<><><><><><><><><><><><><><><><>

SVETLOSTU TAMI

Ivan Božer

<><><><><><><><><><><><><><><><>

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenje suisključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje knjige

u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

SadržajPredgovor.............................................................................................1

CRKVA..................................................................................................4

RASKOL..............................................................................................15

CRKVE PRE CRKVE..........................................................................31

BIBLIJA...............................................................................................37

AUTORSTVO......................................................................................42

TESTAMENT.......................................................................................45

OGLEDALO.........................................................................................48

BLAZENSTVA.....................................................................................51

BLAZENSTVA POD LUPOM PSIHOLOGIJE.....................................57

SVET U BEGU.....................................................................................65

SKRIVENI MOTIVI...............................................................................71

SLIKA O BOGU...................................................................................75

NEPRIHVACENO OPROSTENJE......................................................79

DUHOVNE POTREBE.........................................................................81

i

SadržajHRISCANSTVO...................................................................................85

SUSTINA HRISCANSTVA..................................................................87

ZASTO HRISCANSTVO?...................................................................94

LEPOTA HRISCANSTVA.................................................................102

TVRDE RECI.....................................................................................110

VERA I DELA....................................................................................115

NAJVAZNIJE ILI PRVO....................................................................125

CENA HRISCANSTVA......................................................................137

GREH.................................................................................................144

ii

Predgovor

Predgovor

Tekst ove knjige, u izvornom obliku, pisan je za radio program i kaotakav bio je emitovan u seriji radio emisija pod nazivom "Svetlost utami."

Po svojoj prirodi usmeno i pisano izražavanje mora biti različito.Govornik u cilju naglašavanja pojedinih delova koristi varijacije ugovoru, dikciji i naglasku, trudeći se da tekst emitovan putem radija štoviše liči na razgovor, a izbegava u najvećoj mogućoj meri da podsećana glasno čitan esej. Pisac, međutim, dužan je da učini upravosuprotno. Ne ubeđujući čitaoca ničim osim snagom argumenta,ostavlja mu da svojim ličnim istraživanjem učestvuje u knjizi, a ne dabude tek pasivni konzument.

U radio programu trudio sam se da govorim neusiljenim i popularnimjezikom, tonom današnjeg čoveka. Koristio sam se obilno aforizmom,satirom, insinuaciom, pa i sarkazmom, a sve u cilju da kod slušaocaizazovem reakciju. Da mu ne dopustim rezignirano slušanje još jedne,od starosti oćelavile i okrezubavile popovske priče, pa makar gapokatkada morao malo i uvrediti.

U pisanom obliku ovakav pristup bi zvučao banalno i odbojno. Zbogtoga sam ponegde korigovao tekst, nadajući se da mu time nisampreviše naškodio i stvorio ružan nezgrapan hibrid koji će ostati da visi uvakumu negde između umeća pisanja i umeća govora.

Neobičnost štiva koje je pred vama je i u tome što nije tek pukameditacija za vrućih letnjih popodneva, ni udžbenik, ni naučnarasprava, iako je od svega toga pomalo. Ne prati jednu temu

1

postepeno je razvijajući, mada u suštini ne čini ništa drugo, samodrugačije i neobičnije, jer nije i ne želi da bude studija, već, ako je ikakomoguće, da pokrene osećanja koja bi bila kadra da čoveka dovedu doHrista.

U vreme kada sam se odlučio da napišem ovu knjigu, nisam imaopravu predstavu koliko je to ozbiljan i težak posao. Nisam tačno niznao šta ću od građe koju sam upotrebio za radio program uneti uknjigu. Ipak, jedna stvar mi je od samog početka bila jasna. Odlučiosam da se ne ulagujem čitaocu. Previše je knjiga koje, izlazeći izštampe, umesto da mirišu na štamparsku boju vonjaju na memlu i buđ.

Krug ljudi koje ovim tekstom želim da dosegnem nisu toliko ni redovniposetioci biblijskih predavanja, m skorojevići novokomponovanoghrišćanstva (prvi znaju i više od sadržaja knjige, a drugi ne čitaju nitiBibliju niti bilo kakvu hrišćansku literaturu) već intelektualno aktivni ljudikoji su spremni da objektivno izvažu informacije koje su im do sada bilenedostupne ili fragmentarne. Stoga knjiga kreće od poznate i vidljivečinjenice − od crkve kao organizacije. Da li je crkva to što danasvidimo? Kako i zašto je došlo do toga? Da li je bilo crkve i pre crkve, ilije Bog tek pre dve hiljade godina odlučio da se predstavi čovečanstvu?

Drugi deo knjige posvetio sam Bibliji, ali joj nisam prišao suvimteološkim, metodično monotonim načinom razmatranja sa ukusomprašine biblijskih škola. Biblija je od vitalnog značaja za čoveka i zatosam je pokušao prikazati tako da prema njoj kod čitaoca izazovemreakciju koju i ona sama želi da izazove.

Treći, najduži deo, ima globalan naziv "Hrišćanstvo". U ovom deluučinio sam da svako poglavlje, iako se logički nastavlja na prethodno,bude samostalno sa centralnom temom.

Svrha koju je imao radio program zastupljena je i u knjizi, a to je:izgrađivanje, podizanje, popravljanje u smislu suočavanja čoveka sa

2

samim sobom i sa Bogom, bez uobičajenih fraza koje ništa ne vrede.Na primer, fraza tipa: "Biće bolje".

Zašto bi bilo bolje? Šta nas to čeka u životu, a da bi bilo bolje?

Ozbiljnost situacije navela me je da u poslednjem delu pod nazivom"Greh" uzmem pesničku slobodu i naracijom prekrijem logiju. Pisac bimogao teološki potpuno precizno i tačno da definiše pojam greha, alise ipak odlučio za drugačiji put, svestan da se on neće dopasti većiniusukanih crkvenih krugova koji su, kako mu se čini, okamenili drevneistine u raznim "jerarhijama". No, ova knjiga, kao što sam većnapomenuo, i nije pisana za njih već za one koji su u problemu, a da tomožda ni ne znaju. Oh, kada bih bar imao toliko smelu i vatrenuuobrazilju da pokrenem na drhtanje svako srce, da za tili čas opčinimduše i prenesem ih u svet satkan od svetlosti, zlata i vatre. Rado bihmenjao sve znanje i svu teologiju za ono jednostavno, a stvarno jedinovažno umeće − da umem Hrista predstaviti čoveku.

Ovaj "naslov" predstavlja i sažetak nekoliko hiljada stranica drugihknjiga zbog čega ćete prepoznati mnoge misli koje nisu moje. Istina, nenavodim ih na uobičajen način kao tuđe, ali ih nemam nameru ukrasti.Ne objašnjavam ih, niti im stavljam fusnote, jer verujem da one samosmetaju čitaocu. Sa druge strane, te misli su u tolikoj meri postale deomene da ih ni ne osećam kao tuđe. Ipak priznajem daje ovo delo kolikoautorsko toliko i kompilacija.

Konačno, šta još reći da bih vas "izazvao" na čitanje? Dodajem porukuod koje zastaje dah:

"Bog je toliko zavoleo ovaj svet..."

Ja ga ne bih voleo. Pre bih razbio taj svet pun sebičnosti, zlobe igluposti. A Bog ga je zavoleo. Da čoveku pamet stane.

3

CRKVA

CRKVA

Ko ima pravu, stvarnu i iskrenu nameru da ljudima govori o crkvi vrlobrzo će otkriti da stoji pred dva krupna problema. Prvi je da odgovori,da objasni šta je to crkva, koje su njene osobine, kakve su jojkarakteristike, odnosno šta je to što crkvu čini crkvom. Drugi je problemkomunikacije. Kako da govori ljudima oko sebe da bi ga oni i razumeli?Ovaj drugi problem se nikako ne može rešiti ako crkva "tera" svojprogram ne vodeći računa o stvarnosti koja se neprestano menja.

Crkva je determinisana vremenom. Ona se pojavila i živi kroz istoriju.Zbog toga se ova njena osobina ne sme zanemariti. Jedan profesorteologije, obrazlažući ovo pitanje, slikovito je izjavio: "Ako ceo svet letiavionom, ne možete se voziti u fijakeru i dovikivati mu Evanđelje.Morate ući u avion". Između ostalog, u našem vremenu, ova bi izjavaznačila da se prvenstveno treba osloboditi vizantijskog načinarazmišljanja. Osnova vizantijskog pogleda na hrišćanstvo jeste daBoga, Hrista i njegovu crkvu oslikava "toplo mistično". Svakako dacrkva, koja jeste telo Hristovo, sadrži nešto od te tople mistike, odtranscedentne prisutnosti, jer crkva nije organizacija nego organizam.Ipak ona ne živi izvan vremena i stoga nema prava da ne uvažavasvoje okruženje.

Zato svaka generacija, koja želi da dosegne svoje savremenike, morada napiše svoje evanđelje. Dakako to neće biti neko novo petoevanđelje, nego ono staro, jedno i jedino − Hristovo evanđelje, alirečeno na nov način. Na način da ga onaj kome je namenjeno razume.

U razmatranje crkve može se krenuti iz više polaznih tačaka. Ja ćukrenuti od pojma denominacija, konfesija ili, kako to neupućeni ljudi

4

kažu − vera.

Današnji svet, u verskom pogledu, globalno govoreći čine tri osnovnegrupacije. Te su grupacije geografski prilično oštro razdeljene. Kadaposmatramo istočnu granicu Evrope, vidimo i jasnu granicu izmeđuhrišćanstva i islama. Sve zapadno od te granice, čak do zapadne obaleameričkih kontinenata, čini hrišćanstvo. U samom hrišćanstvu takođepostoje različite grupacije: Pravoslavna, Rimo − katolička (u narodukraće zvana katolička) i Protestantska crkva. Svaka od ove tri crkveunutar sebe ima i određene različitosti, a u protestantizmu te razlikeuzrokuju pojavu denominacija koje uzimaju različite nazive:Metodistička crkva, Baptistička crkva, Evanđeoska crkva... No i poredorganizacijskih i teoloških razloga to je u suštini apsolutno jedna vera −hrišćanska.

Da bi neko bio pripadnik bilo koje crkve, prvo mora biti hrišćanin; na istinačin kao što da bi neko bio Srbin, Slovak ili Mađar, prvo mora bitičovek. Jedino ta vrsta, ljudska vrsta, može imati nacionalnu pripadnost.Nikada ni jedna sova ili krokodil neće biti Francuz ili Švajcarac. Tomogu biti samo ljudi.

Hrišćani su do svog naziva došli na najprirodniji i jedino valjani način.Za razliku od onih kasnijih koje smo sami sebi nadenuli i sa kojima sebusamo u prsa tvrdeći da smo bolji od drugih, naziv hrišćani smodobili. Dogodilo se to još u prvom veku nove ere u gradu Antiohiji. Dotada su Hristove sledbenike jednostavno nazivali učenicima ilisledbenicima Puta. Budući da su učenici u Antiohiji pokazivali onu prvui najvažniju karakteristiku crkve, Hristov Duh, to nije moglo proćinezapaženo. Ljudi koji su sa strane gledali tu zajednicu "videli" suHrista i dali su njenim članovima potpuno logično ime − hrišćani.

Na žalost vrlo brzo u korintskoj crkvi dogodilo se nešto što dodanašnjih dana muči hrišćanstvo. Neki članovi tamošnje crkve svojuodanost su počeli vezivati za ljude koji su im u Hristovo ime služili,

5

zbog čega se jedni počeše nazivati Pavlovim, drugi Apolonovim, trećiPetrovim... Nema sumnje da su to bile silne božje sluge, ali ipak ljudi.Pouzdanje u čoveka nikada nije donosilo dobre rezultate, a to jenaročito uočljivo u crkvi koja, kada god bi usmerila svoju veru ipouzdanje u nekoga ili u nešto drugo osim Hrista, bivala birazjedinjavana i rovarena. Tako je bilo u prošlosti, tako je danas, a takoće biti i u budućnosti.

Zadivljujući uticaj je imala prva crkva na svoje okruženje, a opet jasnoje da taj uticaj nije ostvaren moćnom teologijom, kitnjastom liturgijom iliperfektnom dogmom. Rani propovednici uglavnom su bili siromašni, iznižih slojeva i govoru manje vični ljudi, ali kvalitet koji su imalinadoknađivao je sve ostalo. Nisu se mogli nadiviti Hristu i njegovomEvanđelju. Bili su to obični ljudi iz naroda i zato su imali dobrukomunikaciju sa narodom; bili su zaljubljeni u Hrista zbog čega nisupropovedali sebe, svoje crkve ili dogme, nego Hrista. Kada Hrist budeuzdignut, On će privući sve narode. To je aksiom koji se pokušavaminimizirati. Hrišćani prvog veka su slavili i uzvisivali Hrista, a narod jebio privučen u crkvu. Na njih je snažno uticalo to što postoji jedanneiskvaren skup usred sve te pokvarenosti.

Postoji mnogo razloga zbog kojih Hristu pripada prvo mesto. Ja ću rećisamo jedan − On je živ! Upravo ova činjenica svemu daje smisao.Uzalud bi bila hrišćanska vera da Hrist nije živ. Uzaludno je bitiposlušan mrtvome.

Ono u čemu se hrišćanstvo razlikuje od svih ostalih religija jeste da jenjegov osnivač, onaj koji je za sebe rekao da je put, istina i život − živ!Ni budizam ili konfučijanizam kao filozofije nisu loše, ali su ipak samojoš jedan sistem mišljena kao što su stoicizam ili marksizam. Kada bise iz njih moglo izbaciti sve što je loše, a zadržati ono što je dobro,ipak bi se konstatovalo da su mrtve. Sidarta Gautama, kasnije prozvanBuda, osnivač budizma, na samrti je rekao svojim rastuženim iuplakanim učenicima: "Ne plačite, nisam važan ja nego moja nauka".

6

Isus je rekao suprotno: "Dođite ka meni, ja ću ispuniti vaše potrebe.Naravno, daću vam i nauku". Hristova nauka − Evanđelje − je najboljanauka na svetu! Sve dobro i plemenito u našoj kulturi je posledicaEvanđelja, ali bez Isusa i ono bi bilo apsolutno mrtvo i beskorisno. Jer,kako ispuniti tako radikalne i čovekovom egu suprotne zahteveHristove nauke, bez Hristovog Duha?

Crkva u kojoj se ne propoveda Hrist, nego njegova načela samo jejedan od klubova. U šah − klubu se govori o Kasparovu, u tenis − klubuo Moniki Seleš, a u crkvi? U crkvi se ne govori samo o Isusu, nego saIsusom.

Stoga je prva karakteristika crkve Hristov Duh. Mislim da nam kaoHristovoj crkvi valja priznati da su kroz istoriju mnoge crkvene vode,hiljadama istančanih interpretacija Božje Reči, pokušavali zaobići duhtih reči. Uglavnom zato smo i dobili srpske crkve, mađarske crkve,rumunske crkve.

Crkva je telo Hristovo! Tako kaže Biblija. Gledajući današnju crkvu,ponajčešće vidimo tek bledu sliku onoga što bi crkva trebalo da bude itada se kao domaćica zatečena iznenadnom posetom žurimo danađemo opravdanje.

Prva karakteristika crkve je Hristov Duh i to stoga što je crkva, podefiniciji, zajednica, a ne skup pojedinaca. Istina je da su mnogedanašnje crkve tek skupovi pojedinaca koji se na bogosluženjimanedeljom dodiruju laktovima, a ostale dane provode individualno. Ali tonije crkva, jer Biblija kaže da su hrišćani udovi Hristovog tela.

Ne postoji na ovom svetu ništa radikalnije od Božje Reči. Svet seneprekidno, u svojoj istoriji, mučio sa međuljudskim odnosima: vlasnicii robovi, gospodari i sluge, poslodavci i radnici... Kakvo je osveženjeokrenuti se od tog neprekidnog neprijateljstva i suprotstavljanja.Okrenuti se crkvi koja je organizam, a ne organizacija; koja je Hristovo

7

telo. Hrist je glava, a svaki pojedini vernik je deo tela. Biblija namernokoristi ovakvu sliku crkve da bi prikazala koliko se život korenito menjakada čovek postane hrišćanin. To nije administrativno, nego stvarnopripadanje. Zato se može ustvrditi da je druga osobina, crkvezajedništvo. Duboko, iskreno zajedništvo.

Crkvu Isusa Hrista, karakteriše i to što su u njoj neraskidivo združeneosobe različitog porekla, obrazovanja, jezika, pola...

"U antiohijskoj crkvi", piše u Bibliji, "bilo je proroka i učitelja i to:Varnava, Šimun zvani Niger... Manaen koji je odgojen sa Herodomtetrarhom".

Šimun je bio iz nižih, najverovatnije najnižih društvenih slojeva, dok jeManaen rastao i obrazovao se uz Iroda što znači da je živeo na dvoru.U crkvi oni žive i rade potpuno ravnopravno. Da su se držali društvenihi običajnih normi, jedan sa drugim ne bi mogli ni jednu reč daprogovore. Ali u crkvi ne važi zakon ovoga sveta, nego Božji zakon.Zato u crkvi nema klasnih razlika. Svako vredi kao osoba čak tolikodaje Isus Hrist umro za njega.

Kako hrišćanska vera divno izjednačuje!

Eh, da se ovaj duh održao u kasnijim vekovima, tok crkvene istorije bibio mnogo drugačiji, jer je crkva kasnije ponovo istakla društvenerazlike i na taj način iz vidokruga izgubila Hrista. A tamo gde je Hristnema društvenih razlika, i ne samo društvenih nego nikakvih. U Biblijipiše: "Nema tu više ni Židova ni Grka; Nema više ni roba nislobodnjaka; nema više ni muškog ni ženskog, jer ste svi samo jedan uHristu Isusu". Ovakva izjava pre dve hiljade godina bila je smatranaviše nego neozbiljnom. Robovlasnički odnos je bio, jedini odnos međuljudima. Čak je i Aristotel, kojeg držimo umnim, izjavio: "Neki su ljudi poprirodi rođeni za vladare, a drugi za robove". Kada bi u ono vremenekom ortodoksnom Jevrejinu neko rekao da između njega i Grka

8

nema razlike, verovatno bi mu ovaj sa kaljačama skočio u stomak uzpoklik: "Šta, biti isti sa tim... sa tim neznabožcem − Hula!"

Kao krunu jedinstva Biblija ističe da nema razlike čak ni izmeđumuškog i ženskog, naravno, ne u biološkom već u socijalnom idruštveno − pravnom položaju. A u prvom veku nove ere u antiohijskojcrkvi vidimo upravo ovakvo jedinstvo na delu.

Prilikom slanja Pavla i Varnave na misijsko polje, ostale crkvenestarešine uz molitvu polažu ruke na njih u znak blagoslova. Jedan odstarešina je i Šimun − Niger, što znači crnac. Ponegde u crkvama belihkontinenata, a naročito u Americi, ovaj stih se retko spominje poštomnogi vrli beli hrišćani ne bi baš da imaju puno dodira sa crncima, akamoli da još budu jednaki sa njima.

Ljudi sa Balkana na nešto ovakvo se samo osmehnu i odmahnu rukomuz konstataciju da se to kod nas ne može dogoditi. Mi smo očiglednobolji od Amerikanaca, jer kod nas crnac može biti i vernik, i starešina, isveštenik! Ne raspravljajući da li u Pravoslavnoj ili Katoličkoj crkvi imacrnaca, postavljam sledeće pitanje: ima li Srba u Katoličkoj ili Hrvata uPravoslavnoj crkvi? Ili, možda i mi imamo neke svoje crnce?

Protestantska crkva je ove nacionalne razlike potpuno ukinulapribliživši se na taj način biblijskom standardu. Nažalost, uvela jepojam denominacija, pa sada iako u sebi (jedna denominacija) imaljude različitih nacija, nema ljude iz drugih denominacija! A Biblija jasnouči da je crkva organizam, a ne organizacija. Ona je telo Hristovo iodiše Hristovim Duhom. U crkvi ne postoje nikakve razlike; nidruštvene, ni nacionalne, ni rasne, ni političke − nikakve!

Samo ta i takva crkva treba ovom svetu. Na radost same crkve, naslavu Bogu, a za spasenje ljudi.

Pitanje koje se samo od sebe nameće glasi: da li je crkva takva? Jeste,

9

ali ne svaka. Zato kada čovek postane hrišćanin odabir lokalnezajednice biva veoma značajan. Crkva kojoj će se priključiti oblikovaćega. Može ga uzdići, ali isto tako i slomiti, razvaliti, ugušiti... Koliko jeovo značajno, čak presudno pitanje, verovatno najsnažnije pokazuježivot orijaša hrišćanstva − apostola Pavla.

U Bibliji piše da kada su apostoli iz Jerusalima čuli kako se u Antiohijisastaju ljudi koji ispovedaju veru u Hrista, odluče da im pošaljuVarnavu. Budući da je antiohijska crkva nastala tako što su prognanivernici iz Jerusalima doneli vest o Hristu, Varnava je te mlade hrišćanetrebalo da učvrsti i proveri ispravnost nauke koja im je predana.

Ko je mogao i naslutiti koliki će uticaj ta poseta imati na Varnavu.Moglo se očekivati da će se antiohijska crkva obradovati poseti jednogsveštenika, a dogodilo se suprotno. Biblija kaže da se Varnava,upoznavši crkvu, silno obradovao. Dobri poznavaoci grčkog jezikatvrde da u izvorniku stoji mnogo snažniji izraz. Nešto kao da jeVarnava bio izvan sebe od radosti.

Posle kratkog boravka u Antiohiji Varnava donosi važnu odluku.Odlučuje da tu crkvu pokaže Savlu iz Tarza. Odlazi u Tarz, nalaziSavla i dovodi ga u Antiohiju.

Iz Biblije znamo da je Savle, dok je putovao u Damask, susreo Hrista,odbacio predačku − judaističku religiju i postao hrišćanin. Neko vremeproveo je u samoći arabijske pustinje, bez sumnje u postu molitvi irazmišljanju o svemu što mu se dogodilo. Iako je bio hrišćanin, još nijepripadao ni jednoj crkvi. Tada dolazi Varnava, uzima tog čoveka izizolacije i dovodi ga u atmosferu koja je uveliko doprinela njegovomduhovnom razvoju. Tek posle boravka u Antiohiji Savle postaje Pavle.Onaj čuveni silni apostol Pavle. Savla je u Pavla preobrazio Sveti Duhkoji je delovao kroz antiohijsku crkvu!

Zato kada čovek bira mesnu crkvu kojoj će se priključiti, treba dobro da

10

pazi na osnovu čega vrši izbor. Za izbor ne bi nikako trebalo da primeninacionalni ili bilo koji drugi ključ osim biblijskog. Nije značajno kakvatabla stoji na ulazu i da li je crkva evanđeoska, pravoslavna, katolička,baptistička... Ono što je bitno to je da Božja milost u izobilju struji kroznju, jer samo je ona (Božja milost), kadra stvoriti uspešne i moćnehrišćane. Uostalom, zašto je Varnava odveo Savla baš u Antiohiju?Zašto ne u Jerusalim koji je bio centar i u kojem su bili svi apostoli?Očigledno zato što je u antiohijskoj crkvi video takve dokaze Božjemilosti na delu da je shvatio kako se u takvoj atmosferi čovek moženajbolje razviti.

Apostoli iz Jerusalima u osnivanju antiohijske crkve nisu imali nikakvogudela. U Bibliji o tom događaju stoji ovako: "A oni koje beše raspršiloprogonstvo... kada dođoše u Antiohiju počeše propovedati... I rukaGospodnja beše sa njima..." Crkvu u Antiohiji su osnovali, nadahnuli ivodili, današnjom terminologiom rečeno, laici.

Šta je to laik?

Bilo bi mi mnogo draže da izraz laik i laička služba nikada nije bioskovan. Po mom mišljenju, Bog nije zamislio da njegova crkva budepodeljena na sveštenike i laike. Crkva je telo, a u telu, ukoliko jezdravo, ne postoje paraziti, već svaki organ obavlja svoju funkcijuskladno i sinhronizovano na dobrobit celog tela. No kako pojamlaicizam postoji, ne mogu da ga zaobiđem.

Izraz laička služba koristi se za one službe u crkvi koje obavljajuosobe, koje nisu za to plaćene, ili nisu rukopoložene, ili nemaju nekoformalno akademski potvrđeno teološko obrazovanje. Istina, izmeđuonih kojima je služba u crkvi profesija i onih kojima to nije postojirazlika, ali radi se o različitim funkcijama, a nikako o različitimpoložajima. Pored toga, budući da je jezik živ, da evoluira, rečivremenom poprimaju neka druga, a katkada i suprotna značenja. Takoi reč laik danas ne označava amatera, čoveka koji se iz ljubavi nečim

11

bavi, već neznalicu.

Dobro je da danas u crkvi i među sveštenicima i među laicima jačasvest da je crkva jedno telo, sa jednom službom, i da svi, bili za toplaćeni ili ne, zajedno doprinose zdravlju, rastu i razvoju crkve.

Kada se Božja Reč uzme dosledno, ona za tili čas poruši sve barikade,pa tako i prepreku između propovedaonice i klupa. Nema razlikeizmeđu Jevreja i Grka, između roba i slobodnjaka... A zašto bi biloizmeđu sveštenika i laika? U antiohijskoj crkvi su priznavali i poštovalislužbu apostola, ali shvatili su i svoju odgovornost, pa su rado isavesno obavljali službe i zadatke koje je Bog pred njih postavljao.

Sveštenička crkva nije oblik biblijske crkve. Crkva pripada laicima.Jednom jedinstvenom narodu, a neki iz tog naroda imaju velikuprivilegiju, čast i radost da ostalom delu crkve služe kao apostoli,proroci evanđelisti, pastiri i učitelji. lako postoje različite službe, nepostoje različiti stepeni važnosti. Bio sveštenik ili laik, pred Bogom jepoložaj čoveka potpuno isti.

Što se tiče odgovornosti crkve prema gradu, prema narodu u kojem je,evangelizacija je najviša zapovest koju je primila od Boga. Antiohijskacrkva je, to vidimo iz Biblije, usmerivši svoje snage i na ovo polje,ispunila jednu od svojih najznačajnijih i najvažnijih funkcija. Crkvi kojabi učinila sve osim evangelizacije srce bi prestalo da kuca. Ona bi jošuvek bila telo, ali telo bez pulsa. A telo bez pulsa je leš. Zato mnogecrkve danas i liče na lešine. Zaboravile su i zapostavile evangelizaciju.Čvrsto se drže čitavih brda učene teološke gluposti (oprostite naizrazu) raspravljajući o tome ko ima a ko nema pravo umesto daEvanđelje predaju svetu.

Ne znam kako po ovom pitanju stoje crkve u ostalih naroda, ali kod nasje stanje, priznajmo to, alarmantno. Većinska crkva, koja bi po samojsvojoj poziciji mogla vrlo efikasno da evangelizira, kao da je zadovoljna

12

obredima koji spadaju u opis njenog rada, pa nema volje da se bavinekim poslom koji se ne plaća. Sa druge strane protestantske crkvezdušno evangeliziraju, ali zbog svoje rascepkanosti i ne koordiniranostimalo što uspevaju da učine.

Postoje još mnoge karakteristike koje krase crkvu Isusa Hrista, alisvakako u njoj je najsjajnije to što nema važnije i manje važne osobine,nema važnijeg i manje važnog člana. Svaki je najvažniji na svetu! Ovaizjava se protivi piramidalnoj logici komparacije u kojoj superlativzauzima vrh, a ne bazu piramide, zbog čega atribut "naj" može stajatisamo u jednini ali... Evo kako je Bog meni otkrio ovu istinu.

Bilo je to u vreme kada je moja kći išla u drugi razred osnovne škole.Upravo u to vreme počeo sam sa ozbiljnim proučavanjem Prveposlanice apostola Jovana. Oduševljen onim što sam otkrio, na prvomnarednom bogosluženju rekoh crkvi: "Sada prekidamo sa izučavanjemsvega ostalog iz Biblije i počinjemo proučavati Prvu Jovanovuposlanicu, jer to je... to je najvažnija poslanica u Bibliji!"

Od tog mog otkrića prošlo je dva − tri dana kad se moja kći vratila izškole sa zahtevom da joj nacrtam tri najvažnija saobraćajna znaka.

− Takvo nešto ne postoji − odgovorio sam joj.

− Kako ne postoji kada je učitelj rekao?! − začudi se ona.

− Ma kakav učitelj, kakvi bakrači! − naroguših se. − Ja sam apsolventna drumskom saobraćaju i ako u ovoj državi o saobraćaju neko neštozna, tada sam to ja. Ne postoji najvažniji saobraćajni znak. Postojerazličite situacije na drumu i različite potrebe vozača. Zato i postojerazličiti saobraćajni znaci, ali svaki je najznačajniji za svrhu za koju jepostavljen.

Tada se upalila lampica u mojoj glavi. Ne postoji najvažnija poslanica u

13

Bibliji. Svaka je najvažnija. Ne postoji najvažnija karakteristika crkve.Svaka je najvažnija. Ne postoji najvažniji član crkve. Svaki je najvažniji!

14

RASKOL

RASKOL

Hristova crkva danas se javlja u tri globalna oblika: Pravoslavna,Rimokatolička i Protestantska crkva. Naravno tu je još i Grkokatoličkacrkva, koja se uglavnom ne pominje u globalnom razmatranju zato štone donosi novi kvalitet već predstavlja mešavinu obreda i teologijeRimokatoličke i Pravoslavne crkve, zbog čega se još naziva iunijatskom crkvom. Bilo kako bilo, crkva danas nije jedinstvena, a evokako se to dogodilo.

Kada danas iz velike vremenske udaljenosti i objektivno gledamo nasve te nesporazume u crkvi, vidimo da to nisu bile neke velike i krupnestvari zbog kojih bi se trebalo prepirati, a kamoli ići toliko daleko pacepati Hristovu crkvu, prvo na dva, i to antagonistička tabora. Ali staramržnja između Grka i Rimljana ispoljila se i kod uređenja crkve, jer susticajem prilika i jedni i drugi bili glavni nosioci Hristove poruke.

Od onog čistog, ljubavlju prožetog i na žrtvu spremnog hrišćanstva,postavši u četvrtom veku državnom religijom, crkva je postalakaleidoskop ljudi koji nisu dobro ni shvatili bit hrišćanstva (da negovorim o tome da ga nisu živeli), već su iz pomodnih razloga ušli ucrkvu. Bilo je potom tu ljudi željnih vlasti koji su videli mogućnostostvarenja svojih ambicija; žreca koji se, stoga što su u prethodnomperiodu progonili crkvu, pobojaše da se od lovaca ne pretvore u lovinupa potražiše zaštitu crkve... Sve u svemu, podloga za antagonizam jebila spremna.

U prvo vreme svoga uređenja hrišćanska crkva je imala, međuepiskopima tri najvažnija, koji su se kasnije po glavnim gradovima(metropolosima) nazivali i mitropolitima ili arhiepiskopima. Ovi vrhovni

15

arhiepiskopi stolovali su u Rimu, Aleksandriji i Antiohiji. Prvi po rangubio je rimski. Kasnije su za vrhovne arhiepiskope ili patrijarhe uzeta jošdvojica, carigradski i jerusalimski. Sada se redosled dostojanstvenikaporemetio. Rimski je ostao i dalje prvi, a carigradski je došao odmahiza njega, jer je Carigrad postao nova presto−nica, pa je i njegovepiskop dobio titulu patrijarha i drugi rang.

To je prouzrokovalo prvi spor između Rima i Carigrada. Iako je to biloutvrđeno na Drugom vaseljenskom saboru u Carigradu 381. god. n. e.,ipak je protiv toga protestovao rimski arhiepiskop jer se bojao za svojrang i jurisdikciju koju je već bio stekao nad celim zapadnim i istočnimIlirikom.

Ovaj strah rimskog velikodostojnika, politički gledano, nimalo nije biobezrazložan. Zapadno rimsko carstvo pod naletima varvara sve je višeslabilo. Kako je crkva na istoku sve više postajala državna i bilapodvrgnuta carevoj volji, a sa druge strane imala uticaj na cara ivojsku, rimski je arhiepiskop težio da se oslobodi carske vlasti i dabude potpuno samostalan. To je želeo naročito zbog toga što suvizantijski carevi bili više naklonjeni istočnim patrijarsima i davali im ujurisdikciju često i one zemlje koje su ranije pripadale Rimu.

Drugi veliki spor između Rima i Vizantije izbio je 484. god. n. e. zbogpopunjavanja arhiepiskopske stolice u Aleksandriji. Oko toga su sezavadili rimski papa Feliks i vizantijski patrijarh Akakije. Ta svađa jedovela i do prvog pravog raskola koji je trajao 35 godina do caraJustina i koji je zahtevao pomirenje. Do izmirenja je došlo, ali kakobaba silom u raj ne ide, kroz tridesetak godina, za vreme Petogvaseljenskog sabora dolazi do novog nesporazuma. Zapravo,nesporazum je neprekidno prisutan, samo što je pritajen da bi svremena na vreme izbio na površinu uvek kada se pronađe nekiformalni razlog koji bi prikrio stvarni uzrok. Jer uzrok svađi je bilazavist, ali kako je to osećanje suviše nisko i podlo, moralo je bitiprikriveno nečim drugim. Tako je bilo i 588. god. n. e. kada je izbio novi

16

ozbiljan sukob u kojem se zavist kao razlog više nije mogla lako sakriti.

Vizantijski patrijarh Jovan IV Posnik dodao je svom naslovu tituluvaseljenski. lako se taj naslov i ranije davao nekim uglednimpatrijarsima, papa je ipak protestovao govoreći da se time patrijarhstavlja na Hristovo mesto. Kako patrijarh nije hteo popustiti, to je papaGrgur Veliki, da bi posramio patrijarha, dodao svom naslovu tituluservus servorum Dei, koja se u papinom naslovu nalazi i danas.

Rimski arhiepiskopi su počeli već od V veka da traže prvenstvo i nadostalim crkvama dokazujući da im to pravo pripada kao naslednicimaSv. Petra, koji je prema njihovom tvrđenju bio prvi episkop u Rimu.

Istočnim patrijarsima nije bilo ni na kraj pameti da im to priznaju jer suzbog slave svojih velikih otaca: Vasilija Velikog, Grigorija Niskog,Jovana Zlatoustog i drugih, bili ubeđeni da su duhovno nadmoćniji odpredstavnika Zapadne crkve. S toga su između jednih i drugihneprekidno trajali zategnuti odnosi i tražili se uvek novi razlozi zasvađe. To je dovodilo do sve većeg udaljavanja Istoka od Zapada, iobrnuto. Nepomirljivost rimskih papa prema Vizantiji naročito je poraslaod 732. god. n. e. kada je vizantijski car Lav III Isavrijski oduzeo ispodjurisdikcije Rima Južnu Italiju i Istočni Ilirik i predao ih vizantijskompatrijarhu.

Osim toga i istočni patrijarsi su bili sve više neraspoloženi prema papizbog njegove moći i velikog ugleda na Zapadu. Taj papin uglednaročito je porastao 755. god. n. e. kada su mu Franci pokloniliLangobardiju, pa je na taj način papa postao i vladar jedne države.Njegov je ugled postao još veći od onog dana kada je u Rimu krunisaoKarla Velikog za rimskog cara. Od tog vremena pa kroz ceo srednji veksvi su zapadni vladari svoje carske i kraljevske krune dobijali iz papskihruku. Sve je to izazvalo zavist na Istoku, a velike pretenzije na Zapadu,tako da je konačni raskol već bio na pomolu.

17

Crkvene vođe nisu mogle jednostavno reći: ne podnosimo drugustranu i zato ćemo je anatemisati, a mi ostati glavni. Kako Sveto pismoupućuje da čašću drugog treba držati većim od sebe, a zavist činisuprotno, da bi opravdali svoj postupak, morali su one druge optužiti zapogrešnu teologiju.

