t.g - 13 predavanje

GRAĐEVINSKI FAKULTET U BEOGRADU ODSEK ZA MENADŽMENT, TEHNOLOGIJU I INFORMATIKU

TEHNOLOGIJA GRAĐENJA

POMOĆNI MATERIJALI ZA PRAĆENJE PREDAVANJA

XIII. DEO

ZAVRŠNI RADOVI (2)

2008.

ZAVRŠNI RADOVI 8.11. PODOPOLAGAČKI RADOVI Podovi se projektuju tako da zajedno sa osnovnom, nosećom konstrukcijom i plafonom ispod nje obezbeđuju zvučnu i toplotnu izolaciju prostorija. Prema standardu JUS U.J.054 delimo ih prema osetnoj toploti na:

1. ugodno tople, 3. srednje hladne i

2. tople, 4. hladne.

Podopolagački radovi obuhvataju sve radove na izradi podnih (toplih ili polutoplih) obloga od linoleuma, gume, PVC-a, pločastog vinil-azbesta, tekstila i nekih drugih materijala koji se ispo-ručuju u vidu ploča i traka. Kvalitet materijala za ove radove se utvrđuje na bazi stepena:

• dimenzionalne stabilnosti (nepromenljivosti),

• postojanosti prema svetlosti,

• otpornosti na požar (zapaljivosti),

• električne provodljivosti,

• klizavosti,

i drugih karakteristika značajnih za primenu određenog materijala u vidu podne obloge. Među njima mogu biti otpornost na habanje, pritisak i delovanje hemikalija a značajne su i savitljivost, zvučna i toplotna zaštita i ujednačenost površine. Za ovu vrstu radova je karakteristična primena linoleuma, podnih obloga od gume, PVC-a i tekstila kao i vinil-azbestnih ploča.

Linoleum se proizvodi od mešavine peska, drvenog brašna i lanenog ulja koja je obojena odgo-varajućim pigmentima a isporučuje se u kolutovima (trake) i paketima (ploče). Debljine ovakve obloge za prostorije sa velikim pešačkim opterećenjem su 4 mm, 4,5 mm i 6 mm.

Polaganje linoleuma nije komplikovano ali uz malo mašte može podu dati izgled lepog mozaika

Gumene podne obloge se koriste za oblaganje podova prostorija u kojima se očekuje veliki broj posetilaca ali je i tu izvršena gradacija: jednoslojne gumene obloge su u vidu homogenih traka ili ploča a u dvoslojnim gumenim oblogama (namenjenim vrlo intenzivnom opterećenju) donji, no-seći sloj služi kao ojačanje. Ove obloge su, zahvaljujući specifičnom sastavu (kaučuk pomešan sa puniocem, smolom, pigmentom i drugim dodacima), otpornije od linoleuma pa im je i debljina manja. Na tržištu se najčešće mogu naći trake i ploče debljine 2,5 - 4,5 mm.

PVC podne obloge se proizvode kao PVC podne obloge bez podloge (odlike su specificirane standardom JUS G.E5.022) i kao PVC podne obloge sa podlogom (odlike daje standard JUS G.E5.021). Podne obloge prve grupe su najčešće višeslojne i mogu biti heterogene ili homogene. Razliku stvara količina punioca u sastavu pojedinih slojeva. Druga grupa, PVC podne obloge sa

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 1

podlogom, kao podlogu ima filc, jutu ili specijalne pene, proizvode se u trakama i pločama debljine 3 - 3,5 mm čija površina može biti glatka ili reljefna i mogu se zavarivati na spojevima. Za varenje se koriste specijalne trake za varenje ili pasta za varenje (plastična masa koja se nanosi na ivice u spoju i na sobnoj temperaturi očvršćava).

Tekstilne podne obloge

Vinil-azbestne ploče su dimenzija obi-

loge su grupa tepi-

Da bi se podna obloga kvalitetno ugradila neophodno bude čvrsta,

gumenih obloga se koriste

i određuju skup osobina koje pod

om)

čno 25/25 cm i 30/30 cm a proizvode se (prema standardu JUS G.E5.020) od azbestnih vlakana i polivinil-hlorida sa omekšivačem, puniocem i pigmentom. Ploče su ograničene savitljivosti i ne mogu se variti. Kvalitet podloge na koju se polažu ove ploče je opisan standar-dom JUS U.F3.060.

Tekstilne podne obha koji su industrijski izrađeni (tkani, iglani, pleteni) od prirodnih i veštačkih vlakana ili od vlakana čiji su krajevi ve-štačkim smolama spojeni u elastičnu, trakastu podnu oblogu.

je da površina naleganja neispucala, čista, tehnički ravna i sposobna da prima lepak kojim se obloga pričvršćuje. S obzirom na to da građevinska obrada podne konstrukcije nije adekvatna za prijem svih vrsta obloga potrebno je da se izvede sloj odgovarajuće podne podloge.

Za otklanjanje neravnina koje ometaju polaganje linoleuma, PVC i različite mase za izravnavanje (proizvedene su na bazi nekog veziva: cementa, gipsa, veštačkih smola i sl.) koje se gradilištu isporučuju u većim sudovima ili u prahu koji treba pomešati sa pro-pisanim rastvaračem kako bi se dobila emulzija. Masa se izliva na očišćenu površinu i glačanjem izravnava a zatim ostavlja da se osuši. Na tako pripremljenu površinu mogu da se nanose lepkovi koji treba da obezbede čvrstu vezu obloge i sloja za izravnanje, budu postojani na razne uticaje i ne štete zdravlju. Ukoliko masa za izravnanje treba da služi i kao izolacija od vlage upotrebljavaju se mase za izravnanje na bazi mešavine cementa i bitumena.

Namena prostorije i eksploatacioni uslovi koji će u njoj vladatmora obezbediti a podna obloga je, zbog izloženosti habanju i drugim fizičkim i hemijskim uticajima, od presudne važnosti za komformnu upotrebu određene površine. Da bi se obloga pod dejstvom pokretnog opterećenja zadržala na poziciji gde je ugrađena koriste se odgovarajuća lepila. Ona moraju biti neagresivna po sredinu i ljude, ostvarivati trajnu vezu obloge i podloge i omogućavati jednostavan i bezbedan rad. Ukoliko je lepilo (lepak) zapaljivo na pakovanju mora biti deklarisana ova osobina i uslovi u kojima se ona može manifestovati. Lepila se proizvode kao rastvori bitumena, veštačkog kaučuka, veštačkih smola i sl. u odgovarajućim rastvaračima (špiritus, benzin i sl.) pa se očekivani efekti dobijaju kada iz nanetog sloja lepila ispari rastvarač. Da bi se stvrdnjavanje omogućilo u prostoriji u kojoj se radi temperatura vazduha mora biti najma-nje 10 oC i mora biti omogućeno provetravanje da se ne bi stvorila štetna koncentracija para.

Podovi od PVC-a se polažu na ravnu, suvu i čistu podlogu i za nju pričvršćuju (uglavnlepljenjem pomoću lepka nanetog po celoj površini ploče ili trake. Sa razvojem tehnologije izrade industrijskih tepiha raširena je njihova primena za oblaganje podova u stambenim, javnim i po-slovnim prostorijama u kojima pojava statičkog elektriciteta u podu nije zabranjena. Ovakvi, veštački materijali se isporučuju u trakama širine 4 - 5 m i dužine 20 - 30 m i lako polažu preko podloge koja mora biti vrlo ravna. Podovi od PVC-a se kroje ali prilikom obrade spojeva susednih traka nastaje problem njihovog povezivanja i ostvarivanja kontinuiteta obloge. Najčešće se spoj zavaruje ili se krajevi lepe preko specijalne lepljive trake. Industrijski tepisi imaju manu u činjenici da jake fleke i oštećenja tepiha mogu biti otklonjeni samo zamenom cele trake pri čemu "zakrpa" ostaje vidljiva. Stoga se u praksi sve više primenjuju samolepljive ploče izrađene od sličnog ma-terijala kao i tepisi ali sa lepkom nanetim na naličje ploče.


