalje u turskom gradu rimsku agoru, Hadrijanovu biblioteku i mnoge druge, manje razlučene ruševine. Koliko je bedno stanje Atine promenilo moju dušu, razmaženu na negovanim i suviše slavnim italijanskim spomenicima! Nikad kao ovde, mila prijateljice, nisam osetio teret i odgovornost prema vrednijima od sebe, koje je pomelo neumoljivo vreme.

Red je da kažem nešto i o ljudima koji su me tako ljubazno primili. Mislim, Leonina, da bi Vam se unutrašnjost gostoljubive turske kuće dopala – a naročito Vašoj neumoljivoj tetki. Nameštaj je sveden na najmanju meru, svuda ima tekuće vode i zelenila, svetlosti je dovoljno, a ukućani slobodno vreme provode pričajući priče (koje na žalost nisam razumeo), i pevajući neobične ali prijatne pesme. Svi znaju da sviraju i pevaju, čak i neuhvatljivi Abdulah-bej, i kao da ih pesma odvodi u neko posebno raspoloženje, u kome im se oči sjaje. Odeća koju nose, koliko god strana našim običajima, sačinjena je od predivnih tkanina, i udobna za sedenje na niskim sedištima ili na samom podu. Ne dozvolite svojoj tetki da poseti turske krajeve, draga moja, jer ćete posle svi sedeti na podu i jesti prstima!

Atina, 9. februara 1780.Mila prijateljice,mučili ste me cele noći svojim slatkim likom, i navodili moj izmučeni um na snove koje bih se usudio da Vam kažem samo na uvo. Probudio sam se očajan, i shvatio Vašu pojavu kao opomenu: tog dana sam otišao do Eleusine, i vratio se preko File, uživajući u uvek novom pogledu na Atinu.

201

Atina, 23. februara 1780.Draga Leonina,moj boravak u Atini dobija sve prijatnije odlike. Posle svih spomenika koje sam u okolini našao, obišao sam ceo tok Ilisosa, i ležao u novoj travi na mestu gde počinje razgovor između Sokrata i Fedra44. Kada biste znali kako ovo sveto tlo cveta već krajem februara! Sve padine Himeta, i uostalom svaka zelena površina je prekrivena anemonama svih boja između crvene i ljubičaste, plavim nezaboravkom i žutim, belim i ljubičastim krokusom. Siguran sam da o meni ne biste mislili kao o ljubitelju cveća. Da bi stvari bile gore, ja uporno sa sobom nosim hartiju i olovo, i pokušavam da skiciram prostore koje obilazim. Znam da je moja veština u crtanju ograničena na perspektivu i računanje masa, i da daleko zaostaje za Vašom veštinom crtanja cveća i životinja. Skoro da mi je žao što se odlazak približava, jer je sve jasnije da neću naići na hrišćansku lađu. Završavam na brzinu ovo pismo, jer ću se truditi da danas skiciram što je moguće više spomenika na Kerameiku. Prikažite mi se u nekom liku, Leonina, dok sam budan. To je moja molitva za danas.

44 U Platonovom dijalogu Fedar, ovaj Sokratov učenik i sam Sokrat šetaju i pričaju o lepome.

202

O vezi između pisanja pisama i snova

Atina, 24. februara 1780.Mila prijateljice,sinoć sam Vas zamolio da mi se javite, i Vi ste mi uslišili želju! Sanjao sam Vas setnu, u tankoj i dostojanstvenoj antičkoj odeći, i probudio sam se uzvišenih misli i bistre glave. No to nije sve! Krenuo sam, sa nerazdvojnim blokom pod rukom, na Kerameik, po danu koji je neobično odgovarao mome duhovnom stanju – hladnom, jasnom i nadasve mirnom. Obišao sam tržnicu i izašao kod Tesejona, mog omiljenog mesta. Već sam pomenuo nešto o cveću, ali ovo što sam jutros video, prevazišlo je moju novu botaničku razneženost: dokle god oko dopire, do Panove pećine i akropoljskih stena, do Areopaga i Pniksa45 i nadole prema moru, sva je zelena trava bila pokrivena krvavim anemonama, krokusima i nekim raznobojnim cvetovima koje ne poznajem. Postalo mi je jasno zašto su atinski festivali i Antesterije� bili baš u ovo doba, i zašto su se baš krajem februara i početkom marta slavili svi glavni praznici mrtvih. Sedeo sam na stepenicama Tesejona, i činilo mi se da pred mene, u obliku cveća (kako su uostalom stari i verovali), izlaze duše Atinjana, zajedno poznate i nepoznate, i da me blago ali ozbiljno, onako kakva je čitava njihova umetnost, opominju na prolaznost i okvire ljudskih razmera. Na trenutke, zakleo bih se, vodili smo i neku vrstu razgovora. Pre nekoliko meseci, smejao sam se sujeverju svog škotskog prijatelja. Danas, Leonina, razumevam i fatalizam svog turskog prijatelja i čini mi se da razgovaram sa cvećem! Sve to, draga moja pariska Temido, ja stavljam na odgovornost Vašoj duši, koja upravlja mojom svešću i kad spavam.

Kada mi se učinilo da sam postigao potpun duševni mir, krenuo sam preko potoka na Pniks. On je sam pod nerazumljivim ruševinama

45 Brdašce preko puta Akropolja, gde je zasedala atinska skupština: to je bilo poprište demokratskog života Atine.

203

bez arhitektonskih ukrasa, po čemu zaključujem da je na njegovim obroncima bilo naselje, i ako se dobro sećam Aristofanovih Skupštinarki46 to je bio sirotinjski deo grada, u koji je Praksagora pobegla za vreme strahovlade tridesetorice. I ovde je posvuda bilo crvenoglavih Atinjana; tu je mogao živeti Sokrat, sa ženom koju su tako nepravedno napadali47. Sam Pniks, koji Vam se na slikama poznanika Vašeg ujaka mogao učiniti veličanstvenim, zapravo je skromno kameno postolje sa nekoliko stepenica: sav njegov ukras je prekrasan pogled na Akropolj preko puta, kakav je mogao tada izgledati, bez turskog grada koji sakriva oblike. I uopšte, sad kada sam video konfiguraciju tla i spomenike izbliza, čini mi se da su mnoge slike i crteži koje smo hvalili zbog demokratskog sadržaja i dostojanstva ideja, prilično nametljivi i nestvarni prema skromnim i jednostavnim razmerama atičkog tla. Doduše, i pored sve užasne okrnjenosti, dograđene džamije i drugih dodataka, Partenon je daleko najveličanstvenije zdanje koje sam ikad video, ali celina srca ljudske kulture izgleda skromnije, i, moram priznati, daleko prisnije nego što se to čini našim ikonografima. Bilo je već podne kad sam se odlučio da siđem niz strminu prema Kerameiku: svetlost je bila vanredna. Lutao sam po haosu poluzakopanih, oborenih ili nevešto dograđivanih ostataka, izmešanih sa novijim nadgrobnim spomenicima. Svi ružni oblici bili su pokriveni nebrojenim anemonama, i od silne lepote nisam se mogao nakaniti da počnem skiciranje. Iznenada, u oči mi je pao jedan komad keramike, koji je – kao uostalom i mnogi drugi, posvuda po ovim prostorima, virio iz zemlje. I dosada sam nalazio vrlo lepe, često oslikane i ukrašene komade, ali ovaj mi se učinio posebno zanimljivim, i uložio sam dosta napora da ga bez lomljenja izvučem iz zemlje. Bio je to komad belog lekita, i kad sam počeo čistiti njegovu površinu, dah mi je zastao: na njemu se počelo pojavljivati Vaše lice, sa Vašim uvojcima zadignutim na temenu, sa Vašim ramenima, onako kako ste mi se prikazali u snu! Crtež je bio sasvim lak – ono što prijatelji Vašeg

46 U ovoj Aristofanovoj komediji, žene odlučuju da se preobuku u muškarce i navedu skupštinu da izglasa davanje vlasti ženama, jer nisu zadovoljne muškom vladavinom.47 Po predanju, Sokratova žena Ksantipa bila je oštre naravi i jezika; međutim, nikakvi podaci iz izvora to ne potvrđuju.

204

ujaka nikako nisu uspevali da dosegnu, ali je na žalost komad bio odlomljen na mestu gde bi počinjao Vaš struk. Setno ste povili glavu na jednu stranu, a iznad nje, retkim i malim slovima, bilo je zapisano LEONT48: pročitavši i to znamenje, ruke su mi se počele tresti, i komad je ispao iz njih. Je li to bila užasna opomena nekog božanstva, ili samo slučajnost, ili je sve proizvod moje namučene mašte! No komad je ležao na zemlji, i oči me nisu varale – to je bio Vaš lik, slikan smeđom konturom na beloj podlozi, i Vaše ime – ili bar njegova najbliža grčka varijanta, Leontion. Bilo mi je suđeno da budem rastavljen od Vas i da u Atini sretnem duh nekakve devojke koja je izgledala kao Vi i zvala se kao Vi! Ostao sam na Kerameiku sve do zalaska sunca, a onda sam teškim korakom krenuo natrag u gostoljubivi dom na Akropolju, noseći svoju najveću dragocenost na grudima.

Atina, 27. februara, 1780.Mila prijateljice,u nekoliko poslednjih besanih noći, preživeo sam u mukama sve nevolje koje ste mogli imati otkako smo rastavljeni. Tek noćas sam imao miran san, i počeo sam da tumačim čudesno nalaženje Vašeg lika onako kako bi mnogo više odgovaralo nekoj filosofskoj – da ne kažem kandidovskoj – prirodi nego meni. Možda je to delo ovih umirujućih krajeva, ili lokalnih duhova, no učinilo mi se najednom da je pojava Leontiona znak da se mogu nadati da ste u životu i zdravi i, bez obzira kakve bile prilike u kojima bih Vas mogao naći (ako se ikada vratim), da bih mogao računati na neki delić Vaše naklonosti. A ima li za mene boljeg izgleda? Ako se ikada ponovo nađemo, neće me ni deset Vaših muževa sprečiti da zatražim Vašu ljubav, niti da se za sve preostalo životno vreme posvetim saobraćanju sa Vašom dušom!

48 Pišući po kamenu ili keramici, stari Grci su skraćivali reči kad se to moglo; najlakše je bilo sa imenima.

205

Atina, 1. mart 1780.Draga Leonina,koristim poslednje dane boravka u Atini da posetim i skiciram sve što uspem; koristim takođe i dobro stanje svoga duha, koje bih po starom običaju mogao objasniti vežbanjem na čistom vazduhu ili nekom drugom razumskom besmislicom, ali ga sada bez oklevanja tumačim blagotvornim dejstvom Vaše duše. Sinoć sam imao jedan od najdužih razgovora sa Abdulah-bejom, i poverio mi je svoju želju: ako ne naiđemo na neki hrišćanski brod do Carigrada, koji je poslednja stanica, obećao mi je da će sam opremiti brod i poslati me u Francusku, samo neka sa sobom povedem njegovog mladoga sina. Želja mu je da njegov naslednik upozna ljude i svet koji on nije uspeo da vidi, i da po povratku bude upoznatiji od ostalih sa svetskim širinama van Bosfora. Želja mi se učinila izuzetno plemenitom i korisnom, a nisam propustio da se ovom izuzetnom čoveku zahvalim za dosadašnja dobročinstva. Neobično je to, draga prijateljice, kako sam sa Abdulah-bejom, pored svih razlika i suprotnosti, prešao od međusobne podozrivosti do poverenja i uživanja u razgovoru. Od njegove prvobitne hladnoće i osornosti veoma je malo ostalo, i sve prijatne osobine, koje se u društvu zavidljivaca ne smeju pokazivati, preda mnom se pokazuju baš kao i atičko cveće na samom kraju zime. Ne mislite, Leonina, da sam zaboravio na sior Foskolove snove o oslobođenju Grčke od Turaka, niti da mi krv ne uskipi svaki put kad ugledam unakaženi Partenon (a to je više puta dnevno). No to nikako ne sprečava da podelim ljudske osećaje sa osobom dostojnom poverenja, i nijedanput prema Abdulah-beju nisam osetio odbojnost samo zato što je Turčin.

Pirej, 3. mart 1780.Drago biće,pripremamo se za odlazak. Vreme je blago, povremeno pada kiša, a po obroncima između Atine i Pireja cvetne orgije su u punom jeku. Opraštam se od grada koji je toliko pomutio moju dušu i ispunio je novim osećanjima, i skloniji sam pobožnom ćutanju no opisivanju svojih utisaka.

206

Na moru, 4. mart 1780.Mila prijateljice,prošli smo, po umerenim talasima, pored vitkog Posejdonovog hrama na južnom kraju Atike, i izašli iz Saronskog zaliva. Već na samom ulasku u otvoreno more dočekali su nas veliki talasi i, stojeći na palubi, osetio sam odjednom ogromnu zebnju: pretpostavljam, Leonina, da nikuda niste plovili, no bojazan je bila toliko jaka, da sam ceo dan proveo napolju, posmatrajući horizont, i brinući šta je sa Vama.

Na moru, 8. mart 1780.Mila prijateljice,plovili smo prvo između Keosa i Kitnosa, i zaprepastio sam se koliko ova ostrva, bar sa daljine, izgledaju pusto i neobrađeno. Abdulah-bej je potvrdio moju sumnju, rekavši mi da za to krivi tursku vlast i nesigurnost na morima. Vi verovatio ova imena zamišljate onako kako ih kod nas slikaju – zelena, čarobna ostrva; to, međutim, nije više Kitera, koja je zaista zelena i podobna slikarskim snovima. Ovo su Kikladi, suva žuta leđa što se uzdižu iz mora, sa napuštenim žitnim terasama. Doduše, kada smo docnije plovili kraj Sirosa, Abdulah-bej me je obavestio da je ostrvo bogato i napredno.

Na moru, 9. mart 1780.Mila prijateljice,čudim se što mi je glava još na ramenima, a rukopis još na brodu posle noći koju smo proveli boreći se da nas bura ne baci na južni rt ostrva Tinos. U ranu zoru, međutim, vidik je bio neverovatno jasan, i na samom južnom rubu tog čistog horizonta video sam majušni obris ostrva Delos49. Šteta što nas bura nije bacila južnije!

49 Sveto ostrvo Delos je mesto rođenja boga Apolona i njegove sestre Artemide, zaštitnice životinja i boginje lova. Na njemu u staro doba niko nije smeo da se rodi ni da umre, pa su porodilje i samrtnike prevozili na susedno ostrvo. Na njemu su danas ostaci i mnogi spomenici antičkog grada.

207

Na moru, 11. mart 1780.Mila prijateljice,odmakli smo se od svih obala i ostrva, i nekoliko dana ću samo naslućivati gde se nalazimo. Zašto sam, najdraža Leonino, cele noći imao neprijatne snove o Vama, i opet se pribojavao za Vašu sigurnost? Odakle mi pomisao da biste mogli biti na moru? Odakle mi osećanje da nas u ovome trenutku deli veća daljina nego ikad? Jesu li moja pisma zaista postala sporazumevanje među nama?

Na moru, 15. mart 1780.Mila prijateljice,približavamo se Lemnosu. Prethodnog dana sam zabavljao Abdulah-beja mitološkim pričama o ostrvu.50 On se sa svoje strane toliko oslobodio da razmenjujemo šale i ironične sklopove kao da smo drugovi sa studija. Iznenadio me je svojim oštrim zapažanjima u vezi sa mitovima. Ona bi se posebno dopala Vašoj tetki (kao i Abdulah-bej u celini, siguran sam), a Vaš ujak bi ih svrstao u „prirodnu kritiku”.

Lemnos, 18. mart 1780.Mila prijateljice,čarobnost ostrva na kome se prepliću kulture dva kontinenta je zaista izuzetna. Za razliku od Atine, koja kao današnji grad zaista čami u uglu novoga sveta, Lemnos je pun života i uzvika, skromne radnje su na sve strane, krcate robom iz ovih, ali i iz udaljenih krajeva. Abdulah-bej je poslao svoju svitu da kupuje tkanine, ulje i slatkiše za svoje žene, tvrdeći mi da su cene povoljnije a kvalitet bolji nego u Carigradu. Tako sam ponešto saznao i o stanju tržišta u ovome kraju, i skoro da sam osetio – po prvi put u toliko meseci – kao nezgodu nedostatak novca. Moja uznemirenost u vezi sa Vama iznenada je nestala – možda ste

50 Za ostrvo Lemnos, vulkanskog porekla, vezane su legende o bogu-kovaču Hefestu, i o avanturama Argonauta u njihovoj potrazi za zlatnim runom; po još jednom popularnom mitu, Lemnošanke su oterale muškarce sa ostrva, zavele svoju vlast i smrću kažnjavale muške pridošlice.

208

negde pristali – a pojavila mi se nova slika – mog škotskog prijatelja! Kako je čudnovat tok naše svesti!

Na moru, 20. mart 1780.Voljena Leonina,prolazimo pored Teneda, koji ostavljamo na jugu, i pored Imbrosa, koji je sasvim blizu broda nadesno. Iza toga, na kopnu, morala bi se nalaziti legendarna Troja, premda su Vam poznati stavovi da ona možda uopšte ne postoji. Pričao sam sa Abdulah-bejom o Homerovim epovima, i opet se pokazao kao pristalica suvog racionalizma. Gde je ovaj Turčin naučio da tako razlaže, draga prijateljice, ne bih Vam umeo odgovoriti. To je, uostalom, još jedan dokaz o univerzalnosti ljudskog duha, i pokazuje koliko su zapravo male razlike između različitih načina vaspitanja i različitih uslova života. Znam da ćete mi protivsloviti, i unapred uživam u vatrenosti Vašeg dokaza i drskosti Vaše želje da trijumfujete u diskusiji. A onda bacam pogled na komadić keramike, i vidim Vaš setni i tužni lik, tako različit od onoga koji mi je znan!

Draga Leonina,ulazimo u tesnac u kome se nalazi turska prestonica. Na Abdulah-bejovom licu primećuje se mala promena – on opet postaje suvereni gospodar, čovek svestan svog visokog položaja, ali njegov stav prema meni nije ništa drugačiji. Nadajmo se najboljem rešenju i ispunjenju svojih želja.

Ovim završavamo navode iz pisama viteza od Gijminoa, i čitaocu se ostavlja da sam povuče vezu između pisama i snova. Doduše, to nije jedini spis koji je marljivi vitez vodio na putovanju sa Abdulah-bejom: Leon je opisivao, vrlo detaljno, sve krajeve, i naročito spomenike koje je video, i svoje spise propratio mnogobrojnim crtežima, skicama, planovima, shemama i komentarima, merenjima, proračunima i zaključcima o mogućnosti rekonstrukcije. Takođe je vodio zapise

209

o turskom načinu života i turskoj upravi i administraciji, vodeći se obaveštenjima Abdulah-beja. Ukratko, duh viteza od Gijminoa je davao i dalje vanredne dokaze svoje neuništivosti i plodnosti, a njegova čvrstina oplemenila se znatnim širenjem vidika koje je ovo putovanje i bogatstvo razgovora sa prijateljem Turčinom otvorilo.

Vispreni čitalac će već naslutiti da iznošenje stanja duha viteza od Gijminoa može nagoveštavati mogućnosti poređenja sa nekim drugim životnim situacijama, koje pisac neće kasniti da iznese u narednim poglavljima. Zaista, sudbina žuđene žene, kojoj se sa toliko novih i snažnih osećaja obraća vitez od Gijminoa, zaslužuje da bude detaljnije iznesena. Stoga će vitez od Gijminoa sada morati da bude ostavljen u neizvesnosti, da bismo se vratili nekoliko meseci unazad, i podsetili se događaja u kojima smo ostavili nežni predmet vitezovih želja.

Ako je dozvoljeno još koji trenutak zadržati pažnju dobrohotnog čitaoca, pisac bi želeo da kaže i to, da dvoje junaka smatra podjednako važnim, a lepote njihovih duša i promene u njihovoj volji i uverenjima na posebne načine poučnim za svakoga: u ovoj povesti, svako su mladalačka, premda u znanju iskusna duša čitaočeva, iskusna i skoro nepogrešiva duša čitateljke i najzad – nezgrapna, premda dobrohotna i zanatlijska duša piščeva. Njih će, naime, duh ove knjige pokušati da pouči i zabavi. I u to ime, vratimo se vrsnom francuskom linijcu „Evropin bik“ koji je jednog maglovitog novembarskog jutra isplovio iz Dijepa, noseći progonjenu groficu od Šavinjola u Novi svet51, u pratnji vernog Đakomina i novog poznanika, generala de Lafajeta, neočekivanog spasioca na putu iz Pariza.

51 Novi svet, naziv za Ameriku.

210

DRUGI DEO

211

GlaVa VII„Evropa i bik“ – Komedija naravi – Matildina

sudbina – Otmica – Zakoni trgovine52

Oh, jadna ženo!Da grdne i teške nesreće tvoje!I kuda da kreneš? Gde glavu da skloniš?U kojoj ćeš kući, u kojoj ćeš zemljispasenje da nađeš od nevolje svoje?(Euripid, Medeja)

... njegov saveznik Seminol, odiše radošću, ljubavlju, zadovoljstvom. Hod mu je čio, pristup otvoren i vedar. Govori mnogo i tečno; jezik mu je milozvučan i lak.(Šatobrijan, Atala)

52 U prvome delu u fusnotama su napomene koje mogu da posluže čitaocima za brzo snalaženje. One su nužne za istorijski kontekst. U drugome delu je ta potreba manja, pa fusnota nema. Za sve što mi se činilo potrebnim objasniti u oba dela, napravila sam mali spisak manje poznatih reči i izraza na kraju romana. Sva ova objašnjenja bila su nekada namenjena ciljnoj publici, mlađim čitaocima. Možda su sada jos potrebnija? Što se tiče skrivene ciljne publike, večno mladih, njima i moje naivno učiteljevanje može biti zabavno.

212

Evropa i bik

Razlozi koji su nekoga terali da u poznu jesen prelazi Atlantik morali su biti dobri i jaki: general de Lafajet je imao stotinu teških zlatnih razloga, jer je upravo toliko poluga iz državnih trezora nosio američkim obveznicima. „Evropin bik“ bio je zapravo pažljivo opremljen upravo za ovaj poduhvat, koji je trebalo da potvrdi nedavni francusko-američki sporazum. O tome, naravno, ni Leoninini rođaci ni ona sama nisu ništa znali, a kapetan, zamoljen da primi i druge putnike, bio je primoran na pristanak, jer bi drugačije izazvao suviše veliku pozornost. Tako je Leonina putovala uz pomoć omrznutoga kralja, koju je sprovodio čovek koji će, sa svoje strane, rado i mnogo učestvovati u njegovom svrgnuću. Stoga nikoga nije trebalo da iznenadi snažna pratnja generala de Lafajeta, koja je sa lakoćom razjurila Šavinjolove najamnike: ona je bila namenjena mnogo opasnijim mogućim susretima.

Nešto smo napomenuli o Lafajetovom zadovoljstvu kad je primetio da ono što je u tami kola izgledalo kao mladi advokat, zapravo postaje zanosna mlada dama na dnevnoj svetlosti.

Gospođica Dartoa je upotrebila površno prerušavanje u žurbi pred bekstvo, i time, prvog dana na brodu, pružila generalu de Lafajetu, ili kraće Žilberu, neka neočekivana zadovoljstva. Jesenji vetar brzo je razvio ispod niskog trorogog šešira mnogobrojne uvojke zlataste kose, čakšire do kolena i crne čarape uz listove otkrivale su oblike koji su Lafajeta naterali da više puta promrmlja „božanstveno, božanstveno“, a bluza sa žaboom je, takođe zahvaljujući neuviđavnom vetru, otkrivala poprsje koje je bilo utoliko privlačnije ukoliko se bolje skrivalo od pogleda. Da budemo sasvim precizni, u svakome salonu i na svakome balu Lafajet je mogao videti mnogo više izloženih ženskih čari: no tajanstvenost ove pojave, bledilo i

213

patnja na licu mlade žene činili su Leoninu daleko privlačnijom jednom rafiniranom – i zašto to ne bismo rekli – prilično razmaženom ukusu kakav je bio ukus markiza Žilbera de Lafajeta. No, budimo pravedni prema ovome mladom čoveku: Lafajet je svakako bio čovek ideje, jer drugačije ne bi prelazio nebrojeno mnogo puta Atlantik i u blatnoj Pensilvaniji stavljao na kocku svoj život. On je bio hrabar, dosledan i uspešan, i imao je sigurnost ljudi kojima sreća pomaže. Sa druge strane, lov na ženska srca nije bila manje uspešna disciplina u kojoj se mladi general vežbao, i pomisao da će sa lepom, i nadasve tajanstvenom ženom biti bar šest nedelja na istom brodu, ispunjavala ga je ogromnom radošću.

Žilber de Lafajet je već uveliko bio oženjen, od svoje šesnaeste godine, a bio je samo koju godinu stariji od Leonine. Njegova supruga, Adrijen de Noaj, imala je četrnaest godina kada se udala za odličnu priliku – siroče sa ogromnim nasledstvom. Njena porodica nije bila manje bogata, i brak je dogovoren, a deca su posle venčanja držana skoro dve godine odvojeno. To su one plemićke navike koje je Petala toliko prezirala... Žilber, premda je već imao dete sa Adrijen, nije posebno mario za svoju mladu, povučenu i vernu suprugu. Tek mnogo godina docnije, u okolnostima punim opasnosti za oboje, Lafajet će postati svestan vrednosti svoje supruge. Uostalom, ona je bila ta koja je uređivala njegove finansije i odobravala sve njegove plemenite darove i pomoć revoluciji, kao i borbu protiv robovlasništva. Zasada, u ranim i burnim godinama, revolucionarni američki general se u privatnom životu ponašao kao francuski markiz: imao je mnoge ljubavnice i dobro se provodio. Vreme u kojem je živeo davalo je povlašćenima mnogo slobode: recimo, surovo otvoreno, da je Lafajet tražio “srodnu dušu” odnosno stalnu ljubavnicu, koja bi upotpunjavala njegov život. Kako je to bio običaj, ljubavnice uglednih nisu bile prezrene – naprotiv, bile su važan deo društvenog života plemstva. Porodica Leonine Dartoa, sa svojim pedagoškim nazorima, bila je pravi zbor čudaka za takav svet. No od razmaženog plemstva ih nisu razdvajala ograničenja ili neki tvrdi moralizam, naprotiv: razdvajalo ih je mišljenje o pravednosti i jednakosti. Leonina se, dakle, ne bi

214

nimalo užasnula od ljubavne veze koja ne bi uključivala brak, jer za nju je osnova veze bila ljubav. Hoće li to biti na ispitu u odnosu sa Lafajetom?

Sada je Lafajet posmatrao dijepsku luku sa sivim kućama i vratima i prozorima obojenim u tamno crveno ili zeleno kao što bi gledao neko Fragonarovo platno, i nesvesno se osmehivao pomišljajući kako je njihov prvi susret propraćen njegovim herojstvom, i kako ne može biti boljeg početka od tog. Doduše, gospođica, koja mu se zahvalila najbiranijim rečima, bila je u pratnji mladog čoveka koji je, po nevoljnom Lafajetovom priznanju, bio neporecivi primer uzorne muške lepote, i koji je sada, dok je unosio stvari sa mola, bacao prema Lafajetu nimalo prijateljske poglede. Lafajet srećom nije razumevao tihe italijanske kletve, a Đakomino ih je izgovarao unapred, ne sumnjajući ni jednog trenutka u pravi smisao pogleda ovog nalickanog gospodina. I dok tako, ne znajući, Lafajet guta stotog guštera u Đakominovim kletvama, a Leonina, nesvesna pogoršavanja odnosa među putnicima „Evropinog bika“, upućuje Dijepu poslednje suzne poglede, obratimo pažnju na njenog novog oslobodioca i saputnika. Reći da je Žilber de Lafajet bio odeven pažljivo pola je laži, čiji je drugi deo da je bio odeven elegantno: de Lafajet je bio odeven sa vrhunskom otmenošću, i svaki deo njegove opreme govorio je o prethodnoj osmišljenosti celine: nosio je crni ogrtač, nemarno nabačen na ramena, da pokaže mekoću vunene tkanine; ispod njega, kaput boje šljive, od mat svile sa reljefnom šarom krinova u istoj boji; istim takvim pervazom, samo neznatno sjajnijim, bio je oivičen ceo kaput, i duž toga se pružao skoro nevidljiv srebrni širit koji je finoćom otkrivao venecijanske ruke. Srebrni lanac, približno slične izrade, pružao se u sedam niti do nevidljivog džepa na prsniku, koji je bio sašiven od golubije sivog satena, i sav izvezen krinovima, istovetnim sa onima na kaputu, i u istoj boji; talasi najfinije čipke iz Kalea padali su iz otvora prsluka i iz rukava kaputa, i svojom belinom činili najlepši kontrast za Lafajetovu glavu koja je, kao što se sećamo, imala onaj sanjalački i neznatno priglup izraz muškarca u lovu. Ne bismo želeli da Lafajetu načinimo bilo kakvu nepravdu: on je bio visok, premda

215

ne previše, uspravnog držanja i naočit, riđokos i zato sklon puderu u kosi, koji je ublažavao prirodnu boju; sa njegovog pravilnog ovalnog lica sijala je blagost; to lice, koje je odavalo život bez velikih napora, moglo je prevariti čoveka, jer je Lafajet jednostavno bio čovek koji napore lako podnosi. Njegov nos bio je tanak i sasvim malo orlovski, usne osećajne i pune, oči krupne i tamne, oivičene jako gustim trepavicama – ukratko, Lafajeta je mogla kao glavnog junaka zamisliti svaka gospođica koja je vlažila maramice nad sudbinama omiljenih romana tog doba, nad raznim Dafnidima i Klorindama, Amintama i Galatejama. Njegova lepa prilika stajala je na palubi sve dok se nije smrklo, a zatim se povukao u svoje odaje, sanjajući tajanstvenu neznanku.

Ujutru je „Evropin bik“ isplovio po mirnom moru i magli. Stojeći na palubi, Leonina je očiju punih suza ispraćala obale slatke Francuske.

Naš čitalac zna dovoljno o plovidbi Atlantikom da bi se pisac osećao sasvim lagodno, ili odnosio neodgovorno prema pojedinostima putanje ili načina života na brodu. Zna vrlo dobro da su brodovi, posebno na nestabilnom vremenu, skretali prilično južno, skoro do Antila, i onda se uz obalu penjali do Njujorka, odnosno do Rod Ajlenda, gde su obično ostajali brodovi namenjeni pomoći pobunjenicima protiv Engleske. Jedna druga flota, predvođena Rošamboom, imala je da se tamo uputi samo mesec dana docnije; Lafajet je zapravo stizao krišom, kako novac namenjen mladoj republici ne bi bio izložen opasnostima usput. U doba o kome govorimo, zlatno doba gusarstva bilo je već prošlo, a u svakom slučaju doba velikih družina i gusarskih flotila. Pojedini nepopravljivi pljačkaši još su se pojavljivali u pojasu između obližnjih ostrva i današnje venecuelanske obale, ali se nisu usuđivali da napadaju tako žive morske puteve kakvi su glavni putevi prema Severnoj Americi. Bilo je, doduše, drugih opasnosti: dok su gusari sa tropskih ostrva još uvek predstavljali opasnost za španske brodove, u američkim vodama su se mogli sresti engleski bojni brodovi, a u floridskim lagunama su vrebali odmetnici svih vrsta, ne hajući za ratove koji se vode. Lafajetova odluka da neupadljivo putuje,

216

ali sa vrhunski uvežbanom posadom, mogla je biti veoma pametna, jer Englezima nije bio interes da presreću usamljene francuske brodove. Sa druge strane, upravo je usamljeni brod mogao privući floridske odmetnike, te je Lafajet temeljito obrađivao sa kapetanom mape i brodske instrumente.

Život putnika na brodu mogao je imati dva oblika: ukoliko se na brodu pojavi bolest, pakao je bio neizmeran, a ukoliko je nema, pakao je bio podnošljiv. Mali broj putnika i brižljivo održavanje spaslo je „Evropinog bika“ od neizmernog pakla; ali ostao je onaj podnošljivi. Atlantik je neprekidno nemiran i opasan ujesen i zimi, i život na brodu se uglavnom ograničava na ležanje u mreži i neprekidno moljenje da milostiva božanstva najzad uzmu dušu. To se upravo i desilo polovini putnika na brodu, dvema francuskim porodicama. Ostali, pre svega Lafajetovi vojnici nisu mnogo primećivali nevolje. Lafajet je bio stari morski vuk, kojeg ni najveći talasi nisu mogli sprečiti da ujutro po sat vremena razmišlja koju će košulju složiti sa kojim kaputom. A što se tiče gospođice Dartoa, zbog dubokog očajanja i potpune prepuštenosti unutarnjim burama, ona je bila na spoljne uslove skoro neosetljiva, i mornari su je po svakom vremenu mogli videti kako posmatra pučinu, kao da na njoj nešto traži, i kako gracioznim pokretima, izbegavajući zamke na palubi, dopušta da se vetar igra njenom kosom. Ova neosetljivost na nepogode imala je i svoje dobre strane: njeno bledilo postepeno je prešlo u zdravu boju, i rumenilo se pojavilo na njenim obrazima. No, sa druge strane, Leonina je za prve dve nedelje putovanja progovorila svega nekoliko rečenica, i to uglavnom sa svojom služavkom, koja je nemoćno ležala, i Đakominom, koji je u mislima i dalje hranio Lafajeta gušterima i svaki put izračunavao težinu i vrednost njegovih lanaca, satova, prstenja i pucadi. Čitalac će se začuditi što toliko vremena Lafajet nije pokušao da progovori sa privlačnom vizijom – ali on je, pored sveg nakinđurenog izgleda, bio čovek koji je korisno i prijatno odvajao od neophodnog, i, pošto je pažljivo obavio sve pripreme i provere na brodu, rešio je da ljupkoj neznanki priđe tek kad je sve bilo gotovo, odnosno u trećoj nedelji putovanja.

217

Leonina je bila vaspitana da uživa u razgovoru i ljudima, i bolna epizoda sa Šavinjolom nije mogla to sasvim izbrisati. Ono što ju je mnogo više mučilo, bilo je to što je bila sigurna da je sama kriva za Leonovu neizvesnu sudbinu, čije ponore nije smela ni da zamisli. Da bi njen duh preživeo, bilo je potrebno da mu neko pomogne, i to je, i ne znajući, bio Žilber de Lafajet. Bio je on isuviše pametan i iskusan da mladoj ženi priđe nametljivo ili da iskušava njeno strpljenje. Blagost, ljupkost i duhovitost činili su ono što sumorni talasi Atlantika nisu mogli – celili su Leonininu dušu ne izazivajući u njoj nikakvo zadovoljstvo zbog pažnje privlačnog mladog čoveka, niti bilo koje slično osećanje koja ume da obuzme, a često i da snizi ženske duše. Leoninina otvorenost, odsustvo koketerije i neprikrivena radoznalost bili su za Lafajeta iznenađenje koje ga je duboko dirnulo. Već posle prvih razgovora, koji su pokazali koliko je mlada žena obrazovana, radoznala i zabavna, Lafajetova osećanja su se počela burno menjati, i on je sve više bio opsednut mišlju da otkrije šta skriva misteriozna begunica, zašto je pobegla iz Pariza u kojem je Lafajet dobro znao koliko je mogla uspeha imati, i krije li se u njoj neki razlog koji sa obrazovanošću i duhom ne mora imati nikakve veze! Leonina je sa blagošću otklanjala svaki nagoveštaj razgovora o svome poreklu, prošlosti ili namerama u Novom svetu, a Đakomino je prešao na skakavce, ali Lafajet, dovoljno pametan da ne pretera, sebi je svečano obećao da će otkriti njenu tajnu. Tako je najteži deo putovanja prošao za Leoninu u razgovorima kakve je vodila i u Parizu, samo što je umesto nekadašnjeg žara i vatre sada razgovarala mirno i sabrano, shvatajući kako lepršavost i relativnost dokazivanja ne mogu pokriti gvozdene životne činjenice. Nije ni slutila u kolikoj su meri ta njena laka prepuštenost i melanholija zanele generala.

Sredinom pete nedelje, sunce se po prvi put pojavilo, najavljujući trope, talasi su se smirivali, a blag povetarac je izmamio i ostale izmučene putnike na palubu. Lafajetu je nova klima sasvim pomutila čuvstva, i on se opijao mišlju kako u Novi svet nosi dosad najdragoceniji teret. Oni koji su uživali u Ovidiju, setiće se kako je opisan beli bik koji nosi

218

Evropu, i setiće se njegove umilnosti, nežnosti i nemuštog iskazivanja ljubavi. U svojoj mašti, i Lafajet se odavao takvom milju, sanjajući kako će dolazak u Novi svet, sa ugledom i slavom koju je tamo uživao, načiniti od njega neodoljivog Jupitera.

Možda je to bio uticaj sunca, koje je svetlosnu osobu, kao što je bila gospođica Dartoa, uvek vraćalo čvršćem razmišljanju, ili je njeno raspoloženje u poboljšanju uvek nosilo onu oštrinu koja nije lišena zrnca ironije, no ona je sada, sa velikim iznenađenjem, utvrdila da se Žilber de Lafajet nadnosi nad nju sa uzdasima i nežnim pogledima, i u njenim se očima, posle toliko vremena, zapalila opasna vatra koja je značila caveat udvaračima. Tako je Lafajet imao da spozna i druge strane njenog višestranog karaktera, i ako kažemo da je sada sasvim poludeo, bićemo najbliže istini.

Ukazivali su se niski vrhunci malih Antila, kad je jednog sunčanog prepodneva Lafajet ugledao predmet svojih želja kako u haljini smaragdne boje sedi na gomili užadi i crta.

– Teško bih mogao zamisliti lepši motiv, reče on sedajući kraj Leonine.

– Na šta mislite? upita gospođica Dartoa, pažljivo zaklanjajući crtež.

– Na vas, naravno, glasio je spreman odgovor.

– Vrlo bih teško mogla crtati sebe bez ogledala, odgovori Leonina. – No ne mogu vašem komplimentu pobiti spremnost i umesnost. Potiče li on iz nekog ličnog jevanđelja?

– Lepota je uvek bila moje jevanđelje, reče Lafajet utrkujući se u bezbožništvu. – No misao nije bila ta; verujem da sve što vi radite mora imati vaš lik, pečat vaše duše.

Leonina mu uputi jedan brz i kos, i – no, recimo iskreno – jedan sasvim đavolast pogled. Zatim skloni ruku sa crteža, i zaprepašćeni Lafajet,

219

umesto obrisa Antila kojima se nadao, ugleda kroki dva ljupka zeca na travnatom obronku.

– Ne znam za vas, reče Leonina, – ali za mene je pravo uživanje da me neko uporedi sa tako ljupkim, korisnim i blagim životinjama.

– Leonina... započe Lafajet.

No u tome trenutku, sa katarke se začu krik stražara:

– Nepoznati brod sleva! Svi na mesta!

Bez ikakvog oklevanja, Lafajet zgrabi gospođicu Dartoa za ruku i povuče je prema kajiti. Njegovo lice je otkrivalo odlučnost, i Leonina je bez reči ispunjavala njegovu volju. Njegov zapovednički genije bio je u trenutku toliko vidljiv da su se na samu njegovu pojavu obavljale još na početku putovanja predviđene radnje, a Đakomino, koji ga je nemo mrzeo iz dana u dan sve više, javio se među prvima da brani brod, ukoliko to bude potrebno.

Uzbuna je, po svemu sudeći, bila opravdana. Brod, veliki linijac sa četiri katarke, brzo se približavao, i uskoro su putnici „Evropinog bika“ shvatili da je reč o engleskom brodu, što nije nimalo popravilo njihovo raspoloženje.

Čekalo se u tišini, jer su bili sporiji i u manje pogodnom položaju, a onda tišinu odjednom naruši reski Lafajetov glas, koji je izdavao naređenje da se svi njegovi vojnici presvuku i odlože oružje. Uskoro je oružje posakrivano među užad, u procepe između greda, iza vrata kabina, i brod je dobio bezazlen izgled trgovačkog transportera. Lafajet je, sa svoje strane, izvadio iz džepa kaputa srebrnu lulu i zatražio stolicu na mostu.

Sa „Ponosa Plimuta“, približavajući se, mogli su da vide upravo ovakvu sliku: posada obuzeta poslovima, kapetan na mostu, i neki

220

bogati putnik koji sa njim puši u dokolici. Koliko je ta slika mogla da prevari Engleze, ostalo je da se utvrdi. Engleski komandant je dao znake da će pristati, i odgovoreno mu je povoljno. Naročito se veselim mahanjem i znacima radosti isticao luksuzni pušač.

Već dvadesetak minuta kasnije, pljuskanje uz bok lađe nagovestilo je da su Britanci stigli u posetu.

221

Komedija naravi

Ličnost koja je, u tesnom crvenom mundiru i sa čipkama sumnjive čistoće stupila na palubu „Evropinog bika“, teško dahćući od uspona, zaslužila je da se opiše iz nekoliko razloga: prvo, bio je to sam kapetan „Ponosa Plimuta”; drugo, igraće važnu ulogu u neposrednom toku događaja, i treće, čitalac na stranicama ovog romana još nije sreo toliko ružno biće. Kaletan Šortejl bio je nalik na žabu slabo prilagođenu zemnim uslovima. Struk i vrat bile su nepoznanice na njegovom telu, a srednji deo je odavao dimenzije druge faze samohvalisanja Lafontenovog žapca. Iz ramena je izranjala široka glava velikih ustiju, kojima je neprekidno mljackao, sa očima koje su izgledale sposobne da sagledaju krmu i pramac istovremeno, ali veoma teško predmet ispred sebe. Ono što je nedostajalo na glavi, koju je pokrivala naročito nalickana perika, raslo je u žbunastim obrvama ove zanimljive pojave. Na sve to dolazilo je još par preterano dugačkih ruku i preterano kratkih nogu, i time bi spoljni opis bio završen, pre nego što izazove probavne smetnje; ali je kapetan Šortejl imao i dušu.

Načitani čitalac će se setiti koliko je, u doba koje opisujemo, rasprostranjena bila pojava da svi koji nekamo putuju o tome i pišu – uostalom, nedavno je čitalac imao pred sobom neke zapise jednog elegantnog pera, onog koje je pripadalo vitezu od Gijminoa. Kapetan Šortejl, međutim, pripadao je većem broju pisaca uspomena, putopisa, dnevnika i memoara, tačnije rečeno onima koji nemaju mnogo šta da kažu, i kao po nekom pravilu, tim više pišu. On je, u službi Njegovog visočanstva, obilazio zapadnoindijske kolonije, i do vremena u kojem smo ga upoznali, on je kao nadzornik plovidbe već obišao najveći deo američkog sredozemnog mora, i usrećio svoje retke čitaoce nizom opisa u kojima su svi domoroci bili uplašeni i priglupi, padali na kolena pri samom pomenu imena Njegovog veličanstva, davali bisere za stakliće, i najčešće već posle

222

nekoliko dana postajali dobri anglikanci. Pisac ovih redova, na žalost, nema podataka o daljem toku života kapetana Šortejla, i lično bi voleo da ga je zaštita Imperije dovela na obale Tasmanije, ne bi li proverio pojavu sa staklićima: Antilci su očigledno bili slaba mera nebesne pravde za njega. U ovome trenutku, kapetan je obilazio vode istočno od Tobaga, sa zadatkom da presreće francuske brodove, zbog osnovane sumnje da će se, posle nedavnih dogovora Luja XVI i američkih pobunjenika, u tim vodama pojaviti pošiljka pomoći u novcu. Čitalac već zna da je vrli kapetan stupio na pravi brod.

Kapetan je, dakle, stupio na palubu „Evropinog bika“ i davao je kratke i odsečne naredbe svojim vojnicima, ne bi li svoje sagovornike uplašio što više pre svakog razgovora. Lafajet je bio dovoljno pametan da u beskonačnost pusti obred bez ometanja, i tek kad su svi vojnici već po drugi put bili na svojim mestima, a kapetan crven kao kuvan rak od vikanja, on se elegantno podigao iz naslonjače i sa blesavim osmehom se približio Englezu, računajući kakve su im mogućnosti u direktnom sukobu. Kapetan ga je posmatrao sa krajnjim prezrenjem – francuski fanfaron u svili, trakama i čipkama, i ne sluteći da fanfaron, cupkajući niz stepenice u svojim rišelje-cipelama sa srebrnom kopčom, upravo razmišlja da li da klanjem kapetana svojima da znak za napad. Žilber de Lafajet, naime, nije nameravao ni po cenu svog života da preda blago od kojeg je zavisila sudbina američke revolucije, pa unekoliko i razvoj stanja u njegovoj otadžbini.

– Govorite li engleski? upita kaletan Šortejl nadmeno, isturajući bradu i uspravljajući se na prste.

Lafajet je odlično govorio engleski, i odgovor je bio propraćen otmenim naklonom.

– Šta prenosite? glasilo je sledeće pitanje, praćeno lupkanjem po jabučici mača.

223

Lafajet je prenosio vino u francuske kolonije, a nameravao je da donese otuda kože i nasade krompira.

– Nameravate da svratite u pobunjeničke kolonije, zar ne?

Lafajet nije ni sanjao da svraća u pobunjeničke kolonije.

– Svi su Francuzi varalice! sada je već urlao Šortejl, – vratićemo se svi u Tobago, dok ne budete imali za prodaju još samo vinsko sirće!

Lafajet nije odgovorio, ali su se boje njegovog lica brzo menjale, i svi su izgledi bili da će ideja o klanju kapetana Šortejla doći do ostvarenja.

Bio je to trenutak mrtve tišine, vrlo kratke doduše, ali je svima bilo jasno da pregovori neće izaći na dobro. U tom trenutku, jedan nežni glas se začuo iz kajite, sa pitanjem:

– Šta se to dešava, mili?

I pošto nije dobila nikakav odgovor, vlasnica toga glasa, gospođica Dartoa, išetala je iz kajite, hladeći se lepezom na sunčanom danu, i pružajući okupljenim posmatračima očaravajući prizor sa svojom ležerno uređenom kosom, učestalim treptanjem svojih dugih trepavica, svojim sasvim pariskim dekolteom i svojim tankim strukom utegnutim u svilu smaragdne boje.

Da je grom udario u palubu, Šortejl se ne bi više iznenadio: između činovničkih matrona i nepredvidljivih domorotkinja, izbor na Antilima nije bio osobito širok, i ovaj fantom iz drugoga, njemu nikad dostižnog sveta, potpuno ga je pomeo.

Prvi se, međutim, snašao Lafajet, koji je ceremonijalno prišao mladoj ženi, i na engleskom joj saopštio da je poštovani gospodin zapovednik engleskog broda koji se vidi sa ograde.

224

– Pa vi ste nas znači zaustavili, reče Leonina na najužasnijem engleskom jeziku, naglašavajući svaku reč pogrešno i rulajući francusko „r“ kroz celu rečenicu, i pri tome đavolasto pripreti Šortejlu lepezom.

Šortejl nije razumeo ni jednu jedinu reč, ali pocrvene kao đače, i usudi se da zapita:

– Molim?

– I treba da molite, reče Leonina. – Zbog vas ćemo zakasniti u Novi Orlean. Pa videvši da je ne razumeva dovoljno, ponovi polako sve što je rekla, zatim Šortejl zamoli da ponovi još nešto što nije razumeo, i dijalog pomalo izgubi na sadržaju, ali zato dobi u sholijama. Gospođica Dartoa je vrlo dobro znala kako smetnje u sporazumevanju doprinose bitnom menjanju odnosa među sagovornicima, i potpomagala je promenu drskom upotrebom svojih draži. Tako je, uz mnogo ponavljanja i vraćanja na iste reči, kapetan Šortejl saznao ono što mu je rekao i navodni muž ljupke pojave (i što je Leonina naravno čula kroz otvorena vrata kajite), i uz to mnogo dražesnih besmislica koje praznoglave ženice mogu da umetnu u razgovor, ne shvatajući sasvim njegovu sadržinu.

Već posle četvrt sata, Šortejl je polako i razgovetno, uz često ponavljanje, objašnjavao Leonini da na Tobagu nema jelenjih koža, zbog čega se ona umalo nije rasplakala; zatim da tamo ima dobro snabdevenih trgovaca tkaninama i nakitom, na šta je ona zapljeskala rukama. Sledilo je još dosta značajnih podataka pre nego što je kapetan odlučio da bude lukav, i iznenada je upitao:

– Nosite li vi novac?

– Naravno, odgovori gospođica Dartoa. – Odaću vam jednu tajnu (mnogo kikotanja): bez japanske svile za tri haljine ja ne napuštam Orlean! I dajući mnogobrojnim znacima kapetanu na znanje da to

225

smatra duhovitom natuknicom na nerazumljivu štedljivost svoga supruga, ona se opet zakikota.

Lafajet je za sve ovo vreme mudro odlučio da prati improvizovanu predstavu gospođice Dartoa, i njegovo divljenje za nju neprekidno je raslo. Bilo mu je, međutim, jasno da završetak može biti svakojak, i krišom je proveravao položaje koje su zauzeli njegovi ljudi. Iza kapetana Šortejla, između dva ramena njegovih vojnika, pogled mu se zaustavio na jednom paru očiju koje su netremice i sa hladnom odlučnošću pratile samo jednu osobu na palubi, gospođicu Dartoa: bio je to čitaocu poznati verni Đakomino, i Lafajet se, i pored pojačanog osećanja sigurnosti, lako strese.

Leonini je takođe bilo jasno da se predstava mora uskoro završiti. I premišljajući šta bi mogla biti slaba tačka, ona nasumce reče jednu veoma otrcanu izjavu:

– Čudim se šta plemić vašeg obrazovanja radi u ovim krajevima. Vama je mesto na nekom dvoru!

Samo za trenutak, Leonini se učinilo da je malo preterala; no odmah zatim, žaboliko obličje se preli skoro devojačkim rumenilom – ukoliko čitalac ne smatra da su različiti stepeni kapetanovog rumenila proizvod piščeve mašte – i kapetanove usne se rastvoriše uz mljackanje, kao da se odlučuje da to potvrdi, ali to ne čini samo iz skromnosti.

Leonina brzo doda (a njen engleski je, na Lafajetovo čuđenje, postajao sve jasniji i pravilniji):

– Nije valjda, kapetane, da se ogledate u najplemenitijoj veštini, baratanju perom?

Kapetan skromno potvrdi.

226

Leoninin pogled, pun sreće, usmeri se ka nebu:

– Ništa mi nije draže nego uživanje u lepoj književnosti na ovako dugom putovanju! No ja sama, na žalost, nisam vešta da pisanjem ispunim usamljenost. Pogled gospođice Dartoa je u tom trenutku nedvosmisleno pozivao na strasnu borbu protiv usamljenosti.

– Nemoguće da tako lepo obličje nema i savršen duh, reče kapetan Šortejl mucajući, i njegova nezgrapna primedba izazva lak osmeh na finim usnama Žilbera de Lafajeta.

– Mislio sam, nastavi kapetan u istom isprekidanom tonu, – da sigurno i vi potajno (ovde kapetanov pogled poprimi vragolanski sjaj) pišete, i to mora da su golubiji stihovi!

Na golubije stihove, Lafajet je već morao da se zakloni maramicom. Ali je Leonina hrabro nastavljala, i uskoro se pred uskim krugom polako i sa dužnom samoprezrivošću otkrivala putopisna i moralistička delatnost kapetana Šortejla. Lafajet se obazrivo uključio u razgovor sa nekoliko odmerenih pohvala, što je kod Šortejla znatno popravilo prvobitni utisak o njemu.

No Šortejl, koliko god uobražen i glup bio, nije bio nesavestan činovnik. I kada je razgovor stigao u prvu oseku, on je iskoristio priliku da se, skoro se izvinjavajući, obrati zamamnoj Francuskinji:

– Mislim, gospođo, da ćemo ipak morati da pregledamo brod vašeg muža.

Lafajetovo lice se orosi znojem, koliko zbog napetog očekivanja, toliko i zbog straha za Leoninu koja se nalazila u samom centru budućeg sukoba.

Sa svoje strane, Leonina odluči da rizikuje. Ona se patetično dodirnu za čelo, i uzviknu:

227

– Oh, zaboga! Pa mi vas zadržavamo svojim laičkim pitanjima, a ne dopuštamo vam da obavite svoju dužnost! Molim vas, dragi kapetane, pretražite brod, i da vas već jedanput oslobodimo!

Izjava je tako delovala da se kapetan iskreno postideo. I pošto već dugo vremena nije video ništa drugo sem očaravajućeg poprsja gospođice Dartoa, alijas supruge nalickanog francuskog trgovca, kapetan, mnogo mljackajući i premeštajući se s noge na nogu, najzad reče:

– Poverenje koje mi vi ukazujete dokazuje da su vaše reči istinite. I, opet veoma crven u licu, kapetan uz mnogo vikanja postroji, rastroji i ponovo uredi svoje vojnike, i najzad naredi odlazak sa broda. Na samoj ogradi, okrenu se teatralno i, ljubeći Leonini ruku, zamoli za njenu adresu u Novom Orleanu. Gospođica Dartoa bez oklevanja izmisli jedan otel i njegovo ime: i nekoliko meseci docnije, stanovnice jedne vrlo sumnjive kuće u Novom Orleanu su, na svoje ogromno čuđenje, primale tabake i tabake najdosadnijih opisa engleskih kolonija koji se uopšte mogu zamisliti.