Simbol vere na Istoku se čuvao nikejski bez dodatka (tako bar tvrdiistočna teologija), a na Zapadu se sve više širio dodatak filioque (štoznači i od sina) dok nije 1014. god. n. e. uveden i u samom Rimu.Osim toga uzimale su se još i druge male razlike kao povod zaneprijateljsko držanje jedne crkve prema drugoj, dok nije nekicarigradski monah Nikita Stitat 1053. god. n. e. napisao vrlo polemičkeknjige u kojima je oštro napao Latine i Zapadnu crkvu. Sa njim sesložio tadašnji patrijarh Mihajlo Kirularije, a tako je mislio i pisao jošjedan istočni crkveni velikodostojnik, autokefalni ohridski arhiepiskopLeon. Osim toga patrijarh Kirularije je bio vrlo netolerantan premaLatinima, te je zatvorio sve latinske crkve i manastire u Carigradu iokolini.

Ta pisanja kao i postupak patrijarha mnogo su naljutili papu Lava IXzbog čega je napisao oštro pismo Kirulariju, u kojem mu prebacuje štose usudio poučavati papu, koji je mnogo uzvišeniji od njega.

U to vreme Vizantijom je vladao car Konstantin IX Monomaž koji jepokušao izmiriti sada već usijana dva suprotstavljena tabora.

Ne mogu, a da u ove istorijske podatke ne umetnem i jednu svojuupadicu i da kao hrišćanin i sveštenik ne kažem −Sram nas bilo! Srambilo nas koji se nazivamo Hristovim imenom zato što od prvehrišćanske vrline, ljubavi, nemamo ni "Lj", tako da nas na mir,toleranciju i ljubav mora pozivati neko izvan crkve, kao što je to 1053.god. n. e. bio car Monomaž.

U svojoj iskrenoj i ispravnoj nameri car zamoli patrijarha da ublaži svoj

18

stav, a papu da pošalje izaslanike u Carigrad te da se sporazumeju iizmire.

Papa posluša cara, ali ipak ne dođe on sam, već posla izaslanikekojima je na čelu bio kardinal Humbert.

Odmah po svom dolasku u Carigrad, kardinal Humbert izneo je vrlooštre optužbe protiv Grka, naročito protiv patrijarha Kirularija,arhiepiskopa Leona i svakako Nikite Stitata. Na carev mirovni pozivNikita je svoje spise protiv Latina bacio u vatru ne bi li nekako došlo doizmirenja, ali to nije hteo da učini i patrijarh nego je tražio da se ceospor raspravi najednom crkvenom saboru. Humbert na to nije pristao,nego je sastavio dekret na latinskom u kome je izneo sve prekoreprotiv Grka i anatemu na patrijarha Kirularija kao i sve njegovepristalice, pa je sa ostalim papinim izaslanicima odneo taj svoj spis ucrkvu Aje Sofije i ostavio ga na svetoj trpezi. Bilo je to 16. jula 1054.god. n. e.

Patrijarh Kirularije je odmah sazvao crkveni sabor na kome jezaključeno da se anatema koju su ostavili Rimljani baci na njihovuglavu. Osim toga, sabor je osudio sve razlike i novine koje su ovi uveliu crkvu, a naročito da Duh Sveti ishodi od Oca i Sina i da papa imajurisdikcijski primat nad celom crkvom. Stoga su Istočnjaci isključili izcrkvene zajednice Latine, a oni optužili Istočnjake zbog raskola.

Praktičan povod za raskol bila je, što je i tužno, i smešno, i glupo, inedopustivo jedna jedina reč − filioque! Šta to u stvari znači? Nasaboru u gradu Nikeji crkva je definisala šta je to u šta veruje. Jedanod tih simbola vere bilo je da Duh Sveti proishodi od Boga Oca, što sekaže Ex Padre. Zapadna crkva je tvrdila da je u nikejskoj veroispovestiizvorno stajalo Ex Padre Filioque, što znači od Oca i Sina. Jedna odove dve tvrdnje nije istinita, ali nije ni uzrok za mržnju i raskol, većsamo plašt i opravdanje za zavist i požudu koja je u pozadini svega.Uostalom, ni jedna ni druga crkva ne dovode u pitanje pluralizam u

19

monoteizmu, tj. jednog troosobnog Boga.

Od 1054. god. n. e. dve crkve, Istočna i Zapadna, koje se međusobnone uvažavaju, nastavljaju da se razvijaju nezavisno jedna od druge. UXII i XIII veku Istočna crkva je u sprezi sa državom proterala i uništilabogumile, ljude o kojima se istoričari nimalo ne slažu. Jednakoeminentni i sa jednako teškim akademskim doktorskim titulama, jednitvrde da su bogumili bili opasni jeretici, dok drugi kažu da su to bili prvireformatori koji su pokušali da vrate crkvu na biblijske temelje. Postojičak i treća struja koja kaže da su sve to gluposti i da bogumili nikadanisu postojali.

Ova druga tvrdnja, ako se sve posmatra sa platforme Starog zaveta,gde je veoma očito da Božji narod napreduje uvek kada je u skladu saBožjom voljom i nazaduje kada to nije, mogla bi biti istinita jer ne dugopo istrebljenju bogumila Istočna crkva pada u viševekovno ropstvoislamu.

Zapadna crkva, iako daleko od onoga što bi trebalo da bude izgleda daje kroz pojedinačne pokreta (dominikanski, franjevački...) ipak primilainfuziju izvornosti, jer nekako i islam posustaje na granicama njenihpodručja.

Tužna je istorija crkve u prvoj polovini drugog milenijuma. Posvađana irazjedinjena, njena istočna polovina toliko je pritisnuta islamom da jebukvalno u preživljavanju. Zapadna crkva, u strahu od protivnika,izgradila je Inkviziciju, koja je bila toliko moćna da bi sve što sesukobilo sa zvaničnim stavom Rima već mirisalo na lomaču.

U obema crkvama, Istočnoj i Zapadnoj odnosno Pravoslavnoj iRimokatoličkoj, bilo je ljudi potpuno predanih Bogu, koji su shvatili,videli i razumeli da je hrišćanstvo mnogo više i mnogo delotvornijenego što se to uobičajeno na misama i liturgijama moglo saznati.Jedan od tih ljudi, svakako ni najbolji ni jedini, iako prvi sa kojim

20

Inkvizicija nije uspela da izađe na kraj, tj. nije uspela da ga spali injegovu nauku baci u zaborav kao što je to učinila sa njegovimprethodnikom Janom Husom, koji je goreo kao i toliki hrišćani u staromRimu, bio je Martin Luter.

* * *

Luter je bio Nemac, rođen 10. novembra 1483. god. u Auslebenu. Kaostudentu erfurdskog univerziteta 1501. god. slučajno mu u biblioteci doruku dolazi Biblija na latinskom jeziku. Listajući tu za njega do tadanepoznatu knjigu, odmah je uočio da crkva objavljuje maleni deoonoga što po nalogu svoje glave − Hrista treba da čini. Da je bioneobično nadaren čovek, potvrđuje činjenica da je već 1505. god.,dakle u 22. godini, postao magistar nauka. lako je brzo postigaomnogo, to mu nije pružalo trajno zadovoljstvo. Neprestano ga je mučiostrah od Boga što je bilo posledica naučavanja crkve onog vremena.Crkva čoveku nije pružala nikakvu nadu već ga je samo plašila i pretilapaklom i večnim prokletstvom.

Strah od Boga i crkveno propovedanje askeze navode Lutera na mislio kaluđerstvu. Nadao se, naime, da će na taj način naći mir sa Bogom.I zato već u junu 1505. god. stupa u manastir. Uvek se trudio da budedobar kaluđer, Što su mu priznale i njegove kolege. Jednom prilikomkasnije i sam je izjavio: "Kada bi i jedan kaluđer došao u nebo zbogsvog uzornog kaluđerskog života, to bih sigurno bio ja".

Na prelomu 1508 − 1509. god. glavni vikar manastira šalje Lutera uVitenberg da održi nekoliko predavanja iz Svetog Pisma na tamošnjemuniverzitetu. Vrlo brzo postao je najpopularniji profesor zbog toga što jeu svojim predavanjima iznosio čistu Božju Reč. Odbacio je ljudskufilozofiju i tradiciju, tj. sve ono čega su se ostali profesori držali. Dolazilisu da ga slušaju i sami profesori jer su videli da on svoje naučavanjetemelji na Isusu Hristu, a ne na ljudskom umovanju. Štaupic, Luterovvikar, zato određuje da Martin propoveda u jednoj maloj kapeli, no

21

kako ona ubrzo postaje pretesna odobreno mu je da govori u velikojgradskoj zgradi crkve.

Luter 1512. god. stiče i titulu doktora. Još nije imao ni 29 godina a većje bio doktor teologije.

Zašto sam dao ovako opširnu pomalo ulepšanu biografiju jednogčoveka? Zato što je on neraskidivo vezan za događaje koji će slediti.Protestanti će reći da je on otac reformacije i da je zato jedan odnajznačajnijih ljudi u istoriji. Ne polemišući o tome, ne možemozanemariti činjenicu da je proces, koji je započeo sa Luterom,reformisao crkvu, ukinuo Inkviziciju i doveo do revolucionarnihpromena u društvu, poznatih kao preporod i renesansa.

U Luterovo vreme u crkvi su vladali neznanje i Inkvizicija. Ipak najvećasramota i nesreća bila je prodaja oproštaja greha, takozvanihindulgencija. Indulgencije su bile papiri ili pisma sa papskim potpisom(teško da je papa stigao potpisati sve indulgencije) koji su oslobađaličoveka od odgovornosti prema Bogu.

Najdalje u toj raboti otišao je neki dominikanski kaluđer Tacel. On je zadevet dukata opraštao greh lažne zakletve, a za osam dukata ubistvo.Naivni ljudi kupovali su te dokumente i verovali da su na taj načinizbavljeni od prokletstva. Takođe mogao se kupiti oprost za greh koji jeneko tek nameravao počiniti. Tacel je išao ulicama i seoskim vašarimavičući: "Čim novac u sandučiću zazveči, istog se časa duša iz čistilištaizbavi".

Vremenom su se u vezi sa ovim pojavile i mnoge anegdote. Ne znamda li je ova koju ću vam ispričati istinita ili je samo vic, no indulgencijeupravo stvaraju mogućnost za ovakav događaj pa, ako se i nijedogodio, mogao je jer nisu baš svi ljudi bili naivni.

Navodno je nekakav razbojnik sačekao revnog kaluđera na

22

osamljenom šumskom putu dok je ovaj bezbrižno išao iz jednog sela udrugo zveckajući svojim sandučićem. Razbojnik zaskoči Tacela, lupi gapo glavi i ote mu otežali sanduk. Kako fratar stade za njim sipati kletveizgovarajući na kraju i onu "Bog će te zbog ovoga kazniti", razbojnikstade, okrete se, široko osmehnu i izvuče indulgenciju iz džepa.

"E pa neće moći", odgovori. "Baš sam od vas, dragi gospodine, danasna vašaru kupio oprost za ovo što sam učinio".

Upravo te indulgencije su bile kap koja je prelila čašu, jer kada je Lutersaznao za ovu prljavu rabotu, setio se reči iz Biblije: "Neka ide upropast tvoj novac zajedno sa tobom kada si verovao da dar Božijimožeš steći novcem". Ogorčeni Luter odmah je napisao tužbu biskupukako bi se stalo na put takvom prljavom poslovanju. Nije, međutim,dobio nikakav odgovor što mu je jasno pokazalo da i biskup, anajverovatnije i papa, od toga imaju koristi. No Luter nije posustajao.Sastavio je 95 kratkih sažetih teza u kojim je izneo šta Biblija naučavao oproštaju greha. U rano jutro 31. oktobra 1517. god. te je teze samprikucao na glavna vrata crkve u Virtenbergu. Kada je to učinio, nije nislutio da će uzdrmati celu Zapadnu crkvu. Njegova jedina želja je bilada se crkva vrati Bibliji i Hristu umesto što juri veštice i prodajeindulgencije, a dogodilo se da se zapalila vatra reformacije.

Dakako da Rim nije imao nameru da promeni svoj stav ili da seodrekne izvora prihoda, nego je gledao kako bi Lutera stavio na ražanj.No situacija se već tada mnogo razlikovala od one u vreme Jana Husa.Narod se počeo buditi iz sna prionuvši uz istinu koja se stala probijatina površinu. Kada su uz Lutera stali knez Fridrih mudri, te poznatinaučnik i specijalista za grčki jezik Filip Melanhton, a naročito posleprevoda Biblije na nemački jezik, reformacija se više nije moglazaustaviti.

Tako je Hristova crkva doživela još jednu šizmu, pa sada imamoPravoslavnu, Katoličku i Reformisanu, tj. Protestantsku crkvu. Ovaj

23

ružni izraz Protestantska, crkva je naj−verovatnije dobila kada je papapozvao Martina Lutera u Rim da ispita njegovu "jeres", a narod se daona posao da prikupi potpise za peticiju protestujući protiv toga, jer jesvima bilo jasno da poziv u Rim znači poziv na lomaču.

Koliko god je ona prva Šizma na Istočnu i Zapadnu crkvu bilanepotrebna i plod čisto ljudske borbe za vlast, toliko je, izgleda, ovadruga bila ako ne opravdana, ono neophodna, jer se crkva vraćalasvojim izvorima, svojim temeljima, svom poslanju i svojoj glavi − Hristu.

Tri pojavna oblika jedne jedinstvene Hristove crkve mogu delovatizbunjujuće i čak razočarati, ali ne mogu pokvariti ili zaustaviti Božjunameru da istoriju čovečanstva vodi po svojoj zamisli. Jer, "On dadejedne kao apostole, druge kao proroke, jedne kao evanđeliste, drugekao pastire i učitelje da priprave svete za delo službe".

Izgleda da većina problema koji su zadesili Hristovu crkvu dolaziupravo zbog nepoznavanja i nerazumevanja ove istine. Bog je taj kojiodabire i odlučuje. Uzaludno je samovoljno i samoinicijativnozaposedati neke pozicije želeći biti veći od drugog. Bog u crkvi nije daojedne da budu veći od drugih, nego da se dopunjuju, nadovezuju inadograđuju, kako pojedini vernici, tako i cele crkve.

Bog u svojoj crkvi nije dao ni više autoriteta nego samo jedan. SvojuReč. Ličnu, Isusa Hrista, i pisanu, Bibliju.

Želja da se uz Isusa Hrista ubaci još neki autoritet nije novina u crkvi.Još je apostol Petar pokušao to isto, o čemu imamo zapis u Bibliji (Mt.17:2−5). Kada je video zajedno tri osobe, Petar se po svom staromobičaju odmah javio sa predlogom. Često i ne razmišljajući šta govori,ali uvek spreman da nešto kaže, predloži: "Da sagradim tri kolibe?"Jedna bi, naravno, bila za Isusa, ali po jedna i za Mojsija i Iliju.

Na gori preobraženja Isus je pokazao Petru jedan delić carstva

24

nebeskog, a Petar odmah pored Gospoda pokušava da progura jošdva autoriteta. Ono što Petar predlogom o izgradnji koliba kaže jeste:"Isuse, ti ćeš biti glavni, ali neka ti se i ova dvojica nađu − za svakislučaj". lako su Mojsije i Ilija veliki već sami po sebi, svojim moralnim ikarakternim osobinama, još veći su po onome što predstavljaju. Mojsijeje personifikacija Zakona, a Ilija personifikacija proroka. Ipak u carstvuBožjem nema više različitih autoriteta. Tamo vlast nije podeljena u više"ministarstva". Tamo se ne glasa.

Postoji samo jedan glas − Hristov !!! Da bi pokazao ovu činjenicu, Bogse direktno umešao i prekinuo Petrove građevinske planove pokazavšimu da nije vreme da govori nego da sluša. Zatim je ukazao na onogako u Carstvu ima vlast i pravo da govori, i koga treba slušati: "Ovo jeSin moj ... njega poslušajte".

Budući da se sva vlast, "i nebeska i zemaljska", nalazi u Hristovimrukama, normalno je da On postavlja jedne za apostole, a druge zaproroke ... Ako njegovoj svrsi odgovara da podeli crkvu, i to je unjegovoj vlasti.

Moguće je da mi ljudi ne razumemo odmah neke radikalne Božjepoteze, ali oni su neminovni upravo zbog naše neposlušnosti.

Postoji od Hrista jedna opšta i ista naredba celoj crkvi: "Učinite svenarode učenicima mojim". Ali za svakog pojedinog hrišćanina tajnaloga predstavlja nešto lično i specifično. Kada se čovek prepustiBogu, duhovno on postaje potpuno novo stvorenje. Ovo, dakako, imareperkusije i na njegovo duševno biće, ali ne u smislu da ga ukine,nego da ga poboljša. Drugim rečima, ako je čovek bio brzoplet i daljeće to biti, ali u jednoj razumnoj meri. Kao apostol Petar, recimo. On jeuvek imao šta da komentariše. Često i pre nego što je promislio.Međutim, Bog tu Petrovu karakteristiku nije ukinuo, već je kanalisao iza svoju svrhu iskoristio. Baš kao što je to učinio sa sistematičnošćuapostola Pavla ili sa brižnošću, strpljenjem i ljubavlju apostola Jovana.

25

Upravo zbog tih različitosti u ljudi Bog i ne poziva svakog od svojihslugu na istu dužnost, niti koristi ista sredstva da bi ih pripremio.Služba je uvek svojstvena samom sluzi izražavajući njegov specifikum.

Mogli bismo se zapitati: "Sa kojim ciljem Bog to radi?" Jedne postavljaza apostole, druge za proroke, treće za evanđeliste. Njegov cilj jejasan, prepoznatljiv i nepromenljiv − da spase izgubljeno čovečanstvo.Stoga čovečanstvo daje crkvu kao nosioca mesijanske poruke, a crkvidaje ljude koji će je voditi u ispunjenje njegove svrhe. Kada crkvazakaže, uspava se ili zaboravi, Bog je slobodan daje čak i na bolannačin budi i podseća na njenu ulogu.

Posao i dužnost crkve nije da se svađa i ubeđuje oko toga koja jecrkva bolja, starija ili legitimnija, nego da propoveda Evanđelje. Istotako, u okviru lokalne zajednice u kojoj se nalazi, posao i dužnosthrišćanina nije da priželjukuju tuđu službu, već da ostvari svoju.Priželjkivati tuđu službu je nepotreban i jalov posao iz najmanje dvarazloga.

Prvi razlog je da Hrist odabire, a u božjem carstvu niko ne može uzetiono što mu nije dato.

Drugi razlog je u tome što, čak i kad bi čovek mogao samovoljno uzetineku službu, ona ne bi odgovarala njegovoj ličnosti i ne bi je mogaoostvariti. To je kao kada bi muž zaželeo da obuje cipele svoje supruge.Zato što je jači, verovatno bi mogao da ih otme. Ukoliko bi imao malastopala, možda bi uspeo i da ih obuje, ali u njima mu šetnja ne bi bilaprijatna, zato što te cipele ne odgovaraju njegovim nogama.

Dakako, ovo je tek jedna banalna ilustracija, ali istu situaciju možemozapaziti i na biblijskom primeru kroz službe tri različita čoveka, koji suod 27 knjiga Novog Zaveta napisali čak 20 ili 21. To su tri iste, ali tolikorazličite službe da bi, kada bi se izmešale službe i ljudi, malo šta od tog

26

njihovog za crkvu grandioznog dela ostalo.

Petar! Detalj koji posebno karakteriše Petrovu službuje izraz koji jeIsus pri pozivu upotrebio. "Ribar ljudi" bio je Petrov određeni zadatakkoji je jednostavno proizišao iz onoga što je on i inače bio i radio.Naime, poziv za sleđenje Hrista Petra je zatekao dok je bacao mreže.Kasnije ovu Petrovu specifičnost Isus je potvrdio u razgovoru sa svojimučenicima kada im je uputio otvoreno i direktno pitanje o tome štamisle ko je On. Petar je bez mnogo dvoumljenja odgovorio: "Ti siHristos Sin Boga živoga", na šta mu je Isus uzvratio"; "Tebi ću datiključeve carstva nebeskog".

Ključ podrazumeva ulazak ili početak. Kako se kasnije ispostavilo,Petrova služba se često sastojala upravo od početaka. On je bio prvikoji se time bavio. Crkva u Jerusalimu je nastala na praznikPedesetnice kada se 3000 ljudi obratilo kroz Petrovu propoved; crkva uKesariji je nastala kada se za vreme Petrove propovedi na slušaocespustio Sveti Duh. Ustajući zajedno sa jedanaestoricom, Petar jeotvorio vrata Jerusalima, a propovedajući u kući Rimljanina Kornelija,otvorio ih je i kod nejevrejskog naroda, odnosno neznabožaca.

Ni u jednom, ni u drugom slučaju Petar nije bio sam. Ta služba nije bilasamo njegova, ali u pravom smislu reči on je bio prvak.

Sa istorijskog gledišta, Petar je držao ključ i otvarao vrata. Suštinanjegove poruke bila je odgovor na osnovnu potrebu ljudi − spasenje.Imao je ključeve i koristio ih je da "pušta" ljude u carstvo Božje.

Nikako nije slučajnost što se ovo slagalo sa Petrovim pozivom. On je"bacao mreže". S druge strane, Petar je brzopletošću svog karakterasavršeno odgovarao takvom poslu. Kada se bace mreže, ulove se ribe.Razne vrste riba. I dobre i loše, a onaj koji baca mreže ne razmišljatoliko o vrsti koju će uloviti, koliko o tome da mreža bude puna.

27

Pavle je bio, usuđujem se da kažem, sušta suprotnost. Čovek potpunodrugačijeg karaktera u odnosu na Petra. Svakako, i Pavle jepropovedao i osnivao crkve, ali dok je Petrov zadatak bio da otpočinje,Pavlov prvenstveni zadatak je bio da gradi. Bog mu je na naročit načinpoverio zadatak da gradi njegovu crkvu. Drugim rečima, Pavlovaobaveza je bila da ljudima predstavi Hrista u svoj njegovoj punini i da ihuvede kao jednog čoveka u sve što im je Bog u Hristu pripremio. Pavleje "video" tu nebesku stvarnost u njenoj pravoj veličini i bio je pozvanda sagradi u jedno sakupljeni Božji narod, u saglasnosti sa tomstvarnošću. Čovek koji bi pogledao predispozicije ovih ljudi za službekoje će ih zadesiti morao bi ostati iznenađen prevelikim brojem"slučajnosti". S jedne strane, tu je Petar, brzopleti čovek koji Isusukaže Gospode, a već u sledećem trenutku mu deli lekcije govoreći: "Ane ti ne smeš umreti". S druge strane, tu je studiozni revni farisejPavle, fanatično dosledan i pedantan. On je naučio da ne rasipa rečinego da ih sabira, da ih tačno oblikuje i precizno izloži ono što hoće.Dok je Petar ribar i jednostavno baca svoje mreže, Pavle je sarač. Onizrađuje predmete od kože. Ne proizvoljno, ne bilo kako, već premauzorku koji mu je dat: ako je šator, ima tačne dimenzije, ako je cipela,tada je još tačnijeg i preciznijeg oblika.

Upravo sa ove platforme treba razmatrati događaj iz Jope, kada jePetar, sedeći na krovu kuće nekog Šimuna kožara, imao viziju. Videoje posudu sličnu platnu, prihvaćenu na sva četiri ugla, prepunuživotinja, kako se spušta sa neba. Ova vizija predstavlja sveobuhvatnuporuku Evanđelja, upućenu svim ljudima. Interesantno je da se ovdeopet radi o nečem sličnom mreži. Platno je kao mreža, bez nekogčvrstog, prepoznatljivog oblika u kojem se nalazi pomalo od svega.

Pavle se razlikuje po tome što on nije čovek koji drži platno. On pravišatore. Tako, platno Petrove vizije u Pavlovim rukama postaje šator. Aline bilo kakav šator već šator određenog oblika. Bog je Pavlu daootkrivenje, uzorak ili etalon po kojem će raditi, o čemu Pavle sam piše:"Ja postadoh službenik crkve" (Kol. 1:25−29).

28

Zahtev koji je Bog "ispostavio" potpuno je u saglasnosti sa njegovimkarakterom i obrazovanjem. Pavle je strpljiv, uporan i precizan. Kad muneko donese otisak stopala, on ne pravi cipelu ni centimetar dužu nicentimetar širu, nego tačno po uzorku. Istina, verovatno nikada nijedoživeo da 3000 ljudi uzveruje u Hrista u jednom danu. To je bilaPetrova privilegija. Pavlova posebna služba je da one koji suuzverovali ne ostavi raspršene i same nego da ih ugradi u crkvu prema"uzorku" koji mu je dao Bog.

Šta bi se dogodilo da je svaki od ova dva velika čoveka poželeo službuonog drugog? Pavle verovatno nikada ne bi bacio mrežu. On bi setrudio da bezoblična gomila kanapa počne na nešto da liči i tako bi secelo vreme bavio sobom. Petar opet zbog svoje brzopletosti inestrpljenja pre bi srušio nego što bi podigao šator.

Kako je vreme proticalo, crkva je rasla. S rastom počeše se javljatiteškoće i razočarenja. Pišući crkvi u Filipima, Pavle mudro i oštroumnozaključuje zašto je tako i kaže: "Svi traže svoju korist, a ne korist HristaIsusa". Kasnije, pišući Timoteju, Pavle iznosi poražavajuće stanje −dasu se svi odvratili.

U tom trenutku Bog poziva apostola Jovana. Njegova služba se veomarazlikuje i od Petrove i od Pavlove. On nije pozvan kao Petar da neštopokrene. Zapravo, Jovan dugo deluje uz Petra, u njegovoj senci. Nemasumnje da se i on bavio, kao i svi ostali apostoli, osnivanjem crkava, alito nije specifičnost njegovog poziva. Što se tiče doktrine, onome što jePavle uradio nema šta da se doda. U Pavlovoj službi Božje stvari sudostigle vrhunac i ne mogu se poboljšati.

Iz kog razloga se u tom slučaju Jovan dodaje ovoj dvojici?

Do kraja I veka n. e. neprijatelj je, kako to Pavle otvoreno priznaje,našao ulaz u crkvu i učinio da se Božji narod, sami naslednici

29

otkupljenja odvrate od Božjih puteva. Dogodilo se nešto strašno i u tostrašno biva pozvan Jovan. Ne da započne nešto novo, nego da vratina staro. Ne da kaže nešto zapanjujuće originalno, nego da podseti naveć rečeno. Jovanova služba nije da vodi dalje, nego da obnovi, što jeponovo u savršenom skladu sa onim što pozvani jeste.

Petra poziv zatiče dok baca mreže; Pavla dok izrađuje šatore. AJovana? I on je bio ribar, ali za razliku od Petra, njega poziv zatiče dokje sa bratom i ocem krpio i popravljao mreže.

Kada se nešto krpi, znači da se to želi vratiti u prvobitno stanje.Ribarske mreže sa rupama baš i ne vrede mnogo. Previše riba uspevada pobegne. Tako je i ovo krpljenje mreža upravo slika Jovanoveslužbe u crkvi. On je taj koji stvari − crkvu vraća Božjem originalu.

U jednoj gruboj analogiji, posmatrajući crkvu u istorijskom iorganizacijskom kontekstu, mogli bismo prepoznati ove tri službe u tripojavna oblika današnje crkve. Katolička crkva je pravi Petar. Više odsvih ona je misionarska − baca mreže. Pravoslavna crkva se u svojojistoriji neprekidno okretala oko doktrinalnih dokazivanja zbog čegapodseća na apostola Pavla i njegovu službu. Protestantska crkva sepojavila kada je crkva zapala u duboku krizu. lako članove ove crkveneki podrugljivo nazivaju novovercima, ona nije donela ništa novo,naprotiv. Crkvu je povuklo na staro. Mada, kada se mreža okrpi, ona jeopet kao nova!

Nije nesreća za Hristovu crkvu to što se pojavljuje u tri oblika. Nesrećaje u tome što među crkvama vlada surevnjivost, što predstavnici jednecrkve vide "konkurenciju" u druge dve. Umesto da se jedna drugomobogaćuju, jedna drugu osiromašuju. A ne mora biti tako. Petar, Pavle iJovan su dokaz za to.

30

CRKVE PRE CRKVE

CRKVE PRE CRKVE

Crkva u svetu postoji nešto manje od dve hiljade godina. Pitanje šta jebilo sa Božjom objavom čovečanstvu pre crkve ima svoju težinu ismisao, jer je crkva nosilac mesijanske poruke.

U Bibliji čitalac može otkriti da se Bog objavljuje i postupa na različitenačine, kroz različite periode ljudske istorije, opisane u Svetom Pismu.Ti periodi teološki se nazivaju dispenzacijama, a razlikuju se tri glavne.Prva je dispenzacija patrijarha, ili period velikih biblijskih otaca poputAvrama, Isaka i Jakova, ali i onih još ranijih − Noja i Enoha. Drugadispenzacijaje period "Zakona", u kojem Bog počinje da stvara i radi sajednim celim narodom. To je izraelski narod kojeg je Bog stavio podsvoj specifičan zakon, koji se u celini nije mogao primeniti na drugenarode. Najvažnije odrednice tog perioda su bile: Zakon, Hram iSveštenstvo. Treća dispenzacija je period Evanđelja ili crkve u kojoj, ikroz koju, Bog daje potpunu i dovršenu objavu celom čovečanstvu, bezobzira na rasu, kulturu ili nacionalnu pozadinu.

Čak i letimičan pogled na Božje postupanje sa ljudima otkrivaveličanstvenu progresiju u njegovoj samoobjavi. Tema koja se provlačikroz celu Bibliju, od početka do kraja, u tome je da Bog poziva narodsebi, da taj narod bude "sveti" narod, odvojen od sveta, da pripadanjemu i da ga sluša.

Postoji i široko prihvaćena maksima koja glasi: "Jedan narod jednareligija". Ovo je predstavljeno i shvaćeno kao ulaznica ili način na kojise postaje pripadnik jedne crkve. Tako ljudi koji su rođeni u Srbiji,Grčkoj ili Rusiji automatski bivaju proglašavani pravoslavcima; onirođeni u Mađarskoj, Hrvatskoj ili Italiji katolicima, dok bi Amerikanci ili

31

Šveđani po samoj nacionalnoj pripadnosti bili protestanti. Međutim, ovonema nikakve veze sa Biblijom.

U svakoj od tri dispenzacije Bog je postavljao različite zahtevi ljudima.Usred svih tih različitosti jedan zahtev, oko kojeg su se svi ostaliokretali, ostao je nepromenjen. To je zahteve da se sluša Božji glas.Upravo ispunjavanje ovog zahteva jeste "to" što obeležava Božje ljudei čini ih drugačijim. U Bibliji, kroz proroka Jeremiju, Bog je to ovakorekao: "Slušajte glas moj, pa ću ja biti vaš Bog, a vi moj narod".

Ako se razmišlja o tome šta je bilo sa Božjom objavom pre crkve,normalno je da se zaviri u drugu dispenzaciju, u period Izraela kaonosioca mesijanske poruke. Tačka kroz koju treba ući u istoriju Izraelaje vreme u kome su oni prerasli iz plemena u narod, te od robovapostali nacija spremna da oformi državu. To je vreme izlaskaizraelskog naroda iz egipatskog ropstva.

Između Egipta iz kojeg su izašli i Kanaana u koji su se zaputili nalazilase pustinja. Umoran i ožedneo izraelski narod dolazi do oaze koje sezvala Mara. Voda iz tog izvora bila je gorka i neupotrebljiva za piće.Mojsije se pomolio Bogu, a On mu je pokazao štap koji je, kada ga jeMojsije bacio u vodu, "izlečio" izvor i učinio vodu pitkom.

Šta je izlečilo izvor? Štap? Bog je taj koji je "izlečio" vodu! Za taj procesOn je mogao da odredi bilo šta. Na primer: da se kaže neka reč ili reči,da se vodi "naredi" da postane pitka, da se ubace dve lopate peska...Potpuno svejedno! Zato što ništa od sveg spoljašnjeg činjenja nijevredelo. Bog je taj koji ima silu da menja stvari. On je taj koji je odrediomehanizam koji će tu silu osloboditi, a to je poslušnost njegovoj Reči.

Zgodan primer dokaza ove tvrdnje je Big Lale, poznati mađioničar izabavljač, koji prilikom izvođenja svojih trikova vrlo često pozovenekoga iz publike da mu "pomogne". Pred celim auditorijumom, BigLale stisne praznu šaku pa zamoli pozvanog gledaoca da mu tri puta

32

dune u šaku i obavezno izgovori čuvene čarobne reči − abrakadabra.Posebnu simpatičnost predstavi daje to što mađioničar sve vremeobjašnjava šta to njegov gost i on rade. Pre nego što iz šake izvučedesetak svilenih marama, Big Lale daje i prevod one čarobne rečigovoreći: "Abrakadabra, to vam u prevodu znači čista glupost"...

Drugim rečima, iluzionista otvoreno kaže: "Možete vi da duvate u šakui da abrakadabrate tri dana. Tajna nije u tome već u mojim veštimprstima".

Kako postati nosilac mesijanske poruke, kako postati Božje deteuopšte nije tajna. Za to ne treba "sveti gral" ili koja druga relikvija većnešto vrlo jednostavno, ili ipak nešto vrlo komplikovano? PoslušnostBožjoj Reči.

Istorija čovečanstva, onako kako je zapisano u Bibliji, predstavljaistorijski razvoj objave Boga čoveku. Crkva danas ima istu onu ulogukoju je pre nje imao izraelski narod. A to je da ostalom svetu, ili ostalimnarodima, dovikne veličanstvenu istinu: "Čoveče, ti nisi slučajni sklopbezveznih atoma u neraskidivom materijalističkom lancu uzrok −posledica. Niti dobro programirana i napuštena mašina deističkog,hladnog nezainteresovanog boga, koji tamo negde iza svemira brinesvoje brige nemajući vremena ili volje da se osvrne na delo svojih ruku.Čoveče, ti si vrhunac stvaranja dobrog Boga koji je osoba. Zato je itebe načinio osobom. Koji je gospodar, i zato je tebe načiniogospodarem, čak takvim da je svemir koji je uredio ostao otvoren da gazajedno sa njim dovršiš".

Bog je na Zemlji uvek imao svoju "ambasadu", kojoj je menjao ime, alinikada ulogu. Noje je gradeći barku uzvikivao: "Čujte šta Bog kaže.Poslušajte ga i izbeći ćete katastrofu potopa. Čujte njegov glas.Poslušajte, ispunite njegove savete i bićete njegovi". Ljudi suodgovorili: "Bah, ti ćeš da nam kažeš". Bez obzira na odbijanje svojeokoline, Noje je bio crkva. Ne u današnjem institucionalizovanom

33

smislu. Ne crkva sa zgradom, đakonima i sveštenstvom. Uostalom, to inije crkva nego današnja organizacija njenog delovanja. Crkva je Božja"ambasada" na Zemlji i baš kao i svaka druga ambasada ona govori opredsedniku i zemlji koju predstavlja. Upućuje na način i razlog kako tuzemlju posetiti itd.

U drugoj dispenzaciji uloga Izraela kao crkve pre crkve je više negoočigledna. Tri meseca po izlasku iz zemlje ropstva, neposredno predsklapanjem saveza, Bog Izraelcima upućuje sledeće reči: "Budete li severno pokoravali mojim rečima i držali moj savez, vi ćete mi bitipredraga svojina mimo svih naroda − ta sav je svet moj! − vi ćete mibiti kraljevsko sveštenstvo, sveti narod".

U 5. mojsijevoj knjizi nalazimo neku vrstu rekapitulacije svih Božjihzahteva upućenih Izraelu: "Ako zaista poslušaš glas Boga svoga..."Tako počinje lista blagoslova, dok spisak prokletstava kreće rečima:"Ako ne budeš slušao glas Boga svoga..."

