Boko Tomaevi TOKOVI PROZE (Srpska knjievnost poslednje decenije 20.veka) Savremena srpska proza proishodi iz poetike modernizma stvarane izmeu dva svetska rata. To znai na temelju del Stanislava Vinavera, Rastka Petrovia, Momila Nastasijevia, Stanislava Krakova, Ljubie Jocia, Miloa Crnjanskog i Iva Andria. Poetike ovih pisaca uticale su potom na potonje generacije ali ne naroito na pisce tzv. socrealizma, ve na generaciju koja je dola posle a posebno na generaciju osamdesetih i devedestih godina, dakle na Pekia, Kia, Pavia, Dragoslava Mihailovia, Aleksandra Timu. Velika generacija takozvanepostmodernistike projekcije (David Albahari, Jovica Ain, Svetislav Basara, Dragan Veliki, Mihajlo Panti, Vladimir Pitalo) dola je posle pisaca koji su svoju prozu zasnivali na materijalima biografskim, dokumentarnim, erudicijskim, autobiografskim ili nekim drugim faktike prirode (Milisav Savi, Miroslav Josi Vinji, Moma Dimi, Vidosav Stevanovi, Radovan Beli Markovi, Jovan Radulovi, Ratko Adamovi, Radoslav Brati, Milovan Danojli, Svetlana Velmar Jankovi, Pavle Ugrinov, Voja olanovi, Radomir Konstantinovi, Danilo Nikoli, Laslo Blakovi, Franja Petrinovi...). Svedeni ovako na svoje generacijske oznake nekome se moe da uini da ovi pisci meusobno nemaju niega zajednikog. Ovaj utisak je, dakako, varljiv. Na ovu injenicu ukazuje Marko Nedi u ogledu pod naslovom "Poetiki kontinuiteti moderne srpske proze" (LMS, novembar 2002) gde kae: "Na osnovu proze pisaca koji su prethodili postmodernistikoj generaciji stvaralaca moe se izvesti zakljuak da je poetiki pluralizam (podv. B.T.) jedna od konstantnih odlika veine znaajnih srpskih pisaca druge polovine XX veka, kao to je bio, produavanjem ne jednog nego veeg broja tradicijskih tokova srpske knjievnosti u proznim ostvarenjima najznaajnijih pisaca, jedna od veoma vanih odlika moderne srpske proze izmeu dva svetska rata.

Time poetiki pluralizam postaje jedna od najznaajnijih strukturalnih konstanti srpske proze XX veka uopte. On, dakle, nije odlika samo jedne generacije pisaca, ve, sa manjim izuzecima, gotovo svih knjievnih generacija" (nav. rad, str. 674). Ovaj poetiki pluralizam postae u smislu jednog topos poietikos vodei stilsko-strukturalni registar upravo meu piscima postmodernistike narativne opcije, dakle onih pisaca koji su izmeu 1992. i 2002. godine stekli svoju punu zrelost. Za razliku od pesnika kod kojih je prisustvo tzv. Cezure pod kojom podrazumevamo drutveno-politika pomeranja izmeu 1991. i 1996. godine koja su se dogodila na tlu, sada bive Jugoslavije bilo daleko izraenije i vodilo jasnom polarizovanju poetik na retrogradne i avangardne, prozni pisci nisu reagovali u tome znaku podel. Drugim reima, kako je rekao jedan pisac, srpska proza kraja veka uspela je da se spase od "dosadne, pogubne i repetitivne istorije". Za razliku od poezije koja je, jednim svojim delom, na tragediju reagovala polarizovano, srpska postmoderna proza reagovala je tako to na izazov rata i ratnog okruenja nije reagovala, ve se iskljuivo bavila sobom, traila odgovor na smisao svoga postojanja unutar traganja za formom, unutar traganja za priom i formom, dakle iskljuivo unutar knjievne situacije i knjievnih vrednosti i neispolitizovano. Za generaciju pisaca ija je puna stvaralaka zrelost sticajem okolnosti nastupila upravo 1991-92 i neposredno posle, pri emu mislimo pre svega na Dragana Velikia, na