Vrlo velika koncentrična opterećenja dinamičke i udarne prirode koja karakterišu primenu viljuškara u industrijskim objektima zahtevaju podove sposobne da se odupru i delovanju drugih, posebno temperaturnih i hemijskih, uticaja na njih. Pokazalo se da uobičajenom tehnologijom izrade betonskih podnih ploča ne mogu biti dobijene površine dovoljno čvrste i guste da mogu dugo odolevati opisanim eksploatacionim uslovima. Stoga je površinu poda potrebno ojačati bilo impregnacijom (utrljavanjem rastvora specijalnih smola ili praškastih aditiva u površinski sloj debljine 1 - 2 mm), bilo zalivanjem (preko površine gotovog poda se u sloju od 1 - 10 mm razliva specijalna, najčešće epoksidna, masa dobijena mešanjem više komponenata). Ukoliko se radi impregnacija obično se koriste specijalizovane mašine (helikopteri) a nakon 24 - 48 sati očvršćavanja u podu se seku fuge i formiraju polja; obično veličine 3/3, 3/4 ili 3/5 m. Industrijski podovi ovog tipa su vrlo skupi pa se primenjuju ređe nego što je porebno.

8.12. PARKETARSKI RADOVI U tople podove spadaju podovi od drvenih podnih elemenata (daske, razne vrste parketa i brodski pod) a njihovom ugradnjom se bave radnici parketari. Parketarski radovi obuhvataju postavljanje parketa u vidu obrađenih daščica sa žlebom i perom na po dvema naspramnim stranama bez vezivanja za podlogu (plivajući pod) kao i ploča od drveta ili plute koje se lepe za podlogu tečnim lepkom, bitumenom ili lepljivim folijama.

Postavljanje parketarskog materijala se vrši polaganjem na ravnu, horizontalnu i nezaprljanu podlogu. Podloga mora imati i sloj hidroizolacije koja sprečava kapilarno kretanje vlage iz međuspratne konstrukcije u osušeni parket. Uslov za početak ovih radova u nekoj prostoriji su završeni građevinski, montažni i ostali završni radovi. Drveni materijal za rad mora biti suv (najviše 12 % vlage) a prostorija u kojoj se radi očišćena i provetrena (relativna vlažnost vazduha 45 - 65 %) i u zimskim mesecima zagrejana (najmanja temperatura vazduha je 10 oC). Podni elementi od drveta su različitih dimenzija i kvaliteta ali moraju ispunjavati uslove važećih standarda (JUS D.C1.042, JUS D.D5.020, JUS D.D5.012).

Parket se sastoji od velikog broja pločica čija tekstura i boja daju velike mogućnosti

prilikom oblikovanja završnog izgleda površine prostorije

Prilikom postavljanja drvenih podnih elemenata između njih i zidova mora ostati odgovarajuća dilataciona razdelnica koja podnoj oblozi (čak i preterano suvoj) dozvoljava disanje u različitim temperaturnim uslovima. Pričvršćivanje materijala se vrši lepljenjem cele pločice za podlogu ili samo duž dodirnih ivica (lepak se razmazuje nazubljenom lopaticom - špahtlom) ili ukucavanjem u podlogu pomoću eksera (ovo je karakteristično za daščani i brodski pod).

Lepkovi za parket zahtevaju da elementi u spoju budu dovoljno suvi: betonska podloga može imati vlažnost maksimalno 3% a drvena podloga i parket koji se lepi najviše 8 - 10%. Tempe-ratura vazduha mora biti najmanje 10 oC. Da bi se obezbedilo bolje prianjanje podlogu treba premazati u jednom sloju (grundirati) rastvorom lepka i vode u razmeri 1:10. Sloj lepka mora biti ravnomerne debljine, oko 1 mm, kako bi njegov utrošak bio u okvirima standarda od oko 1 kg/m2.

Klasičan parket se najčešće proizvodi u vidu daščica debljine 18,5 ili 22,5 mm i širine 50 mm a dužina varira u zavisnosti od zahteva enterijerista i obično je 20, 25 ili 30 cm (JUS D.D5.020). Kao materijal se (zbog trajnosti) posebno ceni hrastovina i bukovina ali i parket od jasena, bora i


bresta takođe može biti lep. Slog klasičnog parketa može dati vrlo dekorativne šare jer se pločice mogu slagati pojedinačno i u grupama (po 4 ili 5) a najčešći slog je riblja kost. Ukoliko se raspo-laže pločicama od različitog materijala slog može biti i višebojan jer obrađene i lakirane pločice daju različite tonove.

Lamel parket je nastao modifikovanjem tehnološkog procesa postavljanja parketa jer je za po-trebe bržeg rada izvršeno pripremanje (prefabrikacija) niza pločica debljine 8 mm koje su složene u grupe u nizu i mehanički povezane. Mozaik parket je nastao na istoj ideji kao lamel parket ali je mnogo dekorativniji i ekonomičniji jer dozvoljava korišćenje pločica debljine i 6 mm. Pločice su male (oko 4 puta manje od klasičnog parketa) pa izrada mozaika ima kreativnu slobodu. Da bi se postavljanje ubrzalo prefabrikovani komadi mozaika se u fabrici pokrivaju lepljivim papirom i na objektu jednostavno polažu na podlogu preko koje je prethodno razmazan lepak. Merodavan je standard JUS D.D5.021.

Postavljanje poda od laminata

Panel parket predstavlja kombinaciju daščanog poda i lamel parketa jer se na daščanu podlogu izrađenu od nekvalitetnijeg (mekog) drveta lepe lamele od niskohabajućeg drvenog materijala de-bljine do 5 mm. Daske panel parketa su obrađene na pero-i-žleb i po potrebi se seku na meru i slažu jedna do druge. Spajanje panela se ostvaruje lepkom.

8.13. BRAVARSKI RADOVI Bravarskim radovima se smatraju svi radovi na izradi bravarskih proizvoda (ograde, prozori, vrata, pregrade, poklopci za šahtove, kapci, rešetke, žaluzine, merdevine, penjalice za šahtove, brisači za obuću i drugi okov) koji se izrađuju od profilisanog čelika i limova, kao i izradi noseće čelične konstrukcije. Sva bravarija se radi od standardnih valjanih i hladno-oblikovanih profila (crna bravarija) ili aluminijumskih profila i limova. Valjani profili, ranije jedini materijal za izradu crne bravarija, su razvojem obrade metalnih limova hladnim valjanjem ili savijanjem (abkantova-nje) dobili vrlo brojnu ali i kvalitetniju konkurenciju. Danas se valjani profili primenjuju samo u nedostatku kutijastih a tehnologija ekstrudiranja aluminijuma dozvoljava izradu raznovrsnih ramova i okova za prozore i vrata koji prozorima daju potrebnu krutost a istovremeno su podloge za zaptivke koje sprečavaju prodor vode i vazduha, kao i razmenu toplote sa okolinom. Prilikom izrade čelični i aluminijumski profili se mere na dužinu predviđenu radioničkom dokumentacijom i seku specijalnim alatom koji materijal ne kida već ostavlja ravne ivice reza. Da bi se izbegle estetske i funkcionalne greške ivice reza koje treba dovesti u spoj se dodatno obrađuju. Obrada vidljivih ivica mora biti takva da se ne primećuju tragovi sečenja. Veza pojedinih elemenata bravarskih proizvoda vrši se najčešće zavarivanjem, zasecanjem, zakivanjem, nitnovanjem itd., a sve u zavisnosti od zahteva tehničke dokumentacije i potrebnog izgleda gotovog elemenata.