Nažalost, trajna poslušnost Božjem glasu baš i nije bila karakteristikaizraelskog naroda. lako je Bog jasno i glasno stavio do znanja šta želi išta će taj narod učiniti njegovim posebnim narodom, Izraelci su se vrlobrzo toliko zapleli u svoje ceremonije i obrede da su zapostavili onobitno. Zato im Bog na živopisan način progovara kroz prorokaJeremiju: "Ja ništa ne rekoh ocima vašim o paljenicama i klanicama,niti im šta o tome zapovedih kada ih izvedoh iz zemlje egipatske. Ovoim zapovedih. Slušajte glas moj, pa ću ja biti vaš Bog, a vi ćete biti mojnarod".

Generalni pad Izraela kao Božje ambasade, kao crkve a potom i kaonacije, započeo je onoga dana kada su odlučili da sebi postave kraljauz obrazloženje: "...da budemo kao svi drugi narodi".

To je značilo baš ono što je Bog rekao proroku Samuelu: " Ja sam hteoda slušaju mene, da ih ja vodim, da ja budem njihov kralj − a oni hoće

34

da ih vodi čovek".

Božja ambasada treće dispenzacije − crkva pala je iz istog razloga kaoi ona iz druge. Kada je na čelo crkve došla nečija "svetost" umestosvetoga Hrista, Bog je ponovo morao konstatovati − "Odbacili su me".

* * *

U vreme kada je hodao Zemljom Isus je ispričao priču o pastiru iovcama (Jn. 10: 2−5).

"Pastiru vrataru..." Ova jednostavna slika pastira i ovaca, potpunorazumljiva u ono vreme, danas ne govori mnogo modemom čoveku,posebno ne građaninu koji ima samo jednu asocijaciju na reč ovca −glupa životinja. Međutim, dok je pričao ovu priču, uostalom i uvek kadaBiblija ljude naziva stadom − ovcama, čiji je pastir veliki Bog, naglasakje na bezazlenosti i bespomoćnosti. Ovce su bezazlene, zbog toga ćeuvek nekoga slediti. Ako ne slede pastira, slediće magarca! S drugestrane, ovce su bez zaštite bespomoćne, jer nemaju brze noge dauteknu, ni oštre zube da se odbrane. Zbog toga i traže nekoga da gaslede. Nekoga ko će im pružiti zaštitu. Ako slede pastira, blago njima.Ali ako idu za magarcem, završiće u nekoj provaliji ili lavljem doručkukao i sam magarac.

Zadivljujuće je kako je Isus uspevao da sa malo reči i pravimpoređenjem svima na razumljiv način objasni tako važne stvari. "Jasam pastir dobri" − rekao je. Naravno, nešto slično govore i ostalereligije, ali one nemaju potvrdu onoga što govore. Pastir nije osobakoja ima štap, šubaru i pastirsku legitimaciju već: "Pastir daje život svojza svoje ovce". Isus je dao svoj život za čovečanstvo! A kako stoji stvars onim drugima, ma kako se oni zvali, znate i sami.

Šta da kažemo o pripadnosti crkvi po nacionalnom ključu? Bilo jemnogo pripadnika izraelskog naroda u drugoj dispenzaciji, koji su

35

samo zbog činjenice da su rođeni od izraelskih roditelja svojatalipoziciju svetih Božjih ambasadora. U današnjoj crkvi događa se sličnastvar. Ma koliko tvrdnja "Jedan narod jedna religija" bila smešna,mnogima su grudi plave od silnog busanja i dokazivanja da time štopripadaju određenoj naciji imaju atribut svetih Božjih ambasadora.

Ako bismo ove tvrdnje uveli u prethodnu hristovu ilustraciju, moglibismo reći da ti ljudi tvrde za sebe da su oni, i samo oni, "to" stadoBožje. Ali u istoj priči Isus tvrdi da je to obično bezumlje kada kaže:"Imam i drugih ovaca koje nisu iz ovog ovčinjaka; i njih mi valja dovesti;one će čuti moj glas, te će biti jedno stado i jedan pastir".

Politički i religiozno, kulturno i etički, ili da uzmemo bilo koju druguosnovu za podelu, zaključićemo da ima mnogo grupa ljudi. Sa Božjegaspekta postoje samo dve grupe. Oni koji su njegovi i oni koji nisunjegovi. Oni koji su njegova ambasada i oni zbog kojih ta ambasadapostoji. Bog je na Zemlji uvek imao svoju ambasadu − crkvu. Uslov dabi čovek ušao u tu ambasadu, okoristio se njome te i sam postaoambasador jeste jedan jedini, nikada promenjen: "Slušajte glas moj, paću ja biti vaš Bog, a vi ćete biti moj narod."

36

BIBLIJA

BIBLIJA

Od reformacije crkve početkom šesnaestog veka, kada su u pitanjuautoritet i doktrina na osnovu kojih crkva gradi dogmu, izraz "SolaSkriptura", t.j. samo Biblija, potpuno odbacuje crkvenu tradiciju.Naravno ovakav izraz i ponašanje je prihvatila reformirana iliprotestanstka crkva, dok tradicionalne crkve (Pravoslavna i Katolička)mnogo polažu upravo na svoju tradiciju. Nesumnjivo da se u tradicijimože naći mnogo toga dobrog, ipak verujem daje "samo Biblija" dalekopouzdaniji i precizniji metod.

Biblija je univerzalna, važeća za sve ljude i sva vremena, zato što jeetalon i objektivna okolnost. Između objektivne okolnosti i subjektivnestvarnosti može postojati, a često i postoji, velika razlika.

Objektivna okolnost je recimo daje zima, da je hladno i da termometarpokazuje −20 stepeni na celzijusovoj skali. Pri tome, neki dobropodnapit čovek može izaći iz kakve mehane sav raskopčan zato što jenjegov subjektivni doživljaj da je toplo. Ako još i daleko stanuje, pausput malo prilegne da se odmori, smrznuće se. Njegov subjektivnidoživljaj (da je toplo) neće promeniti objektivnu okolnost (daje hladno).

Oprostite mi na ružnoći poređenja, ja to samo pokušavam da koristimdrastične ilustracije kakve je i Isus koristio u svojim hiperbolama (Akote tvoje oko navodi na greh, iščupaj ga i baci od sebe...), jer nikako nijesvejedno da li je temelj isključivo Biblija, ili uz nju ravnopravno stoji itradicija. Biblija je kao onaj termometar. Nepogrešivo, tačno iobjektivno pokazuje situaciju. Crkvena tradicija je subjektivni doživljajte objektivnosti, koja može biti u skladu, ali i u neskladu sa njom.

37

Pozivanje na tradiciju i njeno uvođenje u etiku čini i apsurdnikompromis teološke filozofske misli sa naturalizmom. Suštinanaturalističke etike jasno je obznanjena u "Humanističkom manifestuII", gde stoji: "Mi potvrđujemo da moralne vrednosti imaju svojeizvorište u ljudskom iskustvu. Etika je autonomna, zavisi od situacije inije joj potrebno teološko ili ideološko regulisanje. Etika ishodi izljudskih potreba i interesa. Negiranje ovoga iskrivljuje čitav životniosnov. Ljudski život ima smisla zato što mi stvaramo i razvijamo svojubudućnost".

Hrišćanski teizam drži daje poreklo etike nesaznatljivo i određuje da jevečni − lični Bog mera za dobro. Dobro je ono što je Bog odrediodobrim. On je vrednost od koje sve ostale vrednosti dobijaju svojuvrednost. Negirati ovo znači uvoditi liberalnu teologiju. Upravo zato se,razmatrajući Božju objavu, Njegovu volju i svrhu za čoveka, neobraćam tradiciji, nego Bibliji.

Biblija je, slobodno se može reći, logičan i nužan nastavak otkrivenjaBoga čoveku, koje je On o sebi već nagovestio kroz samo stvaranje.Kreativno stvaranje omogućuje svest o Bogu, ali je On ipak dobrimdelom skriven. Osim izvesnosti da Bog postoji, čovek ne zna ništa uvezi sa Njegovom snagom, prirodom, atributima...

Izjava vere u Boga, sama po sebi, još uvek ne znači ništa. Divljiindijanci (ako su još uvek divlji) sa ostrva Pago − Pago veruju u Boga iobožavaju ga. Budista obrijane glave čini to isto. Pitanje je šta izapojma Bog podrazumevaju? Iz tog razloga je bilo neophodno čovekurazumljivim jezikom dati objavu. A to je Biblija, Sveto Pismo, t.j. pisanaBožja Reč. Kao takva ova knjiga je nezaobilazno najvažnija knjiga uživotu! Životu? Šta je to uopšte život? Ako ste kao ja, tada vas odgovorna ovo pitanje silno interesuje.

Nauka nije u stanju da objasni šta je to život. lako su mnogi pokušali daodgonetnu tu pojavu, često su samo još više zakomplikovali. Engleski

38

filozof Herbert Spenser je rekao: "Život je konstantno podudaranjeunutrašnjih odnosa prema spoljnim".

Ko je čitao filozofske rasprave, navikao je da filozofi govorekomplikovano, ali ovaj ga je baš preterao. U svakom slučaju, to nasnavodi na zaključak da filozofi nisu u stanju da daju odgovor nanajvažije pitanje, jer modeme definicije života se gotovo i ne razlikujuod one koju je dao još Aristotel. Po njemu život je: "Zajedničkodelovanje ishrane, rasta i uništenja".

Čovekov um nije uspeo definisati život, a ipak je lako utvrditi koje bićeživi, a koje ne živi. Između živih bića i mrtve materije toliko je dubokaprovalija da samo onaj koji je u stanju da iz mrtve materije stvori život,može reći šta je to život. Zar tada nije istina da je Biblija nezaobilaznonajvažnija knjiga u životu? A opet toliki ljudi se trude da potkopaju njenautoritet.

Biblija je jedinstvena knjiga. Ona sebi uzima za pravo da ljudima kažešta ne bi smeli, a šta bi trebalo da čine. Ona zahteva da joj se ljudipotpuno pokore. Baš zato što zahteva potpunu pokornost, Biblija inailazi na veliki otpor. Čovek današnjice ne želi da ima nekog iznadsebe. On hoće da bude "nezavisan". A Biblija je valjda, i jedina knjigana svetu, koja čoveku pokazuje i dokazuje da ne može, zapravo da nijeu stanju da bude nezavisan. Istorija je, rekao bih, dovoljan dokaz za to,jer kada god su ljudi odbacivali uputstva ove knjige, padali su na vrlonizak nivo svesti i morala.

U velikoj su zabludi oni koji kažu da Bibliju treba zanemariti, čakuništiti, kako bi čovek postao slobodan. I poznata rečenica "Religija jeopijum za narod", bavi se takvom rabotom. Međutim, što se čovek višeodvaja od Boga i Njegovih uputstava, to se više množi bezakonje, ačovek sam pada u ropstvo greha i poroka.

Tek kada se pouzdaju u Boga i Njegovu Reč, ljudi nalaze pravu

39

slobodu. Reč Božja ne ugnjetava čoveka. Naprotiv. Ona želi da mubude od koristi. Božja Reč je za čoveka i njegov život kao saobraćajniznak za saobraćaj. Saobraćajni znaci se ne postavljaju da bi terorisalivozače, nego da bi im sačuvali živote. Pred krivinom se postavlja znakkoji pokazuje na koju stranu put skreće. Oprezan vozač, kada dođe doznaka, smanjuje brzinu i bezbedno prolazi opasno mesto. Oni koji sene obaziru na znake, kojima nije potreban "savetodavac", oni sunezavisni, ali zato, koje li ironije, često završe u jarku kraj puta.

Ako je zanemarivanje Biblije i njenih upozorenja jedan od napada naBožju Reč, drugi način, koji je možda još gori od prvog, sastoji se utome da se Biblija priznaje, ali i izjednačuje sa drugim delimaknjiževnosti. "Svi putevi vode u Rim" je možda najpoznatija sekularnaanalogija za verovanje da mnogi putevi vode ka Bogu. Ali Biblija to nedopušta. Ona uzima za sebe ekskluzivno pravo i apsolutni autoritet nedeleći svoje mesto ni sa jednom knjigom.

U prvom redu Biblija se razlikuje od drugih knjiga po svežini koja zračiiz nje. Ne treba posebno naglašavati da se punina ovog iskustva možedoživeti jedino ako joj se pristupi bez predrasuda. Ko u ovoj knjizi tražiodgovor na pitanje šta mu donosi budućnost, u smislu hoće li sutrasresti osobu svog života, ili je čita da bi joj se narugao, biće razočaran.Biblija nije knjiga gatara, iako sadrži mnoga proroštva. Biblija nijenaučni udžbenik, mada, kada o naučnim stvarima govori, nigde negreši. Približno 2500 godina pre nego što je "nauka" prihvatila činjenicuda je Zemlja okrugla, u vreme kada je zvanična nauka tvrdila dajeZemlja ravna ploča koju na svojim leđima nose dve džinovskekornjače, Biblija je dala ovakav opis smaragdne planete: "Krugzemaljski si o ništa okačio".

Biblija je neiscrpna. Možete je čitati jednom, dva puta, trideset puta iuvek je sveža i lepa. "Biblija je još uvek isto toliko silan izvor života kaonekada. Recite da li je Biblija ikada ikoga pokvarila? Ona je Božja Reč,čisti povetarac večnosti. Možeš je čitati koliko god hoćeš, a da se ipak

40

ne zamoriš" − pisao je jedan velikan književnosti.

Ja nisam ni književnik, a kamoli velikan, ali sam zato veliki ljubiteljknjige, pa stoga i sam smem tvrditi isto to − Biblija je uvek sveža. Kakoje to sa drugim knjigama? Retko koja se može čitati dva puta, a dačitaocu ne dosadi. Još manje je onih koje bi smo želeli čitati i po trećiput. To je razlika između žive i mrtve knjige. Ovim nikako ne poričempostojanje vrlo vrednih književnih ostvarenja. Ta kako bih i mogaokada sam upravo priznao da sam i sam veliki ljubitelj knjige?! Ako mi jedopušteno da se malo i hvalim, reci ću vam da nećete naći baš mnogoljudi koji su pročitali više knjiga od mene. Ipak, ako bi se sve te knjigestavile najedan tas terazija, a Biblija na drugi, Biblija bi prevagnula.Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, rekao bih da se te "druge" knjigene mogu čak ni porediti sa Svetim Pismom. Kako bi i mogle kadajedino Biblija otkriva istinu o svetu koji nas okružuje, o Bogu i namasamima, umesto da nas, kao lepa književnost, "češe tamo gde nassvrbi".

41

AUTORSTVO

AUTORSTVO

"Zar nisu Bibliju pisali ljudi, i kako u tom slučaju, ona može biti BožjaReč?" − pitanje je koje provejava uvek kada se o Bibliji govori krajnjeozbiljno.

Bibliju jesu pisali ljudi i ona sama to potvrđuje kada kaže: "Znajte da nijedno proroštvo, Pisma nije stvar sopstvenog tumačenja, jer ni jednoproroštvo nije nikada izrečeno po ljudskoj volji, već su ga govorili svetiljudi, od Boga pokrenuti silom Duha". To će reći da svako slovosadržano u Bibliji ima Božji "diktat" i poseduje život.

Dela domaće i strane književnosti, ma koliko bila poznata, zastarevaju,i to veoma brzo. Jeste li videli kako u knjižarama prodaju knjige narasprodaji? Nešto kasnije ih prenose u antikvarnice i prodaju po jošnižoj ceni. Šta je u većini uzrok tome? − to da su knjige zastarele.Jedna teorija zamenjuje drugu i tako knjige stare i postajuneupotrebljive. "I u tome se vidi da veliki napredak čovečanstva inauke, koji nekima služi na čast, nije ništa drugo do jasna činjenica dasve ljudske knjige, kao i čovek sam, ostaju privremeni" − pisao jeMauro.

Biblija iz veka u vek ostaje ista, sveža i samouverena. Ako se možda ine poklapa sa trenutno važećom naukom, ništa za to. Ko zna kolikoputa će se nauka još menjati dok se na kraju ne utvrdi da je Biblija svevreme bila u pravu. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da naukanema ni jedan dokaz protiv biblijskih navoda. Istina, ima mnogohipoteza i pretpostavki, ali ni jedan jedini materijalni dokaz.

Koristiću ponovo drastičan primer. Osnov pa i razlog za hrišćanstvo,

42

krunski dokaz da je i sve ostalo u Bibliji istinito, jeste vaskrsenje IsusaHrista. Ukoliko On nije vaskrsnuo, tada cela Biblija vredi koliko idnevne novine stare tri nedelje. Sa svoje strane nauka tvrdi baš to − daje vaskrsenje nemoguće. Ipak, da li je to tako? Da li nauka istinski tvrdidaje vaskrsenje nemoguće, ili je to tek prodavanje magle, zaključakučenika koji je pročitao prvo poglavlje knjige, a potom počeo tumačitinjen sadržaj.

Poslednja, kažem poslednja zato što je pre nje bilo i nekih drugih,dakle poslednja naučna hipoteza o postanku glasi: U početku sedogodila eksplozija, popularno nazvana "big bang", što znači velikiprasak. To je eksplodirala kosmička pra − materija. Pri eksplozijitemperatura i pritisak su se merili hiljadama bara i hiljadamaCelzijusovih stepeni. Znači, ništa živo, apsolutno ništa živo ni u komobliku nije moglo postojati. Vremenom, gromade koje su se prieksploziji razletele počele su da se hlade i tako smo dobili raznanebeska tela. Jedna od tih gromada je i ova naša lepa zelena planeta,dragulj sunčevog sistema. Kao i sva druga nebeska tela i ona je upočetku bila usijana i mrtva. Kako se hladila, tako se na njoj odjednom,iz ničega, onako sam od sebe pojavio život. Tako tvrdiopšteprihvaćena hipoteza koja se uči u svim školama.

Kada ono što je mrtvo oživi, na srpskom jeziku se kaže − vaskrsnulo je.Pa ako je pra − materija iz večnog mrtvila oživela, a prirodne nauke totvrde, znači li to da upravo nauka propoveda vaskrsenje?!

Dubljom analizom ovog paradoksa možda bismo došli i do zaključkada je nauka još uvek, u mnogo čemu, teatar apsurda. No da ne bihotišao u nepotrebni kriticizam, recimo da je po pitanju vaskrsenja,fudbalskim žargonom rečeno, rezultat između prirodnih nauka iteologije 1:1, s tim što teologija ima prednost zbog gola u gostima.

Izjava da je Biblija Božja Reč, pismo od Boga upućeno čoveku, a u istovreme tvrdnja da su to pismo pisali ljudi, u prvom trenutku izaziva

43

asocijaciju na već spomenuti teatar apsurda, međutim...

Na primer: Direktor nekog preduzeća sedi u svojoj kancelariji i diktirasekretarici pismo. Ono što direktor kaže sekretarica zapiše. U roku odpetnaest minuta pismo je kovertirano, adresirano i predato na poštu.Da je kojim slučajem adresirano na vašu adresu i da vam poštardonese to pismo, šta biste rekli, ko vam je pisao? Direktor ilisekretarica? Istina, ovo nije najbolja analogija za način na koji je Bogupotrebio ljude da bi oni zapisali Njegove reči, već samo jednailustracija koja bi trebalo da probudi vašu radoznalost. Konačno, i samoSveto Pismo se ne bavi toliko pitanjem, kako je napisano, nego zaštoje napisano. A zašto je napisano? Kada bih morao u jednu rečenicusročiti razlog zbog kojeg je Bog darovao čovečanstvu Bibliju, ona biglasila: "Vrati se kući, tata te čeka"!

44

TESTAMENT

TESTAMENT

Biblija ili Božja pisana Reč sastoji se iz dva dela:

Starog zaveta i Novog zaveta. Srpski jezik, ma koliko inače bio lep idobar, u ovom slučaju ne pomaže da odmah otkrijemo globalni aspektonoga što Biblija predstavlja za čovečanstvo. Na engleskom jezikunazivi za dva dela koji sačinjavaju Bibliju glase: Old testament i Newtestament. Ovako rečeno čak i onima koji ne znaju engleski sve jemnogo očiglednije. Testament je napismeno izneta volja pokojnika oraspodeli njegove imovine. Ukoliko naslednik ne zna sadržinutestamenta, potpuno je svejedno da li je jedini naslednik, ili ubogi rođakkojeg je sastavljač testamenta izgubio iz vida.

Biblija je bukvalno testament. Zapis i raspodela ogromnog bogatstvakoje je Isus Hrist stekao i ostavio ljudima. Nesreća za čovečanstvo je utome što ono ne zna šta ima, a to je kao da i nema.

"U Engleskoj krajem prošlog veka", ovo je priča koju sam čuo odjednog starog sveštenika, "živela je dobra i plemenita žena, alisiromašna i nepismena. Celog života je služila u jednoj dobroj porodici,i baš kao u bajci, kada je njena gospodarica vojvotkinja umrla, ostavilajoj je u koverti ček na 10 000 funti. Novi gospodari kada su došli, želelisu sve novo i stara služavka im više nije trebala. Kako je već bilavremešna, niko joj nije nudio novi posao. Brzo je kopnila, sama u svojojsirotinjskoj sobici, gledajući u jedini lep šareni predmet, koji je stavila unajlepši ram koji je imala i okačila ga iznad kreveta. Bila je touspomena na minule dane − kitnjastim plemičkim rukopisom ispisanček na, za ono vreme neverovatnih 10 000 funti. Kako se neko vremenije pojavljivala da plati stanarinu, stanodavac se zaputi do nje da je ili

45

izbaci iz sobe, ili naplati kiriju. Međutim nije mogao učiniti nijedno odtoga. Kada je stigao, žena je uveliko bila mrtva. Umrla je od samoće,zime i gladi. Rečju, umrla je od siromaštva dok se na zidu,potklobučenom od vlage, šepurilo bogatstvo.

Isto je tako sa Hristovim delom. Ono što je učinio sigurno spasava odduhovne smrti, ali ako čovek za to ne zna, kako će se time okoristiti?

Svakako da oni koji se nazivaju i smatraju sebe hrišćanima mogu reći:"Svašta. Kakve veze ova priča ima sa nama?" Ako ste od tih, ispričaćui vama jednu priču − istinitu priču.

"Tridesetih godina ovoga veka jedan čovek, koji je inače bio iz našihkrajeva, otišao je u Ameriku. Vrlo brzo se obogatio, ali nažalost i umro.U domovini je imao brata. Sušta suprotnost ambicioznom amerikancu;neškolovan, neradan, nepismen živeo je kao klošar spavajući ponapuštenim ambarima ili jednostavno na ulici. Zbog takvog načinaživota klijenta, advokatu koji je trebalo da izvrši testament nije bilonimalo lako da ga nađe. Ali zato kada ga je pronašao i uručio mutestament, te shvatio da je ovaj nepismen, zlurad osmeh zatitrao mu jena usnama. Kratko, hladno i službeno saopštio je čoveku da je njegovvoljeni brat umro negde u dalekom svetu, a to malo što je stekao bilo jedovoljno koliko za sahranu i da mu se uruči to pismo. Okrenuo se iotišao ostavivši tužnog, bosonogog čoveka sa nerazumljivim pismom uruci".

Upravo tako sa čovekom postupa sotona, neprijatelj ljudske duše. Onhoće da sakrije testament od nas, pa ako ne uspe to da učini potpuno,tada nastoji bar da ukrade što veći deo. Koliko čovek manje zna osvojim pravima, vlasti i sili u Hristu, to sotona njime lakše manipuliše.On se ponaša upravo kao taj pokvareni fiškal.

No da se vratim priči koja se ipak srećno završila.

46

"Testament je bila jedina veza nesrećnog klošara sa bratomamerikancem. U želji, ako već ne može ništa drugo, bar da sam čitabratovljeve reči, čovek odluči da nauči čitati. Šta se dalje zbilo,verujem, nije vam teško da pretpostavite. Jednoga dana posetio jeadvokata sa policijom i sudskim izvršiteljima i povratio sve što mu jeovaj zatajio".

Kada govorimo o Bibliji, mi govorimo o testamentu koji nam je poslaoBog. Zato je Biblija toliko važna, nemerljiva i neuporediva. Crkvenatradicija, ako je i najbolja još uvek je sredstvo marginalizovanjatestamenta.

Gde se u ovoj priči nalaze oni koji se smatraju i nazivaju hrišćanima,oni koji znaju za testament, a nisu ni nepismeni (uglavnom)? Greškaje, rekao bih u tome što olako uzimaju to zapisano u Bibliji, čimeponovo objektivna okolnost biva podređena subjektivnom doživljaju.

47

OGLEDALO

OGLEDALO

Drugi globalni pogled na Bibliju, Božju Reč predstavlja kao ogledalo −duhovno ogledalo.

"Budite izvršioci Reči, a ne samo slušači − koji sami sebe varaju. Jerako ko samo sluša Reč, a ne izvršava je, taj je sličan čoveku kojiposmatra svoje prirodno lice u ogledalu; pogledao se, naime, paotišao, i odmah zaboravio kakav je bio. A ko se zagleda u savšenizakon istine i u njemu ostane, ne bude zaboravni slušač nego izvršilacdela, taj će biti blažen u svom delu".

U evanđeoski usmerenim crkvama, čovek sa propovedaonice može dačuje: "Čitaj Bibliju svaki dan!" Da li je to dobar savet? I te kako. Biblijaje čovekovo duhovno ogledalo. Sveto pismo o njemu otkriva ono, štoon ni na koji način ne bi mogao otkriti.

Upoređivanje Božje Reči sa ogledalom je više nego uspešna i svimarazumljiva ilustracija, koja svojom jasnoćom, prosto viče: "Treba bitiizvršilac, a ne samo slušalac Reči".

Kada god se, mislim na materijalni svet ili kako to Biblija kaže "prirodnolice", čovek pogleda u ogledalo, on to čini iz dva razloga: da vidi i utvrdistanje, ali i da popravi ono što ga naružuje. Ako mu je kosa u neredu,čovek neće reći: "Uh, kako sam raščupan, ali baš me briga". Uzećečešalj i dovesti svoju kosu u red. Ako je musav, umiće se. Ako, ne dajBože otkrije kakvu infekciju, već žuri k lekaru.

Ogledalo u kući uopšte ne služi za to da visi na zidu i sakuplja prašinu.Njegova uloga je da objektivno prikaže trenutno stanje koje će onoga

48

koji se ogleda pokrenuti na akciju.

Sa Biblijom je isto tako. Ono što čovek u njoj otkrije valja mu da odmahprimeni u svakodnevnom životu. Ko tako ne postupa Biblija mu kažeda sam sebe vara. Možda će se i dalje nazivati hrišćaninom, učenikomili sledbenikom Biblije, a da ne iskusi nikakav praktičan blagoslov okojem govori Sveto Pismo. Biblija deluje praktično na one ljude koji jepraktično primenjuju.

I ja, kada sam počeo da čitam Bibliju, učinio sam to kao skeptik, čakkao njen protivnik. Želeo sam da pronađem i prikažem njene mane,čime bih potkopao hrišćansku veru i samoga Boga. Međutim, što samviše čitao, to sam postajao svesniji nekih čudnih i dubokih promena usebi. Verovao sam da mogu proceniti svaku knjigu, svaki sistemvrednosti ili filozofiju, a tada na moje iznenađenje, dok sam proučavaoBibliju, iako je nisam još ni razumeo naročito dobro, uvideo sam da nevažem više ja nju, već ona mene. Ja sam tražio nedoslednosti u njoj, aona je i ne tražeći pokazivala nedoslednosti u meni. Ta knjiga jejednostavno Božja Reč i kada sam se zagledao u nju pokazala mi jeone istine o meni koje sam čak i sam od sebe krio. Ispostavilo se da jeBiblija duhovno ogledalo, koje je savršeno pokazalo moje duhovnostanje.

No, Bog ne bi bio ono što jeste kada bi čoveku samo pokazao stanje.Pokazavši moju "neurednu frizuru", nije me ostavio raščupanog iočajnog. U ruke mi je stavio "češalj" −Isusa Hrista.

Upravo u ovoj tački, praktičnoj primeni ili nonšalantnoj neutralnostiprema Božjoj Reči, nalazi se razlika između religioznog i vernogčoveka. Religiozan čovek nema ništa osim muke i griže savesti. Onpogleda u "duhovno ogledalo", i prestrašen je ponekad onim što vidi,ali ništa ne preduzima. "Takav čovek", kaže Biblija, "Koji samo slušaReč, a ne izvršava je, sličan je čoveku koji se pogleda u ogledalu paode i odmah zaboravi kakav je". Više se ni ne seća naugodne istine

49

koju mu je ogledalo Božje Reči pokazalo. Koliko sutradan nedirnut izadovoljan sobom, on nastavlja putem koji ga sve više udaljava odBoga. Situacija vernog čoveka pred Bogom je takođe očajna, ali on neostaje na tome. On primenjuje izlaz o kojem Biblija govori. Njegovoočajanje se polako pretvara u uživanje dok posmatra kako se ta Reč ukoju gleda događa. Kako se od grešnog i otuđenog bića preobražava uBožjeg prijatelja, saradnika...

50

BLAZENSTVA

BLAŽENSTVA

Svako ko je učio neki strani jezik dobro zna razliku između tek znatireči, i znati poređati te reči u gramatički pravilnom redosledu ikorektnim vremenima zbivanja radnje. Iz rečenice: "Ja dođi ići kući",teško bi se razumeo sadržaj: "Dođi, ja idem kući", a da i ne govorimo onekim komplikovanijim rečenicama.

Dete u starosnoj dobi između jedne i dve godine govori, ali još uvek nevlada jezikom. Ako bi roditelj pred njim nekome opisivao nedavnidogađaj u kojem je morala da tatina ruka obradi neposlušnu guzu, detebi ga u strahu razrogačeno gledalo ne razumevajući da li je to bilo, iliće tek biti.

Isto to se događa sa čitaocem koji neke stvari iz Biblije uzima, a nekeostavlja. Biblija nije knjiga sa sto važnih i devet stotina nevažnihstranica, koje se u njoj nalaze samo zato da bi knjiga izgledala ozbiljno,a ne da liči na kakvu brošuru. Biblija je specijalna knjiga, saspecijalnom svrhom. Ona otkriva svoje bogatstvo u onoj meri u kojojčovek proučava; obogaćuje u onoj meri u kojoj čovek otkrivenoprimenjuje.

Da li je rečeno tek prazna izjava, ili ima težinu, proverimo kroz narednebiblijske stihove: "Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvonebesko. Blaženi su žalosni, jer će se utešiti. Blaženi su krotki, jer ćeoni naslediti zemlju. Blaženi su gladni i žedni pravednosti jer će se oninasititi".

Prvo što u ovim Biblijskim stihovima (prva četiri blaženstva iz Isusovepropovedi na gori) bode oči jeste: O kakvom se tu siromaštvu radi?

51

Nije li ono ovozemaljsko i materijalno?

U judejskoj pustinji, u koju je Isus otišao posle krštenja na Jordanu, nijeprihvatio nagovor da kamenje pretvori u hleb. Drugom prilikom, kada jenahranio gladne, narod se pokrenuo da ga na silu postavi za kralja(uvek je bilo onih koji su hteli hleba bez motike), Isus je to odbio ipovukao se u osamu. Na suđenju je njegov sudija Pilat upitao: "Da li jeistina ono za šta te optužuju. Imaš li, ti kakve političke pretenzije i željuda postaneš judejski kralj?" − "Moje kraljevstvo ne pripada ovomsvetu", odgovorio je Hrist čime je mnoge stvari jasno deklarisao.

Očito je stoga da ni ovde nije govorio o kakvom ekonomskombogatstvu ili siromaštvu. Spomenuto siromaštvo je duhovnogkaraktera. Siromašni u duhu nisu neki novčani siromasi, već Božjisiromasi, kategorija koja je bila jasno izražena u Starom zavetu.

Drugo što površan i teološki neupućen čitalac Evanđelja ne zna jesteda je Matejevo Evanđelje (iz kojeg su uzeti ovi stihovi) jedno od trisinoptička Evandelja (Matej, Marko i Luka). Sinoptičnost ova triEvanđelja u dobroj meri ukazuje na grupu kojoj je Evanđeljeprvenstveno upućeno. Matejev zapis Hristovog života "adresiran" jejevrejskom narodu, ljudima koji su bili upućeni u starozavetna obećanjai Zakon. Matej je, uslovno rečeno, uzeo Stari zavet kao okvir za svojepisanje želeći na taj način prikazati i dokazati da starozavetnaobećanja imaju svoja ispunjenja u Isusu Hristu.

Zašto naglašavati činjenicu da pri čitanju pomenutog Evanđeljaneprestano treba imati na umu da je ono u prvom redu pisanoJevrejima? Iz istog razloga iz kojeg profesori teologije insistiraju daprilikom proučavanja Biblije stalno treba uzimati u obzir kada je tekstpisan, kome je pisan, i sa kojim ciljem. Ovo nije nikakva igra žmurke iliizlaz za slučaj opasnosti već nužna realnost.

Pretpostavimo da neko kroz dve hiljade godina pronađe vaše pismo

52

koje ste uputili svom prijatelju posle uzbudljive fudbalske utakmice.Pismo daje lep opis i tok igre, kao i konstataciju da ste nepravednoizgubili utakmicu zbog toga što je protivnički igrač dao gol iz ofsajda.Šta bi to pismo moglo da znači čitaocu u budućnosti ako se u tojbudućnosti fudbal ne bude igrao već hiljadu godina, a sećanje na njegai njegova pravila budu postojala samo još u muzejima i bibliotekama?Još gora opcija bi bila da se fudbal i dalje igra, ali da je reč ofsajd, zbogpromene pravila, promenila značenje pa umesto zabranjene pozicije,označava nešto drugo.

Sa rečju siromašan, dogodila se baš ova druga varijanta. U današnjevreme jedina asocijacija na reč siromašan je novčanik. Bez obzirakakav atribut ili imenicu stavili uz tu reč, kada je izgovorite, vašsagovornik pred očima ima osobu bez novca.

Biti siromašan u duhu, znači priznati pred Bogom svoje duhovnosiromaštvo. Tačnije rečeno, svoju duhovnu propast. Biti svestan svojegrešnosti koja ne zaslužuje ništa osim Božjeg gneva i osude.Siromašan duhom uviđa da Bogu nema šta da ponudi, da nema ništačime bi se mogao braniti, ništa čime bi mogao da "kupi" naklonostneba. Siromašan zbog toga što nema monetu kojom se može iskupiti.Takvima, i samo takvima, Biblija obećava nebesko carstvo, nasuprotkalkulantskim računicama ili nacionalnim isčekivanjima Hristovihsavremenika.

Izraelci kao narod su imali, i još uvek imaju, bar onaj njihov ortodoksnideo, nacionalno isčekivanje. Oni veruju da nebesko carstvo pripadanjima samo zato što su Izraelci. Fariseji su imali iščekivanje. Ponjihovom mišljenju, oni su bili još "izraelskiji" Izrael. Nešto kao duhovnaelita Izraela. Na njihovo iznenađenje i zaprepašćenje, Isus vršidrugačiju raspodelu. Carstvo daje siromašnima, a ne bogatima; malojdeci, koja su dovoljno ponizna da ga prime, a ne vojnicima kojipokušavaju da ga osvoje junaštvom.

53

Fariseji nisu ušli u Carstvo. Ti duhovni bogataši koji su zamišljali da sutoliko bogati da Bog treba da bude srećan što ih uopšte ima.

Nisu to bili ni zeloti, koji su sanjali da će Carstvo uspostaviti krvlju imačem, već ljudi odbačeni iz elitnog društva, oni koji su bili svesnikoliko su "siromašni". Upravo zbog tog svog siromaštva, jedino što sumogli učiniti bilo je da zavape Bogu. I Bog je čuo njihov glas i učinio ihdržavljanima nebeskog carstva.

Drugo od četiri blaženstva, parafrazirano, izgledalo bi otprilike ovako:"Srećni su oni nesrećni". Paradoks koji se u ovome javlja čini dasmesta privuče pažnju čitaoca, koji ne može, a da ne primeti apsurd,jer kakva je to žalost koja dovodi do radosti? Maločas, (u prvomblaženstvu), imali smo siromaštvo koje za posledicu ima najvećemoguće bogatstvo, a sada i one koji će zbog svoje žalosti bitineizmerno radosni.

