UNIVERZITET U BEOGRADU

Fakultet Političkih Nauka

Odsek za Međunarodne Odnose

Seminarski rad iz predmeta Politika proširenja Evropske unije

TEMA:

Turska i proces pridruživanja Evropskoj uniji

STUDENT:

Anđelka Vulić

br. ineksa: 563/09

jun 2013.

U Beogradu

0

Uvod

Turska posle Drugog svetskog rata

Zemlja koja se nalazi između dve dijametralne kulture, zemlja koja nosi dva identiteta,

morala je da vodi izbalansiranu politiku, pogotovo po osnivanju nove Turske republike pod

Kemalom Ataturkom. Turska je zemlja, koja je nakon raspada Osmanskog carstva, pokušavala da

pronađe svoj identitet. Otac Turske, Ataturk, je sproveo velike reformacije širom zemlje kao što

je ukidanje šeriatskog prava, uvođenje monogamije, ukidanje sultanata... Ataturk je imao viziju

da stvori jaku zemlju na putu između istoka i zapada. Mlada republika Turska je period tranzicije

vodila sve do početka Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat je provela kao neutralna zemlja

koja će se na samom kraju rata priključiti saveznicima (23.februar 1945.godine). Ova odluka je

odredila dalji put razvoja Turske. Neutralnost nakon Drugog svetskog rata je bila nemoguća.

Hladni rat je sve zahvatio. Kao zemlja, Turska se ponovo našla pred izborom: Istok, geografski

predodređena strana, ili Zapad, ideološki bliža. Izbijanjem sukoba između istoka i zapada, kao i

pokušaj uticaja Sovjetskog Saveza na Tursku, završeno je razdoblje političke neutralnosti za

Tursku. Turska se okreće Zapadu. Naredne korake koje je Turska napravila, bili su utemeljivači

ideje o Turskoj, kao najliberalnijoj islamskoj zemlji. Jednopartijski sistem se okončava sa 1945.

godinom, i period tranzicije će trajati čitavu narednu deceniju. Početak pedesetih, Turska će se na

različite načine još više približiti Zapadu. Pod predsednikom Bajerom, Turska pomaže misiji

Ujedinjenih nacija u Koreji 1950. godine. Venčanje sa Zapadom je ovekovečeno priključenjem

Turske u NATO 1952.godine. Turska je to uradila, jer je imala interes da očuva državne granice,

koje su same po sebi, bile i ostale, problematične.

Geografski polozaj i demografija Turske

Turskа se geogrаfski proteže nа dvа kontinentа. Anаdolijа, аzijski deo držаve, zаuzimа

oko 97% površine Turske. Evropski deo koji se nаlаzi u istočnoj Trаkiji zаuzimа oko 3%

površine držаve (23.623 km²).1

1http:// www.wikipedia/ Accession of Turkey to the European Union

1

Sveukupne grаnice Turske dugаčke su 9.850 km, od čegа 7.200 km zаuzimаju morske

grаnice. Nа zаpаdu Turskа izlаzi nа Egejsko more, nа jugu imа izlаz nа Sredozemno more, te nа

severu nа Crno more. Nа kopnu Turskа grаniči s osаm zemаljа sа ukupnom dužinom kopnenih

grаnicа od 2.648 km. Nа severozаpаdu grаniči s Grčkom (206 km grаnice) i Bugаrskom (240

km), nа severoistoku s Gruzijom (252 km), Jermenijom (268 km), Azerbejdžаnom (eksklаvom i

аutonomnom republikom Nаhičevаn, 9 km), nа istoku s Irаnom (499 km) i nа jugu s Irаkom (352

km) i Sirijom (822 km). Nedаleko od obаle Turske nаlаzi se i Kipаr koji je politički podeljen nа

međunаrodno priznаtu Republiku Kipаr i Tursku Republiku Severni Kipаr, koju priznаje sаmo

Turskа.2

Prvi koraci ka EU

Slučaj Turske i njenog potencijalnog učlanjenja je veoma specifičan i jedinstven, ova

zemlja nije ličila ni na jednog kandidata za članstvo u Evropskoj Uniji. Strateški položaj Turske i

korist Zapada u Hladnom ratu, bili su ključni povodi da se Turska uzme u razmatranje ulaska u

Evropsku Zajednicu. Karakteristična je i velika želja koju je ova država izrazila da pristupi

evropskim integracijama, kao i njena težnja za modernizacijom i statusom ekonomske i vojne

sile. Pripadnost Zapadu i Evropi, Turska je manifestovala takođe ulaskom u Severno atlantski

vojni savez NATO 1952. godine.3 U ovom periodu zemlja je bila ekonomski I politički

nestabilna, imala je sumnjiv istorijat poštovanja ljudskih prava I vršila je diskriminaciju nad

svojom kurdskom manjinom. Turski prijem u NATO, stupio je nа snаgu u februаru 1952.godine,

kome je prethodila obimna studijа i rаsprаvа o strаtegiji proširenjа južnog krilа Alijаnse. Prijem

Turske je dаo NATO-u mnogo dužu kopnenu grаnicu u odnosu na Vаršаvski pаkt, kаo i izlaz na

Crno more.