Nedelju dana docnije, sedeli su Lafajet, Leonina i njihova pratnja na rascvetaloj terasi francuskog guvernera Svete Lucije, pijući rashlađeno belo vino sa pomorandžama i malo belog ruma, i pogled zlosrećnog Lafajeta više nije mogao skrivati njegove osećaje prema gospođici Dartoa. Guverner, uman i dobrohotan mali plemić, okružen sa šest kćeri, doimao se kao antički filosof – stoičar, potpuno pomiren sa sudbinom, i sa njim se mogao voditi svaki normalan ljudski razgovor. Bio je dobro obavešten, i blago sklon pravednijoj raspodeli vlasti. Kćeri, međutim, između tridesete i šesnaeste godine, dobro su pročitale Lafajetove poglede i njegove beskrajne pohvale držanju i hrabrosti gospođice Dartoa. Na spominjanje svog imena, Leonina je preletela pogledom preko šest lepuškastih lica, i imala je neprijatno osećanje da devojke zadovoljno čuvaju neki podatak.

228

I nije se prevarila. Večera je protekla prijatno, i guverner se trudio da gostima predstavi sve lepote antilske kuhinje – meso sa zelenim limunovima, poslastice od ananasa, „šodo“, hladne salate sa palminim izdancima i drugo. Posle večere, guverner je za starije goste pripremio salon sa kartama i razgovorom, a za mlađe je drugi salon, otvoren na terasu, bio opremljen i dvojicom svirača na klavsenu i violi. Leonina je iz učtivosti odigrala svoj krug menueta sa svom prisutnom gospodom, a Lafajet, kao retka prilika u provinciji, morao je da zadovolji igračke čežnje svih prisutnih dama, i to je izvodio koliko lako i graciozno, toliko i posvećujući podjednaku pažnju majkama i kćerima. Pri sedmom krugu, igrao je sa, po Leonininoj proceni, četvrtom ćerkom guvernera, i vodio se, po svemu sudeći, vrlo živ i zanimljiv razgovor između njih. Leonina ih je pomno pratila, ni sama ne znajući zašto, i u jednom trenutku joj je Lafajet uputio pogled pun ljubavi i bola. A razgovor koji se vodio bio je sledeći:

– Znate li vi, dragi markiže, ko je gospođica što putuje sa vama? upitala je Matilda, ljupko se okrećući oko Lafajetove ruke.

– Sem imena, draga gospođice, ne bih vam umeo reći ništa, reče Lafajet.

– Ali bih zato ja mogla vama, reče Matilda (treća, a ne četvrta guvernerova kći).

Lafajet je na licu zadržao blagu radoznalost.

– Pre dva dana dobila sam, preko jednog prijatelja koji se iskrcao u Konstitusionu, redovno pismo od svoje prijateljice iz Pariza. Znate li koji je najnoviji skandal tamo?

– Ne verujem da ne bih znao, reče Lafajet. – Uostalom, putovao sam bar toliko dugo koliko i vaše pismo.

– To vam verujem, reče Matilda uzdahnuvši. – A i stvari koje se

229

događaju u Parizu izgledaju ovde mnogo važnije i uzbudljivije. No ne bih vas time opterećivala, da nije reč o vašoj saputnici.

Lafajet htede nešto da kaže, ali shvati koliko se ne može uzdržati da ne pokaže svoje osećaje, i samo se pokajnički osmehnu.

Gospođica Matilda bila je dovoljno oštroumna da to shvati kao ohrabrenje.

– Ona je morala da se iz tajanstvenih razloga uda za grofa od Šavinjola, reče ona tiše. – Već na svadbi se onesvestila, i dva meseca braka je provela pod strogim lekarskim nadzorom, teško bolesna. No svi tvrde da je to bio više duševni bol. A sad dolazi najlepši deo: izbio je požar u Šavinjolovoj kući, i svi su mislili da je ona stradala, kad je samo nekoliko nedelja docnije, Šavinjol otkrio da se ona krije u kući svoje porodice! Sve je bilo smišljeno da ga prevari! A ona je onda pobegla, i misle da je otišla u kolonije! Šta kažete?

Bilo bi teško izvući i jednu reč iz potpuno pobledelih Lafajetovih usana. Kroz maglu je video kako se Leonina nervozno okreće, prestao je da vodi računa o koracima, i sad je stajao, pometen i dirnut, na sred salona, sa Matildom. Setio se neobičnog načina na koji ju je upoznao, setio se njene sete i tajanstvenosti. Patnja, poznato je, pojačava nežne osećaje, a Lafajetovi su već bili blizu suzne faze.

– To nije sve, nastavi trijumfalno Matilda. – Prijateljica mi je dala vrlo lep opis Leonine Dartoa, i on se potpuno slaže. Govorka se o nekom polu-Italijanu, koji je pre toga zavrteo glavu vikontesi Ožije...

No Lafajet više ništa nije ni čuo, ni video. On se nesigurnim korakom uputi prema delu salona gde je sedela Leonina, i na svoje iznenađenje, ugleda kanabe prazan. Tu je sa strane samo stajao Đakomino, koji bez pitanja odgovori, mereći Lafajeta hladnim pogledom.

– Gospođica Dartoa je umorna, i otišla je da se odmori.

230

Matildina sudbina

Zimska noć na ostrvu Sveta Lucija slična je mediteranskom maju – to čitaocu, naravno, nije potrebno kao obaveštenje, već kao podsećanje na mekotu i čeznutljivost takve noći, koja mami na polubudno sanjarenje i talasanje duše mnogo više nego na spavanje. Oni koji su zaljubljeni, postaju još zaljubljeniji, nesrećni još nesrećniji, a prazni nešto malo puniji, dok se sa mirne vode uzdiže blag zefir, a pun mesec boji crvene hibiskuse u uznemirujuće ljubičasto. Junaci naše pripovesti, svako u svojoj sviti udobne guvernerove kuće, osetili su snažno dejstvo ovakve noći, i skoro niko nije spavao, sem srećnog oca mnogobrojnih kćeri: devojke, uzbuđene pojavom novih lica, i među njima mladog, poznatog i lepog Parižanina i isto tako lepe i mlade, ali tajanstvene Parižanke, večerom i igrankom koje su prevazilazile sve pojmove o uzbuđenju na Svetoj Luciji, šaputale su, kikotale se i gađale jastucima skoro do jutra; Matilda, pogođena dejstvom svojih obaveštenja na Lafajeta i očiglednim bekstvom gospođice Dartoa, borila se sa svojom savešću na terasi; Lafajet, potresan suprotnim osećanjima, tražio je mračne kutke vrta; a Leonina, ravnodušna u svom očajanju, prepustila se nezi svoje služavke, koja je pokušavala da u nekoliko sati boravka na čvrstom tlu nadoknadi nedelje neobavljanja usluga svojoj trpeljivoj gospodarici.

Matilda Toasej, treća kći guvernerova, i poslednja rođena na blagoslovenom tlu Normandije, nije bila ni koketa ni intrigantkinja, kako je to moglo letimično da se zaključi, na osnovu njenog pređašnjeg razgovora sa Lafajetom. Od nje je daleko bila pariska frivolnost, i igranje sa ljudskim osećanjima; rana koju je nesvesno zadala mučila ju je barem toliko koliko i novo saznanje Lafajeta. Matilda je bila propisno katolički vaspitana devojka, usmerena prema liberalizmu i racionalizmu onoliko koliko je to želeo njen nežni otac, s tim što nove ideje nisu nikad doticale ono što je smerni udovac

231

posebno poštovao, a to je porodični život. Sa druge strane, međutim, život u zajednici sa pet devojaka u cvatu imao je svoje, ne uvek lake niti milosrdne zakone, koji su ponešto otvrdnuli Matildinu prirodnu sentimentalnost. Živeti u odgovornosti za mlađe, stalno deliti pravdu i štititi tu malu i ranjivu grupu, bili su zadaci koji su uglavnom padali na njenu glavu, jer je zadatak dve starije sestre, najozbiljnije shvaćen u porodici, bio da se udaju. Daleko od tog plemenitog cilja, bliže kuhinji, vaspitanju devojčica i vođenju ogromne kuće, Matilda je razvila smelost i neposrednost samostalne osobe u ranim godinama, i stoga se ne treba čuditi njenom ponašanju prema Lafajetu. Sva se njena samostalnost topila kao maslo na suncu ako je nekome bila potrebna njena samilost i pažnja, i Matilda je, bez prestanka šetajući po terasi, sebi sve upečatljivije predstavljala da je ta osoba Leonina.

Samo nekoliko desetina metara dalje od uplakane i pokajničke Matilde, predavao se žalosnim osećajima Lafajet, na klupi pod kokosovom palom pri dnu vrta. Saznao je, mnogo ranije nego što je mislio, Leonininu tajnu, i zbog toga nije bio nimalo srećniji. Naprotiv, njegove muke su izgledale mnogo veće i ozbiljnije. Nije ga, kao pravog sledbenika francuskog slobodoumlja, pogađalo to što je Leonina volela jednog i udala se za drugog čoveka – učestvovao je sa mnogo veselja u sličnim trouglovima, četvorouglovima ili mnogouglovima – pogađalo ga je to što je mlada žena očigledno patila, i što se po svemu veoma teško mogla podvesti pod Lafajetu poznate vrste i podvrste pariskog ženskog sveta. Prebirajući po sećanju, Lafajet nikako nije mogao pronaći grofa od Šavinjola, premda se sećao starog grofa, jednog od onih koji su plemstvo dobili (kako je govorio Lafajetov otac) navlačeći čarape Kralju Suncu. Sećao se, međutim, afere sa vikontesom Ožije, zanosnom suprugom senilnog vikonta, koja se odlikovala lepim obrazovanjem i veštinom konverziranja, i koja je zaista izgubila uračunljivost zbog tajanstvenog polu-Italijana, kada ju je iznenada napustio. Da bi stvari bile gore, Lafajet se sa nelagodnošću sećao tog lika iz salona Ožijeovih, nesumnjivog uspeha koji je imao, i u mračnom raspoloženju procenjivao svoje mogućnosti. Šta je Lafajet zapravo želeo? Leonina nije bila običan usputni plen: mladi general

232

je želeo da pridobije stalnu ljubavnicu, ženu sa kojom će moći da razgovara, rešava probleme, zabavlja se u učenju. Za vreme o kojem govorimo, taj položaj je značio skoro više od supružanskog, posebno u otmenom društvu. Lafajet nije mogao ni da zamisli da Leonina ne bi bila sklona takvom rešenju, koje bi joj donelo sigurnost i ugled. Njegovo razmišljanje o tome nije prevazilazilo konvencije društvenog sloja iz kojeg je poticao: pitanje je, međutim, kako je Leonina razumela ljubav, izvan okvira formalnih bračnih stega... u tome području, rekli bismo, Lafajet bi se mogao dobro potruditi i računati na ludu sreću. Bilo je već kasno kad je Lafajetova bezbrižna i lakim rešenjima sklona priroda pobedila teške misli, i kada je iznenada došao do sasvim zadovoljavajućih pretpostavki: kakvi god bili njegovi mogući suparnici, gospođica Dartoa, alias grofica od Šavinjola, bila je pod njegovom zaštitom, a njegov slabašan uspeh na brodu mogao se bitno izmeniti kad se nađu u Novom Svetu, gde je mladi general imao status polubožanstva, i gde je društveni život mogao isceliti ljubavne boli.

Upravo kad je Lafajet smislio lek za svoje ljubavne patnje, i u dobrom raspoloženju krenuo na počinak, Matilda nije izdržala pritisak onoga što je smatrala svojim bezrazložnim nitkovlukom prema mladoj ženi u nevolji, i odlučila je da iz istih stopa ode i popravi šta se popraviti može. Krenula je dakle prema Leonininim odajama oštrim korakom, ne razmišljajući hoće li je probuditi ili ne.

Kao što čitalac već dobro zna, sluga Leona od Gijminoa, čijim se zaslugama u ovome romanu poklanja premalo pažnje, postao je verni duh voljene svog gospodara, i u tome je svojstvu pazio na njenu sigurnost i udobnost, što je uključivalo instinktivnu mržnju prema Lafajetu i danonoćni oprez. U ovome trenutku, on je hvatao san u šezlongu ispred njenih vrata, ispod kojih je još dopiralo svetlo, i dobro je čuo približavanje brzih koraka. I taman kada je Matilda Toasej utvrdila da njena večerašnja žrtva još ne spava, dve snažne ruke su je zgrabile u polutami, i jedan nimalo prijatan glas joj je prošištao u uvo:

233

– Šta tražite ovde?

Naravno da je Đakomino, uz mnogobrojna tiha izvinjenja, ispustio noćnog sumnjivca čim je utvrdio da je reč o dami, a to je utvrđivanje, koliko brzo i nedvosmisleno, bilo i nadasve prijatno i uzbudljivo. Uhićeni i stražar su se presečena daha odvojili jedno od drugoga, i nekoliko trenutaka su se navikavali na polutamu. Možda je upravo tu prilika da kažemo neku reč o zapostavljenom, a važnom junaku ove pripovesti. Istorija Đakominovog upoznavanja sa vitezom od Gijminoa poznata je čitaocu, kao i činjenica da se posle toga susreta Đakomino odrekao svoje kriminalne karijere, ali da je svoje mnogobrojne veštine i iskustvo koristio, kako bi moralisti rekli, „u dobre ciljeve“. Teško je u malo reči opisati kako je Đakomino, okoreli mediteranski individualista, pokorio svoj način života ćudljivom vitezu. Recimo samo tome u prilog da je Đakomino u najranijoj mladosti, dok se borio za goli život na Trasteveru, naučio mnogo više o ljudskoj pokvarenosti nego što je to stariji vitez od Gijminoa mogao i da nasluti. Vitez je bio za Đakomina prvo zaista ljudsko biće, i on mu se posvetio kao što bi se neki drugi karakter njegove snage posvetio veri; njegovi osećaji prema vitezu bili su nejasna mešavina ljubavi, divljenja i zaštitničkih impulsa, i stoga je Đakomino tako prirodno nastavio da štiti ono što je Leonu bilo najdraže, ne zahtevajući od svog života ništa više – utoliko više što to od njega niko nije tražio. Njegov stav prema ostalom svetu bio je prezir pomešan sa dubokom ravnodušnošću, pa se tako ponašao i prema ženama koje je privlačila njegova izuzetna lepota. Još kad je kao petnaestogodišnji dečak pozirao po rimskim ateljeima, upoznao je snagu svoje privlačnosti, i posledice te privlačnosti su ga ispunile gađenjem. Što je više rastao, više je prezirao ispraznu i dosadnu požudu i bivao usamljeniji. Dok je služio kod viteza od Gijminoa, bio je i dalje predmet divljenja i nametanja, jer je njegova antička lepota dosegla visoki cvat, ali je i dalje bio sam: dame koje su ga krišom posmatrale bile su opsednute nerazumljivim razgovorima, lišene svežine i mahom hladna pogleda, a njihove služavke, Đakominu pristupačnije, bile su obuzete ili imitiranjem ili intrigama, i on se povlačio, ne hajući za svoje uspehe;

234

uostalom, ukus Đakominov bio je krajnje jednostavan, i ako bismo ga hteli sažeti u jednu reč, ta jedna reč bi bila – okruglo.

Upravo u ovome trenutku, dok se njegov mačji pogled prilagođavao i otkrivao obličje koje je tako surovo napao, Đakomino je shvatio da mu se dah vraća veoma sporo, i da mu srce snažno odzvanja u ušima. Pred njim je stajala žena iz njegovih jednostavnih snova: omalena, lepih oblina, bela i okruglih crnih očiju (okruglih pre svega zbog straha). Gospođica Matilda nije puderisala kosu niti nosila periku, i njena tamna kosa bila je prekrasan okvir za njeno zaista okruglasto lice, čija se belina isticala u pomrčini nekim sedefastim sjajem. Ono što ju je u stvari činilo lepom, bila je njena prirodnost, odsustvo onog ponašanja koje mladim devojkama dolazi sa svešću o privlačnosti i njenoj upotrebljivosti. Nije mogla ni slutiti koliko će to očarati Leonininog čuvara, a nije takođe ni slutila, izmenjujući prvi i neobično dug pogled sa njim, da će na vratima zateći najlepšeg momka koga je ikada videla. Naravno da ga je uočila ranije: no Đakomino je bio sluga, što je pojačalo njegovu društvenu “smanjenu vidljivost”.

Sve što opisujemo trajalo je, mereno objektivnim vremenom, prilično kratko – no kako to obično biva, najvažniji trenuci su često samo bljesak koji ostavlja neizbrisivi trag. Matilda i Đakomino su se pribrali i progovorili nekoliko reči, Đakomino je zapitao Leoninu prima li posetu, Matilda je puštena unutra, ali je začaranost ostala, obostrano.

Još zbunjena i sada zarumenjena od prethodne scene, ušla je Matilda u odaje koje je dobro poznavala, i koje su joj sada izgledale nekako drugačije. Pojava mladog boga u predvorju pretvorila je prostrani, ali skromno namešteni salon u hram, i u njemu je, pri svetlosti sveća, sedela sama boginja ljubavi. Leonina je još uvek bila u rukama preduzimljive sluškinje, koja joj je češljala kosu. Tamnoplavi talasi kojima je slani atlantski vazduh dao zlataste prelive padali su niz poluobnažena ramena gospođice Dartoa, u čitaocu poznatoj domaćoj haljini od modrog moarea; ona je sa rastresenom pažnjom slušala ćeretanje svoje sluškinje, sedeći na niskom taburetu, tako da

235

su se iz nabora tkanine pomaljala njena obla kolena i bosa stopala, pojačavajući nestvaran i arkadijski utisak prizora. Matilda, koja se u trenutku setila zbog čega je došla i koliko se kaje, zaplakala se umesto svakog drugog objašnjenja, i potrajalo je dosta dok nije uspela da glasom isprekidanim od jecanja, objasni šta je učinila i da zamoli za oproštaj.

Poznato je da je jedan od najboljih lekova za očajanje posvetiti se očajanju drugoga; i tako se Leonina sa žarom upustila u pružanje pomoći Matildi. Objasnila joj je da je možda i bolje što je Lafajet saznao pojedinosti njene prošlosti, jer će zbog toga verovatno odustati od udvaranja, koje joj je sasvim odveć. U toj tački objašnjavanja, bolni događaji, koji i inače izgledaju drugačije kad se iskažu, pogodili su Leoninu mnogo više nego kad je o njima razmišljala, i bio je red na Matildu da je teši. Ukratko, do jutra je u kući guvernera Toaseja proliveno nebrojeno mnogo suza, i zapečaćeno je jedno trajno žensko prijateljstvo. Zimsko sunce je već uveliko odskočilo kad je Matilda, bleda i pomalo crvenih očiju, izašla iz Leonininih odaja i naišla na par drugih očiju oteklih od nespavanja, par očiju očaranog Đakomina.

Žilber de Lafajet, koji je u prethodnoj noći bio najviše pošteđen jada, imao je ujutro da se suoči sa sasvim novim odnosima, koji su ga zbunjivali i rastrojavali: gospođica Matilda, koja mu je prethodne večeri tako veselo i neobavezno otkrila prošlost njegove lepe saputnice, sada je sa ozbiljnim i poverljivim izrazom lica šetala vrtom sa Leoninom pod ruku, i upućivala svome jučerašnjem povereniku podozrive poglede. Sama Leonina, tako udaljena i ćutljiva, izgleda da je imala mnogo da kaže novoj prijateljici; siroti Lafajet se najedanput osetio usamljenim i napuštenim od svih, i posvetio se uređivanju broda pred plovidbu. Prošla su još dva dana odmora i priprema, no nijednome od naših junaka nije bilo suđeno da na Svetoj Luciji doživi veće iznenađenje od dobroćudnog guvernera: uveče pred isplovljavanje, anđeo čuvar njegovog ognjišta, Matilda, zamolila ga je da napusti kuću i krene u Novi Orlean, kao družbenica gospođice Dartoa. Guverner Toasej bio je pun nežnih osećanja prema svojoj

236

kćeri, i potpuno svestan njene ključne uloge u održavanju doma i ugodnosti njegovih stanovnika; no on ne bi bio najnežniji otac da nije razmišljao i o drugoj strani Matildinog položaja, između dve udajom obuzete i tri nedorasle sestre, o malim mogućnostima da se najvrednija i najduševnija od njegovih devojčica uda. Misleći i o tome, ovaj razumni čovek je odlučio da svojoj kćeri da slobodu. Koliko je tome doprineo topao Leoninin doček, koliko zanimljivi izgledi u novome svetu, ostavljamo čitaocu da zaključi iz nagoveštenog i rečenog. U svakom slučaju, „Evropin bik“ je imao jednu putnicu više kad je napuštao Svetu Luciju i kretao u poslednju etapu puta prema Novom Orleanu, i dalje na sever.

Vreme je još uvek služilo Lafajetovu ekspediciju. Vode američkog Sredozemlja bile su mirne, onoliko koliko se to tu smatralo normalnim – što znači da su putnici umereno klizili po palubi, i da ozbiljni padovi nisu pretili. Trebalo im je skoro nedelju dana do Novog Orleana. Lepote luke i Lafajetov ponos nad napretkom velike francuske kolonije – bez obzira na to što ju je osnovao jedan od omrznutih kraljeva, bili su za Leoninu mala uteha, jer ju je čekalo pismo njenih rođaka, ostavljeno pre dva meseca, da su morali zbog poslova i političkih promena, da se presele severnije, u Jorktaun. Čitalac će lako zamisliti Lafajetovo oduševljenje kad je čuo dobru vest; njegova nedokučiva saputnica, zbog koje se do Orleana silno namučio smišljajući razloge za zadržavanje u gradu, pa čak i na kopneni put do severnih država, tako reći mu je padala u naručje, ili je bar bila blizu njega u narednih nekoliko nedelja, a ako prilike u državama budu povoljne, srešće je i u mirnodopskim kopnenim prilikama. Lafajetovo srce je pevalo. Atmosfera na brodu bila je sve prisnija i prijatnija: Matilda, već po svojoj blagoj i veseloj prirodi, nije mogla da se kloni Žilbera; u njenom društvu, Leonina je bila mnogo manje melanholična – pa čak i Đakomino, uvek zlokobno namršten kad bi ugledao Lafajeta, ublažio je u ljubavi prema Matildi i svoj stav prema ostalome svetu, pa je čak pokazivao i sitne ljubaznosti. Pisac, naravno, ne bi želeo da u osetljivog čitaoca stvori utisak o „brodu ljubavi“ koji se udaljava iz Novog Orleana; istina je, međutim, da je

237

četvoro mladih ljudi prijatno provodilo vreme, Matilda i Đakomino otkrivajući nemušto ljubavno sporazumevanje, a Lafajet okružujući Leoninu ustrajnim i diskretnim pažnjama, zanimljivim razgovorima i hiljadama malih zabava. Bilo bi neljudski tražiti od mlade žene da se liši svih, čak i malih radosti, a gospođica Dartoa je bila osoba koja nije mogla zapostavljati ljudska bića oko sebe. I tako se, malim koracima, poboljšavalo njeno duševno stanje, i ona je bila bliže onoj osobi koju znamo sa početnih stranica ove pripovesti. Neka čitalac ne pomisli da je to značilo zaboravljanje osobe kojoj su bez prestanka išle njene misli, ali neizvesnost o njegovoj sudbini već je prekrivalo mnogo vremena, i žalosne spoljne okolnosti, kao što je to bio slučaj dok je bila u domašaju grofa od Šavinjola, nisu je više primoravale da zaoštrava bezizlaznost svog položaja. Bila je okružena ljudima kojima je bila draga, i koji su jedno drugome bili dragi. Svi su se oko nje takmičili da joj ugode, zabave je ili navedu na drugi tok misli. Zlosrećni Đakomino, obuzet sve više ljubavlju, nije ni bio svestan u kolikoj meri izdaje svog voljenog gospodara, stvarajući oko njegove dragane maglu radosti, zabave i lakoće. Sa druge strane, čitalac će razumeti da ni Đakomino ni Matilda, u svojoj naklonosti prema Leonini, nisu mladu ženu ubeđivali u nešto sasvim neverovatno i neubedljivo – da bi vitez još mogao biti živ. Kao po nekom dogovoru, pokušavali su da je postepeno i nenametljivo vrate u život, i shvativši to, general de Lafajet im se pridružio svim silama.

Navedimo, konačno, da nijednome od ovih mladih ljudi nije padala nedostojna misao o razlici između Đakomina, sluge, i ostalih. Naprotiv, Leonina je dosta vremena posvetila razmišljanju kako pomoći ovoj stidljivoj i neotkrivenoj i, kako to biva, svima sem zaljubljenima jasnoj vezi.

238

Otmica

U doba o kome govorimo, ploviti oko Floride bilo je opasno sa barem tri razloga: uraganskih oluja, gusara i Indijanaca. Što se prvoga tiče, Lafajet je bio potpuno miran, jer su oluje vladale između jula i oktobra, a u drugom delu godine mogao je pretiti samo jači severac. Što se tiče gusara, njihovo veliko doba bilo je prošlo – kad su bukaniri pomagali u francuskoj ili engleskoj kolonizaciji i obnavljanju ostrva koja su Španci napustili, i kad su filibustiri bili snaga za poštovanje u međusobnim ratovima istih kolonizatora; ono što je od filibustira ostalo, nije bilo dostojno vojnog interesa, i oni su se izgubili u bezakonju napadajući svojim malim brodovima, sa najviše dvadesetak gusara, lađe koje bi se isuviše približile lagunama. I tu je Lafajet bio miran, jer nije video razloga da dobro snabdeven brod prilazi obali. Isto ga tako nisu zabrinjavali moćni i surovi Indijanci iz plemena Seminola, jer je još manje razloga bilo da se sa broda iskrcavaju. Na žalost, nijedno od ovih Lafajetovih pouzdanja nije moglo da bude dugoga veka.

Sve je počelo blagim podizanjem severca, koji se šestog dana po odlasku iz Novog Orleana okomio na „Evropinog bika“, najpre peneći more oko njega, pa zatim podižući sve veće talase, sve dok uveče nije bilo jasno da brod, ako ne želi da se prevrne, treba da uspori hod ili potraži utočište. Lafajetovom načinu razmišljanja više je odgovaralo da potraži utočište, i da docnije nadoknadi, nego da izmoždi posadu u nekorisnom sporom napredovanju. Brod je bio dovoljno dobro naoružan da zaplaši gusare, a već pominjani dragoceni tovar zahtevao je izbegavanje svakog rizika od potapanja. Tako se, osmog dana po izlasku iz Novog Orleana, „Evropin bik“ na zalasku sunca zaustavio usred mirne i velike lagune sa zapadne obale poluostrva, očekujući da talasi, koji su se još nadomak pogleda preteći dizali, jenjaju i dopuste nastavak puta. Položaj broda bio je takav da je čak i brojnijem napadaču pretilo široko polje topovskog dometa, i ako

239

smemo tako da kažemo, u tome je položaju bilo nešto od Lafajetove drskosti i pouzdanja u brodsku posadu i arsenal. Uostalom, Lafajet je znao da nisu mogli proći neprimećeni, i da će utisak biti važan kad nevidljivi pljačkaši budu odlučivali šta će.

Na nesreću naših putnika, u to vreme se po floridskim lagunama povlačila za neizvesno vreme jedinstvena, i time brojnija i jača banda izvesnog Ljutog Jeremije, begunca iz zatvora u Bostonu, višestrukog ubice koji je svojim zastrašujućim autoritetom držao na okupu još nekoliko sitnijih vođa. Brojnost im je davala smelosti, koja već dugo nije imala zadovoljavajućeg plena. Francuski linijac im je, na završetku jednog dugog posta, izgledao kao dar sa neba, pa im ni preteći izgled broda nije ulivao mnogo straha. Filibustirska tehnika bila je vrlo jednostavna: oni nisu mogli očekivati da zauzmu brod, niti bi ga mogli u spletu laguna uopšte upotrebiti; oni bi u nekoliko čamaca prišli brodu, najčešće noću, i razneli sve šta bi mogli, sejući paniku. Bili su vešti sa konopcima, tako da je silazak sa broda bio brz i uvek uspešan: pre no što bi se posada snašla, oni su već odlazili, natovareni onim što su uspeli da pokupe, i često su još iste noći napadali ponovo, kad to više niko nije očekivao.

Ljuti Jeremija je sa nezadovoljstvom slušao umerene savete svojih podređenih; ideja da se brod ostavi da možda dublje zađe, ili da se sačeka prva pojava posade na obali, nije mu se nimalo dopadala, a slaboj logici pridružila se, kao što to vrlo često biva, i bolesna ambicija: Ljuti Jeremija bio je željan vlasti nad velikom i moćnom bandom. Dok je u zaklonu od gustog rastinja posmatrao brod, već u pomrčini, u njegovom se priprostom umu rađala ideja da napadne iste noći, sa oko sto pedeset ljudi u sedam ili osam čamaca; i što je noć napredovala, bio je sve sigurniji u dobar plen.

Bilo je između tri i četiri ujutro kada se, još po mrklom mraku, preteća flotila približila brodu, i to sa svih strana istovremeno. Dva stražara su odmah dala znak za uzbunu, a oko broda su zazviždali konopci sa kukama. Kada su se prvi filibustiri pojavili na palubi, Lafajetova

240

posada je već bila spremna za odbranu, i počela je oštra borba prsa u prsa. Gusarska taktika, da se prvo raščisti paluba, pa da se zatim krene po skladištima, bila je tako osujećena na samom početku. Ljuti Jeremija, dok se spretno verao na brod, okružen najboljim borcima, shvatio je po zvucima borbe gore da do iznenađenja nije došlo, i da treba skratiti postupak: video je, levo od sebe, okno kabina koje su bile ili zapovednikove ili uglednijih putnika, i zanjihavši se snažno na svom konopcu, probio je nogama okno i uleteo u najbližu kabinu, što su za njim uradila još dva njegova pratioca.

Gospođica Dartoa je te noći ostala dugo budna, nešto zbog Lafajetovih upozorenja, a nešto i zbog toga što je posle nekoliko noći na burnom moru teško zaspati u miru. Oči su joj se polako sklapale nad još jednom skicom zečeva, dok je Matilda mirno spavala na drugom ležaju, u udubljenju kabine. Prvi uzvici na palubi naterali su je da ustane i ogrne kućni ogrtač, dok se Matilda borila sa snom, i to je upravo bio trenutak u kome se, uz strašan tresak, pred njom našlo odvratno lice povezano maramom tamne boje, ispod koje su, kao u grabljivice, svetlele nihtalopske oči. Jedan pogled po kabini rekao je Ljutom Jeremiji da naročitog plena neće biti, ali on nije znao za nedoumicu: bio je dovoljan jedan udarac u slepoočnicu da zaprepašćena žena padne bez uzvika i da je, isto tako hitro, poslednji koji je ulazio u kabinu prihvati i spusti u čamac. Grubo su preturali stvari po kabini, i za nekoliko trenutaka iz kutije za šivenje gospođice Dartoa i iz postave žipona gospođice Toasej istresli zlatnike koji su predstavljali osnovu nezavisnosti ove dve gospođice. U trenutku kad je Ljuti Jeremija podigao hrpu čaršava na jednom od ležajeva, i ugledao izbezumljeno lice Matilde Toasej, vrata su se uz tresak otvorila i na njima se ukazao Đakomino. Pri svetlosti buktinje koju je za njim nosio jedan od mornara, Đakominovo strašno lice, košulja isprskana krvlju i isto tako okrvavljeni mač u jednoj i pištolj koji se još pušio u drugoj ruci, predstavljali su prizor od kojeg je čak i Ljuti Jeremija ustuknuo u prvom trenutku. Videvši, međutim, da su u kabinu ušla samo dvojica protivnika, njegovo se lice raširilo u zao osmeh, koji je trajao koliko i odmeravanje snaga. Đakominov napad je

241

bio tako munjevit i tako efikasan, da je prvi filibustir samo pao na svog vođu, proboden kroz srce. Drugog je, sa već zamahnutom sekirom, zaustavio metak, koji je kabinu ispunio dimom i smradom izgoretine. Shvativši da sa protivnikom nema mnogo šansi, Ljuti Jeremija je u pometnji jednostavno skočio kroz razbijeno okno, i našao se u vodi, nedaleko od čamca sa preostalim filibustirima i svojim živim plenom. Gore, na palubi, naslućivao se žalostan kraj napadača. Od borbe se nije moglo videti mnogo, ali su se, uz zlokobno drhtanje baklji, čuli samrtni krici onih koji nisu na vreme skočili u vodu. Samo tri od osam čamaca, i to ne sa kompletnim posadama, pokušavalo je da se izvuče iz dometa musketa, koje su praštale sa palube i fijukale oko glava begunaca. Na polovini lagune, upravo na domaku zelenog gustiša koji je pružao utočište, začuo se i topovski pucanj, i jedan od preostalih čamaca je nestao u oblaku vodene pene. U isto vreme, zapenušen od psovki i straha, Ljuti Jeremija je ugledao kako sa broda spuštaju prvi čamac.

Kada se dim u ženskoj kabini razišao, Matilda se našla okružena leševima užasnog izgleda, Đakominom onako kako smo ga opisali i bez Leonine. Napad histerije koji je mogao da usledi, Đakomino je sprečio oprobanim i ne mnogo nežnim sredstvom – šamarom, i kad je Matilda počela da uz jecaje normalno diše, njena prva reč bilo je ime otete družbenice. Ništa na svetu više nije moglo da spreči Đakomina, koji se u dva skoka našao na palubi, usred klanice naredio spuštanje čamaca, i povukao Lafajeta bez mnogo poštovanja, ne gubeći vreme čak ni na to da mu objasni o čemu je reč.

Eksplozija đuleta i hladna voda koja ju je poprskala povratili su Leoninu iz nesvestice. Otvorila je oči i u polumraku pred razdanjivanje ugledala siluete veslača, okrenutih leđima prema njoj. Bila je na dnu čamca, pri pramcu, i nečiji divlji stisak sprečavao ju je da se pokrene. Malo iznad nje, naginjalo se prema njoj ono isto odvratno lice koje je ugledala u svojoj kabini. Bilo joj je jasno da je oteta. Preko glava veslača videla se silueta broda, osvetljenog buktinjama, i žamor bitke bivao je sve slabiji. Više se nije pucalo, i Leonini je to bio znak da se za njenu otmicu

242

saznalo. Pomislila je na Matildu, i motreći na lice ispred sebe, stresla se pri pomisli da su je mogli povrediti ili ubiti. Pokušavala je da pronikne u polutamu, i činilo joj se da vidi čamac, samo nije mogla da odredi je li to jedan od gusarskih ili onaj koji bi joj doneo spas. Isto je, očigledno, pokušavalo da dokuči i odvratno biće koje ju je otelo, jer je stalno teglilo vrat prema brodu. Ujednačeno veslanje koje se približavalo kazivalo je Leonini, koja je više naslućivala no videla, da to mogu biti uvežbani Lafajetovi mornari. No samo za trenutak joj se probudila nada, jer je već u sledećem čamac skliznuo u nešto što je ličilo na lisnati tunel, toliko je rastinje bilo nisko nad glavama veslača. Zašli su u sistem kanala, jezeraca i rukavaca koji su mogli poznavati samo ovi ljudi divljeg izgleda. Uz to, primetno olakšanje među gusarima sasvim ju je obeshrabrilo: znali su svoju najvažniju prednost, u nerazumljivim vodenim stazama su tačno sledili svoj put, krivudajući stalno, i svako kretanje je odnosilo još tračak slabe nade gospođice Dartoa. Ponovo je digla pogled prema svom otmičaru, i stresla se, jer je na njegovom licu igrao surov osmeh: Ljuti Jeremija je doduše izgubio veliku, ali je još uvek imao malu bandu, koju je mogao zadovoljiti delom ukradenih zlatnika, i još je za sebe imao ovaj dragoceni primerak retke ženske vrste. Pogled koji je Leonina susrela nije zahtevao nikakvo posebno tumačenje, ali gospođica Dartoa nije nameravala da pokaže strah. Dok joj je srce lupalo kao da će iskočiti, ona se polako pomerila, ne skidajući pogled sa otmičara, i mirno sela na pramac, tik do njega. Glava joj je bučala od kombinacija, od kojih nijedna nije izgledala mogućna. Zatvorila je oči, pokušavajući da sredi misli, i u tome trenutku osetila kako je hrapava ruka hvata za podbradak, i grubo joj okreće glavu u stranu. Znala je suviše dobro čija je to ruka, i šta sad predstoji; i umesto daljeg razmišljanja, još jače je stisla oči, uspravila se i, pre nego što je iko u čamcu mogao da se snađe, skočila u vodu.

Kada su Lafajetovi mornari, naoružani do zuba, došli do zelene ivice lagune, oba preostala filibustirska čamca kao da su čudom nestala. Zaustavili su veslače, i sa očajanjem koje je sve više raslo, Lafajet je mogao da utvrdi da ima barem dvadeset različitih rukavaca samo u njihovom vidnom polju, i da nema nikakvog znaka koji bi pokazivao

243

kuda su utekli gusari sa svojim plenom. Okrenuo se sa jadnim izrazom prema Đakominu, koji je u prvoj svetlosti praskozorja stajao na pramcu i, Lafajet bi se skoro mogao zakleti, mirisao vazduh. Zapravo, general i nije bio daleko od istine. Svaki Đakominov nerv, napet do krajnjih granica, očekivao je neki znak: kao što su mu njegova osetljiva čula, ili nešto iznad njih, pokazivali kuda da utekne a da izbegne straže, ili koju bolje snabdevenu kesu treba odseći, i kao što je ne tako davno osetio da će dvoboj njegovog gospodara sa Šavinjolom izaći na zlo, tako je i sada Đakomino, spolja gotovo skamenjen, očekivao da mu se javi predosećanje. Lafajetu se činilo da mirovanje traje večnost, ali ga je nešto sprečavalo da glasnom komandom pokvari Đakominovo usredsređenje. Najzad, Đakomino zatrepta, i pokretom ruke pokaza:

– Ovuda.

Premda je jutro bilo sasvim sveže, Lafajetovo čelo se orosilo znojem od neizvesnosti. Proklinjao je sebe što je samo sat pred napad odoleo, pokoravajući se zakonima učtivosti, da ne zakuca na Leonina vrata, jer je kroz okno ugledao svetlost sveće na njenom stolu. Proklinjao je sebe što se za vreme borbe nije dosetio da pošalje zaštitu u potpalublje, i što je Đakomino osetio opasnost pre njega. Proklinjao je, najzad, sebe i zbog toga što je naredio da se puca iz topa, i time doveo u opasnost njen život. Prolazili su kroz čudesan splet bilja koje se nadvijalo nad vodom, plivalo po njoj, raslo iz nje, i sve se pri prvim zracima sunca, kroz retku mrežu svetlosti, prelamalo u najneverovatnijim nijansama zelene boje. Niko u čamcu kao da nije primećivao lepotu i začaranost okoline. Đakomino, koji je sasvim preuzeo komandu u čamcu, naredio je veslačima da prestanu veslati, i da samo četvorica pokušaju da odguruju čamac veslima o dno. Brzo su naišli na tako plitku vodu, i napredovali su u potpunoj tišini. Najedanput, Đakomino je opet poprimio kameniti izgled. Zaustavili su svako kretanje, i posle nekoliko trenutaka i Lafajet je začuo odjeke udaljenih glasova. Ponovo su krenuli u pravcu glasova, i najednom se, pred užasnutim pogledom dva mlada čoveka, na vodi ispred čamca ukazalo nešto što je Lafajeta

244

nateralo da ispusti prigušeni krik i da pokrije oči rukama: sredinom rukavca plivala je, polako se nadimajući i menjajući oblik, Leoninina modra domaća haljina. Klizila je pored njih, pokazujući u bistroj vodi da ništa ne skriva. Glasovi su postajali razgovetniji, ukazujući osvetnicima put. Uistinu, dva gusarska čamca, pristavši na malom ostrvu na spoju dva uska kanala, istovarila su svoj tovar razbojnika koji su se već počeli prepirati oko plena. Najbešnji je bio Ljuti Jeremija, kojem je živi deo izmakao iz ruku, i koji je pokušavao da bar zlatnike obezbedi u najvećoj meri za sebe. U poslednjem trenutku primetili su novi čamac, koji ih je pratio kao nebeska kazna.

Da je Lafajet imao vojni zadatak da uništi filibustirsko gnezdo, napad na preostale gusare mogao je ući u spisak njegovih većih podviga; mladog generala terala je, međutim, jedna druga vizija, i on je bez razmišljanja uleteo u očajničku borbu. Daleko od toga da budu nadmoćniji od četrdesetak gusara, Lafajet i Đakomino su sa svojih dvadesetak mornara u borbu uneli hladnu razornost osvete: panika gusara pred goniocima koji su se tako brzo pojavili učinila je svoje, i bitka je ubrzo više ličila na egzekuciju. Dvojicu od preživelih Đakomino je podvrgao ispitivanju za koje je znao da mu vitez od Gijminoa ni na nebu ne bi oprostio, ali je saznao da je mlada žena sama skočila u vodu. I on i Lafajet su bili saglasni da pretraže sve kanale kojima su prošli, da pročešljaju celu okolinu, i da ostanu koliko god treba da nađu Leoninu ili njene ostatke.

Kažu da se u trenucima velike opasnosti vide važni događaji celokupnoga života; dok je padala u polutamu, Leonina je mislila samo na savete koje joj je, pre bar deset godina, davao deda d’Irfe kad ju je leti, na kanalu blizu Vensena, krišom učio da pliva. Prisećala se da je glavno ne činiti nagle pokrete, i ne gubiti glavu. Brzo je dodirnula dno, zaključivši sa radošću da voda nije duboka, i pokušala da se od dna odbije što je moguće više ukoso, da bi izbegla gonioce sa čamca. Već joj se činilo da gubi dah, no primetila je da je voda sama izbacuje na površinu. Kad je ponovo osetila vazduh, začula je glasove iz čamca, i to blizu – očigledno su kružili da je dočekaju kad izađe, ali je još bilo

245

premalo svetlosti da je odmah uoče. Udahnula je ponovo i zaronila, ali ovoga puta, umesto peskovitog tla, udarila je snažno u nešto što je bilo suviše tvrdo za biljku, suviše meko za kamen a suviše pokretno za bilo koji predmet. S mukom se uzdržavajući da ne krikne u vodi, od čega bi se ili otkrila ili ugušila, Leonina je sa užasom utvrdila da je udarila o nešto živo i veliko, što je sada snažnim pokretima pokušavalo da se oslobodi neočekivanog tereta. Kroz glavu gospođice Dartoa prolazile su strašne slike morskih čudovišta, oktopoda, krokodila, a bojimo se da kažemo, i sirena, tritona i svačega drugog. No nagon za održanjem gospođice Dartoa nije joj više davao mogućnosti za pretpostavke; shvativši da je pokretanje toga bića može sasvim potopiti, ona se grčevito uhvatila za izbočinu koja je, kako je shvatila, bila ili peraje ili noga nepoznate životinje, i sa radošću utvrdila da je to bio dobar potez, jer je životinja pojurila, noseći je, sa glavom van vode, daleko od čamca, u neizvesnost. Trka je, kako joj se činilo, trajala beskrajno dugo. Jednim kratkim zamahom životinja se je oslobodila, i Leonina je opet dodirnula peskovito tlo. Kad se uspravila, videla je da se nalazi u vodi do ramena, u kružnoj laguni oivičenoj peščanom obalom. Na ranoj jutarnjoj svetlosti, vidik su zatvarale palme, i ispod njih bujno zeleno rastinje. Tek sad je shvatila koliko joj je hladno, i izašla je na obalu. Sunce se tek pomaljalo, i napolju nije bilo nimalo toplije. Na Leoninino čuđenje, u potpuno bistroj i sada svetloj vodi lagune jasno se ocrtavao oblik životinje koja ju je spasla, i koja je sad mirno čupkala busenje trave na dnu. Ličila je na morsku kravu, ali Leonina nije mogla da utvrdi ništa po njenom obliku i veličini, jer ju je poznavala samo po crtežima iz knjiga. Neki neobjašnjiv nagon ju je terao da se približi neobičnom spasiocu. Životinja nije bežala. Na površini se pojavila njena velika, naborana glava, malo je zafrktala i okrenula se. Leonina je to protumačila kao poziv za dodir, i blago ju je potapšala po stomaku. Da, to je bio pravi dodir! Stvorenje, dugačko barem šest lakata, ponašalo se kao ujakove mačke! Još zbunjena, gospođica Dartoa je dugo stajala u vodi milujući čudno biće, dok polako nije postala svesna da sunce prijatno greje, da joj kosa u najvećem neredu pada niz ramena, da na sebi ima još nešto bednih ostataka donje košulje i podsuknje, i da je sa obale posmatra nekoliko polunagih domorodaca svetlo smeđe kože.

246

Zakoni trgovine

Teško bi se moglo reći da su gospođicu Dartoa u ovim sasvim neobičnim događajima vodili samo instinkti. Njeno reagovanje i razmišljanje bilo je često određeno i sopstvenim, najčešće ironijom obeleženim viđenjem njenog položaja – kao da je još jedna Leonina procenjivala ponašanje one prve. Shvativši svoj položaj, bilo joj je jasno da treba da se ponaša prirodno i pribrano, ali joj je istovremeno bilo jasno koliko smešno mora izgledati, raščupana i jedva pokrivena mokrim krpama, do pojasa u vodi, zatečena kako mazi morsku kravu i tepa joj. Zato je njena druga reakcija bila da se saučesnički osmehne gledaocima na obali, podižući bespomoćno ramena, i na njeno ogromno iznenađenje, Indijanci su odgovorili smejanjem, podizanjem ramena i odobravajućim žagorom. Sledeće što joj je izgledalo prirodno da učini bilo je da polako izađe na obalu. Poustajali su i Indijanci, i dali joj znak da krene poslednja u koloni. U društvu Seminola položaj žene bio je jasno određen!

Pešačili su nešto više od pola sata, dva puta prešli plitku tekuću vodu, a predeo je sve više očaravao gospođicu Dartoa: nije bilo biljnog oblika koji se nije pokazao, i više nije mogla da zamisli cvetove i zelenilo Starog sveta koji bi se mogli uporediti sa ovim bogatstvom i bujanjem. Sve je izgledalo mnogo veće i mnogo sočnije, jutarnja šuma je odjekivala pesmom nepoznatih ptica, i bivalo je sve toplije i prijatnije. Leoninina stopala su se doduše, nenaviknuta na bilo šta drugo sem satenskih cipelica, pokrila ogrebotinama i ranama, ali je ona i dalje hrabro koračala, i ne pomišljajući na bekstvo; niko nije obraćao posebnu pažnju na nju, no znala je da bi odvajanje za nju značilo lutanje po potpuno nepoznatom kraju, možda nailazak na gusare ili na neku životinju manje pitomu od morske krave, i nastavljala je sa svojim... recimo pratiocima, započinjući polako razmišljanje o daljem toku događaja. Čitaocu je naravno poznato kakvu su popularnost u

247

Francuskoj imali Indijanci, sa jedne strane verni francuski saveznici u ratovima protiv Engleza u Novom svetu, a sa druge strane kao uzor za tip „plemenitog divljaka“ u književnosti. Skoro da je nepotrebno isticati koliko je gospođica Dartoa uživala u takvoj književnosti, i koliko joj je ona malo mogla pomoći u neposrednom saobraćanju sa žestokim Seminola ratnicima. Sa druge strane, srećom, blaženo humanističko vaspitanje njene kuće ju je podsećalo da raznoliki običaji ljudi ne smeju biti procenjivani kao dobri ili kao loši, da im se ne treba čuditi ili ih se gnušati, nego pokušati pravila svog ponašanja uskladiti prema njihovim, ili ih bar potpuno poštovati. Indijanci (za koje ona nije znala da pripadaju velikom i hrabrom plemenu Seminola) do sada nisu učinili ništa što bi je povredilo, i gospođica Dartoa je smatrala da treba da ostane uz ljude.

Selo Seminola nalazilo se na ovećem sprudu oivičenom zelenilom, i zaštićeno sa tri strane vodom, a sa četvrte nekom vrstom veštačkog nasipa, prosečenog uskim kanalom i obezbeđenog drvenim mostom. Dolazak lovaca izazvao je izvesnu radoznalost kod nekoliko žena i seoske dečurlije, ali je pojava gospođice Dartoa izazvala sve stanovnike da uz bučne uzvike izađu iz svojih koliba pokrivenih palminim lišćem, i da se okupe oko neobičnog gosta. Strpljivost i izvestan strah gospođice Dartoa bili su na najvećem ispitu: svako u selu je smatrao za potrebno da je detaljno pregleda, opipa njenu kosu tako neobične boje i isto tako neobične bele prnje u koje je bila odevena. Svi su žagorili, smejali se, a primedbe koje je neko od lovaca izrekao, na kliktavom jeziku, bile su dočekane novim znacima odobravanja. Uostalom, mislila je u sebi Rusoova sledbenica, njihovo spontano zanimanje je zapravo prijatnije od učtivih, ali otrovnih pogleda i šaputanja iza lepeza u nekom salonu, gde se opipavanje ili otvorena radoznalost smatraju divljaštvom. Možda bi razumevanje gospođice Dartoa bilo manje naklonjeno da je znala kako je ratnik upravo objavio da će Prijateljica-Morske-Krave postati njegova žena, ako po pravilima za nedelju dana on uspe da ulovi bračnu kvotu divljači. Ona, srećom, nije shvatala o čemu je reč, i s mirom je prihvatala svoju novu okolinu. Radoznalost je uskoro minula, a jedna

248

zbrčkana starica, čija je seda kosa bila upletena sa trakama kože, pogurala je blago ali odlučno Leoninu u jednu od koliba, i uskoro je gospođica Dartoa bila prepuštena nezi svoje buduće svekrve.

Kaznena ekspedicija se vraćala na „Evropin bik“ u očajanju; šta je vredelo što su filibustiri bili kažnjeni i raspršeni, kad nije bilo nikakvog traga od osobe koja ih je sve povezivala. Matildi, ubledeloj i sa dubokim podočnjacima od plača, bilo je dovoljno da ih vidi pa da shvati da pohod nije urodio plodom. Dugo u noć ostali su sve troje u kapetanovoj kajiti nad mapama Floride. Lafajet nije dovoljno poznavao pokrajinu, i gubio je svaku nadu nad tim spletom kanala, jezera, rukavaca i ostrva čija slika, tvrdio je kapetan, nikad ne može biti tačna jer se predeo stalno menja. Kapetan je bio mnenja da je upravo uništena banda gusara morala biti jedina na prostoru, jer su Floridu obično zaposedale mnogo manje grupe. Brod bi se stoga bez bojazni mogao ostaviti pod jakom stražom, a izvestan broj mornara, na čelu sa Lafajetom i Đakominom, mogao se odvojiti za višednevno traganje za nestalom devojkom. Takođe je mislio da bi bilo pametno obići seminolska naselja u okolini, kojih je po njegovom znanju bilo četiri, i uz darove i trgovanja doznati šta se može o gospođici Dartoa. Ako je iko poznavao krajeve i događaje u njima, to bi mogli biti samo Indijanci, tvrdio je dalje kapetan. Konačno, pred zoru, kapetan je predložio da sam krene sa njima, jer je imao nešto malo iskustva sa Seminolama, u doba njihovog savezništva sa Francuzima. Tako je narednog dana manja, ali svakako bolje pripremljena četa od desetak ljudi krenula u potragu za Leoninom.