Tuga, o kojoj je ovde reč, nije prouzrokovana gubitkom materijalnihdobara, imovine ili voljene osobe, već je rezultat gubitka nedužnosti ipravednosti. To nije žalost bolnog gubitka, već žalost koja vodi upokajanje.

U neku ruku, to je i drugi stepen duhovnog bogatstva. Jedno je bitiduhovno siromašan i to priznati; potpuno je druga stvar zbog togažaliti. Jednostavnije rečeno: Priznanje grešnosti, tj. duhovnogsiromaštva, još uvek ne znači da se čovek zbog toga i kaje. Samim timčovek nije ni siguran da je postao državljanin nebeskog carstva, budućida nije primio utehu.

Ili, da to kažem, još jednostavnije: Ako bi, na primer, vaše dete uradilonešto suprotno onome što ste mu rekli da uradi, a potom došlo saizvinjenjem, šta biste učinili? Naravno, bili biste zadovoljni što je deteshvatilo da je pogrešilo i ne biste insistirali na kazni. Što se vas tiče ciljje postignut − dete je naučilo lekciju i bez represivnih metoda. Ali kada

54

bi vam dete pristupilo ne samo sa izvinjenjem na usnama, nego i sasuzama u očima i tugom u srcu, tako da vam je jasno da dete nijesamo shvatilo pogrešnost dela koje je učinilo, nego i žali što je toučinilo − kakva bi bila vaša reakcija? Ne samo da ćete mu oprostiti,nego ćete ga zagrliti, i tešiti, i suze obrisati, zbog čega će dete iz suzapreći u smeh.

Treće blaženstvo glasi: "Blaženi su krotki, jer će oni naslediti zemlju". Iopet smo zatečeni neobičnošću izjave. Kakva li je to krotkost kada sesa njom nešto može postići? Ta krotkost, o kojoj govori Hrist,prvenstveno označava skroman i blag odnos prema drugima i naravno,prema Bogu. Ta krotkost ukazuje na spremnost priznanja i prihvatanjaBožjeg suda, ali ne samo iz Božjih usta, već i iz usta drugih ljudi.

Lako je biti pošten sa sobom, pa pred Bogom priznati razne stvari, akoliko je teže dopustiti da i drugi ljudi o nama kažu to isto. U crkvičovek bez problema ponavlja ispovedanje vere i sebe naziva "bednimgrešnikom". To mu ne predstavlja nikakav problem. Ali neka mu nekoposle bogosluženja pristupi i nazove ga grešnikom... e to je već drugapriča.

Kada čovek nije spreman drugima da dopusti da o njemu govore onošto je pred njima sam priznao, to je dobra osnova za licemerje i ona jeuvek prisutna kada je krotkost odsutna.

U biti krotkosti je prava procena sebe samog, koja se zasniva naBožjem pogledu i standardu, a izražava se u stavu i ponašanju premadrugim ljudima. Osoba koja je u pravom smislu krotka, to je stoga štoje zadovoljna Bogom i Njegovim delima, a to je čini blagom,skromnom, osećajnom i strpljivom u svim njenim postupcima.Posledica krotkosti je: "Oni će naslediti zemlju". Očekivalo bi se dakrotki nikuda ne stignu, jer ih silnici preziru, postupaju sa njimabezobzirno i gaze ih na svaki način. U borbi za opstanak − kaže se −uspeće samo grubi i drski, slabići propadaju. To ipak nije istina. Uslov

55

pod kojim se prima carstvo nebesko nije sila već krotkost. To mogupotvrditi svi koji su nekada bili silni i razmetali se sa svojim imanjem −zato što im je pravo posedovanje stalno izmicalo.

Hristove reči se ne odnose samo na ono što je na nebesima, iako je toprimamo, Njegove reči su univerzalne, jer su zakon Božji i Njegovapravda jednaki i za ovo sadašnje i za ono buduće. Darvin, kao duhovniroditelj nove biološke nauke, sa svoje tri tvrdnje: evolucija, borba zaopstanak, pobeda najsposobnijeg, uzrokovao je i rađanje Ničeovefilosofije, antietičke etike sa natčovekom u centru. Taj natčovekinspirisao je neke poluljude koji su hteli zagospodariti Zemljom krozborbe i ratove. Da li poseduju Zemlju? Ako je posedovanje ona parcelana groblju u koju su sahranjeni − tada je poseduju. Međutim, tačnije bibilo reći da Zemlja poseduje njih. Krotki će, a ne silni, posedovatiZemlju i to se ni na koji način ne može promeniti.

"Blaženi su gladni i žedni pravednosti, jer će se nasititi" − kaže četvrtoblaženstvo. Gladni i žedni koje Bog napaja i hrani, to su oni koji sugladni i žedni pravednosti, što je osobina svih Božjih ljudi čiji je osnovnicilj da prvenstveno traže carstvo i pravednost Božju.

Pogledavši unazad, vidimo da ova četiri blaženstva otkrivaju duhovninapredak nepopustljive logike. Svaki korak vodi ka sledećem ipretpostavlja prethodni. Čovek je prvo siromašan u duhu i priznajeBogu svoju krajnju duhovnu propast. Zbog stanja kakvo je on dakakožali i tuguje, ponizno, krotko i blago se odnosi prema drugimadopuštajući da njegovo duhovno siromaštvo, koje je priznao i oplakao,uslovi i njegovo ponašanje. Konačno, on je gladan i žedan pravednosti.Šta bi vredelo priznati i oplakati svoj greh, potvrditi tu činjenicu i Bogu iljudima, ako bi se tu stalo. Priznanje greha "mora" dovesti do gladi ižeđi za pravednošću, ali i dalje.

56

BLAZENSTVA POD LUPOM PSIHOLOGIJE

BLAŽENSTVA POD LUPOM PSIHOLOGIJE

Teologija i sveštenici tvrde da je Biblija relevantna za današnjegčoveka, da njena poruka odnosno postupanje po njenim standardimablagotvorno deluju na čoveka. Biblija kao Božja Reč i objektivno merilodeluje uvek, bez obzira da li je neko primenjuje znajući šta čini, ilispontano.

Ovakve izjave uvek vredi ispitati. Zato proverimo da li je ova tvrdnjatačna i u pragmatskoj, a ne samo teološkoj stvarnosti. Ako Biblija jesteono što o sebi govori, tada ona, zapravo poslušnost njoj, mora donetiboljitak već ovde i sada, a ne samo u nekoj dalekoj magličastojbudućnosti.

Dr Džejms Fišer, poznati psihijatar, obišao je skoro ceo svet tragajućiza pravim karakteristikama koje bi doprinele duševnom zdravlju ljudi.Posle svih traganja rekao je: "Sanjao sam da ću napisati priručnik kojiće jednostavno i praktično, lako razumljivo i čitljivo reći ljudima kakotreba živeti. Koje misli, stavove i filozofiju treba, a koje zabludeizbegavati u traganju za duševnim zdravljem. A tada sam sasvimslučajno saznao da takav rad već odavno postoji i to mnogo savršeniji iprecizniji nego što bih ja ikada uspeo napisati".

Ono što je dr Fišera toliko oduševilo, ono što je mislio kada je rekao daje studija o zdravlju odavno napisana, to su blaženstva iz Isusovepropovedi na gori. Time dolazimo i do određene naučne potvrdevaljanosti onoga o čemu Biblija vekovima govori. Naime, daje BožjaReč Duh i život. Od tog svog otkrića dr Fišer je svojim pacijentima, ali iprijateljima i poznanicima, otvoreno govorio: "Želite li stvaran,sadržajan i bogat život, bez utučenosti i beznađa, tada se upravljajte

57

po biblijskim principima".

"Blago siromašnima u duhu jer je njihovo carstvo nebesko". Carstvonebesko je drugi naziv za Raj, a Raj je mesto blaženstva i beskrajnesreće. Već na samom početku svog govora na gori Hrist ukazuje najedno od najživotnijih pitanja, na pojedinačnu, ličnu sreću. Svi bi ljudihteli biti srećni, a i pravo je da tako bude. Čežnja za dubokom trajnomsrećom je usađeni nagon, koji je sam Stvoritelj u nas stavio. Bog je tajkoji je stvorio zalazak sunca, obojio ružu, stavio osmeh na dečja usta...Zato i imamo Bogom dat nagon za srećom, ali s druge strane, jediniBog je taj koji čoveka zaista može učiniti srećnim.

Ja imam 45 godina, ali tek nedavno sam imao 15 godina, pa 20 i 25godina. Jurio sam za srećom kao i mnogi od vas, pogrešno. Od kadasam upoznao Hrista, srećniji sam i kada sam tužan, nego pre što sambio čak i u trenucima u kojima sam bio veseo. Kako je to moguće?Prosto. Sreća nije nešto što može da se napravi, već nešto što seprima. Sreća je kaćiperka: ako je slediš, izmaknuće ti. Okreni se odnje, zanimaj se nekim, ili nečim drugim i zadobićeš je. Sreća ne postojikao nešto samostalno, autonomno, samopostojeće. Sreća jenusproizvod. Zato je hedonista nesrećan. Zato je nesrećan svaki kojitraži prečicu do sreće. Nema prečice, a pravi put do punine sreće Isusje označio rečima: "Blaženi su siromašni u duhu..."

U teološkom pristupu već je rečeno da to nema nikakve veze samaterijalnim siromaštvom. Biti siromašan duhom, ne znači ići upoderanim pantalonama praznih džepova, već shvatiti i priznatinedostatak "monete" kojom se može kupiti ili zadobiti naklonost neba,večni život, sreća. Nadalje, to znači odustati od svojih ideja, svojihfilozofija i maski sa kojima paradiramo pred ljudima, pretvarajući se dasmo ono što nismo i da imamo ono što nemamo.

Đorđe Balašević je upravo taj koncept uspeo lepo i tačno da izrazi ujednoj od svojih pesama. Žaleći za prošlim vremenima, za ljubavlju

58

koja je ostala ko zna gde, kockajući se sa prevarantom životom, rekaoje: "Ja još umem i još mogu da sam sebi stvorim neki mir".

Ta mala reč: "neki" otkriva svu njegovu razočaranost, nesreću i setuzbog onoga što je prošlo i nepovratno je izgubljeno, ali i masku koju jenavukao, zbog čega na licu, ali ne i u srcu, ima mir. On jezdi ovimživotom s kamenom u srcu i osmehom na licu. Nekom unutrašnjomhrabrošću i cinizmom se plazi životu koji ga je pokrao.

Suprotno tome, biti duhom siromašan, znači priznati Bogu svojunemoć, ali i Njegovu moć; ne izgrađivati svoj neki mir, surogat mira,već uzeti Njegov. "Onima koji su prihvatili Hrista" − piše u Bibliji − "Bogdade vlast da postanu Njegova deca". Ovo će reći, kada je čovekspreman priznati potrebu za Hristom, kada prestane juriti sreću iokrene se Isusu prihvatajući ga u svoj život, odjednom pronalazi sveono što je toliko dugo i uzaludno tražio.

Upravo o tome govori biblijska priča u kojoj su Hristovi učenici čamcempokušavali da pređu Galilejsko jezero. Mučili su se veslajući i nisustizali nigde, zbog toga što su vetar i talasi bili protiv njih, tako da im sesav trud završi ništavno. Tada u čamac primiše Isusa, a biblijskiizveštaj kaže: "Odmah se nađoše na obali kojoj su se uputili".

Tako se događa i sa srećom. Čovek je nastoji dosegnuti pa se muči"veslajući" i ne stiže nigde. Potom, u život primi Hrista i, gle, već jetamo gde je želeo stići; već ima ono za čime je toliko dugo žudeo.

Biblija zaista poznaje ljudsku dušu i ima odgovor na njene najdubljepotrebe. Tu ništa ne menja na stvari, da li je ljudsko društvo naučnorazvijeno ili nije; da li je medicina, a sa njom i psihologija razvijena, upovojima ili uopšte ne postoji. Prvi korak ka duševnom zdravlju je Bogna prvom mestu, što znači Hrist u srcu.

Dakako, ovo se može odbaciti, ali odbacivanje neće promeniti

59

činjenicu. Vi i ja, telesno živimo kada na ispravan način odgovaramosvojoj fizičkoj okolini. Sve je u redu dok uzimamo hranu, vodu, svetlost,vazduh i ostalo telu potrebno. Ukoliko to prekinemo, telesno umiremo.

Čovekova duhovna okolina je Carstvo Božje. Kada mu se preda iizruči, kada mu se prilagodi i od njega prima svoj život, živi srećno iizobilno.

Rečima "blago siromasima duhom..." Hrist jednostavno želi reći kakočovek treba da odustane od sumanute ideje da sam sebi bude bog,nego treba da dopusti Bogu da bude njegov Bog, kako bi ga ovajmogao ispuniti svojim oprostom, ljubavlju i snagom.

Zbog toga se ne treba čuditi dr Džejmsu Fišeru koji je, pošto je otkrioBibliju i u njoj blaženstva, zapisao: "Ako bismo uzeli u obzir sve stručnečlanke s područja nauke o očuvanju duševnog zdravlja koje su do sadanapisali najeminentniji psihijatri i psiholozi, ako bi smo ih zatimoslobodili sve preterane rečitosti, i ako bi te komadiće čiste naučnespoznaje sažeto izrazili najbolji pesnici, dobili bismo tek nezgrapan inepotpun zbir blaženstva koja postoje već dve hiljade godina u Bibliji, akoja je Isus tako jednostavno izrazio u tek nekoliko rečenica.

Opis blaženstava ne treba da bude shvaćen tek kao zbir etičkih pravila,nego kao opis karaktera. Pogrešno je verovanje da su ove Hristovereči, pa i ostatak propovedi na gori, propisi koji se moraju slediti, a dabi se postalo hrišćaninom. Nešto kao "Novozavetnih deset zapovesti".Takva pretpostavka je u potpunoj suprotnosti sa onim o čemu je Isusgovorio. Pokušati živeti na način kako je to opisano u propovedi na gorisvojom snagom, isto je kao pokušati pomeriti Frušku Goru duvajući unju. Isus nije rekao: "Živi ovako, pa ćeš postati hrišćanin". Rekao je:"Postani hrišćanin, pa ćeš moći živeti ovako". U ovome je i razlogredosleda kojim Hrist izlaže blaženstva. Položaj svakog je promišljen ipostavljen tačno na prikladno mesto u duhovnom nizu. Jednom kadačovek spozna da u nebesko carstvo ulazi priznanjem svog duhovnog

60

siromaštava i prihvatanjem Hristovog bogatstva, tek tada je spremanuvažiti sledeće blaženstvo koje glasi: "Blaženi su žalosni jer će seutešiti". Zašto je prvo blaženstvo neophodni prethodnik drugom? Paako prvo blaženstvo nije apsolvirano, ko će čoveka utešiti u drugom?Bez onog prvog ovo drugo bi bilo čisti mazohizam.

Džon Stot je rekao da bi drugo blaženstvo, u širem obliku, moglo daglasi: "Čestitke onima koji su spremni da se suoče sa tugom, jer će unjoj i kroz nju otkriti božansku utehu i novu radost". Ovako prošireno iunekoliko protumačeno drugo blaženstvo se otkriva i kao temeljzaključaka psihoanalize koju su Frojd i Jung uveli na velika vrata umedicinsku nauku.

Duhovno i duševno zdrava osoba je ona koja je spremna da se suočisa stvarnošću, pa ma kakva ta stvarnost bila, a to znači suočiti se i satugom, osetiti je i uočiti daje ona tu da produbi, a ne da opustoši život.

Verujem da su vam poznati termini neuroza i psihoza. To su reči kojekoriste stručnjaci sa područja mentalne higijene da bi opisali nekestavove i psihološka stanja. U širem smislu, neurotična osoba je onakoja se boji da se suoči sa stvarnošću, a psihotična, osoba kojastvarnosti nije svesna.

Kada god se čovek opire suočavanju s negativnim emocijama kojeodjekuju u njemu, one mu izmiču kontroli i tada ne upravlja više onemocijama, već one upravljaju njime. Tipičan nehrišćanski odgovor naovakvu situaciju, na osećaje koji ne prijaju, jeste ili potpuno poricanjenjihovog postojanja, ili njihovo burno i preterano izražavanje.

Poricanjem postojanja nesigurnosti, bola, tuge ili nekih drugihdestruktivnih emocija, čovek se njih ne rešava, nego ih potiskujeduboko u sebe gde one vršljaju i prouzrokuju psihosomatske bolesti.Otkrivši ovaj mehanizam delovanja tuge, moderni psihoterapeuti odošeu drugu krajnost, tako da je danas popularan način rešavanja psihičke

61

napetosti suprotan potiskivanju, tj. izbacivanje. Ti vrli psihološkisavetnici govore frustriranom, napetom čoveku da viče, urla i udara ujastuk uvek kada se oseća razdražen i povređen, sve dok te zatvoreneosećaje ne oslobodi i izbaci iz sebe.

Nema sumnje da takav postupak može doneti određeni napredak upsihičkoj rehabilitaciji, ali ta je pobeda kratkoročna i sirova. Počinje savikanjem, urlanjem i udaranjem u jastuke da bi se nastavilo sademoliranjem izloga i vozila prilikom povratka fudbalskih navijača sautakmica, a potom, zašto da ne, demoliranjem i nekih noseva koji učoveku izazivaju neprijatnost.

Možda takva "urlik" terapija unekoliko oslobađa čoveka od psihičkenapetosti, ali ga sigurno pre i potpunije oslobađa od ljudskosti. Urlanjeje način na koji se ponašaju životinje. Čovek, ma šta neki rekli, nijepostao od majmuna i nema potrebe za majmunarijama.

Prvi način razračunavanja sa bolom i tugom, kada čovek poriče iprikriva njihovo postojanje, nije dobar. U suštini, to je najobičnijamaskarada kada na sebe, zgrčenog od bola i tuge, čovek navučemasku nekog hladnog nedodirljivog tipa, kojeg je tobože baš briga štoživot prolazi. Tako čovek ne biva utešen nego zaradi i po neku fizičkubolest.

Drugi način, nasilno i nepromišljeno izbacivanje frustracija, iako odmedicine preporučivan, takođe je pogrešan. Time čovek svojedestruktivnosti samo grubo prebacuje na neke druge stvari, ili, što jejoš gore, na neke druge ljude, a potom ti drugi ljudi ne budu lenji negouzvrate... I tako dola−zimo do okruglih stolova gde sede umnemedicinsko − sociološko − psihološke glave, raspravljaju i istražujuuzroke vandalskog ponašanja civilizovanog čoveka.

Za razliku od debelih knjižurina i čitavih biblioteka koje tretiraju problempsihoterapije i oslobođenja od tuge, Isus jednom jedinom rečenicom

62

obuhvata problem i daje rešenje za njega: "Blaženi su oni koji tuguju,jer će se utešiti". Način na koji Biblija predlaže da se postupa sarazarajućim osećajima jeste priznati ih potpuno, ali pred Bogom i takoBoga "uvesti" u problem. Imati bliskog prijatelja kome se može poveritije divna stvar koja rasterećuje. Zbog toga se i kaže da je čovek koji imamakar jednog prijatelja bogat, ali to još uvek ne donosi rešenje. Jedinopravo rešenje za osobu u bolu i tuzi jeste da sa Bogom, svojimnebeskim ocem, podeli svoje jade. Da li je to zaista pravo rešenje,procenite sami kroz narednu priču.

Pre mnogo godina poznavao sam jednog dečaka koji je imao malogpapagaja. Zvao ga je Mica, i bio je "zaljubljen" u njega. Ali malipapagaji žive kraće nego mali dečaci. Jednoga dana papagaj jeuginuo. Za dečaka sav svet se srušio. Plakao je neutešno, iako su gahrabrili drugovi, komšije i ukućani. U razarajućoj tuzi proveo je ceo dan,a uveče, kada je njegov otac došao kući, bacio mu se u naručjeridajući.

"Šta je bilo, sine moj?", zabrinuto upita otac.

"Uginuo je moj Mica", odgovori dečak jecajući.

"Auuu, baš mi je žao", iskreno se ražalosti umorni čovek, "ali nemojviše da brineš. Tu je tata da sada brine za tebe. Smislićemo mi većnešto, jabuko moja".

Malo utešen, ali ozbiljno ohrabren, dečak je ubrzo zaspao u očevomkrilu, znajući da ga u rukama drži onaj koji ga voli, i da oca boli zato štonjega boli, i da za oca Mica nije samo jedan običan glupi papagaj kaoza one "terapeute" koji su ga do maločas tešili.

Ujutro, dečak se probudio svestan nekih čudnih šumova u sobi. Skočioje iz kreveta i poleteo ka kavezu za ptičice. Imao je šta i da vidi. Ukavezu se šepurio jedan papagaj koji se ni malo nije razlikovao od

63

Mice. Nije znao šta se događa, trljao je oči plašeći se da još uveksanja, kad se od nekud pojavi otac.

"Ovo nije tvoj Mica", rekao je, "Mica je na žalost uginuo i mi ga više nemožemo vratiti. Ovaj papagaj je Micin brat. Znaš koliko bi Mica biotužan ako ti ne bi voleo i najbolje što umeš čuvao njegovog brata. "

Dečakove emocije više nisu bile tako jasne i jednosmerne. Istina, tugaje još bila prisutna, ali osmeh koji se počeo razlivati na usnama sve jeviše sušio suze u njegovim očima. Dečak je svoj bol podelio sa ocem,a otac ne samo da ga je tešio, nego ga je i utešio. Otac je pronašaorešenje i kada je izgledalo da rešenja nema. Jednostavnim zahvatompretvorio je tugu u radost.

Da li je dečak od tuge do radosti došao tako što je ćutao i sakrio bol?Muški stisnuo zube i rekao: "Možeš misliti, papagaj više ili manje." Ili,možda, tako što je vikao, urlao, razbio tri tanjira i dve komšijske glave?− Ne. Do utehe i radosti je došao tako što je prišao svome ocu i rekaomu šta ga muči.

To je savet drugog blaženstva. Kada ti se želudac peni od tuge, teškogjada i nesreće, dođi pred Onoga koji sve zna i razume. Dođi pred svognebeskog Oca, padni pred Njegove noge, u Njegov zagrljaj i reci musvoj bol. On ima rešenje.

Napomenuću još jednu značajnu stvar, jer previše ljudi želi instantpomoć, pa pošto je nema, spremni su da kažu kako mehanizamblaženstava ne funkcioniše. Kada se spomenuti dečak, skrhan bolomsklupčao u očevom naručju, to je bio njegov otac, a ne bilo čiji otac. Toće reći, da pre svega Boga treba učiniti svojim ocem. Ako ne prođetekroz prvo blaženstvo, ako ne postanete Njegovo dete − zaštoočekujete utehu? Tuđi očevi ne teše.

64

SVET U BEGU

SVET U BEGU

Gledajući na svet, na ljude oko sebe, na živote tih ljudi, dolazimo dojedne reči, najslikovitije reči budući da ona tačno oslikava stanje imentalitet vremena u kojem živimo. Tu reč je Margaret Mičel u romanu"Prohujalo sa vihorom" opisala kao stav: "Neću danas da mislim otome − sutra ću." Ta reč je izbegavanje. Ona jednostavno značinezdravu želju da se koncentrisanjem na neke druge stvari pobegneod životne stvarnosti. Hteli to ili ne, živimo u društvu koje je upravotime okarakterisano. Reklame kao da nam viču u lice: "Pobegni izsvakodnevice, provedi godišnji odmor kako si oduvek želeo..."

Nema ničeg lošeg u godišnjem odmoru, naprotiv, ali ako je motivodlaska na odmor beg od stvarnosti, a ne privremeni odmor kojim sečovek priprema za nova pregnuća, od odmora nikakve koristi. Kao štose ne može iskočiti iz sopstvene kože, tako se ne može pobeći ni odrealnosti okruženja. Oni koji pokušavaju beg na kraju ostaju postiđeni islomljeni jer kuda god čovek krenuo vodi sebe sa sobom, a on mu jeipak najveća smetnja.

Zašto je bežanje od stvarnosti, opasno, pri čemu ne mislim naamortizaciju stresa već na pravo bekstvo. Zato što su oni koji tako činekandidati za duševne bolnice. Lekari kažu da se čovekovo mentalno iemocionalno zdravlje meri sposobnošću osobe da se suoči sastvarnošću.

Svet se nalazi u raznim vrstama bekstva. Jedno od njih je i bekstvo odBiblije. Verovatno osnovni razlog za to je sledeći biblijski stih, kojipredstavlja veliki problem čovekovoj samopravednosti: "Ako tvrdimo dagreha nemamo, sami sebe lažemo i istine nema u nama".

65

Parafrazirano, ovaj tekst bi mogao da izgleda ovako: Odbijemo lipriznati da smo grešnici, živimo u svetu iluzija, a istine nema u nama.Paradoksalno, ali pokušaj bega od činjenice da je čovek grešan upravoje dokaz njegove grešnosti. Da nije, zašto bi se toga toliko plašio?Adam nije pobegao iza drveta sve dok nije zgrešio. Ali to njegovobekstvo je slično skrivanju noja, koji gume glavu u pesak misleći da setime sakrio od onoga koji ga juri. Noj tako nije pobegao od stvarnosti, aako je ta stvarnost bio lav koji ga juri, vrlo brzo će se uveriti da guranjeglave u pesak ne rešava problem, nego ga čini još većim.

Sve što se odnosi na stvarnost greha odnosi se i na sve ostalestvarnosti. Kada čovek odbije da se suoči sa bilo kojom istinom, nešto"umre" u njemu. Zašto je to tako? Jedan od razloga svakako je taj štoje čovek stvoren na sliku Boga, koji ne može lagati. Bog je čovekastvorio tako da svaki put kada ovaj izgovori laž biva obespravljen usebi i ne funkcioniše kako treba. To je vrlo oštroumno primetiokonstruktor poligrafa, detektora laži. Čovek se može pretvarati dagovori istinu i tako obmanuti druge, ali laž stvara protivrečnost u njemusamom, što izaziva poremećaj u telu, naročito u promeni temperature,a to zabeleži poligraf.

Tako opet imamo naučno potvrđenu činjenicu da je čovek svojomsuštinom stvoren za istinu. Pošto je tako, opravdano je pitanje iz kograzloga većina, čak velika većina ljudi beži od istine? Usuđujem seustvrditi da to čine jer ne poznaju jedinu stvarnu stvarnost − Boga.Istina je i da mnogi hrišćani beže od stvarnosti iako Boga poznaju, alito je zato što Ga ne poznaju dovoljno. Ili da kažem preciznije: Oniimaju informacije o Bogu, i to je sve. Boga ne poznaje. A što čovekviše Boga poznaju to se manje plaši stvarnosti koja ga okružuje, bezobzira na to kako strašno ona izgledala.

Šta vas zastrašuje u ovom trenutku? Problem u braku, nezaposlenost,greh koji se stalno ponavlja? Život može biti težak. To je deostvarnosti. Ali što je jasnije čovekovo stanovište o Bogu sposobniji je

66

da se suoči sa svim neprijatnim stvarima.

Žalosno je videti današnju generaciju koja se hvali svojim realizmom,dok nijedna druga generacija nije izmislila toliko načina za bežanje odrealnosti. Osnovni uzrok tom apsurdu je ipak to što je čovečanstvoizgubilo Boga iz svoje perspektive. Kada Bog odlazi, tada i sve što jevredno ide s Njim. Zbog toga svemu što ostaje nedostaje temelj,trajnost, krajnji smisao. Stvorivši stvarnost bez Boga, čovek ne možeda podnese tu stvarnost i stoga beži od nje koristeći jedan od ova triputa:

1. Beg u prošlost

Poznati istoričar Timbej istakao je da je beg u prošlost najomiljenijinačin bežanja od stvarnosti, kako za pojedince, tako i za cele nacije."Oni žive u prošlosti i slave je. Zato što ne mogu da se suoče sastvarnošću, okreću se ka prošlosti kao mentalnoj zameni zauznemirenost koju osećaju".

Verovatno ste i sami sretali ljude koji žive na račun svojih predaka. Urazgovoru oni često potegnu nešto poput ovakvog iskaza:

"Moj deda je bio iha − ha..." a lice im ozari odsjaj slave iz prošlosti.

Neko je rekao da su takvi ljudi kao krompiri − najbolji deo im je podzemljom.

Pogledati u prošlost nije loše, pod uslovom da se prošlost koristi kaoprimer iz kojeg se uči, a ne kao azil. Vozač koji gleda u retrovizor da bivideo šta se događa iza njegovog vozila, postupa mudro. Ali ako dokvozi neprekidno gleda u retrovizor umesto ispred sebe...

Pogledati u prošlost znači naučiti nešto od nje; neprekidno gledati u

67

prošlost prava je glupost. Ne, to je gore od gluposti − to jesamoubistvo.

2. Beg u budućnost

Kada ne postoji prošlost kojim se mogu hvaliti i ponositi, u kojoj bimogli naći utočište, neki ljudi beže u budućnost pokušavajući da žive unjoj. To su sanjari, utopisti nedosanjanih fantazija, hedonisti bez snageda ostvare ono o čemu maštaju, lezilebovići zemlje dembelije koji bihleba bez motike.

Ovim ne mislim govoriti protiv planiranja budućnosti već samo naglasitida nema budućnosti koja nije ukorenjena u sadašnjosti. Kako čovekmože postati lekar sutra ako ne studira danas? Kako će u nebu završitijednom ako Božji poziv odbija sada? Sutra koje ne počinje danasnikada neće doći. To je samo još jedno čekanje Godoa, arčenjevremena, fantaziranje bez osnova.

3. Beg u bolesti

Dr Firon Holidej u jednoj od svojih knjiga je napisao: "Fizičke bolesti sečesto podudaraju sa emocionalnim krizama. Manji potresi bolnihmentalnih stanja donose sa sobom stare strahove, osećaj krivice iogorčenost koja dolazi iz područja nesvesnog, te im dozvoljava da seigraju osetljivim unutrašnjim zidom stomaka. Problemi na poslu,razočarenja u ljubavi, čak gorčina zbog izgubljene fudbalske utakmice,mogu izazvati da se nestabilna kula od karata sruši. Kada god serazboliš, nemoj se samo pitati šta si jeo; pitaj se i šta tebe jede".

Naravno, nisu sve fizičke bolesti psihosomatske, ali mnoge jesu. Čakviše nego što se misli.

68

Taj neverovatni, nezamislivi, dakako u racionalnim relacijamanezamislivi izlaz iz neprijatne stvarnosti, taj suludi beg u bolest imaosam prilike i sam da iskusim u svojoj porodici.

Moja kći nije bila dobar đak iako je bila dobra kćerka. Premalo setrudila u školi zbog čega je dobijala loše ocene sa kojima mi kaoroditelji nismo bili zadovoljni, a ona je živela u strahu i brizi. Raskorakizmeđu postignutog s njene strane i očekivanog s naše polako jeeskalirao kao i konflikt u njoj izazvan tim raskorakom. U šestomrazredu osnovne škole počela je dobijati prve napade astme, da bipred kraj školske godine počela doživljavati prava gušenja.

Bio je to klasičan primer podsvesno prouzrokovane bolesti. Teškinapadi astme nisu imali nikakav fizički uzrok već su nastali kaoposledica straha od neuspeha. Njen um je pronašao izlaz iz nezgodnei neizvesne situacije na taj način što je kinjio telo. To je bilo njenonojevsko skrivanje. Sada je imala opravdanje za svoj neuspeh. Mimoje mogla da pogleda i nas i sebe prebacujući svu krivicu na bolest.Škola za nju nije problem. Da nije te nezgodne bolesti, imala bi svesame petice, govorile su njene oči i postupci.

Tužan je to i gubitnički, ali istinit način ponašanja mnogih ljudi, koliko bibolje bilo suočiti se sa stvarnošću i ostati zdrav.

Koji je put povratka? Kako se vratiti u stvarnost? Odgovor je mnogojednostavniji nego što izgleda. Treba se vratiti do one tačke odakle jebeg započeo. Početkom sedmog razreda naša kćerka i mi prihvatilismo činjenicu da ona nije sjajan učenik. Priznanje stanja trenutno jeizmenilo njen zdravstveni bilten, a "pumpica" koju je počela koristitidanas skuplja prašinu kao suvenir iz dana u kojima se živelo u laži.

Globalno posmatrano, čovečanstvo je svoj beg započelo u edenskomvrtu. Taj događaj je Biblija ovako zapisala: "U to Adam začu korakBoga koji je šetao vrtom i sakri se iza stabla u vrtu." Sakrivši se od

69

Boga, čovek se sakrio od stvarnosti, jer bez Boga nema stvarnosti, sveje samo iluzija, samo san.

Sve što čovek treba da uradi je ono zbog čega i beži od Biblije − daprizna svoju promašenost. Da skine masku sa lica. Da izađe iza"drveta" iza kojeg se sakrio. Da stane pred Boga, pa kako bude. Akako će biti? Ako čitate Bibliju, saznaćete.

70

SKRIVENI MOTIVI

SKRIVENI MOTIVI

Hrišćanstvo je najradikalniji, najrevolucionamiji pokret od postankasveta, ali hrišćanstvo, a ne njegov surogat.

Mnogo puta, gledajući jalovost crkve, postavljao sam sebi pitanje:Zašto postoji tako velika nesrazmera potencijala koji crkva kao TeloHristovo ima i njenog realnog uticaja na svet? Zašto se na zlo,nepravdu, nesreću i đavola crkva baca snežnim grudvama, dok urukama ima atomsku silu Bozje Reči?

Jedan od razloga takvog ponašanja, ako ne i najveći, svakako su"skriveni motivi". Skriveni motivi jesu nesvesna ali u čoveku dubokousađena uverenja koja ne samo da utiču nego upravljaju njegovimživotom. Događa se da, iako osoba veruje kako nešto radi izodređenog razloga, pokretačka snaga toga delovanja dolazi iz drugogizvora. Neretko skriveni motivi su i suprotni onome što se objavljujesvesnim delom uma.

U slučaju da je skriveni motiv jednog sveštenika želja za potvrđivanjemi priznanjem, sve ono što se vidi da čini: propovedanje, organizovanjemolitvenih ili biblijskih sastanaka, hrišćanski radio program, pisanjeknjiga, ili bilo koja druga aktivnost, sve je podređeno toj nevidljivojunutrašnjoj pobudi − dopasti se ljudima. Na taj način sveštenik je svepromašio stoga što u središte pažnje ne stavlja Hrista već sebe.

Primere da je čovekova akcija kontrolisana ovim unutrašnjim motivommožemo sretati na najneobičnijim mestima.

Na spomeniku engleskom pesniku Džonu Miltonu nalazi se ovakav

71

natpis: "Ovu bistu autoru Izgubljenog raja postavio je Vilijam Benson,jedan od dvojice kontrolora za vreme vladavine njegove visosti kraljaDžordža, koji je prethodno bio nadzornik opštih poslova za vremenjegove visosti kralja Džordža I."

O čemu govori ovaj natpis? O Vilijamu Bensonu. Sitnoj duši sitnogbirokrate, koji je istina učinio napor i istrošio se podižući spomenikjednom pesniku, ali njegova stvarna želja i razlog sveg tog truda bilo jeda ima uklesano svoje ime.

To je tragedija skrivenih motiva. Služiti se drugima, umesto služitidrugima. Spolja izgledati plemenit, a zapravo biti narcisoidni sebičnjak.

Svaki sveštenik − dušebrižnik, baš kao i klinički psiholog, mnogo putaje u situaciji da savetuje ljude kada su u problemima. Bio amater iliprofesionalac, vrlo brzo otkriva da ono što mu ljudi iznose i na šta senajčešće žale, nije njihov stvarni problem. To je nešto kao uzrok ipovod.