Funkcionalnost bravarskih proizvoda je jedan od osnovnih zahteva pa se ramovi vrata, prozora, poklopaca i drugih elemenata opremaju raznovrsnim mehanizmima koje zovemo - okovi. Ovom skupu pripadaju šarke i brave ali i mehanizmi za obrtne prozore, klizne prozore, prozore sa otvaranjem u dva pravca (ventus), mehanizmi za klizna vrata ali i makaze, zaustavljači i sl.


Primena bravarije je raznovrsna. Najčešće u prostorijama (vrata, pregrade) ili na fasadi objekta (prozori, kapci, rešetke, žaluzine, merdevine, penjalice) gde iz određenih razloga postoji fizičko naprezanje (pritisak, vibracije, visoka vlažnost i temperatura) veće od onog koje standardna gra-đevinska stolarija može izdržati ili ona ne može omogućiti ispunjavanje spcifičnih funkcionalnih zahteva. Na primer:

a) u mašinskom prostoru se predviđaju žaluzine radi ventiliranja jer bi klasični prozori omogućili ventiliranje ali ne bi sprečili ulaz ptica ili nepoželjnih predmeta.

b) vrata na toplotnoj podstanici u podrumu gde su predviđene ostave stanara se rade od bravarskih profila i crnog lima zbog potrebne otpornosti prema požaru, i slično.

Ukoliko se bravarskim proizvodom želi sprečiti prodor atmosferilija u objekat koriste se odgovarajući kitovi i profili. Kitovima se zaptivaju spojevi nepokretnih delova bravarije a profili se ugrađuju na način koji (pod pritiskom delova u spoju) nameće njihovo blago deformisanje i izaziva kontinualno naleganje i zaptivanje spoja. Pre ugrađivanja svaki bravarski proizvod treba pregledati i u slučaju nedozvoljenih odstupanja od zahteva normativnih dokumenata, projektnih zahteva ili specifikacija proizvođača eliminisati ga iz upotrebe i uputiti na opravku.

Prilikom kontrole posebna pažnja se posvećuje tačnosti dimenzija, čvrstoći veza elemenata i stabilnosti proizvoda kao celine, kvalitetu svake veze okova i bravarije it.d. Ispravan proizvod se transportuje do mesta ugradnje i pričvršćuje za objekat na način koji bravariji omogućava punu funkcionalnu gotovost a zatim se prostor između spoljnog rama bravarije (vrata, prozor, pregrada) i objekta popunjava odgovarajućim izolacionim materijalom. Kao ispuna sve više su u primeni ekspandirajuće smese koje u dodiru sa vazduhom očvršćavaju dajući dopunsku stabilnost vezama bravarije i objekta.

8.14. ANTIKOROZIVNI RADOVI Korozija čelika nastaje u kontaktu sa atmosferom, vodom, tlom i nekim agresivnim materijama. Gotovi čelični elementi se moraju antikorozivno zaštititi odgovarajućim postupkom:

• toplim cinkovanjem - zaštita se izvodi potapanjem očišćenog elementa u sredstvo za poboljšanje prianjanja (flus) koje se zatim suši a nakon toga se element potapa u rastopljeni cink (kvalitet cinka mora odgovarati standardu JUS C.E1.020) koji se pose-bnim sredstvima fiksira i zaštićuje;

• premazima - premazivanje se vrši olovnim minijumom, cinkolitom i sl.;

• metalizacijom - zaštita se izvodi prskanjem rastopljenog metala (cinka, aluminijuma, olova) preko očišćene čelične površine; metal se u metalizer unosi u obliku žice, topi pod plamenom tehničkih gasova ili električnog luka a zatim komprimovanim vazduhom nabacuje na sveže peskarenu površinu i posebnim hemijskim sredstvima fiksira i zašti-ćuje; metalizacija se mora izvršiti najkasnije 4 sata nakon pripreme površine jer može doći do njenog prljanja prašinom i drugom, lebdećom nečistoćom.

Pre antikoroozione zaštite sa metalne konstrukcije treba lakim čekićem ukloniti ostatke zgure za-ostale nakon zavarivanja a brusnim pločama treba na spojevima ukloniti neravnine nastale zavarivanjem. Da bi se proces korodiranja metala uspešno zaustavio i onemogućio površina na koju se zaštita nanosi mora se izvršiti čišćenje od tragova rđe i mora biti omogućeno prianjanje slojeva zaštite za metal. U tu svrhu se koriste ručna sredstva (čekić, čelične četke, strugalice) mehanička i električna sredstva sa čeličnim četkama i brusnim papirom (šmirgl-papir) za obradu površine, a u primeni su i hemijska sredstva u vidu specijalnih premaza. Ukoliko je površina delimično zamašćena treba je očistiti pranjem uz upotrebu četki i specijalnih deterdženata a ukoliko je prekrivena starom, ispucalom bojom čišćenje je efikasnije uz korišćenje plamenika i tehničkih gasova.

Kao kod drvenih predmeta i kod skidanja farbe sa metalnih predmeta može biti efikasna primena let-lampi čijim plamenom se boja zagreva i spaljuje. Da bi se dobili optimalni rezultati mlaz plame-na treba držati pod uglom od 45 - 60o i zonu njegovog dejstva na zaprljanu površinu pomerati brzinom oko 5 - 10 cm/sec. Kako bi se olakšalo dejstvo plamena na dublje slojeve starog


premaza u toku rada strugačima treba uklanjati ljuspice farbe koja se pod plamenom odvaja od čeličnog nosača. Nakon svega očišćenu površinu treba mlazom komprimovanog vazduha oslo-boditi od produkata sagorevanja i ostataka prašine.

Opisani postupak je relativno lak ali nije dovoljno brz pa je nekad mnogo bolje na površinu predmeta naneti neki od hemijskih rastvarača jer će nakon samo 10 - 15 minuta njegovog delovanja doći do odvajanja sloja stare farbe koju treba samo sastrugati a tragove rastvarača ukloniti i naneti osnovni zaštitni premaz (šop-prajmer). Ovaj premaz ima ulogu zaštitnika površine do trenutka izrade kompletnije i kvalitetnije antikorozione zaštite. Šop-prajmer mora imati takav sastav da prilikom izrade varova ne stvara otrovna isparenja ali je razgradljiv pa mu je dejstvo vremenski ograničeno i treba ga pokriti minijumom najkasnije 2 nedelje nakon nanošenja na neku površinu.

Za delove koji zahtevaju visok kvalitet pripreme površine primenjuje se mlaz nekog abrazivnog materijala koji se iz ručnog alata pod visokim pneumatskim pritiskom usmerava na površinu metalnog elementa i učestalim udarima skida i sloj korozije i eventualno zamašćenje. Iako su u primeni i opiljci čelika ili aluminijuma ipak je najčešća primena čistog (opranog i osušenog) kvarcnog peska pa je ova operacija čišćenja poznata i kao peskarenje. Zrna čistog peska (frak-cije 0,5 - 2,0 ili 1,0 - 3,0 mm) efikasno skidaju ne samo nečistoće stranog porekla već i sloj rđe stvoren u toku čekanja materijala na površinsku zaštitu. Mlaz treba usmeriti na površinu pod uglom do 45o i na osnovu vizuelne kontrole efikasnosti njegovog dejstva regulisati udaljenost sa koje se zrna peska ispaljuju. Mlaz, naime, ima određenu gustinu koja se zbog efekta širenja mla-za smanjuje proporcionalno udaljenosti pištolja od čeličnog elementa pa se promenom ugla i udaljenosti pištolja može regulisati efikasnost rada. Rezultat čišćenja je metalni sjaj površine.