Prvi dan je protekao a da nisu ugledali nijednog Indijanca, niti išta što bi ukazivalo na naselje; kapetan je smirivao Lafajeta, govoreći mu da su već sigurno osmatrani, i da će se Indijanci pojaviti sami, kad se uvere u njihovo brojno stanje i namere. I zaista, narednog dana, dok je Lafajet pio vodu na rečici uz koju su zanoćili, ugledao je na drugoj obali priliku koja je opušteno i bez straha čučala na pesku i posmatrala ga. Već upozoren, Lafajet je tiho pozvao kapetana, koji se pokušavao prisetiti osnovnih pokreta pozdravljanja. Posmatrač

249

je i dalje mirno čučao, i kad se kapetan propisno oznojio u svojoj izražajnosti, bešumno nestao u rastinju na drugoj obali. U samo podne, logor je bio počastvovan zvaničnom posetom od desetak ratnika nakićenih perjem i šarenom odećom, glava povezanih maramama. Pregovori su mogli da počnu, pošto su svi posedali u hladovinu. Veština pantomime srećom se uskoro završila, jer je kapetan znao po koju reč, a Đakomino i pokoju rečenicu španskog, koji Indijanci još nisu zaboravili. Indijanci su prvo hteli trgovinu, a onda davanje informacije, jer su odmah procenili da je to belcima važnije. Uskoro se ispostavilo da logički kapetanov pristup ne uspeva baš najbolje, i da mnogo bolje prolazi Đakominova mediteranska strpljivost u cenjkanju. Indijanci jednostavno nisu hteli da odgovaraju na uzgredna, netrgovačka pitanja o beloj ženi. Dva pištolja, kesa baruta, tri ogledala i metalne kopče za remenje kupljeni su za zadovoljavajuću cenu od šest krokodilskih i jedanaest jelenjih koža, ali se Đakomino nije smirio dok u tu cenu nije ušla i trostruka niska od korala koju je nosio jedan od lovaca, i uvažavanje veštog trgovca namah se osetilo među Seminolama. Trebalo je još izdržati lulu nepodnošljivo ljutog duvana, da bi vođa grupe, sa prezrenjem dostojnim teme, pomenuo Đakominu da je jedna bela žena dovedena u nešto udaljenije naselje. Na molbu da ih dovedu do njega, Indijanci su energično odgovorili odbijanjem, međusobno zaključivši da je kapetan potpuno nevaspitan. Na rastanku, međutim, Đakominu je pokazan pravac kojim treba ići, i rečeno mu je da treba hodati pola dana. Ostalo je još samo nekoliko sati do potpunog mraka, i odlučili su da zanoće na istom mestu, kako u mraku ne bi izgubili pokazani put. Čak je i Lafajet pristao, shvativši da je bolje ne rizikovati gubljenje u prašumi, ali je te noći, sanjajući stalno Leoninu među divljacima, slabo spavao. Nisu smeli međusobno pominjati Leoninu, da ne poruše nadu koju su zadobili, čuvši da je živa.

Prijateljica-Morske-Krave je, ne sluteći ništa, mirno ušla u period obrednog čišćenja pre venčanja, i stvari koje su joj se dešavale nisu joj izgledale nimalo neprijatne; delila je kolibu samo sa staricom, ne znajući da obred nalaže mladoženji da se za vreme lova udalji iz

250

kuće. Starica je, sem neophodnih obrednih radnji, imala zadatak da se uveri u radne sposobnosti neveste, pa se Leonina okušala u branju plodova, okopavanju kukuruza, plašenju ptica koje su ga napadale, mlevenju brašna, pripravljanju hlepčića na vrućem kamenu, tkanju i mnogim drugim veštinama. Svekrva je zaključila da je vešta i da brzo uči, ali da ne može da ponese mnogo tereta. Četvrtog jutra, ratnik kojeg je zapamtila kao staričinog sina, doneo je pred kolibu pozamašan zavežljaj svežih koža, i ponosito ih stao natezati na okvire od štapova oko kuće. Mora da je potez mnogo značio za zajednicu, zaključila je Prijateljica-Morske-Krave, jer se odmah pokupilo dosta dece i žena koje su se kikotale i pokazivale na nju. Uskoro je starica istrčala iz kolibe i rasterala radoznalce, i dok su dve njene ispisnice počinjale da različito obojenom zemljom ispisuju šare oko ulaza, ona je Leoninu povela prema kolibi u centru naselja, koja se stalno pušila. To što se pušilo bilo je zapravo parno kupatilo: jelenje kože kojima su bili obloženi zidovi zadržavale su paru i toplotu, a klupe od drveta su otpuštale prijatan miris.

Dve mlađe žene su, pevajući tiho neku jednoličnu pesmu, skinule sa Leonine haljinu od jelenje kože, i prepustile je dejstvu toplote. Tihi glasovi, prijatno osećanje i malo opojni mirisi su buduću nevestu uljuljkivali u neku vrstu letargije, ali zato, kad su je službenice probudile trljajući je sasušenim busenjem alge i zatim je polile hladnom vodom, Leonina je bila sigurna da se nikad u životu nije osećala razbuđenijom i čilijom. Izgledalo je da se ceo svet oko nje trudi da joj služi toga jutra: dve mlade žene su joj donele odeću, košulju od grubog i retkog pamuka i preko nje drugu haljinu od jelenje kože, ukrašenu zrnima korala, kamenčićima i šarenim suvim semenkama. Haljina je dopirala do polovine listova, a elegantni izgled je bio dopunjen mekim mokasinama, takođe ukrašenim na sličan način.

Bilo je već podne kad je Leonina izašla iz ženske kuće, sjajnih očiju, blistave kože i kose koja se posle parnog kupanja kao zlatni vazdušasti oreol vila oko njene glave, uprkos pokušajima da je smire

251

u pletenicu. Istovremeno, drveni most je upravo prelazila grupa koja je čitaocu dobro poznata.

Svekrva je dobro procenila ko je u pitanju, i poterala je Prijateljicu-Morske-Krave u kolibu.

Ovoga puta, Đakomino je, kao neopozivi šampion komuniciranja sa Seminolama, istupio prvi u pregovorima. Može se zamisliti da je uzneseni mladoženja imao u savetovanju ratnika najviše razloga protiv posetilaca, i tom je prilikom strasno pokazivao na impresivni broj raširenih koža kojima je stekao pravo na brak. Đakomino nije sasvim razumevao smisao velike rasprave, ali je zato odmah dao na znanje da želi upravo te kože, i davao je za njih razumno veću cenu nego u prethodnoj trgovini. Ratnici, obavešteni od sunarodnika o belim trgovcima, zažagorili su odobravajući bolju ponudu. Mladoženjine šanse su se smanjivale, i bivalo mu je jasnije da njegova tvrdoglavost može lišiti ostale unosnog posla. Bio je na velikoj muci, ali je odlučio da ne izgubi dostojanstvo: ako pristane na pregovore o beloj ženi, sačuvaće pravo na brak, a imaće i njenu protivvrednost. I tako je uspešni lovac širokim i ozbiljnim pokretom dao na znanje da je spreman za pregovaranje. Đakomino je polovini svojih ljudi naložio da započnu trgovanje sa ostalima, i da budu na oprezu, a on je sa kapetanom i Lafajetom seo u pesak pod niskom nastrešnicom ispred kuće. Prvi zahtev neumoljivog Rimljanina bio je da mu se roba pokaže, i dočekan je kao prirodan; iz kolibe je izašla gospođica Dartoa u opisanoj svadbenoj odeždi. Krik joj je zastao na usnama kad joj je Đakomino dao znak da ćuti, i ona je oborenog pogleda sela sa strane, iza staričinog sina. Sledio je dugačak i zamoran proces odmeravanja snaga, jer je svaki učesnik morao da pokaže koliko ceni sebe, a time i robu. Što se Lafajeta tiče, osetio je sa užasom da mu se grlo steže i da mu suze polaze na oči, kad je ugledao nepovređenu onu koju je voleo, lepšu nego ikad i odevenu u nešto što je prekrasno ocrtavalo njene draži.

– Bela žena dobro radi, glasio je prvi mladoženjin udarac. To je naravno veoma književni prevod njegovog španskog, ali je reč bila

252

praćena gestom koji je pokazivao nove tkanice okačene na spoljni zid kolibe.

Đakomino se blago nasmeja. Bilo je jasno da čak ni vešta gospođica Dartoa ne može toliko uraditi za ciglo tri dana, ali je bio dovoljno mudar da to ne kaže. On s ponosom pokaza čipkane rukave svoje košulje, i svoj kaput, pa zatim Lafajetovu odeću, i preterujući pokaza i na kapetana:

– To je sve ona načinila.

Mladoženja je malo stisnuo usne, ali drskija laž je poklapala prvu. Doduše, kože koje je Đakomino na početku tražio više niko nije spominjao, i to je on smatrao svojim lukavstvom. Zato nastavi blaže.

– Moja majka treba pomoć.

Gospođa majka, sklupčana na pragu, pratila je pregovarače pogledom koji je jasno pokazivao da bi bilo bolje čuvati pomoć za njene žrtve, ali je Đakomino klimanjem glave odobrio ovaj dodatak na cenu, i procenio da je sad trenutak da izloži svoje viđenje ove transakcije. Iz smotuljka navoštenog platna izvadio je nekoliko noževa od španskog čelika, tri gvozdene sekire i sve to uredno poređao na svoj ogrtač. Proračunato sporim pokretima, dodao je tome pištolj, nekoliko metalnih kopči, igala i turpija. Na drugoj strani nastalo je napeto ćutanje i posmatranje.

– Ne znam koliko je pametno snabdevati divljake vatrenim oružjem, prošaptao je kapetan.

– Neće ga upotrebiti gore od bilo kojeg belca, reče hladno Đakomino. – Uostalom, zašto ne bi bili ravnopravni, kad već mogu biti vojni saveznici?

Videvši da razgovor više nije nepoželjan, i Lafajet se javi, i to jednom drhtavom rečju:

253

– Leonina!

Gospođica Dartoa podiže glavu.

– Nisu vas povredili?

Leonina odmahnu glavom i osmehnu se.

Opšte žamorenje odjednom prekide Đakomino, videvši da se na drugoj strani priprema odluka. I zaista, mladoženja, ozbiljna i napeta lica, ne samo zbog težine odluke već i zbog mnogobrojnih posmatrača koji su svoje trgovanje završili i sada su s pažnjom pratili glavnu predstavu, stavi ruku na grudi u znak prihvatanja i poštovanja ponude. No, nedostajalo je još nešto, i on odlučnim pokretom pokaza na Lafajetove grudi. Leonini se ote lak uzvik, jer joj se učinilo da se traži njegov život. Ali Đakomino je bolje razumevao situaciju, i reče Lafajetu, ne bez zadovoljstva nekoga ko je već duže vremena preračunavao vrednosti na njemu:

– Traže se vaša pucad, vaš sat i lanac.

Lafajet bez reči otkači sat i lanac, i otrgnu, jedno po jedno, svoju lepo izgraviranu pucad. Više nije bilo razloga da se cenjkanje odugovlači, a nesuđeni Leoninin mladoženja imao je osećaj stila i mere. Tako je gospođica Dartoa, neposredno pred svoje drugo venčanje, otkupljena za jedno vatreno oružje, nešto gvožđurije, dvanaest srebrnih pucadi, engleski putni sat sa posvetom starog Lafajeta i lancem, ali je u tu cenu ušla i skupocena svadbena haljina, na koju Đakomino nije propustio da ukaže svome partneru.

254

GlaVa VIIIAmerički rođaci – Baltimorske čajanke – Deus ex machina, I – Zašto je nekome dato a nekome ne?

Bojim se, Cintija, da mi ne prezreš grob,Da te Amor ne odvoji od mog pepela I tako prisili da ne plačeš više.Najvernija žena popusti pretnjama.(Propercije, Elegije)

Ne mora za nekim da nam srce žudi, pa ipak volimo da za nama ludi.(Molijer, Učene žene)

255

Američki rođaci

„Prijateljica-Morske-Krave“ ostavila je sa žalošću svoju udobnu i laku nevestinsku odeću, i zamenila je ponovo svilom i atlasom; dok je uz Matildinu pomoć vraćala svojim uvojcima oblik koji je tako nakratko ostavila, razmišljala je šta se sve moglo dogoditi da su njeni prijatelji bili manje uporni i vešti, i na svoje ogromno iznenađenje, nikakav užas i strah je nisu obuzimali, već više nekakvo samopodsmevanje što je učestvovala u drami ne razumevajući nimalo svoju ulogu. Sa druge strane, iskustvo sa Indijancima joj je razotkrilo mnogobrojne sopstvene zablude, doduše iz neznanja, i osnovnu manjkavost one ideje o divljacima koja je, uz sve simpatije, uznošenje jednostavnosti i duhovne čistote, nekako izostavljala inteligenciju različitu samo po vidovima izražavanja. Povrh svega, polako je u njoj sazrevalo osećanje da nije usamljena kao što joj se činilo, i da u njenoj dotadašnjoj melanholiji ima izvesne samoživosti: imati prijatelje koji su spremni da za nju toliko žrtvuju moralo je značiti da je bar polovina njezinog očajanja neopravdana, a da onu drugu polovinu, u ime zajedničke radosti i uzvraćanja ljubavi, treba da više potisne u sebe. U oba smisla te reči, vitez od Gijminoa bio je sada dublje u srcu gospođice Dartoa. Potiskivanje tuge bila je njena svesna odluka i novi životni program, i gospođica Dartoa se sa svojom ožalošćenošću uhvatila u koštac kao i sa svim drugim nevoljama koje su je u životu sretale – otvoreno i bespoštedno.

Već prve večeri kad su isplovili iz kobne lagune prema severnim obalama, imalo je društvo na brodu da čuje zabavnu verziju priče koju je čitalac nedavno pročitao; duh gospođice Dartoa nije nikoga štedeo, počev od svoje vlasnice, i kapetanova kajita je do duboko u noć odjekivala od smeha. Lafajet je načinio veoma galantan cenovnik gospođice Dartoa, koji je slušaoce ne manje razgalio, čak i Đakomina koji je sa puritanskom strogošću pazio na sve što general govori

256

njegovoj gospodarici. Sa Đakominom su se, recimo i to, takođe zbivale promene, ali ne snagom volje kao u Leonine; naprotiv, i nekako protiv svoje volje, osećao je potrebu da govori pred gospođicom Toasej, potrebu da mu se pri tom dive – naročito ona, naravno – potrebu da svoj ponos i prezir prema ljudima uopšte malo omekša na dostojnim pojedincima. Đakomino je već dugi niz godina razgovarao samo sa vitezom od Gijminoa, i svet mu je izgledao ispunjen time. Sada, međutim, izgledalo mu je da to što je stekao treba da podeli i sa drugima. Treba li pominjati koliko je zadovoljstvo ta promena činila Matildi, koja je po sopstvenom priznanju bila strasna pričalica?

Slučaj nije hteo da „Evropin bik“ pristane u Jorktaunu, gde je za manje od godinu dana Lafajet imao da trijumfalno okonča borbu za mladu američku republiku: zaliv Česepik bio je neobično uznemiren, a nikakvih podataka o engleskim postajama nisu imali. Moglo se desiti da je objava rata između Francuske i Engleske sada svima poznata, i dvostruki rizik je bilo nemoguće preuzeti. Stoga je odlučeno da se ide na predviđeno odredište – prema Baltimoru i zatim Rod Ajlendu, s tim što će se u prvoj luci iskrcati svi putnici i Lafajet, a posada će se pridružiti floti Rošamboa, kad ona stigne.

Na severozapadnom rubu zaliva Česepik više se pružala nego „uzdizala“ baltimorska luka, pouzdan zaklon pobunjenika od početka rata za nezavisnost (za razliku od stalno proengleskog Nju Jorka). U svetlo zimsko jutro, atlantski severac je brisao niz palubu „Evropinog bika“, uzdižući oko broda male brze talase, i rumeneći nemilosrdno nos i obraze gospođice Dartoa, koja je drhtala u svom vunenom ogrtaču, naslonjena na ogradu. Približavali su se luci, u kojoj su se nazirali drveni dokovi i niz neuglednih drvenih kuća. Na prvi pogled, Baltimor nije ništa obećavao, a ni zanimanje gospođice Dartoa nije bilo preveliko, jer je više razmišljala o tome kako će dospeti do svojih rođaka. Lafajet joj je obećao da neće ostati bez njegove pratnje, sve dok ne bude sasvim bezbedna, no posle otmice i indijanske veridbe, gospođica Dartoa nije imala nikakvu zebnju u srcu.

257

Lafajet je odlučio da brod pristane uz sam dok, i dok se odvijalo mučno i dugotrajno pretovarivanje dragocenog tereta, putnici su se sabili u ugrejanoj sobi najbliže krčme, okrepljujući se vrućim grogom. Grad više nije izgledao tako žalosno kroz mala okna drvetom obložene prostorije: ulica je bila iskićena živo obojenim drvenim kućama čije su nadstrešnice i tremovi bili obrasli puzavicama i šimširom. Dokle je pogled dopirao, pešačke staze su bile od drveta, a ulica popločana tamnosivim kamenom. Na jasnom sunčanom prepodnevu, sve je izgledalo čisto i sveže. Ljudi koji su prolazili izgledali su Leonini neobično u debelim krznenim ogrtačima i kapama od dugodlakog krzna, ali je u sebi priznala da bi veoma rado odenula nešto slično kad ponovo izađe. Tišinu i prijatnu omamljenost pićem i toplotom odjednom je prekinula gomila ljudi i žena neutvrdivog broja, koja je vičući na francuskom hrupila u krčmu, i zahtevala da im se odmah pokaže gospođica Dartoa, putnica sa „Evropinog bika“. Podeljeno je mnogo pogrešnih zagrljaja, poljubaca i tapšanja po ramenu dok se konačno nije utvrdilo ko je tražena putnica, a onda se sve ponovilo u još uzbuđenijem obliku. Porodica Rozenem je najzad pred sobom imala bratučedu rano poginulog brata Alfreda, koju su stariji članovi videli u Francuskoj kao bebu, pred svoj odlazak u Novi svet, i još pre nego što su Leoninu upoznali sa svim članovima, počeli su živu i potpuno besmislenu raspravu o tome koliko Leonina liči na pokojnog muža svoje tetke. A nije ličila ni najmanje, dok su, naprotiv, svi još uvek anonimni Rozenemovi ličili na portret blaženog Alfreda, do kraja sveta prisutnog na Petalinom vratu i u srcu. Svi su bili beli i plavi, rumenih obraza, i sa očima čija je boja varirala od perunike do različka. Bilo ih je manjih i većih, sedih i proćelavih, i svi su oko sebe širili miris sveže uštirkanog platna i lavandule. I kad se vreva konačno – i vrlo relativno, jer su stalno upadali jedno drugome u reč – smirila, i prostor oko stola jako stesnio, počela je gospođica Dartoa da posmatra lica sa kojima je trebalo da provede, kako joj se tada činilo, duži odlomak svog života.

Glava porodice bio je ujak Volfgang, na čijem se licu, sem stalne potrebe za smejanjem, čitala i naklonost prema pivu i dobroj hrani. Petalina

258

jetrva, njegova supruga Madlena, izgledala je kao malo usukanija Petala, i sve njene pokrete pratile su male katastrofe: kapica od čipke na glavi je padala u stranu, iz nje su ispadali uvojci prosede kose, rukavi su se kačili o tuđu pucad, čaše na stolu su se prevrtale, i opšte uzbuđenje je raslo svaki put kad ona progovori, što se dešavalo relativno često. Oštrom Leonininom oku nije izmicalo da se sve to događa usled žestoke gestikulacije i potrebe za objašnjavanjem koju je Madlena imala, a ona sama se iskreno čudila nezgodama oko sebe. Tu su bile dve odrasle kćeri ovog para, Ana i Marija, udate za Petra i Pavla, sa plodovima ovako svetih imenovanja, koji se nisu mogli videti, ali su se jasno čuli kako ciče ispod stola. Sliku su upotpunjavali roditelji jednog od apostola (ili obojice!), dvoje naročito ljupkih staraca u tamnom suknu, sa obiljem belih čipki, kragni i maramica, kojima su brisali svoje od ganuća zacrvenjene plave oči. Dovedena u položaj da samo posmatra, jer joj nikako nisu davali da dođe do reči, Leonina je sa zanimanjem utvrdila da bračni parovi liče jedno drugome kao braća i sestre, i da se na karakteru njene Petale može pratiti neizbrisivi trag porodice Rozenem. Ne bez straha, upitala se hoće li i ona biti podvrgnuta promeni.

U međuvremenu, Lafajet je istovario teret i pripremio karavan kojim je mislio da stigne do Filadelfije. Njegov dolazak je razglašen po gradu, i luka je već bila puna uzbuđenih građana, pripadnika milicije, i nadasve oduševljenog ženskog sveta. I kad je krenuo prema krčmi, da se oprosti na kratko od one koju je tako iskreno zavoleo, sve je više ličilo na gradski karneval nego na susret zaljubljenih. Radosni simpatizeri spolja prilepili su veliki broj noseva na sva okna krčme, a uzbuđenje Rozenemovih na pojavu nacionalnog junaka teško je i zamisliti. Natčovečanskim naporima, uspeo je Lafajet da se oprosti od svojih saputnika, da strasno poljubi Leonininu ruku i da joj saopšti kako će se videti najviše za nedelju-dve, a zatim je nasilno iznesen iz krčme, sa grogom u cipeli, nakrivljenim šeširom i novim lancem za sat kobno zakačenim za broš na grudima Madlene Rozenem.

Srećom, veće odluke nisu predstavljale nikakav problem za porodicu Rozenem: za njih nije bilo ništa prirodnije nego da uz Leoninu

259

prime u svoj gostoljubivi dom i njene pratioce, Đakomina, Matildu i Leonininu sluškinju, prihvatajući sve na svoj haotični i bučni način. Posle kratke vožnje čezama po smrznutoj i osunčanoj pokrajini, stigli su do kuće Rozenemovih, jedne dvospratne drvene zgrade sa mnogo malih prozora sa čipkanim zavesama, okružene hrastovima i živom ogradom. Travnjak je bio pokriven snegom, a iz njega je provirivao poneki mlad bor. Iza kuće se dužio čitav niz manjih zgrada, prava slika uspešnog majura. Graji Rozenemovih pridružio se, čim su stigli, pravi pasji hor, i pred pridošlice je istrčao čitav čopor ogromnih i veselih pasa – Rozenemovi su u novi svet poneli svoje ovčare, i ovde ih prepustili slobodnom ukrštanju sa domaćim čuvarima – mešancima. Iznutra, nije se moglo zamisliti ništa udobnije od te prostrane kuće, uglačanog daščanog poda besprekorne čistoće, po kojem se, prema porodičnom dinamizmu, više klizalo no hodalo, jer je bio prekriven mnoštvom šarenih i po život opasnih prostirki. Celo prizemlje bilo je jedna velika prostorija, podeljena gredama, drvenim policama i naslonjačima na manje prostore, sa dva kamina okićena nemačkom keramikom. Nameštaj je bio jednostavan i raznolik, i uglavnom se slabo primećivao od siline šalova, jastuka, pokrivača i drugih dokaza vrednoće ženskih stanovnika. U dubini se naziralo stepenište, i iza njega ulaz u kuhinju, odakle je odjekivao zvuk posuđa i glasovi posluge. Na prvom spratu, nalazila se Volfgangova radna soba sa bibliotekom, odlično snabdevenom savremenom književnošću i obiljem pamfleta i ukaza mlade države, ženska soba, i desetak spavaćih soba, kao i najveći ponos kuće – kupatilo sa tučanom kadom, sagrađeno uz sam dimnjak, tako da je stalno bilo toplo. Još jedne stepenice vodile su na mansardu, gde su obitavala deca, devojke za udaju i posluga. Sve je u kući odisalo jednostavnošću i čistoćom, i sve je bilo podložno stalnoj promeni. Kad je stigao čaj od eukaliptusa sa kolačićima koji su mirisali na đumbir, središte sobe, sa skoro svim naslonjačima i stolicama, bio je na jednom kraju; kad su muškarci otvorili jabukovaču za zdravicu, odjednom su svi bili na drugom; kad je poslužena večera, šarenoliki skup se premestio za ogromni sto od mahagonija, svako privlačeći svoju stolicu. Dok je Volfgang uz opšte komentarisanje i uplitanje sekao ćurku punjenu ostrigama, Leonina

260

je u sebi zaključila da Rozenemovi u svemu nadmašuju Petalu, svoju bledu učenicu. Najzad, dok se služila vruća pita sa bundevom, Leonina je saznala i za skup okolnosti koji su Rozenemove naterali da je sačekaju u Baltimoru.

Porodica Rozenem započela je svoj uspon u bivšim francuskim kolonijama, i trgovina kaučukom i drvetom donela je Volfgangu zavidan imetak. Kada je počeo rat za nezavisnost, ovaj sledbenik slobodne inicijative osetio je snažnu potrebu da otkaže poslušnost jednom samoživom kralju, i odlučio da se priključi odmetnicima; njegovi prijatelji u novim državama smatrali su, međutim, da je kao neumorni pomagač korisniji u Novom Orleanu, i tek se prethodne godine porodica potpuno preselila, kupivši veliko imanje u blizini Jorktauna i kuće u Bostonu i Baltimoru. Ove zime, međutim, uglavnom mirne na obe zaraćene strane, vodila se neka vrsta partizanskog rata upravo u Severnoj i Južnoj Karolini, i Volfgang je rešio da mnogobrojnu decu ne izlaže preteranim opasnostima, utoliko više što su Petar i Pavle svakog trenutka mogli biti pozvani u vojsku, kao oficiri iz prethodnih pohoda. Svima je bilo jasno da je kraj rata blizu, posebno kad je došla vest o Rošamboovoj floti što treba svaki čas da se iskrca na Rod Ajlendu. Upravo stoga Volfgang nije želeo da ugrozi živote, već je opasnosti izložio imanje, i izgledalo je da ga mogućni gubitak uopšte ne uzbuđuje. Kada je stiglo Petalino pismo, upravo su se spremali na odlazak iz Jorktauna, i bila je prava sreća što su ga još dobili iz Novog Orleana. Porodica Rozenem je sasvim ozbiljno shvatila da je dobila nove članove, i još su se za stolom počeli pojavljivati predlozi sa kojim unosnim poslom da započne Đakomino, i koji su mlađi principes juventutis u Baltimoru dostojni njihove rođake.

Posle večere žene su se prihvatile vezova i šivenja, na veliku radost dece i kućnih mačaka. Za kratko vreme, Madlenina klupčad su mogla biti dostojan izazov mladom Aleksandru, ali je ona nastavljala posao sa neuništivim entuzijazmom, tako da je Leoninu na kraju bilo sramota što samo uživa u razgovoru i toploj čokoladi, dok je tri plavooke

261

Arahne u skromnoj odeći gledaju sa neprikrivenim divljenjem, a iz njihovih ruku teku čitavi laktovi čarapa, traka i prekrivača. Dok su joj se oči polako sklapale, a graja se ujednačavala, još je uspela da shvati da Pavle čita svoju epodu posvećenu Lafajetu (na nemačkom), a zatim je dopustila da je nežne ruke dovedu do postelje i ušuškaju. Soba je bila belo okrečena, krevet prekriven pokrivačem od mnogih šarenih komada, na komodi je bilo suvog vresa i hortenzija, a u kutu ispod prozora mirisale su zelene jabuke. Gospođica Dartoa je iskreno zahvalila božanstvima koja su je ovde dovela, i sanjala mnogobrojne morske krave, Rozenemove i Indijance, sve sa uštirkanim čipkanim kragnama.

Gospođica Dartoa nije dobila plave oči, ali su se druge promene koje je predosetila, zaista dogodile: već prve nedelje u novom domu, iz njenih je ruku poteklo dosta vezene flore, a uvela je i novinu koju su Rozenemovi, ludi za promenama, odmah prihvatili – crtanje i slikanje. Nebrojeni zečevi, crtani perom, ugljem, u gvašu ili akvarelu, preplavili su zidove i stolove, a zatim se, sa istom masovnošću, prešlo na hrastove, pse, mačke, ptice, voće i ostalo. Sa druge strane, Petar, koji je sam konstruisao čembalo, otkrio je najzad nekoga sa glasom – i Đakomino je podvrgnut nemilosrdnom uvežbavanju. Ukratko, dolaskom Evropljana je kuća Rozenemovih, i inače ugledna, dosegla onaj stepen pomodnosti koji valjda niko u Baltimoru nije imao, i vrhunac sezone društvenih događaja obećavao je porodici još viši uspon. Promene su za Leoninu imale još nekoliko lica: ovde su se žene odevale jednostavnije i udobnije, bez žičanih okvira. Odeća se sastojala najčešće od vunene suknje, pamučnog aprona i vunenog spensera do struka, i mnogo su se nosile kape. Svoju parisku garderobu Leonina je mogla nositi samo na balovima i čajankama, i stalno se i tada osećala nakinđurenom. Sa druge strane, u vunenoj suknji je mogla istrčati na sneg, koji se bez ograda i zidova prostirao u nedogled, a mogla je, kao i svi ostali, sklupčati noge u naslonjaču dok čita. I da nije bilo Brutove senke u njenim uspomenama, moglo bi se reći da se svakodnevica najzad osmehnula gospođici Dartoa.

262

Druge nedelje boravka u Baltimoru, dok je sa Anom i Marijom kupovala u glavnoj ulici, ugledala je Lafajeta, koji se uspešno vratio iz misije: no kakvo je ovo viđenje bilo! Ulica je začas bila puna sveta, klicalo se i bacali su se šeširi u vis, a negde u daljini primećivao se predmet tog obožavanja. U pratnji drugog mladog i privlačnog čoveka, visokog i u tamnoj odeći, sijao se Lafajet u belom satenskom odelu, sa zlatnim širitima, sa zabačenim modrim ogrtačem, na belome konju. Ni suvomrazica, ni ledeni vetar nisu mogli da ometu njegov ponositi stav, stav mladog boga pobede: jer nju su svi već naslućivali.

– Ko je do njega? upita Leonina.

– Tomas Džeferson, odgovori Marija, skoro pobožno.

Lafajet je streljao gomilu očima, zadržavajući osmeh: tražio je Leoninu. I kad ju je ugledao, na njegovom se licu pojavio izraz nežnosti i saučesništva. Lafajet je dolazio po svoje.

263

Baltimorske čajanke

Društveni život u budućoj 13. američkoj državi, Merilend, odvijao se uglavnom u Baltimoru, i sezona je u poznu zimu bila u punom jeku. Najmanje tri puta nedeljno su Rozenemovi izlazili i primali goste, i bili su sa novim članovima porodice na vrhu zanimanja, koje je doseglo delirični stepen stalnim posetama i pratnjom generala Lafajeta. Američki saloni razlikovali su se od onih na koje je Leonina bila navikla. Obavezno se sviralo, pevalo i igralo, a gospođe se nisu ustezale da između dve igre ispletu pokoju ranflu ili izvezu novi venčić. Mlado i staro je sedelo zajedno, a ponekad su se među igračima muvala i deca, što je u Francuskoj bilo potpuno nezamislivo. Sa druge strane, razgovor se odvijao sa istom onom strašću, i sa mnogo više zanimanja za „prave“ nego za sholastičke probleme. Udvaranje i hvatanje prilika bilo je sasvim prirodno za ove sastanke, dok se u prekomorskim salonima to smatralo dokazom slabijeg ukusa, nečim što pripada međusalonskom vremenu i prostoru. Stanje rata i revolucije sprečavalo je opet neobavezne igre duha, i često su se upravo na takvim skupovima sastavljali dokumenti od neprocenjivog značaja. U martu mesecu, sa stabilnim stanjem na svim frontovima, i statičnom nadmoćnošću Britanaca koja se s pravom nije uzimala ozbiljno, sa još neizvesnom situacijom na Rod Ajlendu, ali i sa vestima da ne može stići manje od 5000 Francuza, ratnici su se odmarali u udobnim baltimorskim kućama.

Gospođica Dartoa, setiće se sveznajući čitalac, bila je nedovoljno naviknuta na uobičajene pažnje suprotnoga pola, i u tome je imala da nauči neke lekcije od Matilde, pa čak i od Ane i Marije; to, naravno, ne znači da izraze simpatija Leonina nije primala sa sebi prirođenom ljupkošću i samoironijom – ali u pitanjima razrađene strategije zaista se nije mnogo odlikovala. To joj je bilo preko potrebno u situacijama kad se bar sedam baltimorskih džentlmena stalno vrtelo oko nje, i kad

264

je trebalo pamtiti čitav raspored da se učtivo odbiju jedni a prihvate drugi u igrama, sankanju ili jahanju. Lafajet, najzad slobodan od briga i ratnih obaveza – bar na kraće vreme – shvatio je ovu baltimorsku zimu kao svoje doba, i preo je u njemu suvereno svoje niti. Znao je da je vreme na njegovoj strani, i da je zajedničko putovanje, sa svim događajima koji su ga pratili, ostavilo neizbrisiv trag u Leonininoj duši. Nijedan dan nije prošao a da gospođica Dartoa ne primi neki znak pažnje od generala Lafajeta, što je u porodici Rozenem izazivalo neumereno oduševljenje, a u Matilde i Đakomina prećutnu podršku. U društvu, niko nije bio ravan Lafajetovoj rečitosti i neodoljivom šarmu njegovog nešto malo umekšanog engleskog, a on sam je bio uvek siguran da će uspeti da izazove gospođicu Dartoa na razgovor, u kome bi se njene oči počinjale širiti i sijati; bila je od one ređe vrste žena koje postaju mnogo lepše i zanimljivije dok govore.

Prolazili su dani u jednostavnim zabavama i jednostaviim poslovima, u porodičnoj vrevi za koju je Leonina sa zaprepašćenjem utvrdila da je umiruje sve više i više, i da joj vraća duhovnu ravnotežu, kao u dane srećnog detinjstva u kući na uglu Veveričjeg prolaza. Bilo je nečeg olakšavajućeg u Madleninom obaranju predmeta, nečega što je dokazivalo da ne postoji dosadno savršenstvo – što bi ova gospođa, bez svoje neobične osobine, verovatno bila; Volfgangovo neprekidno kikotanje, koje je povremeno prelazilo u dugotrajno i glasno urlanje od smeha, bio je zvuk bez kojeg se kuća nije mogla zamisliti. Dve čedne mlade majke pokušavale su da Leoninu nauče razrađenom ženskom lukavstvu, a njihova deca su Leoninu, doduše nesvesno, poučavala trpeljivosti prema najmlađima. Dva muža, ne manje anđeoskog izgleda, takmičila su se sa Lafajetom u sastavljanju otrovnih kupleta protiv raznih civilnih i crkvenih visočanstava, i ne retko navodila dame da neke stihove namerno ne razumeju. Što se njihovih roditelja tiče, oni su bili jednostavno dobri, blagonakloni i srećni starci, koji su bez procenjivanja odobravali sve što rade njihovi bučni potomci.

Bilo je to posle jednog bala kod Rozenemovih, na kojem se posebno oštrio u duhovitostima sa Leoninom, kad je Lafajet odlučio da

265

neposredno okuša svoje mogućnosti. Gospođica Dartoa je izašla na zastakljenu verandu, da se rashladi posle „skvera“, i Lafajet je pohitao za njom. Ugledao ju je u polutami, s leđa, kako rastresa uvojke na potiljku.

– Leonina... bilo je to već drugi put da ostane bez reči pred njom, pred snagom i otvorenošću njenog pogleda. Tamo, u gomili razdraganog sveta, nit misli mu se nikad nije prekidala, ali ovde, kad se naglo okrenula i obasjala ga svojim nasmejanim očima, dah mu se presekao. U sali iza njih zavladala je tišina, u kojoj je zatreperio srebrni Đakominov glas. Pevao je, praćen kitarom, neku italijansku ljubavnu pesmu, i njegova iskrenost bila je u svakom akordu.

– Treba li išta da kažem, rekao je izmenjenim glasom.

– Ne, ne treba. Ni ja ni vi ne treba da zažalimo što smo nešto čuli.

Lafajet je pogleda sužavajući kapke, a zatim bespomoćno slegnu ramenima:

– Nema pomoći, draga Leonina. Isuviše ste bistri da bih pravio bilo kakav uvod, isuviše mudri da bih se služio bilo kakvom formom, isuviše sam očigledno zaljubljen da bih to od bilo koga mogao kriti.

Pognuo je glavu, kao da sluša sopstvenu presudu, i nastavio muklo:

– Ne tražim od vas ništa, niti bih to mogao. Ali zahtevam od vas onoliko ljudske iskrenosti koliko vam je i sam dajem. Ima li za mene bilo kakve nade, Leonina?

– Vama je poznato da volim drugoga, Žilbere...

Lafajet je ćutao, i dalje pognute glave, ali mu je srce počelo ludo kucati. Njen glas je bio ozbiljan i tužan, i u njemu nije bilo ni trunke ironije ni podrugljivosti!

266

– Vaša iskrenost zahteva i od mene da vam uzvratim: za mene i čoveka koga volim nema skoro nikakve nade. Nema zapravo nikakve nade da bi još mogao biti živ... njen glas se prekinu za trenutak, ali ona nastavi:

– To je veza, dragi Žilbere, mnogo čvršća od veridbi, brakova i obećanja, a uz to sam ovde u bekstvu od braka u koji sam bila uvučena ucenjivanjem i prinudom.

Lafajet je dovoljno poznavao žene da zaključi kako je već ovo poveravanje znak nesvesnog pristajanja, neizrečeni poziv u pomoć. Znao je takođe da bi najmanje preterivanje u tome trenutku moglo prekinuti dragocenu nevidljivu sponu koja ih je počela vezivati. Đakominov poslednji tremolo je još lebdeo u vazduhu kad je progovorio, sa pogledom u koji je uneo svo svoje poštenje i predanost:

– Vulgarno bi bilo govoriti o čekanju i vremenu, draga Leonina. Moja duša je mirna i bez nestrpljenja. Bila bi dovoljna jedna vaša reč da me više nikada ne vidite u svojoj blizini.

Leonina ga pogleda, i bio je siguran da je malopređašnju svetlost zamenio sjaj suza:

– Molim vae, Žilbere, da se prema meni ne ponašate kao prema junakinji lošeg romana. Ja ne želim da upravljam ničijom sudbinom, posebno posle odvratnog iskustva upravljanja drugih mojom.

Lafajet je jedva zadržao osmeh: tako je malo bilo potrebno da ponovo postane stara gospođica Dartoa, zastupnik muškog viteštva i ravnopravnosti.

– I ne nameravam da krijem da ste mi dragi, i da mi vaša naklonost prija. Problem je u meni, i ako ga budem rešila, razgovaraću sa vama sa onom istom otvorenošću kojom ste me sada zadužili.

267

Lafajet nije mogao biti srećniji: ona mu je priznala svoju privrženost, nije ga uklonila, i između njih je stajao samo duh u koji ni ona sama više nije verovala! Naglo uzburkanih osećanja, on kleknu pred njom, i pritisnu lice uz njene ruke. Nije ga odgurnula, niti se odmakla, i ostali su tako nekoliko dugih trenutaka.

Prenuli su ih povici iz sale, i da ne bi izazivali nepotrebne primedbe, vratili su se društvu. No Matildi, Ani i Mariji nije izbeglo jako bledilo na licu gospođice Dartoa, i srećni izraz na licu Žilbera de Lafajeta.

Kasno te noći, Leonina je sedela kraj prozora svoje sobe na spratu, i posmatrala prelepi snažni predeo, obasjan zvezdama. I ko bi mogao znati otkuda je u tome potpunom miru iznenada došla poruka: ona se najednom uhvati za grlo, kao da se guši, i jedva šapnu:

– Leone!

I u bolnim jecajima pade preko postelje.

Gospođica Dartoa nije bila bezvoljna sanjalica, i time su odluke za nju bile još mnogo teže. Osećala je prema Lafajetu istinsku prisnost i odanost, a priznavala je i njegovu nesumnjivu privlačnost. Znala je, isto tako, da bi Žilber sa svojom lakoćom i neodoljivošću slabo prolazio pored magične duhovne snage viteza od Gijminoa. Da je samo imala bilo kakvu vest! Stigla su dva pisma od Petale, pisana u razmaku od tri nedelje, puna očajanja. Aristid se javio jednim uzdržanim izveštajem u kojem se moglo naslutiti da se na kuću okomio bes grofa od Šavinjola, ali od Leona nije bilo nikakvog glasa. Njena okolina je sa disciplinovanom radoznalošću očekivala odluku koja je svima izgledala kao pitanje dana. Iznenada je došlo i proleće, koje je Leonini u ovome raspoloženju izgledalo kao čista pakost prirode. Što se Lafajeta tiče, slutio je svakim časom kako njegovo nežno strpljenje topi led oko Leonine, i polako plavi njene usplahirene

268

misli. Jašući svakodnevno prema kući Rozenemovih, osećao je kako svaki novi jabukov cvet radi za njega, kako se ptice i travke udružuju da mu približe ženu njegovih snova, kako joj zefir šapuće njegove reči. I njegovi osećaji nisu bili prazna nasluta. Jedino što Lafajet nije mogao ni znati ni slutiti, bio je odnos između Leoninine pametne glave i njenog mladog i željnog tela: Lafajet je mogao do mile volje biti mlađi, lepši, bogatiji, društveno uspešniji i možda čak i zabavniji – no Leonina je provela jedan sat u zagrljaju i izmenjivanju poljubaca sa Leonom... Njeno telo joj je neprekidno slalo poruku o naslućenom savršenom ljubavniku – strpljivom, nežnom, neumornom. Njena želja bila je najmoćnija spona sa Leonom, kada više nije bilo razloga da se veruje. A na drugoj strani sveta, Leonu je želja za njom pomagala da očuva razum.

Čitateljkinoj osetljivosti možda će zasmetati promene koje se naslućuju u junakinjinoj duši; no neka ne zaboravi da ona i pisac znaju ono što oruđe njihove mašte, gospođica Dartoa, ne zna o sudbini viteza od Gijminoa. Pa neka se, kao peckanje u šampanjcu ili zelena nit u rokforu, oseti izazovni ukus imaginacije kad ona jače zaleprša na nevidljivim uzdama, i u svojoj igri, često sa vrlo malo milosrđa, izazove utisak stvarnog i bolnog. Našem neuporedivom sudiji nepotrebno je napominjati logički vid stvari, stanja duše i slično; ona suviše dobro zna pravila igre, i pisac će se prepustiti neizvesnosti da bude procenjen samo po veštini.

Obuzeta unutarnjim raspinjanjima, gospođica Dartoa je učinila ono što je tako osobito označavalo njenu prirodu: posvetila se drugima. Matilda i Đakomino više nisu bili u stanju da skrivaju jačinu međusobne privrženosti, a Leonina se smatrala odgovornom za sudbinu svoje družbenice i Leonovog sluge. Lek za ljubav može biti, smatrala je Leonina, samo uporno ponavljanje uzroka bolesti: pa pošto su joj Matilda i Đakomino, svaki za sebe priznali da više ne mogu bez onog drugoga, Leonina je rešila da primeni lečenje na najjednostavniji način. U to ime, napisala je jedno pismo, koje ovde navodimo u celini:

269

Guverneru kolonije Sveta Lucija, g-dinu de ToasejBaltimor, 15. marta 80.

Veoma poštovani gospodine,

Vaša dragocena kći, koju je samo nebo odredilo da mi bude družbenica, javljala Vam se dosada redovno i uz moje znanje. Ovoga puta javljam Vam se sama, u svojstvu osobe ne samo formalno, nego iz dubine srca iskreno sklone da želi najlepše i najbolje Matildi, koja je u Novom svetu osvojila svako srce svojom dobrotom, otmenošću i hrišćanskom ljubavlju. Vaša kći je, gospodine de Toasej, cvet koji bi mnogi dostojan suprug uzbrao, sad kad je u najlepšem dobu. Pojavio se, međutim, kandidat koji je sve druge bacio u senku svojim neizmernim kvalitetima. U kući mojih bliskih rođaka, Rozenemovih, uglednih trgovaca, sa dva člana predložena za Senat, u kojoj Matilda uživa najveće poštovanje i zaštitu, pojavio se čovek neuporedive elegancije i punog poverenja, sin sudije iz Italije, i ovde dobro viđen trgovac i brodovlasnik. Moja porodica i ja, primetivši njegovu naklonost za Matildu, diskretno smo se raspitali o njemu, i dobili samo najlepše preporuke. Čovek je mlad, lep, uspešan i uvereni katolik. Treba li napomenuti da je, kako to najbolja pravila nalažu, prvo zamolio za dozvolu moga rođaka – glave kuće da uopšte dolazi u društvo u kome ima mladih neudatih dama, i da je za vrlo kratko vreme stekao poverenje svih nas! Teško je tako nešto napisati ocu, ali i Matilda je na svoj uzdržani način dala do znanja da joj ovo poznanstvo mnogo znači. Suze mi kvase pismo, ne samo od žalosti što molim za rastanak sa predragom Matildom, nego i zbog stida što sam primorana da tražim pristanak najdražeg oca za rastanak od deteta, ali neka mi nebo oprosti, to je za Matildino dobro. Ja vas preklinjem, plemeniti guverneru de Toasej, da date svoj blagoslov braku svoje kćeri Matilde i Đulija Đakominija od Akvile. Ukoliko pošaljete svoj pristanak, naš paroh će venčati odmah po stizanju odgovora mladi par, koji će se nastaniti u Baltimoru. Prilažem uz svoje pismo i preporuku svog rođaka Volfganga de Rozenem, koja će Vam govoriti jezikom muške logike i poštenja. Ja mogu samo da molim za najbolji ishod.

270

Vaša, s poštovanjem, Leonina, baronica Dartoa

P. S. General de Lafajet, kojeg se sećate, izrazio je želju da Vam pošalje posebno pismo, kako biste imali potpun uvid u situaciju.

Dok je pisala ovo pismo, gospođica Dartoa je pokušavala da se seti kakve kazne čekaju u paklu lažljivce i falsifikatore, i nije mogla da se seti. Da bi stvari bile gore, uvukla je u prevaru i druge – doduše uz opštu i radosnu saglasnost. Sam Đakomino nije znao za detalje iznesene u pismu, samo ga je Lafajet podsetio na uverljivost gospođice Dartoa. Matilda je bila upoznata sa igrom, i sa bezbožnom radošću je prihvatala Leonine drske formulacije. Tako je ova afera, koja baca malo iskrivljeno svetlo na neuporedivu pravednost gospođice Dartoa, dočekana u društvu koje nam je poznato kao pouzdan način da se u paklu sretnu svi na istom mestu, i da svoje veselo druženje nastave.

Sredinom aprila, stigao je dirljivi odgovor guvernera de Toaseja, i za samo nekoliko dana obavljena je svadba. Đakomino je za vreme obreda bio vrlo ozbiljan, Matilda veoma nasmejana, Rozenemovi potpuno van sebe; pola Baltimora bilo je prisutno na zabavi koja se održavala u kući i na travnjaku ispred nje. Lafajet je vodio Leoninu da traže najlepše poljsko cveće za venac koji će se okačiti iznad vrata, i divio se njenom poznavanju biljaka. Prolećni vetar mu je donosio u nozdrve miris njene kose, držao je njenu nežnu ruku na svojoj, pomagao joj pri preskakanju prepreka, i bio beskonačno srećan. Zahvaljivao je nebu što je Rošambo beskorisno blokiran od Engleza na Rod Ajlendu, i što sve ratne akcije i dalje stoje.

Pred smiraj dana, priređen je roštilj na ledini iza kuće, i došle su i nove uzvanice iz Baltimora. Među njima bio je i jedan razrok i namrgođen omanji čovek, prekriven prašinom od puta, koji je tražio zapovednika milicije i regularnih trupa. Kad je već otišao, raširio se među gostima glas da je na svadbu došao i kapetan Džons, ali se više nigde nije mogao naći.

271

Deus ex machina I

Kapetan Džon Pol Džons nije imao nikakvog razloga da bude zadovoljan baltimorskim građanima i njihovim lakomislenim zabavama. Još uvek su ga zvali „kapetan“ premda je odnedavno bio admiral američke flote; sa svojim novim zvanjem imao je samo nove povode za bes, jer ništa nije mogao učiniti sa Rošamboovom unapred slavljenom flotom, čiji je komandant dozvolio da ga Britanci blokiraju više od mesec dana. Bio je zapovednik bez vojske, jer je sve povereno nepouzdanom Francuzu. Novi položaj nije ništa izmenio prezir i podozrenje koje su prema njemu gajili ostali komandanti, iz otmenijih krugova. Nije se zaboravljala mračna priča o ubistvu koje je nehotice počinio na svojoj prvoj plovidbi, iza leđa su ga uporno zvali „gusar“, a položaje je zadobijao, kako se činilo, u obrnutoj srazmeri sa zaslugama koje je imao i pobedama koje je donosio. Kapetan Džons je, doduše, jasno osećao da mu je Vašington iskreno naklonjen, ali mu je njegovo uporno ubeđivanje da treba da ode na usavršavanje i širenje slave američke mornarice, i to čak u Rusiju, odakle je carica već duže vremena slala pozive, zvučalo skoro uvredljivo: ne zbog toga što je Rusija bila daleko, ili što nije poštovao dalekosežnost Vašingtonovih zamisli – ali ideja da služi jednoj krunisanoj glavi svaki put bi ga iznova izbezumila. Uz te znake nesreće, imao je još da primi obaveštenje svoje Prudens da je našla čoveka svog života u jednom trgovcu krznima iz Filadelfije, i kapetan Džons je mrzeo svet mnogo strasnije nego ikada ranije. Došao je u Baltimor koliko da proveri spremnost luke i njene odbrane, toliko i da iskali svoje osećanje nemoći na drugima, i činjenica što je ljude povukao sa svadbe činila mu je zlobno zadovoljstvo. Znao je da će ga tu stići nalog za odlazak, i prekidanje zabave nekolicini izgledalo mu je kao neizmerno mala nadoknada za njegovo odvajanje od revolucije. Uz sve to, nije mogao a da ne primeti kolika je još uvek njegova popularnost među običnim građanima, i kakvo je opšte uzbuđenje izazvao sam pomen

272

njegovog imena; no, dužnost pre svega, i kapetan je u nešto boljem i omekšanijem duhovnom stanju otišao sa zabave, vukući sa sobom predstavnike lokalne vlasti.

Već nekoliko dana kasnije, u njegovu sobu u krčmi koju smo nedavno pominjali, i u kojoj se Džons skočom lečio od ljubavnih i drugih jada, došla je gradska delegacija da legendarnom heroju ponudi dostojnije kvartire. Njihova zadivljenost i zaista dobro stanje luke, uz podatke o prilozima koje su građani dali za utvrđenja, i koliko dobrovoljaca za miliciju, naterali su Džonsa da pristane na bliže dodire. Dobio je udoban stan u glavnoj ulici, ljubaznu domaćicu, i mnogo poziva za sve viđenije kuće u gradu.

Čitalac je već naslutio da će doći do neumitnog sastanka kapetana Džonsa i drugih junaka ove pripovesti: Baltimor je malo mesto, i u njemu zajednički nisu mogla boraviti dva heroja oslobodilačkog rata a da se ne sretnu. Sa druge strane, Lafajet je skoro stalno bio tamo gde i Leonina, i bilo je izvesno da će i gospođica Dartoa doći u blizinu kapetana Džonsa. I zaista, kuća Rozenemovih bila je među prvima na spisku ponosnih domaćina američkog morskog vuka. Jedne tople i mirisne aprilske večeri, najmanje četrdeset ljudi se tiskalo po kući Volfganga Rozenema i po travnjaku ispred – očekivao se glavni događaj večeri – susret Lafajeta i kapetana Džonsa, i ženske su učesnice žagorile od jedva suzdržavanog uzbuđenja. Lafajet je, sa njemu prirođenom elegancijom, zakasnio taman toliko da svi primete njegov dolazak na besnome vrancu; bio je odeven u odelo one plave boje koja je docnije nazvana „pariskom“. Ešarpa boje kajsije, izvezena zlatom, padala mu je preko jednog ramena, vezana na desnom boku. Beli vezeni prsluk i bele čakšire upotpunjavali su prolećni izgled mladog vojskovođe. Njegov prvi pozdrav bio je upućen gospođici Dartoa, koja je, odevena u biserno sivu svilu i voal, zabavljala grupu gostiju na travnjaku. Džonsu, koji je žvaćući lulu kraj prozora još ranije primetio tu živahnu i privlačnu pojavu, nije izmakla nežnost ovog pozdravljanja. Dvojica slavnih su se upoznala, širokim i proračunatim gestovima, na samome kućnom

273

pragu, i suprotnost između negovanog Lafajeta i Džonsa odevenog u svakodnevnu odeću, na mnogo mesta preširoku i neprilagođenu njegovim brzim pokretima, svako je morao primetiti. Lafajet je, istini za volju, zanosio mnoga ženska srca, ali američkim devojkama je i Džons, oličenje novog čoveka mlade države, bio isto toliko privlačan. Vazduh je između njih odisao željom za međusobnim ogledanjem, i svima je veče obećavalo prijatna uzbuđenja. To je istovremeno bilo i jedino zvanično upoznavanje, a sve ostalo je, po američkom običaju, prepušteno učesnicima zabave. Gospođica Dartoa je upoznala slavnog pomorca tako što je on nespretno stao na kraj njene suknje; i kad mu je, razbijajući veselo njegovu zbunjenost, rekla svoje ime, on je znao da mu ono nešto govori. Ali se nikako nije mogao setiti šta.