Poznavalac istorije zna da je povod za prvi svetski rat bio atentat uSarajevu, kada je Gavrilo Princip pucao na austrijskogprestolonaslednika. Ali to nije bio uzrok za rat. Stvarni razlog ili skrivenimotiv je bio što su Pruska i Austro − Ugarska želele rat iz nekih svojihekonomskih razloga. Da nije bilo tako, mogli su mladobosanci poubijatipola austrijskog dvora, a rata ipak ne bi bilo.

Kada ljudi žele nešto da učine, a ne mogu tek tako bez razloga, tadatraže izgovor. Kao kada fudbalski sudija navija za jedan od timova čijuutakmicu sudi i samo čeka da neki igrač "zgodno" padne ušesnaestercu da bi dunuo u pištaljku i dosudio penal. Spolja može daizgleda sve dobro, opravdano i pošteno, ali njegov skriveni motiv,razlog zašto je učinio to što je učinio, nisu ni pravda ni fudbal već ličnakorist i zadovoljstvo. Sudija svoj postupak može vrlo lako da opravda.On ima slobodno sudijsko uverenje, a kaže se da su i sudijske greške

72

deo fudbalske igre, tako da već iduće nedelje gospodin u crnom trči nanekoj drugoj utakmici.

Sa crkvom stvari stoje drugačije. Tačno se zna motiv sa kojim crkvanastupa. Kada je motiv ispravan, crkva je silna. Kada postane sebična isamodovoljna, crkva ne prestaje da postoji kao organizacija, ali nemaviše Božje sile u njoj.

Spomenuvši skriveni motiv crkve, na određeni način sam postavio kolaispred konja. Crkvu sačinjavaju ljudi, tako da će se ono što skrivenimotiv učini njima odraziti i na crkvu.

Skriveni motivi, peta kolona, trojanski konj sotonske iluzije, najčešći jeuzrok unutrašnjih konflikata koji dovode do duševnih poremećaja kodljudi.

Psihologija i psihijatrija su načinili džinovski napredak u lečenju ljudizbunjenog uma kroz Frojdovu psihoanalizu, čija je okosnica otkrivanjeskrivenih, unutrašnjih motiva devijantnog ponašanja osobe.

Psihoanaliza je u sferi mentalnog zdravlja učinila otprilike ono što jemikrobiologija učinila na polju fizičkog zdravlja. Otkrila je skrivenoguzročnika bolesti, čime je put do ozdravljenja bio ne samo skraćennego i omogućen. Nekada su se lekari borili protiv temperature, amikroskop je pokazao da to što se spolja vidi ne predstavlja problem.kada antibiotik ubije mikrobe u čovekovom telu, taj unutrašnji razlogbolesti, temperatura sama nestaje. Temperatura nije bolest, ona jesamo pokazatelj daje bolest prisutna. Psihoanaliza je, slikovito rečeno,"mikroskop" u mentalnoj sferi, zbog čega kao ljudi trebamo biti zahvalniFrojdu i Jungu, ali i postiđeni kao hrišćani. Još pre dve hiljade godinaHrist je udario temelje psihoanalizi kada je prekorio fariseje (ljude kojisu se voleli razmetati svojom pravednošću) rečima: "Teško vamaknjiževnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čaše i posude, a iznutrasu pune grabeži i neumerenosti. Fariseju slepi, očisti prvo što je u čaši

73

da bude i njena spoljašnjost čista. Teško vama, književnici i farisejilicemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, aiznutra su puni mrtvačkih kostiju".

Bog nije čekao na Frojda već je davno pre njega ljudima otkrio koliko jesuština iznad forme i kako će suština uvek oblikovati formu. Zato jeBiblija toliko radikalna. Ona čoveka nikada ne hrabri da se pretvarakako su stvari bolje nego što jesu, niti da "glanca" fasadu.

Izreka "Bog ljubi čoveka takvog kakav je", potpuno je istinita, ali to jetek pola izreke, jer "Bog isuviše voli čoveka da bi ga ostavio takvimkakav je." Stoga i šalje svoju Reč omogućavajući nam da spoznamoNjega, ali i sebe same. Ukazuje nam na skrivene motive koji naskontrolišu, otkriva nam laži koje nas zarobljavaju...

74

SLIKA O BOGU

SLIKA O BOGU

Spoznaja, tj. slika o Bogu, utiče na sva područja čovekovog života,posebno života hrišćanina. Ona određuje ponašanje čoveka premasebi, prema drugima, kao i prema raznim situacijama u kojima senade.

Kakva se vrsta osećaja javlja duboko u vama kada se pomene rečBog? Ne tražim odgovor vašeg uma nego vašeg srca, zato što jemoguće u glavi imati ispravno razumevanje Boga, a u srcu ipaknetačnu sliku o Njemu. Ovo pitanje naročito dobija na težini zbog togašto su svi ljudi, razumeli to ili ne, skloni da žive u skladu sa svojomslikom o Bogu.

Kada je jedna frustrirana misionarka došla po savet dušebrižniku, prvopitanje koje joj je postavio bilo je:

"Kako vi vidite Boga?"

"Vidim Ga kao Oca našeg Gospoda Isusa Hrista. Onoga koji je kreiraoplan otkupljenja", odgovori gospođa pošto je kratko razmislila.

"Nema šta, biblijski odgovor", rekao je sveštenik − "ali ja vas nisampitao to već kakvi osećaji naviru iz dubine vašeg bića, iz vašeg srca,kada mislite na Boga?"

"Znate", odgovorila je, "osećam da je Bog zadovoljan sa mnom samokada radim do besvesti."

Tu je bila suština njenog problema. Imala je pogrešnu sliku o Bogu.

75

Intelektualno, u području razuma, bilo je sve u redu i mogla se pravilnoizražavati, ali to što je nju zaista kontrolisalo, njen skriveni motiv, bila jeslika o Bogu koju je nosila u svom srcu. U dubini svoga bića žena jevidela Boga kao nemilosrdnog goniča robova, zbog čega mu je i služilakao ropkinja. Kasnije je priznala da je imala i nekoliko nervnih slomova.Takav razvoj događaja ne čudi jer ona nije služila Bogu nego karikaturikoju je sama načinila u fabrici svoje mašte. Ipak, tu fabriku nije samastvorila. Ta fabrika bila je njena porodica, u kojoj su odnosi za vremenjenog odrastanja bili utemeljeni na strahu i prisili, a ne na ljubavi.Kasnije, kada je odrasla i postala hrišćanka, odnose iz porodice svogdetinjstva projektovala je na nebo. U racionalnoj sferi ona je prihvatilabiblijsko naučavanje o Bogu, ali nikada nije naučila da izađe na kraj saslikom koju je nosila u svom srcu.

Iskustva koja čovek stekne u atmosferi svojih ranih odnosa saokolinom vrlo su duboka i zadržavaju se u njemu i kada odraste. Akose u detinjstvu čovek kolebao u pogledu motiva onih koji su gavaspitavali, vrlo je verovatno da će slične sumnje preneti i u svoj odnosprema Bogu. Osoba koja se osećala izmanipulisanom i izrabljivanomkao dete najverovatnije će od istog sindroma strahovati kao Božjedete.

Neki ljudi Boga vide kao uličnog policajca, drugi kao strogog roditelja,treći kao gazdu koji trenutno nije prisutan, četvrti... Po unutrašnjoj građisvoga bića, stvoreni smo da verujemo dobrom, a ne lošem karakteru.Naprosto ne možeš se prepustiti onome kome ne možeš verovati. Kogleda na Boga kao na despota ili tiranina kako će mu poveriti svojživot? Osoba koja duboko u sebi nema jasnu, a tačnu sliku o Boguimaće skriveni motiv koji će na nju delovati celim spektrom negativnihučinaka.

76

Prvo:

Netačna slika o Bogu uticaće na način na koji mu čovek služi. Služićemu iz obaveze, a ne iz zadovoljstva. Nažalost, moram priznati dapoznajem mnoge hrišćane koji su oblikovani tim tajnim zakonom duše.Oni, se prema Bogu odnose kao robovi, a ne kao sinovi! Gledajućipogrešno na Boga, pogrešno mu i služe.

Drugo:

Pogrešna slika o Bogu odraziće se i u pogrešnom slavljenju Boga.Kako će čovek obožavati Boga ako nije uveren da je On dostojanobožavanja? Kako će mu se sa sigurnošću prići u molitvi i tražitiNjegovu volju, ako nije siguran da će mu ta volja doneti dobro?

Treće:

Pogrešna slika o Bogu pokazaće se pogubno u načinu na koji čovekpruža svedočanstvo o Njemu. Ljudi će lako raspoznati da li se o Hristugovori iz straha i obaveze, ili iz ljubavi. Ako ste ikada imali priliku dačujete "Jehovine svedoke" u ovoj raboti, znate o čemu govorim. Njihovsav život, pa tako i svedočanstvo, prožeti su strahom. Oni ne svedočeradi ljudi kojima svedoče već radi sebe samih verujući da će takoumilostiviti Boga i zaraditi kartu za nebo.

U vezi sa ovim poznati hrišćanski psiholog, pisac i sveštenik zapisaoje: "U ranim danima mojega obraćenja i ja sam patio zbog neispravneslike o Bogu. Mislio sam da Bog ne mari za moje želje i da hoće daidem Njegovim putem, samo zato što On želi tako. Kako je to uticalona mene? Godinama sam se odupirao da se prepustim Bogu, jer samse pribojavao da On možda želi da se oženim najružnijom ženom nasvetu, ili da budem misionar u najmračnijem delu Afrike. Nisam video

77

Boga kao brižnog Oca, kakav On jeste, Oca koji voli, pa sam sekolebao da mu prepustim svoj život. Da me je neko tada zapitao: Kakoti vidiš Boga?, pružio bih mu već neki uobičajeni odgovor, iako bihduboko u sebi prikrivao sliku koja je bila nestvarna i netačna. HvalaBogu sada vidim drugačije."

Od polovičnih rešenja nema koristi. Sme li zidar biti polovičan u svomradu? Sme li lekar biti nemaran ili napola obrazovan. Izgovori i suvateorija sačinjena od uobičajenih fraza ne pomažu. Ako biste, recimo,zaželeli negde da odletite, situaciju ne bi promenila priča o avionu injegovoj pouzdanosti, nego to da uđete u avion. Ostalo je samomlaćenje prazne slame.

Kakvu sliku o Bogu imate u svom srcu? Osećate li da je Onnepravedan, zahtevan, strog, bezobziran, ili možda suprotno od toga,blagi Božanski Deda Mraz? Ako o Bogu uopšte ne razmišljate i zaNjega ne marite, i to je određena slika o Njemu. A ako u sebi nositesliku o Bogu koja je drugačija od onoga što Bog jeste, imate u sebiskriveni motiv koji će umanjiti kvalitet vašeg života.

78

NEPRIHVACENO OPROSTENJE

NEPRIHVAĆENO OPROŠTENJE

Da bi čovek postao hrišćanin u pravom smislu te reči (hrišćanin se nepostaje rođenjem u hrišćanskoj porodici, kao što se ni učitelj ne postajerođenjem u školskoj zgradi), mora prići Hristu, pokajati se za svojegrehe i primiti očišćenje od Boga. Čoveka preobražava, premešta ga iztabora izgubljenih i prenosi među spasene upravo to − oproštenje.Time svaki njegov greh biva izbrisan, svaki prekršaj odstranjen i svakidug namiren.

Ipak mnogi hrišćani ne dopuštaju da Božje oproštenje prodre do sržinjihovog bića, nego ga ostave u površnim nivoima svoga uma. Njimajeste oprošteno, ali oni nemaju realno iskustvo toga. Oproštenje jestečinjenica u njihovom životu, ali ta činjenica ne gori u njihovim srcima,zbog čega i ne upravlja njihovim životima. A razloga za takvoponašanje ima dosta i većinom su formirani u detinjstvu.

Ljudi sa osećajem manje vrednosti teško će svom dubinom svojegabića prihvatiti oproštenje, a i kako bi kada u svom srcu ne veruju da suvredni i da bi neko uopšte želeo da im oprosti. U ovom kompleksu sekrije i najčešći uzrok što hrišćani nemaju nikakvih osećanja u vezi s timda im je oprošteno i da su slobodni. Dakako, njima jeste oprošteno, jerBožja Reč se događa bez obzira na čovekova osećanja, međutim, tajpsihički konflikt u njima samima sprečava Božju poruku da ih dubokoprožme i donese slobodu u njihovo iskustvo.

Druga, silno velika kočnica za ozdravljajuće dejstvo Božjeg oproštenjajeste ma i najmanja pomisao da čovek svojim delima može pripomoćibrisanju duhovnog duga. Prosto je neverovatno koliko je mnogohrišćana uhvaćeno u ovu zamku. Crkve su bukvalno prepune ljudi koji

79

su kao onaj "dobri" sin iz Isusove priče o izgubljenom sinu. Taj"dobrica" je tu, uz oca, nikada se nije odvojio od njega, a u suštininikada nije ni bio sin već sluga. On nije prihvatao očevu ljubav, hteo jeda je zaradi.

Hrišćani tipa bliski, a daleki kao pomenuti sin, jednostavno ne mogu dashvate Božje oproštenje. Oni u crkvama o tome pevaju, razgovaraju,doktrinarno veoma jasno umeju da se odrede, ali im se u očima vidi dato nikada nije zahvatilo njihov život.

Ukoliko osoba nema jasno shvatanje da joj je oprošteno, osećanjukrivice neće biti zadat smrtonosni udarac. Tako to osećanje ostaje, alipostaje skriveni motiv koji će upravljati životom. Nerešeno osećanjekrivice stvara osećanje duga koji čovek i nesvesno nastoji da isplatipostajući tako sam sebi uterivač duga, i to najedan od sledeća dvanačina:

Krivice koju oseća pokušava se rešiti kažnjavajući sebe nesrećompsihosomatskih bolesti, askezom, prezaposlenošću...

Ili, svoju krivicu projektuje na druge i zauzima tvrdi stav prema njimaoptužujući ih za ono što je u stvari u njemu.

80

DUHOVNE POTREBE

DUHOVNE POTREBE

Svako od nas ima određenih duhovnih potreba koje jednostavnomoraju biti zadovoljene da bismo mogli funkcionisati kao osobe naoptimalan, kulturan i socijalan način.

lako takvih različitih potreba ima mnogo, generalno gledano, one semogu svesti na tri temeljne:

1. Potreba za ljubavlju

2. Potreba za priznanjem, odnosno osećanjem vrednosti

3. Potreba za svrsishodnošću

Ove potrebe su zgodno, gotovo idealno mesto da se skriveni motivprošunja.

Kada Bog nije taj koji ispunjava čovekove duhovne potrebe, ovaj topokušava dobiti na drugoj strani, od ljudi. Tako dobijamo smešno −tužnu situaciju, da ono što ima jedino Bog čovek traži od drugogčoveka. Nešto kao kada bi od slepca tražio da mu proceni kvalitetnajnovijeg "Polaroidnog" kolora.

Ljudi nisu u stanju da žive i rade optimalno sve dok im te osnovnepotrebe, bar do jednog određenog stepena, nisu zadovoljene. Bašzato, ako se ne uspeju ispuniti u vertikalnom odnosu, pokušavaju toostvariti u horizontalnoj ravni. Pogubnost ovog procesa sastoji se utome što duhovno prazan čovek ljudima pristupa da bi od njih tražioumesto da daje. A to se zove manipulacija. Tada čovek sledi zakon

81

samoljublja i koristoljublja, a ne zakon ljubavi. Uvek kada u čoveku nijerazlivena Božja ljubav, što znači da duboko u sebi nije svestan da jevredan, cenjen i voljen, iskusiće veliku prazninu u samoj svojoj biti. Akotu prazninu ne ispuni pristupanjem Bogu u pokajanju zbog daljine kojaje iskrsla između njih, ispuniće je, zato što je mora ispuniti, na druginačin. Manipulisaće ljudima i okolnostima da bi iz njih izmamio ljubav,poštovanje i odobravanje za kojima žudi.

Poražavajuće dejstvo ovog skrivenog motiva najvidljivije je, ili bolje dakažem, najbrže je vidljivo u braku. Kada supružnici u brak stupaju, a danjihove osnovne potrebe − duhovne potrebe − nisu zadovoljene uHristu, oni u zajedništvo ne ulaze da bi dali − nego da bi dobili. Nedeluju iz svoje punine, nego iz svoje "praznine", očekujući, nadajući seda će im onaj drugi dati to što sami nemaju. Kako je dva puta ništa idalje ništa, brak ne traje dugo. Naslućujete li zašto na prste jedne rukemožete nabrojati poznanike i rođake a da su imali samo jedan brak?

Kada čovekove osnovne duhovne potrebe nisu u Bogu zadovoljene, nesamo da će imati problema sa svojom okolinom nego i sa samimsobom. U stepenu u kojem njegovo biće nije ispunjeno, u tom stepenuće osetiti bol, kojeg je dosada tek prvi i najblaži oblik.

Šta se događa kada u psihičkom području osetimo bol? Činimo sve dabi smo ga ublažili. Na primer: prekomernim jelom i pićem, satimaprovedenim pred ekranom, pomamom za užicima koji će zamoriti našetelo da bi ono konačno prestalo da signalizira svoju bolnu prazninu.

Nije to otkrio gospodin Balašević. On to ume samo lepo pesnički daizrazi kada peva: "Ne lutam što mi se luta, već da njega umorim. Nepijem što mi se pije, već da đavla napijem."

Svejedno da li to izrekli kao pesnik ili kao teoretičar, istina je danaprosto ne postoji delotvorno rešenje problema koji se u nama javljakada Bog nije na onom mestu koje je za sebe u svakom čoveku

82

odredio. Gotovo neverovatno zvuči da je ovo i Niče, istina nesvesno,priznao izjavivši: "Bog je mrtav, pa ga treba izmisliti jer je čovek srećnijisa njim".

Za kraj analize relevantnosti Biblije i njenog za ljude životnog značajasa aspekta psihološkog uticaja skriveni motiv − strah od neuspeha.

Ovo je čest i moćan kontrolor života ljudi, naročito ljudi u crkvi. Njegovoglavno obeležje jeste tajanstvenost, ali zato su posledice vidljive.

Ljudi pod vlašću ovog motiva obično sebe smatraju ljudima vere ivizije, ali se te stvari nalaze samo u njihovim glavama. Motor vere ivizije brekće, okreće se punom brzinom, međutim, kvačilo nikako daproradi. Veoma često ovi ljudi su i dobri govornici. Ako im samodopustite, od jutra do mraka će vam govoriti o tome šta bi trebaloučiniti, a ipak sve ostaje samo na tome − prazna priča.

Ne kanim reći da se neuspeh može nekome sviđati. On nikome nijedrag. Ali, da lije tako strašno ako u nekom poslu ili poduhvatu čovekdoživi neuspeh? U ostalom, evo na tu temu jedne Hristove parabolezapisane u Bibliji:

"...čovek polazeći na put pozva svoje sluge i predade im svoje imanje,te jednome dade pet talenata, drugome dva, a trećem jedan. Onaj štoprimi pet talenata odmah ode, poslova s njima i steče drugih pet. Istotako i onaj sa dva steče druga dva. A onaj koji primi jedan, ode, iskopajamu u zemlji i sakri novac svoga gospodara. Posle dugog vremenadođe gospodar onih slugu i stade se obračunavati sa njima. Ipristupivši onaj što primi pet talanata donese drugih pet talanatagoveći: gospodaru pet talanata mi predade, vidi zaradih dmgih pettalanata. Reče mu gospodar njegov: dobro slugo dobri i verni, u malomsi mi bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svogagospodara. A prišavši onaj što primi dva talanta reče: gospodaru, dvatalenata mi predade; vidi, zaradih druga dva talenta. Reče mu

83

gospodar njegov: dobro slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nadmnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onajšto je primio jedan talanat reče: gospodaru, znao sam da si tvrd čovek,žanješ gde nisi posejao, i skupljaš gde nisi sejao; pobojah se, odoh isakrih tvoj talanat u zemlju; vidi, imaš svoje. A gospodar njegovodgovori i reče mu: zli i lenji slugo..."

Upravo ovako na delu izgleda strah od neuspeha. Sakriti, zakopati, mne pokušati.

Značajno pitanje je: koji je uzrok ovom strahu, odakle on dolazi? Uprvom redu od toga što imamo pogrešno gledište na ono što čini našuvrednost, kao i na to šta je uspeh. Zar nije smešno živeti u ropstvučežnje za uspehom, kada ni ne znamo šta je to? Priča o Isusu je pričao očiglednom neuspehu. Odbačen od sopstvenog naroda, napušten odučenika, ubijen od strane Rimljana...

Potpuni neuspeh! − Da li je?

Zaista, šta našu vrednost čini u Božjim očima i šta stvarno jestevrednost čoveka kao bića? To što je uvek drugima činio samo dobro,što je molio redovno, postio pred praznike, što se krstio?

U Bibliji piše: "Hrist je, dok smo još bili grešnici umro za nas." Ovogovori da nas Bog voli i prihvata ne zbog onoga što jesmo. Naravno, tone znači da čovekov rad i služba Boga ne zanimaju, već da našeprihvatanje od strane Boga uopšte ne zavisi od toga.

84

HRISCANSTVO

HRIŠĆANSTVO

Mnogi filozofski i religiozni sistemi koji danas postoje, zbunjuju jergrade lavirint oko onog jednog koji predstavlja izlaz, nastali su kaoodgovor na beskrajnu prazninu i mrtvilo koje čoveku pokazuje svojabezuba usta iz svakog ugla svemira. Da bi pobegli od izvesnosti smrti,ništavila i krajnjeg besmisla svakog napora u gospodarstvu, etici ilimoralu, jedni su (istočnjačka misao) smislili reinkarnaciju i tako prevarilismrt, tobožnjim neprekidnim rađanjem; drugi su, poput Foerbaha,odbacili čak i taj jedan život govoreći da je on samo groteskni vic kojiodzvanja vasionom, nešto slično paklenom vašaru koji m svojetroškove ne podmiruje.

A hrišćanstvo? U njemu nema ničega od bekstva ispred sigurne smrti,kao ni fatalističnog odbacivanja života.

Naprotiv!

Biblija kaže: "Čoveče, ne budeš li se vratio Bogu umrećeš, i sigurnoviše nećeš biti živ!" Ovo znači da Biblija potpuno odbacujereinkarnaciju. Uostalom, nije li ideja o reinkarnaciji samo ehosotonskog glasa koji je u edenskom vrtu nagovorio Evu da uzme plodsa stabla spoznaje dobra i zla, obećavši joj da neće umreti? "Grobljasu puna onih koji su verovali da su besmrtni" − pisao je DušanRadović.

S druge strane, izjava "Ne budeš li se vratio..." nagoveštava da ovajživot ima razlog i smisao, te da ga ne treba odbaciti već iskoristiti zadosezanje večnosti.

85

O čemu govori hrišćanstvo? Ono priznaje da je ovaj svet, slikovitorečeno, močvara koja liči na livadu, a zapravo je glib. Kada se zakoračiu to, svakim korakom se upada sve dublje. Nikakav napor zaizbavljenjem tu ne pomaže. Što se više pokušava stanje postaje svegore, odnosno u glib se tone brže. Dozivati u pomoć druge takođe nepomaže zbog toga što su i oni u istom položaju.

Jedino rešenje za izbavljenje čoveka iz močvare jeste da mu neko konije u močvari pruži ruku i izvuče ga na suvo i bezbedno mesto. Baš otome govori hrišćanstvo kada kaže da je Bog poslao svog sina IsusaHrista, koji nije od ovoga sveta (zbog čega i nije u močvari) da bude taruka koja je u stanju da nas, ljude, isčupa iz gliba i postavi na čvrstotlo.

Slažem se da se hrišćanstvo ljudima može činiti nerelevantnim ineinteresantnim, ali se nikako ne slažem sa površnim i obrednimhrišćanstvom, gde ljudi jedni druge oponašaju u stilu: videla žaba da sekonj potkiva pa i ona digla nogu. Iz toga razloga o običajima, obredimai ceremonijama neću napisati ni reč. To prepuštam etnografima imuzejima − to je njihov posao. Sveštenik, crkva, svaki hrišćanin, pa iknjiga, ukoliko želi da nosi epitet "hrišćanska", ima da govori o suštinihrišćanstva − o Hristu.

86

SUSTINA HRISCANSTVA

SUŠTINA HRIŠĆANSTVA

Vladimir Solovljev je, jednom govoreći Izraelcima o hrišćanstvu rekao:"Kada Jevreji budu Jevreji, a hrišćani budu hrišćani, tada će oni bitibraća." Ja se usuđujem ovome dodati: "Kada pravoslavci budupravoslavci, katolici budu katolici, a protestanti budu protestanti,ustanoviće na svoju veliku radost da su braća!" Ovim i Solovljev i jamislimo reći: kada se Jevreji vrate suštini svoje vere, a hrišćani bilokoje denominacije suštini hrišćanstva, tada će oni biti jedno.

O suštini hrišćanstva, u potpunosti kompetentno, ne bi mogao govoritini najistaknutiji poznavalac teologije. Istinski o tome može govoritisamo Hrist. On sam i jeste suština hrišćanstva. Ne nova religija, negonovi život. Život u Bogu koji se otvara kroz Hrista. "A beše međufarisejima čovek po imenu Nikodem, starešina judejski; ovaj dođeIsusu noću i reče mu: ravi znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jerniko ne može da čini ova čuda koja ti činiš, ako Bog nije s njim.Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista kažem ti, ako se ko ne rodiodozgo, ne može videti carstva Božjega. Reče mu Nikodem: kakomože čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe uutrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori Isus: zaista, zaista kažem ti,ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje. Što jerođeno od tela − telo je, a što je rođeno od Duha − duh je. OdgovoriNikodem i reče mu: kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: ti siizraelski učitelj i ne znaš to?

Na Nikodemovu konstataciju: znamo da si od Boga došao, Hristodgovara proničući u bit pitanja skrivenog u njegovoj duši. "Istinu tigovorim, ko se ne rodi odozgo, ne može ući u carstvo Božje." CarstvoBožje, to je suština hrišćanstva, a to je pre svega stanje čoveka i svih

87

stvari nad kojima vlada Bog. Božansko načelo istine, dobrote i lepote,sposobnosti za ljubav i pravdu, to je iskra Božja koja mora da serasplamsa i svojim plamenom zahvati celo čovekovo biće, ceo svet ivasionu, tako da Bog bude u svemu, jer je to cilj bitisanja. Ova iskra nesme da se skriva po ćoškovima da bi planula samo na praznik ilinedeljom, a radnim danom da ustupa mesto carstvu mraka − negomora da plamsa neugasivim sjajem.

Odgonetnuti tajnu postojanja i ovladati njome to je suština čovekovedrame. Na to se svode sve velike želje svakoga od nas. Dostići najvišicilj, životni ideal i naći sposobnost i snagu da ga ostvarimo.

Hrist na samome sebi prikazuje upravo to: snagu, lepotu i mudrostcarstva Božjeg u njegovom punom ostvarenju. U njemu, Njegovimrečima, Njegovom životu i delima u potpunosti vlada Bog − u svojpunini telesnog Božanstva. On je lik nevidljivog Boga, satkan odsvetlosnih zraka natprirodne lepote, svetosti i istine, a što je od sveganajlepše, On nije došao samo da paradira, nije došao na sajam iprikaz. Došao je da pozove sve ljude i da im omogući da dostignuslično stanje.

Kada je razgovarao sa Nikodemom, u samo jednoj rečenici mu jeotkrio uslove za dosezanje i ulazak u carstvo nebesko. "Morate senanovo roditi", rekao je, "jer bez toga nemoguće je videti Carstvo." Evozašto naša ljudska nastojanja da spoznamo Boga ostaju uzaludna.Čovek može samo da odgoneta, da se muči i nastoji da dohvatinedohvatljivo.

Platon je sa tugom konstatovao da moramo čekati da sa neba siđeonaj koji će nam skinuti povez sa očiju, a Turgenjev je to izrazio nasledeći način: "Azurno carstvo! Sanjao sam te."

Najbolja svetska poezija predstavlja niz takvih proročanskih snova ocarstvu istine i lepote. Koliko je samo teško buđenje iz tih snova u sivilo

88

svakodnevice, u carstvo mraka, neprijateljstva i zlobe, sitnihmalograđanskih interesa bez plave daljine i bezgraničnihprostranstava. Gogolj je gledajući u taj mrak, priznao: "Dosadno je naovom svetu, gospodo!" − mada je mirne duše mogao izjaviti i: užasnoje na ovom svetu, gospodo!

Ući u carstvo Božje znači izvući se iz carstva nužnosti, zbaciti okovezla i greha koji su okovali krila duše.

Upravo tome nas poziva sećanje na prvostvorenog čoveka, sećanje naizgubljeni Raj. Čovek nije stvoren samo zato da predstavlja lik Božji, onje pozvan da ostvaruje njegove ideale, da bude obličje božanstva usvom stvaralaštvu. Jednostavnije rečeno, čovek ne teži samo da zna oBogu nego da živi onako kako Bog živi. On to želi, ali ne može − utome i jeste njegova ogromna nepremostiva tragedija.

Kada kažemo daje čovek stvoren prema Božjem liku, ljudi čestopostavljaju sarkastično pitanje: "Gde je sada taj lik? Gde je on toispario?" Čovek jeste stvoren prema Božjem liku jer tako stoji zapisanou Bibliji, ali isto tako posle Adamovog pada u greh piše: "Adam je rodiosina prema svom liku." Budući da smo svi mi Adamovi potomci,predstavljamo tek iskrivljeno izdanje prvog čoveka. Nasledili smogrešnost koja je potamnila našu misao i iskvarila našu volju, a Hrist jedošao da nam pokaže zaboravljeni lik savršenog čoveka, ali i da gaoživi u svakom od nas. U tome je radost Evanđelja. Ne u vizantijskom,rimskom ili kojem drugom obredu nego u Isusu Hristu.

Da bi se čovečanstvo vratilo izgubljenoj lepoti ljudske prirode, potrebnomu je novo ili, kako je to Hrist rekao Nikodemu, duhovno rođenje. I tostoga što čovek ne može sam po sebi da postigne život u Bogu. Svinjegovi pokušaji i nastojanja da se uzdigne u visinu podsećaju navodoskok. On izbacuje vodu i ona se prosipa kao biser u nebeskomplavetnilu, ali istog časa pada nazad u prljavštinu. Sva nastojanja da sečoveku usade plemenite osobine i navike, takozvane vrline, osim

89

rođenja od Boga, ostaju slična ukrašavanju božićne jelke jabukama izlatnim orasima. Jabuke u početku ukrašavaju jelku, ali, zato što nisunjen plod, vrlo brzo uvenu čineći suprotan efekat.

Na to, na ukrašavanje čoveka svodi se sva takozvana civilizacija,spoljna dresura divljaka, pozlata koja brzo spada. "Sastruži Rusa, naćićeš Tatarina" − govorio je Puškin.

Savremena kriza, propadanje humanosti, moralni pad čoveka − to jecivilizacija bez unutrašnjeg kulta istinskog poštovanja svetog Boga.Hrišćanstvo bez Hrista, to je religiozna forma bez duha i života.Nažalost kod nas se, na ovim balkanskim prostorima danas, baš kao ivekovima ranije, potvrđuje potocima krvi i suza ta velika istinaEvanđelja sažeta u jednu rečenicu: Morate se od Duha roditi.

No pitanje je kako to postići. "Kako to može biti?" − pitao je NikodemIsusa.

"Pa ti si verski učitelj", ili sveštenik kako mi to danas kažemo,odgovorio mu je Isus, "Zar ti to ne znaš?"

Ovaj prekor nije bio upućen samo Nikodemu već sigurno i mnogimdrugim učiteljima i vođama izraelskog naroda, ljudima koji supoznavajući Božju Reč trebali da znaju istinski put ka isceljenju ipreporodu naroda koji je stenjao i tražio izbavljenje. Da li bi se istiprekor mogao uputiti i nekim današnjim vođama crkve? Znaju li onikako se i zašto čovek ponovo, od Duha mora roditi?

Evanđelje u svojoj suštini jeste ljubav Boga koji hoće da daruje svakomčoveku novi život. Život istinski i večan. Sam Hrist je to objavio kada jerekao: "Jer Bog je tako zavoleo svet da je dao svog Sina, da svakičovek koji u Njega poveruje, ne pogine, nego da ima život večni."

Takva je ljubav Boga prema čoveku i ona je nedostižna. S razlogom

90

biste mogli reći: "Ja to ne razumem!" Ali ljubav i ne treba razumeti. Njutreba prihvatiti. Zar biste smatrali razumnim stav gladnog čoveka kojikaže: "Neću da uzmem hranu dok ne shvatim sve procese i svepropratne fiziološke efekte koje proces hranjenja izaziva."

Slično je i po pitanju novog, duhovnog rođenja. Tu postoje dve strane:Božanska i ljudska, nebeska i zemaljska, transcedentna i empirijska,neshvatljiva i shvatljiva. Ali baš kao što se ne mora razumeti procesvarenja i kako hrana koja je uneta u organizam daje život telu, tako sene mora razumeti ni kako Bog duhovno oživljava onoga koji je duhovnomrtav. Međutim nešto se ipak mora razumeti. Kao što se hrana koja seunosi kroz usta prihvata celim bićem, tako se isto Božja Reč, koja seunosi kroz razum, ima prihvatiti celim bićem. Pa kada je Božja Rečjednom prihvaćena, ona počinje raditi ono što ni vi ni ja ne razumemo.Ona nas, budući da je Božja Reč duh i život, ona nas duhovno rađa istavlja u poziciju koju smo imali pre Adamovog pada, u poziciju Božjegdeteta.

Koji su rezultati ili posledice tog novog rođenja? Biblija to definišejednom rečju − život. Život koji ne umire: večni, pravi, istinski život.Život natprirodan koji je toliko realan i silan da iz korena menja našovozemaljski ili prirodni život. Zato je kada govorimo o Evanđeljunepotrebno, čak bih rekao pogrešno govoriti teorijski i mistično, jer oistinitosti Evanđelja postoji toliko pragmatskog dokaza da drugi uopštenije potreban.

Tamo gde je prodrla poruka Božje "Radosne vesti" u korenu jesasečen paganski način života; odbačeno je ropstvo, ponižavanježena, uneseni su novi pojmovi i pravila u socijalni život, etika je dobilačvrsti temelj i oslonac; ljubav koja je ušla u međuljudske odnose doneprepoznatljivosti je promenila život.

Ta preobražavajuća snaga Evanđelja može se videti i danas priposmatranju pojedinih naroda. Što je Evanđelje rasprostranjenije i

91

prihvaćenije u nekom narodu to su viši njegov moralni život, socijalniodnosi, pa i bogatstvo. Još pre pola veka otac Justin Popović jekonstatovao: "Što više greha, to manje hleba."

Nismo li baš mi, naša generacija, svedoci istinitosti ovoga zaključka?Inače, kako drugačije tumačiti da u zemljama ateizma, u zemljamakomunizma, u državama koje su pod parolom "Za dobrobit čoveka"potisnule Evanđelje na margine danas imamo ratove i glad?

Može li se takav razvoj događaja pripisati jednoj od slučajnosti iz "moraslučajnosti?"

Tridesetih godina prošlog veka, kada je utemeljitelj nauke o evolucijiČarls Darvin posetio Ognjenu Zemlju, bio je zgranut nad niskimživotnim standardom divljaka, nad ubijanjem dece, prinošenjemljudskih žrtava i razvratom. Nekoliko godina kasnije, kada je ponovoposetio to ostrvo, bio je prijatno iznenađen moralnim promenamadomorodačkog stanovništva. Ta promena bila je rezultat propovedanjaEvanđelja. Od tada pa do kraja svog života Darvin je materijalnopomagao misiju koja je delovala na Ognjenoj Zemlji.

Evo i jedan događaj koji zvuči gotovo kao anegdota. Polovinom prošlogveka neki prosvećeni ateista boravio je u Africi. Razgovarajući sastanovnicima sela i domorodačkom elitom, sa podsmehom je govorio overi u Hrista kao o predrasudi zaostalih ljudi, kad mu sagovornikpribrano odgovori: "Da si ti, moj gospodine, ovamo došao pre desetakgodina, mi bismo te ubili, ispekli i pojeli. To što ti sada možeš biti čak ibezobrazan, a ipak odavde otići zdrav i čitav, to je zato što mi većnekoliko godina verujemo u Hrista i primenjujemo biblijska životnanačela."