Mihajla Pantia, Svetislava Basaru, Davida Albaharija, Vladimira Pitala, Nemanju Mitrovia, Radoslava Petkovia, ora Pisareva, Franju Petrinovia, Lasla Blakovia, Milenka Pajia vezuje se knjievnoperiodizacijski pojam postmodernistika proza ime se hoe da ukae na tananu ali jasnu razliku koja postoji izmeu tih pisaca i pisaca koji su im prethodili (Pavi, Ki, Peki, Bulatovi, David, Kova, Konstantinovi, Tima) a ija dela nose oznake postmoderne forme pripovedanja, no ona nije u tolikoj meri radikalna, jo manje autorefleksivna, koliko proza razlike, to je, u stvari, drugo ime za diskurse postmodernistike provenijencije. Same poetke srpske

postmodernistike proze moemo vezivati za razliita ishodita, poev od Konstantinovievog romana "Ahasver ili traktat o pivskoj flai" (1964), Kiove rasprave "as anatomije" (1978) do Pavievog "Hazarskog renika" (1984). Kako Srbi nisu narod koji voli da stvara teorije s ne malim iznenaenjem se moe konstatovati da je najodluniji napor u stvaranju postmodernistikog proznog koncepta dala pomenuta polemiko-teorijska knjiga Danila Kia. "Hazarski renik" Milorada Pavia bio je samo operacionalizovanje Kiove rasprave, mada se ni u kom sluaju ne moe rei da je Pavievo delo nastalo u okrilju toga "uticaja". Pa ipak, navoenje ovakvog ishodita, nosi, u stvari, samo zrnce istine. Pre Kiovog traktata srpska knjievnost je poznavala dela i Kloda Simona, i Miela Bitora i Filipa Solersa i, dakako, radove Horhea Luisa Borhesa, pa bi stoga bilo tanije rei da je seme postmodernizma u srpsku knjievnost baeno sa internacionalne knjievne ravni te da je to seme, gledano globalno, bilo odraz duhovne situacije vremena u kome se nala svetska knjievnost pomalo zamorena paradigmom realizma i modernizma. Radovi francuskih strukturalista (Barta, Fukoa, Kristeve, Deleza, Bodrijara, Sloterdijka) i jo ranije radovi Bahtina (naroito njegov rad o Dostojevskom) u godinama izmeu 1967/68 i 1978. bili su takoe od odluujueg uticaja. Radovi francuskog dekonstrukcioniste aka Deride bili su u srpskoj nauci i filosofiji praeni s izuzetnim zanimanjem jo iz vremena kada je na srpskohrvatski jezik prevedena njegova studija "O gramatologiji" (1976). U stvari, prihvatanje postmodernistike poetike meu srpskim prozaistima bio je plod viestranog uticaja koji je, ipak, istini za volju, prvenstveno dolazio spolja ili da ne budemo maliciozni, bilo bi takoe tano rei da je srpska postmoderna prirodna reakcija na deavanja u svetskoj knjievnosti perioda o kome je re. Ta reakcija dala je veoma dobre rezultate pa se sasvim moemo sloiti sa miljenjem jednog srpskog kritiara koji je, govorei o postmodernistikoj knjievnosti, izrazio miljenje da je srpska knjievnost upravo ono najbolje sa ime ovaj narod

moe izai u svet. Roman Milorada Pavia "Hazarski renik" bio je dugo godina bestseler u srpskoj knjievnosti i ubrzo je bio preveden na mnoge strane jezike. Meutim, kako je u jednom autorizovanom razgovoru o srpskoj savremenoj prozi veoma tano primetio Aleksandar Jerkov, ovaj se model romana renika, in nuce, u srpskoj knjievnosti moe pratiti jo u "Niima" Vidosava Stevanovia, a takoe i u romanu "Kako upokojiti vampira" Borislava Pekia koliko i u Ugrinovljevim "Renicima elemenata" i Kiovoj "Enciklopediji mrtvih". Ovom jezgru kasnije se pridruio roman-katalog Svetislava Basare "Fama o biciklistima" kao i roman "Na gralovom tragu" te, konano, roman Franje Petrinovia