Peskarenje stvara veliku prašinu pa je potrebno koristiti odgovarajuća zaštitna sredstva (naočare, masku za disanje, rukavice) i nakon rada ukloniti sav upr-ljani pesak sa predmeta.

Pored peska koriste se i šljaka iz viso-kih peći (granule od 0,20 - 0,25 mm) i korund (granule aluminijum-oksida od 0,20 - 0,25 mm).

Radionička priprema površine peskare-njem dozvoljava nešto konformniji rad jer se može koristiti mešavina kvarcnog peska, vode i antikorozionih dodataka koja ne stvara prašinu a štiti očišćenu površinu nanošenjem primarne zaštite.

Antikoroziona zaštita se na čeličnu površinu nanosi u dve faze:

1. osnovni premaz (temelj antikorozione boje), i

2. pokrivni premaz (antikoroziona boja)

Pre nanošenja premaza treba proveriti da li su ispunjeni potrebni uslovi za kvalitetno nanošenje zaštite. Površina mora biti čista i suva a vazduh u prostoriji umereno vlažan (relativna vlažnost manja od 80 %) i topao (temperatura vazduha mora biti u intervalu 5 - 40 oC). Svaku fazu zaštite karakteriše više slojeva premaza jer faze moraju imati propisanu debljinu a jednim slojem se ona ne može obezbediti. Osnovni premaz je važan i stoga što pokriva neravnine pa se, u cilju preci-zne obrade i manje dostupnih mesta nanosi ručno, utrljavanjem boje odgovarajućim četkama. Ukoliko se ivica čeličnog profila mora zavariti za drugi profil premaz sme ići nabliže 50 mm od ivice a ukoliko je granica te zone narušena pre zavarivanja treba u njoj ukloniti tragove prvog premaza. Površina nosača se nekada čisti plamenom pa da bi prianjanje bilo kvalitetno prvi premaz treba naneti dok je površina još dovoljno topla (30 - 70 oC).

Debljina premaza se definiše zahtevima iz opisa pozicija u predmeru radova, kao i tehničkim uslovima za izvođenje antikorozione zaštite a izražava se u mikronima. Debljina premaza se mo-že precizno meriti digitalnim uređajima koji se prislanjaju na osušeni osnovni premaz, pritiskom


na taster se vrši očitavanje debljine a nakon odgovarajućeg broja merenja na displeju mernog instrumenta se može dobiti srednja vrednost debljine, broj merenja, standardna devijacija i drugi relevantni statistički podaci. Isti postupak treba ponoviti i nakon nanošenja pokrivnog premaza ali dobijenu prosečnu debljinu treba umanjiti za debljinu osnovnog premaza.

Najmoderniji merni instrumenti su toliko osetljivi da mogu razlikovati i ukupne debljine boja na-netih u fazama. Upravo zato kvalitetu radova treba posvetiti odgovarajuću pažnju jer se pojavom opisanih mernih instrumenata stvaraju uslovi da tehnički nadzor može lako utvrditi svako odstupanje od ugovorenih specifikacija a naknadni rad na otklanjanju slabih mesta može biti izuzetno skup, posebno ukoliko se radi o mestima na montiranoj krovnoj konstrukciji (rožnjačama ili rešetkastim nosačima velikih raspona) kada je popravljanje uslovljeno ponovnom montažom visoke skele. Čak i kada su takve skele izrađene od lakih metala i oslonjene na točkove njihova izrada i manipulacija su dosta spori i mogu dugo remetiti ritam ostalih radova koji se izvode na podu objekta.

Boja se na gradilište dostavlja u velikim sudovima, u stanju pogodnom za direktnu upotrebu ali se, u slučaju potrebe (zgušnjavanja boje) mogu primeniti razređivači. Na vrstu i kvalitet ovih zapaljivih materija treba strogo paziti jer je za svaku vrstu boje deklarisan odgovarajući razređivač pa bi primena nekog drugog mogla dovesti do neželjenih posledica: promene tona ili postojanosti boje. Deponovanje boja i razređivača mora biti usklađeno sa opštim merama tehničke zaštite na radu.

8.15. LIMARSKI RADOVI Limarski radovi obuhvataju sve radove na pokrivanju ili opšivanju limom objekta (ili njegovih delova) kao i izradu oluka za odvođenje atmosferskog taloga sa krovova, obradu prolaza, prepusta i otvora na fasadi, a uključuju izradu ventilacionih kanala i drugi sličnih delova objekta. Limovi koji se najčešće koriste pri radu predstavljaju vrlo tanke čelične, bakarne ili aluminijumske ploče dobijene valjanjem. Da bi se čelični limovi mogli primeniti za oblaganje površina nakon obrade mora biti očišćena i odmašćena i nanet antikorozivni premaz a može biti i pocinkovana, plastificirana ili zaštićena na drugi način. Na agense je najotporniji aluminijumski lim a nešto manje bakarni lim koji je skuplji od ostalih a štiti ga i istovremeno ukrašava sloj početne korozije zelenkaste boje pa služi i u dekorativne svrhe. Ranije je korišćenje olovnog lima bilo češće nego danas ali je zbog komparativnih prednosti drugih limova primena svedena na rekonstrukcije starih objekata. Generalno pravilo je da se različiti materijali ne dovode u neposrednu vezu. To posebno važi za bakarne i pocinkovane čelične limove jer u prisustvu vode može doći do galvanske reakcije.

Obrada i priprema lima se vrše sečenjem i savijanjem a vezivanje delova zavarivanjem, nitnova-njem ili višestrukim savijanjem. Savijanje lima (falcovanje) se u cilju obezbeđenja vodonepropu-stljivosti (sprečavanja podlivanja) izvodi kao dvostruko pri čemu horizontalni spojevi tabli moraju imati minimalnu širinu 20 mm i izvode se savijanjem prevoja niz krovnu ravan (ležeći prevoji) a sastavni spojevi susednih tabli (stojeći prevoji) ostavljaju se upravno na krovnu ravan. Visina sastavnih spojeva mora biti najmanje 25 mm a toliki moraju biti i preklopi kod varenja pocinkovanih limova.

Obično se delovi limarije pripremaju u radionici gde se kroje i delimično sklapaju u veće delove, a ovi se zatim na građevini montiraju i međusobno povezuju u jednu celinu. Povezivanje delova treba izvršiti tako da se limu omogući dilatiranje. Ekseri i zakivci, kojima se lim pričvršćuje za objekat, moraju biti od istog materijala kao i lim. Ukoliko je podloga, na koju se lim oslanja, od betona ili maltera treba ispod lima položiti sloj ter-hartije. Najveći obim limarskih radova pripada pozicijama pokrivanja krovne ili fasadne konstrukcije objekata (pretežno proizvodnih, sportskih ili drugih opšte namene) gde se preko roštilja od metalnih ili drvenih nosača polaže lim u tablama dužine do 6 m. Lim se iz tehničkih i estetskih razloga profiliše i time dobija neophodnu nosivost upravno na svoju ravan. Za izradu krovnog pokrivača industrijskih objekata se najčešće, zbog trajnosti, primenjuje profilisani aluminijumski lim. S obzirom na činjenicu da se radi o lakom materijalu čijim tablama radnici lako manipulišu ovaj lim se polaže preko 2 i 3 polja (limovi niske profilacije se u nekim slučajevima mogu postaviti i preko 4 polja). Da bi se obezbedili zahtevi za termičkom izolovanošću objekta između dva sloja lima razdvojena hladno profilisanim limovima -


distancerima se polažu table od presovane mineralne vune ili se u fabrikama između tabli lima izliva specijalna ekspandirajuća masa koja ispunjava slobodan prostor i sa limovima gradi sendvič.

