Pol Anderson, TRI SRCA I TRI LAVAPrevela Mirjana ivkovi

BELEKAPoto je proteklo ve toliko vremena oseam se obaveznim da ovo zapiem. Holger i ja prvi put smo

se sreli pre vie od dvadeset godina. Bilo je to u jednom drugom pokolenju - drugom dobu. Bistri momci koje poduavam ovih dana prijateljski su nastrojeni i tako to, ali mi ne razmiljamo na istom jeziku i nema smisla pretvarati se da nije tako. Nemam pojma da li e biti u stanju da prihvate jednu ovakvu priu. Oni su mnogo trezveniji nego to smo to bili moji prijatelji i ja; kao da im ivot prua manje zabave. S druge, pak, strane, oni su odrasli s neverovatnim. Prelistajte bilo koji nauni asopis, bilo koje novine, pogledajte kroz bilo koji prozor, i zapitajte se nije li i ono tuinsko postalo uobiajeno u ovom svetu.

Holgerova pria meni ne izgleda sasvim nemogua. Nije da tvrdim da je istinita. Nemam dokaza ni da jeste, ni da nije. Jedino se nadam da nee biti sasvim izgubljena. Pretpostavimo, razgovora radi, da je ono to sam uo tano. Onda se to odnosi i na nau vlastitu budunost, i to znanje bi nam moglo biti od koristi. Pretpostavimo, opet - to je, naravno, mnogo razumnije - da beleim samo jedan san, ili jednu veoma dugu priu. I u tom sluaju, mislim da je vredno sauvati je radi nje same.

Ovoliko je sasvim sigurno tano: Holger Karlsen pridruio se inenjerskoj ekipi u kojoj sam i ja bio zaposlen u jesen te daleke, 1938. godine. Tokom meseci koji su usledili, prilino dobro sam ga upoznao.

Bio je Danac, i poput veine mladih Skandinavaca posedovao je jaku elju da upozna svet. Kao deak proputovao je peice ili biciklom vei deo Evrope. Kasnije, delei tradicionalno divljenje svojih sunarodnika prema Sjedinjenim Dravama, uspeo je da se izbori za stipendiju za jedan od naih univerziteta na istoku, gde je studirao mehaniku. Leta je provodio stopirajui i radei sve i svata po severnoj Americi. Zemlja mu se toliko dopala da se po zavretku studija ovde zaposlio i ozbiljno poeo da razmilja o tome da li da uzme i dravljanstvo.

Svi smo bili njegovi prijatelji. Bio je prijatan momak koji je sporo govorio, sa nogama vrsto na zemlji, jednostavnih prohteva i humora... mada bi se tu i tamo otkaio i odlazio u izvestan danski restoran da se napuni smrrebrdom i akvavitom. Bio je dosta dobar inenjer, mada ne i izuzetan; njegova nadarenost vie se ispoljavala u naelnim, prakticistikim stvarima, nego u analitikom pristupu. Ukratko, u mentalnom smislu nije ni u kom pogledu bio izuzetan.

Stvar je, meutim, drugaije stajala sa njegovim fizikim izgledom. Bio je pravi din, visok skoro dva metra i tako irok u ramenima da mu se ak i tolika visina gubila. Igrao je, razume se, ragbi, i mogao je postati zvezda svog tima na koledu da mu uenje nije oduzimalo toliko vremena. Imao je grubo, etvrtasto lice, sa istaknutim jagodicama i jamicom na bradi; blago povijen nos, plavu kosu i iroko razmaknute plave oi. Da je posedovao bolju tehniku - a pod tim mislim da je manje vodio rauna da ne povredi njihova oseanja - mogao je postati idol lokalnog enskog ivlja. Ali, kako su stvari stajale, ta blaga stidljivost verovatno ga je spreavala da uzme veeg udela u slinim pustolovinama. Sve u svemu, Holger je bio fin prosean momak, kakve su kasnije nazivali Dobri Do.

Ispriao mi je poneto o svom poreklu. "Verovao ili ne", razvukao je usta u osmeh, "stvarno sam bio kao ono nahoe iz crtanih filmova - zna ve, beba ostavljena na tuem kunom pragu. Mora da sam im'o samo nekoliko dana kada su me nali u nekom dvoritu u Helsigoru - to je onaj jako lep gradi koji vi zovete Elsinor, Hamletovo rodno mesto. Nikada nisam saznao odakle sam. Takve stvari se inae veoma retko deavaju u Danskoj, i policija se ba bila uprla da otkrije istinu, mada joj to nikada nije uspelo. Uskoro me je usvojila porodica Karlsen. Inae, u mojem ivotu nema nita neobino."

Bilo je to, meutim, ono to je on mislio.Seam se da sam ga jednom ubedio da poe sa mnom na predavanje nekog gostujueg fiziara:

jednog od onih velianstvenih tipova kakve, izgleda, jedino Britanija raa: bio je naunik, filosof, pesnik i drutveni kritiar, uman i pravi predstavnik renesanse u neto blaem obliku. Taj ovek govorio je o novoj kosmologiji. Od tada su fiziari odmakli jo dalje, ali ak i u to doba obrazovani ljudi imali su obiaj da sa izvesnom enjom prizivaju vremena kada je vaseljena, jednostavno, bila udna... ali ne i nepojmljiva. Svoju priu uvio je u izvesna, iskrena nagaanja o tome ta bismo sve mogli otkriti u budunosti. Imajui u vidu da su teorija relativnosti i kvantna mehanika dokazali da je posmatra neodvojiv od sveta koji posmatra, da je logiki pozitivizam pokazao da mnotvo naih takozvanih vrstih injenica predstavljaju tek puke konstrukcije i konvencije, da su istraivai psihe ustanovili da ljudski mozak poseduje nesluene moi, poelo nam je izgledati kao da su neki od onih starih mitova i arolija bili i neto vie od pukog sujeverja.

1

Hipnoza i leenje psihosomatskih stanja verom nekada su bili odbacivani kao legenda. Ali, koliko se onoga to danas odbacujemo pre nekoliko vekova moda zasnivalo na nepotpunim posmatranjima, pre nego to je ustanovljeni nauni sistem poeo da uslovljava koje emo injenice otkriti a koje neemo? A ovde je re samo o naem vlastitom svetu. ta je sa ostalim svetovima? Talasna mehanika ve priznaje mogunost istovremenog postojanja, zajedno sa naim, itavog jednog drugog sveta. Predava je takoe tvrdio da ne bi bilo teko iznai jednaine za beskonaan broj takvih paralelnih svetova. Sledstveno samoj logici stvari, prirodni zakoni pri tom bi se razlikovali od jednog takvog sveta do drugog. Stoga, negde u beskraju stvarnosti sve to moete zamisliti mora i postojati!

Holger je uglavnom sve vreme zevao, i kasnije, kada smo otili na po pie, stao je praviti zajedljive primedbe. "Ti matematiari toliko umaraju mozak, nije udo to u slobodno vreme zastrane u metafiziku. Akcija i reakcija."

"Upotrebio si odgovarajui izraz", poeh ga zadirkivati, "iako ti to nije bila namera.""Kako to misli?""'Metafizika'. Ta re, bukvalno, znai posle, ili s one strane fizike. Drugim reima, tamo gde se

zavrava fizika kakvu poznaje, ona koju meri svojim ureajima i izraunava uz pomo svog pominog mernika, poinje metafizika. E tu ti se mi, dragi moj, upravo nalazimo: na poetku postojanja s one strane fizike."

"Uf!" On proguta pie i pokretom ruke narui jo jedno. "I ti si se zarazio.""Pa, moda i jesam. Ali, razmisli na trenutak. Da li mi zaista poznajemo razmere fizike? Zar ih ne

definiemo jedino iz potovanja jednih prema drugima? U apsolutnom smislu, Holgere, ta si ti? I, gde si? Ili, bolje, ta-gde-kada si ti."

"Ja sam ja, ovde i sada, i pijem neko ne ba mnogo dobro pie.""Ti si u ravnotei... u saglasju sa... u matrici... nekog odreenog kontinuuma. Isto kao i ja; isto vai

za obojicu. Taj kontinuum objedinjuje specifinu skupinu matematikih odnosa izmeu takvih dimenzija kao to su prostor, vreme i energija. Neke od tih odnosa poznajemo pod imenom 'prirodni zakoni'. Od kada smo organizovali korpuse znanja koja nazivamo fizika, astronomija, hemija..."

"Ijuuhu!" On podie au. "Vreme je da prestane sa razmiljanjem i pone ozbiljnije da pije. Skaal!"

Popustio sam. Holger vie nije pomenuo tu temu. Ali, mora da je zapamtio ono to je bilo izreeno. Moda mu je ak malo i pomoglo, mnogo kasnije. Bar se nadam.

S druge strane bare onda e izbio rat, i Holger se uzmuvao. to su meseci vie prolazili, postajao je sve nesreniji. Nije imao neka duboka politika ubeenja, ali je otkrio da naciste mrzi sa takvim arom da smo obojica ostali zapanjeni. Kada su Nemci uli u njegovu zemlju, tri dana nije prestajao da pije.

Meutim, okupacija je poela prilino mirno. Danska vlada progutala je gorku pilulu i ostala kod kue... jedina vlada koja je to uinila... i prihvatila status neutralne sile pod nemakom zatitom. Nemojte misliti da za to nije bilo potrebno hrabrosti. Izmeu ostalog, to je znailo da e kralj nekoliko godina biti u stanju da spreava odmazde, uglavnom nad Jevrejima, kakve su trpeli graani drugih okupiranih naroda.

Meutim, Holger je naprosto likovao kada se danski ambasador u Sjedinjenim Dravama izjasnio za saveznike i ovlastio nas da stupimo na Grenland. Nekako u to vreme, veina nas shvatila je da e Amerika ranije ili kasnije biti uvuena u rat. Holgerov oigledni plan bio je da saeka taj dan, i da se onda prijavi u vojsku. Mogao se, naravno, odmah prikljuiti i Britancima ili Slobodnim Norveanima. esto mi je priznavao, povreen i zbunjen vlastitim ponaanjem, da ni sam nije uspevao da razume ta ga je spreavalo da tako i postupi.

Godine 1941. pronela se vest da je Danskoj ve svega preko glave. Stvari jo nisu bile na pragu eksplozije, do koje je na kraju dolo kada je Nemaka, izgovarajui se generalnim trajkom, svrgnula kraljevsku vladu i poela da vlada zemljom kao da je u pitanju jo jedna pokorena provincija. Meutim, ve su poeli da odjekuju pucnji i eksplozije dinamita. Holgeru je bilo potrebno dosta vremena i piva da se odlui. I nekako je, najzad, utuvio sebi u glavu da se mora vratiti kui.

To nije imalo smisla, ali on se toga nije mogao osloboditi, i konano je popustio. Kada se sve sabere, kako njegov narod kae, i nije bio Amerikanac ve Danac. Dao je otkaz, priredili smo mu oprotajnu urku, i on je otplovio na jednom vedskom brodu. Iz Helsinborga mogao je trajektom da ode kui.

Pretpostavljam da su Nemci izvesno vreme motrili na njega. Nije im stvarao neprilike, ve je mirno radio kod Barmajstera & Vejna, proizvoaa mornarikih motora. Sredinom 1942, kada je procenio da su

2

nacisti prestali da se zanimaju za njega, pridruio se Pokretu otpora... naavi se u jedinstvenom poloaju da vri sabotae.

Pria o tome ta je sve pri tom radio ovde nas se ne tie. Mora da je bio dobar. itava organizacija je to bila; bili su tako efikasni, i u tako bliskoj vezi sa Britancima, da je na njihovoj teritoriji bilo potrebno izvesti svega nekoliko vazdunih napada. Krajem 1943. izveli su svoj najvei podvig.

Iz Danske je trebalo izvui jednog oveka. Saveznicima su bila oajniki potrebna obavetenja koja je on posedovao - a isto tako i njegove sposobnosti. Nemci su ga drali pod stalnom paskom, jer su i sami bili svesni njegove vrednosti. Pa ipak, Pokret otpora uspeo je da ga izvue iz njegovog doma i otpremi dole do Moreuza. Tu ih je ve ekao amac koji je trebalo da ga odveze u vedsku, odakle je avionom mogao biti prebaen u Englesku.

Verovatno nikada neemo saznati da li mu je Gestapo bio za petama ili je nemaka patrola, poto je ve odavno bio proao policijski as, sasvim sluajno spazila ljude na obali. Neko je viknuo, neko drugi je opalio, i zapodenula se borba. Obala je bila otvorena i kamenita, sa dovoljno svetlosti koja je dopirala od zvezda i osvetljene vedske obale. Nije bilo uzmaka. amac je krenuo, dok je skupina lanova Pokreta otpora zauzela poloaje ne bi li zadrala neprijatelja dok on ne stigne na suprotnu obalu.

Nade da e se bar to dogoditi nisu bile velike. amac je bio spor. estina kojom su ga branili samo je ukazivala na njegovu vanost, i kroz nekoliko minuta, kada Danci budu pobijeni, jedan od Nemaca provalie u najbliu kuu i telefonirati u okupacioni tab u Elsinoru, koji se nalazio nedaleko odatle. Motorni amac velike snage presree begunca pre nego to ovi uspeju da stignu do neutralne teritorije. Ljudi iz Pokreta otpora, ipak, dali su sve od sebe.