i ora Pisareva "Mimezis, mimezis romana" (vidi prilog A. Jerkova raspravi "Savremena srpska knjievnost enigma postmoderne i posle" u: LMS 1993/2-3, str. 368-369). Drugim reima, postmodernistika proza je raala postmodernistiku prozu, a to je, u stvari, glavni poetiki princip postmoderne koja, izvan strogih anrovskih odreenja, stvara Tekst koji je proizveden intertekstualnim i parafrastinim kolairanjem teksta koji mu je prethodio i za koji se vezuje. Na taj nain, za razliku od tzv. stvarnosne proze postmodernistiki tekst postao je junakom romana i obelejem postmodernistikog kanona.Ukoliko je srpska postmodernistika proza proizala iz injela "Hazarskog renika" a u pozadini svojoj nosila seanje na Kiov "as anatomije" postavlja se pitanje koji su direktni izdanci takvih poetikih nazora i ta je na temelju tih izdanaka potom nastalo. To, drugim reima, znai najpre ukratko se pozabaviti pitanjem filijacija unutar postmodernistike knjievne tradicije. Ukoliko ostavimo po strani Paviev "Hazarski renik" kao vorite brojnih filijacija unutar srpske proze s kraja 20. veka o emu smo malopre ve neto rekli, drugi kamenmea je, svakako, delo Danila Kia. U jednom autorizovanom razgovoru pod naslovom "Svi geni mojih lektira" (1973) Danilo Ki e na nain autopoetikog komentara pokuati da objasni smisao koji za njega ima

ideogram enciklopedinosti i poligrafije u njegovoj diskursivnoj praksi. "U mojim romanima, u Peaniku pogotovu, nalazi se iskustvo svih mojih interesovanja na planu knjievnosti: esejistiki nanosi i knjievno-teorijska rezonovanja, odjeci pesnikih iskustava steenih prevoenjem poezije kao i mojim negdanjim pisanjem pesama, a moda, i neto od tenzija dramske kompozicije, dakle celokupno knjievno naslee, svi geni mojih lektira i mojih bavljenja knjievnikom rabotom svake vrste". Ova izjava ima smisao poetikog iskaza. U njoj se nalazi ono to e unutar Kiovog opusa nastati kasnije ali i ono to e ostati iza Kia koji takvom orijentacijom zapravo ve pribira naslednike njegovih amanetnih tekstova od "Peanika" i "Grobnice za Borisa Davidovia"(1976) do "Enciklopedije mrtvih" (1989). Ono to je ostalo iza Kia i njegovih radova a to je njegovim neposrednim "potomcima" dato u nasledovanje, jeste duh enciklopedizma kao one matrice na kojoj se zasniva topos poietikos pisaca poput Davida Albaharija /"Cink" (1988),"Pelerina" (1993), "Mamac" (1996), "Mrak" (1997), "Gec i Majer" (1998)/, Svetislava Basare ("Fama o biciklistima" (1988), "Peking by night" (1985), "Napuklo ogledalo" (1986), Dragana Velikia /"Astragan" (1991), "Hamsin 51" (1993), "Severni zid" (1995), "Danteov trg" (1997) .U duhu reenog enciklopedizma navedeni autori (ali i neki drugi koji ovde nisu navedeni, kao, recimo, Vladimir Pitalo, Miodrag Vukovi, Djore Pisarev, Mihajlo Panti, Miroslav Toholj, Laslo Blakovi, Franja Petrinovi) koriste razliite postupke, od parodine miksture spekulativnometafizikog govora, mimetike prie, metatekstualnosti, fragmentarizacije, citata do montae, kolaa, aluzija, jezikog ludizma, poigravanja drugim tekstovima, povezujui, konano, visoku i trivijalnu knjievnost, dakle, glede ovih postupaka, radi se iskljuivo o postmodernim narativnim strategijama. Ono to je mogue dodati ovim narativnim postupcima jeste jedan rukavac koji potie iz narativnog umea pripovedanja Milorada Pavia. Naime, kod ovog autora prisutno je re-konstruktivno izlaganje sa