Krovni pokrivač se obavezno povezuje sa sistemom horizontalnih oluka. Uloga oluka je da prihvati vodu koja se sliva sa krovne ravni i time spreči njeno razlivanje po fasadi. Zato se spoljna ivica oluka mora spustiti u odnosu na unutrašnju za 1 - 2 cm kako se iz punog ili začepljenog oluka voda ne bi slivala niz fasadu već padala na tritiar ili teren oko objekta.

Horizontalni oluci imaju otvoren, koritast ili polukružni poprečni presek a olučne vertikale mogu biti pravougaonog i kružnog oblika. Unutrašnja ivica horizontalnog oluka je oslonjena na krovnu konstrukciju a obod spoljne se radi ostvarenja veće krutosti mora cevasto saviti (da bi se ostvarilo pravilno savijanje po celoj dužini segmenta koristi se armatura malog profila). Krovni pokrivač i oluk nemaju u istom pravcu ista termička izduženja pa ih treba povezati na način koji ne sprečava međusobna pomeranja. Olučne horizonatale se preko držača, čeličnih kuka napravljenih od debljeg lima, obično preseka 6/25 mm, na svakih 0,8 - 1,2 m oslanjaju na rogove krovne kon-strukcije za koje su pričvršćene većim ekserima ili zavrtnjima. Oluci su kod manjih objekata širine 15 - 20 cm a kod većih 20 - 25 cm. Nastavci olučnih segmenata se izvode preklapanjem od 1 cm i moraju biti kvalitetno zalemljeni da ne bi došlo do procurivanja. Da bi ispunio svoj zadatak oluk mora biti dovoljnog kapaciteta pa u praksi važi orijentacioni odnos da za 1 m2 krovne ravni treba obezbediti najmanje 1 cm2 poprečnog preseka oluka. Iako se voda u horizontalnom oluku ne mo-že sakupljati (osim ako olučna vertikala na koju je on priključen nije začepljena) zbog efikasnijeg odvođenja atmosferilija, olucima treba napraviti pad 0,8 - 1,0 %.

Olučne vertikale služe da odvedu vodu iz olučnih horizontala pa se prave nešto većeg prečnika od horizontalnih oluka kako bi ostale provodne i u slučajevima jakih kiša ili naglog otapanja snega. Optimalni odnos kapaciteta horizontalnih i vertikalnih oluka obezbeđuje raspored po kome je između vertikala razmak 10 - 15 m (kod javnih objekata može biti i veći ali ne više od 20 m). Vertikale obezbeđuju brži protok od horizontala pa im je i poprečni presek za 1/3 manji od njih. Vertikale se na gradilište dopremaju u komadima dužine 2 - 4 m čiji je jedan kraj nabiranjem ivice sužen. Nastavljanje cevi vrši se uvlačenjem krajeva za oko 5 cm a zatim se spoj lemi po celoj dužini. Olučne vertikale mogu biti vrlo duge pa se moraju pričvrstiti za fasadni zid na svakih par metara. Veza je, kao kod horizontala, od debelog pocinkovanog lima i u vidu dvodelnog prstena kojim se vertikala obuhvata, priteže zavrtnjima i nosi na udaljenosti od 2 - 3 cm od zida.

Sa krovne ravni atmosferilije spiraju prašinu ali i lišće, grančice i drugi otpad koji može smanjiti protočnost oluka pa se na ulivu horizontalnog oluka u vertikalu postavlja mrežica sa koje, u okviru pregleda krova, treba redovno uklanjati nečistoće. Prilikom projektovanja treba izbegavati prelome olučnih vertikala jer su takva mesta, zbog uticaja atmosferilija, obično podložna bržem propadanju i intenzivnijem održavanju. Takvo mesto je i kraj olučne vertikale koji može biti ne-hotice oštećen od strane prolaznika pa se pravi u vidu liveno-gvozdene cevi antikoroziono zaštićene premazom bitumena. Pored pokrivanja krova i izrade oluka limarski radovi imaju važnu ulogu u obradi (opšivanju) prodora dimnjaka i ventilacionih cevi kroz krovnu ravan, izradi spoja krovne ravni i kalkanskog ili protivpožarnog zida, zaštiti završetaka ovih zidova, izradi snegobrana i drugom.

Opšivke svih prodora kroz krov moraju biti visoke najmanje 25 - 30 cm i isto toliko ležati po krovnoj ravni. Isti uslov važi za oblikovanje zaštite uvala i spojeva krova sa zidovima. Posebno važno je opšivanje spoljnih površina prozorskih pragova (solbanci) limom u nagibu čija prednja povijena ivica (okapnica) mora biti udaljena od fasadnog zida 2 - 3 cm. Lim se zato mora poviti na bokovima i duž podnožja rama prozora - za koji ga treba i prikucati.


8.16. STOLARSKI RADOVI Pod stolarskim radovima se podrazumeva izrada i ugrađivanje prozora, vrata, ormara (plakari), pregrada i druge građevinske stolarije od mekog i tvrdog drveta i proizvoda na bazi drveta. Savremeni prozori mogu biti izrađeni u kombinaciji sa metalom i plastikom. Osnovna podela stolarskih radova je na spoljnu i unutrašnju stolariju a podela je izvršena prema mestu ugradnje: na fasadi ili u unutrašnjosti objekta. Da bi se mogla pravilno ugraditi građevinska stolarija zahteva otvor u zidu nešto veći od dimenzija prozora ili vrata. Svi stolarski proizvodi moraju odgovarati standardima u pogledu dimenzija, termičkih svojstava, vatrootpornosti i obezbeđivati osvetljenje i provetravanje prostorije uz zaštitu od atmosferskih uticaja i buke. Bezbednost objekta se obezbeđuje i otpornošću fasadne stolarije na pritisak od vetra i drugih uticaja (najmanje 1000 Pa). Materijali od kojih se pravi stolarija moraju ispunjavati uslove u pogledu strukture drveta i otpornosti na deformacije (promenu dimenzija i oblika).

Prozori se prave u modulu od 10 cm i najčešće su visine 140 ili 180 cm. Da bi se lako ugradili treba u zidu ostaviti otvor za 1 cm veći od dimenzija prozora koji se ugrađuje. Na prozorima se, zbog debljine manje od debljine fasadnog zida, pojavljuje klupica koju treba zaštititi oblaganjem kamenim (keramičkim) pločama ili limom. Fasadna stolarija se u cilju dobijanja potrebne otpornosti na atmosferske uticaje finalno obrađuje na neki od pogodnih klasičnih načina (boje-njem i lakiranjem) ili nanošenjem specijalnih premaza i zaštitnih materijala. Ugrađivanje se najčešće vrši suvom montažom. Pre ugrađivanja treba proveriti da li je finalna zaštita površine oštećena u toku transporta.