Holger Karlsen svesno je oekivao da umre, nemajui vremena ni da se uplai. Jedan deo njega seao se nekih drugih dana koje tu bee proveo, suncem obasjanog spokoja i galebova iznad glave; roditelja koji su ga odgojili i kue pune dragih sitnica; da, i zamka Kronberg, od crvene cigle i sa vitkim kulama, patiniranih bronzanih krovova iznad blistave vode - ali, zbog ega je bilo neophodno da se, iznenada, seti ba Kronberga? uao je na indri, steui usijani luger u ruci, i pucao u senke to su promicale. Meci su mu fijukali oko uiju. Neki ovek je vrisnuo, i Holger je nanianio i opalio.

A onda se itav njegov svet rasprsnuo u plamenu i tami.

1.Budio se polako. Izvesno vreme leao je svestan jedino bola u glavi. Vid mu se vraao postepeno,

sve dok na kraju nije razabrao da je ta stvar ispred njega koren nekog drveta. Kada se obrnuo, debela prostirka od uvelog lia zautala je. Otar miris zemlje, mahovine i vlage uvue mu se u nos.

"Det var som fanden!" promrmlja on, to je u grubom prevodu znailo "Kog avola!" Potom je seo.Kada je dodirnuo glavu, napipao je zgruanu krv. Jo je bio oamuen, ali mu je do svesti dopiralo da

metak mora da mu je okrznuo lobanju i onesvestio ga. Nekoliko santimetara nie... On se strese.Ali, ta se posle toga dogodilo? Leao je u umi, i bio je dan. Nikog nije bilo unaokolo; nigde ni

znaka ni od koga. Njegovi prijatelji mora da su utekli, ponevi i njega, a potom ga sakrili u ovom podruju. Ali, zato su mu skinuli odeu i ostavili ga?

Ukoen, oamuen, suvih usta i sa groznim ukusom u njima, uasno gladan, stegao je glavu kako mu se ne bi raspala u paramparad i ustao. Na osnovu sunevih zraka koji su se koso probijali izmeu drvea, zakljuio je da je kasno popodne; jutarnja svetlost ne poseduje to neobino zlatasto svojstvo. Ah! Skoro da je prespavao ceo dan. On kinu.

Nedaleko odatle, potok je uborio kroz duboke senke proarane sunevom svetlou. Otiao je do njega, nagnuo se i poeo u nedogled da pije. Poto je utolio e, umio se. Hladna voda povratila mu je neto snage. On se osvrnu oko sebe i pokua da odgonetne gde bi se mogao nalaziti. uma Grib?

Ne, sveca mu. Ovo drvee suvie je veliko i vornovato i divlje: hrast, jasen, bukva, glog, gusto prekriveni mahovinom, ipraje isprepleteno izmeu njih tako da obrazuje gotovo neprobojan zid. U Danskoj nije bilo ni jedne takve oblasti jo od srednjeg veka.

Jedna veverica ustra poput crvene vatrene munje uz stablo, i par voraka prhnu uvis. Kroz napuklinu u kronji ugledao je sokola kako lebdi visoko iznad. Da li je u njegovoj zemlji jo bilo sokolova?

Moda ih je bilo svega nekoliko, nije znao. On se zagleda u svoje nago telo i pomalo oamueno se upita ta mu sada valja initi. Ako su njegovi drugovi bili ti koji su ga do gola skinuli i ostavili ovde, onda za to mora da je postojao dobar razlog, te ne bi trebalo da odluta odatle. Naroito ne ovako nag. S druge, pak strane, moglo bi mu se i neto dogoditi.

3

"Teko da moe ostati ovde, dragi moj, i kampovati preko noi", izusti on naglas. "Hajde bar da vidimo gde se nalazi." Glas mu neprirodno glasno zazvua u umi u kojoj se jedino ulo umorenje lia.

Ne, evo jo jednog zvuka. On se sav ukoi, dok nije prepoznao njitanje konja. Od toga se odmah oseti bolje. Mora da se u blizini nalazi neko imanje. Do tada je ve dovoljno vrsto stajao na nogama, da se mogao probiti kroz zastor od granja ne bi li ga pronaao.

Ugledavi imanje, ukopa se u mestu. "Ne", izusti on.ivotinja je bila pravi din, drebac veliine pererona, ali gracioznije grae, sjajan i crn poput uglaane ponoi. Nije bio sputan, mada je par savreno izraenih uzda sa resama visio sa oglava izgraviranog srebrom i arabeskama. Na leima mu je stajalo sedlo, sa uzdignutom jabuicom na prednjem delu i visokim stranjim unjkaem, takoe od ureene koe; iroko svileno ebe, belo sa izvezenim crnim orlom; i nekakav zaveljaj.

Holger proguta knedlu i prie blie. U redu, pomisli on, neko voli da jae unaokolo na ovakav nain. "Ehej", povika on. "Ehej, ima li koga?"

Konj zatrese talasavom grivom i stade njitati dok se pribliavao. Svojom mekom gubicom dodirnu ga po obrazu, i svojim velikim kopitama zatopta kao da eli da krene. Holger potapa ivotinju... Nikada nije video konja tako prijateljski raspoloenog prema strancima... i pogleda ga malo podrobnije. Na srebrom optoenom delu oglava bila je ugravirana neka re, udnim starinskim pismenom; Papillon.

"Papijon", izgovori Holger upitnim glasom. Konj ponovo zanjita, zatopta kopitima i povue uzde koje Holger bee dohvatio.

"Papijon, je l' ti je to ime?" Holger pomilova ivotinju. "Tako se na francuskom kae leptir, je l' da? Ba zgodno, nazvati Leptir momka tvoje veliine."

Panju mu potom privue paket iza sedla i on poe da ga osmotri. Do avola? Pancir!"Ehej!" povika on ponovo. "Ima li koga? U pomo!"Jedna svraka stade da mu se ruga.Osvrui se unaokolo, Holger ugleda dugako koplje oslonjeno o drvo, sa elinim vrhom i

titnikom za aku pri drugom kraju. Koplje, tako mu Boga, pravo srednjevekovno koplje. Holgera obuze uzbuenje. Zahvaljujui nemirnom ivotu kakav je vodio, bio je mnogo manje spreman da se pridrava zakona nego veina njegovih sunarodnika, tako da nije oklevao da odvee zaveljaj i rasprostre ga. Pronaao je podosta stvari: jedan byrnie, dovoljno dugaak da mu see do kolena; kupastu grimizno-ljivastoplavu kacigu, bez vizira ali sa titnikom za nos; jedan bode; odabrane pojaseve i kaieve; vatiranu podlogu za oklop. Bilo je tu i razne preobuke, koja se sastojala od jahaih akira, koulja dugakih rukava, tunika, konih haljetaka, ogrtaa, i tako dalje. Ako tkanina nije bila grubo platno veselih boja, bila je to onda svila obrubljena krznom. Zaobiavi konja, tako da mu se sada nalazio s leve strane, nije se iznenadio kada je naao ma i tit okaene za podrepnjak. tit je bio uobiajenog heraldikog oblika, dugaak neto vie od jednog metra, i oigledno nov. Kada je podigao platnenu pokrivku, na njegovoj povrini od tankog sloja elika nanesenog na drvenu podlogu ugledao je tri zlatna lava, koja su se naizmenino smenjivala sa tri crvena srca na plavoj pozadini.

Izvesno seanje kao da je teilo da izbije na povrinu njegovog uma. Neko vreme ostao je da tako stoji, mozgajui o tome. Nije li ovo... stani malo. Danski grb. Ne, taj je imao devet srdaca. Seanje se ponovo povuklo.

Ali, ta je sve ovo trebalo da znai? On se poea po glavi. Da nije neko prireivao paradu, ili neto slino? On izvue ma: bio je velik, irokog seiva, balaka u obliku krsta, dvostruke otrice i otar poput noa. Njegove inenjerske oi smesta su prepoznale kaljeni elik. Niko nije pravio srednjovekovnu opremu s toliko preciznosti, ak ni za potrebe filma, a nekmoli za nekakvu paradu. Ipak, seti se muzejskih izlobi. Ljudi srednjeg veka bili su dosta nii od svojih potomaka... Ovaj ma sasvim je odgovarao njegovoj aci, kao da je za nju bio pravljen, a on je bio krupan ak i za pojmove dvadesetog veka.

Papijon frknu i prope se. Holger se okrenu i ugleda medveda.Bio je krupan i mrk, i moda je naiao da ustanovi kakva je to buka. Medved zatrepta u njihovom

pravcu, i Holger i te kako zaali to nema kod sebe pitolj; meutim, medved ponovo nestade u grmlju.Holger se nasloni na Papijona da povrati dah. "Mogue je naii na deli divljine", zau sam sebe

kako iskreno govori. "Moda jo ima nekoliko sokolova. Ali u Danskoj sasvim sigurno nema medveda."Osim ukoliko neki nije pobegao iz zoolokog vrta... Oh, evo, poeo je i da bulazni. Mora saznati

injenice, i izii na kraj s njima; bilo je to jedino to mu je preostajalo.

4

Da nije poludeo, da nije u delirijumu, ili da moda ne sanja? Bilo je to, ipak, malo verovatno. Um mu je do sada isuvie dobro radio. Osetio je sunevu svetlost i tanane estice praine kako pleu na njoj, lie koje je obrazovalo dugake lune prolaze kroz umu, otre, izmeane mirise konja, plesni i vlastitog znoja; sve je to delovalo gotovo opipljivo i krajnje prozaino. Povrativi svoju prirodnu mirnou, on zakljui da mu nita drugo ne preostaje nego da nastavi dalje, makar to bilo i u snu. Bili su mu potrebni obavetenja i hrana.

Meutim, kada je malo bolje razmislio, on odlui da izmeni redosled po vanosti.Parip je delovao dovoljno prijateljski. Nije imao nikakvog prava da prisvoji tu ivotinjku, kao,

uostalom, ni odeu; meutim, njegove potrebe bile su pree od potreba onoga ko je sve to tako nesmotreno ostavio ovde. Obukao se krajnje paljivo; za navlaanje nepoznate odee trebalo je malo upotrebiti i vijuge, ali sve, do same obue, uznemirujue mu je dobro pristajalo. Prepakovao je viak odee i oklop i ponovo ih smotao u zaveljaj. Parip se samo blago uzmuvao kada se vinuo u sedlo i uputio prema koplju.

"Nisam ni pomiljao da su konji tako pametni", izusti on naglas. "U redu, shvatio sam." On zadenu koplje kraj ostalog oruja to je visilo sa sedla, dohvati uzde levom rukom i coknu jezikom. Papijon krenu prema suncu.

Tek poto je izvesno vreme proveo u sedlu, Holger zapazi koliko, zapravo, dobro jae. Njegovo dotadanje iskustvo bilo je vezano za neke prilino nesrene sluajeve u stajama za iznajmljivanje konja, i sada se priseti da je uvek govorio kako je konj veliko nezgrapno stvorenje koje slui jedino da zauzme prostor koji bi, inae, sasvim dobro mogao da zauzme neki drugi konj. udno, ali prema ovom crnom udovitu osetio je naklonost na prvi pogled. Jo je udnije bilo to do koje mu se mere njegovo vlastito telo prilagodilo sedlu, kao da je itavog ivota bio kauboj. Razmiljajui o tome, on ponovo oseti nelagodu, i Papijon frknu kao da mu se ruga. On stoga istisnu tu misao iz uma i usredsredi se na put kojim se kretao izmeu drvea. Iako su sledili neki uski trag - srne? - bilo je krajnje neugodno jahati kroz umu, naroito kada se, jo, tegli i koplje.

Sunce se sputalo sve nie, dok samo nekoliko crvenih niti nije ostalo da viri iza crnih stabala i granja. Prokletstvo, nigde u Danskoj, jednostavno, ne moe postojati toliko veliki pojas divljine. Da nije moda, dok je leao u nesvesti, bio prenet u Norveku? U Laponiju? Sveca mu, nije valjda u Rusiju? Ili je moda metak koji ga je pogodio izazvao amneziju, koja traje ve nedeljama? Ne, nemogue. Rana je jo bila svea.

On uzdahnu. Zabrinutost se ipak nije mogla meriti sa pomilju na hranu. Da vidimo: moda tri kuvana bakalara i krag Karlsberg Hof... Ne, budi Amerikanac i narui odrezak, peen u francuskom proprenom luku...

Papijon se iznenada prope, i umalo da ne zbaci Holgera. Kroz ikaru i sve guu tamu pribliavao mu se jedan lav.

Holger skoro vrisnu. Lav se zaustavi i mahnito stade da mlatara repom, dok mu je iz grla pod grivom dopirala rika. Papijon se propinjao i kopitama toptao po tlu. Holger odjednom postade svestan da je uperio koplje.

Odnekud dopre vuje zavijanje, i da je to bee po sredi uopte nije bilo sumnje. Lav se ukoi. Holger nije bio ni malo raspoloen da s njim vodi raspravu oko toga ko ima prvenstvo prolaza. On povede Papijona okolo, mada je konj, po svemu sudei, izgledao spreman za borbu. Zaobiavi lava, Holger poele da potera konja u galop; ipak, neka grana bi ga sigurno oborila ukoliko bi to pokuao da uini po ovom mraku. Osetio je kako mu izbija znoj.

No se nazad spusti, ali oni, posrui, nastavie dalje. Na isti nain posrtao je i Holgerov um. Medvedi, vukovi i lavovi - kao da nije bila re o mestu koje se nalazilo na zemlji, osim, moda, u nekoj udaljenoj oblasti u Indiji. Ali u Indiji nije bilo evropskih vrsta drvea, je li tako? On pokua da se priseti Kiplingovih opisa. Nita mu nije padalo na um, osim neodreenog seanja da je istok bio istok, a zapad zapad. A onda ga neka grana lupi po licu, i on poe da psuje.