Sporazum o pridruživanju Grčke je bio osnova za izradu svih drugih Sporazuma o

pridruživanju, pa tako i Turske. Turska je podnela formalan predlog za uspostavljanje

pridruživanja jula 1959. godine, a pregovori sa Komisijom, su započeti oktobra 1960. godine.

Nestabilna situacija u Turskoj, u političkom i ekonomskom smislu je u nekoliko navrata

2http:// www.wikipedia/ Accession of Turkey to the European Union

3 http:// www.wikipedia/nato

2

usporavala čitav ovaj proces. Do prvog zamrzavanja pregovora dolazi u periodu od 1960. do

1963.godine. Tako je Sporazum o pridruživanju potpisan tek 12. septembra 1963., a stupio je na

snagu 01.12.1964. 4

Sporazum sadrži 33 člana koji su usmereni ka usaglašavanju politike i ekonomije Turske i

Evropske zajednice. Sporazum predviđa 3 faze realizacije pridruživanja. Ove faze su

uspostavljene kao garant da Turska ispuni sve obaveze, a da pri tome ne ugrozi svoj položaj.

Osnovni ciljevi Sporazuma su jačanje trgovinskih i ekonomskih odnosa između ugovornica,

poboljšanje uslova rada i životnog standarda, uspostavljanje carinske unije između Evropske

zajednice i Turske. Krajnji cilj ove dinamike ispunjenja obaveza, je dobijanje članstva Evropske

zajednice.

Prva faza je takozvana Pripremna, u trajanju od 5-10 godina. Evropska zajednica u ovoj

fazi ne postavlja nikakve uslove i zahteve, već predviđa pružanje finansijske i trgovinske pomoći,

kako bi Turska ojačala svoju privredu što bi joj dalje omogućilo lakše pristupanje carinskoj uniji.

Evropska zajednica daje Turskoj carinske povlastice na duvan, suve smokve, suvo grožđe i

lešnike. Za ove proizvode utvrđen je godišnji carinski kontigent, kao i obaveza članica Evropske

zajednice da neće postupiti nepovoljnije prema Turskoj nego sa bilo kojom drugom nečlanicom.

Turska se takođe obavezala da za svaku državu članicu Evropske zajednice primeni položaj

najpovlašćenije nacije. Sporazum takođe sadrži i finansijski protokol kojim se države članice

obavezuju da finansiraju projekte namenjene razvoju Turske privrede u narednih 5 godina. 5

Druga faza je takozvano Prelazno razdoblje, za koje je predviđeno trajanje do 12. godina.

Ova faza predviđa usklađivanje privrednih politika i ukidanje carinskih prepreka između Turske i

Evropske zajednice. Ova faza se smatra najvažnijom u procesu pridruživanju Turske. Turska u

ovom delu treba da uskladi poljoprivredu, slobodno kretanje radne snage, nastanjivanje, promet

usluga, platni promet, saobraćaj, finansijku i monetarnu politiku...

Treća, Završna ili Konačna faza je zamišljena da se odvija u već uspostavljenoj carinskoj

uniji i vodila bi stupanju u članstvo Turske u Evropsku zajednicu. Ova faza se bavi mogućnošću

4 Tanja Miščević, Pridruživanje Evropskoj uniji, Službeni glasnik, Beograd 2009.

5 Isto, 102 - 107

3

pristupanja Turske. Osnovni kriterijum na osnovu koga će se utvrditi sposobnost Turske za takav

poduhvat, jeste kriterijum uspešnosti u implementaciji Sporazuma o pridruživanju. 6

Sporazum o pridruživanju Turske u institucionalnom pogledu predviđa stvaranje Saveta

pridruživanja koji će se starati o ovom procesu. Njega čine predstavnici vlada država članica i

članova Saveta i komisije Evropske zajednice sa jedne strane, i Turskih predstavnika sa druge

strane. Osnovna dužnost Saveta je da uspostavi vezu između Evropskog i Turskog parlamenta.