Posle večere, mlađarija je otišla u šetnju pod hrastove senke, a najveći broj uzvanica se podelio po „klubovima“ – najbrojniji, naravno, bio je tamo gde su na dva kraja sedeli Lafajet i Džons, beležeći svoje male pobede ženskim osmesima, opštim smehom i odobravanjem. Koliko je pogrešnih očica, propuštenih petlji i promašenih bodova iznenadilo sledećeg jutra svoje vlasnice! Džons je svoje dame našao u Ani i Mariji, a Lafajet, naravno, u gospođici Leonini. Okršaji su se vodili oko Rošamboa, glavne ratne teme. Opori humor kapetana Džonsa bio je prava protivteža leporečivosti generala Lafajeta koji, kako je izgledalo, nikad nije bio tako nadahnut. Sa dužnom skromnošću i samopodsmevanjem evocirani su ratni uspesi ova dva deteta sreće. Pomalo nezadovoljan što je šampion udatih i prevashodno patriotskih dama, kapetan je često upućivao svoj oštri razroki pogled Lafajetovoj muzi, i ona mu je, sa otvorenošću lišenom koketerije, uzvraćala poglede. Nešto ga je teralo da upravo ka njoj upravlja svoje reči, i svaki put bi se iznenadio novom, različitom i uvek prijatnom dejstvu sjaja koji je iz nje izbijao.

– Kapetane, započe Ana, – nikada nismo čuli pravu priču o bici kod Flemboro Heda. Ili su novine preterivale, ili skrivale činjenice – ako su bile engleske – a da i ne govorimo o starcima iz Kongresa koji su to pokušali da prikažu kao nekorisni avanturizam.

274

– Moja će priča teško nadmašiti fantastične avanture Kongresa kad je bežao iz Filadelfije, ostavivši građane, reče Džons.

Ova je primedba dočekana sa velikim veseljem, i kad je Volfgang ućutkan, čuli su se i drugi zahtevi da Džons priča.

– Nemojte me izdavati sada, Džonse, reče Lafajet – ja sam svoju zalihu dobrih priča iscrpao, i neophodna mi je pauza da od nekoliko slučajnih uspeha načinim predmet zanimljiv damama.

Džons je izgledao pridobijen.

– Priznajem, reče on, – da sa slučajnostima nikad nisam bolje stajao nego kod Flemboro Heda. No sa slučajnostima kao što su vreme, mesto, okolnosti i položaj to nije bio slučaj – isključivo sa slučajnostima ljudskog porekla.

Džons zaćuta za časak, prisećajući se viteza od Gijminoa.

– Pri tome sam, drage moje dame, svoju najkorisniju slučajnost izvukao iz vode.

– Hoće li cela priča biti u zagonetkama? upita veselo Matilda.

– Za mene još uvek jeste, nasmeja se Džons.

– Izvadio sam iz vode čoveka koji je sprečio pobunu na brodu, onesposobio dva engleska oficira, sam izveo abordaž, uništio skladište baruta. U vašu čast – i tu Džons podiže čašu – taj čovek je bio Francuz.

Rozenemovi, koji su većim delom svoje krvi bili Nemci, radosno zagrajaše.

– Odakle je bio? upita Volfgang.

275

– Iz Pariza.

– Zahtevam da se zdravica promeni, upade Lafajet. – Ova će ići u zdravlje ovde prisutne vile Lutecije, gospođice Leonine Dartoa!

Čaše se opet podigoše. Po drugi put je ime zazvonilo u Džonsovom pamćenju, i on ispijajući vino čvrsto stisnu oči, pokušavajući da se seti. Da, tako nekako se zvala Leonova dragana, ona zbog koje je dospeo robije! Džons otvori oči, posmatrajući preko čaše mladu ženu koja mu je sedela nasuprot. Bila je upravo zanosna. Da li je mogućno da to bude ta osoba? Šta bi radila u Novom svetu? Koliko Parižanki ima sa sličnim imenom? Odmeravajući je dok je odlagala čašu i ponovo uzimala vez, Džons zaključi da ova čarobna Lafajetova prijateljica na drugom kontinentu teško može biti uzrok zle sudbine njegovog prijatelja. No, priču je trebalo nastaviti.

– Bila je jesen prošle godine, i plovio sam, potpuno nezaštićen, uz istočne obale Engleske, na brodu koji je to ime zasluživao manje no ja englesku krunu, nastavi Džons. – Sve je bilo protiv mene, počev od magle i kiše, pa do proklete engleske fregate koja se postavila između obale i mene. Da ne zaboravim najlepše, pri prvom plotunu se jedan top, koji nije mogao biti bolje pričvršćen za crvotočne potpornike, odvezao i ubio gotovo celu posadu, a drugi eksplodirao! Nisam imao nikakvog drugog izbora sem da se kao razbešnjeni ovan zaletim u Engleza, gonjen željom za slavom republike koliko i nužnom potrebom da se za bilo šta zakačim, da ne bih odmah potonuo. Mornari pobunjeni na palubi, engleski zarobljenici pobunjeni pod palubom, a svi mi izloženi paljbi Engleza sa razdaljine ne veće od ove koja me deli, zahvaljujući sebičnom Lafajetu, od vas, gospođice Leonina.

Laki žamor uzbuđenja prostrujao je publikom. Dok su neke igle zveckale sve brže, druge su beznadežno mirovale u krilima. Leonina je osmehom zahvalila na pažnji.

– Ako opis bitke to zahteva, ja ću se pomeriti, reče ona.

276

– Zasad ne, upade Lafajet – ali ako sam dobro razumeo, uskoro će vam pretiti abordaž; računajte na mene.

Trebalo je nešto vremena da se Volfgang ponovo ućutka.

– Takav bi, ukratko, izgledao beznadežni položaj u kojem sam se našao, nastavi Džons. – Ali imao sam na brodu čoveka koji je izveo onu prethodno iznesenu listu podviga, kojoj sa ne manjom zahvalnošću pridodajem sređivanje mojih haotičnih brodskih papira. I bio sam mlađi... čitavih šest meseci, pa prema tome i smeliji. Gledajući kroz otvor veći od mene samog na boku moga broda prema engleskom zapovedniku preko puta, na netaknutom brodu, odgovorio sam na poziv za predaju izjavom da borba još nije ni počela. Eto šta se dešava kad se nekritički ide za klasičnim uzorima. Srećom, pridodao sam i izraze za koje me je mati u mladosti šamarala.

Ovoga puta je ućutkivanje Volfgangovog grohotanja malo duže potrajalo.

– Čovek kome sam toliko zahvalan, reče Džons, – napravio je doduše uz svoje podvige i greške od kojih bi svaka zasluživala njihanje na jarbolu kod nekog strogog engleskog kapetana – a takve sam u mladosti uglavnom poznavao. Republika, međutim, mora da na suštinu više gleda nego na formu – ne znam kako će se na mene gledati kao na oličenje psujuće republike – te sam ovome čoveku oprostio sve: usred abordaža, koji je poveo na svoju ruku, izvoleo je da održi dvoboj sa engleskim oficirom, umesto da mu prereže grkljan. Viteštvo je opasna bolest, dame i gospodo. Naravno, otkup živih engleskih oficira je jedna po kongresne finansije nadasve unosna stvar. No vratimo se onom izvlačenju iz vode. Uleto prošle godine, pokušavao sam nemoguće sa svojom olupinom u tulonskoj luci. Sve što je na taj brod išlo, bila je boja, pa smo tako crvotočinu išarali kao nijedan od mojih brodova. Uz put sam skupljao i francuske pomorske pešadince. U noći pred isplovljavanje, moji su ljudi prihvatili jednog begunca namenjenog galijama, koji je u znak zahvalnosti oborio trojicu svojih spasitelja –

277

našli su ga inače tako što je sam iz vode napao čamac. Doneli su ga, konačno onesvešćenog, na brod, gde se probudio dozivajući jedno žensko ime, pa sam u prvom trenutku pomislio da ga bacim natrag... – govoreći ovo, Džons je bacio pogled na Leoninu. Bila je udubljena u svoj rad, a na njenom licu više nije bilo osmeha.

– Uskoro se, srećom, sem zaljubljenosti, otkrilo da zna jezike kojima je teško zapamtiti i ime, da je čovek od pera i zakona, da mrzi svog kralja i da je plemićkom spletkom bačen u okove.

Gospođica Dartoa je sedela pravo, sklopljenih očiju i hvatajući vazduh, a ruke su joj se u krilu neznatno tresle.

U mrtvoj tišini, gledajući samo nju, kapetan Džons je nastavljao:

– Još iste noći postalo mi je jasno da sam na brod primio ono što sam dotada uspešno izbegavao – svog učitelja. Gde god da si sada, nazdravljam u tvoje ime, Leone od Gijminoa!

Kapetanu Džonsu moralo je još trenutak ranije biti jasno da vuče pravu nit, ali ga je radoznalost terala dalje. Sad je, međutim, duboko zažalio što je tako surovo nastavio. Matilda je pokrila oči rukama, i skupila se u svom naslonjaču, na Lafajetovom skamenjenom licu čitao se neizrecivi užas, a opštu tišinu odjednom je presekao glasan krik, ali ne Leoninin: to je Đakomino prizivao Boga.

Iznenađenje i zbunjenost bili su opšti; i u toj pometnji, jedino je uzročnik svega, obuzet razdirućim kajanjem, video kako je gospođica Dartoa, bleda kao smrt, klonula onesvešćena na pod, ruku krvavih od igala koje je grčevito stezala.

Došlo je već treće sunčano jutro otkako je kapetan Džons, zatvoren u svome stanu, praznio vrčeve skoča i zabranjivao svakome ulazak u svoje sklonište. Nikada sebe nije toliko mrzeo kao posle zabave koja je završena iznenadnom bolešću gospođice Dartoa. Koje je bilo njegovo

278

pravo da menja život žene koja je dotadašnje promene uspela da dobro podnese! Ko je on da podseća nekoga na bivši život! Zašto da neko kao Leonina, plaća njegovu ogorčenost prema ženama zbog lakomislene Prudens! Čemu ružno i pakosno pominjanje drugog pred parom koji je izgledao tako skladan i srećan! Nije li ga u svemu gonila sebična i niska zavist prema Lafajetu, nije li ga podsticala njegova prostačka sklonost da napakosti nekome ko je istovremeno hrabar, lep i srećan! Kakvu je korist od toga mogao imati njegov prijatelj, vitez od Gijminoa! Možda ju je zaboravio, možda su se i našli i razišli u ovome vremenu!

Kajanje i prezir sebe su dobri partneri alkoholu: kapetan je već bio u onome bednom stanju kada se može još samo cviliti bez suza, i kada svaka pomisao izaziva neopisivu tugu i bol. Njegova je domaćica davala posetiocima najbolji savet, da ga puste na miru i sačekaju da se ispava, dok u kuću nije došao čovek koji na licu nije imao samo prijateljsku zabrinutost, nego pečat vrlo sličnoga bola. Bio je to Đakomino, koji je brzo uspeo da ubedi staru gospođu da Džonsu proturi kroz vrata jedno pismo. Za manje od pola sata, vrata su se otključala i na njima se pojavio Škot, crvenih očiju i neobrijan, ali sabran i čvrsta koraka.

Čitalac već pretpostavlja čije je pismo moglo biti, i šta je ono sadržavalo; nećemo ga dugo držati u neizvesnosti:

Rozenem Manor u 9 ujutro

Poštovani kapetane Džons, žao mi je što sam poslednji put kada ste bili kod nas pokazala znake slabosti koji su zabrinuli moje drage rođake. Srećom, bolest nije ozbiljna, ali je, nesrećom, pokvarila jedno prijatno veče mnogima i sprečila ih da uživaju u Vašoj veštini izlaganja. Zbog svega toga, molim Vas iskreno za izvinjenje.

Molim Vas, da čim Vam dužnosti dozvole, dođete ponovo kod nas.

Sa poštovanjem, Leonina Dartoa

279

Zašto je nekome dato a nekome ne?

Lenjivo prolećno popodne vuklo se niz travnate padine Rozenem Manora, između olistalih hrastova, ostavljajući izdužene tople senke za sobom, kad je kapetan Džons, sveže obrijan i u čistoj košulji, ali još uvek crvenih očiju, došao sa Đakominom da okaje svoje grehe. Gospođica Dartoa ga je čekala u voćnjaku iza kuće, na klupi ispod rascvetalog jabukovog drveta. Najmlađi Rozenem joj je spavao u krilu, kućne mačke do nogu, a kosi sunčevi zraci su kroz lišće bacali zlatnu mrežu po pognutoj Leonininoj glavi. Džonsovo grlo se na ovu sliku još više steglo, i on ju je pozdravio šapućući; ovo nije bilo primećeno, jer mu je i ona odgovorila veoma tiho, da ne bi probudili dete.

– Ja vas molim za oproštaj, rekao je kapetan, padajući na jedno koleno.

Ostao je tako nekoliko trenutaka, dok nije osetio kako mu se jedna laka ruka spušta na rame. Podigao je pogled i ugledao njeno ubledelo i ozbiljno lice.

– Oproštaj? Doneli ste mi najlepšu vest koju sam ikad čula, i to u trenutku kad sam bila blizu neopravdanoj promeni svog života. Ja sam ta koja treba da traži oproštaj... Ali to sve nema značaja, kapetane – tu je njen glas postao življi – prema onome što mi je najvažnije, i što me je moja slabost sprečila da saznam: ispričajte mi sve što znate o vitezu od Gijminoa.

– Ne mnogo više od onoga što sam vam rekao: rastao sam se sa Leonom u holandskoj luci Teksel, gde je on našao brod za Francusku. Trebalo je da se početkom oktobra iskrca u Kaleu.

Leonininim licem pređe bolan grč.

280

– Ja sam krajem novembra napustila Francusku. Je li moguće da se za dva meseca nije uspeo javiti? Nastavljala je više za sebe, kršeći ruke:

– To nije samo dva meseca. Da se do proleća javio, tetka i Aristid bi me obavestili. More... ili Šavinjol? Prestala je da govori, a ramena su joj se tresla od muklog jecanja.

Kapetan Džons, koga ništa nije moglo tako da potrese kao ženske suze, izvadio je iz rukava maramicu i sa njom zbunjeno stajao iznad rasplakane mlade žene. Njegova zbunjenost je, međutim, kratko trajala; samo trenutak je Leonina popustila čistom očajanju, i prema kapetanu se ponovo podiglo njeno lice, sa očima svetlucavim od suza, ali i odlučnosti koju Džons nije još poznavao.

– Moram se odmah vratiti u Francusku.

Kapetan je tek sad seo do nje, na klupu, i nekoliko trenutaka je samo posmatrao liniju njenog vrata i profila, dok je pokušavala da otre suze, pre nego što se odlučio da kaže ono što je pripremao.

– Želeo bih još jedanput da vam kažem, gospođice Dartoa, da mi je Leon bio jedan od najdražih ljudi koje sam ikad upoznao, i da me za njega veže najdublje prijateljstvo. Neki strašan slučaj je hteo da sretnem i vas u drugome svetu, i da vam donesem vest o tome da je živ... ili da je bio živ pre sedam meseci. Mogu li da budem sasvim otvoren?

– Ja vas molim, reče Leonina odlučno.

– Upoznajem očaravajuće žensko biće, vredno Leonove pažnje, i to – nemojte mi zameriti – u trenutku kad je obasuta pažnjom čoveka od najveće vrednosti i ovde i u Francuskoj, lepog, mladog, srećnog i uspešnog. Imam li pravo da u ime nepouzdanih vesti kvarim nečije dobre namere i dobre izglede?

281

– Vi ste opčinjeni Leonom, i u tome vas sasvim razumem... i potpuno mi je prirodno što ste morali da ispitate da li je reč o meni, ili nekoj drugoj ženi. Ja sam, sa svoje strane, zahvalna nebu što me je Leon pomenuo pred vama. Najzad, nemam nikakvog razloga da prema vama ne budem isto toliko otvorena kao i vi prema meni. Da, u jednom trenutku sam pomislila da mogu promeniti život koji mi je namenjen, i popustila sam atmosferi prijatnosti i bezbrižnosti kojom su me u najboljim namerama okružili ljudi koji me vole. Veoma je lepo od vas što dopuštate da neizvesnost zamenim izvesnošću, i što mi nudite neku vrstu svog oproštaja... koji, znajući za vašu sklonost ka Leonu, utoliko više cenim. Ako me je u prvom trenutku vest o Leonu toliko pogodila, to je bilo upravo stoga što sam je shvatila kao nebesnu opomenu za ono što sam nameravala. Nemate za šta da sebe krivite, kapetane Džons. Bez obzira na to kakva je Leonova sudbina, i moja sa njim, ja ću vas celog života smatrati svojim spasiocem.

I jednim nežnim pokretom ona stisnu Džonsovu ruku.

U tome je trenutku kapetanu Džonsu došla na pamet misao istaknuta u naslovu ovog poglavlja. Zašto je nekima dato a nekima ne? Zašto vitezu od Gijminoa, sem što je obasut ogromnom ljubavlju ovakve žene, još i nebo u njegovom, Džonsovom obličju, pomaže kad izgleda da će ta izuzetna ljubav biti utopljena u beznađu? I, kao što je poznato, najjača Džonsova osećanja uglavnom su se izražavala manje ili više čujnim psovkama: da je gospođica Dartoa digla glavu, ugledala bi na kapetanovom licu pomalo divlji izraz, i usne koje se miču u neizrečenim kletvama na račun srećnog viteza od Gijminoa. No premda je bio preke prirode, Džons nije psovkama izražavao nijedno drugo osećanje sem ljubavi prema ovo dvoje ljudi koje je upoznao na dva kraja sveta, i čudesno ih – bar u mislima – ponovo spojio. Psovke su više bile upućene sopstvenim neispunjenim nadama sa Prudens, koja mu je suviše dugo izgledala kao idealna zaključnica jednog burnog ljubavnog avanturizma.

282

Najzad Leonina prekide ovo ćutanje, ispunjeno sasvim različitim mislima.

– Vi ćete verovatno misliti da iskorišćavam vašu potresenost, ali u ovome što nameravam, bojim se da ne mogu očekivati pomoć i razumevanje od drugih... Možete li mi pomoći da se što pre vratim u Evropu, kapetane Džons?

– Ja sam upravo dobio naredbu koju sam mesecima očekivao, reče kapetan. – Vašington me šalje u Rusiju da bolje izučim zanat i predstavljam ponos republike pred caricom. Isploviću za nekoliko nedelja odavde, i biće mi čast da vas prevezem do Francuske.

Nije bilo potrebno da gospođica Dartoa išta kaže – njeno lice je sasvim dovoljno pokazivalo zahvalnost.

Džons je pokušavao da što obazrivije sastavi sledeće pitanje.

– Verujte mi, draga gospođice, sve što sam ja od viteza Gijminoa saznao o vama, jeste ime koje nisam ni dobro zapamtio, sem da je slično njegovome. Zapamtio sam da je u vašu priču kobno upleten jedan nemoralni plemić. Daleko od toga da želim da zadovoljim svoju radoznalost – samo želim da vas pitam – smatrate li da je vaša sigurnost u Francuskoj obezbeđena?

– Mislim da nije, reče gospođica Dartoa, dok joj se lice smračivalo. – Taj... nemoralni plemić je još uvek moj zakoniti muž, od koga sam prevarom pobegla. Da nisam pristala na taj brak, Leon bi bio osuđen na smrt.

Psovke kapetana Džonsa su se sada dosta jasno čule.

– Ali ja moram videti šta se desilo sa njim, sad kad znam da je preživeo bekstvo iz Tulona, reče Leonina očajno, hvatajući ponovo Džonsovu ruku.

283

Od pokretanja i glasova, mladi Rozenem u njenom krilu poče da se u snu buni, i gospođica Dartoa mu se zdušno posveti. Posle nekoliko trenutaka, ona ponovo progovori, mnogo tišim glasom:

– Mora vam biti jasno, kapetane Džons, da za mene više nema drugog izlaza.

– Kako ćete stići do Pariza, dete moje? reče Džons. – Jer ja moram da nastavim do Švedske, odakle ću ići u Rusiju.

– Sa mnom će biti Đakomino i Matilda, reče Leonina sa nadom, i odmah ustuknu: – Ako budu hteli da ostave Baltimor.

Džons je ćutao, smrknut.

– Ja ću vas odvesti do Francuske, reče on najzad. – Ukoliko vaši mladi prijatelji ne budu hteli da idu iz Novog sveta, dajem vam svoju reč da ću vam obezbediti pouzdanu pratnju do Pariza.

– Oh, bože! reče Leonina, jedva uspevajući da zadrži suze od ganuća. – Neko vas je zaista odredio da mi budete anđeo-čuvar!

Poslednji zraci sunca su se gubili, kad je dvoje prijatelja krenulo prema kući, dogovarajući se o detaljima puta. Džons je nosio mladog Rozenema, koji se probudio vođen nepogrešivim nagonom za večerom, i sada je pokušavao da kapetana liši epoleta sa resama.

Džons nije želeo da ulazi u kuću – hteo je da se ponovo malo osami. Dok je silazio prema drumu, shvatio je koliko je odluka bila ispravna: uz stazu je dolazila jedna muška figura, i naslutivši ko to može biti, Džons se u jednom skoku našao iza najbližeg stabla. Predosećanje ga nije prevarilo – pored njega je u sumraku, ne obraćajući pažnju ni na šta i ne dižući pogled, prošao Lafajet, lica stisnutog u izraz neublaživog bola. Koliko je ova mračna i potištena prilika bila različita od blistave i elegantne pojave koja se na ovome istom mestu

284

pojavila pre samo dva dana! Džons nije mogao a da ne oseti duboko saosećanje i sažaljenje prema mladom čoveku. Dok je jahao prema Baltimoru, u jasnoj prolećnoj noći, činilo mu se, međutim, da stvari i nisu tako tragične: Lafajet je mlad, uspešan i verovatno malo sklon dužoj melanholiji. On će lako naći utehu. Mnogo više i podmuklije ga je mučila briga, koju nipošto ne bi izneo Leonini – a to je bila Leonova sudbina. I gledajući tamne senke drveća što je promicalo kraj njega, kapetan Džons se usrdno stao moliti, cenjkati i svađati sa svojim mnogobrojnim i bezimenim škotskim vilama i vilenjacima, tražeći srećne obrte za svog prijatelja.

Kada je Leonina objavila Rozenemovima i mladom bračnom paru da će se vratiti u Evropu, reakcije su bile sasvim suprotne od onoga što je očekivala, pre svega zato što je Matilda u međuvremenu zakazala veliku porodičnu skupštinu – u Leonininom odsustvu, razume se, i širokom porodičnom sastavu iznela podatke koje je Leonina ljubomorno čuvala. Da je znala kako se ozbiljno (i podrobno) raspravljalo o njenim ljubavnim i drugim mukama, gospođica Dartoa bi jednostavno umrla od stida. Rozenemovi, međutim, koliko god su bili bučni inače, o ovoj su stvari grobno ćutali. Rezultat velikog većanja bio je, naime, da se Leonini omogući odlazak i bezbedno stizanje u Francusku. Što se mladog bračnog para tiče, oni su bez posebnog razmišljanja i dogovaranja odlučili da prate svoju družbenicu, odnosno draganu svog gospodara. Matilda je već i napisala oproštajno pismo svom ocu, ovog puta iskreno, ali još uvek ne tačno u pogledu porekla svog muža. Tako je gospođica Dartoa, spremajući podrobno objašnjenje i milion neuverljivih razloga, bila prilično iznenađena opštom saglasnošću. Suze su, doduše, bile bezbrojne i teško su se zaustavljale, a lako iznova počinjale. Takođe, nikad u kući Rozenemovih nije vladala veća (relativno shvaćena) tišina. Zabave se više nisu organizovale, a u danima kada bi Lafajet, još gonjen tračkom nade, došao da porazgovara sa gospođicom Dartoa, svi su se sklanjali u kuću ako je dvoje mladih sedelo u bašti, ili na prvi sprat, ako je padala kiša. Treba li još išta reći o Lafajetu i Leonini? Njena neodlučnost, tako odlučno zaustavljena Džonsovom pojavom,

285

više nije pružala nikakve izglede Žilberu, i on je to znao; znao je takođe i da će ona uskoro i nepovratno otići, i prosto je želeo da što je moguće više vremena još provede gledajući je, slušajući njen glas i vodeći sa njom beznačajne prijatne razgovore. Siroti Lafajet! Koliko je pokušavao da svoju ljubav sebi predstavi kao jesen, a posvuda oko njih je cvalo pozno, raskošno proleće! A na licu gospođice Dartoa, prepoznavao je, sve se više pokazivala nova nada i poverenje u budućnost. Nije mogao a da joj u sebi ne poželi da joj se to i ispuni.

Bio je uveliko maj kad je novi i ponositi ratni brod, „Arijel“, pod komandom admirala Džonsa, krenuo iz baltimorske luke prema Evropi. Nećemo strpljivog čitaoca opterećivati scenama dirljivog rastanka, ni prizorima pretputnog haosa u gostoljubivoj kući Rozenemovih. U svakom slučaju, troje junaka nije moglo otići dok nisu bili svečano zakleti (na Luterovoj Bibliji) da će se kad god uzmognu vratiti, da će tom prilikom dovesti celokupnu francusku rodbinu, Leona i po mogućstvu što veći broj naslednika.

Pola godine je prošlo otkako se zaustavila u ovome kraju, u kojem su ljudi bili tako prijatni a priroda toliko naklonjena, mislila je Leonina, brišući suzne oči i pokušavajući da pre okuke još zapamti obrise udobne kuće na travnjaku, drveće, cveće i udaljeno vrištanje mlađih Rozenemovih. Ostatak porodice tiskao se sa njom u kočiji, svi zabavljeni svojim uštirkanim maramicama. I onda, još nekoliko zagrljaja, nesuvislih saveta i jecaja, i već je na mostu čekao Džon Pol Džons, uparađen u plavom mundiru, i držeći se pravo i otmeno, i već su se čula zvona na brodu i povici sa obale, i već se veliki brod zaljuljao, odvajajući se od doka... kad je u grupici na obali naslutila i jedno lice koje se nije ni smejalo ni plakalo, i koje je u opštem komešanju izgledalo skoro nepokretno.

Kad je uhvatio njen pogled, general de Lafajet je prineo usnama ruku, skinuo trorogi šešir i otpozdravio širokim potezom svojoj neostvarenoj ljubavi.

286

Pisac, po sopstvenom uverenju, treba da bude u stalnoj neizvesnosti prema čitaočevim osećanjima, a nadasve prema čitaočevom stavu prema pojedinim rešenjima. Ako kažemo da pisac treba da bude u stalnoj strepnji, čini se da ćemo biti najbliže istini. Tako i u ovome trenutku, pisac drhtava srca i klecavih kolena očekuje čitaočev sud o događajima koji nikog nisu mogli ostaviti ravnodušnim. Proliveno je mnogo suza, izraženo mnogo dirljivih i nežnih ljudskih osećanja, i niti prirodne nevolje, niti neobjašnjiva ljudska zloba nisu gonile naše junake iz nevolje u nevolju. Pokazalo se, međutim, da likovi koje smo zamislili pokazuju, ponekad i protiv naše volje, ljudske odlike koje nisu uvek prirođene romanesknim likovima. Pisac, doduše, ima jedan lični razlog, a to je taj da su mu nedostižni i uvek isti junaci pojedinih romana ovoga tipa, dragog i piscu i čitaocu, ponekad bili besprimerno dosadni, i da naklonost gospođice Dartoa, iskrena kao i njeno srce, prema mladome vojskovođi, ima duboko opravdanje u ljudskoj prirodi. No, vređa li to pomalo čitaočevu zamisao? Čini li mu se da su slobode te vrste nepoželjne u izazivanju zadovoljstva za koje je određena ova književna vrsta?

Ukoliko je bilo koja od ovih misli prisutna u napregnutoj čitaočevoj pažnji i dragocenom vremenu koje posvećuje čitanju ovog štiva, pisac usrdno moli da mu za to bude oprošteno, i da mu odbrana bude dozvoljena. Čini mu se, naime, da nam zajednički dragi likovi u ovoj svetlosti izgledaju puniji, stvarniji i bliskiji, a njihovi postupci opravdaniji, i ako hoćemo, hrabriji. To je bar slučaj sa neuporedivom gospođicom Dartoa, koja ni u jednom trenutku nije pokušavala da zavara sebe niti bilo koga iz svoje okoline, i koja je sa nesvakidašnjom iskrenošću postupala u odnosu sa onima koji bi pokazali da su te iskrenosti dostojni. Iz ove zadovoljavajuće paradigme istupa pomalo slučaj sa guvernerom Svete Lucije, ali treba uzeti u obzir da je u tome slučaju motiv bio više no plemenit. Sa ovim objašnjenjima, koja mogu izgledati plitka ali u ovome stepenu razvoja radnje zadovoljavaju potrebe pisca, pisac se prepušta dobroj čitaočevoj volji i širini njegovog razumevanja.

287

GlaVa IXGrčka kolonija u Parizu – Oblici ludila – Pokajanje

– Carigradske vedute

... dok srlja U blato s čašću svojom i nju prljaOnaj ko časnim hvasta se rođenjem,A nije svojim činima i htenjemNalik gospodstvu velikana prava:Buja nam čast i vreža razvrežavaPre kad je svojim delanjem požnjemo,No kad je svojim nasleđem stečemo.(Šekspir, Sve je dobro što se dobro svrši)

288

Grčka kolonija u Parizu

Daleko je iznad svih zamisli ove čitateljke ili čitaoca i njegovog pisca da uživanjem u romanu bitno prošire svoje saznajne domete, premda ni taj cilj nije uvek nedostižan u književnom saobraćanju; u pojedinim slučajevima, ta se zajednička proširenja saznanja dešavaju uzgredno i preko neočekivanih izvora. Tako se u ovome poglavlju, prirodno, neće govoriti o problemima grčke evropske dijaspore, o raspoređenosti i uspešnosti Grka po evropskim prestonicama, ali će se, kroz dalje doživljaje jednog izmišljenog, pa samim tim i simboličkom vrednošću određenog Grka, moći naslutiti ponešto od te kulturno-istorijske situacije. Da bi se uopšte moglo o tome, kao i o prethodnim događajima koji su štošta prouzročili, obuhvatno govoriti, evo nekoliko osnovnih podataka: Petro Foskolo imao je osam ujaka, od toga tri zakaluđerena koji se ne računaju; tri njegova nećaka, odnosno bratučeda, živela su u Trstu, dva u Veneciji, jedan u Padovi, jedna sestra od tetke bila je udata u Lozani, druga u Dižonu, dve u Rimu; dve tetke-udovice živele su u Londonu i Beču; rodbina sa majčine strane bila je na sličan način raspoređena po Lajpcigu, Beogradu, Napulju, opet Trstu i Veneciji, i Marseju. Stričevi, babe i dede i Foskolova starija braća živeli su u neposrednoj blizini, na ostrvima Krfu, Itaci, Zakintu, Paksiju, u Bariju i Ankoni. Na vrlo sličan način bila je razgranata svaka grčka porodica koja je do sebe držala, te je tako i porodica nama poznatog brodograditelja Zarganisa imala širinu dostojnu svog imena i ugleda. Sve ovo iznosimo da pokažemo koliko je logično, i zapravo neizbežno bilo da se podaci o priključenijima bilo koga iz bilo koje porodice u izvesnom roku, uslovljenom brzinom prenošenja poruka određenog razdoblja, predoče svima ostalima. Taj zakon mehanike, koji i danas važi za grčke porodice na prostoru između stare domovine, Evrope, Amerike i Australije, pokazao se i u priči koju nastavljamo da otplićemo.

289

Sior Petro Foskolo je nađen u svojoj barci, posle plemenitog spasenja od strane viteza od Gijminoa, deset dana docnije, izgladneo, na nekoliko milja južno od Zakinta. Ribari koji su ga spasli sećaju se da je zahtevao da paze na jedro od crvenog brokata. A kako je sudbina ponekad nakratko milostiva, bio je na svoj zahtev prenesen u kuću uljarskog trgovca Kaljakudija, gde ga je, pre nego što je izrazio molbu zbog koje je isplovio pre dva meseca, negovao sam predmet molbe, lepa Mirto zelenih očiju. Zakasnela svadba obavljena je u Argostoliju na Kefaloniji, nekoliko nedelja docnije, i za sve to vreme Petro je pokušavao da još ubrza onaj zakon mehanike grčkih porodica o kome smo govorili. Njegova mlada supruga posmatrala je sa razumevanjem kako Petrovo traženje viteza postaje nezaustavljiva strast, a mogućnost dalje potrage, sa napuštanjem nove kuće u Argostoliju i tu zatečene svekrve, nagonila ju je da mužu pruža punu podršku. Možda čak i ne treba posebno naglašavati da je vraćanje dobročinstva jedna izrazita značajka mnogih grčkih priroda; u svakom slučaju, sličnoj strasti podlegli su u isto vreme i brodograditelj Zarganis na Kiteri, i njegov zet na Hidri, kojima je vitez od Gijminoa spasao kćer, odnosno obožavanu suprugu. Dalekovidi čitalac će već naslutiti da su svi ti impulsi morali brzo da se sretnu: i uistinu, već sredinom aprila 1780, Foskolovi i Zarganisovi bili su u međusobnim dogovorima, koji su se završili time što su zajednički uloženim sredstvima opremili brod, izgrađen pod neposrednim nadzorom i po planovima Nikole Zarganisa, kojim je komandovao kapetan Micos Vojadžis sa Hidre, i kojim su Mirto i Petro krenuli na svoje veliko evropsko putovanje. Ovo zajedničko ulaganje, napomenimo i to, donelo je dosta blagostanja trima porodicama u godinama koje slede. Novim brodom su Foskolovi stigli do Venecije, a kapetan Vojadžis se vratio, uz uspešno obavljene poslove, čitaocu dobro poznatoj kira-Dafni, koja je u proleće 1780. očekivala na Hidri prve naslednike nove porodice, neumitno podložne napred izloženim zakonima.

Putovanje po Evropi, u doba o kojem govorimo, moglo je biti sve pre nego udobno; no mlada Mirto je po prvi put videla veliki svet, i bila je na svakoj stanici obasipana naklonostima lokalnih rođaka, a između

290

stanica ljubavlju svoga supruga, tako da su muke putovanja za nju bile neprimetne. Već početkom juna stigao je mladi par na svoj cilj, u Pariz, i nastanio se kod... daljih rođaka.

I tako se najzad desilo ono što se moralo desiti, i karike lanca su se međusobno povezale: jednog toplog popodneva, dok je deda d’Irfe u kineskom paviljonu sebe glasno preslišavao o pojedinostima bitke kod Gaugamele, vikont Aristid čitao novu Lavoazjeovu brošuru u svojoj najudobnijoj beržeri a Petala šmrcajući vetrila Leoninine haljine, pojavio se na glavnim vratima kuće na uglu Veveričjeg prolaza jedan nepoznati par, i zatražio viđenje sa prijateljima viteza od Gijminoa. Ova pojava, kako su je videli stanovnici kuće, i za dugo vremena je zapamtili, zaslužuje da se opiše našem strpljivom čitaocu.

Sior Petro Foskolo, u svom crnom lekarskom odelu od najfinijeg somota, predstavljao je, zahvaljujući svojoj sjajnoj građi i licu koje smo mnogo ranije opisali kao izrazito lepo, pojavu dostojnu opšte pažnje. No pored svoje mlade supruge, njegov je utisak bledeo: Mirto, premda je nosila evropsku odeću, nije gubila svoj mediteranski osećaj za jake boje, i uvek je nosila nekakav detalj – maramu, komad nakita, uređenje kose koji je ukazivao na dekorativno bogatstvo njene domovine. Na nju jednostavno nisu išle pastelne boje i puder, i svojom je pojavom u Parizu stalno izazivala radoznalost i pozornost. Na vratima kuće koja će joj gostoljubivo otvoriti vrata, mlada gospođa Foskolo je stajala odevena u jarko ljubičastu svilu, koja je činila prekrasan okvir za njeno belo lice i tamnu kosu. Na zelene oči padala je senka isto tako ljubičastog suncobrana, a preko ramena joj je ležerno bila vezana marama od najfinije svile iz Egipta, prošarana zlatnim nitima i gušće tkanim trakama u crvenoj, zelenoj, ljubičastoj i narandžastoj boji. Svedočanstvo o njenoj upadljivoj lepoti ostavili su mnogi vikontovi prijatelji – slikari, a zasad ćemo samo spomenuti da je još istog dana gospođa Foskolo našla svog najodanijeg kavaljera u vikontu Aristidu, i da se docnije, u iskrenom prijateljstvu koje se razvilo, od njega naučila otmenosti po kojoj će kuća Foskola postati čuvena po svim Jonskim ostrvima.

291

Na vest da neko traži prijatelje viteza od Gijminoa, sva tri člana porodice su se stuštila u salon, zaboravljajući na oprez koji je nalagala stalna pretnja kući od strane grofa od Šavinjola; ovoga puta, ta neopreznost nije bila kažnjena. Objašnjenja Foskolova, izgovarana na dražesnom francuskom u kojem su š-ovi i ž-ovi bili dosledno zamenjivani s-ovima i z-ovima, trajala su duboko u noć, i morala su biti ponovljena nekoliko puta, i svaki put su bila sa istom strašću praćena kletvama dede d’Irfea i bučnim brisanjem nosa uz prikrivanje suza gospođe Petale. Glas je najzad stigao, i što pre se morao preneti Leonini. Na žalost, podatak da je poslednje viđenje Foskola sa vitezom bilo prilikom zarobljavanja ovog drugoga, a da se poslednja vest koja se na njega odnosila, ticala viteškog oslobađanja kira-Dafni, nije mnogo obećavao, jer je dalja vitezova sudbina na turskom brodu bila neizvesna. Sa druge strane, Foskolo je sa sobom imao pismo kira-Dafni, koja je detaljno opisala svoje doživljaje, i navela da je turski zapovednik uvažio Leonove zahteve, i da je svojom rečju – a nije se pokazao kao krivokletnik – obećao istoj kira-Dafni da će viteza osloboditi čim sretne prvi hrišćanski brod. Obaveštenja Petra Foskola pratila su brod do Atine, gde nije bilo nijednog broda prema Evropi, i znalo se da je nastavljao prema Carigradu. Drugim rečima, istorija viteza od Gijminoa, ako joj se još neke prepreke nisu isprečile u međuvremenu, mogla je da se srećno nastavi stizanjem ili vestima iz neke evropske luke. Trebalo je strpljivo čekati, i čuvati se Šavinjolovih nedela.

Već smo ranije primetili da je iznutra razjedinjena porodica u kući na uglu Veveričjeg prolaza prema spoljnom svetu istupala jedinstveno, i u odbrani i u prihvatanju, po starom i neznatno izmenjenom feudalnom principu – „prijatelji naših prijatelja su i naši prijatelji“, i to je doprinosilo činjenici da ta kuća skoro nikad nije bila prazna. Bračni par Foskolo došao je da okonča jedno tužno razdoblje u kojem je porodica živela izolovano i zatvoreno, bez salona i zanimljivih susreta, pritisnuta odsustvom bića oko kojeg se svet za ovo troje ljudi okretao. Svako pojavljivanje Leonininih staratelja van kuće bilo je pomno posmatrano, i pretnje su bile skoro svakodnevne. Uz to, sve troje d’Irfeovih bili su od one vrste starijeg sveta koja ne može živeti bez mladosti. Lepota mlade

292

žene, živi i strasni duh grčkog lekara bili su, uz dobre vesti i potvrde o izuzetnoj plemenitosti i hrabrosti viteza od Gijminoa, odnosno o dobrom izboru njihove štićenice, onaj eliksir koji ih je ponovo vraćao u svet ljudskih uživanja i radosti.

Razgovori, sasvim sigurno, nisu mogli biti okončani za jedno veče. Trebalo je većati o daljem postupku, odlučiti šta savetovati Leonini, i, naravno, nastaviti veze sa ova dva tako draga nova prijatelja. Ukratko – a u preduzimljivost u tome pogledu čitalac neće posumnjati – gospođa Rozenem je već sledeće nedelje imala salon, posle pauze od skoro godinu dana. Ono što se moglo manje očekivati, bilo je to da je to bio prvi zajednički salon u kući na Veveričjem uglu, u kojem su međusobne razlike potpuno zaboravljene u okupljanju sa zajedničkim ciljevima. Novi salon, u kojem je Petala prepustila bez borbe pravno-topografsko-navodnjavajući odeljak vikontu, dobio je i posetioce kakvi ranije nisu viđani: čitalac će naslutiti da su mnogi od njih poticali iz grčke kolonije u Parizu, i da je miljenik tog krila bio Petro Foskolo koji je, podstaknut stalnim Petalinim pitanjima, polako od seoskog lekara postajao i pisac rasprava. Čudo koje ni pisac ni čitalac na početku ove knjige nisu mogli da predvide, najzad se desilo: prisustvo ljudi koji su naizust znali izvore zanimljive svim članovima porodice, i opšte pretezanje grčkih tema, podjednako su zadovoljavali sve tri različite radoznalosti, i kuća na uglu Veveričjeg prolaza je doživela svoj cvat jedinstva. Za opomenu i utehu čitaocu, kojem preterana harmonija može, usled književne osetljivosti, ponešto zasmetati, reći ćemo da uobičajeni sukobi, u okviru ovog jedinstva, nisu prestajali, i da su čak i povećali dijalektičku bujnost kućnih stanovnika. Što se tiče grofa od Šavinjola, on nije mogao da shvati zašto se omrznuta kuća odjednom počinje puniti njemu potpuno nepoznatim svetom, mnogima u neobičnoj i egzotičnoj odeći, uglavnom bez „imena“ u pariskim okvirima, i to je zbunjujuće delovalo na njegov izmučeni duh.

Teško je pominjati, ali to je ipak neophodno, i šta se dešavalo sa neprijateljima naših prijatelja. Stalno nadgledanje, neizvesnost i sumnjičenje, i nemoćni bes što ga je Lafajet slučajno lišio plena koji je

293

toliko priželjkivao, doveli su grofa od Šavinjola do duševnog stanja koje se blago može nazvati stalnom uzbuđenošću. On, koji je zločinstvima promenio sudbine drugih ljudi i bespravno stekao njihov imetak, pretvarao se u žrtvu opsednutu nepravdama koje joj se nanose! Sve što se dešavalo, bilo je na neki način usmereno protiv njega, a par, bačen na dva kraja sveta njegovim intrigama, izgledao mu je pakosno srećan u poređenju prema njegovom vlastitom položaju. Doduše, zlosrećni Šavinjol je naslućivao da njih zaista vezuje nešto što on nije imao, njihova međusobna ljubav, dok on ima samo sve ostalo: moć, slobodu, udobnost. Više nije imao veza sa starom baronicom koja je, uzevši svoj deo zemlje, zazirala od rastuće neuračunljivosti grofa od Šavinjola. Njega su polako napuštali i drugi nazovi-prijatelji, jer više nije bio zainteresovan ni da se provodi, niti da troši – samo da pomno prati i beleži kretanje svojih omraženih žrtava, a to, priznaćemo, nije zanimljivo čak ni najokorelijem čankoliscu. Na njega su, dakle, promene u kući na uglu Veveričjeg prolaza najdublje delovale, i broj žbira na platnom spisku grofovske kuće se znatno povećao, dok grof više uopšte nije znao kako da tumači podatke koje dobija. Tako je u njemu bes rastao, i obećavao dalje nevolje.

Može li se, katkad, pisac i ispovediti čitateljki i čitaocu, sem uobičajenog traženja potvrde, saveta i saglasnosti? Ako je tako nešto takođe dozvoljeno, neka se sada iznese i ta ispovest. Došli smo, plemeniti pratioče i izvoru nadahnuća, do tačke u kojoj se talasi pripovesti, koliko god veliki i burni, polako smiruju, a u daljini se naziru svetla luke. I premda je srce puno blagosti pri pomisli na kućni mir i razrešenje drame, u ušima još buče odjeci prošlih bura, sećanje na podvige junaka i krizne trenutke, osećanje neizvesnosti i prijatna drhtavica očekivanja iznenađenja. To je onaj trenutak koji bi se želeo zadržati, u kojem se u dnu srca poželi da se prema svetlostima napreduje nešto sporije, u kojem se, konačno, javlja prvi nagoveštaj one zebnje koja prati završetke, one praznine koja se uvlači kada se od zajedničke tajne rastaje. Pisac bi želeo, naslonjen na ogradu broda, da se još jednom vrati u mrak i neizvesnost bure, hteo bi još jednom iskušenja i patnje, pre nego što se ogreje na prijatnoj vatri smirenja duše. Tako i sada, dok

294

se valjaju poslednji veliki talasi naše pripovesti, i polako napredujemo prema mirnom konačištu, čitalac se moli za razumevanje i za izvesno oklevanje i porast ironičnosti: rastanak će početi, i pisac se naoružava da bi bio manje ranjiv.

Za vreme ovih novih i neočekivanih promena u kući na uglu Veveričjeg prolaza, gospođica Leonina se vraćala u Stari svet, ovoga puta sa mirom u duši, i mnogo više posvećena spoljnom svetu nego kad je tamo odlazila. Plovidba je bila podnošljiva, a brod vođen čovekom koga će docniji istoričari nazvati osnivačem američke mornarice. Gospođica Dartoa se usrdno posvetila izučavanju ove ličnosti, a Džon Pol Džons joj je otvorio svoje mnogim bodljama zaštićeno srce, i dani su, u slobodnim časovima, prolazili u ispovestima i ljudskim (u Petalinom smislu) razgovorima. Gospođica Dartoa imala je odlično pamćenje, i bila je naviknuta da vodi beleške. Godinama docnije, njeni zapisi o kapetanu Džonsu poslužiće jednom američkom istraživaču za osvetljavanje ovog izuzetnog karaktera, primerno zaboravljanog i za života i posle smrti. Sudbina je htela da se gospođica Dartoa i kapetan ne rastanu zauvek po završetku ovog putovanja – uostalom, kapetan je često bio na službi u Parizu, ali se ranije kretao u krugovima gde ni za sto godina ne bi sreo gospođicu Dartoa. Sada, njihovo međusobno razumevanje i naklonost bili su zauvek zapečaćeni onim što je Leonina smatrala sudbinskim rešenjem svog života, i kapetan je u njenoj budućoj slici sveta zauzeo mesto neprikosnovenog blagonaklonog božanstva. Pitanje „zašto je nekima dato a nekima ne“ i dalje se stalno pojavljivalo u razmišljanjima kapetana Džonsa.

Krajem juna, „Arijel“ je pristao u Dijepu, i gospođica Dartoa se iskrcala onako kako se i ukrcala, u muškom odelu. Stari svet je bio mirisav i zelen, ali je Leonina odjednom počela primećivati da je sve manje i neznatnije što se rastinja tiče, i da je sve veće i neprijatnije što se zdanja tiče. Žene su joj delovale previše nakinđureno, muškarci previše izveštačeno, a slike njenih američkih rođaka, u svoj spontanosti i nesputanoj veselosti, izgledale su joj mnogo draže i bliže. Kažemo li da je gospođica Dartoa osetila da je vreme za velike promene, bićemo sasvim blizu istine.

295

Oblici ludila

Leonina Dartoa, grofica od Šavinjola, vraćala se u Pariz u punu neizvesnost, ali istovremeno puna nove borbenosti. Bilo je pre svega važno doći do kuće, i čuti nove vesti, ako ih ima. Zato je mala grupa – Đakomino, Matilda, Leoninina sluškinja i sama gospođica Dartoa, sa krajnjom predostrožnošću putovala do Pariza, menjajući stalno kočije, krivudajući koliko god se moglo, i prešavši završni deo iznajmljenom barkom uz Senu. Tako je Leonina po prvi put stigla u svoj rodni grad vodom, jedne tople letnje večeri. Tamnosivi krovovi Tiljerija zlatili su se na horizontu, a lipe uz reku šumele. Umešali su se u gomile šetača uz obalu, i tek pod zaštitom mraka krenuli uskim ulicama Pariza, prema Veveričjem prolazu. U kući su već bili obavešteni, jer su dva čoveka iz barke poslata sa stvarima odmah tamo. Sporedna vrata za vrt su se tiho otvorila, i Leonina je sa svojim pratiocima ušla u svet u kojem je odrasla.

Pisac je već izneo svome čitaocu dvoumljenja i ustezanja povodom događaja koji predstavljaju razrešenja i olakšanja; teško bi uostalom i bilo opisati sretanje ljudi koji su se toliko međusobno voleli. Dosta dugo vremena, Leonina nije ništa videla, a vrlo malo je i disala, pritisnuta na veličanstveno poprsje tetke Petale. Aristid i deda su dostojanstveno čekali neko vreme, dok nisu shvatili da je beznadežno pouzdati se u Petalinu obzirnost, te su svoje mezimče s mukom oteli, a strast tetka Petale se usmerila prema novim licima, odnosno prema Matildi. Bilo je već veče, a cela grupa je, govoreći u glas, još uvek sedela u kineskom paviljonu. Leonina je, doduše teško, uspela da sakupi osnovne novosti i podatke i sad je sedela ćuteći u mraku, a ostali su nastavljali ne primećujući njenu odsutnost. Bašta je pri mesečini izgledala isto kao i ranije, Anadiomena i Satir su, umetnički uokvireni bršljanom, izlagali bledim odsjajima svoje klasične obline, ribnjak sa lokvanjima je odbijao svetlost zvezda. Prošlo je godinu dana otkako je u ovoj kući

296

otkrila i možda zauvek izgubila svoju prvu i veliku ljubav, i pola godine otkako je, progonjena, pobegla u drugi svet. Je li se išta izmenilo u međuvremenu? Bila je još uvek progonjena, dokazi su se mogli pojaviti te iste noći ili ujutro, još uvek je pretilo ono „možda zauvek“, ali su postojale dve nove izvesnosti: prva, da je Leon još uvek živ, i druga, da bez obzira na ishod, ona zna da može biti vezana samo za njega. Prisetila se Lafajeta, po prvi put bez samoprekora i užasavanja nad sobom, i bez one jeze koja bi je obuzela kad bi pomislila šta bi se desilo da nije naišao Džons... Gospođica Dartoa je uvek bila nemilosrdno iskrena prema sebi, i sada je, ne bez iznenađenja, otkrivala neko novo samopouzdanje i sigurnost. To je mogla biti posledica boravka među nešto drugačijim i njoj omilelim ljudima u Novom svetu; ali bilo je tu i onoga pouzdanja koje rađa ljubav drugoga – i to je bio dragoceni i nesvesni Lafajetov poklon.

Najzad je deda poterao društvo na spavanje. Petala je ponovo preuzela Leoninu, i ona je naslutila da će sad morati da joj ispriča sve. Lako je uzdahnula i pošla, ali je tetkino rame bilo tako toplo i sigurno, i toliko je podsećalo na davne večeri kad bi je poluzaspalu ponela iz bašte na spavanje, da se nije mogla opirati. Uostalom, pospanost je bila jedno od stanja koja tetka nije napadala (san je zdrav).

Sledećeg jutra, grofu od Šavinjola je javljeno da su uveče u kuću na uglu Veveričjeg prolaza došla dva muškarca i dve žene, ali opis Matilde i Leoninine sluškinje nije ništa govorio grofu, i on je bio sklon da zaključi da je reč o nekome iz gomile novih posetilaca. No prevarićemo se ako pomislimo da je Leonina bila van opasnosti: grofu se, uz gubljenje razložnosti, neslućeno razvijala sposobnost naslućivanja svega što se ticalo njegove nikad zadobijene supruge, i upravo ova poseta, koja se spolja nije morala ničim razlikovati od mnogobrojnih sličnih, svakodnevnih u kući na uglu Veveričjeg prolaza, urezala mu se posebno u pamet.

Narednog dana, život u kući d’Irfeovih nastavio se uobičajenim ritmom i sa takođe uobičajenim nepredviđenostima: pre svega,

297

jednoglasno je odbijena Đakominova namera da sebi i svojoj ženi nađe neki drugi bivak. Kuća je bila dovoljno prostrana, postojale su još dve neiskorišćene svite na trećem spratu, a i razlozi bezbednosti su govorili u prilog zajedništvu. Petala je bila zadovoljna razumnom Aristidovom argumentacijom, a Matilda, sem što joj se dopadala i prema njoj pokazivala vidne simpatije, nije joj još stigla ispričati sve. Novi učesnici novog salona su pristizali, pre svih sior Foskolo sa ženom, i priča o viteštvu Leonovom ispričana je neznano koji put, istim rečima; pročitano je, takođe već ko zna koji put, pismo kira-Dafni, i to na originalu i zatim u Foskolovom prevodu, jer se svima naročito sviđao zvuk grčkog jezika. Tek kada su sve poznate priče bile ispričane, prelazilo se na sadašnjost i njene probleme. Tako je Leonina saznala da njeni staratelji malo izlaze u grad, jer im je Šavinjol pretio na razne načine: neprijatna upozorenja i opomene stizale su im od različitih uticajnih osoba, oko poseda d’Irfeovih su dva lokalna plemića podigla besmislene tužbe, sa očigledno dobro potplaćenim advokatima, Aristidovi kanali su noću zatrpavani a dve njegove pumpe nađene u komadima; u samom Parizu, jedne je noći podmetnuta vatra u štali, ali ju je srećom primetio deda d’Irfe u svojoj kasnoj šetnji. Opasnost se naročito povećala sada, i trebalo je nešto učiniti da se Leonina zaštiti od svog neželjenog supruga. Deda d’Irfe, sa svojom vojničkom pameću, smatrao je da prvo treba poništiti taj brak. To izvesti, bio je već mnogo teži problem: nisu poznavali dobro nijedno svešteno lice, nikakvog prijateljskog opata koji bi pristao da ispita mogućnosti raskidanja te besmislene veze. Aristid je smatrao da ne treba rizikovati početak razgovora sa nekim, jer bi samo pominjanje Šavinjolovog imena moglo uglavnom izazvati ili strah ili želju za dobrom nadoknadom kod grofa. Čitalac će ovde primetiti kakvo je u osnovi bilo mišljenje vikonta d’Irfea o sveštenim licima. U trenutku kad je izgledalo da rešenja nema, javio se sior Foskolo, snebivajući se i izvinjavajući se – da i on o popovima ima slično mišljenje, ali da se raskid braka možda ipak može postići: među pariskim Grcima koje on poznaje, ima i jedan star sveštenik. On ima puno pravo da raskine brak između katolika i pravoslavaca, samo što to jednostavno rešenje uključuje i... prethodno pokrštavanje. Nekoliko trenutaka vladala je

298

tišina, a onda ju je prekinuo gromoglasan smeh dede d’Irfea: njemu se ideja jako dopala. Uistinu, ni ostali, pa ni sama Leonina nije imala ništa protiv nje. Petala je bila u izvesnoj nedoumici, razmišljajući o tome da će njena nećaka morati da se ponovo prekrštava kad se bude udavala za viteza od Gijminoa; no kad je bacila pogled na njeno lice, shvatila je da bi to brzopleto proricanje u njoj izazvalo dalje muke neizvesnosti Leonove sudbine, i ugrizla se za jezik. Tako je uglavnom dogovoreno da sior Foskolo ispita dobru volju starog popa.