"Izgleda da emo no provesti napolju", primeti on. "Uf."Papijon je, meutim, iao dalje - jo jedna senka u tami koja je brundala. Holger zau huktaj sove,

udaljeni vrisak moda kakve divlje make, jo vukova. Ali, ta to bi? Neko zlo, koje se cereka tamo u iblju... "Ko je to tamo? Ko je to?"

Siuna stopala brzo otapkae, a s njima ode i smeh. Holger se strese, ali ipak odlui da e biti bolje ako ostane u pokretu.

No je postajala sve hladnija.

5

Po nebu grunue zvezde. Bilo mu je potreban nekoliko trenutaka da shvati da su izbili na istinu. Ispred njih zasja neka svetlost. Kua? Holger nagna Papijona u nemirni kas.

Kada su stigli do tog mesta, Holger ugleda krajnje primitivnu kolibu, zidove od iblja i blata, i krov od busenja. Dim koji je izlazio kroz rupu na vrhu bio je crven od vatre to je odsijavala kroz male kapke na prozorima i oko ulegnutih vrata. On povue dizgine i ovlai usne. Srce mu je tuklo kao da se onaj lav vratio.

Meutim...Odluio je da e biti pametnije da ostane u sedlu i da zadnjim delom koplja pokuca na vrata... i ova

se, trenutak potom, tek malo odkrinue. Naspram osvetljene unutranjosti kolibe ocrtavala se neka povijena crna prilika, i glas starice, dreav i prozukao, dopre do njega: "Koji li si? Kom' je to padnulo na pamet da s' ustavi kod Majka Gerde?"

"Izgleda da sam se izgubio", oglasi se Holger. "Ima li postelju za mene?""Ah. Ah, da. Fini, mladi vitez, vidim, da, da. Ovi oi moda star jesu, al' Majka Gerda dobro znaje

ko to kuca na njen vrata usred noi, jeste, jeste. Izvol'te, fini gospodin, sja'te, i poslu'te se onim to jadno starica ima ponudi, jer, svakako, jeste, ne treba mene boj'te se, nit' ja vas, ne u moj godinama; mada, samo da znajete, nekada, davno... Ali, to bilo je pre va roenje... Sadena sam samo jadno usamljeni starica, ve-oma sreno kad moe uje kakav vest o velike stvari to s' deava napolje od ovaj ubogi kolib. U'te, u'te, ne pla'te se. U'te, preklinjem vas. Zaklon se teko mo' nai, ovdena na kraj sveta."

Holger zakilji i zagleda se u unutranjost kolibe iza nje. Nije video nikog drugog. Van svake sumnje, ovde se mogao bezbedno zaustaviti.

I on se spusti na tle pre nego to je uopte shvatio da ona govori jezikom koji nije poznaovao... i da joj on odgovara na istom tom jeziku.

2.Sedeo je za klimavim stolom od neobraenog drveta. Oi su ga pekle od dima to se skupljao ispod

zabatnih greda. Jedna vrata vodila su u staju u kojoj je sada bio privezan njegov konj, a zdanje se, inae, sastojalo samo od ove prostorije sa prljavim podom. Jedina priguena svetlost dopirala je od vatre na ognjitu. Osvrnuvi se uokolo, Holger primeti nekoliko stolica, slamnati madrac, nekoliko alatki i neto kuhinjskog posuda, i jednu crnu maku koja je sedela na neprimereno velikom i ukraenom drvenom sanduku. Njene ute oi ni jednom nisu trepnule, niti skrenule pogled sa njega. ena, Majka Gerda, meala je neto u gvozdenom bakrau iznad vatre. Ona sama bila je pogurena i svela, odevena u haljinu nalik na dronjavi dak; seda razbaruena kosa uokviravala joj je smeurano lice sa povijenim nosom, koje se sve vreme neodreeno cerilo otkrivajui krnjutke od zuba. Ali, zato su joj oi bile prodorno sjajne i crne.

"Ah, da, da", nastavi ona, "nije za take meni nalik, jadno starica kaka ja sam, da s' raspitivam o onom ta strancovi bi 'teli da sakridu. Ima mlogo oni' koji bi radije putovali tajno po ovaj nevaljali predel na kraj sveta, a kol'ko ja znajem stvari, vi mo' biti i neki vitez iz bajke preobuen u ljucko bie, i koji bi mog'o zaarate ovaki drski jezik. Pa ipak, dobar gospodine, jel' smem biti tol'ko ja drska i zapitati za ime vae? Ne va pravcat ime, razumete, ako ne 'oete da otkrijete ga nekakoj tu staroj dami k'o ja to sam, koja vami eli dobro ali priznaje i da voli da traari u svoj senilnosti, ve neki ime na koji mo' ona da obrati se vami kako prilii se i sa potovanje."

"Holger Karlsen", odvrati on odsutno.Ona se naglo tre, da umalo nije oborila lonac. "ta reknete?""Molim..." Da li ga gone? Nije li ovo neki udan deo Nemake? On opipa bode koji smotreno bee

zatakao za pojas. "Holger Karlsen! Pa, ta s tim?""Oh... ni', dobar gospodin." Gerda odvrati pogled, a zatim se ponovo zagleda u njega, hitro poput

ptiurine. "Osim to Holger i Karl dobro znata imena su, k'o to vam je u znanje, mada, istina jes', nikada nije reeno da jedan bio je sin od drugog, jer su nji'ovi oevi zapravo bili Pipin i Godfred - il', mo' biti, naokrenuto; ipak, kako kaedu, kralj je uvek otac od svoj vazal i..."

"Ja nisam ni jedan od te gospode", ree on, ne bi li je prekinuo. "ista sluajnost, mislim, moje ime."Ona se opusti i stade mu sipati iniju gulaa, na koju on potom nasrnu ni ne pomislivi na klice ili

otrov. Dala mu je, takoe, i hleba i sira, koje je trebalo da see vlastitim noem i jede prstima, kao i krag neobino dobrog piva. Prolo je dosta vremena pre no to se zavalio u stolicu, uzdahnuo i rekao: "Hvala. Ovo mi je spaslo ivot, ili, bar, razum."

6

"Nije to ni', gospodin, neg' prosta 'rana za takog k'o to ste vi, koji mora da esto kusa sa kraljevi i veliki erlovi i slua minstreli iz Provansa, nji'ove kanone i udni trikovie gledate, i mada ja sam stara i ponizna, ipak u vam uinim as' time..."

"Vae pivo je velianstveno", urno primeti Holger. "Nisam mislio da u nai tako dobro, osim ako vaa..." Hteo je da kae, "osim ako vaa lokalna pivara nije ostala potpuno nepoznata", ali ga ona prekide vragolastim smehom.

"Ah, dobar ser Holger, sigurno jeste da poto vitez vi ste, ako niste i viljeg ranga nekakog, vi ovek od razum i ve-oma od otar um mora da ste, koji je istog asa zasigurno proz'ro svi mali trik od uboga starica. Iako se veina iz va red mrti na vradbine i nazivlje i' avolji pos'o - mada se, vaistinu, ono ne razlikuje mlogo od udnovati sveti' moi od kakav svetac koji izvodi svoj uda kako za 'riane tako i za nevernike, ipak morate biti svestan kol'ko nji' ovdi u ovoj pograninoj zemlji trguje sa neki slian, manje znaajan magijom - kol'ko rad sebe da zatitu od moi Srednjeg sveta tol'ko i radi uteha i dobitak - i jasno vama je u vaoj milosti da ne bi bilo pravo spaljivati jedan jadan star gazdarica to je navrala malo piva ne bi l' tokom zimski' noi zagrejala kosti kad ima tol'ko mlogo i tol'ko moni' vraevi koji ne krije da prave trgovinu sa crna magija, koji prolaze brez kaznu i..."

Znai, ti si vetica? pomisli Holger. Trebalo je da mi to odmah bude jasno. ta li ona to misli da e da tu nabaje? Kakvo li je ovo stanite?

Pustio ju je da trabunja, dok je on razmiljao o jeziku. Bio je udan, teak i zvuan dok ga je govorio - drevni francuski pomean sa mnotvom nemakih rei, jezik koji se mogao lako prepoznati u kakvoj knjizi, ali sasvim sigurno da ga nije mogao govoriti kao da mu je maternji. Na neki nain mu je prelazak - gde god da se ovo nalazilo - obezbedio i znanje lokalnog dijalekta.

Nikada nije mnogo itao pustolovne romane, naune ili one druge, ali sve vie je bio upuen na pretpostavku kako je zahvaljujui nekom nemoguem procesu bio baen u prolost. Ova kua, i baba koja je njegovu viteku odedu primila zdravo za gotovo, jezik, i ova beskonana uma... Ali, gde se on to mogao nalaziti? U Skandinaviji se nikada nije ovako govorilo. Nemaka, Francuska, Britanija?... Ali, ako se vratio u doba mranjatva, kako bi trebalo da protumai pojavu lava, ili uzgredno pominjanje da se ovde ivi na pragu Vilinzemlje?

On svesno potisnu ovakva razmiljanja. Nekoliko izravnih pitanja moglo bi pomoi. "Majko Gerda", poe on.

"Da, dobar gospodine? Bilo kako ako mogu pomoi vami, ast bi bila bi za ovaj skroman dom, i zato neka izreknete elja svoju... I unutra od uzak granica od moja vetina sve bie onako kako vi elite tuna." Ona pri tom pomilova crnu maku koja je i dalje uporno posmatrala neznanca.

"Moe li mi rei koja je sada godina?""Oh, udno pitate, dobar gospodin, a moda je to zbog rana na va jadnu glavu, koju ste, nema

sumnja nikaka, zadobili u neustraiva bitka protiv nekaki udovitan trol ili div, i to je da smuti uinilo seanje mog gospodina; ali, vaistinu, jerbo crvenim to moram da ja priznam, ja vie raun o to odavno ne brigam... Znajete, naroito zbor rad' toga to vreme ovdena jest' nepouzdano od kada..."

"Nije vano. Koja je ovo zemlja? Koje kraljevstvo?""Istina da reem, vitez plemenit, vi dali ste pitanje u koga mlogo uevnjaci ovdena jo puno udaraju

sa glava, a i mlogo ratnici jedni na drugi jo udari glava. Ha, ha! Ve dugo zbog ova zemlja od blizu granica nee da prestaje da glou se sinovi ljucki i narod od Srednji svet; ratovi su bili puno besan i velika takmienje izmeu vra dugo su ovdi, tako da sadena mogu da reem samo kako i Vilinzemlja i Sveto carstvo tvrdo kaedu da sve ovo jest' nji'ovo, iako ni jedno ni drugo ne dri vlas' u nji'; a meni mi se ini da ljucko poloenje prava neto vie vrst je, jer naa rasa ostala je da ivi ovdena; a moda bi i Saracen mogli da trau kaki deo, jer se za nji'ovog Mehaunda kau da jest' lino zli duh - tako, bar, 'riani tvrdu. A, Grimalkine?" Ona poaolji maku ispod vrata.

"Ovaj..." Holger se svim silama trudio da ga ne izda strpljenje. "Gde mogu nai ljude - hriane, recimo - nekog ko e mi mogao pomoi? Gde se nalazi najblii kralj, vojvoda ili erl, ili ta god da bio?"

"Postoji grad daleko ne ba mlogo milja odavdi, kako to ljucka bia raunjaju razdaljinu", odvrati starica. "Mada, upozorenje ja moram da vam reknem da i prostor ovdena, kao i vreme, pod veliki je uticaj od vradbini baeni' od Vilinzemlja; i tako esto neki mesto di urite ini vam se za vas da je blizu, a ondak opet ono izgubi se u prostran i zamoran daljina do vrh napunjen s opasnost, i sam zemlja i put kojim hodi izmeni se..."

7

Holger se najzad predade. Znao je da oceni kada je pobeen. Ili je ova baba bila nesuvisli idiot ili ga je namerno zamajavala. U oba sluaja nije se mogao nadati da e bog zna ta saznati.

"Pa ipak, ako savet od mene je koji iete", iznenada nastavi Gerda, "iako stvari u moj stari tikva esto raspline se k'o dim, k'o to esto ima sluaj za seda glava,. i mada ovaj ovdena Grimalkin jest' glup, i jo vie nego neprijatan, ipak mo' budne da savet se prizove za vas, i da tako ime ublaite va bol da ponovo postan'te ceo. Ne ljutite se, ugledan gospodin, ako ja ponudi za vas malko magija, jer ona jest' bela... il' siva, u najlo sluaj; jerbo, da jesam mona vetica, jel' mogli bi da verujete da bi' ja nosi ovi dronjci il' da moj ivot bude se vodio u ovo bedan upa? Ne... ja ondak bi' ima palatu od zlato, i svugdi bi vas sa dobrodolicu saeka moj sluge. S vae doputenje, mogla bi' da prizovem nekakav vilenjak, neki malecak; on bi vami mog'o kasti ono to vi sam dobrije razumete od mene."

"Hm." Holger izvi obrve. U redu, bar je sada bio siguran. Bila je luda. Bie najbolje da pristane, ako namerava da ovde prenoi. "Kako god eli, majko."