poigravanjima u okviru takozvane naune objektivnosti (kvazinauna aparatura, napomene, dodaci, polemika). I takvi postupci naili su na svoje sledbenike, pri emu mislimo na relativno mladog autora Gorana Petrovia i njegove knjige "Atlas opisan nebom", "Ostrvo i okolne prie", "Opsada crkve Svetog Spasa", "Sitniarnica Kod srene ruke" (sve knjige su objavljene tokom poslednjih nekoliko godina). Kao pisac koji dolazi posle Albaharija, Velikia, Basare, Pantia, Pitala) Goran Petrovi, kako je jedan kritiar ve primetio (V. Pavkovi) "saima iskustva pomenutih pisaca" ali, dakako, on je u znatnoj meri i Paviev dunik. U okviru ovde datih primera mogue je, verujemo, zakljuiti da srpska knjievnost razdoblja o kojem je ovde re na srean nain spaja meusobne uticaje dok oni, svi zajedno, unutar jednog filijacijskog toka, grade, reito, sponu sa savremenom svetskom knjievnou (Borhes, Eko, Kalvino, Kortasar, Don Bart i dr.). No, filijacijska karakteristika o kojoj je re ne bi smela da preuti i razlike u prirodi i funkciji postmodernistikog pripovedanja koje je evidentno kada se imaju u vidu nasledna obeleja pojedinih nacionalnih knjievnosti, pri emu se, kada je re o srpskoj knjievnosti, ima u vidu tzv.nefikcionalnost koja je jedno od svojstava te knjievnosti od najstarijih vremena, to jest od sv. Save i Domentijana do Pievia i Dositeja. Drugim reima, takvo svojstvo ove knjievnosti donekle olakava njen pristup savremenom nefikcionalnom trendu koji vlada umetnikom prozom u poslednjoj etvrti veka. (Kada je re o ovom zapaanju, videti ire u autorskom izlaganju Slavka Gordia u okviru diskusije "Savremena srpska proza: enigma postmoderne i posle", u: LMS 1993/2-3, str. 385). No, u svakom sluaju slinosti i razlike, ili razlike u slinosti i slinosti u razlikama unutar filijacijskog naela govore zapravo o transformacijama romanesknih diskurs unutar, u naelu istih, postmodernih strategija. Tu tipologije malo mogu da pomognu pa se, u veini sluajeva, sve svede na manje ili vie uspelu improvizaciju. Tako, primera radi, od male pomoi moe biti ukoliko nam neko predloi tipologiju srpskog nefikcionalnog romana tako to e ga podeliti na

roman sa autobiografskim usmerenjem, na konvencionalni roman (pri emu se podrazumeva da taj tip romana operie sa "vrstom priom" unutar koje se nalazi "standardan poloaj pripovedaa") i, konano, na metaprozni roman. Ili, takoe, kada se predloi da se srpska postmodernistika proza moe podeliti na fikcijsko-fakcijsku prozu, intimistiko lirsku i fantastinu prozu. Ovakve podele su ve u naelu neprecizne, budui da gotovo svaki roman autor o kojima je ovde re (D. Veliki, S. Basara, V. Pitalo, J. Ain, S. Ugrii, M.Panti, D.Albahari, . Pisarev, S. Damjanov, L. Blakovi, F. Petrinovi, R. Petkovi, kao i Z. iri, N. osi, G. Petrovi) sadri kombinacije veine tih obrazaca. Osim toga, ovakve i sline podele mogle bi da se odnose i na autore koji sa postmodernistikim konstruktom pripovedanja nemaju mnogo dodirnih taaka (S. Vlajkovi, T. Kulenovi, M. Savi, M. Josi Vinji, V. Stevanovi, . Pavlovi, S. Lebedinski, M. Dimi i drugi). Ovakvi sluajevi pokazuju da se unutar svake predloene podele moe mnogo toga staviti "pod istu kapu" a da se razlike, odnosno specifine karakteristike koje nuno postoje, na drugoj strani ne primete, budui da je svakim stavkom podele mogue sve objasniti. Tako autori tzv. stvarnosne prozemogu biti objanjeni istom terminologijom