Otac Irinej nije imao ništa protiv toga da svoje poslednje dane ulepša privođenjem nove duše, ali je bio već poluslep i skoro nepokretan, tako da se jedino moglo doći kod njega, u skromne sobe iznad radionice srebra koju je u prizemlju imao njegov rođak. Tako je dogovoreno da gospođica Dartoa, praćena svojim budućim kumom, Foskolom, i dovoljno obezbeđena, pod okriljem noći krene da promeni veru da bi sačuvala slobodu; bio je određen dan, u drugoj nedelji avgusta.

Od dana kad je saznao za večernju posetu, Šavinjolovo stanje se, bez ikakvog vidljivog razloga, stalno pogoršavalo: ništa mu nije govorilo da je predmet njegovog žuđenja bliže, a on je bio sve nespokojniji. Grof je stigao do visokog stepena razdraženosti kad su mu čula naslućivala mnogo više no što je sam mogao razumeti, i on je kao izgladnela zver obilazio kuću na uglu Veveričjeg prolaza, često ostajući do duboko u noć u nekoj senci ili u svojim kočijama, i pokušavajući da kroz spuštene šalone nasluti. Šta, ili koga, više nije određeno razmišljao. Danju, čak ga ni vesti o uspešnom napredovanju parnica protiv d’Irfeovih nisu smirivale. U retkim trenucima opuštanja, sanjao je košmarne snove o požarima koji gutaju njegovu kuću, kuću d’Irfeovih, i iz kojih ga uvek gleda Leonovo lice, sa onim izrazom prezrive sigurnosti koji je imalo za vreme dvoboja. D’Irfeovi o svemu tome nisu mogli ništa znati, i uglavnom su se zato odlučili da Leoninu izvedu iz kuće na pokrštavanje. Određene večeri, velika vrata za kočije su se otvorila u Veveričjem prolazu, i Šavinjol, koji je stajao u senci sa druge strane, video je da sa glavnih vrata kuće u vozilo ulazi vikont Aristid sa jednim od stalnih posetilaca kuće. Nije mogao videti Đakomina i Leoninu,

299

koji su u kočiju ušli u vrtu, ali je njegova nova osetljivost dala znak za oprez. Sačekao je da se kočija udalji, i zatim pohitao prema svom landou, koji je ostavio u susednoj ulici. Na prvoj raskrsnici, bio je iza vikontove kočije, ali je njegov kočijaš držao dobro rastojanje. Bilo je prijatno veče, uz to su se na mnogim mestima održavale zabave, i nosiljki i kočija bilo je dosta, tako da Žerar nije posebno obraćao pažnju na skromni lando bez ikakvih oznaka koji se stalno nalazio u istim ulicama kao i oni. U trenutku kad su se zaustavili, Šavinjolov kočijaš se sa svom predostrožnošću zaustavio iza velikih kestenova na trgu kojim je ulica počinjala, i u mraku je kočija bila skoro nevidljiva. Ne sluteći ništa, Foskolo i vikont su ušli u kuću srebrenara, a Đakomino je izašao da proveri je li okolina kuće sigurna. Šavinjol je dotle već stigao sasvim blizu kočije, i ugledao je nekoga s leđa – to je bio Đakomino – kako zamiče iza kuće. U celoj stvari nije bilo ničeg sumnjivog, ali je Šavinjola neki impuls terao da zaviri u kočiju.

Leonina je sedela u mraku kočije, i pokušavala da nazre obrise kuće u kojoj će učiniti nešto prema čemu je bila uglavnom ravnodušna; no sada to ipak nije bila, jer se u Parizu, otkako se vratila, živelo u slabo prikrivenom strahu za njenu sigurnost. Odjednom je zadrhtala, premda je veče bilo toplo, i okrenula glavu: na vratima je, čudno izobličeno u tami, bilo lice koje je odmah prepoznala. Prijateljica-Morske-Krave je hladnokrvno i munjevito reagovala, posegnuvši da namakne zasun na vratima – ali slepa strast je bila brža. Šavinjol je bez reči i u jednom skoku bio unutra, i sada su sedeli jedno preko puta drugog, i dalje bez reči. Leonina je napeto osluškivala zvuke spolja, bojeći se da svojom panikom ne dovede u opasnost svoje prijatelje – nije mogla znati da li je Šavinjol sam; on opet nije smeo da se oglasi, u strahu da će ga čuti Leoninini prijatelji, i čekao je da se njegove sluge približe kočijama.

Najzad se, u mukloj tišini, začuo njen miran i hladan glas:

– Napolje.

300

Da nije ništa rekla, ili da je zavrištala, Šavinjol bi i dalje razmišljao razumno; ali ovo pribrano odbijanje, još jedan znak prezira, bili su za njegovu napetost suviše: on se uz nerazumljiv zvuk baci na gospođicu Dartoa, pokušavajući da je izvuče iz kola. Ona se opirala svom snagom, ali je pobesneli Šavinjol bio neuporedivo jači; u trenutku kad ju je on, napola onesvešćenu, već vukao prema vratima, na jednim se vratima pokazao Foskolo, a na drugim Đakomino. Šavinjol je pustio neljudski krik, i to je bio znak da njegove sluge u trku pohrle ka drugoj kočiji. Za samo nekoliko sekundi, mirna ulica je odjekivala od povika, udaraca i užurbanih koraka u mraku. Foskolo je imao zadovoljstvo da se prvi dočepa grofa, dok je Đakomino dočekivao njegove sluge. Na uzbunu je dotrčao i vikont, koji je već čekao na srebrenarovim vratima, i stao da mačem u koricama udara Šavinjolovog kočijaša, koji je s leđa napao sior Foskola. Bitka nije dugo trajala; dvojica koji su imali nesreću da napadnu Đakomina, nestali su bez traga sa poprišta i iz grofove službe. Sam Šavinjol, okrvavljena nosa, pocepanog kaputa i tresući se od neumerenog besa, pokušavao je da se otme iz ponižavajućeg položaja – ruke bolno zavrnute na leđa, dok je kočijaš stajao na razumnoj razdaljini, očekujući razvoj događaja, i ne pokušavajući da pomogne svom gospodaru.

– Ovo je moja zakonita supruga, šištao je Šavinjol. – I nemate pravo da mi je oduzimate!

Vikont je upravo hteo nešto da odgovori, kad se na vratima kočije pojavi Leonina, sa haljinom u strašnom neredu. Glas joj je zvučao čvrsto kad je progovorila:

– Sad saslušajte mene, Šavinjole. Istina je da sam vaša supruga, i svi dobro znamo kakvom sam ucenom to postala. Istina je da sam vas prevarila i oštetila posle udaje, no isto je tako istina da ste i vi na prevaru poslali nevinog čoveka na galije, i da ste svoj bes iskaljivali i na ljudima koji nisu krivi za moje i vaše međusobno obračunavanje. No mene niko, pa ni vi, ne može prisiliti na nešto što smatram nedostojnim, a brak na silu smatram takvim. Idite s mirom, Šavinjol,

301

i vratite se razumu. Smatrajte da me nikad niste oženili, i ako ikako možete, tražite načina da se taj neprirodni brak poništi. To će bar nešto popraviti u ovoj bezumnoj situaciji.

Na vikontov znak, Foskolo pusti grofa, i on teturajući nestade u mraku. Svi uđoše u kočije, gde Foskolo objasni da ne bi želeo da srebrenara izloži daljoj opasnosti iste večeri, sa čime su se svi saglasili, i kola se vratiše kući.

Francuska katolička crkva nije izgubila dušu koja joj je uostalom samo formalno pripadala, a otac Irinej se preselio u raj narednog dana, i dovoljno brojan hor anđela je tome prisustvovao da bi se primetilo odsustvo jedne duše. Time je i ingeniozna sior Foskolova ideja o razvodu propala, kao što je propao i plan skrivanja Leonine u Parizu. Niko nije komentarisao noćašnje događaje u kući na uglu Veveričjeg prolaza, svi bojeći se da izraze nadu da je grof prihvatio razuman savet.

A kako je grof prihvatio razuman savet moglo se videti samo nekoliko sati kasnije, kad je šest pripadnika kraljeve milicije došlo da uhapsi i sprovede u Bastilju posednika bezbožničkih i po kralja i njegovu porodicu uvredljivih i štetnih knjiga, vikonta Aristida d’Irfe Sen-Toma.

Mučno je i opisivati sramni tok ovih događaja; Petala je pokušala da na svaki način spreči ulazak u kuću uniformisanim licima, čak i silom! Vikont je sa svoje strane pružao sliku vrhunskog dostojanstva; deda je u gužvi gurnuo savitljivu ukosnicu u bravu na vratima vikontove biblioteke, i odložio pretres za dobra dva sata. Leonina je pokušavala da milim pogledima još produži ovo vreme, dok je Đakomino, uspuzavši se preko njene spavaće sobe, izbacivao kroz prozor biblioteke sve što je izgledalo sumnjivo.

No kraljeva milicija i nije došla da nešto nađe, što se videlo kad je biblioteka konačno otvorena: nisu se potrudili da ponesu nijednu od knjiga koje su razbacali po sobi. U međuvremenu, Petala je uspela

302

da spremi zavežljaj najneophodnijih stvari za svoga brata, i vikont je napustio svoje udobno gnezdo visoko uzdignute glave, praćen suzama i jecajima svojih bližnjih. U opštoj pometenosti, stiglo je i Šavinjolovo pismo za Leoninu, kojim je obaveštava da treba da pripremi svoje stvari do šest popodne, kad će se preseliti u dom svoga supruga: grof je u ucenjivanju postao više no vešt. Foskolo je došao, van sebe od uzbuđenja, da predloži ostatku porodice i Đakominu sklanjanje kod drugog grčkog prijatelja. Leonina je sa oduševljenjem prihvatila ovaj predlog, skrivajući sadržaj i poreklo pisma koje je dobila. Dogovoreno je da se prvo prebace Petala i deda, koga su jedva našli jer je pisao neko pismo, a da na kraju krene i gospođica Dartoa.

Oko pet sati sedela je Leonina u pustoj kući, pošto je naložila Žeraru da po nju dođe posle pola sedam. Bila je sasvim sabrana, svesna onoga što čini: sior Foskolova ideja joj je dobro došla, jer je znala da njeno sadašnje žrtvovanje niko ne bi prihvatio. Svi su bili koliko-toliko sigurni, a na njoj je sada bilo da se konačno pokori i spase svog ujaka. Okrenula se po ujakovom salonu i prešla pogledom po stvarima koje je toliko volela. Koraci su joj odjekivali u praznini, a veliki svežanj ključeva muklo zvečao u njenoj ruci: posluga je ili krenula sa Petalom, ili se razišla svojim bližnjima. Kuća na uglu Veveričjeg ugla bila je konačno rasturena. Već joj se činilo da čuje na ulici klopotanje kola i htela je da zatvori vrata za sobom, kad joj je u oči pao presavijen list hartije na stolu. Otvorila ga je: u njemu je bilo drugo, zapečaćeno pismo, a na listu je bilo ispisano, odlučnim i krupnim dedinim rukopisom:

Drago dete,

znam šta ti je na umu; to još uvek možeš da uradiš i malo docnije. Za sada me poslušaj bez oklevanja: neka te Žerar odveze na mesto koje sam naznačio, a ti pismo predaj osobi koju ćeš prepoznati, i neka nam svi bogovi pomognu.

Voli te tvoj deda.

303

Pokajanje

Sve se to dogodilo takvom brzinom da je Leonina, tek smestivši se u kočiju i davši Žeraru adresu gde treba da ostavi nju, pa da zatim ostatak stvari prenese u novo prebivalište Petali, počela da razmišlja o proteklim događajima. Bilo je dovoljno samo nekoliko sati pa da njihova skromna i srećna zajednica bude uništena, a njeni članovi beznadežno rasterani. Pokušavala je da ne popusti potpunoj panici kad bi pomislila na ujaka, ali, kada se i protiv svoje volje setila užasa Bastilje koje je videla dok su pokušavali da oslobode Leona, više nije mogla da se uzdrži, i bacila se na sedište u razdirućim jecajima. Konačno su se zaklopila mračna vrata iza nje, i više nije bilo nikakvog izlaza niotkuda. Bio je završen kratki period nadanja i hrabrosti, i trebalo je još poslednje mrve snage i sabranosti utrošiti za konačnu predaju čoveku koga više nije ni mogla da zamisli kao ljudsko biće, već samo kao duboki, nemi užas. Njena predaja će osloboditi ujaka, a zatim... Uspravila se na sedištu, samrtnički bleda i stisnutih usana. Zatim će okončati svoj život na što dostojniji način. Pa pošto je odluka donesena, bistri um gospođice Dartoa je ponovo proradio. U rukama je držala dedino pismo. U dedino razmišljanje imala je puno poverenje. No kad je shvatila koja je adresa ispisana ispod pečata, i kamo je sada Žerar vozi, zadrhtala je od iznenadne jeze. Na pismu je pisalo:

Baronici Ameliji Dartoa, otel Dartoa, na putu za Otej

Setila se kuće u koju je u očajanju otišla da preklinje za milost, pre godinu dana, i iz koje je izašla poluslepa od suza, dok su joj u ušima još zvučali hladni saveti njene babe o braku iz dužnosti, o značaju zemlje i titule, o časti porodice. Kakvu li to zamisao deda ima? Uostalom, i sam je izrazio svoju duboku bojazan u ovo preduzeće. No Leonina ni za šta na svetu ne bi prenebregla jedan savet svoga dede, posebno ne

304

u sadašnjem beznađu. Stoga je pokušala da sabere sve ostatke svojih snaga, i da se iznova suoči sa svojom bezosećajnom babom.

I do sada je naša čitateljka ili čitalac imala/imao priliku da se upozna sa nekim pismima naših junaka, čak i sa nekima koja u trenutku prenošenja više nisu postojala. Čitalac je uvek bio u položaju da iz najbliže perspektive prati događaje, i da na njih, u dogovoru sa piscem, i utiče. Pri tome, pisma su ona osetljiva lektira gde se najbolje i u sasvim posebnoj svetlosti vide karakteri koji su čitateljki dragi, i neki vidovi priče koji u glavnoj stazi događaja izgledaju manje važni. Ovo pismo, međutim, imalo je sasvim drugačiji značaj, koji će oštroumni čitalac namah shvatiti. Pismo koje je deda d’Irfe uputio baronici Dartoa, glasilo je:

Vikont d’Irfe Sen-Toma upućuje izraze dubokog poštovanja baronici Ameliji Dartoapisano u Parizu, 17. avgusta 1780, popodne

Pišem Vam, draga Amelija, iz vremena koje nije sadašnje, iz vremena kada je vaš život, kao i moj, značio ono što sad znači život Vaše i moje unuke, koja pred Vama stoji sa svojim ljupkim licem, osenčenim dušama Vašeg sina i moje kćeri, i koja, ako se ne varam, skuplja svoju neuništivu hrabrost dok Vi čitate ove redove. Danas je moj sin, o kome mogu reći svašta, sem da je nepošten i glup, bez ikakvog razloga odveden u Bastilju, da bi se dete koje je pred Vama prisililo na život sa krvolokom svoje ljubavi i svoje porodice. No tu priču isuviše dobro znate. Nije mi namera niti da molim za milost, niti da izazivam sažaljenje: i moj sin i ja, i moja druga kći, i čovek koga smo svi u duši namenili Leonini, u stanju smo da podnesemo i to i mnogo više. Za ovo dete, međutim, više nisam siguran. Ne bojim se toga da ne bi mogla izdržati zajednički život sa osobom o kojoj je reč: bojim se da će se ona, nasledivši sa obe strane samosvest i ponos, radije podvrgnuti uništenju no poniženju. Time se svaki trag Vaše i moje loze gubi zauvek. Moje su me poodmakle godine naučile da sa mirom i rešenošću prihvatam odluke sudbine. No iz vremena moga života,

305

draga Amelija, ostala mi je u pamćenju jedna slika, koja je tu rešenost u stanju da uzburka: jednog leta, u doba početka Regentstva, bila je u Versaju večernja vrtna zabava. Vi ćete se setiti ko ju je davao, i zašto – prilika je bila više no galantna, a opšte raspoloženje oslobođeno, posle pobožnih godina pred smrt velikog kralja. To je bila moja prva pariska zabava posle vojne službe. Pored malog jezera, osvetljenog fotoforama i odbleskom vode, stajala je jedna mlada žena čiji lik nikad nisam zaboravio: vitka i uspravna, drsko isturene brade, duguljastih zelenih očiju koje su s prezirom pratile svet, sa plavim uvojcima zategnutim u mali šinjon, odevena u svetlu svilu izvezenu ružama. Približio sam joj se, i započeli smo razgovor, dvosmislen i veseo kakva je bila prilika i naše godine. Noć je bila dugačka i topla, a mlada žena zanosna i opijajuća kao najbolje vino, i u svojoj drskosti sam se usudio da od nje ukradem nekoliko poljubaca. Narednog jutra sam saznao da sam te nevine Erote delio sa mladom suprugom barona Dartoa koji je tu noć, kako se govorilo, posvetio temeljnijim zabavama. Da se smrtno zaljubim, kako se to čini samo u dvadesetim, sprečio me je poziv iz Lila, gde sam naredne dve godine planirao utvrđenja. Mnogo godina docnije video sam ponovo ime barona Dartoa, na bračnom ugovoru njegovog sina i moje kćeri. Sećam se Vaše odbojnosti, Amelija, i prema tome braku, i prema njegovom plodu, i već se godinama ne mogu oteti nelagodnom osećanju da je to moja krivica. Oprostite mi sada moju drskost, Amelija, ako možete; jedino opravdanje koje sam imao i tada, i sada kad se setim Vašeg neuporedivog stasa i dražesti, jeste da nisam odoleo Vašoj privlačnosti. Moja unuka, koju Vam šaljem u gestu krajnjeg očajanja, zgrešila je u svom životu ne više nego mi za vreme vrtne zabave. Poveravim je Vašem rasuđivanju.

Ne zaboravljajući Vas, Florijan

U salonu šesnaeste baronice Dartoa bila je sa razlogom zapaljena vatra u kaminu: kuća je bila utonula u gustu šumu kestenova, zasenčena po ceo dan, i primerno hladna. Utisak su iznutra pojačavale teške draperije na prozorima, nameštaj još iz doba Luja XIII, i tapiserije ugašenih boja po zidovima, sa scenama iz lova,

306

odajući, ako ne savršen ukus, a ono svakako starost kućanstva baronske porodice. Sklupčana u visokoj fotelji kraj vatre, Leonina je očekivala pojavu svoje babe, tresući se i od svežine i od pritajenog straha. Bila je prepuštena na milost i nemilost osobi koja joj ranije nije bila naklonjena, i potpuno sama. Žerara je poslala svojima, kod grčkih prijatelja, i sa uveravanjem da će se brzo javiti. Nadala se da će deda tamo uspeti da smiri duhove, odnosno Petalu. Na dugačkom stolu prema prozoru ležalo je dedino pismo sa svojom tajanstvenom sadržinom, i očekivalo pojavu baronice i neizvesno razrešenje. Prošlo je više od pola sata pre nego što se baronica pojavila, vidno oslabila od prošle godine, i oslanjajući se na ruku svog sluge. Na njenom su nepokretnom licu još uvek bile prodorne i žive zelene oči, i trudila se da hoda uspravno. Polako je sela u svoj naslonjač i bez reči uzela u ruke pismo koje joj je Leonina uz naklon uručila. Sluga je morao da slomi pečat, jer su njene ruke bile slabe, ali je zato čitala bez naočara. Pročitavši prve redove, bacila je ispitivački pogled na osamnaestu baronicu Dartoa, koja je još uvek stajala ispred nje. Bila je umorna i ubledela, ali je na njenom licu još uvek bio onaj prkosni i odlučni izraz koji je zadobila razmišljanjima u kočiji. Šesnaesta baronica Dartoa za trenutak prekinu čitanje, i još više se uspravi u svome naslonjaču. Ne možemo reći da se mišljenje baroničino bitno promenilo od prošle godine: no bilo je izvesno, i njoj samoj jasno, da je vest o smrti grofice od Šavinjola u kućnom požaru za nju bio strašan udar, i da je to doživela kao sopstvenu krivicu. Kad se nekoliko nedelja docnije otkrilo da je reč o prevari, stara žena nije mogla da se ne zadivi snazi volje svoje unuke, i njena predstava o slabašnoj romantičnoj osobi, nalik na njenu nežnu majku, morala je da se bitno promeni. Znala je od Šavinjola da je pobegla u Novi svet, i pitala se u sebi šta ju je ovamo vratilo. U tome trenutku, Leonina je podigla oči i srela se sa oštrim pogledom svoje babe; ovoga puta, bio je red na šesnaestu baronicu da spusti pogled i nastavi čitanje. Na njenom licu Leonina nije mogla da vidi nikakve promene; niti je mogla da nasluti dedinu poruku. Kad se čitanje završilo, baronica je zatražila pribor za pisanje i pokazala Leonini da će joj diktirati. Pismo koje je gospođica Dartoa napisala po diktatu svoje babe, glasilo je:

307

Vikontu d’Irfeu, baronica DartoaOtej, uveče

Moja će unuka ostati pod mojom zaštitom dok to bude potrebno. Za ostalo će se pobrinuti moji advokati.

Amelija

Bilo je to suviše za Leoninu, spremnu na poslednje i očajničke pos-tupke, i ona, završivši poslednje reči, zaroni glavu u ruke i zarida, dajući oduška svojoj napetosti. Nije primetila da je stara žena s mukom ustala i prišla stolu, sve dok nije osetila njenu ruku kako joj se oprezno spušta na kosu.

– Spavaćeš u levom krilu, na spratu, bilo je sve što je od svojih osećaja uspela da iskaže šesnaesta baronica Dartoa.

Iste večeri, deda d’Irfe je dobio pismo, i kada je ostao sam, u skromnoj sobi kod Foskolovih prijatelja, njegovim je licem preleteo, najblaže rečeno, jedan dvosmislen osmeh. Nedelju dana docnije, vikont Aristid je pušten iz Bastilje, i porodica se vratila u kuću na uglu Veveričjeg prolaza, koja je pružala žalosno svedočanstvo o Šavinjolovom besu kada je one večeri otkrio da mu je Leonina ponovo pobegla. Njega samog su čekala još veća iznenađenja, a kao prvo, poziv od baronice Dartoa na razgovor o njegovoj supruzi a njenoj unuci.

U babinoj kući, vreme je imalo neku novu dimenziju za Leoninu. Činilo joj se da je ovde provela mnogo više vremena no jedva nedelju dana: život u kući se odvijao po strogo utvrđenom rasporedu – obroci, šetnja, molitva, i koliko god je to bilo suprotno Leonininim navikama, morala je sebi da prizna da joj je takav red doneo nesvesno smirenje. Sa starom ženom je malo razgovarala – uostalom obe su bile isuviše ponosne da bi stavile na raspravu svoja suprotna ubeđenja ili se ponizile do neiskrenog saglašavanja. Blagi dah neizrečenog poštovanja i priznavanja razlika vladao je između njih, a na licu šesnaeste baronice

308

ocrtavao se mir svesti o prolaznosti, koji često ume da obasja poslednje dane starosti i oplemeni ih u neskladu sa ranijim životom.

Grof od Šavinjola je pravilno zaključio da je njegova đavolska supruga uspela da stekne milost svoje babe, i nije sumnjao da će je kod nje i videti. Koliko je to delovalo na njegovo duševno stanje, teško je i zamisliti; njegov je život sada imao samo jedan smisao i cilj – imati Leoninu i osvetiti se njoj i svim ostalima. Još iz daljine, dok je krenuo preko travnjaka ka mestu na kojem je sedela baronica u svom naslonjaču, grejući se na popodnevnom suncu, Leonina je naslutila na njegovom licu promene koje nije primetila u mraku kočije: grof od Šavinjola je za ovo vreme izgubio svaki trag uglađenosti i blaziranosti, i na njegovom licu je zauvek prevladala surovost. Oči, koje su ranije odavale izvesnu prazninu čoveka kome je sve dato, sada su bile pune životinjske vatre i neukroćenih poriva. Leoninin prvi nesvesni pokret bio je da ustane i umakne se, ali ju je baronica zaustavila jednim pokretom ruke; i kad se grof približio, ona je drhteći sedela na klupi, ne usuđujući se da odmah susretne zakrvavljeni Šavinjolov pogled.

– Želela bih da budemo načisto, grofe, počela je baronica slabim, ali odlučnim glasom, – da je učinjena stvar koju nikako, ni sada ni ranije, ne mogu da odobrim. Vi možete imati razne probleme sa svojom suprugom, i znate da ste u pogledu stava o supružanskoj pokornosti uvek imali moju saglasnost. Ja, međutim, nikad neću dozvoliti da vaše bračne razmirice budu motiv za slanje mojih rođaka u zatvor. U pitanju je čast moga imena, i koliko god se ja ne slagala sa ljudima kao što su d’Irfeovi, oni su krvnim vezama povezani sa mojom kućom. Da su sami poremetili red i zakon, sama bih ih se i odrekla. Ovako, nemam druge nego da se stavim na njihovu stranu. A vi, ako već godinu dana ne uspevate da uverite moju unuku da ispuni svoje bračne obaveze, morate se pomiriti sa tim da svako razuman sumnja u vaše sposobnosti i moć da rukovodite porodičnom zajednicom. Videći svoju unuku u stanju krajnjeg očajanja, izazvanog vašim bezuspešnim proganjanjem, i vas kako činite stvari nedostojne jednog plemića i njenog supruga, pokrenula sam proces razvoda vašeg braka.

309

Predlažem vam da se s tim saglasite i olakšate postupak. Sva šteta koja vam je naneta, računajući požar i ostale neplanirane troškove, biće vam nadoknađena: o tome imam i saglasnost d’Irfeovih.Na licu grofa od Šavinjola ocrtavao se polako jedan poluludački i polupakosni osmeh. Jedina nada koju je još imao, nestajala je kao para u rečima stare žene. Malo mu je trebalo da skoči i dokrajči je, ali ga je sprečavalo prisustvo njenih slugu. Pri tome je na Leonininom licu po prvi put video nesumnjiv izraz straha, i to ga je ohrabrilo i učvrstilo.

– Za to nikad nećete dobiti moju saglasnost, rekao je polako i razgovetno. – A vi, grofice od Šavinjola, zapamtite da ću vas pratiti do smrti, i da nećete nikad pripadati drugom.

Gospođica Dartoa ustade teturajući se i, ne nalazeći drugi oslonac, nasloni se na leđa babine naslonjače. Pred očima su joj igrali nejasni obrisi travnjaka, drveća i grofa, kad je čula ledeni glas svoje babe:

– Kletva na kletvu, Šavinjole! Umrite uskoro i nedostojno, i neka vam se rod zatre!

Dejstvo ovih reči bilo je toliko strašno, da je Leonina pokrila oči rukama, a Šavinjol glasno jeknuo, sa mnogo više bola nego kad ga je Foskolo tukao. Osetio je skoro telesno dejstvo ovog proklinjanja, i činilo mu se da pada u ponor bez dna. Istovremeno, Leonina je imala osećaj vrtoglavice kao da je na ivici tog ponora. Baronica Dartoa nije bez razloga provodila svoje poslednje dane u molitvi – bila je i te kako svesna svoje strašne moći, kao i toga da ju je nekoliko puta grešno upotrebila; ovoga puta, međutim, osetila ju je kao iskupljenje.

Više nije imalo nikakvog smisla razgovarati: grof se kao u bunilu oteturao niz travnjak, a Leonina, još drhteći, privila se uz baronicu koja je polako hvatala normalan dah. Već je dosta dugo vladao muk kad je ona progovorila, sad svojim uobičajenim glasom:

310

– On će ti još neko vreme dosađivati, ali budi sigurna da ćemo uspeti da izvojujemo razvod. Ako ja tada ne budem živa, imaćeš sva potrebna sredstva i moje advokate.Leonina se malo stresla, od scene i od večernje svežine, i rekla:

– Hajdemo unutra. Prehladićete se. I pruživši joj svoju ruku, povela staru ženu u kuću. Bile su blizu ulaza kad se baronica zaustavila, i pogledala je pravo u oči svojim reskim pogledom:

– Sve što od tebe tražim, dete, jeste da budeš sa mnom kad budem umirala.

I tražeći odgovor na licu svoje unuke, zadovoljno se osmehnula. Bilo joj je oprošteno.

Baronica Dartoa je tačno predviđala: živela je još samo do kraja tog leta, i umrla je kako je to poželela, na rukama svoje unuke. Razvod grofa i grofice od Šavinjola bio je još daleko od ostvarenja, ali je proces koji je stara baronica započela bio u toku. U znak oproštaja, Leonina je zadobila svoja nasledna prava, i to je u velikoj meri olakšavalo poslove sa advokatima, crkvenim stručnjacima i drugim autoritetima neophodnim da se konačno odvoji od Šavinjola. Vesti od viteza od Gijminoa još nije bilo, u kući na uglu Veveričjeg prolaza obavljale su se velike prepravke i obnavljanje, uz strasno zalaganje tetka Petale i neskriveno neslaganje Aristidovo, a Matilda i Mirto su odnedavno počele nositi haljine neobičnog kroja.

311

Carigradske vedute

Ni zloćudni vetrovi Propontide, ni muke sa pilotiranjem kroz Helesepontske tesnace nisu više mogli Abdulah-beja da odvrate od stalnog dobrog raspoloženja koje se, sa svakim čvorom prema Carigradu, povećavalo. Opisao je u detalje Leonu pogodnosti svoje kuće, broj i veštine slugu, i iznad svega navike i narav svoga sina; imao ih je, doduše, više, ali mladi Murat bio je sin Grkinje koju je godinama dobro podnosio, a ona mu bila i lojalna. Uz to, Abdulah-bej je bio gradsko, carigradsko dete, i sa prezirom je gledao na one koji su iz najudaljenijih krajeva imperije dolazili da stiču karijeru. Znao je grad u prste, i unapred se naslađivao kako će, preobučen, voditi Leona po neobičnim mestima. Opisi planova su se mešali sa molbama da vitez, kada stignu, bude neko vreme njegov gost, i Leon je skoro bio na granici pristajanja, premda je žudeo da što pre svojim bliskima da znaka od sebe. U tim raspoloženjima i razgovorima stigli su krajem aprila do svetog grada, koji je bio prestonica različitim carstvima, i pred zadivljenim očima viteza od Gijminoa, pružao se, koliko je pogled dosezao, veličanstven gradski sklop iz kojeg su se izvijali minareti, kubeta, tvrđave, ostaci zidina, i ispred svega šuma jarbola. Sunce je zalazilo, i poslednjim zracima obasjavalo nebo, zgrade i more, po kome su, kao tamne brazde, sekle put stotine malih čamaca, prodajući tričarije; mnogi su već opkoljavali veličanstveni ratni brod sa kojeg su frule i talambasi označavali pristajanje. Manevri pristajanja su izvedeni, i brod se smirio, pružajući Leonu priliku da izbliza razgleda luku u kojoj će se uskoro iskrcati. Sve je izgledalo slično pirejskom pristaništu, ali neuporedivo veće, šarenije i bučnije. Nadvikivali su se torbari i trgovci, širio se jak miris ribe sa lukom što se pržila na malim mangalima na samoj ulici, iz okolnih taverni je dopirao zvuk prodorne i ritmične muzike, bilo je i uličnih igrača, nekih koji su vodili majmune; Leonovu pažnju privlačila je posebno grupa slikovito ali podjednako odevena, neka vrsta vojnika u kratkim,

312

iznad kolena čakširama, sa bosim nogama, ali zato svi okićeni sa po nekoliko pištolja i noževa oko pasa, i sa neobično visokim turbanima na glavi, zapleteno vezanim. Ovi su vojnici, ako su to bili, sedeli u krugu na zemlji ispred jedne od taverni, i pušili nargile. Jedan od njih je, odloživši oružje, izvodio neku melodiju na leuti sa dugačkom drškom, što se od opšte buke nije moglo dobro čuti: ostali, u nekoj vrsti zanesenosti, pratili su pucketanjem prstiju ritam, a jedan od njih je već bio u krugu, prateći muziku pokretima koji su najviše ličili na duboko pijanstvo. No, kako je radoznali Leon primetio, nijednim pokretom igrač nije okrznuo nekog od svojih sedećih drugova, niti je izgubio ravnotežu. Žena u luci gotovo i nije bilo, sem nekoliko nemuslimanki otkrivena lica i izazovne odeće, koja je dovoljno pokazivala životni poziv. Sa zaprepašćenjem je vitez utvrdio, kad su se neke od njih približile brodu, da je reč zapravo o mladim muškarcima, koji su se kod prve taverne uhvatili u neku vrstu kola, kao da su igračka trupa. Njihova igra, praćena burnim izrazima oduševljenja publike koja je počela da iz taverne izlazi na ulicu, bila je uskoro više pantomima nego igranje, no Leon nije uspevao da nasluti bilo kakav sadržaj. Uskoro je cela šarena gomila nestala u unutrašnjosti taverne, a u sumraku su po luci još lutali prodavci, sa pomorandžama, ribama i školjkama, i neki sa posudama na leđima, iz kojih su prolaznicima služili nekakvo piće. Prošle su i pokretne tezge sa mesom, čovek koji je na sebi nosio najmanje dvadeset raznih kaveza sa pticama, i sijaset živopisno odevenih ljudi, kojima Leon nije uspevao da odredi poreklo. Morao je za sve ovo tražiti potanka objašnjenja svog gospodara i prijatelja, i postepeno se ideja o kraćem boravku u Carigradu počela učvršćivati u njegovoj glavi. No baš kad je vitez od Gijminoa sa setnom pažnjom posmatrao kako poslednji blesak dana odumire, i kako se na veličanstvenom gradskom horizontu pale svetiljke svih vrsta, a Zlatni rog već blista od hiljada fenjera na čamcima i brodovima, desilo se nešto što se nikako nije uklapalo u predviđeni razvoj događaja: veliki brod se odjednom zaljuljao, kao da se pokreće sa doka, i uistinu, za nekoliko trenutaka postalo je jasno da je to smisao manevra. Već pola sata docnije, brod je bešumno klizio sredinom Zlatnog roga, i kada je našao dosta udaljeno mesto u zalivu, čuo se zvuk sidra koje se

313

spušta. Ovo sve mora da je radio mali broj bejovih mornara, jer se na palubi primećivalo malo ljudi, i nikakve uobičajene glasne naredbe nisu pratile ovo neobično kretanje. Željan da sazna uzroke promene, vitez je požurio Abdulah-beju u kajitu, i sa neprijatnim iznenađenjem zaključio da je ovaj odjednom pao u jedno od svojih najcrnjih raspoloženja: sedeo je zavaljen u jastuke, sa nargilama, zakrvavljena i prazna pogleda. Kad je vitez ušao, preko njegovog uskog, bledog lica je prešao grč, i Leon bi se zakleo da je jedva zadržao suze. I uistinu, bej mu se obrati, drhtavim i promenjenim glasom:

– Primetio si da smo na sidrištu.

– Zašto? upita Leon, bez mnogo okolišenja.

– Zbog mene, reče bej tiho.

– Ti si morao narediti, reče Leon, pokušavajući da se našali.

Bez reči, Abdulah-bej izvadi iz nabora jastuka pored sebe jedan oveći komad pergamenta, ispisan turskim slovima, i sa pojedinim redovima pojačanim zelenim mastilom.

– Ovo što vidiš, reče on sa naporom, – jeste naredba zapovednika pristaništa da mi se ne odobri iskrcavanje dok se ne utvrdi istinitost optužbe da sam izdajnik i klevetnik njegove svetlosti, sultana.

– Pobogu, promrmlja Leon. – Ko je to smislio?

– Jedan admiral, reče Abdulah-bej. – Nisam ni slutio koliko su moćni moji neprijatelji.

– Koje su tvoje mogućnosti da se odbraniš optužbe? upita pravnik iz Pariza.

Abdulah-bej se i protiv volje nasmeši.

314

– Dragi moj neverniče, to zavisi od slane vode koliko i od mene. Ukoliko moji prijatelji, ako ikoga još imam, naravno – budu veštiji, biću oslobođen sumnje, i verovatno drugačije ošinut nemilošću; ali ukoliko to budu moji neprijatelji, stići će mi svileni konopac, učtiva mogućnost i privilegija da sam okončam svoj život. U očekivanju ogledanja u bliskosti sultanu kretanje mi je zabranjeno, kao i svakome sa moga broda, kako ne bih pobegao ili dostavio neki ključni podatak svojim pristalicama. Zabranjeno mi je da šaljem bilo kakva pisma, sem posle čitanja lučkog pisara, koji će odrediti da li poruka može da ode – uz to, samo svome sinu i ocu. U međuvremenu, možda će se i na brodu, novcem, ucenom ili obećanjima oslobođenja, naći neko ko će me, u pravednom besu što vređam sultana, ubiti na spavanju. No u to još uvek sumnjam.

Leon je ćutao, oborene glave.

– Mislio sam, u ovih nekoliko sati, najviše o tebi, reče Abdulah-bej mekšim glasom. – Kud se denuše naši lepi planovi, moje nuđenje gostoprimstva! I što je mnogo važnije, šta da uradimo za tvoj odlazak!

– Hteo bih da odmah znaš, reče Leon tonom koji je ličio na preteći, – da mi ne pada na pamet nikakvo rešenje koje bi tebe dovelo u nezgodan položaj. Spasavaćemo se obojica, zajedno.

Abdulah-bej potonu dublje u jastuke, kao i uvek kad je želeo da sakrije lice, ali je njegov glas drhtao od uzbuđenja kad je ponovo progovorio:

– Uvek sam se divio tvojoj vrsti ludila, pravniče, najviše zato što je uopšte nisam razumevao. Sada sam u tom uverenju još čvršći. Tvoje je ludilo nemerljivo.

– Hajde da mi odgovoriš na nekoliko pitanja: da li sam spomenut u tome kaligrafskom spomeniku? I nemoj pokušavati da me slažeš, jer ja to tebi nikad nisam činio.

315

– Jesi, reče nevoljno Abdulah-bej.

– Kao izvor sumnje da si ti izdajnik Islama?

– Tako je, reče bej.

– To dalje znači, ako još imam nešto mozga, da će se moje kretanje pratiti još pomnije nego tvoje, i da će moj pokušaj bekstva biti praznik za tvoje neprijatelje, bilo kao dokaz sam za sebe, bilo kao mogućnost da me uhvate i od mene zatraže priznanje. Kakvi su istražni metodi kod vas?

Abdulah-bej pređe rukom preko čela:

– Sanjao bi svileni konopac.

– Ako ja dobro zaključujem, vojskovođo, i za mene i za tebe je jedini izlaz da se za sada ne rastajemo, i da se ne pokušava ništa što bi tebe privelo konopcu a mene turskim istražiteljima. Jesam li u pravu?

– Tako mi Proroka, jesi. No ja bih ipak voleo da te skinem sa svoje savesti: za neispunjeno obećanje ću sigurno otići u pakao.

Bejovo lice je odavalo tako iskreno ubeđenje, da se Leon nasmeši:

– Uostalom, vreme će nam uskoro ponuditi nova rešenja, a ja za tvoje gostoprimstvo nisam imao nikakve primedbe ni ovde na brodu.

Bej ga pogleda sa izrazom nežnosti i zabrinutosti, a onda odjednom senka pade na njegovo lice. On ga pokri rukama i gotovo zajeca:

– Moj sin!

– Ostavi se ženskog cviljenja, reče Leon oštro, uveren da će takvo obraćanje dejstvovati na strogu bejovu dušu. – Tvoj sin će se oprobati u dostojanstvu i razumnosti, i pokazati ti koliko na njega da računaš.

316

Bej uzdahnu, i skloni ruke s lica.

– Ja znam da ću dobiti poruke, pravniče. Ali treba ih sačekati... a dotle mi oprosti na slabosti.

Do duboko u noć, bej je prevodio Leonu sadržinu surovog dokumenta. Tumačenja, na žalost, nisu mogla biti raznolika. Trebalo je biti na najvećem oprezu, i čekati.

Tako je vitez od Gijminoa bio osuđen da Carigrad gleda sa pristojne udaljenosti, i iz dana u dan to prinudno razgledanje je pružalo sve raznolikije fenomene; čitavog svog života će se Leon sećati promena svetlosti, različitih zvukova u različito doba dana, mreškanje mora kod Prinčevskih ostrva, gužve u Zlatnom rogu, čudesnih metamorfoza naizgled nepromenljivog vidika. Zađemo li još dublje sa čitaocem u Leonovu svest, otkrićemo da je godinama, kad bi mu san bio miran, sanjao istu vedutu Carigrada, sa fantastičnim promenama koje san donosi, ali i sa slikama istovetnim sa sećanjima koja su mu opsedala dušu.

Samo nedelju dana docnije, bej je dobio prvo pismo svoga sina, i jedva je uzdržavao radost: ne samo da je mladić pokazivao visoku oštroumnost, već je čak neznatnim obeležavanjem u rukopisu uspeo da prevari pisara, i da svog oca obavesti o toku pregovaranja (i udvaranja) na dvoru. Bilo je jasno da je njegovim neprijateljima Leon glavni oslonac u izmišljanju izdaje, i u toj situaciji je povezivanje sa francuskim izaslanicima pri Porti moglo zaista da bude kobno po obojicu. No vitez od Gijminoa, kad su stigle prve dvosmislene vesti, nije mogao pretpostaviti kojom vanvremenskom brzinom idu poslovi u turskoj administraciji, i da mu je neko rekao da će tako usidreni čekati proleće i skoro celo leto, on bi mu se nasmejao u brk. Kako je vreme odmicalo, Leon je polako sticao korisnu levantinsku osobinu da o vremenu sve manje razmišlja, i pošto mu nije bilo mogućno da se pismom javi nekome iz svoga sveta, odlučio je da ovaj zatvor što bolje iskoristi. Na brodu su imali svega, snabdevanje je još

317

pratilo bejov položaj, i Leonova se skromna kabina u potpalublju počela puniti ispisanim listovima hartije, crtežima, planovima i proračunima. Abdulah-bej je zdušno učestvovao u Leonovim duhovnim vežbama, ali je sve češće podlegao sasvim razumljivoj melanholiji, koja se uz nargile pretvarala u nerazumljivu apatiju. Ono što ga je najviše pogađalo, bilo je da ne može da vidi svog sina, što su njegovi neprijatelji očigledno koristili sa vrhunskim sadizmom. No pisma koja je od mladića dobijao svedočila su mu ne samo o njegovoj razboritosti i privrženosti ocu, nego o nečemu što je beju bilo najvažnije: da je mladić živ.

Prošao je maj, juni, juli... Naslage školjki su se uhvatile na bokovima bejovog broda, ali on nije smeo da ih čisti – to je bio samo jedan od detalja smišljenog ponižavanja koje je na njemu sprovođeno. Sve što se spolja dešavalo bilo je namenjeno opštem obaveštavanju da je bej u nemilosti, a tome je služilo i beskonačno otegnuto vreme. Bej je činio sve što je bilo u njegovoj moći da svoje ljude zaposli na drugi način, i u tome kao da je imao uspeha: uostalom, njegova popularnost nije mogla da se kod običnih mornara smanji nemilošću udaljenog vladara, već je, naprotiv, mogla da se poveća, kad se ima na umu da je mornarska bratija uvek u mišljenjima bila samostalnija od ostalih, koji su služili na kopnu: to pravilo nije mimoilazilo ni turske mornare. Srećna okolnost je bila i ta što je bej za sebe uvek birao samo najbolje, i što je sastav bio daleko od slučajnosti – nijedan oficir mu nije bio postavljen po nečijem uticaju, i bej je još uvek imao posadu za sobom.

Što se viteza od Gijminoa tiče, njegova pomirenost sa sudbinom je dobijala nove vrednosti, a njegov izgled, poboljšan dobrom hranom, udobnošću i svakodnevnim radom i vežbanjima, bio je neuporedivo ugledniji nego kad smo ga upoznali, na početku ove pripovesti. Rukopisi, koliko god da je njima i sobom bio večito nezadovoljan, uporno su rasli, ali su isto tako rasle i misli upućene onima koje je voleo. Preko njegovog plemenitog lica sve se više prevlačila senka sete, koja je u bliskosti a istovremeno nemilosrdnoj udaljenosti vedute

318

Carigrada našla svoj pravi izraz, i vitez se svakog dana mogao videti kako sa raznih mesta po nekoliko časova netremice posmatra prizor koji mu se otvara, i kako pravi skice čiji je najveći broj imao sudbinu da bude u komadićima bačen u talase Zlatnoga roga.

Bio je već avgust, i vladale su nesnosne vrućine, koje su vazduh zaliva ispunjavale teškim mirisima užarenog grada, kad je Abdulah-bej pozvao Leona u svoju kajitu da mu objavi promenu stanja. Sultanovo raspoloženje se popravilo prema bejovim pristalicama, sa isto toliko malo logike sa koliko se i pokvarilo. Da bi se tim menama pridodalo i nešto ubedljivosti, bej je imao da bude u nemilosti, i dobio je naredbu da isplovi prema Crnom moru, prema poprištu rata sa Rusima. Abdulah-bej je izgledao sve pre nego zadovoljan, jer je tako ponovo gubio svaku vezu sa sinom, i mračno je predočio Leonu da ga živ više neće sresti. Vitez je sa svoje strane pokušavao da ublaži bejove zaključke, bez velikog uspeha.

– Ovo poboljšava tvoje izglede, rekao je bej. – Ne smem te pustiti ovde, jer će te neko iz puste osvete sprečiti da dođeš do francuskog poslanika; no moje je odredište zapadna obala Crnog mora, i ako ništa drugo bolje ne nađemo, naći ću ti prevoz Dunavom uzvodno.

Leon je prihvatio ovo rešenje, ne bez zadovoljstva što će videti puteve Argonauta i Ovidija.

Propontida, premda nije toliko nezgodna kao Egej u avgustu, ipak je sa primernim nezadovoljstvom prihvatila bojni brod: u užasnom ljuljanju, premda brzo, sekao je brod talase iza tesnaca u kojem je ostavio nepromenljivi oblik grada, i napredovao prema moru koje su stari nazvali „gostoljubivim“ ne bi li presekli njegovu urokljivost i besprimernu divljačnost prema pomorcima. Rešenost i tvrdoća ponovo su odlikovali lice Abdulah-beja, na kome je samo Leon čitao tragove strašne patnje što ostavlja svaki trag svoga roda. Ponekad, gledajući njegov oštri i skladni lik, stisnutih i za ceo svet hladnih očiju, Leon je razmišljao u kolikoj je meri ovaj period napetog

319

iščekivanja skamenio bejov fatalizam, i načinio ga neprodornim. Vitez od Gijminoa je u tome svom razmišljanju imao pravo više no što je slutio: činjenicu da mu je život spasen bej je primio prilično ravnodušno, jer se za vreme tromesečnog samoispitivanja konačno uverio da ga neće pratiti ni mir, ni srećna starost kako se u jednom trenutku ponadao. Ako je prvi pokušaj propao, neprijatelji se neće smiriti, i dok on stari i osamljuje se, njih će biti sve više i sve mlađih. Postepeno se u njemu rađala ideja da će budućnost njegovog sina biti sigurnija ako njega ne bude više, njega i njegove slave i moći, koje su zbog zavidljivosti i podlosti postajale njegovo prokletstvo. Sada, dok se hladnokrvno spremao za rat, te su mu se misli činile još jasnijim; jedino o čemu je razmišljao sa nedoumicama i nesigurnošću, bilo je kako da svoga sina dovede, Leonovim obećanjem ili nekim drugim putem, u vezu sa vitezom. Bio je više nego siguran da će se Leon spasti, i želeo je da ga poveže sa svojim sinom onako kako se, bez namere i volje, našao vezan s njim.

320

GlaVa XDeus ex machina II – Nekoliko uopštenih misli –

Glas – Odgovor

Hoću da živim u tvom srcu, da umrem u tvom krilu, da budem sahranjen u tvojim očima, a povrh svega toga, hoću da idem s tobom tvom ujaku.(Šekspir, Mnogo vike ni oko čega)

321

Deus ex machina II

Abdulah-bej je skoro već mesec dana obilazio južne predele Crnog mora, trudeći se da izbegne ruske brodove a nađe svoje, jer se sam nije smeo upuštati u okršaj. More je bilo uglavnom podesno u mesecu septembru, jednom od retkih perioda kad je „gostoljubivo“ more zasluživalo svoj naziv. Turska flota, kako je izgledalo, povukla se sasvim uz obalu, i bejov brod je još uvek bio u traganju. Naredbe koje je Abdulah-bej dobio bile su precizne – da se stavi na čelo flote koja će se sukobljavati sa Rusima u predelu između Odese i Kerča, jer se slutilo da Rusi spremaju snažnu flotu oko poluostrva. Bejov odeljak trebalo je da sadrži osam brodova, i da predstavlja udarnu snagu ovog pomorskog rata.

Bejovo raspoloženje postalo je neuporedivo bolje otkako su napustili uništavajući i razdirući mir carigradskog sidrišta, i povratio je sav onaj neumitni autoritet po kome ga je Leon pamtio – no samo u upravljanju brodom. Sa vitezom od Gijminoa, druge su crte njegove prirode naprosto cvetale, i ovo su bili neki od najlepših dana koje su proveli zajedno.