"Ja misli vi zaista dolazite od natprirodan mesto", primeti ona, "jerbo se niste prekrstio, dok veina vitezova stalno se obraa Svevinjem, mada esto zaklinjui se na velike stvari zbog koji' e gori u pak'o, a niti ivot nee imati ba k'o svetac; pa ipak, Carstvo mora da koristi orua koja moe da pronae u ovaj neastan i pogan svet, ma kako ona bila bedan. To va nain nije, ser Holger, ni u koji pogled, to oveka tera da se zapita da l' zaista niste iz Vilinzemlje. Da ipak probamo, mada bilo pravo bi da se prizna ranije, jer duhovi jesu tajnovita bia i mogu da ne odgovore, ili da se u odgovor nji'ov krije dvostruko znaenje."

Maka skoi sa sanduka i starica ga otvori. Bila je neobino napeta, i dok se pitao ta li to smera, podioe ga blagi marci.

Iz sanduka starica izvadi tronogi eravnik, koji potom postavi na pod i napuni prahom iz neke opletene boce. Takoe je izvadila i arobni tapi, koji je, kako je izgledalo, bio od ebonovine i slonovae. Mrmljajui i pravei pauze, isrctala je dva koncentrina kruga u praini oko tronoca i stala izmeu njih, zajedno sa makom.

"Unutranji krug treba d' ustavi demon, a spoljanji da zadri arolije koje on bi mog'o d' isproba, jer esto su nezgodni kada i' ovek na brzinu prizove iz vazduh", objasni ona. "Moram vas zamolim, gospodine, da zaboravite na molitve i da se ne krstite, jer to e da ga natera da isti as ode i to jo u najgore raspoloenje." Glas joj je bio odluan, ali su zato njene oi svetlucale dok su ga posmatrale, i njemu bi ao to nije u stanju nita da dokui iz te pauine bora.

"Samo napred", ree on, pomalo promuklo.Poela je da plee po unutranjem krugu, i njemu poe za rukom da razabere pojedine rei njenog

napeva. "Amen, amen..." Da, znao je ta e uslediti, mada ni sam nije umeo da kae kako... "...malo a nos libera sed..." Niti je znao zbog ega ga odjednom poe obuzimati bes. U meuvremenu starica je zavrila s latinskim i prela na kretavi jezik koji on nije mogao da prepozna. A kada je arobnim tapiem dodirnula eravnik, iz njega poe da izbija gust beliasti dim, koji samo to je nije svu prekrio - ali, udno, koji nije prelazio preko ruba spoljanjeg kruga. "O Beliy'al, Ba'al Zebuh, Abaddon, Ashmadai!" zavrita ona. "Samiel, Samiel, Samiel!"

Da li se to dim poeo zgunjavati? Holger ustade. Jedva je nazirao Gerdu kroz crvenkastu izmaglicu, a i inilo mu se da jo neto lebdi iznad tronoca, neto sivo i vijugavo, poluprovidno... Nebesa! On ugleda neije grimizne oi; ta stvar gotovo da je imala oveji oblik!

uo je stvorenje kako govori, zvidukavo, neljudski, i kako mu starica odgovara na jeziku koji nije znao. Trbuhozborac, stade on mahnito da ubeuje sam sebe; trbuhozborenje i njegov vlastiti um, pomuen usled umora, samo to mora da je u pitanju, samo to. Papijon je rzao i tukao kopitima u tali. Holger spusti ruku na no. Otrica je bila topla. Nije li moda magija, stade i on mrmljati nerazgovetnim glasom, izazivala i neka dodatna strujanja?

Ona stvar u dimu i dalje je zvidukala, frktala i uvijala se oko sebe. Priala je sa Gerdom dosta dugo - bar se njemu tako inilo. Konano, starica podie arobni tapi i zapoe novi napev. Dim stade da se rasplinjuje, kao da ga je eravnik ponovo usisavao u sebe. Holger drhtavim glasom opsova i posegnu za pivom.

Kada se dim potpuno raistio, Gerda napokon istupi iz kruga. Lice joj je bilo bezizraajno i napeto, a oi zaklonjene. Ali, primetio je koliko drhti. Maka izvi lea, povi rep i pljunu ga.

"udan savet", ree ona posle izvesne pauze, bezbojnim glasom. "udan savet demon mi je dao.""ta je rekao?" proapta Holger.

8

"Rek'o je... Samiel je rek'o da ste izdaleka, da je va dom tol'ko daleko da bi ovek mog'o putovati do sudnji dan, a ipak da ne stigne do njega. Nije li tako?"

"Jeste", lagano odvrati Holger. "Da, mislim da bi to mogla biti istina.""Kaz'o je i da pomo koju traite, sredstva da se vratite oklen ste doli, lee u samoj Vilinzemlji.

Tamo morate poi, gospodine... ser Holger. Morate odjahati u Vilinzemlju."Holger ne znade ta da joj odgovori."Oh, nije to tol'ko loo k'o to zvui." Gerda se malice opusti. ak se i zakikotala, mada bi se pre

moglo rei da je zakokodakala. "Ako istina mora stupi na videlo, treba rei da ja sam u dosta prijateljski odnos sa vojvoda Alfrik, najblii gospodar iz Vilinzemlja. On nije od pouzdanje kao ni celi njegov rod, ali, pomoie, ako ga zamolite, rek'o je demon. A ja u vam nai vodi da bi tamo mogli otii to pre."

"Za-zato?" zamuca Holger. "Hou da kaem, nemam ime da mu platim.""Nije potrebito", odmahnu Gerda rukom. "Moda bi neko dobro delo moe donese mi poen ili dva

kada odem sa ovaj sveta, ili u neki drugi, i, ja se boji, topliju klimu; u svaki sluaj, ovaj starici zadovoljstvo jest' da pomogne lep i mlad ovek k'o vi. Ah, nekada davno, pre koliko vremena...! Ali, dosta s to. Dopustite da s' pobrinem za vaa rana, a ondak u krevet."

Holger dopusti da mu opere ranu i stavi na nju meki oblog od trava, pri emu je sve vreme neto bajala. Bio je ve toliko umoran da nije mogao niemu da se odupre. Ali, bio je dovoljno oprezan da odbije ponudu da spava na njenom dueku, tako da se smesti na seno pored Papijona. Nema potrebe da rizikuje vie nego to mora. Ovo je, u najmanju ruku, bila neka udna kua.

3.Ujutro je izvesno vreme ostao da lei u polusnu, dok se nije prisetio gde se nalazi. Smesta se rasanio.

Seo je uzviknuvi i osvrnuo se unaokolo.tala, da! Primitivan mraan zaklon, miris sena i ubriva, crni konj koji se nadnosio nad njim i neno

ga gurkao gubicom. On se polako die na noge, vadei slamke iz odee.Sunce je prodrlo unutra kada je majka Gerda otvorila vrata. "Ah, dobro jutro, vrli gospodin", povika

ona. "Iskreno da vi reem, spavali ste sa san pravednika, il' onako k'o to se ree da spavaju pravednik, mada sam za svoj ivot esto vid'la dobar ljudi kako probdiju celi no, i zle od ije se 'rkanje tres'o krov; nisam imala srce da vas probudim. Ali, do|'te sadena da vid'te ta eka vas."

Pokazalo se da je to inija kae, jo hleba, sira i piva i veliki komad polukuvane slanine. Holger je pojeo obrok s velikim apetitom, posle ega se eznutljivo setio kafe i cigareta. Meutim, ratne nestaice donekle su ga odvikle od tih poroka. On se uputi napolje, do valova, da se temeljito opere.

Kada se vratio, u kolibi je zatekao pridolicu. Holger ga nije ni primetio, dok ga neija ruka nije povukla za pantalone i neko iz basa zabrundao. "Evo men'." Spustivi pogled, ugledao je kvrgavog oveka smeeg poput zemlje, sa uima nalik na ruice kakvog kraga, sa prevelikim nosom i belom bradom, odevenog u mrki haljetak i pantalone, sa bosim, pljosnatim stopalima. ovek jedva da je bio visok metar i po.

"Ovo Hjudi", predstavi ga Majka Gerda. "On e vami bude vodi do Vilinzemlja.""Hmmmm... drago mi je", izusti Holger. Rukovao se sa patuljkom, koga je ovo izgleda zaprepastilo.

Hjudijev dlan bio je tvrd i topao."A sadena, haj'te" dobaci im veselo starica. "Sunce visoko je skoilo, a vami stoji naporno put kroz

ve-oma opasan kraljevstva. Al', ne pla'te se, ser Holger. Hjudi jest' stanovnik od ume, i bezbedno e odvede vas kod vojvoda Alfrik." Potom mu prui nekakav zaveljaj. "Ovdenak stavila sam malko 'leba, mesa i ostalo osveenje, jerbo dobro znajem kako kol'ko bespraktini vi ste mladi paladini; skita unaokolo po svet da bi spasli zgodni cura, i na pamet vam ne udari da pones'te neto da ugriz'te za ruak. Ah, kada ja da bude opet mlada, ni na mene to ne bi za vano bilo, jer, ta prazan stomak jest'naspram irok svet? Ali, sada stara jestem i moram malko i da mukam sa glavu."

"Hvala, moja gospo", odvrati malo udno Holger.On se okrenu da poe, ali ga Hjudi povue nazad s iznenaujuom snagom. "Misli ti o emu?"

zagrme on. "'Oe ovaki napolje? Ima mlogo dugaki klipan u ovi ume, koji bi rado zaboli elik u bogat odeven putnik."

"Oh... oh, da." Holger razmota svoj prtljag. Majka Gerda se stade prigueno smejuljiti, pa otapka kroz vrata.

9

Hjudi mu pomoe da pravilno navue srednjovekovnu odeu i veza mu kone kaieve oko listova, dok je on preko glave navlaio postavljeni donji kaput. Potom navue i pancir, koji pri tom zazvea, leui mu s neoekivano teinom na plea. Da vidimo... Taj iroki pojas oigledno je iao oko struka i u njega je trebalo zatai bode, dok je opasa preko ramena pridravao ma. Hjudi mu dodade postavljenu kapu, koju on navue skoro do oiju, a za njom usledi i normanska kaciga. Kada mu se na stopalima naoe i pozlaene mamuze, a skerletni ogrta na leima, on se zapita izgleda li razmetljivo ili jednostavno glupo.

"Srean put, ser Holger", dobaci mu Majka Gerda dok je izlazio."Ja... setiu vas se u molitvama", ree on, pomislivi da bi to mogao biti odgovarajui nain

zahvaljivanja u ovoj zemlji."Aha, uin'te to, ser Holger!" Nasmejavi se kretavo i uznemirujue, ona se okrenu i nestade u kui.Hjudi ga povue za opasa. "'Ajd, 'ajd, momak, neemo valjda ostati ovdi celi dan", promrmlja on.

"Ko putuje u Vilinzemlja, mora da jaha brzog ata."Holger zajae Papijona i pomoe Hjudiju da se popne. oveuljak unu na jabuicu sedla i pokaza

prema istoku. "Onamo", ree on. "Ima dva-tri dana do Alfrikova staja, pa d' idemo."Konj krenu i kua ubrzo nestade s vidika iza njih. Trag divljai koji su pratili bio je dosta irok.

Jahali su ispod visokog drvea, po mirnoj zelenoj svetlosti punoj umorenja i ptijih cvrkuta, priguenog tapkanja zveri, kripanja koe i zveckanja gvoa. Dan je bio sve i vedar.

Prvi put od kada se probudio, Holger se seti rane. Nije oseao bol. Fantastini lek je zaista bio delotvoran.

Meutim, itava ova stvar bila je u toj meri fantastina da... On, ipak, odluno potisnu sva pitanja. Sve po redu. Na izvestan nain, osim ako nije sanjao (a sve je vie u to sumnjao; koji je san mogao u tolikoj meri biti povezan?) oigledno je bio zapao u neko kraljevstvo izvan vlastitog vremena, a moda izvan celog sveta; kraljevstvo u kome su verovali u vradbine i vile, gde su, sasvim izvesno, imali jednog pravog patuljka i jedno vraki udno stvorenje po imenu Samiel. I zato, samo polako, po redu.

Bilo je, meutim, prilino teko drati se tog saveta. itav ovaj poloaj u kojem se sada nalazio, seanje na dom, uasan strah da moda nikada nee uspeti da se izvue odavde - sve ga je to skolilo. Jasno se seao vitkih zvonika Kopenhagena, pustopoljina, ala i irokih obzorja Jitlanda, drevnih gradova ugneenih u zelenim udolinama na ostrvima, nadmenosti Njujorka koji je stremio put neba i izmaglice u zalivu San Franciska, to postaje zlatna sa zalaskom sunca, prijatelja i ljubavi i milion sitnica koje su oznaavale dom. eleo je da pobegne, da pobegne zapomaui sve dok ponovo ne pronae dom... Ne, niega od toga nije bilo ovde! Nalazio se na ovom mestu, i mogao je samo da nastavi dalje. Ako je ta spodoba iz Vilinzemlje (gde god to moglo biti) u stanju da mu pomogne, onda jo ima nade. U meuvremenu, moe biti zahvalan to nema mnogo mate i to se lako ne uzbuuje.

On baci pogled na kosmatog malca koji je jahao pred njim. "Ba lepo od tebe to ovo ini", primeti on. "Voleo bih kad bih mogao da ti se nekako oduim."

