U magliSimbolistička lirska proza. Pripovedačev život je maglovit i kadgod nastanu duge jesenjske kiše s namrštenim, mutnim nebom, njega obuzme neodoljiva tuga i nemio potajni bol koji ga silno i nemilosno razdire. Već treći dan kiša jednako pada i po brdima se pojavljuju sive pocepane magluštine. Njegovu dušu je savladao teški jad. Njegova duša jauče i cvili, a kiša neprestano romori po krovovima, sliva se kroz oluke i u jednolikom šumenju obliva ledene izumrle puteve. Negde u daljini se čuje razdragan dečiji kikot.U te kasne jesenske dane, kad počnu pljuštati beskrajne kiše, pred očima mu se javi Ciganka. Svelo, uplakano lice i krupne crne oči, pune jada i čemera, zasvetle neobičnim sjajem kroz vlažnu jesensku sumaglicu. Njegova žalosna i iznemogla Ciganka sve mu se bliže primiče, a on sluša njen jauk i lelek da je ne ostavlja jer se nikada neće vratiti u otadžbinu kojoj je sve dao, a ona ga je prezrela. Ciganka ga moli da je povede sa sobom.Mnogo srećni i premnogo bedni, stajali su nemi, nepomični, stezali se i grlili, a oko njih je treperila magla i šumio studen vetar, noseći sa sobom iz daljine svež miris svelog cveća, jabuka i krušaka. Istreznili su se i krenuli na put kroz maglu.

Pjesma mladostiDa li je ovo što će reći bila java ili san, pripovedač ne zna. Zna samo da se to dogodilo u poznu, duboku jesen na jednom planinskom drumu.Oko ponoći počela je da pada kiša. U toplom i čistom krevetu pripovedač je u drhtavoj razdraganosti slušao kako kapljice romore po krovu.Sledećeg dana je izašao pred han na drum. Jedna kola su protrčala drumom pa su se za tili čas izgubila u magli. Pokraj pripovedača prolaze namršteni i mračni ljudi. Na njima je sve ledeno, ukočeno i bez života. Iz daljine se čuje pesma. Glas je mek, ženski, ali pomalo promukao, iznemogao i kao polupijan. Pesma mu je draga i poznata. Ukočen i zanesen, on je nemo zurio u suru maglu, dok pokraj njega ne zvrknuše kola bela kao sneg, sa belim upregnutim konjima. Sa kola je sletelo visoko žensko čeljade, vrelo i zadihano, u belini, krupnih grahorastih očiju koje su bile vlažne i pomućene. Priđe mu te se bez reči rukuju. Devojka se predstavi kao njegova mladost. Kaže da je došla kako bi se na ovom strahovitom gorskom drumu od njega oprostila jer su se ovde prvi put sreli. Oboje zaplaču. Njegova mladost izdisala je na njegovom krilu. Vihor je sve bešnje tužno urlikao, a on je nemo stajao bez suza u očima, držeći mirišljavu voštanu sveću nad mrtvim telom svoje mladosti.

JajceGrad na sebi nosi težak pečat čamotinje, sumornosti i skamenjene tuge koja miriše na nešto davno. Jajce je u svim godišnjim dobima turobno i mračno. Pripovedač uvek iz ovog sumornog grada pobegne na Plivin vodopad kako bi slušao urnebesno huktanje i šumenje divlje i neobuzdane Plive. U strahotnom šumenju razlagao se kao jauk, lelek i škrgut zuba, a oko njega je sve zaudaralo na studen, vlagu i gnjilo, spareno ljudsko meso.

Kroz svjetlostPripovedanje u trećem licu. Kad se sve zazeleni i kad oštra vrela svetlost oblije zemlju, pa ona zamiriše svežim, presnim mirisom na zeleno, njega obuzme toplo nemo drhtanje. Svakog proleća njegovom uznemirenom dušom zastruji pregolema tuga i on se seti onog prvog dana.Jahao je. Ponosito se uspravio na sedlu, zategao uzdu pa jezdi kao kakav delija preko palninske doline. Razljućen konj grize pomamno đem, frkće i baca mlaku gustu penu. Meka zemlja se ugiba pod kopitama, a oko njega struji svetli, vreli prolećni dan. Daleko na suncu blešti han, osamljen na drumu, a iza hana na strmoj vrletnoj strani strše kroz punu drhtavu svetlost jele i omorike sa čudnim premazom duboke tuge i neizmerne večne čežnje.Otkad je otišao kući, sve ga vuče na drum. On voli drum, han i onu čudnovatu večernju drumsku tišinu. Slatko mu je Vidino vragolasto meko šaputanje. Zanosi ga njen gipki ponositi hod, puna zaobljena nedra, ozbiljno napregnuto lice i onaj duboki topli sjaj u njenim kao ugljen crnim očima. On sve pomamnije i grčevitije bode konja. Uskoro stiže u han. Vrata na dućanu su zatvorena. Niti se ko vidi niti čuje, kao da je han opusteo. On odškrine vrata sobice. Vida je spavala na krevetu belom kao sneg, obučena i zamršene kose. Glava joj se presamitila preko jastuka. Košulja se razmakla na zaobljenim prsima, a sunce se raspršilo između grudi. Obla, puna nedra se dižu i spuštaju, pa se bela tanka, malo ovlažena košulja na grudima snažno zategne pa popusti. Vida u snu bunca i vidi se da nešto slatko sanja. Odjednom diže glavu uvis kao zmija, čvrsto sklopi malo otvorene oči, raskrili ruke kao da nešto traži da grli i ljubi. Pod grlom joj pukne dugme i ukažu se bele grudi.