Bila je nedelja, svetao i topao dan, kada je Leona iz mreže u kojoj je spavao trgao usamljeni zvuk, vrlo sličan udaljenom topovskom hicu. Izleteo je na palubu, i tamo ugledao sve mornare i ratnike na mestima, i Abdulah-beja na komandnom mostu kako izdaje oštre i kratke naredbe. Nešto se dešavalo, ali se golim okom još ništa nije moglo videti. Ugledavši ga, bej mu je dao znak da priđe, i objasnio mu da se na udaljenosti od oko tri milje vodi borba, ali on ne zna sa koliko brodova, jer je kroz dvogled ugledao samo tri. Za samo koji trenutak, biće im jasnija situacija. Leon je takođe uzeo dvogled, i ukazao mu se prizor pomorske bitke: dve fregate i škuna su se, u neprekidnom nizu topovskih dimova, borile sa jednom fregatom. Ova poslednja imala je

322

jedina zelenu zastavu, i bilo je sasvim razumljivo zašto Abdulah-bej hita. Punim jedrima veliki brod je sekao talase i hitao ka svojima koje je, eto, našao tek u borbi. Kada su već dospeli u vidokrug prostog oka, bejovo lice se smračilo: prizor koji su gledali bio je zapravo kraj bitke. Drugi brod sa zelenom zastavom, koji se nije video kroz dvogled, bio je potpuno nakrivljen na bok, a i bok mu je bio razderan topovima, i očigledno se već okretao pred potonuće; sa njega su stizali retki pucnjevi, kao da ima još malo posade. Turski brod, koji je dozvolio da ga dve fregate uhvate u unakrsnu vatru, spremao se na očajnički abordaž. To je već bio trenutak kad su posade ruskih brodova ugledale novi turski brod, i škuna, koja nije mogla imati više od dvadeset topova, izvela je brzi manevar i uputila se postrance prema novom neprijatelju. To je bio hrabar izazov, ali Abdulah-bej kao da nije mario, već je svojim brodom lako umakao i nastavio prema važnijem cilju. Zapovednik škune je razumeo ovu nameru, i već na visini bejovog broda, sakupio trouglasta jedra i naglo usporio hod, da bi uobraženog Turčina napao s leđa. Leon je video kako turski brod u punoj brzini skreće, ali nije mogao pogoditi cilj toga manevra, sve dok sa zaprepašćenjem nije shvatio da bejov brod svom snagom leti na usporenu i praktično nepokretnu škunu, i zaključio da je bej pomahnitao. To je možda bila tačna procena, ali bej je pre svega štedeo municiju, i odlučio da se dosadnog malog protivnika reši onako kako se to nekada i radilo – direktnim udarom. Pramac turskog broda bio je oklopljen metalnim pločama, i umesto da bude ukrašen nekakvim kipom, iz njega su štrčali zaoštreni direci, takođe presvučeni metalom – što je Leonu, naviknutom na lepe brodove, izgledalo krajnje neukusno. Sada mu je, međutim, dah zastao kad je video kako taj pramac juri prema maloj škuni, i kako se uz nezamisliv tresak zabija u njen bok. Akciju je pratila užasna vatra, koplja i plamteći projektili sa turskog broda, i izgledalo je da na škuni vlada potpuna pometnja. Ono čega se Leon pribojavao, kad je ponovo stao na noge od snažnog udarca, bilo je kako brod osloboditi zagrljaja i ponovo mu dati brzinu. Za to su se, kako je sad video, pobrinuli mornari koji su samo čekali ovaj posao, i koji su sekirama i čakljama brzo oslobodili bejov brod od olupine sa ogromnom prazninom po

323

sredini i slomljenog jarbola. Sve zajedno, kao neki smrtonosni ubod, nije trajalo više od petnaestak minuta. Jedna od dve fregate se za to vreme usmerila prema novom neprijatelju, dok sa škune više nisu pokazivali nikakve borbene namere, jer je ona, sve više nagnuta, tonula. Leon je u zatišju jasno čuo krike mornara dok su, spuštajući čamce, predstavljali odličnu metu bejovim strelcima. Novog neprijatelja bej je dočekao novim lukavim manevrom: usporavajući hod kao da će prihvatiti borbu, otpuštao je bočna mala jedra sve dok se brod nije nagnuo kao da će dodirnuti talase. Fregata je takođe skupljala jedra, tražeći položaj za prvi plotun. No u tome trenutku bej je izdao naredbu za razvijanje jedara, i dok se zapovednik fregate snašao, bej je prosto proleteo kraj njega, zauzimajući položaj koji je sad drugu rusku fregatu stavljao u unakrsnu vatru dva turska broda. Ovaj smeli manevar, međutim, nije imao pravog odgovora na drugom turskom brodu: njegov malodušni zapovednik, umesto da iskoristi situaciju uz ovako neočekivanu pomoć, upravo je isticao belu zastavu. Leonu se činilo da nikad nije video strašniji bes nego ovaj što je uhvatio beja kad je shvatio kukavičluk svog ratnog druga. Ubistvenom strašću bacio se na fregatu u sredini. Teške topovske salve oborile su se na ruski brod, koseći po njemu sve živo. Pri tome, bej je u borbu uleteo sasvim svež, za razliku od Turaka i Rusa koji su se tukli već više od šest sati. Fregata je jedva stizala da odgovori, turski brod sa belom zastavom je pokušavao da se izdvoji iz dometa vatre, a prevareni zapovednik druge fregate je punim jedrima stizao na razbojište. Više nije bilo oklevanja i uzmicanja, i započela je prava borba. Drugi turski brod je u međuvremenu potonuo, a njegovi nesrećni mornari su se između topovskih hitaca borili za život u nekoliko čamaca. Jedan od njih pogođen je po sredini đuletom, u trenutku kad je brodolomnicima već bio bačen konopac sa Abdulah-bejovog broda. Ovaj stravični udes je zapravo spasao bejov brod od nezgodnog niskog pogotka. Turski brod sa belom zastavom pokušavao je da odmakne, a ruske fregate, poštujući ratna pravila, nisu ga više gonile. Sa druge ruske fregate, koja je stizala Abdulah-beja, spuštena su dva velika čamca koja su uskoro, zaštićena pogođenom fregatom, prišla drugom turskom brodu, pa se posada uspentrala na njega. Kad

324

je na turskom brodu istaknuta ruska trobojka, Leonu se učinilo da će bej stradati od kapi. Nemi bes je, međutim, trajao samo toliko da se skupi najužasnija količina kletvi – ako je vitez od Gijminoa pravilno tumačio tursku intonaciju. Toga trenutka, bej je bio skoro okružen sa tri neprijateljska broda, i učinio je ono što razuman vojskovođa treba da učini kad se izgledi za uspeh smanje – smislio je manevar za povlačenje. Već se i dosad Leon uverio da posmatra izuzetno sposobnog zapovednika – no ovo izvlačenje između tri ruska broda bilo je pravo remek-delo pomorske strategije. Usmerišvi se na ruski brod koji ga je gonio, i koji je usporio hod zbog spuštanja čamaca, bej je naredio prikupljanje jedara, i već je izgledalo da će ostaviti jako oštećenu fregatu radi borbe sa netaknutim protivnikom. Zapovednik fregate, prihvatajući duel, takođe je savio glavno jedro, i posvuda su se po palubi videli mornari kako zaposedaju topovska mesta i poziciju za abordaž. No bejovi mornari su još bili na križevima, i u trenutku kad se ruski brod okrenuo, spreman za borbu, oni su ispustili konopce koje su još držali, i turski brod je zaplovio munjevitom brzinom, skoro skačući po talasima, i ostavljajući protivnike da ponovo razvijaju jedra, pošto su već zauzeli borbene položaje. To nije bila mala prednost, ali je beju bilo jasno da će ga goniti. I posle nekoliko sati brze plovidbe, ukazala su se na horizontu tri broda – oštećena fregata, bivši turski brod i fregata-gonič. Videvši ih, bej je odlučio da uspori i dopusti paralelnu plovidbu na pristojnom rastojanju, ne bi li iskoristio povoljan trenutak za još koji drski manevar. Bilo je već popodne, vidljivost odlična, i Leon nije mogao poreći lepotu prizora četiri broda, koji su pod povoljnim vetrom sekli vazduh, vodu i svetlost svojim mrkim bokovima i jedrima bisernih preliva. Plovili su sada uporedo, pred ruskim brodovima Abdulah-bej, a na dometu đuleta prvo ona ruska fregata koja je zarobila ruski brod, zatim sam zarobljeni brod, i najzad oštećena fregata, koja je pažljivo birala put po talasima. Abdulah-bej je, posmatrajući protivnike, imao ponovo na licu onaj ledeni izraz, a Leon se nije mogao dovoljno nadiviti poslušnosti i brzini turskih mornara, koji su na njegov mig skakali na odredište. Bejovo razmišljanje se u tome trenutku odnosilo na protivnika, i na sopstvene šanse u predstojećoj borbi. Izgledi da

325

pobede bili su sve manji, jer je prvi ruski brod očigledno bio ravne snage i brzine, i nedvosmisleno borben. Pogled na zarobljeni turski brod ga je stalno dovodio do besa, i u sebi se zaricao da će ga u borbi prvog potopiti. Međutim, stvari su krenule drugim. tokom. Bej je najednom primetio da predmet njegove mržnje i oštećena fregata zaostaju, a da zatim polako menjaju pravac i gube se: zapovednik ruskog broda ili je bio lud, ili je želeo ravnopravnu borbu. I zaista, tek kad su se druga dva broda već dosta smanjila na horizontu, zauzeo je ruski brod poziciju za borbu, ovog puta polagano i bez lukavstava, kao da je hteo da protivniku pokaže da očekuje pošten duel. Nesumnjivo dirnut u ponos, Abdulah-bej je na isti način naredio da se pokupe jedra, i sa srednjeg jedra ruskog broda se razvila crvena zastavica – kao na manevrima, zapovednik je pokazivao da će opaliti prvi hitac. Abdulah-bejovi topovi su odvratili na đulad koja su uzburkala vodu oko broda preciznom paljbom, i ona je na ruskom brodu odmah polomila mali križ na krmi. Ruske tobdžije bile su u drugom plotunu bolje – đule je palo ispred komandnog mosta, i kad se dim slegao, Leon je ugledao nepopravljivog beja kako i dalje, skrštenih ruku, posmatra sa svog mesta. Sam vitez od Gijminoa je borbu posmatrao sa zgodnog mesta na pramcu ispred mreže, tako da nije ometao mornare dok su trčali prema prvom trouglastom jedru. Bio je u visini glave Abdulah-beja, i imao savršen vidik na oba broda. Plotuni su se nastavljali, brodovi su se, u sporom hodu, sve više približavali, a more između njih dobijalo skoro belu boju od neprestanog komešanja i eksplozija. Bej je imao neznatnu prednost, jer je njegov brod još uvek bio manje oštećen i uz to pokretniji. Ruski zapovednik, postavši svestan toga, a dosledan svojoj dotadašnjoj smelosti, odlučio se na abordaž. Nameru je, međutim, bilo lakše najaviti nego ostvariti. Abdulah-bej je pratio svaki pokret protivničkog broda, i izdavao naređenja koja su njegovi mornari trenutno izvršavali. Pred zapanjenim Leonovim očima odvijala se igra koju mogu da izvedu samo vrhunski pomorci – dva broda su igrala na talasima kao dva petla, jedan izbegavajući a drugi navaljujući, neverovatno brzim promenama položaja, skokovima i zaokretima. Zahvaljujući velikoj pokretljivosti koju je posedovao, a u rukama dobrog zapovednika i

326

obučene posade, jedrenjak je zaista mogao igrati menuet po talasima svih veličina. Tako su se i ruski i turski brod dugo odmeravali, ispaljujući povremeno po koji top. Izgledalo je da turski brod može da izbegava abordaž do beskonačnosti, ali je ruski ipak polako napredovao.

Za Abdulah-beja, stvar je zaista bila prevashodno igra, jer mu je bilo jasno da se borba mora okončati neposrednim sukobom, ali se nadao da će ovakvo pokazivanje veština još izmoriti ruske mornare. Po Leonovom računanju, prošla su bar dva sata obilaženja i izbegavanja, dok je ruski brod uspeo da se približi na domak čaklji. Bej je nameravao da primeni još jedno lukavstvo – kontraabordaž; razmestio je svoje ljude tako da samo jedan odred mornara primi prvi udarac, a da ostali, kada dovoljan broj protivnikovih pređe na njihov brod, opkole i unište tu grupu dok ostali, sa odredom mornaričke pešadije, ne pređu na ruski brod. Tako su se dve desetine prekaljenih bejovih vojnika sklonile u njegovu kabinu, a ostali se posakrivali ispod palube, kad su se uz ogradu palube, uz odvratan fijuk, zabile prve čaklje. Čuo se snažan poklič ruskih mornara koji su, predvođeni komandantom – Leon je na njemu raspoznavao samo plavi francuski mundir – hrupili na palubu turskog broda. Mornari namenjeni primanju prvog udara, davali su snažan otpor, i uskoro se paluba pretvorila u krvavu scenu: Turci su se neosetno povlačili, privlačeći sve veći broj Rusa na svoj brod. Abdulah-bej je sačekao da se ratnici rasporede kako je predviđeno, a zatim je polako izvukao svoju krivu sablju – imala je da počne prava borba. Kada se zaorio njegov glas, prikriveni vojnici su odgovorili u jednom dahu... Već efekat ovog pokliča bio je takav da su mnogi Rusi prestali da se bore, okrećući se unezvereno, i za nekoliko sekundi ratna sreća se izmenila. Sada su bejovi vojnici krčili put kroz ruske vojnike kao kosači kroz visoku travu. Ruski zapovednik u francuskom mundiru pokušavao je da svojima dovikne nešto što se u buci više nije čulo, ali je u ruskim redovima već zavladala panika, i oni su u neredu bežali ka svome brodu. Za nekoliko trenutaka, bilo je jasno, uskomešane linije ratnika biće razdvojene, i dva zapovednika naći će se licem u lice. Leon je

327

usmerio svu svoju pažnju u tom pravcu; srce mu je odjednom snažno zalupalo, a u ušima zabubnjalo bučnije od topovskih salvi: on je znao ruskog zapovednika! Skočivši kao na oprugama sa svog mesta, bez ikakvog oružja i gurajući Turke oko sebe, probio se, izbezumljen od užasa koji je naslućivao, do turskog zapovednika. U trenutku kad je pružio ruku da ga dohvati za rukav, da pokuša da zaustavi očekivani dvoboj, jedno puščano tane, ispaljeno ko zna otkud, pogodi Abdulah-beja pravo u grudi. Više no što je mogao videti, Leon je naslutio, po snažnom grču ruke koju je sad dohvatio. Odjednom se ceo prostor ispunio strašnim komešanjem. Oružje je bacano po palubi, a tvrdi bejovi ratnici spuštali su se na kolena oko svog smrtno ranjenog vođe, koga je Leon pridržavao. Ne razmišljajući o opasnosti, vitez od Gijminoa je samo jednim pokretom ruke dao znak ruskom zapovedniku da obustavi borbu, a ovaj je to poslušao bez pogovora. U zatišju ispunjenom jecajima, na bledom licu Abdulah-beja, okrenutom onome ko ga je pridržavao, pojavilo se nešto kao osmeh.

– Prijatelju, rekao je s mukom na italijanskom, i – njegova je duša izletela sa tim rečima.

Više nije imalo nikakvog smisla prolivati krv: ruski zapovednik je izrekao nekoliko oštrih naredbi, njegovi ljudi su zaposeli ključne tačke na brodu, a turska posada se predala bez otpora.

Leon je, još ne podižući glavu, posmatrao smireno lice mrtvog prijatelja. Kad je pokušao da izvuče ruku iz hladne zgrčene šake, otkrio je na svom dlanu jednostavan srebrni prsten sa velikim oniksom.

– Otići ćeš daleko, i tamo naći prijatelja, čuo je poznat glas iznad sebe. Veruješ li sada u ono što nam je selki rekla, viteže od Gijminoa? rekao je kapetan Džons, jer je to bio upravo on, spuštajući nežno ruku na Leonovo rame.

Podigavši se, Leon je ugledao Džonsovo ogaravljeno i ozbiljno lice.

328

– Zahvalan sam ti, viteže, što si pokušao da sprečiš klanicu i njegovih i mojih ljudi, reče on. A zatim, ne uspevajući više da sakrije suze u svojim razrokim očima, reče menjajući glas:

– Vidim da si još uvek toliko daleko od vojničkog razuma kao kad sam te ostavio u Tekselu, prokleti pravniče!

I bučno šmrknuvši, privi ga na grudi.

329

Nekoliko uopštenih misli

Pisac vidi svoju čitateljku i čitaoca, kao u najjasnijem snu, pri dnu tajanstvenog, mirisavog i otmeno neuređenog vrta, koji je naša zajednička mašta pustila da buja u slobodi: oni sede, meko naslonjeni na ogradu klupe, već obuhvaćene podivljalim bršljanom, a pogled im bludi od raskošnih bledo plavih, ljubičastih i purpurnih hortenzija do malenog ribnjaka, koji opsedaju satinasti lokvanji. Celim njihovim likovima izražena je seta u svom najfinijem obliku, neizrečena i neprouzročena, ravna blagom zadovoljstvu, samo težeg i opojnijeg mirisa. Čitalac i čitateljka, naime, slute da će ovo mesto čarolija uskoro opusteti, i da će prikaze naše mašte uskoro otići iz njega, ili da ćemo se bar sa njima po prvi put rastati. Pisac ih ostavlja u tome raspoloženju, udaljavajući se na vrhovima prstiju, i nemoćan da iskaže bilo šta od tananih misli koje se roje u njihovim glavama.

Već narednog jutra, Crno more je pokazalo svoje pravo lice: preko Džonsovog admiralskog broda šištali su beli pramenovi vode, gonjeni pobesnelim vetrom, a paluba je stenjala od naginjanja. Jedra su pokupljena tako da se plovi sporije ali bezbednije, i sav posao mornara se sastojao u napregnutom posmatranju situacije, što pri ovakvom ljuljanju nije bilo nimalo lako. Ostali brodovi, oni koje je Džons viteški uklonio iz bitke, i dva zarobljena turska broda jedva su se mogla nazreti na horizontu, između dva vodena brda. Džons je šetao po palubi, proklinjući svaki talas posebno, i dajući uzgred kratke i oštre naredbe. Noć je proveo nemirno, ne sklopivši oka, ne toliko zbog bure, koliko od neiskazanog uzbuđenja što se proročanstvo ispunilo i što je, kako je i Leonina bila ubeđena, bio spasitelj ovog još uvek razdvojenog para. Činjenica da je svedok, i u izvesnom smislu izvršilac čudesne nadljudske volje, opijala ga je više od sjajne pobede koju je juče zadobio. Vitez od Gijminoa je, posle smrti svog turskog prijatelja, jedva izgovorio nekoliko reči, a Džons je čeznuo da svoje podatke i

330

otkrića dugo sladi pred njim, i tako su dva prijatelja dočekala naredni dan bez međusobnog razgovora, jedan spavajući mrtvim snom, a drugi premećući se u mreži cele noći. Tek kad se po svetlucanju ivica teških oblaka moglo zaključiti da je u visinama Sunce negde izašlo, pojavio se vitez od Gijminoa na palubi, odeven u skromnu mornarsku odeću, ne razlikujući se ničim od ostalih koji su radili na palubi – ni po izrazu dubokog prezira prema prirodnim pojavama i ostalim primercima ljudskog roda. Džons nije mogao da zadrži osmeh – vitez je izgledao isto onako kao kad se pojavljivao izjutra na palubi „Bonom Ričarda”, pre tačno godinu dana. Izbegavajući vešto zamke i klizanja, i postajući zbog toga još namrgođeniji, prišao je Leon Džonsu. Izgledalo je da ne mogu jedan drugom da pogledaju u oči, posle strašnih iskustava i bolnih uspomena od prethodnog dana.

Najzad, vitez od Gijminoa procedi kroz zube, gledajući nekako iskosa položaj leve Džonsove cipele:

– Pretpostavljam da sam prve noći sasvim slučajno pošteđen sređivanja brodskih knjiga!

– Sada imam plaćenu švedsku budalu za taj posao, reče Džons, sa svoje strane zaokupljen uklanjanjem nevidljivih kapi vode sa svog elegantnog plavog mundira.

– I kako ide učvršćivanje ruskog carskog trona? upita vitez, ne uzdržavajući se otvorene zlobe.

– Teško, odgovori Džons cereći se, otkako Turke pomažu pariski pravnici.

Leon srdito podiže glavu, i ugleda svog prijatelja u stanju visoke razrokosti i crvenila; pade mu na pamet da obojica verovatno pružaju zabavan prizor svima zatečenim na palubi, i promeni lice u podmukao osmeh: i njegov bivši pomorski zapovednik dobi vrlo sličan izraz, a zatim su obojica izvesno vreme posmatrala uzburkanu pučinu.

331

– Kad bi samo znao koliko me muče, reče Džons muklo. – Imam na brodu jednog pruskog princa, jednog nadvojvodu i pola generala – gospodin je nešto manji rastom – ali taj krasni plemićki zbor nisi mogao primetiti, jer ispunjavaju svaku očicu svoje mreže otkako smo isplovili, a o mirisu u njihovim kabinama da i ne govorim. Kada se budu delili ordeni i nagrade, pisaće dostave o mojoj nesposobnosti. A ti, šta si radio na turskom brodu?

– Više ne znam koja je ovo paluba po redu otkako sam se ukrcao na brod onog trgovca robovima u Tekselu! Oplovio sam Španiju, afričku obalu, grčka ostrva i Pirej, i umalo da ostarim u Carigradu, zajedno sa čovekom čiju smrt juče nisam mogao da sprečim...

Leon zaćuta, grizući usnu.

– Sahranićemo ga sada, sa svim počastima, reče Džons. – Za petnaest godina, koliko plovim i borim se, on mi je bio najdostojniji protivnik.

Zatim dade znak dvojici mornara na mostu i oni iznesoše, očigledno iz same kajite, telo umotano u skromni mornarski čaršav.

– Jedno vreme sam bdeo kod njega, noćas, reče Džons skoro za sebe. – Neobično lice.

I jakim glasom, on izdade nekoliko naredbi, a mornari se, i pored strašnog ljuljanja, začas postrojiše ispod mosta. Na ogradi je već bila daska na koju su dvojica postavila telo Abdulah-beja. Jedan počasni pucanj iz topa i huk razbesnelog mora bili su poslednji pozdrav bivšem Leonovom prijatelju. Od buke talasa nije se čuo pad tela u more, ali ga je propratio skoro jednoglasni jauk bejovih oficira iz potpalublja. Na ovaj zvuk, Džons se strese i prekrsti, i krenu prema kajiti. Dok je odlazio, bacio je još pogled na Leona, koji kao da je pokušavao da sa mosta zapamti mesto rastanka.

Džons je već pekao usne na vrućem grogu u kajiti kad je ušao vitez

332

od Gijminoa, išiban spolja vetrom i uništen iznutra tugom, kako se to čitalo na njegovom licu. Bio je pravi trenutak da započne operacija oživljavanja.

– Ja sam u međuvremenu bio u Državama, reče Džons nehajno. – Dobio sam admiralski položaj od Vašingtona i vrlo uticajan položaj Katarininog paža, takođe od njega, a da se u međuvremenu nisam ni dan smeo zadržati u Francuskoj. Položaj revolucije sada zavisi od potpune nepomičnosti flote, koja je sa pajacom Rošamboom blokirana na Rod Ajlendu. Kada tvoj otmeni sunarodnik reši da prekine blokadu – a ja bih to uradio još pre tri meseca – možemo se nadati konačnoj pobedi. Tu Džons otpi pozamašan gutljaj, i poprimi tamnocrvenu boju od toplote i besa.

– U Državama je lepo zimi, znaš. – Po svim kućama zabave, lepe dame kojima je dosadno, u gospode se veština slikovitog laganja neslućeno razvija... No, ukratko, da te više ne mučim, jer vidim da si se iznenadio što sam tako kratko psovao svoje vojne kolege – ukratko, upoznao sam u Baltimoru damu dostojnu moje pažnje...

Na Leonovom licu se konačno pojavi nešto kao osmeh.

– A ne sumnjam da bi bila dostojna i tvoje pažnje. Doduše, ne bih ti mogao tačno opisati kako izgleda i šta je to na njoj, premda se sećam svakog detalja, i nijedan nije savršen: no celina je iznad svega što sam ikad upoznao. Inače je Parižanka, prezime sam joj već zaboravio... ali joj je ime nekako kao tvoje.

Usudio se da preko vrča pogleda svog prijatelja: izraz na Leonovom licu mogao bi se teško opisati. Mogao ga je, uostalom, nakratko videti jer je on odjednom pokrio lice rukama u strašnom stisku, kao da prstima hoće da dohvati svoje sećanje.

Džons nastavi, sasvim tiho:

333

– Molim te da mi oprostiš... jeste, istina je, upoznao sam Leoninu Dartoa u Americi, i doveo je u Francusku, gde te sada čeka.

Leon je izgleda pokušavao nešto da kaže, ali se ništa nije čulo.

– Što se nje tiče, reče Džons znatno drugačijim glasom, jer je procenio da je bilo dosta slabosti, – ona je sa mnogo većim uzbuđenjem primila vest o tome da si ti – bar u Tekselu – bio živ i zdrav; skoro se ubila iglama koje je držala, a za njom i mladi general de Lafajet, ali od tuge što mu propadaju izgledi. On je gospođicu doveo na svome brodu u Ameriku, i uz put ju je, kako mi je ona pričala na povratku, spasao nepredviđenog braka sa lokalnim indijanskim uglednikom.

Iz šaka izroni Leonovo lice, onakvo kakvo je Džons poznavao: stisnutih očiju, kao da pokušava da im smanji prodornost i opasnost, stisnutih usana sa borama unaokolo koje daju gorak i ironičan izraz – lice nepomirljive nezavisnosti i otpora. Vitez progovori, sa nešto malo više elegantne modulacije no što bi okolnosti zahtevale:

– Gospođica Dartoa nije moje vlasništvo, Džonse, a nije vezana ni nekim drugim načinom. Ako se vratila sa tobom, nadam se da je to bio slobodan izbor.

– Naravno da je bio slobodan izbor! reče Džons. – Ja sam joj čak savetovao – pošto od tebe nije bilo vesti već nekoliko meseci – da se ne prepušta nesigurnim nadama i da, ako joj srce tako želi, ostane uz u svakom pogledu odličnog generala Lafajeta.

– To je veoma plemenito od tebe, reče vitez otrovno.

– Uvek na usluzi prijateljima, odgovori Džons, sa lakim naklonom. – I inače me, otkako sam je upoznao, stalno progoni pitanje šta je na tebi našla. Treba da vidiš kako Lafajet izgleda u paradnoj uniformi.

Vitez od Gijminoa dobi naročito prezriv izgled.

334

– U tome slučaju, reče on, – moje šanse propadaju: nadam se da nikad neću obući ni običnu, a nekmoli paradnu uniformu.

Sve ovo je već mnogo više ličilo na Leona koga je Džons poznavao, a i grog nije više bio tako vruć.

– Ti se sećaš Đakomina? upita on viteza.

Na vitezovom licu je sada bilo iskrenog, ničim sputavanog zanimanja.

– Momak je zaglavio, reče Džons sa ozbiljnim izrazom. – Gospođica Dartoa je, koliko sam shvatio, uspela da u nekoliko podmuklih obrta spreči njegov slobodni izbor, i vratio se u Stari svet sa nečim što je imalo brz pogled i brz jezik.

Vitez od Gijminoa pusti sebi na volju dugotrajnim, olakšavajućim smejanjem. Kad se smirio, naže se prema Džonsu, a u očima mu je još igrao osmeh:

– Ta, on je bio jedini pravi ženomrzac koga sam poznavao. I za razliku od onih lažnih, nikad nije imao potrebu da to posebno objašnjava. Uz to, siroti dečko nikako nije mogao da se oslobodi obožavateljki, gde god bi se pojavio.

– Ja znam da nikad nisam video odanijeg pratioca, reče Džons. – Kad je Leonina najavila odlazak, Đakomino je istog trenutka rešio da ide, premda su mu se u Baltimoru otvarale vrlo lepe mogućnosti, i premda se jedva nedelju dana pre toga oženio.

– Neverovatno, reče Leon, više za sebe. – Ako je njega začarala, šta tek meni preostaje!

– Preostaje ti još jedan podatak, poče nevoljno Džons, češući nos u nedoumici... – ona se morala udati za tog... grofa, ili šta je već, da bi te izvukla iz zatvora, i još uvek je njegova zakonita supruga. Izgleda da

335

gospođica ima vrlo originalne rođake, koji su smislili pravi indijanski plan za njenu udaju, okončan veličanstvenom paljevinom grofove kuće, u kojoj je navodno stradala i sama mlada supruga, od venčanja obolela od strašne bolesti. Kako grof nije sasvim blesav, stvar se otkrila posle nekoliko nedelja, i Leonina je morala da beži što dalje od svojih bračnih dužnosti, i da na putu za Dijep nije srela Lafajeta, koji ju je izbavio od grofovih plaćenika, cela priča bi danas nosila tužnija obeležja. Istini za volju, izlagala se opet istoj opasnosti dolazeći u Francusku, ali ja je nisam mogao zaustaviti... kad je čula da si živ.

Vitez od Gijminoa gledao je ispred sebe sa teško održavanim dostojanstvom, a preko njegovog lica su, brže od burnih oblaka napolju, prelazili bes, očajanje, ubistveni nagoni i razgaljenost.

– Zašto ja? odjednom upita kapetan Džons, i neobičnost ovog pitanja sasvim zbuni Leona, utonulog u grčevito kombinovanje i razmišljanje.

– Zašto ja? ponovi Džons. – Zašto baš ja da budem tvoj i Leoninin ljubavni poštar? Sudbina se surovo poigrava sa mnom – osuđen sam da služim, kao Crnče u italijanskoj operi – tebi, debeloj ruskoj carici. Od svih najradije bih odabrao tu tvoju gospođicu Dartoa... kad ne bi bila toliko izluđena tvojom lošom naravi.

Bojimo se da je nastavak razgovora bio sve više obeležen stupnjevitim trošenjem groga. Vitez je, posle izmenjivanja obostranih procena o nezahvalnosti sudbine, bio još dovoljno pri sebi da detaljno opiše ne samo svoje mnogobrojne i uzbudljive događaje, nego i da kapetanu potanko izloži svoje viđenje stanja na Istočnom Sredozemlju i u Otomanskoj imperiji. Posle toga, na žalost, dva prijatelja su prešla na direktno vređanje svojih omiljenih ciljeva: ruske carice, francuskog kralja, engleske mornarice, turskog sultana, sveštenstva u celini i glupih vojskovođa pojedinačno. Bura se tog dana prema popodnevu postepeno smirivala, i nekako u obrnutoj srazmeri rastao je žar naših učesnika u diskusiji. Kad su, već po pravoj bonaci, vojni zapovednici izronili iz svojih kabina i pokušali da se okupe u kapetanovoj

336

kajiti, ona je bila puna isparenja ruma, dima dobrog holandskog duvana, a nadasve uzbuđenog mahanja rukama, glasnog smejanja i nedvosmislene raspojasanosti. Kapetan Džons, koji je u svojoj ruskoj usamljenosti odabrao potpunu izolaciju i elegantnu uzdržanost prema svojim saborcima – a ona je sakrivala duboki prezir – sada je pred zaprepašćenim ruskim i švedskim očima ustao raskopčan, crven u licu, glasan i prost, i još u društvu ne mnogo uglednije osobe u najskromnijoj odeći, i kose razbarušene po čelu – vitez od Gijminoa je imao običaj da se hvata za glavu u težim delovima dokazivanja Džonsu. Ako je ikada bila pogodnija situacija da potpuno izgubi svaku podršku kod ovih uobraženih salonskih vojnika, zakleo se Džons gledajući njihova lica na vratima, onda će on sebi staviti bar pet veštačkih mladeža na obraze, i trošiće pintu pudera svakog jutra... Da bi stvari bile gore, ova zakletva bila je, u iznenadnoj tišini, potpuno glasno izgovorena.

Još iste noći, bez ikakve posebne potrebe za otrežnjivanjem – zajedno su navikli da se trezne nekim neprijatnim poslom, Džons i vitez od Gijminoa su sačinili plan daljih akcija. Džons je inače morao da se vrati u teretnu luku, da dopuni zalihe namirnica i vode, i da svečano preda zarobljene turske brodove. Nadao se takođe da će to doneti i neke druge prednosti, što je bila zgodna prilika da oštrim rečnikom izrazi svoje mišljenje o Katarininom tvrdičluku. No i bez dodatnih sredstava, mogao je za svog prijatelja da obezbedi čitav brod i pola Rusije, od čega je Leon pokušao da ga odvrati. Rešili su da je najsigurniji način da se stigne do Francuske preko Beča, a postojala je mogućnost da i Džons krene s njim na putu prema Petrogradu.

Negde pred zoru, po tačnom Leonovom predviđanju, pojavili su se i neizbežni brodski dokumenti. I kad je, teške glave, vitez ujutro izašao na palubu, u prvom trenutku još mu se činilo da je na „Bonom Ričardu“.

Morali bismo biti iskreni prema kapetanu Džonsu – vreme plovidbe je uglavnom trošio da bi smislio kako da svog prijatelja što je moguće više zadrži kod sebe, i istovremeno mu se priviđao lik gospođice

337

Dartoa, kako mu upućuje jedan od onih pogleda potpunog poverenja. Pa kako je kapetan, bez obzira na svoje nisko poreklo i poneke navike, u duši bio veliki i pravi džentlmen, suzdržao je svoju beskonačnu lukavost i nije smislio ni jedan neizbežni razlog i objektivnu situaciju u kojoj bi prisustvo njegovog najboljeg zapovednika mornaričke pešadije bilo neophodno. Ali, zato je Džons sve jasnije osećao da mora da krene prema Petrogradu, sa skretanjem prema Galiciji, i da više ne može da dozvoli nijednu nepredviđenu tačku u putešestviju Leona od Gijminoa.

338

Glas

Jesen u Beču ume da bude veoma hladna, ali je mnogo strašnije što je vetrovita. Čak i u skoro raskošnoj sobi hotela ,„Kod plavog slona“, vatra u kaminu se svaki čas povijala pred naletima košave koja je sa istoka tukla grad. Na svaki zvučni drhtaj drvenarije, kapetan Džons, koji je spavao na krevetu, mrmljao je psovke o moru, ne budeći se, a sveća na stolu za kojim je vitez od Gijminoa nešto pisao, povijala se i treperila od nevidljivih strujanja. Kroz okno sobe nazirala su se svetla carskog grada, i nebo raskidano oblacima u poslednjim svetlosnim odsjajima. Leon se, slušajući Džonsovo nesvesno proklinjanje, nasmešio za sebe. Kapetan je još na brodu skovao ludi plan kako da ostavi svoje obaveze Katarininoj floti, i time pokvario Leonove planove da mirno i sa uživljavanjem posmatra obale na koje je dospeo nesrećni gradski hedonista Ovidije, kad se zamerio slepoj moći: trebalo je izvesti hiljadu sitnih priprema na brodu, naročito u izveštajima, da bi kapetan koliko-toliko uverljivo opravdao odlazak sa broda i nestajanje u nepoznatom pravcu sa sumnjivom osobom pokupljenom na neprijateljskom brodu. Pošto je svoje nevoljne kolege, prinčeve i generale, primorao da se pozabave oko zarobljenih brodova i popisivanja plena, kapetan Džons je poslao pismo Admiralitetu, u kojem je, posle opširnog navođenja uspeha i bogatog ratnog plena, uzgred naveo da će odsustvovati od vojnog dejstvovanja nekoliko nedelja, radi prikupljanja važnih vojnih podataka na izvoru, u Austriji. I pre nego što se iko snašao i podsetio ga na kruta pravila, Džons je sa važnim i tajanstvenim izrazom uskočio u iznajmljene kočije, i nestao iz dometa drugih zapovednika sa svojim prijateljem. Znao je vrlo dobro da će njegov prestup biti ubrzo opisan strašnim bojama na odgovarajućem mestu, i da će ga stići – kazna ili hitan povratak. Doduše, računao je da će njegove dosadašnje zasluge i neophodnost njegovog prisustva prinuditi caricu da ga bez buke potraži i vrati, i to je upravo bio period koji se nadao da će na miru provesti sa Leonom.

339

Radost što se otima carskoj volji i svest o sopstvenoj vrednosti uslovile su kapetanovo nezapamćeno dobro raspoloženje i raspusnost, na koju je padala jedna jedina senka: kapetan Džons, koji je mrzeo more i jedva čekao malo provoda na kopnu, nije podnosio vožnju kočijom, i izlazio je bledo-žut na svakom odmorištu, a noću se bez prestanka trzao. Dva prijatelja su tako, sa Džonsovim putnim nevoljama, prešla ogromnu razdaljinu od crnomorske obale do carskog Beča, ispitujući usput moldavska i mađarska vina, i uživajući kao dva dečaka u svakom trenutku provedenom zajedno.

Leon se ponovo osmehnu, podsećajući se provoda, obeleženih blagom ludošću, koje su imali na putu. Obojicu je na kraju čekala izvesnoet – Leona silno željena izvesnost o Leonini, a Džonsa izvesnost vojne discipline, ali su se obojica sa podjednakom strašću predala momačkim zabavama, kao da im je to još jedino u životu preostalo. Nećemo se posebno zadržavati na karakteru usputnih doživljaja koje su dva prijatelja imala, ne samo zbog njihove nevažnosti za našu glavnu priču, nego i zbog mogućnosti da čitalac, uz zavereničko smejuljenje, sam zamisli jedno takvo putovanje: beskrajne zakarpatske i panonske ravnice, koje je već uveliko noću stezao mraz a izjutra pokrivao i prvi sneg, i po njima klize kočije u kojima se na mangalu greje lokalna, vrlo snažna rakija; usamljene krčme, u kojima zajapurene krčmarice dočekuju retke putnike i goste ih nepoznatim jelima i novim vinima; i posvuda velike, pregrejane peći, tako da između spoljnjeg i unutarnjeg sveta vlada apsolutna razlika, koja glavu brzo olakša i napuni neobičnim mislima. Verovatno je to i jedini način da se preživi u beskonačnim prostorima ovih ravnica, gde ništa nije bliže od zvezda, i gde bliski dodir sa ljudima ima mnogo veći značaj nego tamo gde se pojedinac na svakom koraku sudara sa njima. Tako je premišljao vitez od Gijminoa, prisećajući se puta, kao i nekih ni njemu samom dovoljno razjašnjenih usputnih događaja.

Ono što je vitez pokušavao da napiše, dok su mu glavom proletali najnoviji utisci, bilo je zapravo pismo onoj za koju je sada već znao da ga čeka. Prvi dani koje je sa Džonsom proveo u Beču, a tu su već bili

340

više od nedelju dana, nisu ga nikako naveli da smisli način sretanja sa svojom izabranicom, dovoljno bezbedan za nju. Ovo je licemerno natuknuće, jer je i neuporedivi vitez od Gijminoa teže razmišljao trčeći iz pozorišta u operu, iz opere na zabave, i još pokušavajući da čuje neko zanimljivo predavanje na poznatom univerzitetu. Preokret se desio upravo toga dana kad zatičemo viteza u hotelu, a ne na nekom od mesta za zabavu, jer je tog popodneva vitez sreo jednu avet.

Sveznajući čitalac će se setiti da je vitez od Gijminoa, krenuvši na svoje veliko italijansko putovanje, doživeo prvu potvrdu svoje privlačnosti, i istovremeno prvu potvrdu svog mačevalačkog obučavanja, u jednom bekstvu iz Firence, u društvu jedne bečke plemkinje. Toga dana u Beču, vitez je imao priliku da sretne ženu zbog koje umalo nije izgubio glavu. Video ju je na jahaćim stazama šenbrunskog dvorca, kamo je otišao da proveri lepotu nadaleko hvaljenih veduta: bila je u velikoj grupi dama i gospode koja su se vraćala sa dnevne šetnje na konjima, svi zajapureni, u bogatim ogrtačima sa samurovinom ili polarnom lisicom, i istog trenutka je prepoznao njenu ljupku glavu sa okruglastim sivim očima i punim malim usnama. Upravo je zbacila kapuljaču sa lica, i ledeni vetar se poigravao slobodnim pramenovima njene napudrane kose. Vitez od Gijminoa je zastao kao ukopan na sporednoj stazi, ali ga nije zaustavila snaga prijatnih uspomena: na licu njegove velike ljubavi više nije bilo ni traga one vesele naivnosti, koja ga je u Firenci začarala, a umesto nje, izraz otupljenosti i prenemaganja se nudio jednom starijem gospodinu vojničkog držanja, koji je nespretno obavljao kavaljerske usluge spuštanja sa konja. Nikad ranije vitez nije video kako se žensko lice može isprazniti i postati sopstvena karikatura u tolikoj meri kao ova njegova mladenačka strast. Dok je prolazila, neposredno pored njega, bacila je na Leona jedan pogled koji ga je tek dotukao: bio je to pogled neprepoznavanja, ali pun nesvesne požude – ona je uz put primetila privlačnu priliku, i nije propustila da joj uputi nedvosmislenu poruku.

Vitez od Gijminoa je proveo još dosta vremena ne primećujući vedute, a onda se vratio u hotel peške, šiban vetrom, veoma uzbuđen.

341

Sa jedne strane, osećao se krivim što nije dao više od sebe da sačuva svoju i njenu ljubav, a sa druge, ta duša, koju je ubila zanemarenost, davala mu je očit primer šta se može desiti mladom ženskom biću bez dovoljno podrške i sopstvene hrabrosti. Slutio je, ne samo iz dna svoje duše, nego i na osnovu Džonsovih priča, da je žena koju je sada voleo nešto drugo, i da joj hrabrosti ne nedostaje. No gde je mogla biti ona osetljiva granica kad ta hrabrost popusti pred naletima neumitne svakodnevice, to nije mogao znati, i žurio je pustim ulicama kao da ga goni odabrani zbor ljubavnih đavola. Negde u blizini gradskih zidova, počela se u njemu rađati i sasvim besmislena i zakasnela ljubomora na Lafajeta, i trajala je sve do ulaska u sobu gde se odmarao Džons, još od sinoćne pijanke – jer vitez od Gijminoa ni za živu glavu ne bi Džonsu dao povoda za takvo zadovoljstvo – da primeti njegove posedničke osećaje. To je dakle bio motiv koji je viteza od Gijminoa naterao da požuri i sebe primora da smisli način sretanja sa Leoninom. Nije mogao znati trenutnu situaciju sa Šavinjolom, kao što nije znao ni za događaje sa Leonininom babom, i učinilo mu se najpametnije da se samo javi, i da sačeka njena obaveštenja iz Pariza. Nešto mu je govorilo da je to mogao učiniti i odmah, i da nije morao toliko ostajati u Beču, ali ga je iznenadno Džonsovo mrmljanje ponovo podsetilo zašto je zapravo ovde, i zbog koga će ostati sve dok carica ne otkrije svog neobuzdanog pomorskog zapovednika. Sa dubokom razneženošću je mislio na to da je ovo možda poslednje Džonsovo viđenje sa nekim ko mu je blizak, i da u svakom narednom sukobu sa Turcima može izgubiti glavu. I da je kapetan Džons imao lakši kopneni san, mogao je da primeti kako ga njegov oštri prijatelj pokriva vunenim pokrivačem po leđima izloženim promaji.

Tek ponovo za stolom, sećajući se susreta u parku, vitez je napisao u jednom dahu pismo, koje će pisac ne oklevajući ponuditi svome čitaocu:

Mila prijateljice,morao bih promeniti čitav svoj način razmišljanja da bih bez uzdržanosti poverovao u stvari koje su se Vama i meni desile u

342

poslednjih nekoliko meseci. No, istina je tu da me demantuje: jednom rečju, kapetan Džons, nekoliko meseci pošto je Vas doveo do Francuske, našao je mene na Crnome moru i doveo me do Beča, odakle Vam se javljam da čujem od Vas svoju budućnost. Želeo bih svim srcem da Vam potanko opišem okolnosti, događaje i proteklo vreme – no važnije od toga sada je da sa Vama dođem do potpune iskrenosti i razumevanja. Nemojte sumnjati u moje osećaje prema Vama – oni su u ovim teškim mesecima razdvojenosti, sumnje i očajanja postali još otporniji. Siguran sam da bi za mene bila najveća sreća da sa Vama provedem ostatak života, ali moje pouzdanje ima ljudske granice: ukoliko Vaša osećanja sa bilo kojeg razloga nisu istovetna, ne nameravam se ni žaliti, ni svetiti, ni prezirati. Dovoljno je nekoliko sati da promeni ljudske sudbine, a nekmoli godina dana, ispunjena pritiscima, neprijatnostima i opasnostima za nežnu žensku dušu. Sem toga, između nas su još uvek nepremostive teškoće u liku Vašeg supruga, moje osude i hiljade i stotine milja, da o neizvesnosti koja ispunjava vreme otkako me je Džons spasao do danas, i ne govorim. Čekam i nadam se.

Leon od Gijminoa,hotel „Kod plavog slona“, Beč,23. oktobra, uveče

Vitez od Gijminoa pročita pismo i zaključi da je izuzetno kratko, hladno i neprivlačno kao poziv mladoj ženi na večnu vezu. Među ostalim svojim osobinama Leon je imao i jednu, ponekad vrlo neprijatnu za svoju okolinu – iz inata i ljutnje na sebe mogao je posebno istrajati u nekom od svojih zaključaka i raspoloženja; nemojmo zaboraviti da ga je još pre neki sat tresla ljubomora, kojoj je inače uspešno odolevao. Ukratko, od svog pravilnog zaključka o karakteru pisma, za Leona je ostao još samo jedan korak da se naduri i izmisli ničim izazvanu uvređenost, tako da je na kraju zapečatio ovakvo pismo, uveravajući se da su dostojanstvenost i suvoća pravi način za privlačenje ljubavi. Kakav je odgovor dobio, čitalac će uskoro imati priliku da otkrije. Recimo samo toliko da je u međuvremenu vitez od Gijminoa prestao

343

da kao ranije uživa u operi, i da je na skoro svakom ženskom licu koje bi ugledao, odjednom počeo otkrivati znake duševne bede i moralne propasti.

Kada se Džons probudio, bilo je već kasno veče, a pored viteza od Gijminoa, koji je stisnutih očiju i usana sedeo za stolom posmatrajući neodređeno noćni Beč, nalazilo se jedno zapečaćeno pismo. „Stiglo ga je“, pomislio je Džons u sebi, čudeći se koliko je njegov prijatelj izdržao a da ne padne u ovakvo očajanje. A pošto je dobro znao da svoje teške trenutke vitez od Gijminoa često nemilosrdno ispoljava na drugima, tim jače što su drugi otporniji, sam je te večeri otišao da ispituje čvrstinu morala nekih ljupkih devojaka iz kuhinje hotela. Znale su za iskušenja.

Kriza viteza od Gijminoa smirila se za nekoliko dana, koliko njegovim naporima volje, toliko i blagotvornim dejstvom premijere nove italijanske opere, na koju ga je Džons, istinski mrzitelj muzike uz fini svet, jednostavno odvukao. Oporavak je imao i neke manje suptilne oblike, a Džons je trošio svu svoju prijateljsku predanost da viteza vrati onome raspoloženju koje mu je bilo potrebno da dočeka odgovor. U doba o kojem govorimo, pošta je iz Beča stizala do Minhena, pa zatim preko Strazbura do Pariza, jer bilo je zimsko doba, i prelaženje preko Alpa ne uvek sigurno zbog brzih promena vremena. Ukratko, tek početkom decembra našlo se na vitezovom stolu jedno pismo iz Pariza.

Čitalac će, naravno imati pristup i ovoj tajni srca naših junaka; no sada, ostavimo na trenutak viteza od Gijminoa da ga čita, leđima okrenut kapetanu Džonsu, oslanjajući se na prozorski okvir tako grčevito da su mu na nadlanici iskočile žile, i ne dajući nijednim pokretom i nijednom rečju znaka o onome što mu se dešavalo u duši. No kada se okrenuo, kapetan Džons je sa lakom setom zaključio da se period poslednjeg bezbrižnog momaštva završava. I kako nužnost uvek ima vezana rešenja za svoje izabranike, već narednog dana je i kapetanu stiglo pismo iz Petrograda, polu-udvaračko i polu-preteće, kojim ga carica obaveštava da je dobio nove ordene i titule i da će

344

mu biti uskraćena svaka plata, a dugovi ostati neponišteni, ukoliko odmah ne preuzme svoje vojne dužnosti.

Ko nije doživeo srednjoevropsku zimu, taj ne zna šta su zimske radosti. Svuda se sreću vesela zarumenjena lica, obavijena krznom i maramama, ulice i staze odjekuju sasvim novim zvukom od napadalog snega, svetlost se čudesno prelama na dvostrukim oknima, zveckaju bogate opreme na konjima i saonicama, kuće su dobro ugrejane, i sve daje utisak dugotrajne sigurnosti i stalnog blagdana. Ako su Mediteranke najlepše u proleće, a žene sa zapada kontinenta u jesen, onda su žene srednje Evrope svakako najlepše u zimu, kad mraz zacakli njihove svetle oči i zabridi njihove obraze; one jedine umeju da zavode i onda kad su do potpune bezobličnosti umotane u krzna i ogrtače, i kada svetu na divljenje ostaju samo vrhovi njihovih noseva. Po takvom jednom svetlom i veselom zimskom danu krenuli su vitez od Gijminoa i kapetan Džons u svoju poslednju bečku šetnju, i kao da je sve što je u Beču još bilo sklono galantnom izašlo takođe tog dana na ulice, da ulepša poslednje zajedničke trenutke. Razgovor dvojice prijatelja bio je ponešto isprekidan, tačnije rečeno zaustavljao se na svakoj čarobnoj pojavi koja bi prošla. Nije bilo mnogo značajnih stvari koje bi baš sad mogli jedan drugome reći: bilo je za sva vremena utvrđeno jedno nerazrušivo prijateljstvo, i još je samo neumoljiva sudbina imala da odluči koliko će potrajati i kada će se još učvršćivati. Leon je, kao i uvek, bio zabrinutiji od svog prijatelja, koji je tvrdio da ga samo ruski putevi mogu ubiti, a na moru mu se, po proročanstvu kaledonijske vile, ne može ništa desiti. Sneg je škriputao pod nogama, sve suvlje što je veče više prevladavalo, i taj je zvuk davao njihovom razgovoru onu setnu i prigušenu notu, koja čini da glasovi postanu još tiši, a misli još ređe. I umesto bučne zabave, opere ili pijanke, noć su proveli u istom tihom razgovoru, dajući jedan drugome besmislene savete. Negde posle ponoći, kad se na bečkome nebu levo od vitkog zvonika crkve Sv. Stefana pojavio pun žuti mesec, kapetanu Džonsu je odjednom postalo jasno da se ponašaju kao dve strine, poručio je bocu rakije trešnjevače, i razgovor je do jutra krenuo drugim tokom, uključujući vatreno kapetanovo insistiranje da se Šavinjol ubije a njegovo telo baci pticama.

345

Došlo je i jutro, i ispred hotela se, uz nebrojene kapetanove kletve, pojavio luksuzni atelaž od dva para saonica sa ruskim carskim grbom. Jedno nemo rukovanje, i kapetan je sa izrazom velikomučenika ušao u vozilo, a vitez od Gijminoa je po snegu celcu krenuo do poštanske postaje, gde se spremala linija za Filah, Udine i Veneciju. Trenuci rastanka su uvek izuzetni, bez obzira na zrelost i pouzdanje ljudi koji se rastaju; i pretražujući nervozno sadržaj svojih džepova, dok su pored njega promicala južna bečka predgrađa, Leon je odjednom napipao u svom kaputu jedan mali metalni predmet, i izvadivši ga, video da drži prsten, tako reći smrtni poklon Abdulah-beja. Dok ga je prevrtao u rukama, jedna je neravnina na snežnom putu naterala njegove prste da jače pritisnu oniks – i on se lagano pomerio iz ležišta, otkrivajući tanko presavijeno parče svile, ispisano jedva vidljivim slovima. Približivši to pismeno do samih očiju, pročitao je, drhteći, tu poruku sa druge strane života:

„Moj sin Murat čekaće 15. avgusta u Jermeninovom hanu na Kapali čaršiji, svake godine.“

346

Odgovor

Čitalac se dobro seća čudesnog dejstva koje je na viteza od Gijminoa imalo jedno pismo gospođice Dartoa, navedeno na samom početku naše pripovesti. To je i jedino opravdanje koje pisac može da pruži što navodi još jedno pismo iste gospođice. Pisac, kao što je već nagovestio, smatra da su pisma jedan od najboljih načina da čitalac neposredno, i koristeći sopstvene sudove i mišljenja, zaključi ponešto o svojim junacima – i evo, izloženog nepristrasnom ali u biti naklonjenom čitaočevom sudu – pisma koje je Leon uz najveće suzdržavanje pročitao u bečkoj hotelskoj sobi:Ujakova kuća, 10. novembra, Pariz

Dragi prijatelju,

ja Vas volim. Nisam bila u stanju da Vam išta saopštim pre nego što se oslobodim tereta tog priznanja, i pre nego što među nama, okruženim lažljivim rečima kojima saobraćamo, ne zavlada potpuna iskrenost. Volim Vas onako kako se vole ljudi koji su se smatrali mrtvima – zauvek. Mogu, ukoliko Vi tako poželite, da živim sa Vama u bilo kojem delu sveta. Legalni oblik naše veze zanima me isto toliko koliko i sudbina mog braka sa Šavinjolom: nimalo. Sada, kad sam Vam to rekla, mogu Vam izneti i važnije podatke. Ono što mi se događalo do povratka u Francusku, saznali ste nesumnjivo od čoveka koga ću do kraja života smatrati bratom – kapetana Džonsa. Po dolasku u Pariz, bili smo svi izloženi gonjenju moga fantomskog supruga, i pomoć jednog drugog Vašeg prijatelja koji Vam duguje život, Petra Foskola, bila nam je više no dragocena. Taj čovek je došao u Pariz, praćen jednom očaravajućom pojavom koja tvrdi da ste je Vi snabdeli venčanom haljinom, samo zato da Vašim bližnjima prenese vest da ste živi, da ste svoj dragoceni život u kratkom vremenu rizikovali dva puta da spasete nečiji život ili čast, i da ste put svoje nesreće posuli

347

svojim dobročinstvima, hrabrošću i prijateljstvima. U trenutku kada se svima nama činilo da je krug zatvoren – ujak u Bastilji, ja ucenjena njegovom sudbinom, došlo nam je izbavljenje otkuda smo mu se najmanje nadali – od moje babe. U njenoj se hladnoj prirodi probudio otpor prema krajnjem preterivanju grofa od Šavinjola, i spasla je ujaka i mene, tražeći samo jednu uslugu – da je ne napuštam do smrti. Umrla je mirna, kratko vreme posle toga, ostavivši me snabdevenu podrškom nekoliko crkvenih lica koja će, uverena sam, na kraju izvesti razvod. Sada sam još uvek pod skrivenom pretnjom Šavinjola, i uopšte ne napuštam kuću. U njoj, doduše, ima posla i obaveza preko glave: Vaš verni sluga, a moj spasilaic, pratilac i drugi brat, Đakomino, dobio je pre dve nedelje sina, a Vaš životni dužnik, doktor Foskolo, kćer, i kuća nam je puna uzbuđenja, jer smo i drugu porodicu preselili pod čvrstu komandu moje tetke. Poslednjih dana činilo mi se da je u kući ponovo zavladalo blaženstvo, onakvo kakvo sam kao dete poznavala – a onda je došla vest od Vas, i sreća se jednostavno prelila kod ovih ljudi koji Vas beskrajno vole. Oprostite mi, Leone, ali prisustvo novorođenčadi je verovatno krivo što smo svi potonuli u nekritičku i dosadnu sentimentalnost – ali tome znam da nema leka. Đakomino, kako ste mogli pretpostaviti, nije nimalo izgubio svoju moć procenjivanja, i za samo nekoliko sati posle primanja pisma, izneo mi je svoj plan, koji ću bez pogovora prihvatiti: on smatra da je kao mesto nalaženja najpogodnija Venecija, koja je dostupna iz Beča, a istovremeno blizu Vaših starih roditelja u Sasuolu. Smatra da bi Vaš dolazak u Francusku u ovome trenutku izazvao zločinstva grofa od Šavinjola, a proces koji smo pokrenuli za Vaše pomilovanje je još u toku. Stoga će Đakomino krenuti sa mnom u Veneciju, i čekaćemo Vas krajem decembra u hotelu „Kod Danila“. Iz Vašeg pisma nisam, na žalost, saznala detalje o Vašim mogućnostima i planovima – pretpostavljam da Vas prati briga kapetana Džonsa, no ličilo je na Vašu plemenitost da mi pre svega ponudite slobodan izbor i neobremenjenu mogućnost opredeljivanja. Ništa me, Leone, nije moglo više opredeliti od Vašeg suzdržanog i kratkog pisma, najnovijeg svedočanstva o širini Vaše duše. Još nešto, Leone: ženska priroda sigurno nije više naklonjena pokleknuću od muške – ali se sve oko žene okomilo da joj to omogući.