"Ma, inim to k'o slubu vetici", odvrati Hjudi. "Nisam joj naklonjen, to nipoto. Samo joj, tu i tamo, neko od nas od umski narod pomogne - da nacepa drva, zafati vode il' obavi ovaki neki zadatak. Ondak ona nami uini neto zauzvrat. Ne mogu kaz'ti da mi se ba mlogo dopada ta babuskera, al' e mi za ovo da dade mlogo kondira svog svetlog piva."

"Ali, delovala je... fino.""Oh, ah, ume ona da bidne slatkoreiva kada joj se htedne, aha, aha." Hjudi se gotovo avetinjski

zakikota. "Kako je samo laskala mladi ser Magnus kad je nai'o pre mlogo, mlogo leta. Al', ona se bavlje crnom magijom. Sva je vra'ja, mada nije mlogo mona - mo' samo da zivne nekol'ko nevani demoni, a i ume da pogrei u svoje vradbine." On se isceri. "Seam se, jedared je uvredio nekaki seljak iz Pustoudoline, i ona se zaklela da e mu zatre useve. Da l' zbog radi svetenikov blagoslov, koji je ovaj ova dobij'o, il' zbog radi njene vlastite trapavosti, ne znam ti, al' posle dugo hvastanje i vel'ki trud nije ni' postigla, osim to je iskorenila ici u polje. Pokuala je ak da se ulagiva gospodarima od Srednji svet, ne bi l' joj podarili vei mo, al' dosad nije ba imala uspeha u to."

"Hmmm..." To ba nije zvualo dobro. "A ta se dogodilo sa tim ser Magnusom?" upita Holger."Oh, na kraju ga izjeli krokodili, mislim."Nastavili su da jau u tiini, a onda je, posle nekog vremena, Holger upitao patuljka iz kakve ume

potie. Hjudi je odvratio da njegov narod ivi u umi... koja je, izgleda, bila ogromna... umi peurki i oraha i slinih stvari, i da ima radni dogovor sa manjim ivotinjama kao to su zeevi i veverice. Ne

10

poseduju nasledne magine moi, kao pravi stanovnici Vilinzemlje, ali se zato, s druge strane, ne plae gvoa, srebra, kao ni svetih simbola.

"Mi neemo nita d' imamo s ratovi i tu neprijatnu zemlju", zakljui Hjudi. "Beremo svoju brigu i puamo Nebesa, Pakao, Vilinzemlju i Srednji Svet da se meusobno boru, to oni i inidu. A kada vai ponosni zemljoposednici istrebu jedni druge, i budu mrtvi i beli, mi emo jo biti tuna. Boginje na sve njih!"

Holger pri svemu tome stee utisak da je ova rasa podjednako zamerala i ljudima i stanovnicima Srednjeg Sveta to su na njih gledali sa prezirom.

"Pokolebao si me", primeti on pomalo oklevajui.. Ako Majka Gerda ne misli nikom dobro, zato bih, u tom sluaju, posluao njen savet i poao u Vilinzemlju?"

"Stvarno, zato bi?" slee ramenima Hjudi. "Imaj samo na um da nisam kaz'o kako je ona uvek zla. Ako nije imala na tebe neku zamerku, mogla se ona zaistinski potruditi da tebi pripomogne. ak bi ti i vojvoda Alfrik mog'o pritei u pomo - iz istu zabavu, ne bi l' reio zagonetku koju, izgleda, nudi. Nikad se ne znaje ta e narod iz Vilinzemlja d' uini. Ni oni to sami ne znadu, niti ih je briga. ivu u divljini, i zato su u ratu na strani Haosa i Mraka."

To mu nimalo nije pomoglo. Vilinzemlja je predstavljala jedinu nadu koja mu bee preostala da e se vratiti kui - mada se, isto tako, lako moglo desiti da je bio poslat u zamku. Opet, s druge strane, zbog ega bi se iko trudio da uhvati u zamku stranca bez cvonjka, kao to je on bio...

"Hjudi", obrati se on patuljku, "da li bi me ti namerno uvalio u neku nevolju?""Ne bi'; vidim da nisi mi dumanin, odista si od dobar rod, nisi k'o neki koje mogu d' imenujem",

odgovori ovaj i otpljunu. "Ne znajem ta Majka Gerdi je na pameti, a i nije me ba mlogo briga. Reko' ti to znadem. Ako i dalje 'oe d' ide u Vilinzemlja, ja u te tamo odvedem."

"A ta e se potom dogoditi - to te se ne tie, je li tako?""Tako je. Nauili jesmo da gledamo svoj posla."U basu koji je podseao na sirenu za maglu oseala se ogorenost, i Holger pomisli da bi se to moglo

i na njega odnositi. Nije mu ba bilo sasvim nepoznato to oseanje prejakog kompleksa manje vrednosti. Hjudi je, sasvim sigurno, mogao da mu prui veu pomo, a ne samo da ga odvede u ko zna ta.

"Oednio sam", ree on. "Da stanemo i na brzinu cugnemo?""Na brzinu - ta?" Hjudi nabra svoj konati nos."Da cugnemo. Zna ve, da malo popijemo.""Cug... pie... Ha, ha, ha!" Hjudi se stade pljeskati po butinama. "Odlino. Brz cug. Moram to d'

upamtim za upotrebu u nae umske jazbine. Cug na brzak!""Pa, ta veli? ini mi se da sam uo da neto zvecka u tom zaveljaju sa hranom."Hjudi coknu jezikom. Potom se zaustavie i razmotae vetiin poklon. Da, nekoliko glinenih boca.

Holger otepi jednu i ponudi Hjudiju da prvi nategne, to patuljka, oito, prilino iznenadi. Meutim, dobro je iskoristio priliku: Adamova jabuica blaeno mu je poigravala ispod brade bele poput snega, dok nije podrignuo i dodao bocu Holgeru.

Delovao je nekako zbunjeno kada su nastavili da jau. "Ima udan ponaanje, ser Holger", primeti on. "Nije mono da si vitez od Carstvo, a nije ni da si od Saracen."

"Nisam", potvrdi Holger. "Ja sam iz jo vee daljine. Tamo odakle ja dolazim, svi su ljudi jednaki."Okrugle oi paljivo su ga posmatrale ispod gustih vea. "Pa, to je strano", primeti Hjudi. "Kako

upravljati s kraljevstvo ako su svi podjednaki?""Uspevamo, nekako. Svi imaju pravo glasa u vladanju zemljom.""Al' to ne mo' biti mogue! Svi bi samo blebetali i ni' ne bi uradili.""Dugo smo pokuavali na drugaiji nain, ali vladari po roenju esto su bili slabi, glupavi ili

okrutni, tako da nam se inilo da teko da nam moe biti gore. Danas je kralj u mojoj zemlji samo prvi meu jednakima, a u veini zemalja ak su i sasvim uklonili kraljeve."

"Hmm, hmm, udna pria, mada istinu da reem... Zna, to me sateruje na pomis'o da moda i ti pripada silama Haosa."

"Kako to misli?" upita Holger s neprikrivenim potovanjem. "Ne znam ba nita o tome kako stvari ovde stoje. Moe li ti da mi to blie objasni?"

Pustio je, potom, patuljka dugo da guna, a da nita nije saznao. Hjudi ba nije bio naroito bistar, a bio je i prilino zaostao. Holger, najzad, bee stekao utisak da se neprestana borba vodila izmeu iskonskih sila Reda i Haosa. Ne, ne ba sila. Naina postojanja? Da li se radilo o zemaljskom odrazu duhovnog sukoba izmeu neba i pakla? U svakom sluaju, ljudska bia bila su ovde glavni branitelji Zakona, mada ih je

11

veina bila nesvesna toga, dok su se drugi - vetice, arobnjaci i zloinitelji - bili prodali Haosu. Manji broj ne-ljudskih stvorova takoe je bio na strani Zakona. Protiv sebe su imali gotovo sav Srednji svet, koji je, po svemu sudei, ukljuivao kraljevstva poput Vilinzemlje, Trolhajma i Zemlje divova... koje, zapravo, Haos bee i stvorio. Ratovi izmeu ljudi, kao to je, na primer, bilo dugogodinje vojevanje izmeu Saracena i Svetog carstva, ili su u prilog Haosu; da je Zakon vladao, svi ljudi iveli bi u miru i redu i slobodi, koje samo Zakon moe ispuniti smislom. Ali, bilo je to u tolikoj meri strano stanovnicima Srednjeg sveta, da e se, vrlo verovatno, veito truditi da to spree i da proire svoj vlastiti dominion senki.

itava ta stvar delovala je toliko neodreeno, da Holger konano skrenu razgovor na praktinu politiku. Hjudi mu ni u tome nije bio od neke velike pomoi. Holger je uspeo da shvati tek toliko da su se zemlje ljudi, u kojima je vladao Zakon, prostirale na zapadu. Bile su podeljene na Sveto carstvo hriana, saracenske zemlje dalje prema jugu, i razna manja kraljevstva. Vilinzemlja, deo Srednjeg sveta najblii ovom mestu, nalazila se jo malo dalje prema istoku. Ova, pak, oblast predstavljala je sporno pogranino podruje u kome je sve bilo mogue.

"U stara vremena", nastavi Hjudi, "odma' posle Pada, blizu da je, znaje, sve bilo Haos. Ali, korak po korak, bilo je vraeno. Najdui korak bio je kada je Spasilac iveo na zemlju, jer tada nita od tamu nije moglo tamo d' opstane, a umro je lino i veliki Pan. Ali, sada govoridu da se Haos oporavio i da je spreman d' uzvrati. Ne znajem."

Hm. Nije bilo naina da na licu mesta odvoji injenice od izmiljotina. Meutim, ovaj svet je u mnogo emu bio paralelan sa Holgerovim, tako da je neka veza morala postojati. Nije li, moda, s vremena na vreme dolazilo do uspostavljanja prolaznih kontakata; nije li bilo odbaenih kakav je i on sam bio, koji su se vraali puni pria koje su potom prerasle u legende? Da li su stvorenja iz mitova ovde zaista postojala? Prisetivi se nekih od njih, Holger se ponada da to nije bio sluaj. Nije ba naroito bio zainteresovan da sretne zmaja koji bljuje vatru, ili troglavog dina - ma koliko da mu oni mogli biti zanimljivi sa zoolokog stanovita.

"Oh, da, da", oglasi se ponovo Hjudi, "morae d' ostavi krst, ako ima ga, i svoju gvouriju na kapiju. Niti unutra sme da zbori svete rei. Narod Vilinzemlje ne mo' nita protiv nji', al' ako i' bude tamo upotrebljav'o, smislie ve nain kako da te ubaksuziraju."

Holger se u sebi upita kakav li je ovde bio poloaj agnostika. Bio je, razume se, odgojen kao luteranac, ali ve godinama nije kroio ni u kakvu crkvu. Ako je ovo ve moralo da se nekome dogodi, zato ne, onda, nekom dobrom katoliku?

Hjudi je nastavljao da pria. I pria. I pria... Holger pokua prijateljski da obrati panju na ono to je govorio, trudei se da, ipak, u tome ne pretera. Doli su, dakle, do prianja pria. Holger potom ieprka iz seanja sve mogue neutralne ale. Hjudi je bio oduevljen.

Zastali su da ruaju kod potoka ija je obala bila prekrivena mahovinom, kad se patuljak iznenada nae napred i spusti ruku na Holgerovu miicu. "Gospodin vitez", poe on, gledajui preda se u tle, "rado u za tebe dam savet to se puta tie, ako eli."

Holgeru s mukom poe za rukom da se uzdri. "Dobro bi mi doao, hvala ti.""Nisam bio u znanju koji put bi za tebe je najpobolji. Moda da potrai Vilinzemlja, k'o to vetica

ree, a moda i da s' odma' vrne. Niti ja to mogu da otkrivam. Ali, znajem nekog u umama, prijatelja od svi' njeni' stanovnika, koji znaje sve vesti iz drugu zemlju i ovu i moe ti dadne kaki savet."

"Mnogo bi mi pomoglo, ako bih mogao... da ga upoznam, Hjudi.""Nije to on, to je ona. Nijedan vitez do sad nisam je pominj'o, jerbo su oni veoma pomamna sojta i

ona i' ne vole. Ali, ti... E, pa... Ne mogu za tebe da budem zao vodi.""Hvala ti, prijatelju. Ako ikada ja budem u prilici da neto za tebe uinim...""To ne", zabrunda Hjudi. "Ja raditi ovo radi svoj ast. I pazi kako se ponaa pred njom, ti nespretni

klipan!"

4.Skrenuli su ka severu i jahali nekoliko asova, koje je Hjudi uglavnom proveo priseajui se

osvajanja ena svoje vrste. Holger ga je sluao na jedno uvo, pretvarajui se da prema njemu osea strahopotovanje - koje bi, nedvosmisleno, bilo vie nego zaslueno da je makar samo polovina pria bila istinita. Inae je bio zadubljen u vlastite misli.

Kada su zali u vie oblasti, uma je postala otvorenija, nazirale su se livade pune divljeg cvea i suneve svetlosti, sive gromade prekrivene liajevima razbacane izmeu umaraka, i, tu i tamo, pogled

12

preko brda koji se prostirao u purpurnu daljinu. Ovde je bilo bezbroj potoka to su skakutali i sevali, u urbi da stignu do udolina u niziji, i duga iznad njih na mestima gde su se strmoglavljivali preko strmih stena. Vodomari su tu leteli nalik na male plave munje, sokolovi i orlovi dizali su se nebu pod oblake, jato divljih gusaka buno bi prhnulo iz trstika oko jezerca a zeeve i srne i nekoliko medveda ugledali bi tek na tren. Beli oblaci povlaili su svoje senke preko neravnog, raznobojnog tla, hladan vetar duvao je Holgeru u lice, i on zatee sebe kako uiva u putovanju. ak je i oklop, koji je u poetku jedva vukao, postajao deo njega. Na neki neodreen nain, ovaj predeo podseao ga je na dom; kao da ga je nekada ranije ve poznavao.