Verujem da su ovih nekoliko ilustracija dovoljan razlog za istinskotraženje Božje Reči jer, s druge strane, negiranje Hrista i odbacivanjeEvanđelje dovodi do moralne podivljalosti takozvanog civilizovanog

92

čoveka vraćajući narode prvobitnom egoizmu i svireposti te donosećisvetu haos i razaranje.

93

ZASTO HRISCANSTVO?

ZAŠTO HRIŠĆANSTVO?

Zašto ne postaviti otvoreno pitanje: postoji li Bog Biblije? Kadagovorimo o Božjem postojanju, tu svako bez izuzetka ima veru. Ateistatakođe ima veru. U njegovom slučaju, to je vera da Bog ne postoji. Onne može znati da Boga nema. On nije ateista po znanju nego poverovanju. Humanista isto tako ima veru. Čak ni agnostik ne može a dane veruje, pošto ne može da izbegne ni smrt ni život. Niko ne može bitinepristrasan posmatrač i gledati na život iz daleka. Nemoguće je sedetiu gledalištu, jer život nije pozorište. Zato u vezi s pitanjem ima li Bogasvako ima veru budući da nije siguran.

Ipak u nešto se može biti siguran. Naime, ako postoji Bog,neograničeni Bog, On je sigurno veći, i to neograničeno veći, odsveukupnog ljudskog znanja. Vaše znanje može biti veće ili manje odmoga, ali za sve nas je zajedničko to da nam je znanje ograničeno.Isuviše često ni sami sebe ne razumemo, druge da ni ne spominjem.Trebalo bi nam staviti do znanja da ćemo i shvatanje Boga imatiograničeno. Ne zato što je limitiran On nego zato što smo limitirani mi.Budući da ograničeno ne može ni dokučiti, a kamoli razumeti iliobuhvatiti neograničeno, tako smo mi ljudi bespomoćno upućeni naBoga da nam On sam sebe otkrije.

Pitanje koje se može i treba postaviti glasi: da li nam je Bog govorio narazumljiv način? Odgovor je: da jeste, i to ne najedan nego na nekolikoviše nego razumljivih načina, ali moram naglasiti da su i načinikomuniciranja, kao i sve što postoji, ograničeni i ne mogu obuhvatitineograničenog Boga.

Ilustrujmo to ovako: Vi koji čitate ovu knjigu verovatno me ne

94

poznajete, ili možda ipak nešto malo znate o meni. No i da me nikadaniste sreli, videli ili dotakli, možete imati određeno znanje o meni.Kako? Samim tim što čitate ovu knjigu. To što sam napisao ne moževam otkriti svu istinu o meni, ali će vam ipak reći neke važne stvari, uprvom redu da postojim.

Upravo na ovakav način Bog je počeo sa objavom sebe samogačoveku. Stoga što je Stvoritelj, objavio se kroz stvorenje. "Slavu Božjukazuju nebesa", piše u Bibliji. To znači da stvorenje samo po sebiukazuje na svog Stvoritelja.

Prva apologetska priča koju sam čuo bila je baš na ovu temu.

U jednu srednju školu došao je novi profesor geografije. Bio jehrišćanin koji se nije stideo da jasno i glasno kaže i pokaže svoju veru.To je po njega, naravno, imalo negativne posledice. Ostali profesori suga počeli ismevati, poneki i vređati. Nekako najglasniji bio je profesorfizike i matematike. On ne samo da je koristio svaku priliku daomalovažava i zadirkuje svog mladog kolegu nego je i sam stvaraotakve situacije. Tako je jednom u želji da tera šegu sa tom "nesrećomod profesora", kako ga je nazivao, otišao u kabinet za geografiju.Otvorivši vrata, zastao je zadivljen velikim lepim novim globusom.

"Otkud ovaj globus?!", uskliknu zadivljeno. "Niodakle", odgovoriprofesor geografije.

"Slušaj, mali, ja znam da si ti malo blentav kada možeš da veruješ uBoga i sve te gluposti, ali nemoj da praviš glupim i mene. Lepo te pitamodakle ti ovaj globus, mislim ko ga je napravio?

"Pa rekao sam vam. Niko ga nije napravio, stvorio se tu onako, sam odsebe."

"Bože blagi, koja si ti budala koja veruje u čuda i bajke", poče se

95

smejati nadobudni profesor temeljnih prirodnih nauka.

"Gospodine", mimo će ismevani, "vi tvrdite i od drugih zahtevate daveruju kako se cela zemaljska kugla i sve što je na njoj bez Stvoriteljastvorila onako sama, ni od koga i ni od čega, a u isto vreme se smejetešto sam rekao da se ovaj globus koji je, uzgred rečeno, tek jadna igruba slika veličanstvene Zemlje stvorio sam od sebe. Ako u ovojprostoriji postoji neka budala, pitanje je ko je to od nas dvojice."

Toni Holand, profesor hemije na Univerzitetu u Salfordu, bio je naučnihumanista do svoje tridesete godine. Tada ga je zaintrigiralo pitanje:"Ima li Boga?" Posle ozbiljnog ispitivanja zaključio je: "Posle svihproučavanja bilo mi je neshvatljivo da se tako složen sistem, čiji smo imi jedan deo, mogao pojaviti bez stvoritelja. Baš kao što velikasimfonija svedoči o sposobnostima i talentu kompozitora, svet i svemirsvedoči o mudrosti i sili Božjoj. A nauka nije ništa drugo do opisivanjeBožjih dela."

I zaista, ako samo nepristrasno uzmemo nauke kao što su matematika,fizika ili astronomija i kroz njih pogledamo svet koji nas okružuje,stvarno je teško ne videti prst moćnoga Stvoritelja. Ovu činjenicuverovatno najjezgrovitije je izrazio Edvin Konklin, profesor biologije naPrinceton univerzitetu rekavši: "Mogućnost daje život nastao pukomslučajnošću jednaka je mogućnosti nastanka sistematskog rečnikazbog toga što je u štampariji eksplodirala bomba."

* * *

Drugi način na koji se Bog objavio čovečanstvu jeste Njegov govor. Svijezici zahtevaju postojanje neke kulture pre nego što postanu sredstvokomuniciranja. Da vam neko kaže "Peramenti boloradi..." sumnjam dabiste ga razumeli. Ali da vam kaže "Jesus is Lord", razumeli biste gaukoliko znate engleski. Zato pre nego što je Bog mogao nesmetano dasaobraća sa ljudima na Zemlji, morao je da pripremi narode kako bi se

96

Njegove reči i dela pojavile u razumljivom kulturnom kontekstu, a ne uvakuumu. Čudna lična iskustva su vrlo neadekvatna za jasnu i čistukomunikaciju. Upravo stoga i imamo istorijski razvoj objave Bogačoveku. Bog nije kao kakav marsovac u letećem tanjiru pao s neba irekao ljudima − taraaa, evo me!!! Ne, Bog je veoma razumno irazumljivo u početku odabirao pojedince, kao što su bili Enoh ili Noja;zatim je stvorio ceo jedan narod − izraelski. Govorio im je prekoproroka, objavljivao buduće događaje, dao im je Zakon i oformiodržavu... Najznačajnije od svega, govorio im je o sebi i o tome da ćejednoga dana doći i ući u ljudsku istoriju. Kada se to konačno dogodilo,kada je Reč postala telo, kada je Bog u Isusu Hristu posetio ovu"suznu dolinu", ispunila su se 332 proročanstva iz Biblije koja sunajavljivala dolazak Mesije.

Ako znate matematiku i račun verovatnoće, možete me proveriti. Da bise ispunila 332 proročanstva, verovatnoća iznosi 10−99. To je tolikoveliki broj da za njega nema naziva, sa njim matematičari ništa neračunaju i nazivaju ga kao i sve brojeve sa kojima ne vredi računati −jednostavno "ogroman broj."

Razmišljajući o tome kako je Bog najavljivao buduće događaje, nemogu a da ne spomenem proroštvo o gradu Tiru.

"Evo me protiv tebe Tire, dići ću na tebe silne narode kao što moretalase diže. Porušiću zidine tirske i razvaliti sve kule njegove. I prašinuću njegovu počistiti; načiniću od njega pećinu golu! Biće sušilištemreža i nikada se više neće podići − reč je Boga Gospoda."

Grad Tir bio je lep i velik pomorski grad. Godine 557. stare ere,vavilonski kralj Nabuhodonosor opseda Tir. Kako je to bio dobroutvrđen grad, opsada je trajala trinaest godina. Na kraju zidovi su ipakbili razvaljeni, kule porušene i grad razoren. Videvši pred kraj opsadeda neće moći da odole, stanovnici Tira pokupiše svoje blago i pređošena ostrvce udaljeno kojih stotinjak metara od obale. Pošto

97

Nabuhodonosor nije bio vičan pomorskom ratovanju, ne preostade mudrugo već da se neobavljena posla (neopljačkanog blaga) vrati kući.

Prorok Jezekilj, čije je proroštvo o Tiru, bio je savremenik caraNabuhodonosora pa bi se mogla postaviti zamerka da proroštvo nijepisano unapred, nego unazad s time da je ipak objavljeno pre krajarata, jer je očigledno da tamo po Tiru metlom niko nije čistio.

Tirske ruševine stajale su otprilike 240 godina prkoseći Božjoj Reči, atada na Tir kreće Aleksandar Makedonski. Taj čovek je bio pravimorski vuk, a na ostrvu ga je čekalo blago zbog kojeg je jošNabuhodonosor ratovao trinaest godina. No, ni stanovnici Tira nisučekali da ih neki gusar pohara već su izgradili čitav sistem podvodnihsprudova koji su onemogućavali brodovima da se približe ostrvu.

Ne bi Aleksandar dobio naziv Veliki da je odustajao od svojih nauma.Za ovu borbu smislio je spektakularan i u celoj ljudskoj istorijijedinstven plan. Ratnike je pretvorio u inženjerce koji su kamen pokamen, ciglu po ciglu, gredu po gredu, uzimali iz razvalina Tira i bacaliih u more praveći nasip. Kako sav taj materijal još nije bio dovoljan,sastrugali su tlo na kome je bio Tir i to bacili u more. Kada je nasip biogotov, bitka je bila stvar rutine.

"Prašinu ću njegovu počistiti; načiniću od njega pećinu gola",prorokovao je Jezekilj. Jedno od najčudesnijih proroštava o Tiru,ispunilo se do najsitnijih detalja. Nekadašnje ostrvo danas je poluostrvona čijem se vrhu nalazi malo ribarsko naselje Tir, dok na mestunekadašnjeg velikog, bogatog, oholog Tira, ti isti ribari razapinju, krpe isuše svoje mreže. "Biće sušilište mreža" − stoji u Bibliji. Ali piše i:"Nikada se više nećeš podići." Razoreni gradovi, ako su na dobrommestu, po pravilu se ponovo podižu. Koliko puta je samo Beogradrazaran i paljen, a opet se, kao mitski Feniks, iz zgarišta podizao, svakiput sve lepši.

98

A Tir? lako ima izvanredan geografski položaj sa izvorom pitke vode"Raš el ain"−om u blizini... "Nikada se više nećeš podići", odjekujubiblijski stihovi.

Prošli su vekovi i mnoge ljudske reči, obećanja i ultimatumi, rušilački igrađevinski poduhvati, a Božja Reč još uvek stoji: "I nikada se višenećeš podići."

Istinitost događaja oko grada Tira potvrđuju istorija, geografija iarheologija. To su činjenice, a kako se čovek odnosi prema njima, to jeveć drugo pitanje.

Čisto poređenja radi pomenuću jednu od poznatijih proročicadvadesetog veka.

Džin Dikson, Ciganka i proročica, dobila je izuzetno veliki rejting posleubistva američkog predsednika Roberta Kenedija. U izdanju "ParadeMagazine" od 13, maja 1956. god. dala je sledeće proročanstvo: "Štose tiče izbora 1960. god. na njima će voditi laburisti, a pobedićekandidat demokrata. Ali on će biti ubijen ili će umreti na dužnosti, madane neizostavno u prvom mandatu." Kada je Kenedi, koji je postaopredsednik u izbornoj '60. ubijen, neko je iskopao ovo proroštvo i DžinDikson postade Nostradamus XX veka.

Međutim, ako pogledamo u kontekst, u kojem je proroštvo dato,dobijamo sledeću sliku:

Američki predsednici u XX veku. Vilijem Mek Kinli ubijen. VorenHarding i Frenklin Ruzvelt, umrli na dužnosti. Vudrov i Ajzenhauer suse teško razboleli... Sve u svemu od jedanaest predsednika petoricanisu dočekali kraj mandata!

Kada imamo sve ove podatke, proroštvo gospođe Dikson izgleda kaočista manipulacija sa verovatnoćom uspeha 1:2. Koliko je to samo

99

različito od Božje Reči Tiru: "I prašinu ću tvoju počistiti..." Matematičkaverovatnoća da se ovo zbude jednaka je nuli, jer to se nikada pre inikada posle u ljudskoj istoriji nije dogodilo.

* * *

Ljudi današnjice su siti praznih priča o Bogu. Uzgred budi rečeno, ja sesa time potpuno slažem. Čoveku ne treba formalna religija. Nema onvremena za prastara verovanja. Nema više strpljenja da slušameđusobna ubeđivanja teologa o doktrinarnim postavkama. Ako Bogpostoji, On mora biti stvaran. On neizostavno ima da bude uverljivo ilično iskustvo, tako da to iskustvo ima smisla.

Stoga Bog o sebi ne samo da govori kroz prirodu, bez obzira koliko touočljivo bilo, ne samo da govori kroz svoju pisanu Reč − Bibliju, bezobzira koliko ona bila tačna i precizna, već i sam u Hristu Isusu dolazimeđu ljude.

Taj kosmički događaj, kao i razlog za njega jedan profesor teologijepredstavio je slikovito na sledeći način:

"Kada sam bio mali dečak, voleo sam i prosto obožavao mrave. U baštiiza naše kuće nalazio se veliki mravinjak pored kojeg sam proveojedno nezaboravno leto. Čim bih iz škole došao kući, bacio bih svojutorbu u sobu i odjurio do mravinjaka. Tamo bih legao u travu, tezadivljen i zaljubljen posmatrao tu mravlju zajednicu. Za vremeškolskog ras−pusta bilo je još lepše. Nisam morao u školu pa sam seod mojih malih drugara odvajao samo da bih jeo ili spavao. A onda,pred kraj leta tata je uspeo da zaradi više novca nego što je planirao iodlučio je da obraduje celu porodicu:

'Deco, iduće nedelje u bašti iza kuće počinjemo da pravimo bazen',svečano je saopštio, dok mu je lice sijalo od ponosa i zadovoljstva.

100

U prvi mah i sam sam počeo igrati oko stola od radosti, a tada seprisetih:

'Šta će biti sa mojim mravima', kriknuo sam.

Otac me je sažaljivo pogledao i uz osmeh prokomentarisao:

'Reci im da se sklone'.

Iz dana u dan odlazio sam do mojih malih mrava govoreći im da idu, dapobegnu odatle, da dolazi strašni buldožer i da će ih sve izgaziti iuništiti... Mravi su i dalje radili svoj posao potpuno nezainteresovani zamene, za moje reči, trud i preporuke.

Veče pre početka radova, već očajan tolikim mravljim nemarom,postao sam svestan da među nama nema komunikacije zato što smodva različita sveta. Oni su mogli da razumeju i shvate samo nekogmrava. Bože, koliko sam te večeri želeo da postanem mrav.

Mnogo godina kasnije kada sam postao hrišćanin, shvatio sam irazumeo zašto je silni Bog postao običan čovek. On je učinio za ljudeono što ja nisam mogao za moje mrave. Jedino mi nikako nije jasnozašto se ljudi ponašaju kao da se ništa nije dogodilo."

101

LEPOTA HRISCANSTVA

LEPOTA HRIŠĆANSTVA

Pre nekog vremena sam se dopisivao sa jednim mladićem revnosnimvernikom svoje nehrišćanske vere. Optužba koju je izrekao i posle kojese više nije javljao bila je da za hrišćanstvo i spasenje kroz Hristačoveku treba mnogo znanja, što i nije baš fer jer šta sa onima kojinemaju to znanje... Stari zavet toliko je ceremonijalan i zahtevan −pisao je − da će čovek negde sigurno pogrešiti, a Bog će se potom nanjega namrgoditi...

Bila bi ova optužba smešna da nije tužno to što je donekle tačna.Tužno je to što mnogi koji sebe nazivaju hrišćanima misle isto tako.Koliko puta su mi ljudi postavljali smešna pitanja, na primer, da li dapale belu ili žutu sveću, treba li se krstiti sa dva, tri ili pet prstiju i sličnetrice.

Istini za volju, ovoliko neznanje nije karakteristika samo jednegeneracije koja je iz višegodišnjeg bezbožničkog sistema razmišljanjanaprasno postala hrišćanska. Isto se to događalo i za Isusovogovozemaljskog života kod ljudi od kojih bi se tako što najmanje mogloočekivati. Jedan od takvih događaja zapisao je evanđelista Luka.

"Jedan od fariseja molio je Isusa da jede sa njim; i ušavši u farisejevukuću leže za trpezu. I gle, jedna žena, koja je bila grešnica u gradu,sazna da je On u farisejevoj kući za trpezom, donese alavasterski sudsa mirom, te stade podno kod njegovih nogu plačući, pa poče suzamakvasiti njegove noge, svojom kosom otirati, i ljubiti njegove noge, ipomazivati ih mirom. Videvši pak farisej, koji gaje pozvao, reče u sebi:'da je on prorok, znao bi ko je i kakva je žena koja ga se dotače, da jegrešnica'. Isus mu pak odgovori i reče: 'Simone, imam da ti kažem

102

nešto'. A on: 'učitelju, kaži... ' 'Vidiš li ovu ženu? Ušao sam u tvojukuću, nisi mi dao vode za noge; a ona je suzama oblila moje noge isvojom kosom otrla. Poljubac mi nisi dao; a ona kako sam ušao nijeprestala da mi ljubi noge. Nisi mi pomazao glavu uljem; a ona je mirompomazala moje noge. Stoga ti kažem, oprošteni su joj mnogi gresi, jerje pokazala mnogo ljubavi!"

Da u ovom trenutku malo pojasnim pojam farisej. U Izraelu pre dvehiljade godina postojala su religiozna ustrojstva: fariseji i saduceji, kojipokatkad imaju zajednički naziv, književnici, i zeloti, militantna, pamožda čak i revolucionarna političko−nacionalna stranka.

Nadalje, fariseji ne samo da su poznavali Mojsijev zakon već su ifanatičnom revnošću pazili da ispune svaki obred i svaku ceremoniju.Kada je u pitanju desetak, malo karikirano rečeno, davali su ga odsvake šargarepe, svakog krompira, svakog jajeta... Postali su tolikiformalisti da su zaboravili kako forma ne postoji sama za sebe, da jesadržaj daleko značajniji. U svojoj pustoj revnosti nisu ni primetili davređaju Boga misleći da mu ugađaju.

Zar ne biste i vi smatrali uvredom da nekome poklonite dragoceni biserkoji ste stavili u lepu kutijicu uz biser dobijenu kao ambalažu, a kadasutradan sretnete tu osobu, ona počne da vam zahvaljuje za kutijicu?

Farisejski postupak prema Božjoj Reči je bio upravo takav. Oni su kaozajednica odbacili Hrista i ponekad sa njim vršili eksperimente. IpakIsus nije odbacio njih. Kada bi ga neko pozvao, mogao je biti siguranda će Hrist doći.

Znam da u knjigama nije uputno učiniti ovo što ja upravo činim. Vi ćetemi oprostiti jer ja i nisam književnik već jednostavni propovednik, i zatomoram da vas pitam nešto lično:

Jeste li vi pozvali Hrista? Da?! Oh, to je izvrsno. Još samo jedno

103

pitanje: Kako mu je? Ako ste ga pozvali, On je sigurno došao i sada jesa vama. Ali kako mu je? Kako se On oseća?

Isus je došao u kuću fariseja Simona zato što ga je ovaj pozvao, aliposle nekog vremena mu kaže: "Simone, ja dođoh u tvoju kuću, a ti mini vode da operem i odmorim svoje noge ne dade."

Ružno je pozvati gosta, a ne ugostiti ga. Farisej Simon se tako poneo.Istina, pozvao je Isusa, ali sa kojim ciljem? Da ga ugosti i posluži, ili...Kako u tom pogledu stojite vi koji ste pozvali Isusa da vam dođe? Kakoje sa vašom spremnošću da mu služite? Zašto ste ga pozvali? Da vibudete gospodari? O, dođi Isuse, imam prljave noge − operi ih. Nesamo to, imam ja i prljavu glavu, ni srce mi nije čistije. Hajde, Gospode,opaši se pa me operi.

Uvek smo puni poslova i željni da Hrist služi nama. Da On učini neštoza nas. Zaposlićemo ga da radi, po ceo dan. Neprekidno imamo poslaza njega, i teško Njemu ako ne ispuni naša očekivanja. U tom slučaju,ne možemo više ni da verujemo u Njega.

"Hej, Gospode, a zašto smo te pozvali?"

Isus se svom domaćinu Simonu obratio rečima: "Ja dođoh u tvojukuću, a ti mi ni vode nisi dao da operem noge."

Današnjem čitaocu ova opaska Hrista o pranju nogu ne kazuje mnogoo divnom običaju jevrejskog naroda onoga vremena, koji je moždaprvenstveno nastao iz očajničke potrebe umornog putnika kroz vrućuPalestinu, ali bilo je tu i drugih dimenzija. Za taj značajan posao ubogatim kućama postojale su sluge čija je dužnost, između ostalog,bila da operu noge gospodarevim gostima. Ovo se svakako nijeodnosilo na sve goste, nego na one koje je gospodar posebno voleo ipoštovao. Ipak, svaki gost je, bio on pozvan ili kakav putnik namernik,dobijao vodu za svoje noge.

104

Uz poljubac i pomazivanje glave uljem, ovaj čin je bio izraz ljubavi iponiznosti. A ako bi gospodar kuće sam oprao noge svome gostu,značilo je to da gost ima sva prava gospodara, šta više da ga samdomaćin smatra gospodarem, da mu daje sve, pa i samoga sebe naraspolaganje.

U ovom svetlu treba gledati na događaj kada Isus pere noge svojimučenicima: "Isus usta od večere i skide gornju haljinu uze ubrus iopasa se. Zatim nasu vode u lavor pa poče prati noge učenicima ibrisati ih ubrusom kojim je bio opasan." Ovim činom Hrist je pokazao,ne kazao, nego pokazao da ih voli i smatra jednakima (u određenomsmislu, naravno) sebi. "Uzdižem vas do one visine na kojoj sam ja",govorio je ovaj postupak.

U žarkom podneblju, bez modernih sredstava saobraćaja, pranje nogunije bilo samo obred i "slika" iskazivanja ljubavi nego je imalo vrlopraktičnu posledicu.

Kada je Isus došao Simonu i potom mu rekao da je očekivao da mu senoge operu, treba razumeti šta su to njegove noge. To je ono sa čimeje Hrist došao Simonu. Ne "Mercedes", ne "Fiat" čak ni bicikl. Tekpokoji magarac, nasuprot mnogih dvonožnih mula koje su njakale naNjega, kada je trebalo nekud ići, a stalno je nekud išao, Isus je moraouglavnom da koristi svoje noge. Poruka koju je nosio, najvažnijaporuka koja je ikada postojala, išla je Njegovim nogama. A Simonfarisej nije učinio ništa da se mogućnost transporta nastavi. On nijeoprao Isusu noge da bi poruka mira i spasenja mogla da ide dalje.

Te mile umorne noge donele su spasenje u Simonovu kuću, a on nijeučinio ništa da se Hrist oseća prijatno. Zašto ga je uopšte pozvao? Dabude Gospod i gospodar u toj kući? Ne! Pozvao ga je da ga ispita, davidi da li je On prorok ili nije. Ne, On nije prorok, jer daje prorok, znaobi kakva je ta žena što ga se dotakla − zaključio je. Ovaj farisej je imao

105

sve znanje. Poznavao je Zakon. Znao je sve obrede i ceremonije. Imaoje punu glavu, ali prazno srce. On Hrista nije pozvao kao Gospoda većkao mađioničara. Hteo je da vidi koliko ovaj zečeva može da izvuče izšešira.

Na suprot njemu i svem njegovom znanju, stoji jedna žena, javnagrešnica. Sa takvom ženom "pobožni" farizej, učitelj zakona, ne samoda ne bi progovorio ni jednu reč, nego bi, ako je sretne, prešao nadrugu stranu ulice... To će reći da, kako nije imala od koga da nauči,ona ništa nije ni znala o ceremonijalnom zakonu i obredima.

A Isus reče:

"Simone, vidiš li ovu ženu?"

"O da. Da, vidim je. To me i ljuti sve vreme."

"Simone, ti poznaješ pismo. Reci mi gde stoji da se sa suzama trebaprati moje noge? Možeš li mi reći ijedan stih da moje noge treba ljubiti?A pogledaj ovu ženu. To što ona radi, to nije dužnost. To nije obaveza.To je ljubav, i zato su joj oprošteni mnogi gresi."

Da li vidite, koliko je grešio onaj mladi čovek govoreći da je hrišćanstvokomplikovano? Biblija je jedan ljubavni roman. Ona nije kompletpropisa i obaveza, već pre svega ljubavni roman. Odnos između Boga ičoveka nije zasnovan na propisu, obredu i obavezi, nego na ljubavi.Onaj koji to ne vidi slep je kod očiju.

Iz kog razloga je Hrist došao u ljudsku istoriju? Istina o čoveku je ovo:Njegovu prošlost ispunjava greh, njegova sadašnjost je prepunažalosti, a izvesnost smrti kvari mu svu budućnost. Zato je Isus došaoda bude odgovor na tri goruća problema čovečanstva problem greha,žalosti i smrti.

106

A koji je motiv Njegovog dolaska? Je li došao možda iz obaveze? Ko biga obavezao? Da možda dobije veću platu? Pa On je sam plata! Dabude veći? On je već najveći! On je alfa i omega, početak i završetak."Ja i Otac jedno smo", rekao je.

Stvarno zašto je Isus ostavio tron i slavu? Odgovor je mnogojednostavniji nego što izgleda i mnogo dublji nego što se možerazumeti, a obuhvata ga jedna jedina reč − ljubav. Jedini razlog zbogkojeg vredi živeti je onaj zbog kojeg bi vredelo umreti. Čovek bezljubavi je tek mrtvac na godišnjem odmoru, robot među ljudima, zombimeđu živima.

Prosto rečeno, Isus Hrist je došao među ljude zato što voli čoveka!Cela Biblija je jedna velika izjava ljubavi Boga prema čoveku. I nesamo to, ona je i poziv na ljubav čoveka prema Bogu.

U Bibliji, u Jovanovom Evanđelju piše:

"A kada završiše doručak, reče Isus Simonu Petru: Simone Jovanov,ljubiš li me više od ovih? Reče mu: da, Gospode, ti znaš da te volim.Reče mu: napasaj moje jaganjce. Reče mu opet po drugi put: SimoneJovanov, ljubiš li me? Reče mu: da, Gospode, ti znaš da te volim. Rečemu: čuvaj moje ovce. Reče mu po treći put: Simone Jovanov, voliš lime? Petar se ražalosti što mu po treći put reče: voliš li me? I reče mu:Gospode, ti znaš sve, ti znaš da te volim."

Ovaj događaj se zbio jednog od poslednjih, ako ne i poslednjeg danaIsusovog boravka na Zemlji. Dramatičnost situacije dostiže kulminacijutime što je njegova zemaljska služba na samom kraju. Došao je u našuistoriju, izvršio delo otkupljenja, umro, vaskrsnuo i samo što nije krenuonazad Ocu. Bilo je to Njegovo poslednje druženje sa učenicima, aizgledalo je ovako:

"A kada je već bilo jutro, Isus stade na obalu; ali učenici nisu znali daje

107

to Isus. Reče im Isus: 'Dečice, imate li šta zajelo?' Odgovoriše mu:nemamo. A On im reče: 'Bacite mreže sa desne strane čamca i naćićete'. Na to oni baciše i nisu više mogli da je vuku od mnoštva riba.Tada reče Petru onaj učenik koga je Isus ljubio: to je Gospod. SimonPetar pak čuvši daje to Gospod, opasa se ogrtačem, jer beše go, iskoči u more, a drugi učenici dođoše čamcem vukući mrežu sa ribom,jer ne behu daleko od kopna, nego oko dvesto lakata. Kada pakiziđoše na zemlju, videše postavljen žar, i ribu na njemu, i hleb."

Kako je izgledao poslednji susret Hrista sa učenicima? Isus sedi zakatedrom, pred njim velika tabla na kojoj piše: Ovo smeš da jedeš − paspisak, ovo ne smeš da jedeš − pa opet spisak; kada se krstiš da radišovako; nedeljom ne smeš da gledaš televizor, a subotom da sesmeješ...

Je li tako izgledao njihov susret?

Naravno da nije. Nego, na obzorju se pomalja sunce, učenici seumorno približavaju obali, a tamo Isus stoji raširenih ruku, s vatrom ipostavljenim roštiljem na kojem se peče riba. Čeka ih s doručkom da bijoš jednom, poslednji put, zajedno jeli.

Znate li kako veličanstveno izgleda zora na moru? Nema vetra, bonacaje. Galebovi još ne krešte, pa je neka čudna svečana tišina, samomore miriše na školjke, a u daljini iz vode gordo se uzdiže užarenakugla.

To je trpezarija u kojoj sede. Ali pazite, procenite dobro težinu ovesituacije. Ovo je Isusu poslednja prilika da postavlja pitanja, proveravaznanje, daje uputstva. I gle čuda, On uopšte ne pominje tamjan,crkvene obrede, svete tajne, sakramente, hodočašća... On postavljapitanje iznad svih pitanja: Ljubiš li me? Ne vredi sa zavaravati iumišljati. Hrist za čoveka ima samo jedno pitanje − ljubiš li ga? Ne pitau koju crkvu ideš, to njega ne zanima − već ljubiš li ga? Ali ljubav nije

108

ono na šta se srozala u dvadesetom veku. Ljubav nije prazna reč, onauvek proizvodi akciju.

Setite se kako je ona žena iz kuće Simona fariseja Isusu rekla − volimte. Nije izustila ni jedno jedino slovo. Jednostavno, oprala mu je noge.

Kako bismo vi i ja trebali reći Isusu − volim te? Formalista i ceremonijalmajstor bi se možda popeo na Crveni Čot i vikao: Isuse, volim te!, aliljubav se ne izražava tako. Sam Hrist je rekao: "Ko ima moje zapovestii drži ih, taj me ljubi."

Hrišćanstvo se sastoji u tome da čovek voli svog Gospoda. Da ljubiHrista. I onda mi neko kaže da je hrišćanstvo komplikovano. Svašta.

109

TVRDE RECI

TVRDE REČI

Pored esencijalne jednostavnosti hrišćanstva koje je ljubav u njenomizvornom obliku, zato što čovečanstvo više nije u svom izvornomobliku, Isus je vodeći čoveka ka savršenoj punini Božje volje čestogovorio ono što su Njegovi savremenici nazivali tvrdim rečima, zbogkojih su mu okretali leđa i ostavljali ga.

Jedna takva tvrda rečenica nalazi se i u poznatoj Hristovoj besedi nagori, a glasi: "Zato najpre tražite kraljevstvo Božije i njegovupravednost, a sve ostalo će vam se nadodati."

Šta je u ovom uputstvu, bolje reći zahtevu, bilo suprotno očekivanjuHristovih slušalaca u tolikoj meri da su odbili dalje da ga prate?Hrišćanstvo je eksterno, a ne interno; okrenuto je spolja, a ne unutra;rašireno prema drugome, a ne uskogrudo. To je prilično suprotnourođenom egoističkom pogledu i okruženju čoveka. Uostalom setite sevi koji molite, a i vi koji ne molite Boga osim kada "zagusti", šta kažete:"Bože pomagaj, oslobodi me, daj mi, hoću, treba mi..." Centar svemirai svih naših traženja smo mi sami. Za Boga i njegovu volju najčešćenam je stalo koliko do lanjskog snega, pa kada Isus kaže ne tako, tonije dobar redosled, prvo je carstvo Božje, te reči bivaju proglašene za"tvrde" i neobavezne. Molitva koja se izgovara kao "Oče naš koji si nanebesima, neka dođe carstvo tvoje i neka bude volja tvoja..." − usrcima onih koji tu molitvu izgovaraju odjekuje ovako: "Bože, nekabude volja moja da dođe carstvo moje!"

Asocijacija koja se na reč carstvo javlja u umovima ljudi nema nikakvesličnosti sa carstvom Božjim. "Carstvo Božje se ne sastoji u jelu i piću,nego u pravednosti, i miru, i radosti u Duhu Svetome", piše u Bibliji. Šta

110

to zapravo znači?

Pravednost u Duhu Svetom nije pravednost ovoga sveta. Ona se nepovodi za okolnostima stanja bez Hrista, što znači da postoji velikaopasnost da se pravednost svede na slovo zakona umesto da se držiDuha Svetog, o čemu nas Biblija nedvosmisleno uči kada kaže da uBoga imamo takvo pouzdanje kroz Hrista da nismo sposobni sami odsebe šta pomisliti, nego daje naša sposobnost od Boga koji nas učinisposobnima da budemo služitelji Novog zaveta, ne slova, nego Duha;jer slovo ubija, a Duh oživljuje.

Opasnost svođenja pravednosti na služenje slovu je u tome da se služinečemu što je prošlo. Sve je to imalo svoje mesto i slavu ali sada višene može opstati. Time nije rečeno da su Stari zavet i Zakon ukinuti.Naprotiv! Ali samo Duh Sveti daje snagu i mogućnost čoveku da tajZakon ispuni. Apostol Pavle je to dobro shvatio kada je, gledajućivisoke zahteve Zakona i svoje nikakve snage da te zahteve ispuni,izjavio: "Jadan sam ti ja čovek! Ko će me izbaviti iz ovog smrtnog tela."

Drugo što o pravednosti izvan Duha Svetog treba reći jeste da je topravednost kada se ne misli na Božju volju. Veoma često ljudi misledaje pravedno samo ono što je korisno. Bore se za pravdu tek kada sunjihov džep ili egzistencija ugroženi. Nije pravednost samo kada sviimamo jelo, piće i odelo. To je dobro, jer nepravedno društvo jednimauzima, a drugima daje, gladne izgladnjuje, a site goji, žedne suši, aone koji to nisu poji, gole ogoljuje, a odevene gizda. Pravednost jekada su ljudi prvenstveno okrenuti prema carstvu Božjem, a ostaloGospod rešava na najbolji mogući način.

Postoji još jedno pogubno mišljenje o pravednosti. To jesamopravednost. Vuk Karadžić u svom prevodu Novog zaveta zatakve koristi izraz: "Koji mišljahu da su pravednici..." A evo i jedneupečatljive Hristove priče na tu temu:

111

"Ovu priču kaza nekima koji su bili uvereni u sebe − da su pravedni − iostale ljude nipodaštavali. Dva čoveka odoše u hram da se pomole,jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako:Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici,preljubnici ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajemdesetak od svega što stečem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo nioči da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože,budi milostiv meni grešnome. Kažem vam: ovaj se vratio kućiopravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen svako ko uzdiže samoga sebe,a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje."

Hristove priče su nešto što se pamti iako je govorio sasvim običnimjezikom. Njegovi savremenici su to o čemu je govorio susretali nasvakom koraku. Stav fariseja im je bio poznat. Znali su i za carinike; bilisu to grešnici koje niko nije voleo. Uostalom, kada su carinici iporeznici bili omiljeni? Ipak Isusovo tumačenje je bilo neobično:opasno je kada neko uobrazi da je nepogrešiv. Carinik je opravdanzato što je shvatio da je grešan, a ne zato što je bezgrešan. Nesrećafariseja je u tome što je drugim rečima rekao Bogu: "Vidi kako sam tidobar. Toliko sam dobar da mi ti uopšte nisi potreban, trebalo bi da sisrećan što me imaš".