Savet ima najveću funkciju u toku prelazne faze. 7

Osnovna karakteristika Sporazuma o pridruživanju je ta što nema vremensko ograničenje,

niti sadrži odredbe o mogućnosti da jedna ili obe strane otkažu ugovore. Vremensko

neograničenje će postati osnovno obeležje Turskog procesa pridruživanja.

Turska i problemi njenog članstva

Do ponovnog zamrzavanja pregovora će doći (1980.) dolaskom vojne diktature na vlast

vođene od strane generala Kenana Evrena. Sporazumi će se obnoviti 1983., nakon demokratskih

izbora. Turska podnosi zahtev za članstvo u Evropsku zajednicu 1987. godine. Evropska

zajednica odgovara da neće biti nikakvih pristupa u narednom periodu, dok se ne završi izgradnja

jedinstvenog tržišta Evropske zajednice koje je predviđeno za kraj 1992. godine. Evropska

komisija po pitanju pristupanja Turske 1989. iznosi svoje mišljenje. Ona navodi kao razlog Kipar

i još uvek neprilagođenu ekonomiju, i ovo predstavlja u tom trenutku još jedan razlog za

prolongiranje obrade zahteva Turske za članstvo u Evropsku zajednicu. Rasčišćavanje odnosa sa

Grčkom i konflikta sa Kiprom (zauzimanje severnog dela tog ostrva i priznanje nezavisnosti

„Severnog Kipra“) predstavljaće značajan kamen spoticanja u ovim odnosima. Problem koji je

nastao sa Kiprom datira iz 1974. godine kada je Turska okupirala trećinu teritorije Kipra i bila

jedina zemlja koja je priznala novonastalu jedinicu za državu, Republiku severni Kipar (Turski

deo), 1983. godine. 8

6 Tanja Miščević, Pridruživanje Evropskoj uniji, Službeni glasnik, Beograd 2009.7 Isto, 102 - 10788 Dezmont Dinan, Menjanje Evrope, Službeni glasnik, Beograd 2007.

4

SAD su snažno podržale kandidaturu Turske imajući u vidu njenu veliku stratešku

važnost, na šta je Evropska Unija odgovorila da američka podrška Turskoj znači suštinsko

nerazumevanje karaktera EU i kriterijuma za pristupanje. Ovakvo postupanje i uslovljavanje

Turske, pokazaće se kao veoma nepovoljno u daljem razvoju bileteralnih odnosa, i predstavlja

uvertiru za dalje produbljivanje jaza između dve politike.

Turska i Evropska unija 1997-2013

Problem nastaje 1997. godine kada Evropski Savet odlučuje da otpočne pregovore o

pristupanju takozvanog paketa 5 + Kipar, a da nije razmotrena kandidatura Turske koja je već

dugo čekala. Situaciju znatno pogoršava činjenica da je jedna država iz ovog paketa, specijanog

statusa, bio upravo kompromitujući element, Kipar. Da bi na neki način primirio Tursku,

Evropski Savet najavljuje organizovanje Evropske konferencije radi političkih konsultacija lidera

država članica i kandidata za članstvo. Međutim Turska bojkotuje sastanak 1998. zbog načina na

koji se postupa sa njenom aplikacijom. Evropski Savet na kraju popušta i 1999. priznaje status

kandidata Turskoj nakon što je Turska vlada protestvovala protiv toga što je isključena iz daljeg

procesa integracija. 9

Drugi problem se javlja 2002. godine kada je Evropska Komisija predložila da se do

2004. godine primi u članstvo Evropske Unije još osam država Centralne i Istočne Evrope

zajedno sa Kiprom i Maltom. Priznanje Turskoj jednakosti u kandidaturi za članstvo u Evropskoj

uniji imalo je, kako se ispostavilo, samo formalni karakter. Tursko pitanje članstva je zaobiđeno i

ponuđeno je samo povećanje pretpristupne pomoći. EU je pokušala da umiri Tursku dajući joj

dodatnu ekonomsku pomoć i obećanje da će i ona u nekom momentu postati članica. Odluka EU da na

samitu u Kopenhagenu Turskoj ne da datum za početak pregovora pogoršala je odnose između EU I

Turske I umanjila izglede za ujedinjenje Kipra. 10

Evropska komisija je preporučila da bi pregovori sa Turskom mogli početi 2005. godine,

ali je pri tome dodala različite mere predostrožnosti imajući u vidu protivljenje nekih zemalja

Unije turskom članstvu. Od 2006. pregovori su jako otežani, jer Turska ne priznaje Kipar, članicu 9 http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2012/package/tr_rapport_2012_en.pdf

10 https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/tu.html;

5

EU. Dolazi do ponovnog zamrzavanja od decembra 2006. kada Evropska Unija zamrzava dalje

pregovore zbog 8 spornih tačaka pregovora sa Turskom. Ali svakako ove tačke se sjedinjuju oko

jednog ključnog problema, a to je odnos Turske i Kipra, koji ovog puta ima i zvaničnu podršku.