On pokua da se seti. Da li je to bilo u Alpima, ili u norvekim visokim saetereima, ili na planinskim livadama oko Rajnera? Ne, ovo je bilo vie od slinosti. Gotovo da je poznavao ove puteve Vilinzemlje. Meutim, sliku nikako nije uspevao da uhvati, tako da je odustao smatrajui to jo jednim sluajem dj vu.

Mada, ako je prelaskom ovamo stekao znanje jednog novog jezika, moglo se dogoditi da je njegov mozak pretrpeo jo neke izmene. Na trenutak mu je pala na pamet otkaena ideja da je moda njegov um bio prebaen u drugo telo. On spusti pogled na svoje krupne snane ake i posee da opipa poznato ulegnue na bridu nosa - uspomenu na onaj veliki dan kada je pomogao da se teko porazi Politek, sa 36:24. Ne, i dalje je to bio on. I, uzgred budi reeno, strano mu je bilo potrebno brijanje.

Sunce je ve bilo nisko kada su preli preko poslednje livade i zastali ispod drvea na obali jezera. Voda tu bee zarobila svetlost i pretvorila se u vatrenu povrinu od jedne milje u preniku; jato malih divljih gusaka zalepeta iz rogoza. "Moemo ovdi saekati", ree Hjudi, skliznu na tle i stade da trlja butine. "Uf", iskrivi on lice u grimasu, "jadan moja stara lea!"

Holger takoe sjaha, oseajui i sam izvesne posledice. Nije imalo svrhe da sapinje pitomog Papijona; napravio je samo petlju na kraju uzde i at poe zadovoljno da pase. "Uskoro e doe, verovatno je", gunao je Hjudi. "Ovdi njeno jedno gnezdo okolo. Al' dok eknemo, momak, moemo se osveimo."

Holger shvati poruku i izvadi pivo. "Jo mi nisi rekao ko je 'ona'", primeti on."To Alijanora, labud-devojka." Pivo je klokotalo niz patuljkovo grlo. "Juri ovamo-onamo kroz umu,

a ponekad zae i u Srednji svet, i stanovnici joj prenose govorkanje. Jer, ona je nami draga prijateljica. Aaaah! Moda je Majka Gerda i vetica, ali nema njoj ravno u spravljenje piva!"

Papijon iznenada zanjita. Okrenuvi se, Holger ugleda, u pravcu jezera, neko dugako oblije proarane ute koe. Leopard! On izvue i podie ma pre nego to je toga i postao svestan.

"Ne, ne, stan'der." Hjudi pokua da ga uhvati za ruku, ali, ne uspevi da se dovoljno istegne, zadovolji se time da ga uhvati za noge. "Dolazi u miru. Nee ti ni', ako ne proba ni' zlo protiv labud-devojka."

Leopard zastade, sede, i nastavi da ih promatra hladnim ilibarskim oima. Holger vrati seivo u korice. Koa ga je peckala od znoja. Upravo kada je ova divljina poela da mu postaje poznata, moralo se dogoditi neto slino.

Iznad glava zalepetae neija krila. "To j' ona!" povika Hjudi. On stade da skae unaokolo, mlatarajui rukama. "Zdravo, zdravo, sii ovdena!"

Lepeui krilima, labud se spusti na metar udaljenosti. Bio je to najvei labud koga je Holger ikada video. Veernja svetlost zlatasto mu se presijavalo po perju. On nesigurno zakorai napred, pitajui se kako da se predstavi jednom labudu. Ptica, meutim, zamlatara krilima i stade se povlaiti.

"Ne, ne, ne pla' se, Alijanora." Hjudi se u tren oka nae izmeu njih. "On hrabar je vitez, i 'oe da popria s tebe."

Labud zastade, uhvati ravnoteu, rairi krila i prope se na prste. Telo mu se izdui, vrat smanji, krila suzie... "Isuse Hriste!" povika Holger i prekrsti se. Pred njim je stajala ena.

Ne, ve devojka. Nije mogla imati vie od osamnaest godina: bila je visoka, vitka, mlada, gipka, preplanula, sa kosom boje medi putenom preko ramena, krupnim sivim oima, sa nekoliko pegica na drskom prastom nosiu, sa ustima irokim i nenim... Ba je bila lepa! Gotovo ne razmiljajui, Holger odveza trake ispod brade, skinu kacigu i kapu i nakloni joj se.

Stidljivo mu je prila, trepui dugakim tamnim trepavicama. Na sebi je imala samo kratku tuniku, bez rukava, koja je pratila liniju njenog tela i koja kao da je bila istkana od belog perja; njena bosa stopala neujno su se kretala po travi. "To j' li si ti, Hjudi", ree ona, jasno oponaajui Hjudijevo vrskanje svojim mekim kontraaltom. "Dobro do'o. I vi, ser vitee, jer ste prijatelj mog prijatelja."

Leopard unu, mahnu repom i uputi Holgeru podozriv pogled. Alijanora se osmehnu i ode da zver poaolji ispod brade. Ona joj se oea o noge, predui poput dizel-motora.

13

"Ovaj dugaak momak ser Holger ima biti", vano objavi Hjudi. "I, k'o to vidi, prijatelj, ovo ovdi ti je labud-devojka u linost. 'Oemo l' da veeramo?"

"Ovaj..." Holger je nastojao da nae prave rei. "Zadovoljstvo mi je to sam vas upoznao, gospo." Veoma je pazio da je formalno oslovi; stajala je srameljivo pred njim, ali je leopard i dalje bio prisutan. "Nadam se da vas nismo uznemirili."

"Oh, ne", osmehnu se ona i opusti. "Zadovoljstvo je za mene... Retko viam ljude, galantne vitezove." U glasu joj se nije oseala ni najmanja koketerija; jedino je pokuavala da, kako prilii, odgovori na njegovu ljubaznost.

"Ah, 'ajd da jedemo", zabrunda Hjudi. "Moj stomak mi se tare od kimu."Seli su na ledinu. Alijanorini zubi kidali su tvrdi crni hleb koji joj je Holger ponudio isto onako lako

kao i patuljkovi. Niko nije ni re progovorio dok nisu zavrili, a u meuvremenu sunce se nalo na obzorju, dok su se senke izduile kao sam svet. Tada Alijanora pogleda Holgera pravo u oi i ree: "Trai vas neki ovek, ser vitez. Saracen. Je l' on va je prijatelj?"

"ta, Sa... Saracen?" Holger kljocnu vilicama. "Ne. Ja sam ovde stranac. Ne znam ni jednu takvu osobu. Mora da ste se prevarili."

"Moe bit'", oprezno odvrati Alijanora. "ta vas je onda dovelo amo, k meni?"Holger joj objasni svoju muku - da li da veruje vetici ili ne. Devojka se namrti, i izmeu

vodoravnih tamnih vea pojavi joj se bora. "Bojim se da vam to ne umem kaz'ti", promrmlja ona. "Al' uputili ste se u mrano drutvo, ser vitez. Majka Gerda nije dobra dua, a svi znadu i kako je prevrtljiv vojvoda Alfrik."

"Znai, mislite da e biti bolje da ne odlazim kod njega?""Ne znam vam kaz'ti." Delovala je nekako uznemireno. "Ne znajem nita o uzvienim iz

Vilinzemlje... Poznajem samo nekolicinu meu niem sloju u Srednji svet, neke kobolde i nissere, jednu il' dve otrovne gljive, i tako to."

Holger trepnu. Evo ga opet. Samo to je poeo da zamilja da je pri zdravoj pameti - mada je situacija bila neverovatna - a onda su se ponovo otkaili i stali da razgovaraju o natprirodnom kao da je deo svakodnevnog ivota.

E pa... moda i jeste, ovde. Prokletstvo, pa upravo je video labuda kako se pretvara u ljudsko bie. Opsena ili ne, znao je da tako neto nikada ne bi mogao videti u vlastitom svetu.

Prvobitni ok i unutranja otupljenost koju je to izazvalo polako su ileli. Poeo je da shvata, itavim svojim biem, koliko je daleko od kue, i kako je usamljen. On stisnu pesnice, uzdravajui se da ne opsuje ili zaplae.

Da bi uposlio um, on upita: "ta je bilo sa tim Saracenom?""Oh, on." Devojka se zagleda u sjaj jezera u sumraku. Laste su tamo uzletale i obruavale se, sred

ogromne tiine. "Nisam ga lino videla, ali ume pune su pria, krtice o njima mrmljaju u svojim jazbinama, jazavci ih prepriavaju ostalima; zatim ih preuzimlju vodomari i vrane i svima objavljuju. I tako sam ula da ve nedelja mnoga, usamljeni ratnik, koji po odei i liku mora bit' Saracen, jae po ovi' predeli raspitujui se o 'rianinu vitezu za kog veruje da je blizu. Nikom nije rek'o zato trai taj ovek, ali kako ga Saracen opisiva, to si ti: plavokosi div na crnom konju, koji nosi oruje..." Ona skrenu pogled put Papijona. "Ali, va tit je pokriven. On pria o takvom na kome su tri srca i tri lava."

Holger se ukoi. "Ne poznajem nikakvog Saracena", ree on. "Ovde ne poznajem nikoga. Dolazim iz vee daljine nego to moe i shvatiti."

"Da to nije neki tvoj neprijatelj, koji trai te da pogubi te?" upita Hjudi zainteresovano. "Il' moe bit' kaki prijatelj?"

"Kaem ti da ga ne poznajem!" Holger odjednom shvati da vie. "Izvinite. Potpuno sam na suvom."Alijanora razrogai oi. "Na suvom? Oh, aha." Ona se slatko zakikota. "Lepa fraza."Negde u dubini uma, Holger pribeleio tu injenicu za buduu upotrebu; kliei njegovog sveta ovde

su izgleda prolazili kao novoskovane mudrosti. Ali, uglavnom je bio zabavljen razmiljanjem o Saracenu. Ko je on, do avola? Jedini musliman koga je ikada poznavao bio je onaj bojaljivi naoarko, mali Sirijac, tamo na koledu. Taj ni pod kakvim okolnostima ne bi hodio unaokolo ovako opremljen!

On, Holger, mora da se naao na konju i sa opremom oveka koji, igrom sluaja, podsea na njega. To bi moglo predstavljati i te kakvu nevolju. Nema svrhe traiti tog ratnika Saracena. Sasvim sigurno da nema.

14

Odjednom ga preplavi nihilistiko oseanje oaja. "Idem u Vilinzemlju", ree on najzad. "Izgleda da nemam izbora."

"Opasno mesto to je za smrtnike", ozbiljno primeti Alijanora. Ona se nae prema njemu. "Na ijoj ste vi strani - Red il' Haos?"

Holger je oklevao. "'Ajde, ne bojite se", podstae ga ona. "Ja sam u dobri odnosi sa veinom bia.""Pretpostavljam da sam na strani Reda", odvrati on lagano, "mada ne znam ba nita o tom ratu... ni

o ovoj zemlji.""To i miljah", primeti Alijanora. "E pa, i ja sam ljudsko bie, i mada su esto sluge Zakona pijani

grubijani, mislim da mi se nji'ova stvar vie dopada od Haos. I zato idem s vami. Moe se zbidne da vam pripomognem u Srednjim svetu."

Holger poe da se buni, ali ona podie svoju vitku ruku. "Ne i ne, dosta o tom. To za mene nije nikaki rizik, ja umem da letim. I..." Ona se nasmeja. "A moe da ispadne i prava vesela pustolovina, mislim, da!"

Sputala se no, sa zvezdama i rosom. Holger prostre ebe s namerom da se u njega umota i tako spava, dok se Alijanora udalji rekavi da e radije no proboraviti u drvetu. ovek je leao budan dosta dugo, posmatrajui sazvea. Bile su mu poznate; tamo gore nalazilo se pozno letnje nebo severne Evrope. Ali, koliko daleko mu je bio dom? I da li su razdaljine imale bilo kakvo znaenje?

Seti se, potom, da se, kada se ono Alijanora pretvorila u ljudsko bie, i ne razmiljajui prekrstio. Nikada do tada ne bee to uinio. Da li je to bio samo uticaj ovog srednjovekovnog okruenja, ili deo nesvesnih umea, kao to su to bili jezik, jahanje, i sam Gospod zna ta jo, koje je na neki nain stekao? ovek zaista mora biti samotan stvor, kada ak ni sebe ne poznaje.

Ovde nije bilo komaraca. Male molitve se isplate. Mada, jedan ili dva ba bi mu bili dobrodoli, koliko da ga podsete na dom.

Konano je zaspao.

5.Krenuli su izjutra, Holger i Hjudi na Papijonu, dok je Alijanora letela iznad njih u obliju labuda,

kruei, diui se u visinu i nestajui iza drvea, da bi se ponovo pojavila u gotovo okomitom spustu. Kada je sunce izgrejalo, ovek se oseti nekako bodrijim. Ako nita drugo, imao je nekakav cilj pred sobom, a izgleda da se nalazio i u dobrom drutvu. Do podneva ih je njihovo putovanje na istok dovelo visoko u brda, u neravnu, vetrovitu zemlju izrovaenih gromada, vodopada i tesnaca, visoke otre trave i vornovatog iblja. Holgerovom oku, pri tom, uini se da obzorje ispred njih izgleda nekako tamnije nego to bi trebalo da bude.