Unutrašnja stolarija podrazumeva sva ulazna i unutrašnja vrata čije je ugrađivanje mnogo lakše ukoliko se, već u fazi pripreme za malterisanje zidova, preko sva četiri boka otvora za vrata postavi ram od dasaka sa odgovarajućim svetlim otvorom za montažu vrata - tzv. slepi štok. Vrata mogu biti delimično ostakljena providnim ili dekorativnim staklom, puna sa nadsvetlom ili puna bez zastakljenja. U svim varijantama moraju ispunjavati sledeće uslove:

• ne krive se ukoliko se nalaze između prostorija sa različitim mikroklimatskim uslovima (temperatura, relativna vlažnost vazduha),

• dimenzije im odgovaraju frekvenciji prolaza korisnika objekta,

• prilikom otvaranja/zatvaranja ne prave otpor i neuobičajene šumove,

• otvaraju se u pravcu prostorija sa pojačanom frekvencijom prolaska ljudi, odnosno u pravcu protivpožarnih puteva.

Ulazna vrata u objekte i stanove mogu biti veća od unutrašnjih vrata. Vrata se izvode kao jednokrilna i dvokrilna. Unutrašnja jednokrilna vrata su visine 198,5 cm i širine 61, 71 ili 81 cm. Širina vrata zavisi od namene prostorije. Unutrašnja vrata se ugrađuju u otvore visine 205 cm i širine za 10 cm veće od širine vrata koja se ugrađuju. Spoljni zastori fasadne stolarije su obično esling plastične ili drvene roletne i drveni kapci. Ovi proizvodi dolaze iz grupe roletnarskih radova kojima su obuhvaćeni svi radovi na izradi i montaži različitih senila na spoljnoj ili unutrašnjoj strani fasadnih otvora ili između slojeva građevinskog stakla.

8.17. STAKLOREZAČKI RADOVI Iako se javljaju i u unutrašnjosti objekta staklorezački radovi su nerazdvojan deo izrade fasadne stolarije i bravarije. Oni obuhvataju radove na rezanju, obradi (brušenje) i ugradnji građevinskog stakla a izvode se na različite načine uz korišćenje zaptivnog materijala od gita (običan, silikonski) i profila od gume, drveta i obojenih metala. Na gradilištima stambenih, poslovnih i industrijskih objekata se najčešće primenjuju sledeće tri vrste stakla:

1. vučeno staklo,

2. liveno staklo, i

3. presovano staklo.


Prema obliku razlikujemo ravno i profilirano staklo, pri čemu obe vrste mogu biti bezbojne ili u boji (žuta, bronzana, siva, zelena, plava i dr.). Stakleni materijal mora zadovoljavati zahteve standarda JUS B.E1.011 (ravno vučeno staklo), JUS B.E1.050 i JUS B.E1.080 (ravno armirano staklo). Do trenutka upotrebe treba ga deponovati u provetrenim prostorijama na način koji neće ugroziti njegovu slabu otpornost na savijanje. Staklo se mora pažljivo transportovati: u (skoro) vertikalnom položaju i bez suvišnih potresa.

Ravno staklo može biti u vidu bezbojnog poliranog stakla (biljur), stakla bojenog u masi i stakla sa površinskom, termoreflektujućom prevlakom. Ukoliko se ravno staklo mora primeniti na pozicijama koje su izložene temperaturnim uticajima vrši se dopunska obrada - kaljenje. Kaljenju se podvrgava samo staklo minimalne debljine 4 mm koje nakon obrade može služiti i kao sigurnosno jer se pod jakim udarom raspada na sitne komadiće, ujednačene veličine, čija masa ne može ozlediti ljude. Sigurnosno staklo se dobija i lepljenjem dva sloja ravnog vučenog stakla slojem bezbojne plastične folije. Folija omogućava dopunsku obradu savijanjem a staklo pod jakim udarom dobija prsline koje ga čine neupotrebljivim ali i bezopasnim po ljude. Ukoliko se ravno sigurnosno staklo lepljenjem više slojeva pretvori u paket debljine do 40 mm postaje pancirno staklo i služi za pozicije na kojima se traži povećana bezbednost ljudi ili protivprovalna sigurnost.

Liveno staklo nastaje tako što se izlivenoj staklenoj masi valjanjem daje oblik ili tekstura površine. Najpoznatije podvrste su liveno ornament staklo, liveno armirano staklo i Profilit. Liveno ornament staklo se proizvodi u više debljina, najčešće 3 - 4 mm. Može biti bezbojno ili bojeno a služi pretežno u dekorativne svrhe. Liveno armirano staklo je ravno staklo, najčešće debljine 6 - 7 mm, koje se koristi na pozicijama kod kojih može doći do udara u staklo ali se ne dopušta raspadanje stakla na odvojene komade. Dobija se tako što se u staklenu masu u toku proizvodnje utiskuje žičana mreža (armatura) pa može biti primenjeno i za zastakljivanje fasada, krovova, vrata i slične pozicije.

Profilit je liveno staklo koje se proizvodi i u nearmiranoj i u armiranoj formi. Isporučuje se u profilisanim talpama [ oblika. Najčešće je širine 22 cm, 25 cm ili 32 cm a dužine 2 - 7 metara pa se ugrađuje u otvore na zidovima kao jednostruko ili dvostruko - u zavisnosti od toga kakva termoizolaciona i druga svojstva stakleni zid treba da ima. Najčešća oblast primene su delovi fasade i stepeništa javnih objekata. Ukoliko je potrebno da Profilit pokrije delove krovne konstru-kcije mora se primeniti armirana verzija. Presovano staklo se dobija ulivanjem u metalne kalupe koji mu daju oblik malih staklenih blokova. Najpoznatiji su Luksfer blokovi dimenzija 20/20/8 cm pogodnih za izradu spoljnih stepenišnih ili unutrašnjih pregradnih zidova. Blokovi imaju žlebove u koje se u vertikalnom i horizontalnom pravcu postavljaju i zalivaju šipke tanke armature ankero-vane u bočne zidove, pod i plafon (primeri na slikama).

Prozorsko staklo je ravno vučeno staklo, obično debljine 4 ili 6 mm i isporučuje se u tablama, u odgovarajućoj ambalaži. Prozorsko staklo može biti prozirno ili mutno. Prozirno staklo se koristi za zastakljivanje prozora i pritom obično ide u 2 ili 3 sloja između kojih ostaje po 6 - 15 mm zarob-ljenog vazduha koji služi kao termički izolator. U najnovijim prozorima koncept izolacionog stakla


je usavršen jer se za spoj slojeva koriste rasponci koji se vare a zaostali vazduh izvlači i zamenjuje suvim. Takvo izolaciono staklo je kod nas poznato pod nazivom Termopan čija moderna verzija Izostaklo predstavlja rešenje svih izolacionih problema u prozorima jer zaptivanje spojeva slojeva stakla vrši kombinacijom elastičnih i plastičnih svojstava različitih materijala a zaptivka (rasponac) ima i higroskopnost potrebnu za upijanje vlage iz vazduha koji prodre u ovaj sendvič. Prozirno prozorsko staklo ne sme imati fabričke greške u vidu talasa i mehurića koji remete potpunu i pravilnu providnost ali mu se posebnim postupkom može dati određena tekstura. Mutno staklo (matirano) se dobija peskarenjem prozirnog stakla i samo delimično propušta svetlost pa se koristi za unutrašnje pregrade i unutrašnju stolariju (vrata).