Decembra 2009. Republika Kipar blokira dalje tokove integracije Turske u EU zbog kršenja

ljudskih prava, nerazvijanja energije, obrazovanja i kulture itd. Kao rezultat ovakve politike sve

do 2012. ostaje status quo. Međutim specijalno formirana tzv. Pozitivna Agenda, se fokusira na

zajedničke interese, a ne tačke razdvajanja. Cilj je otopljenje zahladnelih odnosa kao i otklanjanje

nakupljenih frustracija, koje u znatnoj meri sprečavaju dalji razvitak odnosa. 11

Danas se na pristup Turske gleda dosta podeljeno, a kao svog najvećeg „protivnika“ ona

ima u Nemačkoj koja zagovara stav da se Turskoj dodeli samo status specijalnog povlašćenog

partnera. Iza ovakvog krutog stava Nemačke stoje verovatno sledeća dva razloga: zbog turskih

„gastarbajtera“, čije integrisanje u nemačku zajednicu nije pokazalo u dovoljnoj meri da su Turci

kao narod spremni za promene koje nosi članstvo; drugi razlog je potencijal koji Turska ima, a to

je da bi ulaskom u parlament ona bila druga najveća država po broju stanovnika posle Nemačke,

što bi znatno umanjilo uticaj Nemačke. Ovakav scenario upravo predstavlja ključan razlog zašto

mnoge zemlje u Evropskoj Uniji podržavaju članstvo Turske. Turska se tako nalazi između dve

vatre, i njen status se i dalje prolongira, i ostavlja nerešen.

Zaključak

Na osnovu istorije odnosa Turske i Evropskih zvaničnika, tokom 20. i početka 21. veka,

možemo uočiti konstantu u njihovoj promenljivosti. Međutim takođe se može primetiti napor koji

Turska ulaže u tom svom putu, i reklo bi se zaslužuje da bude prihvaćena kao deo Evropske

Unije. Ona predstavlja i svojevrstan test ideje celog koncepta Evropske Unije, koja upravo

potencira ideju različitog ujedinjenog Evropskog bića. Turska svojim položajem bi bila sjajno

ojačanje Evrope i njene ekonomske moći. Ukupno gledano Turska bi u velikoj meri donela

poboljšanje veoma posrnule ekonomske situacije u kojoj se nalazi Evropska Unija, i donela preko

potrebno osveženje. S druge strane kulturološki gledano, danas više nego ranije je potrebno njeno 11 http://www.trdefence.com/2010/09/19/turkey%E2%80%99s-importance-for-europe/;

6

članstvo gde bi kao demokratski jaka muslimanska zemlja, pomogla smirivanju tenzija koje se

javljaju na relaciji hrišćanska Evropa - muslimanska Evropa. Tenzije nisu u zamahu, ali upravo u

tom trenutku je najdelotvornije takve tvorevine pažljivo definisati i pristupiti njihovom rešavanju.

Uloga Turske u takvom zadatku bi bila svakako nezanemarljiva.

Turska u Evropskoj Uniji, je svakako cilj kome trba težiti, jer on predstavlja dodatnu

potporu načelima na kojim se temelji Evropska ujedinjenost. Težnja Turske da posle svih godina

i dalje želi da bude deo ove ideje, je ohrabrujuća stvar jer pokazuje da zemlje i dalje imaju vere u

takav sistem i takav koncept. Ostaje da se vidi, u ovom slučaju, da li će Evropski zvaničnici imati

sluha za promenu njihovog stava prema Turskom članstvu, i da li su oni spremni zarad stabilnosti

i napretka da preispitaju temeljno svoje argumente ka daljem negodovanju ove teme.

Literatura:

7

1. Dezmont Dinan, Menjanje Evrope, Službeni glasnik, Beograd 2007.

2. Sajmon Hiks, Politički sistem Evropske Unije, Službeni glasnik, Beograd 2007.

3. Tanja Miščević, Pridruživanje Evropskoj uniji, Službeni glasnik, Beograd 2009.

Korišćeni sajtovi:

1. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/tu.html ;

2. http://www.trdefence.com/2010/09/19/turkey%E2%80%99s-importance-for-europe/ ;

3. http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2012/package/

tr_rapport_2012_en.pdf

4. http://www.wikipedia/ Accession of Turkey to the European Union

5. http://www.wikipedia/nato

8