Hjudi poe da promuklim glasom peva neku bestidnu pesmicu. Holger mu na to odgovori baladama kao to su 'Kotlokrpa branin' i 'Engleski kralj kopilan', prevodei ih s takvom lakoom da je to i njega samog iznenadilo. Patuljak se glasno smejao. Holger upravo otpoe i 'Tri zlatara', kad na njega pade neka senka i on, podigavi pogled, ugleda labuda kako krui iznad njih, sluajui ih sa zanimanjem. Re mu zastade u grlu.

"Hej, nastavi", stade ga pourivati Hjudi. "To je ba retko soan pesma.""Zaboravio sam ostatak", odvrati Holgar slabim glasom.Nije znao kako e pogledati Alijanori u oi kada se zaustave za ruak, a zastali su pored gustia koji

je zaklanjao ulaz u neku peinu. Devojka im lagano prie u svom ljudskom obliku. "Imate milozvuan glas, da, sigurno, ser Holger", osmehnu se ona.

"Hmmmm... hvala", promrmlja on."Volela bih da se prisetite ta se desilo s oni tri zlatarima", nastavi ona. "Nije lepo od vas to ste i'

ostavili na krovu."On je kradomice pogleda. Sive oi bile su joj posve iskrene. Ako je provela ivot meu zemaljskim

malim ljudima... Ipak, nije imao petlju. "Pokuau kasnije da se setim", odvrati on slagavi.ibljak iza njih zauka i oni ugledae neko stvorenje kako upravo izlazi iz peine. U prvi mah

Holger pomisli da se radi o nekakvom nakaradnom stvoru, ali potom zakljui kako mora da je re o normalnom lanu neke ne-ljudske rase. Stvor je bio neto vii od Hjudija i mnogo iri, sa miiavim rukama koje su mu visile do povijenih kolena; imao je veliku i okruglu glavu, pljosnat nos, zailjene ui i pukotinu umesto usta; koa mu je bila bez dlaka i siva. "Pa, to je Anrih", uzviknu Alijanora. "Nije mi bilo u znanju da ti je jazbina tako visoko."

15

"Oh, motam si ga unaokolo." Stvorenje unu i osmotri Holgera svojim okruglim oima. Na sebi je imalo samo konu pregau, i u ruci je dralo eki. "Tu, u blizina, kopademo novi okno." Izmahnuvi rukom, on pokaza na okolni predeo. "U ta brda, da, ima zlato."

"Anrih pripada niklaima", objasni Alijanora, i Holger zakljui da e pre biti u pitanju pleme planinskih patuljaka nego serija novia ili kakva smesa. "Zavlae se u jazbine k'o jazavci."

Pridolica izgleda nije bio nita manje eljan ogovaranja od ostalih. Holgerova pria morala je da bude ponovo ispriana od samog poetka. Nikla na kraju odmahnu glavom i otpljunu. "Nije vam ba pametan pos'o da nastavite dalje", ree on. "I to sada, kad Srednji svet sudi svim ko' su protiv nji'."

"Aha", izusti Hjudi, "znai na 'ladnu dobrodolicu mo' biti da sretnemo kod Alfrik.""Govoru da su vilenjaci i troli imaju savez", nastavo Anrih. "A kad se nji'ovi klanovi udruu, to ti je

ondak veliki pokret, sigurno."Alijanora se namrti. "Ne dopada se meni ovo", obrati se ona Holgeru. "ujem da vraevi hrabro k'o

nikad ranije idu napolje, ak do sredite Carstva. K'o da je uklonjena zatita Zakona, kako bi Haos slobodno mog'o preoplaviti svet."

"Sveta arolija bila je turena na Kortanu, ali sada je sklonjena od pogled ovekov i niko ne ima vlas' nad time ka'e d' iskrsne", primeti Anrih sa izvesnim pesimistikim uivanjem.

Kortana, pomisli Holger. Gde li je ve uo to ime?Anrih zavue aku u dep pregae i, na Holgerovo iznenaenje, izvadi zdepastu glinenu lulu i

vreicu neega to je liilo na duvan. Zapalivi vatru pomou kremena i elika, on duboko udahnu. Holger ga je eznutljivo posmatrao.

"To je zmajevski trik, ti guta vatra", dobaci mu Hjudi."Ja uiva", odvrati Anrih."Sasvim ispravno", primeti Holger. "'... ena je samo ena, ali je zato dobra cigara dim'."Svi se zagledae u njega. "Nikada nisam ula da se neko od ljudski rod tako igra s demoni", ree

Alijanora."Pozajmi mi lulu", ree Holger, "pa e videti!""Ovo suvie dobro da propusti se." Anrih se pognu i vrati u peinu, i uskoro iznese veliku lulu od

korena belog vresa. Holger je napuni, zapali i stade da isputa srene oblaie. Uinilo mu se da ne pui duvan, jer je bilo jako kao sam avo, ali nita loije od onoga to je puio u Francuskoj pre ili u Danskoj za vreme rata. Hjudi i Anrih su mu se smejuljili, dok se Alijanora gotovo valjala od smeha.

"Koliko trai za ovo?" upita Holger. "Dau ti svoj drugi ogrta u zamenu za lulu, kremen i kresivo i vreicu duvana... Ovaj, lia za puenje."

"Neg' ta!" smesta pristade Anrih i Holger shvati da je mogao i bolje da proe. Ali, ta se moe."Moda bie tol'ko poten da doda i neto 'rane za nas", dobaci mu Alijanora."Ako je to to gi traite..." Anrih ponovo nestade, a Alijanora saaljivo pogleda Holgera. "Ba vi

mukarci ne umedete da bidnete praktini", uzdahnu ona.Poto su dobili komad hleba, sira i dimljenog mesa, krenuli su dalje. Iako je predeo postao jo strmiji

i divljiji, Papijon kao da je bio neumoran. Dok su napredovali, mrak na istoku dizao se pred njima poput kakvog nejasnog zida. Predvee su zastali kod neega to mora da je bila kresta grebena; ispod njih su se prema borovim umama protezali ratrkani breuljci. Alijanora se spretno dade na posao da napravi zaklon od upletenog vrbovog prua, i dok je Hjudi pripremao veeru, Holger se oseao posve beskorisnim. Ali, uivao je da gleda devojku kako se lako kree unaokolo.

"Sutra emo", ree ona, dok su sedeli oko vatre poto je pao mrak, "ui u Vilinzemlju. Posle toga, sve je u rukami sudbine."

"Zato je tako mrano u tom pravcu?" upita Holger.Alijanora se zagleda u njega. "Vi ste zaistinski iz daleka, ili ste zaarati", ree ona. "Svak' znade da

Farizeji ne podnose dnevno svetlost, tako da je u nji'ovo kraljevstvo uvek sumrak." Ona se tre. Svetlost koju je irila vatra urezivala joj je crvenilo na mlado lice, jo vema ga istiui naspram tame kroz koju je zavijao vetar. "Ako Haos pobedi, moe se zbije da sumrak preoplavi celi svet, i da nema vie jarko sunce, zeleno lie i cvetovi. Da, mogla bi' da reknem da sam za Zakon." Ona zastade. "Pa ipak je Vilinzemlja zemlja od iznad prirodne lepote. Vi uveriete se!"

Holger se preko plamena zagleda u nju. Svetlost joj je odbljeskivala u oima, milovala joj kosu i nene obline tela, a povrh svega joj je plela i ogrta od senke. "Nadam se da nisam nepristojan", poe on,

16

"ali, ne mogu da shvatim zato jedna tako lepa devojka kao to ste vi ivi u divljini meu... meu onima koji nisu njenog roda."

"Oh, nije to nikaka zagonetka." Ona se zagleda u eravicu. Od nonog vetra jedva joj je uo glas. "Patuljci su me nali kao bebu u umi. Moe biti da sam dete od neki mali zemljoposednik, ukradeno za vreme pljake kojih je stalno u ove pustopoljine. Pljaka su prvo hteli da me odgaju da budem robinja, pa se predomislili i ostavili me. I tako su me odgajili mali narod i ivotinje, nji'ova braa po zakletvi. Bili su dobri i ljubazni, i nauili su me mnogo stvarima. Na kraju su mi dali ovu labuu haljinicu, za koju priadu da je nekada pripadala Valkirama. Uz pomo nje, ja, iako po roenju nisam jake grae, ve obinog ljudskog roda, mogu da se promenim k'o to si vid'o; i tako sam bezbedna. Sada idi kud' te volja, rekli su patuljci. Ali meni uopte nije bilo stalo do dimljive dvorane ljudi. Moji prijatelji bili su ovdi, a prostoru i nebu po kojima se kreem treba da gi je milo. To vam je sve."

Holger lagano klimnu glavom.Ona se ponovo zagleda u njega. "Ali, vi ste nami kazali samo malkice o sebi", izgovori ona uz

nesigurni osmeh. "Gde biti va dom, i kako ste doli ovamo, a da niste preli preko zemalja ljudi ili Srednjeg sveta i otkrili kaki su?"

"Voleo bih da to i sam znam", odvrati Holger.On oseti elju da joj ispria itavu priu, ali je potisnu. Verovatno ne bi bila u stanju da shvati ni njen

najmanji deli. Pored toga, moglo bi se pokazati mudrim da sauva poneku tajnu. "Mislim da me je neko zaarao", ree on najzad. "iveo sam tako daleko odavde, da verovatno nikada neemo uti ni za jedno od tih mesta. A onda, iznenada, obreo sam se ovde."

"Kako se zove va kraljevstvo?" bila je uporna."Danska." Skoro da opsova sam sebe kada je to izgovorio."Ali, ja ula sam za vae kraljevstvo! Iako je daleko odavdi, nairoko je znato. Hrianska zemlja,

severno od Carstvo, je l' tako?""Hmmm... ovaj... to ne moe biti ista Danska." Teko! "Moja lei u... uf..." Bilo mu je zaista mrsko

da je lae. Ali, samo as; njegova davna tumaranja po Sjedinjenim Dravama... "Mislim na jedno mesto u Junoj Karolini."

Ona nakrivi glavu. "Mislim, da, vi neto da skrivate. Kako god 'oete. Mi ljudi sa granicu nauili smo da ne budemo suvie radoznatljivi." Ona zevnu. "'Oemo u krevet?"

Zajedno su se sklupali u zaklonu, traei toplinu jedno od drugog, dok je no postajala sve hlandija. Holger se, drhtei, nekoliko puta probudio, osetivi Alijanoru kako die pored njega. Bila je kao slatko dete. Ako nikada ne nae put nazad...

6.Njihovo silaenje narednog dana bilo je brzo, mada nesigurno. Hjudi bi esto zacvilio, kad god bi se

Papijonova kopita okliznula na kakvom nagibu i oni se zateturali iznad raspuklog oboda bezdana. Alijanora je sve vreme bila daleko iznad njih. Volela je da se poigrava, tako to bi se u vazduhu pretvorila u ljudsko bie, da bi se potom ponovo preobratila u labuda u poslednjem trenutku pre pada, od ega se oveku dizala kosa na glavi. Poto je to video, Holgeru je i te kako bilo potrebno da povue nekoliko umirujuih dimova. Nije uspeo da zapali lulu dok mu Hjudi nije pokazao kako da koristi kremen i kresivo koje je sada nosio u vreici zakaenoj za pojas. Prokletstvo, zato nemaju ibice u ovom svetu?

Dok su prolazili kroz borovu umu, obavio ih je sumrak poput olujnih oblaka, pojaavaui se sa svakim priguenim korakom. Holger se stade pitati hoe li ita videti na kraju putovanja. Jeio se na pomisao da bi mogao naslepo tapkati kroz zemlju trola i vukodlaka, i sam Bog zna ega jo.

Vazduh je postajao topliji to su se dalje sputali. Kada su konano izili iz ume, atmosfera je bila miomirisna, teka od mirisa cvetova nepoznatih Holgeru, mada su podseali na miris sandalovine. Stupili su u otvorenu, valovitu udolinu, i Hjudi proguta knedlu. "E pa, sadena smo u Vilinzemlja", promrmlja on. "Kako li emo si ga probijemo napolje, to je ve druga pria."

Holger osmotri predeo upitnim pogledom. Iako je sunce bilo skriveno, no koje se plaio nije se spustila. Nije bio u stanju da razabere nikakav izvor svetlosti, ali je video gotovo isto onako dobro kao i po danu. Nebo je bilo tamne, zagasitoplave boje, a isto plavetnilo preovladavalo je i u vazduhu, tako da je imao utisak da jae ispod vode. Trava je bila visoka i sona, bledozelena sa srebrnastim prelivom, mestimino proarana belim cvetovima. Asfodele, pomisli Holger. Ali, otkud je on to mogao znati? Tu i tamo, primeivao je i grmove belih rua. Moglo se videti usamljeno drvee, a bilo je i umaraka, visokog drvea,

17

vitkog, mlene kore, i listova boje trave. Kroz kronje je duvao lagani vetar stvarajui jedva ujno brujanje. Nije mogao ba dobro da odredi udaljenost pri ovoj prevarnoj svetlosti bez senki. U blizini je proticao potok koji nije uborio ve svirao, beskrajnu melodiju na tuinskoj skali. Fosforescencija je dodavala belu, zelenu i plavu boju preko vode.