Oni se dugo ljube, sve dok ona, iznemogla i bleda, ne zaplače. On sav zadrhti, zavuče glavu u njena nedra, zagrize zubima u oblo telo i zajeca. Napolju, kroz drhtavu beličastu svetlost kao da zajedno sa njim jecaju tajanstveni zvuci: proleće, proleće!

Jelike i omorike (pesma u prozi)Sa čistog, blistavog neba prosipa se živa treperava, vesela svetlost. Miriše drijemovac, rano, dremovno planinsko cveće. Po vlažnim proplancima zeleni se kukurek, a između kamenja počinju da se plave mirisne ljubičice. Ptice skladno cvrkuću i preleću sa grane na granu. Ukočeno, skamenjeno i veličanstveno se dižu jelike i omorike kroz vedru nasmejanu svetlost. One su uvek hladne, sumorne i tužne. Lirskom subjektu je teško kada ih pogleda. Pita se zašto je priroda prema njima bila tako nemilostiva srca. Ni on se, kao ni one, više ničemu ne nada; i njegov život je kao i njihov pun nežne i duboke čežnje. Njihove oštre i šiljaste bodlje su sleđene suze, a zelena boja je duboka, nežna čežnja za večitim prolećem koje njima i lirskom subjektu nikada neće doći. Srca pište, niko ih ne čuje; suze teku, niko ih ne vidi.

Kroz magluPripovedač je izjahao navrh Klanca (pripovedanje u prvom licu). Iza njega, pod bledom, mutnom svetlošću, širi se Radmanjsko polje i svi brežuljci i ravnice do Kozare, nad kojom su se, kao i obično u jesen, nadneli mračni, zgusnuti zagasitoplavi oblaci. Pred pripovedačem se razlila vlažna magla, pa se belasa i na površini katkad zaleluja.Iz magle iznenada jekne pesma. Umiljato, oblo, jedro grlo prigušeno, zavrinuto jeca i drhti kroz maglu, približavajući se pripovedaču. On se polagano spušta u mračnu planinsku dolinu. Sa svih strana ga obasipa magla, jedva čujno strujeći pokraj ušiju. Pesma se sve više približava, bolno i setno jecajući.Sa obe strane puta, sa žive ograde, crvene se duguljaste bobice belog trna i modre se okrugle nabubrile trnjine kroz tanki, sivkasti prah. Odjednom snažno dune vetar, razbije maglu na sve strane i pred pripovedačem se ukažu krda ovaca, goveda i gomilice čobana s nakukuljenim crnim haljinama. Na puškomet prema pripovedaču silazilo je žensko čeljade koje je onako zanosno i žalostivo pevalo kroz maglu. Čim je vetar razneo maglu, ona je prestala pevati. Pesma joj se skamenila na usnama. Na njoj se kroz zamagljenu svetlost prelivao bledosrebrnkast đerdan, a hladni vetar je tresao dugom svetloplavom kosom. Pripovedač prepoznaju Marušku i pita je zašto je rasplela kosu. Ona ništa ne odgovara, već pognute glave naziva boga i stane kraj jednog krošnjastog ogolelog trna.Čuju se glasovi u magli. Dvojica ljudi pričaju o Maruški i njenom malopređašnjoj pesmi. Iz razgovora se saznaje da su svatovi došli po nju, a ona je kao luda pobegla u maglu. Isprošena je za starca, a Lako, koga je volela, otišao je u vojsku. Na pripovedačevo pitanje da li je pobegla, Maruška unezvereno diže glavu i tužno, zabrinuto i očajno gleda nekud u maglu. U njenim trnjinasto modrim očima tinjala je prikrivena tuga pomešana sa čežnjom. Odgovara da ne zna kuda će, da ide u maglu. Kaže da više voli da je vuci rastrgnu, nego da je njegova ruka dotakne. Magla se počne komešati i sve silnije šumiti. Pripovedač je moli da se vrati, ali ona odlazi u maglu iz koje tiho dopire mekan zveket đerdana i isprekidano, prigušeno jecanje uvređenog i poniženog ženskog srca.