348

Želela bih više od svega da Vam odjednom izložim sve što se dogodilo od našeg rastanka u Bastilji i, još više, da danima slušam Vaše doživljaje – nadajmo se da će uskoro i za to biti prilike. Do sastanka, ispitajte svoje osećaje. Na najmanji nagoveštaj oklevanja, spremna sam, kao i Vi, da se više nikad ne pojavim u Vašem životu.

Voleći Vas, Leonina

Teško zimsko putovanje preko Alpa, koje je delom moralo da se odvija i peške, izgledalo je vitezu od Gijminoa kao niz prizora u kojima nije učestvovao. Sve što je znao i osećao bilo je vezano za nju, za sasvim nova saznanja koja mu je donelo njeno pismo, i provodio je ledene zimske noći i u usputnim pribežištima i u toplim sobama, na isti način – obuzet ljubavnim mukama. Vreme se nemilosrdno sporo protezalo niz maglovite alpske doline kojima su putevi prema moru prolazili, a njegovo je uznemirenje bivalo sve veće što se više približavao Veneciji, zatvorenoj u zimska isparenja i sivilo.

Haotično stanje u kući na uglu Veveričjeg prolaza bilo je već toliko, kad je donesena odluka o putu u Italiju, da pripreme gospođice Dartoa više nisu našle nikakve prepreke u dobrohotnosti i spremnosti za pomoć ostalih članova – i ona se na miru spremila. Uostalom, i nije joj mnogo bilo potrebno, a bilo je i te kako potrebno sačuvati diskreciju, zbog preteće opasnosti u liku Leonininog zakonitog supruga. Što se grofa od Šavinjola tiče, on je, posle strahovitog poniženja i izdaje stare baronice Dartoa, usmerio svoju mržnju i želju za osvetom u najopasnijem smeru, koji je spolja imao sve odlike razumnog ponašanja. Znao je da će raspravu oko bračnih prava izgubiti, i da vodi poslednju bitku sa vremenom; ali je isto tako znao da i njegov neuhvatljivi plen takođe vodi rizičnu trku, i da je pojavljivanje onoga koga je preko svih granica mrzeo, samo pitanje vremena. Zato je bez prekida, danju i noću, posmatrao kuću na uglu Veveričjeg prolaza, i, poučen ranijim iskustvima, činio je to mnogo veštije, odnosno sa bolje odabranim i sposobnijim plaćenicima. Duboko u svojoj zatrovanoj svesti, grof

349

je znao da će se Leon kad-tad pojaviti, i gajio je plan ravan svojoj podlačkoj prirodi – da istovremeno ukloni svog suparnika i prisvoji svoju prevarom stečenu suprugu. Kada su Leonina i Đakomino, prerušeni u dva neupadljiva gospodina, jedne večeri napustili kuću na uglu Veveričjeg prolaza, pokrivenu prvim snegom, bili su od svojih prvih koraka nevidljivo praćeni, a kada je grof od Šavinjola shvatio da njih dvoje kreću van Pariza, opremio je kočije i pratio naš par sa pola dana razlike.

U doba koje letimično i neuverljivo opisujemo, Venecija je bila grad u kojem samo nekoliko nedelja godišnje nije bilo karnevala, a zimsko doba bila je glavna sezona ove vrste zabave. U stvari, u Veneciji je uvek bilo maskiranog sveta, koji je tako nalazio sebi razne olakšice, i putnik-namernik morao se izvesno vreme navikavati da pred njega svaki čas izleću ogromni beli papirnati kljunovi, crne maske preko očiju, zamumuljene prilike nepoznatog porekla i raskalašni arlekini. Sablasnost prizora povećavala je zimska venecijanska magla, ona tmasta smeša koja pokriva krajeve oko reke Po – Padovu, Feraru, Rovigo, Monseliče, ali najupečatljivije deluje na mirnim zelenim vodama venecijanskih kanala. Zvuci se utišavaju ili stravično menjaju između kuća i mostova, pljuskanje vesala osetljivijim prirodama zvuči kao dolazak Haronove barke, a neprirodne boje i oblici maski na svakom koraku izazivaju prigušene krike. Takvo je bar bilo osećanje gospođice Dartoa, kad je u drugoj nedelji januara došla u Veneciju, i sa žaljenjem utvrdila da „Kod Danila“ još nema željene poruke. Da je znala koliko se maski sasvim namerno nalazi na njenom putu u lutanju venecijanskim kanalima i trgovima, uznemirenje gospođice Dartoa bilo bi još veće. No ništa, čak ni toliko opreznom Đakominu, nije govorilo da su praćeni, premda je uznemirenje Leonovog starog pratioca polako raslo.

Vitez od Gijminoa je stigao u Veneciju početkom januara. Vođen svojom obazrivošću, odseo je u drugom hotelu, i stao da diskretno motri dolazak i odlazak gostiju kod „Kod Danila“. Bilo je ledeno,

350

zamagljeno veče kad je ugledao dva mlada čoveka kako se vraćaju u hotel: jedan od njih je ispod velikog šešira krio lice antičkog boga i plave kovrdže, a drugi, niži... prsti viteza od Gijminoa su se grčevito zarili u hladni kamen zida iza kojeg se krio, ali se uzdržao da ne poleti prema manjem gospodinu još nekoliko minuta. Toliko je naime trebalo da za prethodnom dvojicom izrone iz magle jedan arlekin i jedna lekarska maska, zadrže se malo ispred hotela, u krugu svetlosti fenjera, i zatim ponovno nestanu. Vitez od Gijminoa je nebu zahvalio što je ostao u svome zaklonu, jer nepunih pola sata docnije, Đakomino je ponovo izašao, ovog puta sam. Tek što se izgubio u magli, pod svetlost hotelskog fenjera opet su izronile dve maske... arlekin i lekar. Njegovi voljeni bili su praćeni! A Leonu nije trebalo mnogo da zaključi ko je stajao iza toga. Morao ih je što pre videti, upozoriti i spasti.Kada se te večeri vraćao u hotel, zabrinut zbog Leonovog nejavljanja i povijen od hladnoće, Đakomino je na pjaceti blizu hotela udario u nekakvog čoveka koji se, kao i on, do nosa umotao u svoj ogrtač. Digavši pogled uz reči izvinjenja, Đakomino je u magnovenju prepoznao par očiju; no pre nego što je išta uspeo da kaže, poznati oštri pogled ga je presekao, i čovek se žurno udaljio, a Đakomino je u rukama držao komad hartije. Nekako je osetio da to nije poruka koju bi trebalo čitati pred gospođicom Dartoa. Ona je, uostalom, sa svim znacima groznice i prehlade, ležala u svojoj sobi, i Đakomino je sam pročitao poruku:

Uverio sam se da vas prate. Srešćemo se sutra posle podnevne mise kod crkve Sv. Zaharija. Bilo šta da se desi, budi naoružan i spreman da nju povučeš prema gondoli sa plavim i žutim trakama na tendi, koja će čekati u prvom kanalu desno iza crkve. Idi kanalima do Padove, a onda uzmi kočije za Sasuolo. Ne obaziri se na mene.

Leon

Primalac poruke duboko uzdahnu. Ako su bili tako vešto praćeni da čak ni on nije primetio, znači da je pratilaca bilo dovoljno mnogo da

351

ih ne prepoznaju, i da će ih na sutrašnjem sastanku biti neuporedivo više od njih. Đakomino se lako strese, pri pomisli da će Leona ostaviti na milost i nemilost ubicama, ali mu je bilo jasno da mora spasavati najslabiji deo grupe. Uostalom, Leon je odlično poznavao Veneciju, a razdvajanje bi možda zbunilo i podelilo bandu grofa od Šavinjola. Sa teškim osećanjima zakucao je na vrata sobe gospođice Dartoa, premišljajući da li da joj kaže bilo šta sem osnovnog podatka o sutrašnjem sastanku.

Leonina je, poduprta jastucima, sedela uz kamin. Bila je neprirodno bleda, sa tamnim kolutovima oko očiju, i tresao ju je suv kašalj – no pogled pun nade koji je uputila Đakominu – pokazivao je još njenu uobičajenu živost.

– Stigla je poruka, rekao je, i na njenom licu se pojavio takav izraz da je namah odlučio da više ne kaže ništa.

– Čeka nas sutra oko podneva, kod crkve Sv. Zaharija.

Nije više imalo što da se kaže, niti je ona mogla išta da odgovori, i Đakomino se uz lak naklon udaljio iz sobe.

Oboje su proveli besanu noć. Gospođica Dartoa, čije se stanje sve više pogoršavalo, bila je ujutro već blizu haluciniranju, i sa teškom mukom je uspevala da prodre pogledom kroz crvenkaste talase koji su joj se stalno prikazivali. Što se Đakomina tiče, on je noć posvetio mirnom i pažljivom pripremanju oružja i sebe: imao je jedan pištolj, zataknut postrance za pojas, floret, i mali nož u grudnjaku. Obukao se u crno sukno, a u unutrašnji džep ogrtača sakrio je dve venecijanske kljunaste maske, za sigurnije bekstvo. Još jedan nož, sličan stiletu, bio mu je sakriven u rukavu. Neko ko bi bio dovoljno radoznao da izdrži na pjaceti po hladnoći, i istovremeno mogao da vidi kroz maglu, mogao bi u gluvo predjutarnje doba da ugleda Đakomina kako se posvećuje molitvama, klečeći na podu, dok mu se usne nečujno pomeraju u dugačkom i opreznom pogađanju sa višim silama.

352

Ujutro je Đakomino pokušao da zavara trag nevidljivim pratiocima, išetavši upadljivo na mali trg. Nije mogao da primeti da ga iko goni, i dugo je vrludao po samo njemu znanim puteljcima i uskim stazama uz kanale. Tek pred samo podne, promenivši dve gondole, pojavio se pred sporednim ulazom u hotel, i tu mu se pridružila gospođica Dartoa, koja je izašla kroz kuhinju. Bila je nedelja, i uprkos magli i hladnoći, mnogi su izašli u svojim čamcima i gondolama prema Velikom kanalu i Markovom trgu. Niz vodu su se čula uzvikivanja gondolijera i veslača, po kojima se upravljalo u sasvim smanjenoj vidljivosti. Išlo se sporo, uz stalna zastajkivanja i skretanja, da bi se izbegli sudari, i za sve to vreme Đakomino i njegova štićenica nisu prozborili ni jednu jedinu reč. Leonina se borila sa svojom vrtoglavicom, a Đakomino se polako pretvarao u hladni kamen – tako je bar spolja izgledala njegova potpuna koncentracija.

Đakomino je imao plan da prvo uđe u crkvu, pa tek kad dobro osmotri okolna lica, da izađe na dogovoreno mesto. Sveti Zaharija, koji ima lepo mesto blizu Duždeve palate, bio je pun elegantnog sveta, koji ničim nije ličio na unajmljene ubice. Nijedna ličnost koju je osmotrio nije odgovarala pretpostavljenim Šavinjolovim najamnicima, ali je zato blizu oltara ugledao onoga koji ih je čekao. Bacio je brz pogled na Leoninu, ali je ona, još uvek se privikavajući na crkvenu polutamu, gledala veliku Belinijevu madonu u levom brodu, čudeći se promenama koje je njena bolest izvodila sa bojama odežde na slici. Ostali su koliko je bilo potrebno da se izmoli očenaš, a onda je Đakomino blago povukao Leoninu napolje, trudeći se da stalno bude okružen ljudima. Napolju je magla bila još niža, ali je svet šetao oko crkve, mnogi sa maskama. Postavili su se kod bočnog, zatvorenog ulaza, odakle je Đakomino imao dobar pregled. Posle nekoliko trenutaka, izašao je i Leon iz crkve. Đakomino je blago dodirnuo Leoninu po ramenu, hoteći da je opomene, ali je ta opomena bila uzaludna...

U poslednjim naporima da ostane na nogama, Leonina se oslonila na zid, i tog je trenutka ugledala, još nejasno kroz maglu, na nekih

353

tridesetak koraka ispred sebe, jednu siluetu, umotanu u ogrtač, koja se približavala krupnim koracima. No više nego što je videla, naslutila je ko je to, i uz prigušen krik, više ne misleći ni na šta, pojurila toj prilici u zagrljaj. Čudni su prvi trenuci viđenja posle dugotrajne razdvojenosti, prvi trenuci materijalizacije u koju čula jedva mogu da poveruju, i biraju samo najneposrednije utiske! Leonina skoro da nije videla njegovo lice, i sve što je znala bilo je da njegov ogrtač ponavlja miris venecijanske magle. Što se viteza od Gijminoa tiče, znao je samo da joj je čelo vruće. I dok su tako stajali, gubeći osećaj za vreme i mesto, Đakomino je primetio da ih polagano okružuju maskirani ljudi, stvarajući između njih i ostalih šetača zid svojim telima i ostavljajući magli da učini ostalo. Leon je takođe primetio isto, i jednim ne mnogo nežnim pokretom gurnuo Leoninu iza sebe. Maskirani su se zaustavili, i iz jedne od maski čuo se glas koji su obojica namah prepoznali:

– Dotakli ste moju ženu, viteže; a za to se umire. I uz ludački grofov smeh, osmorica maskiranih izvukoše mačeve. Đakomino se nadao da će iznenadni pucanj privući prolaznike, i brzim pokretom je izvukao revolver. Jedan od osmorice je pao... ali avaj, to je bila Venecija, u kojoj je svako gledao da bude što dalje od gužve. I umesto pomoći, trg se najednom ispraznio, ostavljajući Leona i Đakomina na milost i nemilost najamnicima grofa od Šavinjola.

354

GlaVa XISmrt u Veneciji – Put u Sasuolo – Poslednje bekstvo

– Epilog

Oh, ima li šta od toga slađeno kad izmoreni na dalekom putudomu se vratimo svome, bez brige i srca laka,u žuđenom se odmaramo kutu?(Katul, Pesme)

Stvari što čine život srećnijim,najdraži Marcijale, ove su:imanje ne s naporom stečeno, nego nasleđeno;plodna njiva; toplo ognjište;nikada prepirke; retko da oblačiš togu;savest spokojna; otmena moralna snaga;zdravo telo; razumna prostodušnost;prijatelji tebi ravni; neusiljeno saobraćanjes ljudima; neizveštačena sofra;noć ne utonula u vinu, nego slobodna od briga;san, da načini noć kratkom; da želiš dabudeš ono što jesi, i ništa više;od smrtnoga časa ni da se bojiš, ni da ga želiš.(Marcijal, Epigrami)

355

Smrt u Veneciji

Kada se pometnja od pucnja smirila, Leon je ugledao jednog iz grupe maskiranih kako se povlači iza napadača, i zaključio je da to Šavinjol čuva svoju snagu. Ostali su, videvši svog palog druga, navalili divljački na dvojicu opkoljenih, i razvila se oštra borba. Za samo nekoliko trenutaka, Leon i Đakomino su oborili još dva protivnika. Još uvek je svaki od njih imao po dvojicu, kad je Đakomino, baratajući floretom protiv dva mača, krajičkom oka primetio senku koja je, približavajući se, podizala ruku sa pištoljem – i pre nego što je Leon shvatio šta se dešava, iz leve Đakominove ruke poleteo je nož i zario se pridošlici u grudi. Drugi pucanj u ovoj borbi ispaljen je u vazduh. Bilo je jasno da je Šavinjol pustio nove snage u borbu, ali je sadašnje učesnike sa njegove strane pomeo pad čoveka sa pištoljem i munjevitost odbrane, te je jedan Leonov protivnik, ranjen lako u ruku, odjednom počeo da beži, a svi znaci straha primećivali su se i kod drugog. Vitez od Gijminoa je izmenio jedan brz pogled sa Đakominom, i obojica su pošla u napad. Sad je rasulo među protivnicima bilo još vidljivije. Vođeni žarom dvoboja, vitez i Đakomino su načinili još nekoliko koraka prema svojim protivnicima, i nadmoć je bila tolika da se Leon usudio da pogleda nazad, da vidi šta se događa sa poluonesvešćenom Leoninom, koju su ostavili uz zid, štiteći je svojim telima.

Prevara! Svo ovo povlačenje bio je samo manevar da se njih dvojica odmaknu od zida, i da time bude otvoren pristup dotada skrivenim Šavinjolovim najamnicima! U trenutku kad je Leon pogledao iza sebe, dvojica maskiranih su upravo podizala onesvešćenu devojku. Ostavljajući Đakomina da se brani od dvojice protivnika koji su, shvativši da je namera otkrivena, navalili novom žestinom, Leon se u jednom skoku našao kod dvojice otimača. Bojao se da bi u duelu mačevima ona mogla biti povređena, pa je u naletu jednoga oborio udarcem drške od mača po glavi, a drugog odgurnuo. Dok se ovaj

356

snašao, Leon je već uspeo da ponovo stavi Leoninu uz zid, i odbio novi napad takvim krošeom da je maskirani proleteo kroz polje borbe sa Đakominom, i padajući povukao sa sobom jednog od Đakominovih protivnika. Ponovo su imali nadmoć, jer je jedini preostali protivnik nestao u magli, dok je drugi pokušavao da se iskobelja ispod svog onesvešćenog druga.

Znajući da neće dugo čekati naredni napad, Leon je zapovednički pogledao zadihanog Đakomina: bio je poslednji trenutak da se Leonina izvede iz borbe, i da njih dvoje pokušaju bekstvo. Samo je sekund Đakomino razmišljao da li da posluša, i izloži Leona skoro sigurnom kraju; ali znao je da je njegova želja bez pogovora, i pritrčao je Leonini.

Gospođica Dartoa je najveći deo ove borbe bila bez svesti, i tek sad, kad je Đakomino pokušao da je uspravi, ponovo se osvestila i shvatila da neko hoće da je odvoji od Leona, koji ju je sa nekoliko koraka razdaljine posmatrao teško opisivim pogledom. Piscu je žao što to mora reći, ali po prvi put na stranicama ove povesti gospođica Dartoa nije postupila po zahtevima svog razuma. Iz njenih se izmučenih grudi začuo nerazumljiv krik pobune što hoće da je odvoje, i pružila je ruke prema vitezu. On je, međutim, samo klimnuo glavom Đakominu, koji je bez mnogo poštovanja prebacio iznemoglu devojku preko ramena, i u nekoliko koraka nestao u magli. Za trenutak je nastala potpuna tišina, i u njoj je Leon, hvatajući dah i tražeći bolje ležište za mač u svojoj ruci, začuo mukli bat koraka. Za koji trenutak, ako je Đakomino imao sreću da promakne maskiranima, pojaviće se oni u vidnom polju, i zaključiti da je glavni deo plena utekao. Morao ih je nekako odvući pre nego što to shvate. Stegao je dršku mača i nasumce poleteo u maglu. Naleteo je pravo na jednog iznenađenog napadača, koji je uz krik pao. Dok je posrćući hvatao izgubljenu ravnotežu, čuo je uzbuđene glasove ostalih, i okrznuvši još jednog iznenađenog napadača, skrenuo je u trku prema trgu Svetog Marka. Dok je trčao, sudarajući se povremeno sa ogradama i uglovima kuća, začuo je iza sebe nedvosmislen zvuk trčanja mnogih nogu. Činilo mu se da je prošla večnost dok se nije

357

našao na trgu, utonulom u tako gustu maglu da su se ljudi raspoznavali tek na nekoliko stopa. Nije bilo bolje mogućnosti da pobegne, i Leon je naglo usporio, trudeći se da što više liči na bilo kojeg prolaznika. Bila je zima, i dan se već mračio, a prolaznika na trgu bilo je malo. Leon se tešio jedino time što su i gonitelji imali iste probleme kao i on, i u hodu je namakao belu kljunastu masku. Mač nije uvlačio u korice, već ga je sakrivao ogrtačem.

Već je izvesno vreme hodao stazom ispod arkada, desno od katedrale, kad je utvrdio da čuje korake u skoro istom ritmu sa svojima. Zastao je, i primetio da su i pratioci zastali. Ponovio je to još jednom, i shvatio: bili su za njim! Ubrzao je hod do jednog ulaza, i onda se na vrhovima prstiju uvukao u njega. Mogao je jasno čuti kako njegovi gonitelji takođe usporavaju, a zatim, stigavši do tačke gde je nestao, tapkaju zbunjeno u mestu. Zadržao je dah i uvukao se u mrak, a u slaboj svetlosti prema ulici ugledao je neodređenu siluetu jednog od njih. Čovek je oklevajući ispitivao mrak, a onda je izašao prema svojima. Leon je još uvek čuo njihove korake i tiho mrmljanje, a onda stao da ispituje svoj položaj. Hodnik u koji je ušao bio je sa jedne strane mračan, i završavao sa drvenom kapijom. Opipavajući bravu, Leon je odlučio da rizikuje, i naglo ju je pritisnuo. To je imalo dvojako dejstvo: srećom, bila je nezaključana, pa je vitez od Gijminoa proleteo kroz nju, ali je njen zvuk upozorio gonitelje, koji su hrupili u hodnik, tražeći svoju žrtvu. Potrajalo je izvesno vreme dok nisu našli isti put kao i vitez, a za to vreme on je, spotičući se kroz neku baštu, pa onda drugi hodnik, i najzad našavši zid koji je preskočio, istrčao na obalu kanala, što je znao samo po pljuskanju vode ispred sebe. Po pravcu koji je imao, znao je gde se nalazi. Zapravo je protrčao kroz dvorište jedne male palate, i našao se kod kanala kojim je mogao doći do luke, ako stalno bude malo skretao levo. Njegovi progonitelji uskoro su našli njegov put, sem prvoga, koji je u trku sa zida pao u kanal, ne primetivši ga. Odmičući, vitez je zaželeo da naiđe na neku gondolu, jer bi se tako lakše izgubio u magli. Bio je dovoljno odmakao od svojih progonitelja, a oni su se zadržali vadeći svog sadruga iz vode, i sada je odmicao uz kanal, osvetljen ponekim fenjerom sa kuća, jer

358

se mrak brzo spuštao. Magla nije bila ništa ređa, i dok je tako trčao naslepo, osluškujući samo svoj dah, Leonu je bivalo jasno da možda trči poslednji put. Zastao je za trenutak, da uhvati daha, i skoro pred nogama ugledao omanji čamac, privezan za direk ispred kuće. Bio je pričvršćen samo tankim konopcem. Leon ga je presekao jednim udarcem mača, i uskočio. Bilo je to prijatno osećanje, čuti samo lagano pljuskanje vode umesto izdajničkog odjeka po pločniku, a bio je pri kraju snage od zadihanosti. Na žalost, nije imao nikakav pregled obale, jer je magla na vodi bila naročito gusta. Zato je pažljivo osluškivao, i ništa nije kazivalo da ga iko prati. Stotinjak metara niže, kanal se račvao, i Leon je krenuo levo, da bi se što pre dokopao velikih kanala, luke i izlaska prema Padovi. Veslao je sve jačim zamašajima, ne hajući za buku koju proizvodi, kad se pred njim ukazala silueta jednog kamenog mosta. Skoro u poslednjem trenutku, sagnuo se da ne udari u svod, i to ga je spaslo – jer se istog trenutka prva čaklja zabila, prozviždavši tik pored njegove glave, u dno čamca. Sa druge strane, još jedna je zatresla bok čamca. Progonitelji su ga očito čekali na mostu, a verovatno ih je bilo i na obe obale. Tačno su procenili kojim će putem pokušati da umakne. Snažnim trzajem vesla isterao je obe čaklje iz ruku onih koji su ih držali, i udario svom snagom o unutarnji luk mosta, preprečivši se preko kanala. I dok su progonitelji uz uzvike pokušavali da dohvate čaklje i dotrčavali na most da vide šta se događa, Leon je skočio na ogradu, i pojavio se na mostu iza uzbuđene gomile najamnika, još nagnute nad čamcem u mraku ispod mosta. Odjednom se iz gomile uzdigao jedan glas, onaj isti koji je prepoznao kod crkve Sv. Zaharija:

– Iza vas je, budale!

Grupa na mostu se ćuteći okrenula prema Leonu. Bili su sigurni da im sada ne može umaći. Vitez je sa svoje strane takođe bio spreman da prekine trku.

– Grofe od Šavinjola! povikao je na italijanskom. – Ta, koliko ljudi još treba da pogine da bismo vi i ja raščistili račune?

359

Grupa najamnika je još uvek stajala na mostu. Koliko god da su bili okoreli zlikovci, i spremni da za novac učine sve, prema sopstvenom životu su još uvek imali nežna osećanja.

– Hoćete li izaći da nastavimo dvoboj, ili ćete se i dalje sakrivati? nastavljao je Leon izazivajući.

Vitez je imao utisak da se grof u pozadini još nešto dogovara. Ali za nekoliko trenutaka, on se zaista pojavio na sredini mosta, sa isukanim mačem. Leon je prišao, otpozdravio mačem i zauzeo gard. Sada je tek imao priliku da vidi lice svog smrtnog neprijatelja. Grof od Šavinjola imao je mnogo više izražajnosti nego ranije, samo je to bila izražajnost pakla. Grofove oči sijale su sjajem koji nije bio samo ludački – bilo je to bljeskanje potpuno izobličene ljudskosti. Borio se znatno bolje nego ranije, ali još uvek nije uspevao da sputa svoju mržnju. Ako ništa drugo, sad mu je bar bilo jasno da vodi ozbiljan dvoboj, a ne jeftinu i bezopasnu zamku.

– Šta vas to tera prema tuđim ženama? upitao je Šavinjol, dajući svojim rečima teško postignutu nehajnost.

Leon mu se, odbijajući jedan snažan udarac postrance, nasmeja u lice:

– Šta biste dali da sad znate gde se nalazi?

Ovo je bio dobro proračunat rizik, jer je Šavinjol izrazom svoga lica dao Leonu jasnu potvrdu da Đakomino i Leonina nisu uhvaćeni. I sa mnogo više poleta, vitez zadade seriju brzih terci, od čega Šavinjolu usred zime iskočiše graške znoja na čelu. No, on još nije odustajao.

– Gde god da je, dobiće tvoje uši za uspomenu!

– Pokloni održavaju ljubav, reče vitez od Gijminoa.

360

Mržnja je sasvim izobličila lice grofa od Šavinjola, umesto svakog odgovora, i vitez se strese, ne od straha, nego od iznenadnog gađenja nad ovim čovekom i sobom, i besmislenim odnosom u kojem su. Neka čitalac ne pomisli da vitez od Gijminoa nije imao ideje o herojstvu – to je, uostalom, više puta jasno pokazao – ali mu je bilo odvratno rizikovanje života iz niskih motiva. Zašto taj nesrećni Šavinjol nije konačno shvatio da ga Leonina neće, i da je to osnovno, i da ubistvom Leona ne dobija ništa, jer on nije glavno lice u toj drami! No, onda je preko Šavinjolovog ramena naslutio siluete njegovih najamnika, spremnih da ga kukavički napadnu na zapovest svog poslodavca, i nešto malo više razložnog besa vrati ga u borbeno raspoloženje. Konačno, taj izbezumljeni nesrećnik je bez milosti bacio nevinog čoveka u doživotno ropstvo!

U potpunoj tišini na mostu, čulo se samo zveckanje njihovih mačeva. Leonu nije išlo u račun da napreduje, jer je tako samo dolazio u domašaj najamnika, a ni Šavinjolu, jer je time gubio njihovu trenutnu podršku. Tako su zapravo stalno bili na sredini mosta, ali Šavinjol nije uspevao da iskoristi to što je, stojeći na najvišem delu, dosezao Leonovu visinu. Mrak se već sasvim spustio, i prizor je osvetljavao samo jedan fenjer sa susedne kuće – bar toliko da su se nazirala oba kraja malog mosta. Tukli su se sve žešće, i Šavinjol je počinjao da pravi greške. Ovoga puta, međutim, Leon nije mislio da mu oprašta. Kad se Šavinjol nesmotreno otkrio, dobio je posekotinu na čelu; još se nije ni snašao, kad je uz fijuk stigao drugi udarac, po ramenu. Tu ga je zaštitio redengot, pa rana nije bila duboka, ali je Šavinjolovo lice posivelo od straha. Čulo se najpre nerazumljivo krkljanje, a zatim i nešto što Leon u prvi mah nije razumeo, ali je zato sasvim dobro razumeo da je među najamnicima nastalo neko pomeranje. Sasvim slabo pljuskanje ispod mosta otkrilo mu je koja je bila suština Šavinjolove zapovesti – najamnici bi trebalo da priđu s leđa, i upravo su koristili njegov popreko postavljeni čamac! Pravio se, međutim, da ništa ne primećuje, sve dok nije začuo bat koraka sa druge strane mosta: u tome trenutku bacio se svom snagom na Šavinjola, odbacivši ga daleko od sebe, i skočio na ogradu mosta. Pre nego što su se oni

361

koji su ostali iza Šavinjolovih leđa snašli, uz užasne krike koje je grof na tlu puštao, Leon je po ogradi pretrčao do druge obale, i u opštoj zabuni nestao u prvom prolazu koji je vodio od kanala. Ovoga puta nije imao mnogo sreće: mesto na kojem se našao bila je neka vrsta privatnog mola, tako uobičajenog za venecijanske kuće. Bila je to dosta velika i široka ploča za pristajanje, i na vodi se ljuljuškalo nekoliko luksuznih gondola. Leon je znao da negde mora biti i prolaz za unutrašnje dvorište, i da se ovaj uži kanal negde nastavlja. No, dok je pokušavao da se snađe u mraku i magli, začuo je korake – gonioci su stizali! Sem toga, čulo se i pljuskanje po vodi – izgleda da je jedna grupa iskoristila i čamac, da mu onemogući bekstvo vodom. Još je proračunavao mogućnosti bekstva, kad je čuo Šavinjolov glas, iz prilične blizine, kako naređuje da ga opkole. Više, očigledno, nije bilo ni govora o poštenom dvoboju.

Odjednom je nastala tišina, a tihi i oprezni koraci dolazili su, usled zatvorenosti prostora, kao zvuk neodredivog smera. Leon je bio u pravoj klopki, i spasavala ga je jedino magla. Pokušavao je da se bar zaštiti s leđa nekim zidom, ali ni na šta nije nailazio. Čuo je najednom Šavinjolov glas, i činilo mu se da je to na manje od nekoliko stopa udaljenosti:

– Priđite mu s leđa!

Pokrivajući usta ogrtačem, da bi prigušio glas, Leon viknu:

– Izađi na dvoboj, kukavice!

Tek što je to rekao, o njega se neko očešao, mrmljajući izvinjenje. Oni zaista nisu znali gde je ko u magli i mraku!

U Veneciji, kao i u drugim mestima u kojima je magla čest posetilac, stanovnici imaju običaj da pripaljuju fenjere ili baklje na svojim kućama, bez obzira na to izlaze li ili ne, prosto da bi olakšali namernicima kretanje. To je posebno važno u ovome gradu, gde

362

samo jedan pogrešan korak može značiti davljenje, ili bar kupanje u hladnoj i prljavoj vodi. Jedna dobra duša upravo je u tom trenutku, u predveče, odlučila da osvetli prostor ispred svoje kuće, i okačila je fenjer na drugom spratu, tačno iznad poprišta po kojem su se neprijatelji tražili – tačnije, šest neprijatelja je tražilo jednog. Kad je ugledao svetlost kako se rasipa iznad njegove glave, Leon se gorko osmehnu: izgledalo mu je da je njegova sudbina rešena. Začu se ponovo koračanje na sve strane, i visok i krt Šavinjolov glas, kako viče, sada sa veće udaljenosti:

– Sprečite ga da dođe do čamca!

Leon, rešen da skupo proda svoj život, pohrli prema tom glasu, i u trenutku kad je počeo da naslućuje obrise drugog duelanta, Šavinjol pusti užasan krik, i raširenih ruku krenu prema njemu. Kroz pramenove magle, Leon ugleda strašan prizor: na Šavinjolovim grudima širila se ogromna crvena mrlja, a na usta mu je već izlazila krvava pena – no ništa se nije moglo porediti sa jezivim izrazom lica umirućeg čoveka. Poslednjim krajičkom svesti Šavinjol je shvatio da ga je ubio s leđa sopstveni najamnik, zamenjujući ga sa Leonom, i da mu se, pre nego što će zauvek potonuti u mrak, ukazuje onaj koga je želeo da ubije. Načinio je nekoliko pokreta rukama, kao da hoće da ga uhvati, dok su mu oči izbezumljeno kolutale, a onda pusti još jedan zastrašujući samrtni krik, koji se izgubi u krkljanju, i nestade, zanoseći se, unazad, sve dok se u magli ne začu težak udar tela o vodu. Svi na molu su čuli krik, a sa okolnih kuća su se čuli uzbuđeni glasovi, i pojavilo se još nekoliko fenjera. Ovo je delovalo isto tako efikasno kao i smrt poslodavca na bandu najamnika, i sa svih strana se začuo topot nogu koje su pokušavale da umaknu prema većem kanalu, ili prema čamcima. Leon, drhteći celim telom, povuče se nazad, i sada skoro udari u zid koji je malopre grčevito tražio. Potrajalo je izvesno vreme dok se sve smirilo, i dok su stanovnici okolnih kuća, osluškujući iznenadnu tišinu, zaključili da je ponovo sve u redu. Tek tada se odlepio od zida, i krenuo prema ivici mola. Tu je još uvek bilo nekoliko čamaca. Leon duboko uzdahnu, i oseti nov

363

miris u nozdrvama: vetar sa Jadrana je već mreškao vodu kanala i nagoveštavao polako dizanje magle. Polako odveza jednu od gondola, i uđe, odbijajući se veslom od obale, kad čamac sa druge strane udari lagano u nešto. Leon se okrete, i strese se od prizora: šireći krvavu mrlju oko sebe, plivalo je na leđima Šavinjolovo telo u prljavoj vodi, gledajući ugašenim očima u njega.

364

Put u Sasuolo

Prvu noć u miru i sigurnosti Leon je proveo prenoseći leš grofa od Šavinjola do groblja na Lidu. More je bilo lako ustalasano, ali se magla digla, i mlad mesec bio je svedok teških vitezovih napora da mrtvog čoveka doveze do ostrva. Treba reći da je vitez od Gijminoa gajio sasvim antički užas pred mogućnošću da neko ostane nesahranjen, i bilo mu je nezamislivo da mrtvog čoveka ostavi u vodi. U samo svitanje, ostavio je grofa na kamenitim stepenicama pred ulazom u groblje, napisavši na komadu hartije njegovo ime i titulu, i umotavši u tu hartiju tri zlatnika, sve je stavio u zgrčenu pokojnikovu šaku, prekrštenu na grudima. Znao je da će strah od svetogrđa naterati grobare da ga sahrane.

Tek oko podne, pošto je neprimećeno vratio gondolu na mesto odakle ju je uzeo, uputio se vitez prema Mestrama, gde je našao konja. Jahao je onim neuporedivo lepim putem koji uz kanale vodi od Venecije do Padove, na kojem se iza svake okuke pojavljuju novi i lepši letnjikovci venecijanske gospode. Bio je hladan, sunčan, jasan dan, kao da magle nikad nije bilo, ali Leona nije zanimao izgled prirode. Mislio je samo na to kako je Đakomino uspeo da putuje sa bolesnom devojkom.

Iza dvorca Gvarinijevih počinje seoce sa nekoliko krčmi, poznato odmorište na pola kratkog puta od Padove prema Veneciji. Leon je naterao konja u laki kas, i odjednom ga tako naglo zaustavio da se životinja njišteći propela: pored obale je bila privezana gondola sa plavim i žutim trakama na tendi! Skočio je sa konja, i kao bez duše uleteo u prvu krčmu. I tamo je, zaista, sedeo Đakomino, koji je pokušavao da gospođicu Dartoa vrati sebi uz pomoć kuvanog vina. Ugledavši viteza na vratima, Đakomino, koji je bio lak na suzama, više nije mogao da se uzdrži, i zaridao je od sreće. No Leonina, utopljena kraj vatre, više nije razabirala ništa. Kad joj se Leon približio, uputila mu je pogled, očit dokaz da ga nije prepoznala.

365

– Zapaljenje pluća, tiho je rekao Đakomino. – Čekamo ovde kočiju koje sam poručio.

Leon se uz uzdah spusti na klupu pored nje, i ukloni joj sa čela jedan potpuno mokar pramen kose.

– Vi ste udovica, grofice od Šavinjola, reče sasvim tiho.

Leonina se nikad docnije nije uspela setiti puta u Sasuolo, premda je vitez od Gijminoa sa svoje strane tvrdio da su to bili najteži časovi koje je u životu proveo. Svaka neravnina na putu, svaki potres njene nepomične glave ga je izbezumljivao, stalno mu se činilo da nije dovoljno utopljena, da mangal nije dovoljno zažaren, da duva sa svih strana (što je bilo tačno). S vremena na vreme bi se Leonina vratila svesti, pustila bi neki nerazumljiv zvuk, a onda ponovo utonula u beživotnu letargiju. Sve je teže disala, a oko očiju i usana joj se pojavila plava senka koja nagoveštava kraj. Leon je imao dovoljno medicinskog znanja da zaključi kako će ključna biti naredna noć – i put koji mu se u mladosti uvek činio tako kratkim, sad je izgledao beskonačno dug. Kako nikako nije mogao da za nju nađe položaj u kojem bi lakše disala i bila izložena manjem truckanju vozila, uzeo ju je u naručje i, grejući je svojim telom, podešavao ugao pod kojim se manje gušila. Bio je to paklen dan. U Rovigu je vitez poslao Đakomina na konju napred da pronađe lekare u Modeni i pripremi babu i dedu u Sasuolu. Poslednji sati vožnje, u kasno veče, bili su i najgori: trebalo je preći prve, sasvim lake uspone prema Apeninima, i kad se kočija najzad zaustavila u dvorištu sasuolske palate, vitez je od sveg srca zamolio Boga da ona ne umre sada.

Gospođica Dartoa bila je mlada i željna života, a lekari školovani na padovanskom univerzitetu dobri, i bliski sa poznatom kućom Delfantijevih. Trećeg dana, Leonina je pobedila, i došla u stanje u kojem je bila neophodna istrajna nega, a vitez od Gijminoa, koji ni za trenutak nije napuštao njeno uzglavlje, legao je obučen, onako kako je došao u Veneciju, i probudio se posle dva dana. Baba i deda, već tri

366

godine željni da nekome pruže ljubav i pažnju, utrkivali su se i stalno svađali oko pažnje i negovanja gospođice Dartoa i svog pustolovnog unuka.

Sasuolski dvor, koji se i danas može videti, bio je jedna od onih masivnih i udobnih crvenih emilijanskih građevina ranog baroka, sa vrtom koji se niže od zamka otvarao prema apeninskim obroncima. Sa donje strane, iza zamka su se prostirali vinogradi, a njegovo pročelje gledalo je, sa ivice jedne prirodne terase, na gradić Sasuolo. Predeo koji se mogao videti sa skoro svakog prozora sasuolskog dvora nadoknađivao je onu ekonomičnu eleganciju koja karakteriše italijanske dvorove: između zelenih brežuljaka, obraslih topolama i orašjem, krivudala je reka Seča, u ovo doba godine još puna vode. Na vidiku su se nazirali obrisi Apenina, pokriveni snegom, a ceo je prizor imao onu umerenu blagost kakvu imaju samo italijanski predeli – nigde oštrine, jakih prelaza, divljih preseka. Mir koji je ulivao ovaj predeo krepio je svaku dušu, i Leonina se osećala bolje već kad bi bacila pogled kroz okno. Sam zamak, već smo rekli, bio je uzdržano i štedljivo opremljen. Sve hodnike i sobe pokrivala je uglačana emilijanska keramika, u strogim crno-belim bojama. Prilazne holove i glavno stepenište prekrivale su freske nekih bolonjskih manirista, i bile su takvog sadržaja i izvedbe da je vitezu Leonu, od njegovog prvog dolaska u Sasuolo, bilo dovoljno da ih samo pogleda pa da prsne u smeh, i zadrži dobro raspoloženje još bar pola sata. Po italijanskom običaju, sve su otvore i arkade pokrivale tamnocrvene draperije, koje su malo ublažavale strogost kuće. Sobe su bile opremljene samo najnužnijim, ali su zato tavanice prekrivale groteske, a luksuz i bogatstvo su se ogledali u prebogatim tkaninama koje su pokrivale ležaje ili naslonjače. Emilijanska zima nije blaga, pa je većina soba bila grejana, neke kaminima, a neke sistemom spojenih keramičkih peći. Kao na svim mestima gde žive starci, sasuolski dvor bio je oaza tišine.

Leoninino oporavljanje bilo je sporo, ali pouzdano. Baka Ana je zamenila Leona u dežuranju pored bolesnice, a vitez se, u skladu

367

sa opštim pojmovima o učtivosti, retko pojavljivao u Leonininim odajama, sad kad je njeno ozdravljenje bilo izvesno. Sredinom februara Leonina se pridigla iz postelje, a samo nedelju dana kasnije već je izlazila iz svojih odaja, šetala po zamku, i silazila na zajedničke obede u ogromnoj trpezariji obloženoj tamnim drvetom.

Pisac oseća potrebu da svom vernom čitaocu i čitateljki ovde nagovesti neka od unutarnjih osećanja junaka sada, kad više nikakvih spoljnih prepreka nije bilo njihovim osećanjima, koja su uostalom jedno drugome nedvosmisleno priznali. Taj će prikaz možda pokazati da su ljudske duše misteriozan fluid koji se ponaša suprotno svim zakonima i predviđanjima prirode i razuma – a pri tome je razum takođe deo te iste duše.

Gospođica Dartoa je iz svoje bolesti i smrtne opasnosti izašla sa sasvim novim i njoj do tada nepoznatim osećanjima. Neka neobična uzdržanost počela je da obavija njeno ponašanje, što ju je nesvesno činilo još privlačnijom. Njen progonitelj bio je mrtav, nalazila se u kući starih roditelja čoveka kojeg je volela, i bila je odasvud okružena neizmernom pažnjom i ljubavlju. Pa ipak, nikad nije osećala veću nesigurnost i strahovanje, a najviše se bojala onoga u čemu je bila sigurna i priviknuta – suočavanja same sa sobom. Leonina je, kako se čitalac seća, bila hrabra i nelicemerna osoba, i teško je reći da je to prestala da bude. No postojalo je nešto što ju je teralo da od svojih osećanja i samoposmatranja pobegne, i uzrok tome bio je vitez od Gijminoa, potpuno nesvestan najnovijih događanja u duši njegove voljene. Bilo je dovoljno da ugleda obris Leonovih ramena pri dnu nekog hodnika, pa da izbezumljeno pobegne u svoje odaje, mučena osećajem neiskazane krivice. Za zajedničkim obrocima, sedeći mu nasuprot, nije smela da podigne pogled, a ako bi ga slučajno podigla, zacrvenela bi, presecala reč i ubrzavala dah. Lupanje srca postalo je tako reći stanje sa kojim je živela. O razgovoru, njenoj najomiljenijoj zabavi, više nije bilo ni reči. Da bi stvari bile gore, posle svakog bekstva osećala bi se još bednije, i kada je bila sama, Leonov lik se pojavljivao kao muka bez prestanka. Činilo joj se da svako na njenom licu može

368

pročitati kovitlanje zbunjenih osećaja koja su je mlela, i sve više se povlačila od sveta. To je, doduše, bilo lako u praznom sasuolskom dvoru, ali je zato svako sretanje bilo sa istim, najužim krugom ljudi.

Čitalac će se bez sumnje prisetiti Leoninine odlučnosti i odsustva lažne stidljivosti u mnogim situacijama – pred dvoboj, u Bastilji, u pismu kojim je ugovorila sastanak u Veneciji, pri prvome susretu... no sve su te situacije, kako će se oštroumni čitalac prisetiti, bile situacije krize i vrhunske opasnosti. To je, naime, bilo stanje u kojem razboritost gospođice Dartoa skoro nikad nije popuštala. Sada je, međutim, bila suočena sa povoljnim rešenjem svojih nevolja, i ono što je ostajalo, bila je prirodna veza sa čovekom kome je već toliko puta dokazala svoju ljubav. Pogledi koje joj je Leon upućivao prilikom susretanja u zamku bili su za nju najjači povod za zbunjenost: vitez od Gijminoa je ženu svog života gledao sa nesumnjivom žudnjom, i sluteći u sebi slične osećaje a ne usuđujući se da ih sebi prizna, gospođica Dartoa je bila na paklenim mukama. Sva ona besmislena poluosećanja, kao što su strah, stid i želja za bekstvom, koja kao mala čudovišta iz Pandorine kutije izleću onda kada su nam najmanje potrebna, obuzimala su glavu nesrećne gospođice Dartoa, i pojačavala njeno bolesno, ali sada u duši bolesno stanje.

Što se Leona tiče, on zaista, i pored svoje prodiruće oštroumnosti i finoće duše, nije ni u snu mogao naslutiti Leoninine muke. Bilo mu je potpuno nejasno njeno ponašanje. Nije li mu nedvosmisleno otkrila svoju ljubav, i ranije, i sada, nije li mu pohrlila u Veneciju, nije li mu u pismu otvoreno ponudila svoju ljubav, bez obzira na legalne oblike? To, naravno, nije značilo da bi on na sličnom nastojao, ali ga je utoliko više vređalo ponašanje u kojem je sebi, bez ikakve krivice, morao izgledati kao napasnik. I u skladu sa svojom prirodom, vitez je postajao sve uvređeniji, i sve više se u tom osećanju ledio za spoljni svet, ispoljavajući prema njemu svoj sarkazam i ironiju. On je, za razliku od gospođice Dartoa, znao vrlo dobro svoje osećaje, i njena nesuvisla reakcija na nešto što nije ni pokušao, takla ga je do srca.

369

Baka Ana i deda Leone, koji su se nadali opštoj sreći, ljubavi i venčanju, a sanjali su i o unucima, bili su potpuno zbunjeni novim stanjem u zamku. Najneprijatniji su bili zajednički obroci: sa jedne strane usplahirena Leonina, koja ne govori i ne usuđuje se da pogleda njihovog unuka, a sa druge strane stola Leon, stisnutih očiju i beskrajno ljut, spreman da se obrecne na svakoga ko bi mu bilo šta rekao. Iz ovoga se izdvajao samo Đakomino, koji je provodio najsrećnije dane, tumarajući po poznatim krajevima, i sanjareći na svakom mestu o svojoj ženi i sinu. Deda Leone se trudio da sa svojom italijanskom kurtoazijom malo raskravi Leoninu, a baka Ana, bivša lepotica, koja je iz mladosti sačuvala dosta vatre i uverenje da se nešto što ona želi mora ostvariti, mnogo je teže podnosila ovo stanje. Pokušala je da govori sa Leonom, koji je iskoristio priliku da optuži nju i dedu da mu ne daju ni trunke mira; pokušala je da govori sa Leoninom, koja joj je nejasnim i isprekidanim rečenicama rekla da ona nema ništa protiv viteza od Gijminoa, i da mu je vrlo zahvalna za mnoga dobročinstva. Pošto je baku Anu bilo lako razbesneti i navesti da sama rešava probleme, ova dva razgovora su za nju bila sasvim dovoljna.

Bila je prva nedelja Mesojeđa, i iz Sasuola su dopirali veseli povici maski, kad je baka Ana za večerom odlučila da stavi tačku na nerazumno ponašanje mladog para. Počela je sa pitanjima o Leonininom zdravlju i sadašnjem stanju, i ova je, ne sluteći zamku, poslušno odgovarala, uveravajući u svoje odlično stanje.

– Onda sjajno, rekla je baka Ana, koja je uz sve bila i nestrpljiva, – nema nikakvih prepreka da zakažemo venčanje pre Uskrsa; uostalom, tako sam već i napisala vašim rođacima u Pariz. Čim malo otopli, moći ćete u Pariz, ili, još bolje, neka oni dođu ovamo, da se bolje upoznamo. Po pismima bih rekla da je vaša tetka sasvim izuzetna osoba.

I baka Ana je nastavila, sad već sasvim sigurna, da čavrlja o svadbenoj haljini, obimu svadbe, svešteniku i ostalom. Deda Leone, naviknut da prihvati svaki njen obrt, ubedljivo je klimao glavom na sve.

370

Da je grom udario u sto, gospođica Dartoa ne bi bila zaprepašćenija. Krv je sasvim nestala iz njenih obraza, a usne joj se zakočile u pokušaju da nešto kaže. Trenutak je već prošao, a ona se više nije snalazila, i pokušavala je samo da uhvati dah. Vitez od Gijminoa, koji je na početku govora slao munje i gromove u pogledima baka Ani, no ona je imala dovoljno iskustva, pa ga uopšte nije gledala – primetio je njenu izgubljenost, i osetio neku vrstu zlobnog zadovoljstva. Da je reagovala bilo kako drugačije, dostojanstveno bi joj ponudio slobodu kojom su se međusobno obasipali dok je među njima vladala nepomućena iskrenost. Sada je, međutim, osetio potrebu da je muči i zbunjuje, i bez ikakvih komentara je slušao predloge svoje bake. I dok su mladenci ćutali kao zaliveni, baba i deda su se dogovorili o svadbi za nedelju dana, i u čilom i veselom razgovoru utvrdili hiljadu drugih prijatnih sitnica koje starce čine srećnim kad se neko venčava.

Gospođica Dartoa je sa večere otišla bleda, ne izgovorivši ni jedne reči. Posle nekoliko nedelja durenja, Leon je te večeri ostao sa svojim dedom i babom, i raspirivao je sve više njihove organizacione strasti. Posle dugo vremena izgledao je ponovo veseo i srećan kao ranije. Da je to umela da tumači, gospođica Dartoa bi se vrlo zabrinula za sebe.

Leon je te večeri bio raspoložen za čitanje, i ostao je posle večere u biblioteci, otkrivajući sa starom strašću svoje negdašnje pravne izvore. Moralo je biti već kasno kad je u biblioteku nečujno ušao Đakomino, sa jednim od onih izraza koji su pokazivali veliku nedoumicu i duševne muke. Ovo je izgledalo tako neobično prema dotadašnjem Đakominovom blaženstvu u Sasuolu, da se Leon okrenuo zajedno sa stolicom i pažljivo se zagledao u njegovo lice.

– Šta ima novo, Đakomino, reče blago vitez.

– Ima novo to što sam sebe prezirem, reče gorko Đakomino.

– Bilo je i krajnje vreme, odvrati Leon sa poslovičnom ljubaznošću.

371

Đakomino podiže pogled, i na licu mu se pojavi nešto kao osmeh. No odmah se ponovo uozbilji.

– Vi znate da sam gospođicu Dartoa zavoleo koliko i vas, i da sam joj iz dna duše zahvalan za sve što je za mene i moju ženu učinila.

– Hm, reče Leon, dureći se. – Zahvalnost dželatu.