Stakleni fasadni paneli su „zaštitni znak“ savremenih građevina

Staklene površine su često izložene dejstvu atmosferskih padavina a providnost im se održava povremenim pranjem i čišćenjem pa se spoj stakla i rama u koji je ono položeno mora zaštititi od prodora vode i vazduha nekim sredstvom za zaptivanje. Ova sredstva se mogu podeliti na nekoliko grupa od kojih su najveća kitovi a čine je:

• kitovi na bazi lanenog ulja (to su klasični kitovi koji moraju odgovarati zahtevima standarda JUS U.C6.050 a mogu biti obični i minijum kitovi za zaštitu),

• plastificirani kitovi (slični su prethodnoj vrsti ali je mešanjem sa veštačkim smolama dobijena veća mekoća i trajnija obradljivost),

• trajnoplastični kitovi (zahvaljujući specijalnim dodacima trajno zadržavaju svoju obradljivost ali se, upravo zbog toga, moraju zaštititi odgovarajućim premazom ili trajnoplastičnim kitom; proizvode se kao jednokomponentni i dvokomponentni - komponente se pre upotrebe mešaju prema uputstvu proizvođača),

• trajnoelastični kitovi (izrađuju se na bazi punioca kome su dodate kombinacije polimera, omekšivača i učvršćivača pa mu omogućavaju da se pod dejstvom pritiska deformiše ali i zauzme početni oblik kada dejstvo prođe; služe za samostalno zaptivanje ili kao sre-dstva za zalivanje spojeva sa unetom trajnoplastičnom ispunom ili zaptivnim trakama; nanose se u sloju debelom minimalno 5 - 6 mm; proizvode se kao jednokomponentni i dvokomponentni).

Pored kitova u primeni su (naročito u industrijskoj proizvodnji stolarije) i:

• zaptivne trake (moraju biti postojane na dejstvo atmosferilija pa se izrađuju kao PVC, neoprenske i sl.; elastične su ali se zbog nedovoljno pouzdanog zaptivanja moraju zaliti odgovarajućim trajnoelastičnim kitom)

• zaptivni profili (izrađuju se od gume, PVC-a i sličnih materijala; pouzdano zaptivaju pa im nije potrebna dopunska zaštita trajnoelastičnih kitova)

Da bi se staklo pravilno postavilo poželjno je skinuti ram i položiti ga horizontalno a zatim pažljivo očistiti žlebove od tragova vlage, masnoće i otpadaka. Ukoliko se ostakljuju aluminijumski okviri treba ukloniti i sve zaštitne trake, folije i premaze. Drveni ramovi prozora, pregrada i vrata se pre ugrađivanja stakla moraju zaštititi osnovnim (pokrivnim) premazom boje a bravarski ramovi se


štite antikorozionim premazima. Pre polaganja stakla treba proveriti stabilnost odgovarajućeg okvira i visinu žleba. Najmanja visina žleba je 10 mm a povećava se sa dimenzijama okna.

• za najdužu ivicu okna < 2 m → visina žleba je 10 - 12 mm

• za najdužu ivicu okna 2 - 4 m → visina žleba je 15 mm

• za najdužu ivicu okna 4 - 6 m → visina žleba je 18 mm

• za najdužu ivicu okna > 6 m → visina žleba je 20 mm

Staklene ploče se seku iz većih tabli i polažu u prozorske ramove. Po konturi mora između stakla i rama ostati oko 1 - 2 mm prostora kako bi staklo ostalo neoštećeno i u slučajevima sušenja i vitoperenja drveta ramova. Kod većih ramova ovaj prostor treba da bude najmanje 1/3 visine žleba. Staklo se fiksira ekserčićima, čivijama ili oštrim, trougaonim pločicama čija gustina treba da bude najmanje 5 - 8 kom/m (na uglovima na svakih 5 - 10 cm a duž ivica na najviše 20 cm) a zatim se izvrši pažljivo zaptivanje nekim sredstvom koje spoju daje vodonepropustljivost. Ukoliko se žleb kituje masa mora biti ravnomerno utisnuta i alatkom poravnata do spoljne ivice žleba tako da druga ivica žleba, ona koju staklo pokriva, bude vidljiva celom dužinom ivice žleba i to u širini 1 - 2 mm. Za unutrašnju stolariju se, u nekim slučajevima, umesto navedenih zaptivnih sredstava primenjuju ekserčićima pričvršćene letvice kojima se staklo drži u svom ramu. Da bi se obezbedilo i pravilno, mekano naleganje i kvalitetno dihtovanje na stranu žleba na koju staklo treba da nalegne prvo treba naneti sloj kita debljine 2 - 3 mm a zatim položiti staklo i fiksirati ga u pravilnom položaju.

Ugrađivanje izolacionog stakla se razlikuje od opisanih postupaka, između ostalog i po tome što se izostaklo ne sme seći već se ugrađuje u isporučenom obliku. Izostaklo se u žlebove (širine najmanje 16 mm) polaže preko nosećih podmetača od tvrde gume a zatim se po obodu, između stakla i okvira utiskuju rasponci od žilave gume ili mekog drveta. Gustina nosećih podmetača je 5 - 10 kom/m, minimalna debljina 5 mm, širina 10 mm a dužina 5 - 10 cm. Rasponci imaju istu širinu (10 mm) upola manju dužinu (oko 5 cm) i debljinu 3 - 5 mm. Nakon fiksiranja stakla žleb se zaptiva (najčešće) trajnoelastičnim kitom ili kombinacijom trajnoplastične ispune i trajnoelastične zaštite.

8.18. SPUŠTENI PLAFONI I LAKE PREGRADE Spušteni plafoni se prave od metala, drveta i proizvoda na bazi drveta, gipsa, plastičnih masa, različitih materijala mineralnog porekla i drugog a montiraju se na potrebnoj udaljenosti od postojećeg plafona kako bi ispunili određene funkcionalne i estetska zahteva. Ovu vrstu plafona treba razlikovati od gipsarskih proizvoda pričvršćenih za plafonske površine objekta. Termin spušteni označava da je vidljiva površina plafona pričvršćena na neku krutu osnovu (najčešće roštilj od lakih profila) koja je preko metalnih nosača podesive dužine okačena o noseću među-spratnu konstrukciju. U tako formiran prostor se mogu smestiti vodovi instalacija (elektro instalacije, termo instalacije, instalacije klimatizacije, vodovodne i kanalizacione instalacije) a pritom i zakloniti od pogleda pojedini delovi konstrukcije objekta (kapiteli i vute stubova, gredni nosači).

Postoje stavovi da izradu spuštenih plafona treba uvrstiti u tesarske radove, jer se radi o rado-vima koji vode poreklo iz opšivanja unutrašnjih površina zgrada sa drvenim skeletom, ali većina organizacija za izradu spuštenih plafona i lakih pregradnih zidova angažuje stolare ili (sve češće) brigade specijalizovanih radnika čiji je dnevni učinak i do 70 m2 zidova, odnosno 50 m2 spuštenih plafona. Sve veća ponuda u oblasti sistema montaže, kao i vrste i dizajna materijala koji se koriste, čini ove radove posebnom grupom pa se ovde tako i tretiraju.

Spušteni plafoni su skuplji od klasične obrade plafonske površine međuspratne konstrukcije ali imaju i značajne prednosti u odnosu na njih. Osim navedenih funkcionalno-estetskih razloga ove plafone treba primenjivati svuda gde postoji potreba za povremenom a čestom revizijom stanja instalacionih vodova ali i imati u vidu da se projektovanjem prostorija sa spuštenim plafonom povećava ukupna visina prostorije (objekta) što se odražava kako na oblikovanje konstrukcijskog sistema tako i na ukupnu cenu objekta. Iako delovanje zarobljenog vazduha, kao termičkog i


zvučnog izolatora, može biti vrlo povoljno visinska razlika plafona i međuspratne konstrukcije se mora minimizirati jer se, na primer, na 5 - 8 spratova nekog poslovnog objekta "gubi" jedan sprat za inertan plafonski prostor. Koliko se time uvećava cenu građenja može se lako izračunati mno-ženjem površine tipskog sprata prosečnom cenom 1 m2 površine objekta.