ZmijanjePripovedanje u prvom licu. Kola su tupo škripala, penjući se teško uz Koljansku planinu, kroz koju je vijugao drum. Iz daljine kao da se čuje umrtvljeno malaksalo romorenje Vrbasa. Za kolima su pešice išli kočijaš, pripovedač i Milić Vujinović, koji se od Topole zaputio sa njima. Sva trojica su ćutali i grabili uza stranu do prvog hlada. Žurili su Davidovom Hanu, gde će kočijaš hraniti konje. Narator pruža Miliću flašu sa rakijom, kako bi se osvežio za pripovedanje (kao Simeun Đak). Pripovedač pita Milića koliko mu je godina, a on odgovara da ima mnogo godina. Kada je Serašćer paša pošao niz Bosnu i na Drobinjskom Polju potukao Aliju Kedića i krajišnike Turke, tada se oženio. Na pitanje šta je to Zmijanje, odakle i dokle ono dopire, odgovara da je zmijanjska međa išla od reke Sane, iznad sela Slatine, pa do Kozare. To je bilo Staro Zmijanje, pre Kosova. Na Zmijanju je sudio od Zmijanja Rajko. On je Zmijance vodio na Kosovo. Čuo je da stari ljudi govore da se samo njegovo selo Ratkovo zvalo Zmijanje.Milić priča o istoriji Zmijanja. Kad je na Kosovu propalo carstvo, Turci su nasrnuli na Bosnu i sve osvojili, samo su se Zmijanci dugo gonili sa njima. Sultan im je dao ferman da je zemlja njihova i da ne moraju plaćati caru harač, da mogu nositi oružje i ispovedati svoju veru. Knez je sudio i zapovedao, Turci se nisu ni u šta mešali, a knez je imao i tamnicu.Pripovedač ga pita na koji kraj su Ratkovčani zajedno udarili sa Turcima. To pitanje Miliću teško pada jer bi voleo da se zaboravi da su oni ikada zajedno sa Turcima vojevali. Kada mu pripovedač kaže da su i Crnogorci nekad vojevali zajedno sa Turcima, on ne može da veruje. Zmijanci su zajedno sa Turcima osvojili Bihać. Na Bišće su mnogo puta udarali Turci, ali mu nisu mogli ništa dok im Zmijanci nisu pritekli u pomoć. Paša im je zbog njihove hrabrosti izdao buruntiju da mogu

sagraditi manastir gde hoće i kakav hoće. Knez Obrad je sagradio manastir Gomjenicu. Tako je Miliću pričao knez Rade Knežević, ali neki pričaju da je Gomjenicu sagradila sultanija Mara. Iza kneza Obrada kneštvo je dobio knez Grujica, a zatim knez Vukobrad koji je u Banjici sagradio crkvu. Knez Vukobrad je imao pobratima harambašu Kuzmana. Turci su ga uhvatili i rekli mu da će ga poseći ako se ne poturči. On se poturčio i Turci su ga oženili posle sedamdeset godina života. Rodio mu se sin Huse, a žena mu je umrla. Vukobrad je malog Husu odveo svojoj kući. Uskoro je Kuzman umro i knez ga je pokopao po turskom zakonu. Turci su pričali da knez drži roba Turčina. Vezir ga uzima sebi i mali Husa je kasnije postao vezir. Janković Stojan i knez su zajedno krenuli na Turke, ali se Vukobrad pokajao i otišao kod vezira koji mu je oduzeo sudaniju na Zmijanju. Knez je uskoro presvisnuo od žalosti i nastupila su teška vremena za Zmijance. Na Ratkovčane su stali udarati Turci da im oduzmu carski ferman i zemlju. Proneo se glas da će Džinići proglasiti Ratkovčane svojim kmetovima. Podigla se buna u kojoj su mnogi poginuli. Milić je bio poveliki momčić kada su Bumišići sa banjalučkom armijom udarili na Ratkovo. Posekli su mnoge ljude, ali Ratkovčani im nisu hteli dati ferman. Dvojica ljudi obučeni u prosjake su odneli ferman u Sarajevo kako bi ga odneli veziru pre nego što ga se Đumišić dočepa. To im je uspelo. Kada su se vratili iz Sarajeva, odlučeno je da se izaberu dvojica koja će ferman odneti sultanu u Carigrad. Za taj put su izabrali Tešu i Ristu. Oni su se pred skupom zakleli na vernost da će učiniti sve što mogu da sultan potvrdi njihovu pravicu. Knez Mihailo im je rekao da se vrate u Bosnu, a uskoro im je i pravica potvrđena. Ratkovčani su slavili. Sunce se primicalo zalasku kad je kočijaš počeo hvatati konje. Oko njih je ujednačeno strujao prohladan vetar pun gorskog mirisa, zdravlja i snage.