– Čini mi se da je izdajem, a opet mislim da treba da to vama kažem...

Leon ga pogleda jednim od svojih pogleda koji savijaju gvožđe:

– Da, Đakomino, treba da meni kažeš.

– Ona... ona je otišla iz kuće. Obukla je vaše odelo i iskrala se putem prema Apeninima. Mislim... mislim da nije reč o šetnji.

Izraz lica viteza od Gijminoa se nije promenio, ali su mu crte otvrdle u onome što je Đakomino znao da prethodi eksploziji. To je trajalo samo nekoliko trenutaka, a zatim vitez reče, trudeći se da zvuči što neposrednije:

– Jako sam umoran, Đakomino. Molio bih te da u kuhinji naručiš za mene rani doručak. A dotle ću nešto još da pročitam.

Đakomino klimnu glavom i nestade. Pa kako je dobro poznavao svog gospodara i njegove pojmove o kavaljerstvu prema damama, razumeo je sasvim dobro ono što vitez ni za živu glavu ne bi rekao, da ne izloži Leoninu tuđim procenama – i doneo mu je sam i odmah doručak, a u štali naredio da mu pripreme konja.

372

Poslednje bekstvo

Noć u kojoj je Leonina odlučila da pobegne prema Đenovi, i da zatim potraži morski prevoz do Marseja, bila je kišna i hladna, prava noć u kojoj se zima na izmaku rastaje od sveta. Više nije osećala strah i teskobu – ova joj je odluka izgledala kao potpuno oslobođenje posle nedelja koje je provela u Sasuolu. Najzad je našla način da izbegne suočavanje sa svojim osećanjima, i noćno putovanje, sa svim mogućnim opasnostima koje donosi, činilo joj se kao podsticajan izazov. Doduše, ovaj polet i hrabrost potrajali su uglavnom do trenutka u kojem je osetila da je pokisla do gole kože, a to se desilo već trećeg sata jahanja. Mrak je bio neproziran, iza nje su se još naslućivale dve-tri svetiljke u Kastelaranu, a ispred nje se pružao strmi planinski put uz Seču, oivičen pretećim obrisima jela. U trenutku prvog gubljenja hrabrosti, ugledala je niže uz samu reku neku svetlost, i samo se malo udaljivši od druma, shvatila je da je reč o krčmi. Ideja da se ogreje i ispava, posle noćašnjeg bdenja, učinila joj se privlačnom, i ona je prešla mali kameni most, i našla se pred kućom koja se protezala na još nekoliko delova – pravi emilijanski majur. Kad je otvorila vrata i našla se u toploj prostoriji, bila je još zadovoljnija sobom, jer je čistoća prostorije odgovarala čistoći jedne krupne Emilijanke koja joj je sa osmehom krenula u susret. Krčma je bila prazna, a žena željna mušterija. Leoninin konj je odveden u štalu, a sama gospođica Dartoa u jednu udobnu sobu, obloženu u belo obojenom jelovinom, u čijem je uglu veselo pucketao kamin, obložen kamenim pločama. Sa druge strane kamina otvorena vrata su otkrivala malu prostoriju sa bačvom za kupanje, očito grejanu istim izvorom toplote. Na uzdignutom postolju u sobi bio je isto tako jednostavan jelov krevet, oivičen besprekorno čistim platnom sa plavim prugama, i sve je odisalo svežinom i udobnošću. Gospođica Dartoa je osetila da ovoj ženi može poveriti svoj pol, i po njenoj simpatiji shvatila da se nije prevarila. Žena je odmah donela još tople

373

vode, i gospođica Dartoa je zaključila da se davno nije tako dobro osećala. Žena joj je pomogla da razmrsi kosu, i uskoro je gospođica Dartoa bila spremna za okrepljujući san.

Kad je Đakomino napustio Leona, ostavljajući ga u pouzdanju da ne sluti njegove namere, vitez je sišao u štalu i tamo našao pripremljenog konja – više nije bilo vremena da o tome razmišlja, i krenuo je brzim galopom u noć. Znao je njen početni pravac, i slutio je da namerava da pobegne preko Đenove. Više nije bio pun gorčine, ni zbunjen. Sad je najzad razumeo njenu izgubljenost, i rešio je da je kazni za muke koje je njemu zadavala. Čim je izašao iz dvorišta sasuolskog dvora, kiša je prestala da pada i zamenio ju je neprijatan, hladan vetar. U sebi je počeo proklinjati gospođicu Dartoa što se odlučila na bekstvo po ovakvoj noći, ali je sebi odmah morao priznati da joj je na neki način zahvalan što joj nervi nisu izdržali i što je načinila odlučujući potez: znao je da bi njegovo gubljenje nerava imalo teže posledice. Put koji je gospođica Dartoa, nesigurna na konju u tami, prešla za skoro tri sata, vitez od Gijminoa je prešao za dva, i videvši uz put krčmu koju je dobro poznavao, odlučio da proveri nije li se ona, izmučena jahanjem po kiši, odlučila da zastane i odmori se. Čitalac već zna da je ovo zaključivanje bilo ispravno.

Kad je ušao u praznu prostoriju, Leona je dočekala ona ista ljubazna Emilijanka. Upitao je, svojim najumiljatijim načinom, za mladog gospodina koji je možda prošao ovuda, dajući opis gospođice Dartoa. Bilo mu je jasno, već po iznenadnoj ženinoj uzdržanosti, da je na pravom tragu. Krčmarica je rekla da imaju jednog gosta, ali on ne odgovara opisu, i već je davno legao. Leon je bio ljut i zbog laži i zbog neuspeha svog šarma, i poručio je vino, a zatim otišao da proveri kako je konj. Tačno kako je i pretpostavio, u štali je bio vranac iz sasuolskih štala, sa prepoznatljivim sedlom. Vratio se u krčmu, i dalje sa najslađim izrazom – koji, na žalost, nije imao kome da prikaže, jer u prostoriji više nije bilo nikoga. Veštica je otišla da je obavesti! I ne razmišljajući dalje, vitez se u dva koraka našao na prvome spratu, odnosno na drvenom stepeništu koje je od glavne prostorije odvajalo

374

sobe za goste. Samo ispod jednih vrata dopirala je svetlost vatre, i čuo se tihi razgovor, i vitez od Gijminoa, protivno svom vaspitanju i učtivosti, bez kucanja je otvorio vrata i prodro u sobu jedne dame.

Iznenađenje je bilo potpuno: krčmarica je stajala na sred sobe, držeći otvorenu Leonininu torbu. Pored vatre, sušilo se na stolicama jedno od vitezovih jahaćih odela. A sasvim u uglu, ukočena od neopisivog straha, stajala je i gospođica Leonina Dartoa, eks-grofica od Šavinjola, Prijateljica-Morske-Krave i neostvarena Lafajetova ljubav, odevena u dugu noćnu košulju i raspletene kose.

Prva se snašla vlasnica krčme, i glasom uvređene vrline obratila se vitezu:

– S kojim pravom ulećete u sobu moje rođake, gospodine?

Ne udostojivši je ni jednog pogleda, Leon polako upita:

– Dozvoljava li vaša rođaka da izmenimo nekoliko reči?

Rođaka je dozvoljavala, ili bar nije negodovala, ili nije bila u stanju da išta kaže.

Tek sad se Leon obrnu krčmarici, i uz naročito ceremonijalan naklon, reče:

– Biću vam, draga gospo, posebno zahvalan što ste mi omogućili razgovor sa... vašom rođakom.

Krčmarica je pogledom tražila Leonininu podršku da nastavi borbu protiv uljeza; ali sa poluotvorenih Lenonininih usana nije silazila nijedna reč, samo su joj oči odavale samrtni strah.

Leon nastavi, i dalje sa podrugljivom učtivošću:

375

– Možda je vašoj rođaci nezgodno da govori pred vama? Imajte poverenja u moje poštene namere: ništa ovde ne zahteva vaše prisustvo. Slažete li se, rođako?

Leonina je zaustila da kaže nešto; ali pogled viteza od Gijminoa, nasmešen i beskonačno preteći, presekao je tu nameru.

Krčmarica je shvatila da je bitka izgubljena, i da zaista treba napustiti bojno polje. Uputila je pogled pun saosećanja prema progonjenoj mladoj ženi, i rezignirano slegla ramenima. Takvi su muškarci! No ako bude hteo da je tuče, bila je rešena da pritekne u pomoć.

Kad je već bila na vratima, vitezov osmeh se okrenu prema njoj:

– Skoro da zaboravim! Biće nam veoma potrebno nešto hrane... ništa toplo, već neka zakuska, koja može da čeka... Hm... tu puknu prstima, kao da se setio nečeg naročito važnog:

– Donećete nam toskansku užinu: pršut (da bude malo stariji), nekoliko krušaka – siguran sam da čuvate nešto u trapu – pekorino, masline, hleb i ulje sa papričicama. Dodajte tome malo artičoka i patlidžana u ulju, i dve-tri pomorandže. Uz to, ovogodišnji lambrusko. A da zasladimo... i tu se lice viteza od Gijminoa ozari, mladu rikotu, šaku zrna pečene kafe, komad šećera i malo meda, i sasvim malu bocu grape. Eh, pa to će biti sjajno.

I trljajući ruke, više izgura nego isprati čestitu ženu iz sobe. Zatim, kao da se nalazi kod kuće, skinu ogrtač i redengot, i nonšalantno ih ostavi pored kamina. Na veliko zadovoljstvo vlasnika, šešir se, hitnut prema sredini sobe, zaustavi tačno na ručki stolice. Dajući sebi oduška, i istovremeno proveravajući efekat ove, po njegovom mišljenju sjajne predstave, vitez od Gijminoa se okrenu Leonini.

Ona je još uvek stajala u uglu, nema i nepomična. Vitez zaključi da je potrebno pojačati nelagodnost. Njegovo lice poprimi strog i preteći izraz.

376

– Ne bi mi na pamet padalo, draga moja, da vas pratim, da se nismo, ako se dobro sećam, nekad dogovorili da jedno prema drugom budemo iskreni. Čini mi se da ničim nisam izneverio to svoje tvrđenje, pa ste se vi ipak poneli kao da vas u bilo čemu sputavam... odnosno kao da se ne možete osloboditi drugačije nego bekstvom. Treba da znate da me je to duboko uvredilo.

Leonina pognu glavu.

Vitez je taman nameravao da produži svoju suptilnu retoriku, kad se na vratima pojavi krčmarica sa toskanskom užinom.

Bila je dočekana sa još više, ako je to uopšte mogućno, otmene ljubaznosti, te ona zatrepta, ne više tako sigurna u antipatiju prema tako privlačnom i finom gospodinu. No devojka kojoj je pomogla još uvek je stajala u uglu, i ona nesigurnim glasom reče:

– Treba li vam nešto, gospođice?

Leonina podiže glavu i odmahnu, pokušavajući da se osmehne. Rezultat je bio bedan, ali krčmarica više nije imala druge nego da se nespretno udalji.

Vitez, pošto se nekoliko trenutaka divio svojoj porudžbini, priđe vratima i zaključa ih, pa zatim baci ključeve na sto. Ponovo je bio ozbiljan i uvređen.

– Kao što rekoh, to me je jako uvredilo... i ovde sam samo da nadoknadim tu uvredu. Mogli ste odbiti moju bračnu ponudu, mogli ste otići, opremljeni svime što vam je potrebno, kad god biste zaželeli. Vi ste, međutim, više voleli da pobegnete bez glasa, i ostavite me u uverenju da sam odvratni nasilnik. Činilo mi se da sam imao bolje razloge da budem rob, da obiđem pola sveta... no neukusno je insistirati na toj priči. Ostaje mi jedino da se uklopim u sliku koju ste mi pripremili, i da se zaista ponašam kao odvratni nasilnik.

377

On sa izrazom iskrene radoznalosti pogleda prema svojoj žrtvi, i vide kako joj je glava pala još niže. Gospođica Dartoa je, izgleda, bila pomirena sa sudbinom.

Na časak mu se učinilo da je preterao, i on učini korak prema njoj. No čuvši po zvuku poda da joj se približava, Leonina podiže glavu sa tako prestrašenim izrazom da Leon ponovo oseti bes.

– Smatrate li da bi jedna ljubavna noć bila dovoljna nadoknada za moje patnje i poniženja?

Leonina po prvi put progovori, jedva čujnim glasom:

– Molim vas, Leone...

Dalje se nije čulo.

Leon odluči da produži neprijatnu tišinu posle ove nedovršene rečenice, i kad mu se činilo da je postalo nepodnošljivo, reče:

– A meni se učinilo da ćete mi pokušati objasniti svoje ponašanje.

Učini mu se da joj se ramena tresu od plača. On joj priđe, teran i ljubavlju i sažaljenjem. Ona načini korak unazad, ali je iza nje bio drveni zid.

I da je hteo, vitez od Gijminoa više nije mogao da igra svoju ulogu. Ona koju je voleo bila je isuviše blizu, isuviše lepa sa svojom zlatnom kosom, svojim tamnim očima obasjanim suzama, svojim licem kome je toplota sobe dala nežnu rumen. On se polako i skoro pobožno nagnu, i spusti na njene usne jedan lak i nežan poljubac. Njene su usne bile nezamislivo meke i tople, i Leon je osećao potrebu da to nadasve prijatno iskustvo ponovi, i svaki sledeći put je to činio sa više strasti i zadovoljstva. Zatim poljubi njeno čelo, kosu i vrat, pa ponovo usta, i već je gubio svest o bilo čemu drugom sem o mekoti njene

378

kože, vrtoglavom vidiku koji se otvarao u dekolteu njene košulje, i o činjenici da između njegovih ruku i njenog tela stoji samo taj jedan sloj tkanine.

Vitez od Gijminoa bio je, kako se čitalac seća, čovek ogromne duhovne snage. I u trenutku kad je ponovo zaronio u najprijatnija osećanja, kroz svest mu je prošlo munjevito saznanje da predmet njegove želje ne odgovara istom strašću, i postao je ponovo svestan svega. Odmakao se od nje, drhteći od uzbuđenja, i trebalo mu je nekoliko trenutaka da progovori, muklim i tihim glasom:

– Oprostite mi, Leonina. I sami znate da nisam u stanju da budem nasilan. Bila je potpuno luda pomisao da ću to moći da budem sa vama. Slobodni ste da idete kud hoćete.

I još hvatajući dah, stajao je pred njom nesrećan i poražen, oborene glave, ne primećujući šta se dešava sa njom.

Svo nesuvislo i nerazumljivo ponašanje gospođice Dartoa bilo je izazvano njenim odbijanjem da sebi prizna snažnu ljubavnu želju, čiju je prirodnost i moć umela tako dobro da brani u razgovorima. U trenutku kad se prepustila Leonovim poljupcima, magla se digla sa njene svesti, i ravnoteža joj se vratila sa ponovo osvojenom slobodom. Postala je svesna da premire od čežnje za njim, da joj svaki njegov dodir pričinjava neslućeno zadovoljstvo, i da to želi da mu kaže. Reči koje je izrekao zazvučale su joj u ušima tek posle nekoliko trenutaka, koliko joj je bilo potrebno da se povrati od novih, snažnih osećanja. Otvorila je oči, i ugledala sliku poraza pred sobom. Progovorila je po drugi put večeras, ne mnogo sadržajnije nego prvi put:

– Leone...

On podiže svoje plemenito i ojađeno lice, i povrati joj snagu.

– Ja sam ta koja mora da moli za oproštaj...

379

Pitanje je da li je Leon razumeo šta mu je odgovorila. Ali je u njenim očima, širom otvorenim i zagledanim u njegove, bilo tako mnogo nedvosmislene ljubavi i želje, da razumevanje i nije bilo najpotrebnije. On je pritisnu uz sebe, i obasu je hiljadama poljubaca.

Shodno neizrečenim ali čvrstim oblicima sporazuma koji su nekada ranije postojali između čitaoca i pisca, pisac nije ulazio u tajne prvog ljubavnog susreta svojih junaka. Napomenuo je samo da su vrednosti toskanske užine ispitane tek narednog dana popodne... Čitateljka je, međutim, imala druge zahteve. U raspravi koja se razvila, pisac je uspeo da sačuva zahteve žanra, obećanjem da će čitateljki priuštiti dijalog koji otvara pogled u ljubavni događaj, beležeći prelazak na “ti” junaka: više nije mogao popuštati. Ostajući pri pomenutim zahtevima i postignutim dogovorima, pisac može samo da otkrije da je vitez u prvoj noći žrtvovao boginji ljubavi nekih dvanaest puta, a da je njegova izabranica otkrila ljubavni užitak još mnogo više puta. Jer, vitez od Gijminoa je uistinu bio savršen učitelj ljubavi, a Leonina najbolja mogućna učenica.

– Zašto? Upitao ju je mnogo docnije, za stolom, dok su nazdravljali lambruskom.

Osmehnula se. Odmahnula je glavom, i kosa se lako pomerila preko ramena, sa kojeg je noćna košulja malo pala. Spoznaja ljubavi dala je novi sjaj njenom pogledu.

– Bilo je strašno kad sam se probudila u Sasuolu. To mesto, veličina, tvoji baba i deda, i ti u tome svemu: postalo mi je jasno da si princ, da se moraš oženiti nekom plemkinjom, nekom krunisanom glavom. Kako sam mogla biti tako nadmena da te prisvajam?

– To je uvredljivo, rekao je.

– Priznajem. Drugo, nisam verovala.

380

– Šta?

– Da ćeš verovati da nisam pripala nikome.

Pogledao ju je ozbiljno, a onda se osmehnuo:

– Dozvoli mi da budem iskren: zanima me samo tvoje zadovoljstvo. A i znao sam.

– Kako? Oblilo ju je lako rumenilo.

– Bojala si se.

– To je ono treće. Možeš li mi sve to oprostiti?

– Nikada, nasmejao se. – Otplaćivaćeš do kraja mog života.

– Mogu li ja sad da pitam?

– Dozvoliću.

– Zašto ja? Imao si razne veze, desetine dama na izbor u Parizu...

– Posle one noći kada sam te prvi put video, napisao sam oproštajno pismo... nekoj. Nijedna više nije postojala za mene.

– I šta je to bilo? Gledala je malo zbunjeno.

– Sada znam. Da nema pravila i običaja ponašanja, verovatno bih te to prvo veče odvukao u neki taman kutak... Ovako sam bio osuđen na patnju dok me nisi primetila.

– Oh, primetila sam te odmah. Misliš da je trebalo da te odmah pozovem u tamni kutak?

381

– To bi bilo prijatno iznenađenje.

Oboje su se nasmejali. Napolju je počeo da pada sneg.

– Da smo se zaista tako ponašali, šta bi se desilo sa nama? Da li bismo bili pošteđeni svih muka?

– Verovatno. Ali sigurno ne bismo bili ovakvi. Ja ne bih bio ovoliko stariji i sa ovoliko ožiljaka, ti ne bi bila tako zanosna.

Udarila ga je lako po ruci, kao da ga kažnjava.

– A i neće nam biti dosadno bar nekoliko godina, dok jedno drugome sve ne ispričamo!

– Šta je s tobom? Postao si fatalista, ili si samo ciničan?

– Ovo drugo. Nisam li te time uspešno zavodio?

– Na svu sreću, ne samo time.

– No, moja lepotice, čime?

Pokrila je lice za trenutak rukama, a onda pokazala osmeh:

– Glas, pre svega. Zatim ramena, pa potiljak, kao u dečaka. Pa onda tvoj hod, pa ruke. Bore na čelu, crte između nosa i usana, osmeh – više polu-osmeh. Kada sam te prvi put drsko pogledala u oči, skoro sam se onesvestila: to se nije smelo mnogo ni često.

– Zbog onoga što si u njima čitala – izvini!

– Zašto? Tačno sam čitala.

– Sada nam je lako da se lažemo: oboje smo bili nesigurni, zbunjeni,

382

vodili smo besmislene ratove, svađali se. Svi su valjda pre nas pročitali ono što sada hoćemo da prikažemo kao svoju sigurnost.

– I to je neko priznanje...

Oboje su se nasmejali i uhvatili se za ruke.

– I, konačno, šta je to što je tebe privuklo?

– Daću ti potpun spisak, po redu zanimanja.

Ustao je, podigao je sa stolice, i poneo je prema postelji.

– A kafa, grapa? upitala je, smejući se i savijajući mu ruke oko vrata.

– Ako zaslužiš...

Sneg je dugo padao. Kada je Leon narednog dana sišao da plati vlasnici, u krčmi je uz vatru dremao Đakomino, koji je dovezao sanke sa konjskom zapregom, i nekoliko krznenih pokrivača, koji su se grejali pored njega.

Po stizanju u sasuolski dvorac, Leon nije osećao nikakvu potrebu da objasni njihov dvodnevni nestanak, a baba i deda, isuviše srećni što se stanje tako bitno poboljšalo, nisu ništa ni pitali. Vreme do svadbe provedeno je u mnogobrojnim radostima, a činjenica da je u zamku bilo malo sveta, bila je povoljna okolnost u večernjim, ali i dnevnim šunjanjima viteza od Gijminoa oko odaja gospođice Dartoa.

Kako je iz izloženog postalo sasvim jasno, vitez i njegova nevesta sklopili su svetu vezu pre blagoslova crkve, što se i inače poklapalo sa njihovim uverenjima. Svadba je bila neobično skromna, a mladenci su već posle nekoliko nedelja imali priliku da se uvere u ispravnost svoje odluke, kad je u Sasuolo stigla rođačka i prijateljska grupa iz Pariza.

383

Piscu se čini da deli čitaočevo i čitateljkino mišljenje u pogledu završavanja ovakvog tipa romana. Junak i junakinja, šturim opisom sjedinjeni na kraju, izazivaju neku vrstu nezadovoljstva i skoro odbijanja da se kraj pročita, ali zato traže nužno vraćanje onim delovima u kojima se njihove osobine pokazuju na daleko uzbudljiviji način. Pisac, kad je i sam pročitavao ovakve romane, uvek je priželjkivao neku vrstu epiloga, koji je danas tako redak, i koji bi prevazišao dečiji završetak bajke... „i onda su živeli srećno“. Nije tu samo reč o sumnjičavosti povodom pojma „sreća“; i čitalac i pisac suviše dobro znaju koliko su mali i beznačajni kriterijumi ljudske sreće, i ne pridaju joj naročitu važnost. Ono, međutim, što najviše pokreće radoznalost, jeste upravo razvoj i ljudsko ispunjenje junaka. Ovaj zahtev, koji sem zadovoljstva čitanja dodiruje i plemenitije zahteve čovečnosti, biće ispunjen voljenom i poštovanom čitaocu, kao i čitateljki.

384

Epilog

Ovo razmatranje nema nameru da upotpuni ili zaokruži pripovesti o junacima: ono je tu samo da nagovesti kako su se njihove odlike razvijale, i da zasiti ono osnovno, neutaživo dečije pitanje „I šta je bilo posle?“ Vitez i njegova supruga krenuli su iz Italije, zajedno sa porodicom Petra Foskola, prema zapadnim grčkim ostrvima, samo nekoliko nedelja pošto se u Sasuolu našla okupljena čitava družina njihovih rođaka i prijatelja; starijim članovima, naročito dedi d’Irfeu izuzetno je prijalo emilijansko proleće. Doživljaji Leona i njegove supruge u Grčkoj, kada su se odvojili od Foskolovih i krenuli prema krajevima pod Turcima, nesumnjivo bi zasluživali jedan novi, i možda ne manje uzbudljiv roman, samo što su sada bili zajedno i bez ljubavnih neizvesnosti. Dve godine docnije, vratili su se u Pariz, odeveni dosta živopisno, još manje podložni konformizmu no što su to bili ranije, i vodeći sa sobom jednog mladog čoveka željnog znanja, koga su predstavili kao sina Abdulah-beja. Njihova iskustva, za razliku od prvobitnog Leonovog zadržavanja na spomenicima, bila su po zajedničkom priznanju mnogo više usmerena prema ljudima, i broj pisama koje su razmenjivali sa ljudima neobičnih imena, jako se povećao. Od priča i događaja tokom puta, najveću popularnost u porodici i salonima imala je priča kako je Leon, ne izdržavši sliku bede, oslobodio jednog ragužanskog kapetana na pijaci robova na Hiosu. Negde početkom godine 1789, Leonina je donela na svet prvog naslednika porodice, koji je po zajedničkoj želji dede d’Irfea i Leonine nazvan Brut. Verovatno nije potrebno posebno naglašavati našem čitaocu koliko je sakupljena i osnažena porodica pulsirala novim dobom, i svim duhovnim pripremama pred velike julske dane 1789. Biće dovoljno da spomenemo da su u drugoj godini nove ere u kući na uglu Veveričjeg prolaza bila smeštena tri dnevna lista, a da se pamfletima ni broja nije znalo, da je deo štale prepravljen za štamparsku presu, da je cela kuća noću odjekivala od užasnih zvukova,

385

i da je drugo Leoninino dete, Frančeska, ostala za ceo život alergična na štamparsku boju, a bilo joj je suđeno da bude spisateljica. Kad kažemo tri lista, mislimo time da su Leon i ujak izdavali jedan, deda d’Irfe drugi, koji je imao da razvija revolucionarna osećanja veterana, a Petala (pod pseudonimom, Vercingetoriks), treći. Leonina je kako se može zamisliti, sarađivala u sva tri. Došlo je novo doba, i ako je vitez od Gijminoa sačuvao krajnju skromnost i strogost u izgledu i odevanju, njegova žena je dosegla vrhunce svoje privlačnosti u lakim i vazdušastim haljinama antičkog tipa, koje su otkrivale njen prelepi vrat i prsa, i sve je više ličila na oblik sa fragmenta belog atičkog lekita, koji je uvek stajao na radnom stolu njenoga muža. Samo neki mesec posle Leonovog i Leonininog povratka sa Istoka, vratio se i kapetan Džons u Pariz, bolestan i oslabeo, ali neuništiva duha. Iza njega je ostala jedna legendarna izreka carice Katarine – „Ispraznila sam kesu“, koja dokazuje dve stvari: da Katarina nije umela da najbolje proceni ljude, i da je bila veoma daleko od toga da bude prava dama. Kapetan je, doduše, držao negde jedan zatureni kofer, pun ruskih odlikovanja. I pored svojih brojnih i iscrpljujućih avantura, kapetan nikad nije našao ženu svog života, i na pokoje pitanje u tom smislu (posebno od strane Petale), odgovarao je misterioznim pitanjem „Zašto je nekome dato a nekome ne?“ Što se tiče generala Lafajeta, zapovednika Pariza, tvorca trobojke i večitog srećnika među ženama, on je gajio prema Leonini onaj lepršavi i elegantni, ali iskreni odnos poštovanja i obožavanja koji samo Francuzi umeju da ostvare, i smatrao je neophodnim da se o svemu posavetuje sa njom, premda se to nekako uvek završavalo u ozbiljnim razgovorima sa Leonom. Vitez od Gijminoa je, naravno, bio odbornik u Konventu, i jedan od najoštrijih argumentatora – besede je mrzeo – ali je sistemski odbijao svaki položaj koji bi uključivao uspon ili vlast, tvrdeći da to uništava njegov pravni razum. Međutim, kako to obično hoće neumitno vreme, periodi sklada i sigurnosti kratko traju. Deda d’Irfe imao je sreću da umre pre zavođenja Terora. Bio je u dubokoj starosti, blažen i srećan, i uveren da je doživeo Novo Doba. Teror je doveo skoro sve članove porodice u smrtnu opasnost: ujak je bio plemić, Petala je govorila jakim glasom, a Leon je za uhapšenog kralja, kojeg

386

nije manje prezirao nego ranije, zahtevao kaznu zatvora umesto smrtne. To ih možda i ne bi pokrenulo, ali progoni su bili sve krvaviji, a negde u junu 1792. umro je, iscrpljen raznim bolestima, kapetan Džons, sklopivši oči na Leonininim rukama. Posle toga, krenuli su u Ameriku, i tu je Petala našla svoje najbliže duhovne i prave srodnike, ujak nepregledna polja za eksperimente sa navodnjavanjem, Leon nove ustavne zanimljivosti, a Leonina svoje treće dete, dečka koji je nazvan Žan-Pol. Što se drugih dragih poznanika iz ove pripovesti tiče, čitalac neće biti uskraćen. Đakomino je započeo, i to vrlo vešto, poslove sa nekretninama, ali je uvek bio spreman da krene na novu stranu sveta sa onima koje bi se pisac teško usudio da nazove njegovim gospodarima; uostalom, njegove sposobnosti su na svakom mestu brzo davale ploda. Veliki problem u Đakominovoj porodici bio je jedino taj što je bio neumereno strog prema svojoj deci, i Leonina je svakodnevno zvana u pomoć da reši tvrde okove njegove pedagoške zamisli. Foskolovi su postali ugledna porodica na zapadnim ostrvima, preselili su se na Krf, gde je Petro sem lekarske prakse, držao i list pod naslovom Brzokrila Fama. Zarganisovi su se preselili u Carigrad, a kapetan Vojadžis bio je jedan od viđenijih pomorskih vođa u grčkom ratu za nezavisnost.

Krajem veka, ugasili su se životi starijih, a stasavali su mlađi, kojima je bila neophodna Evropa sa svojim uznemirenjima. Porodica Gijminoovih, praćena Đakominovima, naselila se u Italiji, obnovivši sasuolsko imanje – ni Leon ni Leonina nisu hteli da se vrate u zemlju koja je sad imala cara. Počeo je jedan novi period njihovog života, u kojem su glavne ideje bile oslobođenje Italije i Grčke, i u kojem je, kao i ranije, bilo malo mira: kuću su često pretresali austrijski vojnici, jer su i Leon i mladi Brut bili povezani sa karbonarima; stalno se, manje ili više tajno, putovalo u Grčku, a nije nedostajalo ni štamparske prese. Negde sredinom dvadesetih godina, Leonina i Leon su bili na Krfu, on kao stalni dopisnik i komentator krfskih listova na italijanskom i francuskom, Brut kao dopisnik engleskih novina. Što se dvoje ostale dece tiče, Frančeska je u gudurama Epira beležila narodne priče, a Žan-Pol je sa jednom francuskom

387

ekspedicijom bio u Egiptu. Foskolo i Leon su odlučili da sa lica mesta opisuju opsadu Misolongija, i sa njima je krenuo i Brut. Bili su poslednji koji su uspeli da uđu u lagunu pre zatvaranja kobnog kruga. Četrdeset dana trajala je herojska i očajnička borba za Misolongi. Poslednje noći odbrane, donesena je odluka da preostale žene, decu i mlađe pokušaju da izvuku nekim krajnjim pokušajem. Brut je neobično lako ubedio oca da ostane s njim i Foskolom. Vitez od Gijminoa, uprkos ozbiljnoj starosti, imao je još uvek jaku ruku, i Brut se među spašenima uspeo osvestiti tek od eksplozije barutane kojom su poslednji branioci Misolongija podigli sebe i ogroman broj Turaka u vazduh i u besmrtnost. Tako se život viteza od Gijminoa zaista završio u velikoj svetlosti, kao što mu je selki prorekla. Piscu se čini da je takva smrt, uz ruku sa starim prijateljem, bila upravo ono što je Leon zamišljao kao „lepu smrt“.

Ako uopšte ima nekakve utehe u gubljenju najmilijih, pomenimo da je Leonina ostala sa mnogobrojnom svojom i tuđom decom, okružena Đakominom, Matildom, Muratom koji je došao na vest o smrti iz Carigrada, da se više nikad ne vrati u Tursku, Foskolovom Mirto i mnogim dragim senkama. Teško je reći da je živela povučeno, jer je njen život bez prestanka podrazumevao borbu sa vlastima, vojskama i policijom, brigu za odsutne i prisutne, ali je izvesno da je gospođa od Gijminoa celog života uspevala u ovoj umetnosti koja se sve više gubi – okupljanju, pomaganju i voljenju ljudi. Bilo je potrebno više duhovne snage nego što se uopšte može zamisliti da se uredno vode rukopisi svih članova porodice, da kuća u Sasuolu bude uvek otvorena i dostupna, ili prema potrebi, zatvorena i neosvojiva, da sve bude uvek spremno – počev od klavira do podmazanog oružja za krajnje prilike i kamufliranja štamparske prese. Sve to ona je sa lakoćom uspevala da obavlja, i da pri tom svojim nežnim dodirom izvuče toplinu i udobnost gde god se pojavi. Širi krug ljudi je poslednji put čuo za nju u junu 1830, kad je sedamdesetogodišnji Lafajet još jednom podigao Parižane na barikade: stari general je celu noć pre događaja proveo kod udovice od Gijminoa, u kući na uglu Veveričjeg prolaza, gde je ona obično provodila letnje mesece.

388

Šta ostaje kad sve ode u prah? Znakovi duša. Vitez od Gijminoa bio je čovek od dela i javne misli: njegove knjige i rukopisi čuvaju se danas u zbirci modenske biblioteke; 1977, kada je izgledalo da je postignut istorijski kompromis, ime viteza od Gijminoa, njegove napredne postavke o gradskim statutima, njegova borba za oslobođenje drugih i svih naroda, njegova uloga u francuskoj revoluciji i njegova herojska smrt u Grčkoj bili su redovno spominjani i na komunističkim i na socijalističkim zborovima i festivalima u Emiliji-Romanji. Leonova i Leoninina deca ostavila su svoje tragove, o čemu mogu govoriti drugi romani. A jednog jesenjeg dana 1979, pisac ovih redova je u sporednoj zemlji i u sporedno doba našao u nekom antikvarijatu jedan mali akvarel sa zečevima na proplanku, rađen, kako pokazuje napis, 1792. Nema ni jednog jedinog uverljivog pokazatelja koji bi govorio o autorstvu ove sličice: naprotiv, čitalac zna da je piščeva slabačka uobrazilja upravo polazila od takvih, slučajnih i neznatnih povoda. No sada, kad se i oko pisca i oko čitalaca splela fina i laka mreža zajedničkog uživanja, ona počinje da živi za sebe, i u skučenom životu piščevom širi uverljive prikaze. Jedna od njih tvrdi da su zečevi nesumnjivi trag Leoninine duše, i pisac je spreman da joj poveruje. U snu.

389

Piščeva objašnjenja ili Odvod

Ovo štivo nastalo je kao posledica nemaštine, premora i spondiloze (tim redom), da o opštem i apstraktnom motivu ljubavi ovde ne govorimo. Nemaštine, jer je februara 1981, na dan dvadeset šestog rođendana piščevog tada dobrog prijatelja i budućeg čitaoca, pisac bio bez prebijene pare i bez ičega u kući što bi se moglo, pomoću rubrike „Izradite sami poklone za praznik“ ili „Veseli motivi za vredne ruke“ prepraviti za koliko-toliko pristojan znak pažnje. Tako se rodilo prvo poglavlje, i pisac se može zakleti, sa rukom na knjigama o Vini Puu, da nije ni pojma imao šta će se iz toga izroditi. To prvo poglavlje bilo je proizvod postojećih sredstava za proizvodnju i rezervnog reproduktivnog materijala, odnosno pisaće mašine tipa „Tippa“ (koja je otkazala usluge u katastrofalnom padu bioritma na 299. strani), i nešto hartije društvenog porekla. Sem ekonomske uzročnosti, štivo su uslovili, doduše u manjoj meri, i ostali navedeni uzroci, no tek u nastavku – nemaština je bila prvi poriv. To bi bili, neskromno navedeni na početku, piščevi unutarnji povodi za predočavanje ove knjige dragome čitaocu.

Sve se to dešavalo u neko davno doba, nad kojim i danas visi namerni i prisilni zaborav. Pitanje “zašto ovaj žanr?” ima danas potpuno drugačije značenje, a odnos nekadašnjeg čitaoca i pisca se izgubio u kulturnim kataklizmama. Još uvek međutim postoji, za ovo razmatranje, i jedan sasvim formalni razlog, a to je taj što veliki autoritet za pisca, Vini Pu, smatra da knjiga, sem UVODA, treba da ima i ODVOD.

Pisac u svoj svojoj naivnosti misli da su sve knjige na svetu napisane iz drugih knjiga; ako već ništa drugo, njegova sigurno jeste, a uzrok tome bilo je verovanje da će postizanje zadovoljstva u čitanju pustolovnih knjiga biti veće što se za najboljim uzorima

390

bude više išlo. Izvesno sužavanje pojmova ovde je neophodno: pisac se seća da je sa petnaest godina smatrao Šekspirove komedije najuzbudljivijim štivom na svetu, a danas bi, i bez prirodno naraslog licemerja i samodopadanja, mogao da navede još mnogo širi spisak uzbudljivih dela – no nije reč o njima. Reč je, jednostavno, o onoj vrsti uzbuđenja koja se traže kroz staklo na tramvaju u kišno veče, a ta vrsta uzbuđenja ima svoje proverene čarobnjake: Horasa Volpola, DŽ. F. Kupera, Valtera Skota, R. J. Stivensona, Meri Šeli, Aleksandra Dimu, Teofila Gotjea, Pola Fevala, Žila Verna, Rafaela Sabatinija, i mnoge druge, čak i mnoge velike koji su povremeno menjali lice za neke svoje voljene čitaoce. Čitajući takva dela, pisac je vremenom došao do izvesnog modela koji mu se najviše dopadao, i tome je modelu bio najbliži Rafael Sabatini, Italijan koji je za vreme prvog svetskog rata radio u engleskoj tajnoj službi, i na engleskom napisao seriju pustolovnih romana, koji sem zadovoljavajućeg srećnog kraja, lepih opisa brodova i ambijenata, imaju i diskretni šarm stalno prisutne ironije i svesti o igri. Ispitujući dalje svoja zadovoljstva, zaključili smo (čitateljka, čitatelj i pisac) da veoma uživamo u autentičnosti, kako istorijskih prilika tako i okolnosti, ali da je se spremno odričemo kad junaku i junakinji treba pružiti srećan život u beskonačnost. Ako ste primetili, pisci pustolovnih romana uglavnom za glavne junake biraju ljude čija se sudbina ili uopšte ne može ili teško može istorijski pratiti, upravo zato da bi im osigurali ovu jadnu i skromnu ljudsku sreću koja u istoriji izgleda ne samo neuverljivo, nego i sasvim nemogućno. Zato oko tih glavnih junaka defiluju poznate istorijske ličnosti, svedene na upečatljive epizode, i bez obaveze da nađu srećnu ljubav i mir. To je verovatno ona glavna razlika koja pustolovni roman strogo odeljuje od istorijskog – dok prvi traži tamne i nedokazane kutove, praznine u koje će ugurati šarene krpice zapleta što se neprekidno ponavlja još od antičkog helenističkog romana, drugome je upravo cilj da ubedljivo osvetli i objasni istinite okolnosti sudbina koje opisuje. Tako jednostavno nismo oprostili frivolnom Dimi što je vikontu od Braželona kralj oteo Lujzu de Lavalijer, već smo to osećali kao direktnu prevaru. Šta mu je bilo da bira istorijske ličnosti?

391

Poštovanje tih zahteva uživanja u pustolovnom romanu bila je osnova od koje se krenulo u pustolovinama Leona i Leonine. Neke odlike književnih vrsta koje su nam se dopadale, uneli smo zajednički u roman – tako smo uneli u radnju mnogobrojna pisma, prisećajući se neuporedivih pisama osamnaestog veka, i mnoštvo ličnosti po ugledu na nenadmašne krokije Čarlsa Dikensa. Ukratko, sve od čega je roman sastavljen zapravo su dogovori i prihvaćeni oblici zajedničkih čitalačkih uživanja pisca i čitalaca, knjižna knjiga za nekoliko knjigožderaca u depresiji.

Zahtev autentičnosti trebalo bi da zadovolje dva lika u romanu, Lafajet i Džon Pol Džons. Pisac je namerno, tek posle potpunog formiranja lika kapetana Džonsa, pročitao dva dostupna romana o toj ličnosti, Kapetana Pola Aleksandra Dime i Pilota Džemsa Fenimora Kupera. Aleksandar Dima opisuje našeg junaka kao mističnu svemoguću ličnost, posle bitke kod Flemboro Heda, sa mnogo prerušavanja (element neuverljivosti koji nam se nije dopao), koja spaja izgubljene ljubavnike; u najboljoj tradiciji pustolovnog romana, istorijska ličnost ne može da se srećno zaljubi, ali može da bude vanbračno dete neke francuske plemkinje – jer se to istorijski ne može opovrgavati. Za razliku od Dime, koji varira motive svojih boljih romana, Pilot Džemsa Fenimora Kupera je jedno čarobno i sveže delo, čiji zaplet, opet sa Džonsom kao spasiteljem ljubavnika (a sam je bez ljubavi), opliću gusta i mirisava mreža duhovitih moraliziranja, razmišljanja, opaski, i sasvim neverovatne stranice morskih opisa. Piscu je bilo ne malo milo što se usudio da dirne u bitku kod Flemboro Heda, i što je posle takvih velikana takođe načinio od Džonsa spasitelja ljubavnika u nevolji. Pa kao što su i oni pomalo štrpkali od istorijskih podataka, tako je i on nekih pet godina ranije bacio kapetana na Crno more. Što se drugih likova tiče, oni su nekakva smeša ljudi koje volimo ili manje volimo, niko baš takav, a svi pomalo tu, kao što su tu naši omiljeni predeli, razdoblje, biljke i životinje.

Ima ljudi koji se razbesne ako im kažete, ili ako slučajno ugledaju završetak pustolovne knjige; ima drugih, koji neće započeti čitanje

392

ako im kraj nije po volji, jer od takve knjige zahtevaju tačno ono što ona može da pruži. Ovoj drugoj vrsti, uopšteno uzevši, pripadaju ovde prisutni čitalac, čitateljka i pisac: oni naprosto uživaju da svoju zajedničku igračku rastvore do malih šrafova, a bili su još srećniji kad su eto, jedanput, uspeli da je ponovo spoje.

Sličnim strpljivim igračima namenjuju je sada.

Pisac

393

Manje poznate reči

a la bordelez – način pripremanja rakova kao u gradu Bordou.a l’anglez – na engleski način.Amor – latinsko ime za boga ljubavi (grčki Erot). akropola – gradina, vrh grada ili sam grad na brdu; najpoznatija akropola je atinska (grčki, „vrh grada”). aplika – svećnjak pričvršćen na zid, zidni ukras. apron – grudna marama, pregača. atelaž – zaprega sa kočijama.atrijum – glavni deo rimske kuće, centralna prostorija sa otvorom za kišnicu i sobama unaokolo.

bavaroaza – vrsta krema od voća i slatkog milerama. beržera – vrsta fotelje sa visokim uzglavljem. bukaniri – gusari; prvobitno naseljenici koji su hvatali stoku ostavljenu od Španaca na Karipskim ostrvima, posle prestanka španske kolonizacije.

Valije – vrsta topa, nazvanog po francuskom izumitelju. Venera – latinsko ime za boginju ljubavi i plodnosti (grčka Afrodita).

gaelski jezik – jezik keltskih stanovnika Britanskih ostrva; danas se još govori u Irskoj.gard – stav odbrane u mačevanju.gvaš – tehnika u slikanju, mešanja vodenih boja sa belom i sa nekom rastopljenom smolom (na primer gumiarabikom).grapa – vrsta rakije, slatka lozovača.grog – rum mešan sa vodom; bio je uobičajeno mornarsko sledovanje.groteske – italijanski, „slikarije u pećini“; krajem 15. veka, po Rimu su otkriveni ostaci Neronovog dvora i drugih mesta (grobova) čiji su zidovi bili oslikani biljnim ukrasima, povezanim likovima mitskih

394

bića. Uskoro su slikari počeli podražavati ukrase iz „pećina”, pa se ta moda raširila po celoj Evropi. Groteska je počela da znači i sve što je preterano, izobličeno, i to ne samo u slikarstvu.

Dijana – latinsko ime za boginju lova, životinjskog sveta i prirode (grčka Artemida).

Egej – mitski kralj Atine, Tezejev otac; skočio je u more kad je video crna jedra na brodu svoga sina, misleći da se ovaj ne vraća iz pohoda na Krit, gde se borio sa Minotaurom – stoga se po legendi more nazvalo Egejskim.Emilija – pokrajina u srednjoj Italiji, sa glavnim gradom Bolonjom.epoda – kratka pesma u rimskoj književnosti, prvo samo satiričnog, a docnije i vrlo različitog sadržaja.

žabo – nabrani okovratnik košulje koji pada na grudi.

iluzionizam – postupak dočaravanja atmosfere u pozorišnom komadu – kulisama, zvučnim i svetlosnim efektima, mašinama za izvođenje trikova na sceni; dok je u antičkom pozorištu bio sveden na najmanju meru, od XVI veka pa nadalje postaje vrlo važan u evropskom pozorištu.intarzija – ukrašavanje drveta (na nameštaju, u oblaganju zidova) umetanjem drvenog furnira druge vrste i boje.

kaligrafski – krasnopisom (grčki kaligrafija – krasnopis).kanape – krevetska zavesa, sam krevet; pri kuvanju, komad hleba na kojem se servira meso, da bi upio sok.kararski mermer – mermer iz kamenoloma u Karari, mesta blizu Đenove; naročito su bili poznati beli, zeleni i crvenkasti mermer.karafa – staklena boca uskog grlića sa drškom i staklenim zapušačem. kartografi – stručnjaci koji se bave izučavanjem, crtanjem i merenjem geografskih karata. kvinta – udarac u mačevanju.komodor – titula za pomorskog zapovednika koji još nije kandidovan

395

za admirala, ali zapoveda većom pomorskom bojnom jedinicom. križ – krstasto jedro.

lambrusko – vrsta mladog crnog vina. lando – vrsta kočija sa pokretnim krovom. lionski kolač – jednostavna poslastica sa prženim bademom.

maniristi – slikari 16. i 17. veka koji su negovali nemirne, komplikovane oblike (tela u neobičnim položajima, usmeravanje pažnje na rubove slike) i neprirodna osvetljenja (plavo, zeleno, ljubičasto); često se uopšteno kaže za umetnike koji vladaju tehnikom, ali nemaju prave inspiracije. mantua – vrsta ženske odeće 18. veka, sa ogrtačem koji je šiven zajedno sa haljinom, s leđa.Mediči – čuvena firentinska vladarska porodica, koja je u doba renesanse izuzetno uticala na razvoj kulture i umetnosti.menuet – igra u tri osnovna koraka, koja se prvo igrala brzo, a kad je za Luja XIV postala dvorska igra, nešto sporije; docnije i oznaka za muzički komad, deo svite ili sonate.Mesojeđe – obično u februaru i martu, doba karnevala i raspusnosti pred početak višenedeljnog uskršnjeg posta – podjednako u katoličkoj i pravoslavnoj tradiciji.mecena – rimski plemić Gaj Mecenat, etrurskog porekla, izdašno je pomagao svoje savremenike pesnike – Vergilija, Horacija, Propercija. Umro je 8. god. pre n. e. Njegovo ime ostalo je simbol za ljude koji i moralno i materijalno potpomažu književnike i umetnike uopšte.muze – grčke boginje umetnosti i nauka. Bile su kćeri Zevsa i Mnemosine (grčki „pamćenje”) i bilo ih je devet: Erato, muza lirike, posebno ljubavne poezije, Euterpa, muza poezije koja se peva uz frulu, Kaliopa, muza epske poezije, Klio, muza istorije, Melpomena, muza tragedije, Polihimnija, muza horskog pevanja, Terpsihora, muza igre, Talija, muza komedije, Uranija, muza astronomije.

navaren – vrsta jela sa povrćem i ovčjim mesom. nargile – istočnjačka lula, zapravo aparat za pušenje u kome dim,

396

pre nego što dođe do pušačevih usta, prolazi kroz cev povezanu sa hladnom, obično namirisanom vodom.nihtalop – grčki „noćni vid“; osoba koja i noću razaznaje predmete; opšti naziv za životinje koje vide u mraku: mačka, sova.

otel – francuski, „kuća ili palata u gradu, gradsko boravište plemića ili bogatijeg građanina”; drugo značenje reči je „hotel“.

Panova pećina – staro grčko božanstvo Pan, obično predstavljan sa jarčevim kopitama i rogovima, bio je zaštitnik šuma i polja, stoke i pastira. Nisu mu podizani hramovi, već su mu svetilišta najčešće pravljena po pećinama. Pan je i zaštitnik poljske muzike i igre, i često drži u ruci siringu (sviralu od sedam cevi), koja se danas u muzici i zove „Panova frula”. Od njegovog imena i izraz „paničan strah”, jer često iz zabave izaziva bezrazložan strah kod životinja i ljudi – doduše, legenda kaže da je Grcima u bici kod Maratona pomogao time što je Persijance naterao u „panično bekstvo”. pekorino – vrsta jakog italijanskog ovčijeg sira. peksimit – osušeni hleb, dvopek koji je kao hrana služio na brodu. pinta – engleska mera za tečnost (0,568 l). polonez – vrsta ženske haljine u 18. veku, sastojala se iz dva dela, kratke jakne i suknje. poridž – englesko jednostavno jelo od ovsene kaše. Porta – naziv za turski dvor i upravu. porto – vino iz grada Porto, u Portugalu, veoma cenjeno. priza – u pomorskom pravu, lađa ili tovar oduzet neprijatelju, ili ponekad i neutralnim stranama. Propontida – danas Mramorno more, koje povezuje (Dardanelima) Egejsko i (Bosforom) Crno more.

redengot – vrsta muškog kaputa sa ušicima u struku.rečitativ – deo opere u kojem se uz pratnju akorda recituje tekst. rikota – italijanski mladi sir.

satir – staro grčko polubožanstvo, obično predstavljeno sa konjskim

397

ili jarčevim repom i kopitama. Smatra se simbolom neobuzdanosti i pohote.Segije – Antoan-Luj Segije, kancelar Luja XV, poznat po napadima na filosofe, posebno slavne grupe koja je pripremala Enciklopediju.sekreter – mali pisaći sto sa ladicama, najčešće za pisanje i čuvanje pisama. Selki – u engleskom, posebno škotskom narodnom predanju, vila koja živi u fokinoj koži. Ženski selki može se uhvatiti kad napusti kožu, i tada ostaje lepa devojka, a muški selki ima moć da diže bure. siprem – vrsta slanog krema od mesa ili povrća koji se kuva u pari. sofizam – zaključak načinjen po logičkim pravilima, ali neistinit, ili suprotan pravilima morala. spenser – kratka muška ili ženska jakna do struka. Sfinga – grčko mitsko biće, do pola žena, a od pola lav. Po legendi, stajala je ispred grada Teba i ubijala svakoga ko ne bi znao odgovor na njenu zagonetku. Edip je na pitanje „Šta ide ujutro na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge?“ odgovorio tačno „Čovek (kao dete puzi četvoronoške, kao čovek hoda, kao starac se pomaže štapom)“ i Sfinga se ubila.

terca – vrsta udarca u mačevanju.Tiljerije – francuski „ciglana”; ime dvora koji je na mestu stare ciglane sagrađen u Parizu, i od 1534. god. do francuske revolucije služio kao kraljevska palata. Uništen je u požaru 1871, i danas je na tome mestu istoimeni park. topografija – opis zemljinog reljefa, njegovo merenje i grafičko prikazivanje. tremolo – vrsta pevanja kad glas podrhtava. trufa – vrlo skupocena gljiva, crna ili bela, koja raste pod zemljom i ima izrazitu aromu; pronalaze je u šumi posebno dresirani psi.

Fama – mitsko biće iz rimskog pesništva; „glasina” koja se brzo širi i raste.filibustiri – iskvareni holandski izraz koji je označavao „one koji slobodno uzimaju plen“, odnosno pirate u španskim kolonijama u Karibima.

398

fotofora – stakleni zaštitnik za sveću na otvorenom prostoru.fregata – bojni brod sa tri jarbola i ne više od šezdeset topova.

Helespont – stari naziv za Dardanele; po grčkoj legendi, decu kralja Atamanta, Friksa i Helu, htela je da ukloni zla maćeha, pa su ona na ovnu zlatnoga runa pobegla prema Crnom moru. Na najužem delu moreuza, Hela je pala sa ovna i udavila se, i u spomen na nju je mesto dobilo ime.Helije – grčki bog Sunca, koji svaki dan prelazi nebo sa zapregom od četiri čarobna krilata konja, a noću putuje sa druge strane Zemlje da bi na Istoku ponovo izašao.Herkul – ili Herakle, starogrčki heroj, simbol snage i junaštva; imao je da izvede dvanaest podviga da bi dokazao svoja kraljevska prava. Po smrti, uvršten je među bogove. Obično se prikazuje ogrnut lavljom kožom i sa tojagom.Hesperide – starogrčka božanstva koja su u vrtu bogova čuvala zlatne jabuke, svadbeni dar Zevsa i Here. Krađa jabuka bila je jedan od Heraklovih podviga.

ćumbir – vrsta začina, ingver.

Šenbrun – carski dvor kod Beča, izgrađen za vreme Marije Terezije (dovršen od 1744-1750).šinjon – francuski „punđa“.škuna – mala lađa sa dva jarbola.šodo – zakuvano slatko mleko sa začinima.