Podkonstrukcija spuštenog plafona nema za zadatak prijem uticaja na međuspratnu konstrukciju već samo sopstvene težine i težine funkcionalno-dekorativnih elemenata pa se izrađuje od laganih materijala kako ne bi nepotrebno opterećivala noseću konstrukciju objekta. Spušteni plafon može biti montiran preko roštilja od lakih, pogodno oblikovanih trakastih profila zakačenih za odgovarajuće profilisane nosače ili od pločastih formi (panela) koje se polažu na okvire ili utiskuju u okvire. Slobodno položeni paneli se lakše demontiraju od utiskujućih panela i panela povezanih profilisanim bočnim ivicama. Vidljiva površina plafona može biti neprovidna t.j. izrađena i oblikovana od materijala koji u potpunosti zaklanja sadržaje smeštene iznad spuštenog plafona ili polu providna pri čemu se stepen vidljivosti pomenutih sadržaja menja u zavisnosti od položaja (ugla) posmatrača. Trakasti profili i paneli mogu biti ravne ili profilisane (ošupljene) površine.

Prvo se na visilice oslanja ortogonalni sistem lakih nosača, a zatim se u polja polažu

modularne ploče ili neonske svetiljke

Neki paneli se izrađuju od materijala koji intenzivno reflektuju svetlost svetiljki pričvršćenih ili okačenih na međuspratnu konstrukciju a mogu i sami da nose svetiljke. Izbor vrste materijala i oblika zavisi od termičkih i akustičkih zahteva koje spušteni plafon mora zadovoljiti. Armstrong plafonske ploče zbog male gustine materijala (240 - 260 kg/m3, oko 3,5 kg/m2) imaju mali koeficijent termičke provodljivosti k = 0,052 - 0,057 W/moC, prigušuju buku za oko 35 dB a ipak mogu da reflektuju svetlost i preko 85% (belo obojeni, glatki metalni elementi postižu refleksiju preko 90%). Proizvođači panela na zahteve projektanata enterijera odgovaraju velikom paletom boja i teksture površine. Vlažnost prostorija u kojima se viseći plafoni od sintetičkih materijala montiraju ne bi smela preći 90% ali ima materijala koji se mogu prati i trajati u uslovima ma-ksimalne vlažnosti od 100% a uz propisani način eksploatacije imaju trajnost koja dostiže 10 go-dina. Spušteni plafon može imati zadatak protivpožarne zaštite pa se, pored primene nezapaljivih i teško zapaljivih materijala za izradu podkonstrukcije i panela, u spušteni plafon ugrađuju i javljači požara i raspršivači protivpožarne vode (sprinkleri).

Obloga za spuštene plafone može biti i od gipsovanog kartona (gips-kartonske ploče) koji se na našem tržištu može naći u varijantama:

a) d = 9,5 mm → masa oko 8,5 kg/m2 (bez podkonstrukcije)

b) d = 12,5 mm → masa oko 11,0 kg/m2 (bez podkonstrukcije)

i mogu dobiti i protivpožarnu ulogu jer garantuju polučasovnu zaštitu prostorija od vatre. Ukoliko se impregniraju mogu se primeniti i za prostorije sa povišenom vlažnošću vazduha (v > 65%). Gips-ploče se proizvode u različitim dimenzijama, najčešće dimenzija 125/200 - 125/300 cm ali i manjim, a pričvršćuju se vijcima za podkonstrukciju od drvenih letava ili hladnooblikovanih i


pocinkovanih Π profila. Ako se koriste letve one su na razmaku a = 100 cm i obično 40/60, a ako se primenjuju metalni profili tada je a = 40 cm. Spojevi ploča mogu biti ostavljeni kao vidljivi ili ispunjeni masom za fugovanje.

Podkonstrukcija za nošenje panela može biti delimično vidljiva ili potpuno zaklonjena pa-nelima a po obodu prostorije, na spoju spuštenog plafona i zidova, se postavlja obodni noseći profil koji se pričvršćuje za zid. Ovaj profil dozvoljava sečenje panela obodnih redova na potrebnu meru koje je neophodno u svim slučajevima nepravilnog ili neadekvatnog oblika osnove prostorije. Nivelacija površine spuštenog plafona vrši se podešavanjem visine žičanih držača i uklapanjem panela po sistemu pero-žleb. Pričvršćivanje držača za međuspratnu kon-strukciju se vrši ekserima koji se specijalnim pištoljima upucavaju u zaštitni sloj betonske konstrukcije.

Lake pregrade (laki zidovi) podrazumevaju jednoslojne ili višeslojne pregrade koje imaju funkciju privremenog ili trajnog razdvajanja prostora unutar objekta. U tom smislu razlikujemo pokretne i nepokretne (fiksne) lake pregradne zidove. Oni se rade od materijala sličnih onim za spuštene plafone i ugrađuju se montažom (u suvo). Konstrukcija lakih pregrada mora se povezati sa nosećom konstrukcijom objekta na način koji ne sme remetiti raspored krutosti, odnosno ne sme stvarati štetne deformacije. S obzirom na to da se formira od lakih materijala pregradni zid minimalno opterećuje podnu konstrukciju. Obostrana obloga od gipsanih ploča preko galvaniziranih metalnih profila zajedno sa 50 mm termoizolacije teška je samo 25 - 30 kg/m2 što je oko 10 puta manje od zida od opeke d = 7 cm. Laki pregradni zidovi su pogodni za objekte u kojima prostorije povremeno menjaju namenu, oblik ili dimenzije jer se lako i brzo montiraju i de-montiraju a da pritom (pri pažljivom radu) nema oštećenja elemenata zida. Da bi se primenili potrebno je da projektant objekta predvidi ravnu podnu i (ukoliko je to moguće) plafonsku konstrukciju kako bi dopunski radovi na ukrajanju zida bili svedeni na minimum.

Montaža pregrada se često obavlja tek nakon završetka podopolagačkih radova jer se time štedi vreme i materijal za postavljanje podne obloge od sintetičkih materijala. Montaža je jednostavna: duž obeleženih osa pregrada, duž plafona i na mestima sučeljavanja sa nosećim ili fasadnim zidovima postavljaju se vođice C oblika a između njih se na razmaku od približno 62 - 63 cm uba-cuju stubići od Σ ili Ζ profila. Da bi se omogućilo da se podkonstrukcija nedeformiše stubići ne smeju ići do samog plafona a vođice zidova na podu i plafonu moraju imati prekide na mestima dilatacionih razdelnica. Neki proizvođači su čitav postupak montaže pojednostavili izborom C profila kao univerzalnog nosača u kosturu zida (bondruk). Profili su dovoljno kruti da mogu nositi oblogu, vrata ili čak, kod instalacijskih zidova, poslužiti za kačenje sanitarne keramike (lavaboa, WC šolja, bidea, pisoara).

Ukoliko se za bondruk koriste drvene gredice njihova minimalna dimenzija mora biti 60/60 ili 48/80. Kada se primenom vijaka (za metalne profile, na svakih 25 cm) ili eksera (za drvene profile, na svakih 20 cm) završi postavljanje gips-kartonskih ploča sa jedne strane pregrade pristupa se montaži instalacija (postavlja se mreža i montiraju priključci na zidu) a nakon ugrađivanja termoizolacija projektovane debljine i drugi sloj gips-kartonskih ploča. Spojevi ploča se ispune odgovarajućom smesom a nakon njenog sušenja zid može dobiti završnu molersko-farbarsku obradu. Ovakav način izrade dozvoljava formiranje zidova sa željenom zvučnom i ter-mičkom otpornošću. Povećanjem broja slojeva gips-kartonskih ploča i debljine termoizolacije otpornost na dejstvo požara može biti podignuta do 90 minuta.


t.g - 13 predavanje

Documents