Papijon iznenada frknu i strese se. Oigledno, nije mu se dopadalo ovo mesto.Ali, gde sam ga ve video, upravo ovakvo, hladno i plavo iznad bledunjavog drvea i brda koja su se

topila u nebu, gde je vetar jo duvao ovako pevajui i reka zvonila poput staklenih zvonia? Moda nekada davno, u snu, izmeu sna i buenja, tokom lake letnje noi u Danskoj, ili je to moda bilo jo ranije, neke zaboravljene godine? Ne znam, a mislim da ni ne elim da znam.

Nastavili su da jau. Pri nepromenljivom osvetljenju, sticao se utisak da je vreme teno i nepostojano, tako da su mogli putovati i minut i vek, a nepregledni predeo promicao je pored njih, dok su oni i dalje jahali - sve dok se labud nije ponovo, uz grmljavinu krila, obruio i pretvorio u Alijanoru.

Na licu joj se ogledao strah. "Videh nekog viteza kako kasom dolazi amo", izgovori ona bez daha. "Viteza iz Vilinzemlje. Nameran ta je, ne umem da kaem."

Holger oseti kako srce poinje ubrzano da mu kuca, ali je ipak uspeo da naizgled sauva mir. "Saznaemo."

Stranac se najzad pomoli iznad grebena. Jahao je visokog, kao sneg belog konja, sa grivom koja se vijorila i koji je ponosno izvijao vrat; ipak, nije plenio pogled: noge su mu bile suvie dugake, a glava preve mala. Jaha je na sebi imao oklop i sputen vizir, tako da mu se nije videlo lice; na kacigi je imao ukrasno belo perje, tit mu je bio bez oznaka i crn, ili je, zapravo, svetlucao pononim plavetnilom. Najzad se zaustavi i pusti Holgera da mu prie.

Kada mu se Danac sasvim priblii, vitez spusti koplje. "Stani i predstavi se!" Glas mu je bio odluan, metalast, ne ba sasvim ljudski.

Holger potee uzde, i Papijon se tre na ovu neuljudnost. "alje me vetica, Majka Gerda, sa porukom za vojvodu Alfika."

"Najpre mi pokai oruje", doviknu izazovni glas. "Ovamo ne dolazi niko nepoznat."Holger slee ramenima, ne bi li prikrio vlastitu nelagodnost. Potom posegnu nanie, otkopa tit i

navue ga na levu ruku, dok Hjudi ukloni platnenu pokrivku. "Evo."Vitez iz Vilinzemlje prope konja, mamuznu ga i jurnu."Brani se!" zaskvia Hjudi i smandrlja se sa sedla. "'Oe da t' ubije namrtvo!"Papijon skoi u stranu, dok je Holger i dalje zurio u udu. Konjanik projuri pored njega u potmulom

topotu, a onda se okrenu i krenu nazad sa kopljem uperenim u Holgerovo grlo.Slepi refleks. Holger spusti vlastito koplje, podbi Papijona, i podie tit. Crni parip naglo skoi

napred. Na njegov uas, neprijateljevo oblije sve vie mu se pribliavalo, i njegovo koplje spusti se ka Holgerovom stomaku. Danac takoe spusti tit i gurnu stopala u uzengije.

Buno su se sudarili, tako da odjek nastavi da putuje s brda na brdo... Holgerov tit bio je potisnut prema njegovom stomaku, i umalo da nije izgubio koplje, koje se bee zakailo za protivnikov vizir. Drka protivnikog koplja se meutim rascepi, i vitez se zatetura u sedlu. Papijon je silovito nasrtao, i stranac se najzad premetnu preko konjskih sapi.

Smesta se, meutim, podie na noge - bilo je naprosto neverovatno da je to mogao uiniti u oklopu - i njegov ma sevnu iz korica. Nije bilo vremena za razmiljanje. Holger je morao da pusti telo da dela za njega; ono samo znalo je ta mu valja initi, i on se baci na neprijatelja koji bee ostao bez konja. Ma udari na ma. Vitez se okomi na Holgerovu nogu, ali Danac uspe da na vreme odbije udarac, a potom i sam zviznu otricom po kacigi sa perjem. Metal zvonko zazvea i njegov neprijatelj posrnu.

Bilo je krajnje nezgodno udarati odozgo, sa konja, i Holger poe da skoi na zemlju, ali mu se noga zaglavi u uzengiji i on pade na lea. Istog asa, stranac skoi na njega, ali ga Holger utnu. Opet onaj metalni odjek, i ratnik pade. Obojica se, potom, nekako uspravie. iroki ma pridolice lupi po Holgerovom titu, i Holger zamahnu prema njegovom vratu, pokuavajui da nae prorez izmeu metalnih ploica. Vitez je udarao nisko, ciljajui njegove nezatiene noge, i Holger se povue unazad. Ovaj drugi jurnu na njega - ma se nije video od brzine zamaha - ali Holger doeka udarac u sred vazduha. Udar mu protrese sve miie, ali vitezu ma ispade iz ruke; istog asa, stranac izvadi no i skoi prema njemu.

iroki ma nije bio namenjen za ubode, ali Holger ugleda pukotinu iznad ovratnika ispred sebe i sjuri ma. Iskre poletee. Metalno oblije se zavrte, klonu na kolena, pade u travu zaangrljavi po poslednji put i ostade mirno da lei.

18

Sav oamuen, dok mu je u uima grmelo, Holger se osvrnu oko sebe. Beli konj bez jahaa mahnito je jurio put istoka. Da saopti novosti vojvodi, pomisli on. A onda Hjudi poe da igra i klie oko njega, dok mu se Alijanora obisnu o ruku, uzvikujui kroz jecaje kako se divno borio.

Ja? pomisli on. Ne, to nisam bio ja. Ja nita ne znam o maevima i kopljima.Ali, ko je onda dobio ovu bitkuAlijanora se nae nad palo oblije. "Ne krvari", ree ona promuklo. "A ipak, ini se da je pogubljen,

jer Farizeji ne podnosu dodir od hladnog gvoa."Holger duboko udahnu i um poe da mu se razbistrava. Upravo je uvideo svoju greku; da, trebalo je

da ostane u sedlu i iskoristi svog konja kao dodatno oruje. Naredni put e vie paziti. Nakratko se zapita ta li su stanovnici Vilinzemlje - Farizeji, kako su ih izgleda zvali, bez sumnje zato to je nepismena ljudska rasa pobrkala biblijske alegorije - koristili umesto elika. Legure aluminijuma? Magija je sigurno bila u stanju da izdvoji aluminijum iz boksita. Berilijum, magnezijum, bakar, nikl, hrom, mangan...

Iako bez sumnje tana, slika vilenjaka-arobnjaka sa spektroskopom bila je dovoljno smena da Holgeru povrati ravnoteu. Svoje priatelje oito je zapanjio glasnim smehom. "E pa", poe on, i sam pomalo iznenaen vlastitim okorelou, "da vidimo ta imamo ovde."

Potom klee i podie vizir. Praznina je zjapila u njega. Oklop je bio prazan. Mora da je bio prazan sve vreme.

7.Vilinzemlja je imala lik divljine - sa brdima, umama i neobraenim dolinama. Holger upita

Hjudija, koji se bee prilino povukao u sebe, od ega ive ovdanji stanovnici, i patuljak mu objasni da uz pomo magije dolaze do nekih namirnica i pia, da poneto dobijaju i iz drugih kraljevstava u Srednjem svetu, od kojih naplauju danak, i da love neke od udnih zveri koje krstare njihovom domajom. Izgleda da su svi od reda bili ratnici i arobnjaci... Svakodnevne poslove obavljali su im robovi koje su uzimali od goblina, kobolda i ostalih zaostalih rasa. Dalja pitanja otkrila su da Farizeji ne znaju ni za starost ni za bolest, ali da se pria kako nemaju duu. Prema Holgerovom miljenju, po svemu se inilo da se ba nee nai u najprijatnijem zamislivom drutvu.

Pokuavajui da pronae vrsto mentalno uporite i da zaboravi onaj prazan oklop to je ostao da lei u polju asfodela, Holger stade da se domilja. Njegovo poznavanje fizike i matematike bilo je krajnje povrno, ali, ipak, trebalo je da bude u stanju da uoblii neke koliko-toliko razumne pretpostavke. Moralo je postojati racionalno objanjenje za ovaj svet!

S obzirom na slinosti sa njegovim domom - na primer, u pogledu sazvea - kao i na razlike - na primer, sve ovo to ga upravo okruuje - morala se odbaciti mogunost da se nalazi na nekoj drugoj planeti. Nalazio se, dakle, u istom, svom svemiru, i to je bilo nesumnjivo. Uobiajeni zakoni prirode, poput gravitacije i hemijskih jedinjenja, izgleda da su i ovde vaili; ali, ovde su se, oigledno, temeljili na pretpostavkama koje omoguavaju i postojanje... ovaj, magije. Razume se, magiju nije predstavljalo nita drugo do izravna mentalna kontrola materije. ak i tamo odakle je on dolazio, neki su ljudi verovali u telepatiju, telekinezu i sline stvari. Moda u ovom svetu, pod izvesnim okolnostima, mentalne sile mogu da budu jae od neorganskih... Dotle je, upravo, stigao kada shvati da se naao u orsokaku - to jest, da je samo nadenuo druga imena istom nizu fenomena.

Bilo kako bilo, pitanje je ostajalo: Gde se on to nalazi? Ili bi, moda, trebalo da upita u kada se on to nalazio? Na neko drugoj Zemlji? A, moda, najzad, dva predmeta mogu da zauzimaju isti prostor u isto vreme, a da ne utiu jedan na drugi - to bi znailo da je to isto mogue i za itava dva sveta. Ili, ak, bilo koji broj svetova. Upao je, dakle, u jedan od njih: neki koji je u velikoj meri bio paralelan sa njegovim vlastitim svetom... Uprkos svim razlikama... meu njima mora da je postojala neka veza. Ali, kakva?

On uzdahnu i najzad odustade. Samo redom: jedno po jedno. Kao prvo, mora uznastojati da preivi u zemlji u kojoj je bilo mnogo onih koji su bili kivni na onoga ko nosi znak tri srca i tri lava.

Iz sumraka, napokon, polako izroni zamak. Zidovi su mu se dizali do vrtoglavih visina, krovovi su mu se sastojali od samih iljaka i uglova, i nad svim tim nadnosile su se tanke kule, stremei u visinu; divlja lepota, poput ume zimi okovane ledom. Beli kamen podseao je na ipku i izgledao je tako krhak da bi ga i sam dah mogao rainiti; ali kada je priao blie, Holger vide da su zidovi i te kako masivni. Brdo na kome je stajao zamak opkoljavao je anac, i mada se u njega nije ulivala nikakva reka, voda je u beskraj kruila, mirno uborei.

19

Nedaleko odatle nalazilo se jo jedno brdo, prekriveno ruama i napola skrivenim pramenovima magle; inilo se, meutim, kao da ima oblik enskih grudi. Hjudi pokaza prema njemu. "Vilinbrdo", ree on veoma tihim glasom. "U njem' vilenjaci odravadu svoje neobine pijanevine, a u no kad je meseina izlazu da na njemu igradu." U pozadini se put severa, juga i istoka protezala tako mrana uma, da je Holger jedva bio u stanju da razabere pojedinano drvee. "Tamo u Mirkumi, momci Farizeja lovu grifine i mantikore", dodade Hjudi, takoe apatom.

Iz zamka se oglasi truba, daleka i hladna, nalik na vodu koja tee. Videli su nas, pomisli Holger, i istog asa spusti ruku na ma. Alijanora lepeui krilima slete, da bi u ljudskom obliku stala pored njega. Izraz lica bio joj je ozbiljan.

"Ti i Hjudi..." Holger zastade da proisti grlo. "Doveli ste me dovde, i neizmerno sam vam zahvalan na tome. Ali, moda e biti najbolje da sada odete."

Ona podie pogled ka njemu. "Ne", odvrati posle jednog trenutka, "mislim da emo jo malko ostati. Moda vami moemo biti od pomo tamo."

"Nisam vam niko i nita", zamuca Holger. "Vi meni nita ne dugujete, dok vam ja dugujem vie nego to u ikada moi da vam vratim."

Sive oi ostadoe ozbiljne. "Ja mislim da ste vi malko vie od niko, ak ako to i ne znajete", promrmlja ona. "Oseam neto spram vas, ser Holger. I zato u, bar ja, da ostadnem."

"E pa", stade da breke Hjudi, mada ne ba oduevljeno, "niste valjda bili pri pomisli da sam gi ja poslednja kukavica, a, niste li?"

Holger nije vie navaljivao. Izvrio je svoju dunost, ponudivi im izgovor da odu; i, oh Boe, kako mu je samo bilo drago to ga nisu iskoristili!

Kapije zamka otvorie se i pokretni most beumno se spusti. Trube se ponovo oglasie, i Holgeru u susret izjaha eta sa stegom, titom sa grbom, perjanicom i kopljem. On zauzda konja i ostade da eka, vrsto steui vlastito koplje. Znai, ovo su bili gospodari Vilinzemlje.

Bili su odeveni u boje koje kao da su svetlucale naspram sumraka - grimiznu, zlatnu, purpurnu, zelenu; meutim, boja svakog dela odee presijavala se i svetlucala i menjala iz trenutka u trenutak. Neki su nosili pancire ili oklope, i srebrnasti metal bio je paljivo oblikovan i izgraviran; ostali su