terapeutska komunikacija- nikad zavrŠena priČa

TERAPEUTSKA KOMUNIKACIJA-

NIKAD ZAVRŠENA PRIČAPrim dr sci med Tatjana Radosavljević,Direktor Lekarske komore Srbije

TERAPEUTSKA KOMUNIKACIJA

Mesto: bolnica Vreme :jutro Dogadjaj: jutarnji sastanak lekara Dežurni lekar : Dežurstvo proteklo

mirno.Nekoliko intervencija. Pneumonija iz 24 ,drugi krevet levo,zalio se na povišenu temperaturu,u 23 i 20,temperatura 39,7 stepeni,preznojen,puls 112 u min,dobio ampulu Novalgetola,posle 40 min temperatura 36,9,uradjene frikcije.Karcinom iz 32 ,četrv ti krevet krvario oko 300 ml sveže krvi,dobio ampulu Antagosana i trombocite...


PAŽLJIVO SLUŠATI BOLESNIKOVE REČI VELIKA JE VRLINA LEKARA.

SLABO LEČI LEKAR KOJI NE MISLI I NE SLUŠA BOLESNIKA

BOLESNIK NE TREBA BRBLJIVOG LEKARA.

ZA PRAVU DIJAGNOZU NIJE DOVOLJNO POGLEDATI BOLESNIKA,TREBA GA POSLUŠATI,SASLUŠATI I LABORATORIJSKI PROVERITI

VIDOVI KOMUNIKACIJE LEKAR – PACIJENT

-verbalna: REČ –može da da snagu,sigurnost,oproštaj,pa I da

leči -može da povredi,ponizi,nanese bol

REČI PACIJENT MORA DA RAZUME

-neverbalna komunikacija: –izgled lica,pogled,govor tela,stav I

pokret,ćutanje

IZ ISTORIJE

Gatanje i vradžbine jesu jedan od najstariji oblika medicine.I sam Hipokrat je bio prvosveštenik Asklepijevog hrama,u koji su bili dovodjeni bolesnici gde ih je u toku noći ,šapćući čarobne reči izlečenja posećivalo božanstvo ili jedan od sveštenika.

Biograf Teodosije opisuje lečenje jednog histeričnog bolesnika koga je lečio Sveti Sava rečima:“...I on unese u crkvu raslabljenog...A kada padne noć,sam se udruži....sam se trudjaše da posluži bolesniku....prvo sam o sebi ispovedi,smernošću privlačeći milost boga,i prosi da se molitva usliši ,prosi bolniku milosti.“

HILANDARSKI MEDICINSKI KODEKS

„....Lekar ne treba odmah da pristupi pipanju pulsa i postavljanju dijagnoze...On treba da bude obazriv i da prethodno malo razgovara sa bolesnikom...“

„Budi veseo i pribran,nemoj požudno gledati bolesnikovu ženu ili kćer da ga to ne bi uzrujavalo...Treba da obratiš pažnju na bolesnikovo opšte stanje(habitus),a zatim da malo sa njime porazgovaraš.Gledaj,ako možeš,sa obazrivošću da dobiješ od njega obaveštenja da nije slučajno pre tvog dolaska uzimao od nekoga lekove i da li su ga kupali u u toploj vodi u kojoj su bile lekovite trave.....ti obazivo pogledaj po kući da ne bi primetio neko od tih ranije upotrebljenih sredstava za lečenje...”

KAKVOG LEKARA TRAŽI VEĆINA PACIJENATA?

Lekar treba da bude siguran u svoje medicinsko znanje

Lekar treba da pomaže pacijentu u savladavanju emocionalnih teškoća

Pacijent treba da za lekara bude osoba a ne slučaj

Lekar treba da bude diskretan I da iskazuje empatiju


Emocionalne reakcije pacijenata prema lekaru kao što su sumnjičavost,bes ili ljubav često nemaju nikave veze sa njim kao realnom osobom.

Pacijent treba da kroz verbalnu ili neverbalnu komunikaciju razume svoj problem,ali istovremeno ta komunikacija ima I funkciju terapije.

Pacijent se oseća vrednovanim,poštovanim I ima osećanje olakšanja,čak I kada se radi o najtežim vestima.


Sa druge strane I lekar razvija emocionalne reakcije,koje mogu biti pozitivne:simpatija,nežnost,razumevanje,ali I negativne-grubost,odbojnost,ljutnja.

O svojim emocijama lekar može da sazna iz načina na koji razgovara sa pacijentom,kako se pozdravlja ili ne pozdravlja sa njim,da li ga raduje ili ljuti tok dijagnoze,I sama dijagnoza.