Druga osobina carstva Božjeg je mir. Mir je bitna vrednost i veomaugrožena. Šta više i oni koji od rata žive i na njemu zaraduju počinju dase pribojavaju onoga što su učinili. Čovekomrsci počinju da traže mir,ali mir bez Duha Svetog. To je mir bez pravednosti. U ove dane nanašim prostorima ljudi govore: "Samo da se uspostavi mir, a poslećemo videti kako ćemo i šta ćemo." Tako misle i govore ljudi koji nepoznaju Evanđelje. Kada je Hrist rođen, anđeli su javljajući tu vestzapevali: "Slava Bogu na visini i mir ljudima na zemlji..." Izgleda kao daanđeli nisu govorili pastirima nego političarima: Gospodo, prvo učinitesve da se proslavi Bog − molite se, budite pošteni, kličite mu u slavu,zatim napravite mir. Pomirite se s Bogom da biste se mogli pomiriti sljudima, ali i sami sa sobom. Tek kada se pomirite s Bogom, tražite

112

dobru volju, konsenzuse i slično.

Razlog zbog kojeg ovaj svet nema niti je ikada imao valjani mir je utome što ljudi pokušavaju da ga ostvare obrnutim redom. Prave mirtražeći u ljudima dobru volju, a za Božju slavu šta ostane. Pogrešno,zato što je mir posledica pravednosti i pravde.

Šta reći za mir bez pravde? Recimo, na groblju je uvek mir. Niko se nisa kim ne svađa, niko nikome ne zavidi što je u boljoj ili prostranijojgrobnici, niko nikome ne zavidi na broju posetilaca niti se žali nauznemiravanje. Svi su u miru, ali oni ne žive u miru zato što uopšte nežive.

Mnogi čeznu za takvom vrstom mira, mira bez pravednosti, pa krećuda pobiju sve druge narode kako bi njihov narod živeo u miru. Potomse čude kako ni u tom jednoobraznom narodu nema mira. Stoga iz tognaroda počinju da uklanjaju one koji ih uznemiravaju... Ljudi se izstraha mogu primiriti, ali mira nema. Zašto? Zato što nemapravednosti!

Najveća disciplina, i uslovno rečeno mir, vlada među gangsterima. Kodnjih se zna ko koga sluša; ko, kako mi to kažemo, kosi, a ko vodu nosi.Međutim, među gangsterima nema pravednosti i ono što liči na mir nijemir nego prisila i strah.

Pravednost i mir nemaju nekakav hronološki red, već među njimavlada snažna interakcija koja se možda najbolje može videti kada ljudipokušavaju ostvariti pravednost bez mira. Tada izrađuju zakone, vršepritiske i represalije kako bi primorali čoveka da čini dela protiv svojevolje. U ime nekoga ili nečega opšte dobro se stavlja ispredpojedinačnog, zaboravljajući daje opšte samo suma pojedinačnog.Istina, na taj način se postiže određena mera pravednosti, ali budući daje bez mira s vremena na vreme se pretvara u nemir, pa i u rat, koji jeopet ogroman izvor nepravednosti. Stoga što ljudi pokušavaju izgraditi

113

mir na nekim drugim temeljima, a ne u Duhu Svetom, nikada ni nedostignu treću osobinu carstva Božjeg − radost.

Radost je dar Božji i sastojak Njegovog carstva koji dolazi poslepravednosti i mira. Inače ako ne postoje one prve dve komponente,imaćemo veštačku radost, kao kada neko pokazuje da se raduje, ili seraduje da bi pokazao da se raduje. Potom, tu je i prinudna radost: to jekada ste na određeni način, najčešće medijski, primorani da seradujete iako stvarnih razloga za radost nema, recimo, pred omiljenimvođama ili estradnim i sportskim zvezdama...

Neki opet vole da ih svet vidi na televiziji, u pozorištu (nije pozorišteuzalud opisno nazvano "daskama koje život znače"), ili na takvimmestima gde će moći da se pokažu i prikažu. Na takav način senesumnjivo može zadobiti radost, ali radost kratkog veka. To nijeradost u Duhu, nego u samome sebi; radost koja je utemeljena nadivljenju, tapšanju i odobravanju okoline. Na svetu postoje čitaveindustrije veštačke radosti. Bezbožnički život je u načelu prazan, ali jepun raznih razonoda koje tu prazninu pokušavaju da popune. Moždaniste znali; najveća svetska industrija nije vojna, nego industrijarazonode. Čoveku je nepodnošljivo dosadno upravo stoga što munedostaje radost! Budući daje sam prazan, treba nešto ili nekogdrugog da bi se uveselio. Tražeći radost on traži, zahteva i otima svešto može iz ovozemaljskog carstva, zanemarujući Božje uputstvo:"Tražite najpre carstvo Božje..."

114

VERA I DELA

VERA I DELA

Dobra pravedna dela nikoga ne čine dobrim i pravednim čovekom, većdobar i pravedan čovek čini dobra i pravedna dela. Isto tako zla delane čine čoveka zlim, već zao čovek čini zla dela.

Ove izjave uzete tako kako su napisane znače da osoba mora bitidobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela prirodno će teći ilislediti iz dobre osobe. Upravo s ove platforme želim da pogledatenaredne biblijske stihove:

"Tako je i vera, ako nema dela, sama po sebi mrtva. Ali neko će reći: tiimaš veru, aja imam dela. Pokaži mi svoju veru bez dela, pa ću ja tebipokazati svoju veru delima."

Previše je rasprava, nerazumevanja i pravih svađa bilo među ljudima,hrišćanima i konfesijama na temu šta će čoveka učiniti pravednim, štaće ga transformisati od izgubljenog grešnika do spasenog, svetogBožjeg deteta − vera ili dela? Ipak tema ne zaslužuje toliko žuči iubeđivanja, jer vera i dela ne isključuju jedno drugo. Naprotiv, medunjima postoji zavisnost i uopšte nije u pitanju da vera i dela mogu dapostoje autonomno. U pitanju je samo redosled. Bez vere neće bitidela, ali upravo su dela najbolji dokaz da vera postoji!

Tako se vraćamo onoj izreci da samo dobar i pravedan čovek može dačini dobra i pravedna dela. A da ovo nije prazna filozofija i igra rečipotvrdio je i Hrist sledećim rečima:

"Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove. Ne može dobro drvodoneti rđavih plodova, niti loše drvo dobrih."

115

Nesumnjivo je da od vrste stabla zavisi vrsta ploda. Ne raste drvo najabuci, već jabuka raste na jabukovom stablu. To znači da ukoliko nekostablo želi da iznedri jabuku, ne može biti breskvino, već jabukovodrvo. Na isti način da bi čovek vršio i imao pravedna dela, prvo morabiti pravedan.

Naći uzročnika bolesti je tek pola posla do izlečenja. Još uvek ostajepitanje kako uzročnika eliminisati? Zahtev biti pravedan je jedno, alikako to postići, pogotovo kada Biblija tvrdi da nema pravednognijednog?

Srećom, nismo prvi koji to pitanje postavljamo i, srećom, imamo komeda ga postavimo. Pre skoro dve hiljade godina neki ljudi pristupišeHristu i upitaše ga: "Šta da radimo da bismo činili dela koja Bog hoćeda činimo?"

Svaki čovek ima dve prirode − duhovnu i telesnu. S obzirom na duh, onje duhovni, unutrašnji ili novi čovek. S obzirom na telo, on je stari ilispoljašnji čovek. Zbog čega ovi termini: duhovni − telesni, novi − stari?

U edenskom vrtu, u Adamu, čovek je izgubio slavu Božju. Onoga danakada je prekršio Božju Reč i uzeo plod sa stabla sa kojega mu je bilozabranjeno uzeti,. dogodilo se upravo ono što je Bog rekao da će sedogoditi. Adam je umro! Duhovno je umro istoga časa, iako je fizičkiživeo još zavidan broj godina.

Ovde po prvi put imamo i jasno uočljivu podelu na dve prirode koje suu čoveku. Budući daje Adam izgubio tu duhovnu dimenziju ili prirodu,normalno je da je nije ni mogao preneti na svoje potomstvo. Prosto nijemogao da da ono što nema. To je razlog zbog kojeg je celočovečanstvo duhovno mrtvo. Istina fizički, baš kao i Adam, jednovreme još živi, ali uopšte nije u pitanju da li će, pitanje je samo kadaće, prestati i ta fizička funkcija. Zato ne treba da čudi tako teška

116

biblijska procena i ocena − "Nema pravednog nijednog."

Kada se dete rodi, ono nije krivo što je rođeno samo polovično, samosa fizičkom prirodom, bez duhovne prirode i slave Božje. Ali ono jetako rođeno! Dokle god je u takvom stanju, sva njegova dela suništavna, ne zadiru dalje od prašine... Biblija kaže da su sva čovekovadela kao prljave haljine, nešto kao kada biste varvarina obukli usmoking. On time ne bi prestao da bude divljak.

Da bi neko stablo rodilo jabuke, ne treba jabuke okačiti na njega, To jetako i u duhovnom pogledu. Čoveku ništa ne vredi da se kiti bilokakvim delima dokle god mu nedostaje duhovna dimenzija.

Bez pretenzija da se upuštam u medicinska razmatranja, reći ću samoono što nije diskutabilno. Čovek biva rađanjem! Telesni čovek bivarođen fizičkim putem, voljom oca i majke. Iz ovoga sledi da bi nauka onovom rođenju, rođenju od Duha, trebalo da bude normalna iočekivana, ali ona kao da iznenađuje ljude u svim vremenima i svimstaležima. Podsetimo se šta je fariseju Nikodemu Isus rekao upravo natu temu:

"... kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstvo Božje.Reče mu Nikodem: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar možepo drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori muIsus: ...što je rođeno od tela − telo je; a što je rođeno od Duha − duhje."

Zadivljujuće je sa kakvom jednostavnošću i preciznošću je Isusgovorio. I ja evo potroših nekoliko stranica objašnjavajući ono što Hristreče u jednoj rečenici: "Što je rođeno od tela − telo je; a što je rođenood Duha − duh je." − i zdravo doviđenja. Svaki drugi komentar jeizlišan. Ko želi duhovni život, mora biti duhovno rođen.

U svom kratkom razgovoru sa Nikodemom Hrist naglašava da čovek

117

koji nije odgore, od Duha, ili kako to popularno zovemo nanovo rođen,ne može čak ni videti carstvo Božje. To opet znači da fizički čovek icarstvo Božje nemaju baš mnogo zajedničkog kada to carstvo može davidi samo taj duhovni, novi čovek. Zato baš ništa tu ne pomaže majka,pa sve kada bi odrastao čovek i mogao ponovo da uđe u njenu utrobu,jer to ne bi bilo novo rođenje, nego staro samo drugi put.

"Šta da radimo da bismo činili dela koja Bog hoće da činimo? − pitalisu Isusa, a On im je odgovorio: "... da verujete u onoga koga je Bogposlao."

Novog, duhovnog čoveka pravednim neće učiniti ništa spoljašnje, jernjegova pravednost i sloboda, baš kao i grešnost i ropstvo, nisuspoljašnji i telesni. Duši ništa ne pomaže ako je telo slobodno, zdravo,ako jede i pije i živi kako hoće, kao što joj s druge strane ne šteti ako jetelo zarobljeno, slabo i klonulo, ako gladuje i žeđa, ako trpi i živi kakomu se mili. Ništa od svega toga ne dopire do čovekovog duha da gaoslobodi ili zarobi, učini pravednim ili nepravednim.

Na isti način čovekovom duhu ništa ne koristi ako telo nosi svetuodeću, ako ide na sva mesta i u svete gradove, ako hodočastiučestvuje u procesijama... Nešto sasvim drugo čovekovom duhu možei mora doneti slobodu − to je poslušnost Božjoj Reči. Upravo ono što jeHrist rekao: "Da verujete u onoga koga je Bog poslao."

Ovaj kratki Isusov zahtev postavlja temelj i pravilan redosled otkrivajućida Bog nije zainteresovan za formu nego za suštinu. Onako kakočovek veruje, pre ili kasnije tako će početi i da deluje, dok sama delane moraju da budu verodostojan reprezent onoga koji deluje. Dobradela "svete radnje" obrede i činodejstvovanja mogu da čine i zli ljudi,licemeri i pretvorice, a da ipak takvi ostanu. Dok oni koji uzveruju uHrista, ma kakvi pre toga bili, svoj život počinju menjati u skladu sasvojom verom.

118

Kako postati Božje dete, tj. biti rođen od Duha, nije stvar tehnike, iakoznanje nije na odmet. Zato evo nekoliko koraka koji vode željenomcilju.

"A ko se s Bogom združi, s njim je jedan duh."

Da bi se s nekim združio, čovek prvo mora tog "nekog" da pronađe.Gde pronaći Boga? Ima li neko Njegovu adresu, broj telefona ili moždabroj pejdžera?

Postoje dve stalne adrese u ovom svetu na kojima se uvek možepronaći Bog.

Prva: "Zar ne znate daje vaše telo hram Duha Svetog koji je u vama,koga imate od Boga."

Druga: "U početku beše Reč Božja , i ta Reč beše u Boga, i Bog bešeReč."

Može li nečija adresa biti tačnije i preciznije naznačena, a u isto vremei bliža? Usuđujem se čak reći: "Ako Boga ne možete da pronađete, tonije zato što se On sakrio, već zato što ne želite da odete nasastanak!"

Više je nego sigurno da duh može bez svega, osim bez Božje Reči. Dapodvučem ovu misao, reći ću je obrnuto:

Ako čovekov duh nema Božju Reč, ničim drugim mu se ne možepomoći. Ništa osim Reči ne dopire do duha, što znači da ništa osimBožje Reči ne može "roditi" čovekov duh kako bi on bio nanovo rođen.Ako nije nanovo rođen, katastrofa, ne može čak ni videti carstvonebesko. Tada se ponaša kao slepac ispred Leonardove "Mona Lize" ine može da se načudi izrazima divljenja ljudi oko sebe jer zaboga,kakve to lepote ima u običnom mraku.

119

Međutim: "Kada čovekov duh ima Božju Reč, ne treba mu ništa drugo.Tu za njega ima hrane i radosti, mira i svakog dobra u izobilju. Sve suBožje Reči svete, slobodne, istinite, mironosne i pune svake dobrote.Stoga ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sjediniti sanjima, a sve kreposti Reči postaće kreposti same duše, te će dušaverom kroz Božju Reč i sama postati: sveta, slobodna, istinita,mironosna i puna svake dobrote. Vera toliko puno može (više negoijedno delo) stoga što se nijedno delo ne drži Reči kao vera i nijednone može biti u duši, već samo Reč i vera vladaju dušom. Kakva je Reč,takva će verom postati i duša" − pisao je Luter.

Na taj način će se ispuniti upravo ono što piše u Bibliji, naime: "A ko ses Bogom združi, s Njim je jedan duh."

Šta da činimo da radimo dela koja Bog hoće?", pitali su Isusa. "Daverujete u onoga koga je Bog poslao", odgovorio im je.

Šta u stvari znači nekome verovati? − Smatrati ga pravednim i istinitim!Ujedno to je i najveća čast koja se nekome može iskazati, kao što je inajveće poniženje za osobu ako je smatrana lažljivom i nekorisnom.

Tako je i kada se čvrsto veruje u Božju Reč. Tada se Bog časti, puštase da bude u pravu, da On vodi i čini sa čovekom šta mu drago. Svemu se ovo dopušta, naravno, stoga što se veruje u Njegovu dobrotu.

Čovek koji ne pušta Bogu da vodi njegov život praktično pokazujesvoju neveru, bez obzira kako se pri tome deklarisao. Njegov postupakpokazuje da Boga smatra nepouzdanim, nesposobnim, lažljivim...

Kada čovek svojom verom časti Boga smatrajući ga dobrim, pravednimi istinitim, tada i Bog čoveka, po takvoj veri, časti držeći ga opravdanimi istinitim! Ko tako ne čini, ko po veri ne časti Boga može se celogživota truditi raznim "dobrim" delima, a da nikada ne postigne

120

pravednost.

Kada dođemo do ove tačke, neki ljudi mi znaju reći: "A tako je to znači.E baš lepo, sada znam pa mogu kući." "Da, ako stanete ovde možeteići kući, ali ako sačekate još malo, možete i Božjoj kući!", obično imodgovorim.

Vera kroz Božju Reč ujedinjuje čovekov duh tako da on postaje jednosa Božjim Duhom, no to nije sve , ono najlepše tek dolazi. Vera, ako biostala samo u intelektualnoj sferi, bila bi tek uspešna retorika i umnagimnastika, koja u teškim vremenima ne vredi mnogo. Čovek je od krvii mesa, osoba koja ima doživljaj i iskustvo i, ako vera ne bi mogla daprobije barijeru da se iz verbalne sfere pretoči u stvarnost, bila biobično gubljenje vremena. A hrišćanstvo nije gubljenje vremena. Ononije pusta teorija.

"Šta da činimo da radimo dela koja Bog želi?", pitali su Isusa, a On imje odgovorio: "Da verujete u mene!"

Zašto?

Zato što s Njim i u Njemu sve ono o čemu govori Biblija postajedostupna ljudskim čulima. Vera ujedinjuje čovekov duh s Hristom kaonevestu s verenikom, a iz tog "braka" sledi da duša i Hrist postajujedno telo. Time sva njihova dobra postaju zajednička, tako da svablaženstva koja poseduje Hrist sada poseduje i verna duša, a što dušaima postaje Hristovo.

Evo kako je čovek oslobođen greha! Evo kako duša postaje pravedna!

Postavši s Hristom jedno telo, duša gubi granice dajući i primajući. Utakvoj zajednici nastaje vesela i radosna razmena. Imali smo prljavehaljine, dobili smo čiste; bili smo grešni sada smo pravedni, bili smozarobljeni, sada smo slobodni; bili smo mrtvi, sada smo živi.

121

Ovo uopšte nije komplikovano. Naprotiv! Priča o Pepeljugi jejednostavna priča koju čak i deca razumeju. Priča o čovečanstvutakođe je priča o Pepeljugi.

Dobri, plemeniti, pravedni kralj − Bog, zbog svoje pravednosti,neizmerno je daleko od nepravednog čovečanstva. Ljudi takvi kakvi sune mogu do Boga, ali Bog je smislio plan kojim će omogućiti čoveku dapostane Njegovo dete.

Odbačena, siromašna, prljava Pepeljuga postala je blistava princezatako što se udala za princa. Postojao je jedan jedini način da Pepeljugapostane kraljevo dete, da kralja zove ocem. Postoji jedan jedini načinda odbegli, grešni čovek postane Božje dete. Da se, naravno slikovitorečeno, uda za Hrista.

I evo nas − u tri, četiri poteza stigosmo od pakla do neba. Zašto, ipored očite jednostavnosti, toliki ljudi jezde u propast ne mareći zamoćno spasenje koje im je nadohvat ruke, ni meni baš nije potpunojasno, pa ipak rekao bih da su dva razloga dominantna. Prvi je u tomeda nikada nisu ozbiljno sebi postavili pitanje: šta da činimo da radimodela koja Bog hoće; a drugima, kada su i postavili to pitanje, nije im sesvideo odgovor, pa još uvek iščekuju neki drugi.

Kada bi čovek bio samo onaj novi, unutrašnji, od Duha Božjeg rođeni,tada bi ovo bio kraj priče. Ali to se neće dogoditi do sudnjeg dana.Čovek ima dve prirode i on ima da funkcioniše na ispravan način uobe. Zato Biblija i da je jasan balans između vere i dela. Zato ni ja negovorim u korist vere, a protiv dela; niti sam za dela, a zanemarivanjevere. I vera i dela imaju svoje mesto u životu hrišćanina. Tu nemavažnijeg i manje važnog − ima prvo i ima drugo. Ima ono što spasava iono što iz spasenja sledi. Može se očekivati da, kada postanepravedan, čovek počne da se ponaša u skladu sa onim što jeste.Konačno, ako je neko stablo jabukovo, normalno je da u određeno

122

vreme počne da rađa jabuke. Zapravo, ono niti želi niti može da rađadrugo do jabuke. Tako i duša, kada je čista i pravedna, ne želi ništadrugo nego da ugodi Bogu, čiju volju želi da ispuni rado i na najboljinačin.

Čovek je iznutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom.Međutim, on je još uvek tu, na Zemlji, u svom telesnom životu zbogčega mora da upravlja tim telom i da komunicira sa svojom okolinom.U ovoj tački dela počinju da bivaju i važna i potrebna, a mogu sesvrstati u dve grupe:

Prvo, dela s obzirom na sopstveno telo. "Kada posmatramo tog starogili spoljašnjeg čoveka, dakle svoje telo, tu ne smemo besposličiti već sepostom, bdenjem, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenosttelo mora istinski terati da bude poslušno unutrašnjem čoveku kako bimu se suobličilo umesto da mu smeta ili se suprostavlja. Jer unutrašnjičovek u svom telu nalazi nepokornu volju koja egoistički želi da ugodisvojim požudama. A vera, koja je jedina čovekova pravednost, nemože to trpeti. Zato čovek čini dobra dela s namerom da telo postaneposlušno, jer sve dok je duša po veri čista i ljubi Boga, ona želi da idruge stvari budu čiste, a naročito njeno telo da bi tako zajedno ljubili iproslavljali Boga. Otuda proizilazi da čovek radi svog vlastitog tela nesme biti besposlen, nego čini mnoga milosrdna dela da bi gasavladao"; pisao je Luter, vrlo oštroumno, u svojoj studiji: "O slobodihrišćanina."

Druga grupa su dela s obzirom na ljude i okruženje. Živeći svojmaterijalni, fizički, ovozemaljski život, čovek živi i radi među drugimljudima i s obzirom na njih ne može i ne sme da ostane bez dela. Jerako je s Bogom jedan duh, a s Hristom jedno telo, tada deluje onakokako deluju Bog i Hrist! Kako je Bog u Hristu meni grešnom, nevernomi prokletom čoveku darovao bez ikakve zasluge i besplatno, iz čistogmilosrđa i ljubavi svu pravednost i blaženstvo, tako ću i ja slobodno,radosno i besplatno činiti ono što mu je ugodno, a svom bližnjem biću

123

Hrist kao što je to Hrist za mene postao.

To je razlog zbog kojeg Biblija kaže: "Neka se vide vaša dela."

Jabukovo stablo ne rađa jabukama sebe radi već drugih radi. Drugi mupriđu, uzmu od njega i budu blagoslovljeni njegovim rodom.

Tako je i sa hrišćaninom. On dela ne čini sebe radi već na dobrobližnjem. Svakome je za njega samog dovoljna njegova vera, a svadruga dela i ceo život preostaju mu zato da iz slobodne ljubavi služiBogu i ljudima.

Nema nikakve konkurencije između vere i dela. Naprotiv, postoji divnosadejstvo, jer upravo dela pokazuju šta i kako verujemo Bogu na kojegse pozivamo.

Favorizovanje vere u odnosu na dela, ili obrnuto, pogrešno je,nebiblijski i pogubno. Samo se verom može postići pravednost, a delapokazuju šta je postignuto! Vera sama po sebi ne znači ništa, ali nidela sama po sebi ne znače ništa. Vera plus dela je dobitnakombinacija.

124

NAJVAZNIJE ILI PRVO

NAJVAŽNIJE ILI PRVO

Ljudi često postavljaju pitanja: Šta je najvažnije da učinim kako bihugodio Bogu i zadobio večni život?" Ovo je pitanje pogrešno i ne samoda otkriva neznanje nego pokazuje i pogrešne motive. Čovek bi daizvrši izbor, pa da učini nešto, ali nikako sve. A to je nemoguće!Polovična dela samo donekle vode cilju.

Jednostavnu i razumljivu analogiju imamo recimo, u građevini. Šta jenajvažnije učiniti da biste imali kuću?

Ako kupite plac − još uvek nemate kuću. Izlijete temelj − trebaju vam izidovi. Nemate krov − pa to nije kuća.

Dokle god ne uradite sve, vi imate gradilište, ali ne i kuću. Zato pitanjetreba preformulisati umesto šta je najvažnije − pitati šta je prvo. Kućase ne gradi od krova nego od temelja, ali temelj nije najvažniji negoprvi. Time ne poričem značaj temelja i to da će u budućnosti od njegazavisiti cela građevina, ali on još uvek nije kuća.

Tako je i sa spasenjem. Postoji nešto što je temeljno, što je prvo i onošto je nadgradnja.

U Bibliji piše: "Zaista vam kažem ako se ne obratite sigurno nećete ućiu carstvo nebesko." Interesantno daje Isus celo čovečanstvo podelio usamo dve grupe: obraćene i neobraćene. Svaki čovek na ovoj planetipripada ili jednoj, ili drugoj grupi. Oni koji su obraćeni živeće večno sBogom, a oni koji nisu neće. To je tako jednostavno da jednostavnijene može biti. I tu podelu nije načinio čovek nego Bog. Mi ljude delimona različite kategorije: na crne i bele, na bogate i siromašne, na

125

školovane i neškolovane, stare i mlade, muškarce i žene, žive i mrtve;ali nijedna od ovih podela nema u sebi ništa od večnog značaja. Nakraju krajeva, ta podela o kojoj Isus govori ne zavisi od toga gde smo ikako rođeni, jer večna sudbina ne zavisi od telesnog već od duhovnogrođenja. Obraćeni ulaze u carstvo nebesko, neobraćeni ne.

I mnogima koji su uključeni u crkveni život i crkvene aktivnosti potrebnoje obraćenje. Augustin je takve ljude nazvao "zaleđenim hrišćanima"kojima treba žar Duha Svetog da ih odledi.

Sećam se priče kada je neki čovek na propovedi Bilija Grema prvi putčuo da se čovek mora obratiti ukoliko želi ući u nebo. Na krajupropovedi bio je upućen poziv na molitvu svima koji žele svojeobraćenje i čovek je izašao pred oltar te jednostavnom molitvompredao svoj život Bogu. Bio je nanovo rođen, obraćen − spašen! Uvečekada se vratio kući, telefonom je pozvao sveštenika crkve koju jeposećivao i ispričao mu šta je doživeo. Na plamen njegovogoduševljenja i radosti, sveštenik prosu kofu hladne vode rečima: "Proćiće te to za par dana pa ćeš opet doći sebi."

Pitanje da li smo obraćeni ili nismo je fundamentalno. Naša večnostzavisi od toga. Kada vidim koliko mnogo crkava uopšte ne spominjeovo važno pitanje, ne stidim se reći da sam jako ljut zbog toga.Verovatno ništa na ovom svetu nije toliko skandalozno kao crkva kojazbog drugih ideja, društveno ili politički prihvatljivih, modernih ne govorio istini obraćenja.

A šta je to obraćenje?

Ponekad je lakše razumeti šta neke stvari jesu ako se tačno utvrdi štanisu.

Obraćenje nije promena crkve. Ako ste posećivali pravoslavnu crkvu,zatim jedno vreme odlazili u katoličku, a potom krenuli u protestansku,

126

ili je možda jedini oltar pred kojim ste klečali bio kafanski šank, a sadaipak idete u neku crkvu − to nije obraćenje! Jednostavno prelaženje izjedne grupe ljudi u drugu bez menjanja karaktera i života samo jepromena etike.

Obraćenje nije ni učestvovanje u religioznim aktivnostima. Svakako,ono u sebi sadrži i taj elemenat, ali to nije njegova suština. Čovekmože biti uključen u sve moguće crkvene aktivnosti, a da ipak budeizgubljen za svu večnost.

Obraćenje nije postati crkveni službenik − sveštenik. Nikodem je biovisoko u svešteničkoj hijerarhiji, a Isus mu je ipak rekao da se moraobratiti. Parafrazirano, u današnjem pomalo vulgamom, nekulturnom ineljubaznom rečniku Hristove reči bi mogle izgledati ovako: "Džabe timantija i duga brada, džabe ti krst oko vrata i sve relikvije i ikone sveta,obratiti se moraš."

"Onima koji su Hrista primili u svoj život, Bog je dao vlast da se nazovunjegovom decom, onima koji veruju u Hrista koji nisu rođeni od krvi niod volje tela, ni od volje muža, nego od Boga", piše u Bibliji.

Nesreća uzimanja samo ponekog biblijskog stiha bez šireg konteksta ukojem se dati stih nalazi često čini Bibliju nerazumljivom za njenogčitaoca. Tako je i ovaj stih pomalo zbunjujući, naročito što se koristirečnikom koji je danas uglavnom van svakodnevne upotrebe. Zatopokušajmo analizirati ili prosto prodiskutovati to što stih kaže.Obraćenje nije od krvi i mesa, to jednostavno znači, da obraćenje nijenasledno. U carstvo Božje se ne može doći po zakonu nasleđivanja.Tvoji roditelji ti mogu dati mnogo toga, ali obraćenje ne mogu. Ako sirođen u, recimo, pravoslavnoj porodici, to ne znači da si hrišćanin. Baškao što biti rođen u garaži ne znači biti mehaničar.

Bog nema unučadi! Želiš li živeti s njim, moraš mu dopustiti da te Onrodi. Moraš biti nanovo rođen. Moraš biti obraćen.

127

Za pravilno razumevanje onoga šta "novo rođenje" jeste najbolji primerje Hristova priča o izgubljenom sinu:

"Neki čovek imao dva sina. Mlađi od njih reče ocu: Oče, daj mi deoimanja koji mi pripada! Otac im podeli imanje. Posle nekoliko danamlađi sin pokupi sve svoje, te ode u daleku zemlju i potroši sve svojeimanje živeći razvratno. Kad potroši sve nasta ljuta glad u onoj zemlji,te on poče oskudevati. Tada ode u najam nekom čoveku u onoj zemlji,a taj ga posla na polje da čuva svinje. Uzalud je čeznuo da bar jednomnapuni trbuh ljuskama od mahuna što su ih jele svinje, ali mu ih nikonije davao. Tada dođe k sebi i reče: Koliko najamnika kod moga ocaobiluje hlebom, a ja ovde umirem od gladi. Ustaću i otići ću svome ocui reći ću mu: Oče, zgrešio sam nebu i tebi, nisam više dostojan da sezovem tvojim sinom; primi me kao jednog od svojih najamnika. I usta tedođe svome ocu. A kada je još bio daleko, ugleda ga njegov otac isažali se pa potrča, zagrli ga i poljubi ga. A sin mu reče: Oče, zgrešiosam Bogu i tebi, nisam više dostojan da se zovem tvojim sinom. Otacpak reče svojim slugama: iznesite brzo najlepšu haljinu i obucite ga, idajte prsten na njegovu ruku i obuću na njegove noge, dovedite iugojeno tele zakoljite ga da jedemo i da se veselimo, jer je ovaj moj sinbio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, sada je nađen. I počnu seveseliti."

Ova priča više nego jasno pokazuje da "novo rođenje" koje je cilj imadva prethodna, nezaobilazna koraka: pokajanje i obraćenje.

Šta smatrate, odnosno podrazumevate pod rečju "pokajanje?"

Odgovori na ovo pitanje su veoma različiti i obuhvataju dosta pojmova,a uglavnom se mogu svrstati u dve grupe:

− prvu grupu čine oni za koje pokajanje predstavlja vršenje pokore,mučenje tela, samoodricanje, žrtvovanje nečeg, inače dragog i

128

potrebnog...

− za drugu grupu pokajanje je velika žalost zbog učinjenog greha, plači suze, veće ili manje emocije.

U oba slučaja to su tek subjektivni odgovori zbog čega i nisurelevantni. Objektivno merilo, Biblija, za ovaj pojam koristi reč"metanoija" koja je kod nas dosta nespretno, pa i nesrećno prevedenakao "pokajanje". "Metanoija" doslovno znači promena uma, promenitisvoje mišljenje − predomisliti se.

Svoj prevod Novog zaveta Vuk Karadžić nije bazirao na grčkomoriginalu već na Luterovom nemačkom prevodu. Luter je reč"metanoija" preveo kao "busse", što znači: kajanje, pokora, ispaštanje,ali kao za inat ta reč dolazi od glagola "bussen" koji, pored ostalog imaznačenje platiti i isplatiti. Nije onda nikakvo čudo da ljudi imajupogrešnu predstavu o značenju ove biblijske reči. Takav nesrećanprevod vodi pogrešnom zaključku da čovek treba da se muči, ispašta,pa čak i da mora da plati zbog svojih greha, dok "metanoija" uteološkom i u etičkom smislu znači promenu uma, tj. promenu mislioznačavajući tako temeljnu promenu u umu grešnika koji se okreće odgreha ka Bogu.

Drugačije rečeno, čovek koji se kaje je onaj koji se predomislio i sadadrugačije misli o sebi, o grehu, o Bogu...

Kada vidite čoveka kako plače pred Bogom, da li je to znak da se onkaje? Ne mora biti, jer suze pri pokajanju, ako nema umne odluke ipromene misli, ništa ne vrede. "Metanoija"je svesno ostavljanje greha,ona je čin volje, a ne emocionalno stanje.

Jedan mladi čovek kojeg sam poznavao, otac jednog deteta, voleo je"dobru kapljicu", a često je u toj svojoj ljubavi i preterivao. Naravnodaje vozio auto i da gaje vozio i kada je bio pijan. Niko mu nije mogao

129

dokazati da je opasno voziti u takvom stanju. "Glupavi, strašljivimoralisti", podsmešljivo je odgovarao na dobronameme savete uverenu svoje vozačke sposobnosti, jer koliko puta je već vozio pijan i šta −ništa. Ipak ruski rulet je odigrao svoje. U saobraćajnoj nesreći, koju jeizazvao u pijanom stanju, poginuo je njegov dvogodišnji sinčić. Čovekje kukao, plakao, ridao i kose čupao, ali čim je izašao iz bolnice, svratioje u prvu kafanu i dobro se nalio.

On je tugovao i žalio, neosporno teško je patio, ali nije se pokajao većje nastavio u ludosti koja mu je i donela toliko bola.

Sa rečju "metanoija" Novi zavet često povezuje glagol "Epistrephein",koji znači okrenuti se ka − obratiti se. Odavde i potiče naša reč −obraćenje. Sličnost između ove dve reči je velika, a budući da naša rečpokajanje ne prenosi verno i dovoljno precizno značenje originalnereči, to noviji prevodi i reč "metanoija" prevode kao obraćenje. Ipak, makoliko ovi pojmovi bili bliski, tu se radi o dve stvari:

Prvo − metanoija, dakle, promena u umu grešnika kojom se onodlučuje na promenu pravca svog života.

Drugo − epistrephein, odnosno konkretna, tj. sprovedena "metanoija".Odluka sprovedena u delo.

U priči o izgubljenom sinu, koju smo uzeli kao ilustraciju, imamo upravojasan primer rečenog. "Tada dođe sebi i reče... Ustaću i otići ću svomeocu..." Čovek se predomislio. Promenio je svoje mišljenje i doneoodluku u tom pravcu. − to je "metanoija." Potom vidimo odlukusprovedenu u delo: "I usta te dođe svom ocu." Tako je obratkompletan. "Epistrephein"! − Odluka koja je izvršena.

Ova dva pojma su veoma bliska, no ako bismo želeli naći razlikuizmeđu njih, mogli bismo reći da je pokajanje okretanje od greha, dokje obraćenje okretanje ka Bogu. Izrazivši ovo geometrijski, pokajanje bi

130

bilo prvih devedeset, a obraćenje drugih devedeset stepeni u jednojpotpunoj promeni smera.

Nema pravog obraćenja bez pokajanja. A obraćenje je najdubljaunutrašnja promena bez koje se ne može doći Bogu;

ono je moralni preokret, istupanje iz stanja nespasenosti i povratakBogu. Zato se u Novom zavetu "metanoija" i "epistrephein"upotrebljavaju naizmenično. Promenu čovekovih misli treba da sledi ipromena pravca kojim ide. Potpuni zaokret "OD" greha "KA" Bogu.Tako i samo tako čovek stiže do novog rođenja, koje je rezultat iliposledica obraćenja.