koja toboe vai za pisce postmodernistike orijentacije. I obrnuto. Tako, primera radi, jedno delo Vidosava Stevanovia sadri elemente i fikcijsko-fakcijske proze, intimistiko-lirske i fantastine proze. U obrnutom smeru, ista podela moe mirne due da vai i kada je re o delima jednog autora poput Franje Petrinovia, dakle nekog ko je posve razliit od Stevanovia. Ovaj mali polemiki ekskurs sainjen je samo stoga da bi se reklo da postoji jedna nepreglednost onoga to se u okrilju srpske proze danas stvara. Drugim reima, jedna precizna poetika detekcija korpusa srpske savremene proze nije mogua, budui da nikakve vrste paradigme nema, a pogotovo je nema kada je u pitanju tip postmodernistike knjievnosti koja je po definiciji nesaobrazna obrascu vrstog teorijskog vokabulara, budui da je mogunost njenih tekstualnih strategija gotovo beskonana i

neulanljiva u okviru jedne teorijske dijagnostike. U tom smislu moe se ustvrditi da pre dvadeset pet godina ni po emu se nije moglo rei da dela Borislava Pekia artikuliu neto za ta e se tek naknadno i iz perspektive savremenih dela moi oznaiti kao pekievski nasledni faktor unutar srpske postmodernistike proze. Zato? Naprosto stoga to unutar kritike terminologije jo nije bilo artikulisano ono emu e se tek naknadno dati smisao ishodita. Peki je pisao postmodernistikim manirom a da to, pre pojave postmodernista, niko nije znao. Ovo isto bi moglo da vai i kada je u pitanju delo Aleksandra Time, Radomira Konstantinovia pa ak i Dragoslava Mihailovia. No, napora u definisanju toga ta je to srpska postmodernistika proza bilo je, to se moe ve primetiti u radu Aleksandra Jerkova "Gospodar pria" (1984), te u radovima "Aleksandrijski sindrom" (1987) Mihajla Pantia, "ta to bee 'mlada srpska proza'?" Save Damjanova, "Od modernizma do postmoderne" (1991) Aleksandra Jerkova i antologije istog autora "Antologija srpske proze postmodernog doba" (1992) sa Jerkovljevim predgovorom pod naslovom "Postmoderno doba srpske proze". Takoe, ovom korpusu tiva mogu se pridodati radovi Marka Paovice "Srpska postmodernistika proza u ogledalu knjievne kritike, poetoloke refleksije i autopoetike svesti" (1994), "Postmodernistiko pripovedanje" (1998) Radomana Kordia i Save Damjanova "Srpska postmoderna proza na kraju 20. veka" (2002), kao i autorizovana izlaganja brojnih srpskih kritiara u okvirima ankete o stanju savremenog srpskog romana sprovedene u asopisu "Zlatna greda" tokom 2002 godine. Svi ovi tekstovi, moglo bi se ak rei, artikuliu jednu metatekstualnu relaciju koja, sticajem okolnosti, postoji izmeu proznog i kritikog diskursa, tim pre to sami postmodernistiki prozaisti insistiraju na svojoj dobroj teorijskoj obavetenosti pa tu obavetenost ponekad parodiraju ili je ironizuju ili je, poput Danila Kia ili Franje Petrinovia smatraju ravnopravnim initeljem prozne grae. S druge strane, knjievna kritika, a naroito knjievna teorija usled nemogunosti da ovlada preciznim pojmovima i