VIDOVI TERAPEUTSKE KOMUNIKACIJE

-slušanje I razumevanje drugih

-davanje podrške

-empatija

-saveti u uputstva

PRISTANAK INFORMISANOG PACIJENTA -INFORMED CONSENT

Principi :

Salus aegroti suprema lex(dobrobit pacijenta je osnovni zakon)

Voluntas aegroti suprema lex


Lekar je dužan da vodi računa o dobru

pacijenata,ali i o autonomiji njegove ličnosti.Na preduzimanje odgovarajuće medicinske intervencije ne ovlačćuju samo simptomi bolesti,nego pristanak pacijenta.Time se iskazuje poštovanje prava pacijenta na samoodredjenje u odnosu na telo,uvažava se lično dostojanstvo i sloboda pacijenta,a istovremeno se pacijent informiše o mogućim rizicima.

Tek ono lečenje koje se sprovodi uz punu saglasnost bolesnika,uz njegovo razumevanje ,ima izgled da bude u punoj meri efikasno.Tražeći pomoć od lekara,pacijent je dao samo ograničeni pristaka na lečenje


U osnovi dužnosti obaveštavanja leži ideja sigurnosti.Temelj odluke o pristanku čini uvek obaveštavanje.Većina pravnika misli da obaveza obaveštavanja prističe iz ugovora o lečenju,dok lekari smatraju da ona izvire iz poverenja izmedju lekara i pacijenta.

Nacionalne medicinske asocijacije su saglasne u tome da lekari imaju pravo da poštuju svoje lične vrednosti i moral i da praktikuju svoj nezavisni profesionalni sud.Lekari takodje imaju pravo da informišu pacijente na način koji nije sugestivan.Da bi pristanak informisanog pacijenta bio validan,on mora biti informisan o relevantnim alternativama i rizicima i benefitima,na razuman,kompletan i nepristarasan način.

Ovo je kamen temeljac moderne medicinske etike.


Pristanak na operaciju zasniva se na poverenju u lekara koji je pacijentu lično poznat ili koji uživa opšti ugled u struci.Lekar medicinskim savetima pomaže pacijentu da donese odluku o pristanku.

Kao što lekar dozira medikamente,tako dozira i meru informacija vodeći računa o fizičkom i psihičkom stanju bolesnika i njegovim umnim sposobnostima.


Obaveštenje treba da sadrži :uputstvo šta bolesnik treba ili ne treba da čini za vreme medicinske intervencije,ukaazivanje na kontraindikacije,razjašnjenje same bolesti,da bi bolesnik poštovao uputstva vezana za način života i higijensko dijeteski režim.Potom,upozorenje na moguće posledice anestezije ili medikanetoznog lečenja,kao i na produženo delovanje lokalne anestezije,koje vozača čini nesposobnim za upravljanje motornim vozilom.

Nemački sud je osudio lekaara zbog toga što bolesniku koji je bolovao opd tuberkuloze nije na pravi način predočio dijagnozu koja bi ga privolela na umereniji način života.Zbog toga je pacijent dopustio sebi način života koji je drastično pogoršao zdravstveno stanje.


Dilema: da li saopštavati dijagnozu obolelim od neizlečive bolesti?Odgovor se nalazi u medicinskim,etičkim i pravnim zahtevima.

Samo u slučaju kad bi obelodanjivanje prirode bolesti putem obaveštenja vodilo ka ozbiljnim i neotkonjivim oštećenjimaa pacijentovog zdravlja,izostanak obaveštenja bi mogao biti opravdan.Medjutim,saopštenje ne treba da izostane zbog bojazni da bi se njime umanjilo raspoloženje ili opšte osećanje bolesnikovo,jer se to smatra neizbežnim gubitkom koji valja podneti

Salus ex voluntate,voluntas pro salute,salus et voluntas (Život iz volje,volja za životom,čine život i volju jednim).


Pisani formulari ne mogu zameniti usmeni razgovor sa pacijentom,jer se tako zapostavlja individualni karakter odnosa izmedju njega i lekara,te se ograničava mera posebne pažnje lekara.

„Ovim izjavljujem da sam od strane ...lekara bio u pojedinostima obavešten o svojoj bolesti i o mogućnostima lečenja,kao i o značaju,domačaju i nužnosti operacije(...)i ostalih mera lečenja,i da sam sa sa predočenim lečenjem,odnosno operacijom saglasan,pa i u slučaju da se medicinski naknadno pokaže potrebno da se operacija proširi i zahtev promeni.Upozoren sam na mogućnost komplikacija kao i na to da se ne garantuje odredjeni uspeh lečenja,odnosno da se on ne može unapred predvideti (Potpis)


Kako obavestiti pacijenta? Ne postoji naročita forma niti čarobna

formula.

Usmeno ,u spontanom razgovoru sa pacijentom,jer to stvara odnos medjusobnog poverenja.

Govori se jezikom koji je pacijentu razumljiv,vodeći računa o stepenu njegove inteligencije i obrazovanja.

terapeutska komunikacija- nikad zavrŠena priČa

Documents