Kao što je rezultat udisaja vazduh u plućima, tako je novo rođenjerezultat obraćenja. Ono nije nešto kao nagrada već normalnaposledica. To je duhovna promena i u potpunosti delo Duha Svetog.Obraćenje je uglavnom poduhvat čoveka, a novo rođenje je Božje delou tom velikom događaju. Kada kažemo obraćenje, prvenstvenomislimo na nešto u čemu je čovek aktivan, dakle mislimo na odlukunjegove volje da promeni pravac svoga života, a kada kažemo novorođenje. mislimo na Božje delo u srcu i životu čoveka, delo u kojem ječovek pasivni primalac onoga što mu Bog čini i daje.

Zapravo, u ovoj tački religija prestaje biti mrtva ceremonija ili fanatičnauobrazilja i postaje život.

Kada je izgubljeni sin preduzeo prva dva koraka i vratio se ocu, otac gaprima nazad dajući mu opet sva obeležja sina i on započinje jedan noviživot, baš kao da se ponovo rodio.

Novo rođenje je promena u čovekovoj moralnoj i duhovnoj prirodi. Onomenja njegovu grehom pokvarenu prirodu i premešta ga iz duhovnesmrti u duhovni život. Ono nije i krajnji cilj nego cilj prve etape jeroznačava tek početak jednog novog života, života koji će biti

131

posvećen...

* * *

Pravda i opravdanje, to su reči pravosuđa. Kada se nekome sudi,kažemo da se deli pravda; kada je neko ko je osumnjičen za kakvozlodelo i oslobođen krivice, smatramo da je time opravdan. Dakle,kada govorimo o opravdanju, moramo govoriti i o krivici. Budući dagovorimo o odnosu Bog−čovek, treba da znamo u kakvom je stanjučovek pred Bogom, kao i Njegov odgovor.

Još je pesnik, kralj i veliki sluga Božji David zapisao:

"Ne idi na sud sa slugom svojim, jer niko živ nije pravedan predtobom!" I Stari i Novi zavet slažu se jednodušno u konstataciji da nemanijednog pravednog čoveka. To je u stvari žalosno stanje u kojem sečovečanstvo nalazi. Bog, koji je po svom karakteru svet i pravedan, nemože zanemariti čovekovu grešnost, promašenost i nepravednostzbog čega i ne može prihvatiti čoveka kao takvog.

Čovek je osuđen, i to pravedno. Plata za greh je smrt! Ali pored togašto je strog, Bog je i milostiv. Strogost i Božja nepopustljivost okrenutisu prema grehu, a prema grešniku usmerena je milost. Ta milostizražena je u liku i delu Isusa Hrista koji je, ujedinjujući u sebi božanskoi ljudsko, postao spreman i sposoban da primi i prihvati svu strogostkazne namenjene grehu. Stavivši sebe na mesto grešnika, Hrist jeizvršio supstituciju, zadovoljio je zakon ispunivši ga, čime je omogućiodelotvornost Božje milosti. To je centralna svrha i poruka Golgote. Bog,pravedni sudija, tako dobija osnov i legitimitet da pravosnažno proglasipravednim svakog grešnika koji lično veruje u Njegovog pravednogSina prihvatajući njegovu zastupničku žrtvu − njegovu smrt kao svojusmrt.

Ovo uopšte nije komplikovano, iako se takvim možda čini na prvi

132

pogled. Između neba (gde je Bog, svetost, sudija) i zemlje (gde jegrešnost, gde su optuženi, gde su ljudi) postoji ogroman, nepremostivibezdan. Nepremostiv za ljude, ali ne i za Boga, koji je između neba izemlje postavio krst na kojem je osuđeni − Isus Hrist! Gledajući dole sasvog svetog nebeskog trona, Bog vidi ispunjene sve zahteve Zakona uHristu i prihvata ga kao onoga koji je sve ispunio. Ljudi koji s veromgledaju na "gore", na onoga koji "visi" između neba i zemlje, koji seidentifikuju s Njim, Njega radi, i sami bivaju prihvaćeni. To je Evanđelje.To je radosna vest. Kao kada ste dužni nekome ceo milion. Grizete se ijedite jer znate da nikada nećete moći da vratite dug, a morate gavratiti. I onda dođe neko i kaže: Nemojte više da se brinete, ja samisplatio vaš dug, a meni niste dužni ništa osim da prihvatite menicu ipotvrdu o isplati, jer bez toga akt nije pravosnažan.

Ovakvo nešto bi zaista bila radosna vest za dužnika. A mi, ljudi, dužnismo Bogu ceo naš život! I tada dolazi On, radost Neba i Zemlje, On,Gospod Isus Hrist i kaže: "Niste više dužni, ja sam isplatio vaš dug."Ne znam kako vama ali meni od ovoga zastaje dah u grlu.

Opravdanje je delo kojim sveti Bog proglašava pravednim grešnika kojiveruje i prihvata ga u Hristu, zbog Hristove smrti. Čovek se ne možepred Bogom opravdati delima Zakona jer opravdanje izvire iz Božjemilosti, a delotvorno je zbog Hristove zastupničke žrtve. Sva pitanja uvezi sa Zakonom Hrist je sredio, a od čoveka se traži vera jer jeopravdanje verom, a ne delima i ljudskim zaslugama.

Opravdanje ne čini čoveka pravednim. Ono ga proglašava pravednim.Grešnik postaje, kada je u Hristu, pravedan u Božjim očima.Opravdanje nije promena u čovekovoj prirodi, nego je to promena unjegovom odnosu prema Bogu. Opravdanje je izricanje presudečoveku, a ne delo u čoveku. Novo rođenje je ono što se zbiva u čovekui što menja njegovu prirodu, a opravdanje je ono što se zbiva nadčovekom i za čoveka. Drugačije rečeno, novo rođenje je promena kojase dogodila u čoveku, a opravdanje je promena koja se dogodila u

133

Nebu. Na taj način opravdanje je sud onog strašnog sudnjeg danapremešten u sadašnjost, a vernik je, prihvativši Hrista, već prošao sud iopravdan ulazi u Nebo još ovde na Zemlji.

* * *

Mnogim ljudima, iskrenim vernicima, zna se pokatkad oteti uzdah:

"Eh, kada bismo znali Božju volju..."

"Eh, kada bi čitali Bibliju znali bi!"

Čovek je pozvan da bude svet. Božja volja za vas je vaše posvećenje− piše u Bibliji. Istina, malu zabunu možda može uneti jedinstveninovozavetni naziv za vernike, koji se nazivaju "sveti" i "sveci", jer akosmo već "sveci", šta će nam posvećenje?

Svi vernici u Hristu su već "sveti", ali u životu treba rasti u posvećenju iprimeniti sve one karakteristike novog života koji im je u Hristu pružen idostupan. Bog nas vidi kao svete jer nas je opravdao zbog delaHristovog za nas. A Isus je zapravo učinio dvostruko delo:

− prvo je ono što je učinio za čoveka da bi ga pomirio s Bogom ipostavio novi odnos između Boga i čoveka;

− drugo je ono što je učinio u čoveku osposobivši ga da donosi plodtog novog života.

Zato se posvećenje, na koje Biblija poziva čoveka, može definisati kaoproces postajanja svetim koje je rezultat zajedništva i povezanosti sBogom.

Za pravilno, ili bolje da kažem, za potpuno razumevanje određenihpojmova, istina i zahteva koje Božja Reč postavlja čoveku uputno je

134

uvek se okrenuti originalnom tekstu.

''Hagijazmos", grčka reč iz Novog zaveta, označava takvo stanjesvetosti koje je rezultat delovanja Svetog Duha u životu čoveka. Kadaovome dodamo hebrejsku reč za posvećenje, koja u svom korenu imaznačenje odseći, odvojiti, dobijamo pravu polaznu tačku zaposvećenje, jer do njega dolazimo u sadejstvu sa Duhom Božjim, unaizmeničnom koračanju u pozivu i odgovoru. Ako je pokajanje iobraćenje bilo delo koje spada na čoveka, novo rođenje i opravdanjena Boga, posvećenje je zajedničko i naizmenično, pri čemu je Bog opetsuvereni inicijator.

Novo rođenje je događaj, a posvećenje proces. Opravdanje nije ni zadlaku izmenilo čoveka. Ono je izmenilo Božji pogled na čoveka.Posvećenje nam je nužno jer ono menja čoveka u onakvog kakvim gaBog vidi još od trenutka novog rođenja. Ne može se zaobići nijednaBožja Reč, a On je rekao; "Sveti budite, jer sam svet ja, Bog vaš."

Biblijski stih u kojem piše: "Težite za posvećenjem bez kojeg niko nećevideti Gospoda", govori da je posvećenje važno čak toliko da ispasenje zavisi od njega! Neko će možda reći: "Opa, kako sadrazumeti ovo?" Ako je vera srca i priznanje usta dovoljno za spasenje,a Biblija baš tako uči, šta u tom slučaju znače ove reči?

Sve što je rođeno mora i treba da raste i razvija se. Izostaje li rast,izvesno je da nije ni bilo rođenja, jer upravo je rast dokaz života.

Kada nastaje život? Kada dete iziđe iz utrobe svoje majke? Ne! Da likada se prvi put pokrene u stomaku majke koja ga nosi? Ne! Život jenastao mnogo ranije. Još onoga časa kada su se spojile dve, muška iženska ćelija. Ali niko ne zna da se to dogodilo i ne može reći da seživot začeo. Međutim, vrlo brzo počinju da se vide promene na telumajke koje su rezultat rasta novog života.

135

Kako će ljudi oko nas znati da smo hrišćani, da imamo spasenje?Sigurno ne tako što ćemo to napisati na svom čelu, na grudima ileđima ili transparentu koji ćemo nositi iznad glave, nego tako što ćemorasti na temelju, Božje Reči i saobražavati se sa Hristom ispunjavajućina taj način zahtev − "sveti budite..."

Ovaj aktivni aspekt posvećenja ima dva vida:

− s jedne strane, to je otklanjanje greha sa čovekove moralne prirode,što znači da je posvećenje neprestano čišćenje;

− s druge strane, to je progresivno usađivanje novog života, kao i rastu njemu.

Svakako da je za ovako krupan poduhvat neizbežna saradnja izmeđučoveka i Duha Svetog, a posvećenje nam je zaista potrebno. Onaj kojimisli da je Hrista primio u svoj život samo za spasenje prevaren je usvom iskustvu. Takav ostaje zakržljao, nezreo i neplodonosan,jednostavno zbog toga što je stao u svom razvoju, a posle nekogvremena, gle tuge, gubi i sigurnost spasenja. Nešto slično majci čijistomak posle početnog rasta odjednom stane i ne menja se nekovreme. Tada se javlja sumnja: da li je stvarno (o, sreće) trudna, ili (o,žalosti) samo debela.

Ceo hrišćanski život je hodanje stazom posvećenja i saobražavanjaHristu. lako posvećenje na ovom svetu ne znači i savršenstvo, ono jehod prema savršenstvu na koje smo svi pozvani jer: "Bez posvećenjaniko neće videti Gospoda."

136

CENA HRISCANSTVA

CENA HRIŠĆANSTVA

Ne postoji "Tra−la−la" hrišćanstvo (osim kao fikcija). Hrišćanstvo jedragoceno, ali kao i sve dragocenosti i ono košta.

Činjenica i to bolna činjenica ovog našeg XX veka je zastrašujuće velikibroj razorenih brakova! − Zašto? Mislim da među razlozima prednjačinespremnost supružnika da plate cenu zajedničkog života.

Udvaranje je po pravilu samo svet snova. Čovek odvede svoju dragu unajbolji restoran, otvara joj vrata, donosi cveće... Zatim dođe brak. Oni idalje ponekad iziđu na večeru, samo što sada idu u buregdžinicu, aumesto poklona žena dobije zaduženje: "Draga, ispeglaj mi košulju iušij dugme, idem..."

Na čuđenje žene, princ udvaranja pretvorio se u žabu braka.

Približno ista stvar se događa i u crkvi gde vlada fluktuacija (skoropromaja) kao u kakvom lošem preduzeću.

− Zašto?

Ako si kao hrišćanin prešao put od znatiželje do uzbuđenja, to je velikikorak, ali još nedovoljan da bi se stvari koje te uzbuđuju i dogodile.

Isus je dao nedvosmisleni nalog svojim učenicima rekavši: "...idite iučinite sve narode učenicima mojim." Ne samo sledbenicima, ne samoistomišljenicima − već učenicima. Život učeništva je imperativ u životus Bogom jer i On i mi želimo isto. Bog teži da nam da svoje najbolje, sdruge strane, i mi želimo da od Njega dobijemo ono najbolje. Međutim,

137

to se ne može dati znatiželjnom ili uzbuđenom čoveku, već samo onomkoji je spreman da plati cenu.

Verujem da je svaki sportista znatiželjan u vezi sa svojim izgledima naOlimpijadi. Mnogi su i uzbuđeni posmatrajući takmičenja, ali medalju ćedobiti samo oni koji su platili njenu cenu. Oni koji su trenirali i treniraliodričući se mnogo čega da bi osvojili to što toliko žele.

Takođe postoji cena koju mora da plati svako ko želi da bude Hristovučenik, ali ne kao čovek iz sledeće priče:

Beše neki čovek koji je imao jednu kravu. Kada mu je krava otelila dvateleta, čovek u oduševljenju reče: Gospode, toliko sam ti zahvalan zaovaj blagoslov da ću ti dati jedno od moje teladi." Odluku je saopštio isvojoj ženi, ali nikako nije mogao da se opredeli koje tele da daruje. Naženin upit stalno bi odgovarao: "Još nisam siguran koje." Vreme jeprolazilo i jedno tele se razbolelo. Nakon nekoliko dana, čovek uđe ukuću noseći iz štale, beživotno tele na svojim rukama i tužno reče ženi:"Draga, imam lošu vest. Božje tele je upravo uginulo."

Mnogi vernici su baš kao ovaj čovek. Oni bi da plate cenu učeništvaonim što im više ne treba! Bogu bi da daju otpatke, a tako ne ide.

Poslušnost Božjem planu učeništva definitivno će učenika koštati.Standard ili cenu učeništva možemo naći na mnogo mesta u Bibliji, aovo je samo jedno od njih:

"Dok su putovali, jedan mu na putu reče: ja ću te slediti gde god pođeš.Isus mu odgovori: lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, aja nemamgde da naslonim glavu. A drugom reče: sledi me. Ovaj odgovori:dozvoli mi, Gospode, da prvo odem i sahranim oca svoga. Pusti mrtveneka sahranjuju svoje mrtvace − odgovori mu Isus, a ti hajde sa mnomi objavljuj carstvo Božije, Zatim će mu treći: ja ću sa tobom, Gospode,samo da se najpre oprostim sa svojim ukućanima. Isus mu odvrati:

138

niko ko stavlja ruke svoje na plug, pa se obazre natrag, nije prikladanza carstvo Božije."

Najkraće rečeno, ovi stihovi znače da Isus u čovekovom životu trebada bude gospodar svega. Jednostavno mu se ne može reći "Ne" ili"Dopusti mi prvo." Ako je On Gospod, On je prvi. Ako mu kažemo ne,iz tog proizilazi da on nije Gospod. U tom slučaju On je možda prijatelj,možda neko na koga gledamo sa obožavanjem, ali ako je Gospod, nemože primiti negativan odgovor.

Jednom prilikom je apostol Petar učinio upravo takvu rabotu. Samo štoje priznao Isusovo mesijanstvo, kada mu Hrist poče izlagati plan osvojoj smrti, Petar skoči govoreći: Ne! To ne može biti. Samo što nereče: Isuse, ja ti to ne dopuštam.

Na to mu je Hrist odgovorio: "Odlazi od mene, sotono."

Hrist je Gospod svega, ili nije Gospod ničega.

Ovu konstataciju potvrđuje i kratka biblijska priča koja počinjeoduševljenom izjavom jednog čoveka: "Ja ću te slediti gde god pođeš."Na čovekovo iznenađenje, Isus odgovori pomalo hladno: "Lisice imajujame i ptice nebeske gnezda, aja nemam gde da naslonim glavu."

Današnjim rečnikom Isus je rekao: "Vidi, drugar, ja nisam krenuo ujerusalimski Hilton hotel. Zato dobro razmisli. Moj život je punpoteškoća i žrtvovanja. Da li znaš gde ja idem? Na kraju, ja idem daumrem na krstu. Želiš li tamo da ideš? Razmisli dobro šta govoriš."

Iako ovakav stav na prvi pogled deluje odbojno, on je neophodan jerznatiželja, uzbuđenje, pa i prva iskustva s Bogom neće čoveka odvestidaleko ako u njemu nema spremnosti na žrtvu. Upravo zbog tenespremnosti da se plati cena učeništva, životi mnogih hrišćana susamo gomila ruševina, zaveta, molitava i dobrih namera. Teorija bez

139

prakse. Religija bez života.

Apostol Petar, kojeg sa pravom nazivamo apostolom vere, nije takavoduvek bio. Postojao je u njegovom životu period kada je i sam ličio naonog čoveka s početka priče. Bio je oduševljen, ali nespreman. U noćikada je Isus bio zarobljen, propisno se obrukao. Hrist mu je unapredgovorio o tome, a Petar je, bez sumnje iz dobrih namera iskreno ioduševljeno izjavljivao kako će u korak sa svojim učiteljem...

"Reče mu Isus: zaista ti kažem da ćeš me se tri puta odreći ove noćipre no što zapeva petao." Na to mu Petar odgovori: "I ako treba daumrem s tobom, neću se tebe odreći."

Ipak mi iz Novog zaveta znamo šta se dogodilo. Kada je video cenukoju treba da plati, na pitanje: "Da li si ti njegov učenik?" odgovorio je:"Ne, ja ovog čoveka uopšte ne poznajem."

Novi zavet nedvosmisleno naučava:

"Koji su Hristovi razapeše svoje telo sa njegovim strastima ipožudama."

To je cena učeništva. Ali šta znači put krsta za nas danas? Šta to značibiti razapet sa Hristom?

Prvo: razapet čovek gleda samo u jednom smeru, ne gleda nazad.

Drugo: oprostio se sa svetom, on se ne vraća u njega.

Treće: razapet čovek nema više svojih planova, kakva god da jesituacija on kaže "Da, Gospode."

Naravno da danas, bar u zapadnoj civilizaciji, hrišćane ne razapinjubukvalno na krst ali žrtva, iako različita u supstanci, ista je u suštini.

140

Vilhelm Buš je to izvrsno objasnio sledećom pričom.

Dogodilo se da jedan čovek posle službe u crkvi, podstaknut BožjomRečju, dođe do sveštenika i u pokajničkoj molitvi predade svoj život uHristove ruke. Posle molitve sveštenik mu reče:

"Sada kada si postao Hristov učenik, On ti poručuje da sve što imaš, isve što jesi, pripada njemu i treba da mu daš."

Čovek posegnu u džepove, izvadi sve zadržavši samo broj odgarderobe uz obrazloženje:

"Da mogu podići kaput."

"A, imaš kaput", reče sveštenik, "i njega da daš."

"Ali u njemu su mi ključevi od kola."

Imaš kola? I njih da daš."

"Ali, ali kako ću onda kući", poče da protestuje čovek.

"I kuću da daš", neumoljivo će sveštenik.

"Pa dobro, a gde će žena i deca da mi žive", pobuni se ovaj.

"O, pa ti imaš ženu i decu. Moraš i njih da daš."

Malo po malo, shvatajući da nije svoj, već da je plaćen punom cenom −Hristovom žrtvom − da su on i njegova porodica, imovina i sredstva −Hristovi, štaviše, da je i njegov život Hristov, čovek predade Hristu sve.

Tada sveštenik ponovo, uverivši se da je čovek razumeo lekciju,

141

progovori:

"Evo ti sada sve što si mi dao nazad. Ali znaj, ništa nije tvoje negoHristovo. Zato pazi kako time upravljaš. Ne možeš biti grubi tiranin, većpažljiv i veran upravitelj, srećan ali i zahvalan što ti je gospodar poveriotolika dobra na upravljanje;'

Drugi čovek iz one biblijske priče o ceni učeništva je rekao: "Ja ću ićiza tobom ali mi najpre dopusti da sahranim svoga oca", na šta mu jeIsus odgovorio: "Pusti neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve."

Čitajući ovo mogli bismo pomisliti da je Isus bez razloga bio grub. Ustvari, ova izreka u jevrejskoj kulturi toga vremena je značila neštodrugo u odnosu na asocijaciju koju mi imamo danas. Čovek jepomenutom rečenicom zapravo pitao može li da odloži svoje"školovanje". On je hteo da sačeka dok mu otac i majka umru, jer tadabi za njega verovatno bilo mnogo jednostavnije da sledi Hrista. Moždaje mislio: "Gospode, ako sada odem kući i kažem da počinjem dasledim Tebe kao učitelja, biće problema i sukoba."

Isus zna da će, ako ga sledimo u poslušnosti, biti konflikata. To je deocene koja treba da se plati. Pravo učeništvo, tj. radikalno hrišćanstvo,definitivno će uzrokovati sukob sa onima koji ne veruju ili veruju nakonforan, malograđanski način.

Isus Hrist nije bio konformist. On je doneo istinu, a upravo se ta istinamnogima nije svidela. I još uvek je ta istina uzrok konfliktima. Ako živišpobožan život, sveti život, dozvolivši Hristu da bude Gospod tvogaživota, sigurno je da će biti ljudi koji ne samo da te neće voleti, nego ćete čak i mrzeti.

"Nije sluga veći od svoga gospodara. Ako su gonili mene, goniće ivas", rekao je Isus svojim učenicima. Ove reči nisu upućene samoprvoj dvanaestorici učenika, koje uobičajeno nazivamo apostolima, već

142

svim pravim Hristovim sledbenicima. Svi će biti gonjeni stoga štopostoje neprijatelji Hristovog krsta. Nekada je ta cena učeništva (kao ustarom Rimu) bila smrt; nekada (kao još i danas u Kini) cena je zatvor,i to dugogodišnji; kod nas u evropskoj kulturi današnjice to je tekizrugivanje i podsmeh okoline, ali cena uvek postoji.

143

GREH

GREH

"Ko čini greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se pojavioSin Božji da uništi dela đavola."

Kada o hrišćanskoj svetosti želimo steći ispravno gledište, moramozapočeti istraživanje ozbiljnog problema greha.

Jer bez toga, bez pravilno shvaćenog pojma greha, nemaju značajareči kao što su opravdanje, obraćenje ili posvećenje. Ko hoće da gradiu visinu mora da kopa u dubinu. To je prost zakon građevinarstva.Kada je temelj slab, sprat ma koliko lepo bio urađen ne vredi mnogo.

Isto tako je i sa čovekovom građevinom svetosti. Ukoliko želi da budeviša, utoliko mora da kopa dublje. Greška u ovom području po praviluje pogubna zato što pogrešno shvatanje svetosti direktno proizilazi izpogrešnog shvatanja grešnosti. Stoga utvrdimo tri stvari:

− Šta je to greh?− Koji su učinci greha?− Čija je greh tvorevina?

1. − Greh, to je smrt!

Jednom jedinom rečju greh se može definisati. Tek kada se nazovepravim imenom, greh dobija na težini. Smrt nije samo učinak iliposledica greha, nego je greh smrt! Zamenite svaki put reč greh rečjusmrt, pa vidite da li i tada može sa grehom da se koketira? Da li semože reći: "Ovaj greh ne sme da se čini zato što je strašan, ali onaj

144

malecki − onaj može." Ili, može li se progutati parola u stilu: "Malegrehe i Bog oprašta", ili ona: "U nuždi lagati nije greh?"

Nema malog i velikog greha. −Zašto? Zato što nema male i velikesmrti. Smrt je smrt, i tačka.

Biblija jednostavno i lepo naučava da nijedan greh ne može pred Boga,upravo stoga što je greh smrt. Pokušajte doneti parče mraka predsvetlo. Šta će se s njim dogoditi? Nestaće, naravno. Kako svetlostuništava mrak, tako Bog uništava greh. To je razlog zbog kojeg čovekkoji greši ne može pred Boga.

U Bibliji, bukvalno na prvoj stranici, piše: "I reče Bog načinimo čovekana svoju sliku."

Ovo na sliku Božju znači da je Bog čoveka stvorio da odražavaNjegove svete osobine i Njegov položaj kao pravednog vladara nadcelokupnim stvorenjem. U tom pogledu čovek je sličan Bogu. Predatamu je vlast i obdarenje stvaralačkom moći. Ipak moždanajkarakterističnija osobina Boga jeste da je On Jahve − što znači onajkoji jeste." Ne onaj koji je "možda", ili onaj koji je "ponekad" − nego"onaj koji je uvek." Bog ne krši obećanje. Što kaže to i ostvari. U njemunema laganja i nema sumnje. To nije Božja osobina, pa prema tome taosobina nije ni mogla biti preneta na čoveka, jer čovek je stvoren nasliku Božju.

Prosta logika kaže da ako sumnjičavosti nema u Bogu tada ni čovekasa tom osobinom nema u Bogu. Upravo o tome govori biblijski izveštajo prvom grehu kada su Eva i Adam uzeli zabranjeno voće, jer odmahza tim je sledilo: "U to čuju korak Boga, koji je šetao za dnevnogpovetarca, i sakriju se −čovek i njegova žena − pred Bogom, međustabla u vrtu."

Eto šta se dogodilo. Čovek je posumnjao u Božju Reč, "sišao" sa te

145

Reči, što znači, učinio greh i istog trenutka je duhovno umro. Greh, toznači promašiti od Boga određeni cilj. Bog je za čoveka odredio cilj −život. Kada promaši život, pogodio je smrt.

Greh čoveka lišava slave koja mu je još prilikom stvaranja namenjena,jer greh je oružje kojim čovek ratuje protiv Boga. Greh je neprijateljstvočoveka prema Bogu, ali u isto vreme i neprijateljstvo čoveka premasamom sebi i rat sa samim sobom. Na taj način se neprijateljstvo ljudiprema Bogu izvrglo u njihovo samoubistvo. Zar sam preteraostavljajući između greha i smrti znak jednakosti?

2. − Učinci greha.

U Bibliji je mnoštvom raznolikih izraza opisan razoreni odnos izmeđučoveka i Boga, između čoveka i čoveka, između ljudi i prirode...

Bedni uslovi u kojima se čovečanstvo nalazi proizilaze upravo iz učinkagreha:

"Na to Bog reče zmiji: kad si to učinila, da si prokleta mimo svakoživinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedešdo svojega veka. Neprijateljstvo ja zamećem između tebe i žene,između roda tvoga i roda njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš gau petu ujedati. A ženi reče: trudnoći tvojoj muke ću umnožiti, umukama decu ćeš rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću mužatvojega, i on će ti biti gospodar. A čoveku reče: jer si poslušao glassvoje žene te jeo sa stabla sa kojeg sam ti zabranio jesti − evo: zemljanek je zbog tebe prokleta; s trudom ćeš se od nje hraniti svega vekasvoga! Rađaće ti trnjem i korovom, a hranićeš se poljskim rastinjem. Uznoju lica svog hleb svoj ćeš jesti dokle se u zemlju ne vratiš, iz koje siuzet, jer si prah, i u prah ćeš se i vratiti."

Istoga časa kada je učinio greh, celim čovekovim životom počela se

146

širiti zaraza. On se u vrtu sakriva od Boga, njegov odnos se ženomiskrivljenje u ružno zajedljivo međusobno optuživanje, zemlja i svaokolina zbog njega su prokleti, a svakodnevni rad mu postaje velikoopterećenje, umesto da bude užitak.

Da je ovde kraj učinku greha, to bi bilo dovoljno žalosno međutim, grehse kao kakva podmukla bolest širi i dalje. Čovek pada pod vlast greha isotone što konačno dovodi do njegove krivice, a potom i osude odstrane Boga.

Upravo s padom pod vlast greha, što znači gubljenjem gospodarstva, učoveku nastaje čudovišni učinak greha − promena Božje slike. Reklibismo dr. Džekil postaje gospodin Hajd.

Da li je slika Božja time izbrisana, ili je ipak ostala, samo silnounakažena?

Druga mogućnost je gora od prve, ali greh je pronašao treću − najgoru.Slika Božja u ljudima koja je trebalo da odražava svu Božjuveličanstvenost i slavu, postala je suprotnost tih osobina, tako daumesto da odražava Božju veličinu čovek poče da mu se suprotstavlja.Sve čime ga je Bog obdario da bi mu omogućio život, čovek uzima ipretvara u oružje kojim se suprotstavlja Stvoritelju.

Upravo ovde u veličini i strahovitosti čovekovog greha, određeni suobim, vrsta i kvalitet potrebni za njegovo spasenje.

3. − Greh, a time i smrt, iza sebe ima svoga tvorca − đavla.

"Đavo je grešnik od početka", kaže Biblija. On je greh smislio iomogućio. I to je divna spoznaja. Čovek, iako je grešan − nije greh!Greh nije plod čovekov! Na njega je greh samo zakačen. Kao što sekiti božićna jelka, tako je i đavo okačio greh na čoveka. Ali, čovekov

147

tvorac, Bog, poslao je svoga Sina da uništi đavolova dela; da skineđavolji nakit sa čoveka i učini ga ponovo čistim − kao u početku.

Hteli ne hteli,moramo priznati da je zlo našeg modernog svetaneuporedivo veće i jače od celokupnog ljudskog roda i to stoga što jesvojom suštinom od vrhovnog zloduha, a čovekovi gresi, svi, svojimunutarnjim nervom uvek su od đavla i njegove strahotne zlosile.Sotona vlada svetom, strahom i grehom a glavna mu je sila smrt.

Preko čoveka je, kaže Biblija, sav zemaljski svet potpao pod ropstvogreha, zla i smrti; zato cela priroda uzdiše rastrgana ovom troglavomnemani, čeznući da se oslobodi − i Bog šalje oslobođenje.

Za spasenje Bog nije mogao odrediti ništa što bi moglo postati greh.Budući da je čovek pod vlašću greha zaprljao sve što mu je Bog dao uruke, trebalo mu je naći nešto novo, nešto drugo. Nešto što neće moćizaprljati grehom. I Bog Čini taj jedini preostali korak. Sebe samogpredaje u ruke čoveka. Sebe samog, u Isusu Hristu.

Isus Hrist je to novo. Hrist je jedino novo pod Suncem. Sve ostalo jestaro. Satrveno prošlošću, zemljosano prolaznošću.

Hrist je bogočovek, i to je njegova glavna osobina, njegova večnakategorija i suština po kojoj se razlikuje od svega ljudskog, zemaljskog,grešnog... I kada je izgledalo da je sve izgubljeno, da je sve propalo −"Sin se Božji pojavio zato da uništi dela đavolska."

On, Gospod Isus ne samo da je doneo oslobođenje, On jesteoslobođenje! On ne samo da je doneo život, On je život! A kako je toučinio? − Jednostavno ušavši kao čovek u samo srce smrti, razorio jeiznutra svojim božanstvom. Svojom smrću Isus je ušao u carstvo smrti,u Ad, ali gaje bleskom svoga božanstva umrtvio. Tako je u njemu ičovek pobedio smrt i prestao biti njen rob.

148

No, da ne bih sada nepotrebno ulazio u nekakvu duboku teologiju, rećiću da sve što o ovom pitanju treba znati − to je Hristovo Evanđelje.Njegovo Evanđelje je dovršeno i ništa mu više ne treba dodavati.Zapravo, Evanđelje je sve što je Hrist, sišavši sa neba na zemlju kaoBog, doneo nama ljudima.

Evanđelje je sam Bog, sva istina Božja, sav život objavljen i darovannama kroz Isusa. Nazvavši svoju nauku Evanđeljem, Hrist je tom rečjuobuhvatio sve što je On učinio za spasenje čovečanstva od greha,smrti i đavola.

A ko bi drugi mogao čoveku doneti radosnu vest da je pobeđena smrt,osim onoga koji je smrt pobedio? Zar iko može biti radosna vest začoveka ako i sam miriše na smrt, na ilovaču, na groblje.

U Bibliji stoji da je Isus Hrist isti juče, danas i doveka. Tako je i njegovoEvanđelje isto juče, danas i doveka. A u njemu su isti i juče, i danas, izauvek: istina Božja, pravda Božja, ljubav Božja, Duh Božji, daroviBožji kroz koje se dobija i izgrađuje spasenje. Zato ništa svoje nemam ineću, samo Hrista da dobijem i da se u njemu nađem.

"Jer šta je čovek? I onaj najmanji i onaj najveći? I onaj najgrešniji, ali ionaj za kojeg kažu da je najveći svetac? Svi su oni jeziva povorkagubavih robova smrti, greha i đavla. I zar da od njih tražim besmrtnost iistinu i pravdu i večnost? Zar da od trulih robova smrti tražim spasenjeod smrti? Jedino u Hristu i kroz Hrista Bog nas je blagoslovio svakimduhovnim blagoslovom i skinuo prokletstvo sa ljudske prirode."

Svi ljudi svih vremena, bez izuzetka, kada bi rešili da izmisle evanđeljespasenja, ne bi nikako to mogli učiniti, jer kada bi i izmislili evanđeljespasenja od smrti, greha i đavla, kako bi, ili gde bi u sebi mogli naćisnage da se to spasenje ostvari? Sile u čoveku protiv ove troglaveaždaje nema i ljudi su tu potpuno bespomoćni. Hteti dobiti evanđelje odčoveka, ma za kakvog sveca ga držali, to je hteti dobiti besmrtnost i

149

život od lešine.

Vekovima je očigledna istina da čim ljudi čovekom zamene Hrista,čovekopoklonstvom, bogopoklonstvom, njihove se sve tvorevine nakraju svih krajeva završavaju slomom, tonu i propadaju u ambisebeskrajnih smrti, užasa i očaja.

Apostol Pavle je doživeo temeljnu transformaciju u svom životu kada jeotkrio ovu istinu, o čemu je ovako pisao galatskim crkvama:

"Vi ste svakako čuli za moj nekadašnji način života u judejstvu, da sampreko mere gonio crkvu Božju i razarao je, pa sam u judejstvuprevazišao mnoge vršnjake u svom narodu − kao preterani revnitelj zasvoja otačka predanja."

Izraženi na današnji način, ti stihovi bi mogli izgledati ovako:

Ako je iko bio protiv Hrista i njegovog Evanđelja, to sam bio ja. Ako jeiko progonio i raskopavao crkvu, to sam opet bio ja. I to ne iz pakosti,ne iz zlobe i zavisti, ne iz sujete i plitkoumlja, ne iz slavoljublja ičovekoljublja, već iz revnosti za predaju otaca.

U plemenitoj revnosti za jevrejstvo ja sam sve svoje želje stopio ujednu − da iz ljubavi prema veri uništim Hrista i njegovo Evanđelje. Nesamo da sam živeo nego sam disao pretnjom i smrću prema svemušto je Hristovo.

Ali sve je to palo i bespovratno propalo kada ugledah vaskrsloga Hristana putu za Damask. Tada sam svim svojim bićem osetio da je u njemusva pravda, sva besmrtnost, sva sila, sav Bog, sva večnost, sve onoradi čega i postoji čovek i sav svet. Tada se On sa svojim božanskimsilama uselio u mene i više ne živim ja, nego u meni živi Hrist. Tek sNjim osetio sam slast života i postojanja i radost što sam čovek.

150

Kada ovako govori čovek kojeg je cela crkva proglasila svetim, šta višejednim od dvojice najsvetijih, što bih se zamajavao nekakvim svecima?Ako "svetom" apostolu Pavlu treba Hrist − koliko više On treba vama imeni?

Konačno, kako god okrenuli: "Sin Božji se pojavio da razori delađavla." Ne kao jedan "od", nego kao jedini.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenje suisključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje knjige

u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

151

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za

vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

152