definicijama u tolikoj meri luta da to lutanje, ponekad, s pravom, moe da bude obeleeno imenom nekakvog meuanra, odnosno hibridnog teksta sastavljenog od knjievno-teorijske erudicije i nagona za fabulacijom, odnosno za fikcijom. Pa ukoliko nije mogue, ili bar to nije mogue usled nedovoljne vremenske distance, uspostaviti jednu preciznu tipologiju srpske proze pisane tokom poslednjih deset-dvanaest godina, mogue je, miljenja smo, bar utvrditi horizontne take oko kojih krui sve ono to u navedenom periodu nastaje. Te horizontne take konstituisale su se u deceniji koja je prethodila ovoj o kojoj govorimo, a pretstavnici bi bili: Borislav Peki, Danilo Ki, Aleksandar Tima i Milorad Pavi. Oko tih taaka krui srpska prozna knjievnost poslednje decenije dvadesetog veka. Kada to kaemo mi ne mislimo na uticaj koji su ti pisci izvrili na potonju generaciju prozaista (koliki je taj uticaj o tome srpska knjievna istorija i kritika tek treba da se izjasne), ve ove pisce vidimo kao paradigme, kao etiri alternative unutar kojih se sabiru srodni oblikovni postupci pisaca koji su u srpsku knjievnost uli kasnije (posle 1980). U tom smislu, kada je re o Borilsavu Pekiu, za njegov opus vezali bismo neto to bismo nazvali antropolokim proznim rukopisom na kome se temelji njegova integralna romaneskna fikcija. (Ovaj rukopis nazvan je upravo tako prvi put u ogledu P. Palavestre o B. Pekiu objavljenom 1985. godine u beogradskom asopisu "Knjievnost". Prim. B.T.). Kod Kia isti momenat nazvali bismo fikcionalizacijom erudicije i povesti. Timin koncept fikcije temelji se na materijalnosti istorije, dok se Paviev kree unutar tzv. aleksandrijskog sindroma (ovaj termin u nau knjievnu kritiku uveo je 1987. kritiar M. Panti. Prim. B.T.). Ukoliko bi bilo mogue da ove etiri alternative budu svedene na jednu dobili bismo nekakav imaginarni "zlatni presek" srpske knjievnosti poslednje decenije dvadesetog veka. Takoe, ukoliko bismo navedene alternative kombinovali, to je, dakako, u praksi samo po sebi razumljiv sluaj, dobili bismo delo jednog Basare, Petrinovia, Pisareva, Petrovia, Velikia, Aina, Ugriia, Pantia, Albaharija, Damjanova, M.

Josia-Vinjia, Savia, Stevanovia itd. u svim moguim kombinacijama sa navedene etiri alternative, mada uvek kod reenih pisaca sa jednim pretenim elementom koji dozvoljava da fikcijske fakture i poetike diskurse ovih pisaca meusobno razlikujemo i da ih kao takve uvaavamo kao originalne stvaralake individualnosti. S druge strane, nezavisno od toga ko stoji na elu pojedinih fikcijskih paradigmi, rekli bismo da su i sami njihovi nosioci pre svega "rtve" duha vremena koji je vladao tadanjom knjievnom scenom, i to podjednako u Evropi, koliko u Severnoj i Junoj Americi. U tom smislu, srpska prozna knjievnost samo je deo tada vladajuih poetika, to je, dakako, i u tom smislu, ini delom svetske knjievnosti. ista, jednosmerna poetika dimenzija ne postoji iz prostog razloga to je to istovremeno i egzistencijalna dimenzija. Stoga se i moe dogoditi da u jednoj istoj proznoj knjievnosti stvaraju tako razliiti autori kao to su Dobrica osi i Filip David ili Basara, Veliki i Albahari, odnosno Radovan Beli Markovi, Milica Mii Dimovska, Voja olanovi zajedno sa do skora ivim Antonijem Isakoviem. Osim toga, u srpskoj knjievnosti kraja veka o kojoj govorimo jo uvek su aktivni Radomir Konstantinovi, Pavle Ugrinov, Milovan Danojli, Danilo Nikoli, Mladen Markov, Svetlana Velmar Jankovi, Radoslav Brati, Dragoslav Mihailovi, Miroslav Josi Vinji te se i od njih s pravom mogu oekivati dela koja e i dalje ostati na visini njihovih ve zacrtanih poetika a koje, opet, makar i delimino, stoje izvan navedene etvorostrane paradigme. Takoe, dela najmlaih autora, ovde jo nespomenutih (Vule uri, Veselin Markovi, Saa Ili, Vladimir Arsenijevi), iako svaki od njih ima izvesnih dodira sa navedenim kanonizovanim paradigmama srpske proze kraja veka, sami, primeeno je, meusobno nemaju nekih bitnijih slinosti mada pripadaju istoj generaciji. Budui da svi u ovom radu navedeni autori stvaraju u vreme velikih politikih i istorijskih izazova umesno je zapitati se da li je doba sveopte katastrofe, pre svega politike i moralne, imalo udela u inspiracijama tih autora. Najpre moramo da kaemo da nam najnoviji radovi srpskih pisaca, stvaranih

tokom poslednje dve-tri godine jo nisu dospeli u tampanom obliku. S druge strane, srpska prozna knjievnost tokom poslednjih deset godina dobila je niz sjajnih romana (Goran Petrovi: Sitniarnica 'Kod srene ruke', Opsada Crkve Svetog Spasa; Radoslav Petkovi: Sudbina i komentari; Dragoslav Mihailovi: Tree prolee; Milica Mii Dimovska:Mrena; Radomir Konstantinovi: Dekartova smrt; Svetlana Velmar Jankovi: Nigdina; David Albahari: Mamac, Mrak, Gec i Majer, Sneni ovek; Svetislav Basara: Na gralovom tragu,Mongolski bedeker; Vladimir Tasi: Oprotajni dar; Dragan Veliki: Astragan, Hamsin 51...), koji ni u kom sluaju ne stoje u korespondenciji sa stvarnou, to je samo dokaz, kako ree jedan kritiar (Ivan Radosavljevi), da "ak ni tako drastine okolnosti u kakvim smo iveli protekle decenije ne upravljaju knjievnou u potpunosti". Konano, ima knjiga iji se autori dotiu navedene stvarnosti i koji je uspeno predstavljaju, na isti nain kao to ima, i to mnogo, veoma loih knjiga, iji su se autori bezuspeno angaovali da svoja drutvena i politika uverenja, mahom kao hvalu propalom reimu, iznesu u obliku fikcije. U svakom sluaju, u okvirima jedne posve nepouzdane vremenske distance a mi se upravo nalazimo u toj situaciji veoma je nezahvalno na temelju jedne ili vie skupina autora, na temelju poetikih izvoda iz njihovih proza, pokuavati da se izvedu knjievno-kritike ili knjievnoistorijske sinteze u trenutku kada ti autori jo nisu valjano proitani a jo su manje postali knjievno-istorijske injenice u jednom vrednosnom smislu te rei. Istorija srpske prozne knjievnosti kraja dvadesetog veka tek je u situaciji sabiranja stvorenog o emu se brine, po logici stvari, najpre knjievna kritika. No, kao to uvek biva, savremena kritika uglavnom je nepouzdana kritika, esto "generacijski" skrojena, kratkorona i, nuno, relativistika. Toj situaciji ne ide mnogo na ruku ni injenica stvaranja antologij (poput Antologija srpske proze postmodernog dobaAleksandra Jerkova, budui da je svaka antologija samo jedan koncept, izraz jedne mogunosti i nikada ne

predstavlja jednu koherentnu rekonstrukciju, ve uvek redukciju. Kontekst je uvek zavodljiviji od teksta, od korpusa, bilo da je tekst razmatran u sinhronijskoj, bilo u dijahronijskoj perspektivi. Na taj nain, zalaui se za netipologijski pristup savremenoj srpskoj prozi i izbegavajui da se veemo za (jo uvek) nesigurne poetike oznake, mi smo skloniji da injenicu srpske proze poslednje decenije dvadesetog veka sagledamo unutar individualnog razvoja svakog autora ponaosob, koji, kreui se u svetu, stvara sopstvene knjievne kljueve, a ti kljuevi jesu samo odrazi onih standard koji su vladajui u savremenoj svetskoj knjievnosti. Ta oznaka savremenosti u kojoj se kree srpska proza do danas istovremeno nosi oznaku, kako ree jedan kritiar, "proirivanja granica knjievnosti", a to je ve vie nego dovoljno priznanje knjievnosti o kojoj je re. Kulturni centar Novog Sada 2002-2004.