Kroz mećavuParalelizam sa biblijskim Jovom. Već se počelo smrkavati, a oni nisu mogli prodati kravu. Niko ih nije čestito ni pogledao, a kamoli upitao za cenu. Niko se nije ni našalio. Starac je samo suvo uzdahnuo i krenuo s trga, vodeći na privezi kravicu. Za kravom se diže i pođe dete koje nije moglo imati više od dvanaest godina. Starac je stupao pognuto, vukući teško nogu za nogom. Sed je, koščat i krupan, kao odvaljen komad onih mračnih i turobnih planina što se muklo uzdižu povrh njegova sela. Po prsima mu se nahvatalo inje. Razgovara sa Vujom, a u licu mu je drhtalo nešto bolno i očajno.Početak retrospekcije: Nekad je bio najnapredniji i najzgodniji domaćin u celoj Krajini. Svuda se govorilo o zgodi i naravi Relje Kneževića sa Zmijanja. Bio je bogat i ponekad bi ga posred tog bogatstva obuzimala nejasna jeza i slutnja: “Ovo se već odavno presipa…prelijeva!”Jednog kobnog dana digli su se vrući planinski vetrovi, stoka mu je pocrkala, čeljad je počela poboljevati i padati kao snoplje. Obraćao se bogu i pitao ga zašto je tako nemilostan. Svi su pomrli osim njega i nekoliko mlađih žena koje su se uskoro udale. Sve je propalo i iščezlo, osim praznih staja i vrletne zemlje koju nije imao ko obrađivati.Relja je vrlo retko izlazio u svet, koji ga je gledao kao neko čudo i strašilo. Kada je sasvim osiromašio, krenuo je u donje krajeve, gde ga niko nije poznavao, da bi tamo radio u nadnici. Kraj retrospektive.Relja govori Vuji da je svet leden i nemilostan. Niko se nije ni našalio sa cenom, a sledećeg dana su Zadušnice. Grobovi njihovih pokojnika će ostati neosvetljeni. Starac ostaje upola go, utopljavajući malog Vuju. Upadaju u mećavu i izgube se. Relja uporno doziva nekoga da im pomogne. Stigli su do Nakomičića kuće, ali Relja u mećavi izgubi i kravu i Vuju. Očajno ga doziva, a zatim pada pored njega. “Zvižde vjetrovi, zvižde i urliču, a polumrtva se usta ljube i izdišu u slatkoj smrti.”

Vukov gajNegde pred Petrovdan, kad je sunce visoko drhtalo na nebu, banuli su neki strani ljudi pred kuću Stanka Bosančića. Jedan je imao kao sneg bele haljine sa crvenkastim prugama, a na glavi mu je bio širok klompav šešir. Iz džepa na levoj strani mu je virio metar. Drugi, mnogo mlađi čovek, podbulih obraza i pomodrela nosa, nosio je šumarsko odelo. Stanko je bio sam sa jednom ženom i starim Vukom. Šumar mu govori da će ovog leta biti dosta posla i zarade, jer je spahija Vukov gaj prodao ovom strancu, a za koji dan će početi radovi. Stanko mu odvraća da gaj nije spahijin, već Vukov i da to ceo svet zna. Retrospektiva: Već se i zaboravilo kada je Vuk došao u najam kod Bosančića. Pričalo se da je kao dete nađen u planini. Ispočetka je čuvao stoku, a uskoro je postao član kuće Bosančića. On je odgajio gaj koji mu je prirastao za srce. I on i celo Zmijanje su bili nečim tajanstvenim i jezivim vezani za taj gaj. Kraj retrospektive.Stranci su se istog dana vratili iz šume i zašli po selima da kupe radnike. Na Zmijanju za taj posao nisu mogli naći ni jednog jedinog čoveka.

Čočorika saziva seljački skup na kojem je Vuk očajno vikao da je to njegov gaj, a ne spahijin i molio je seljake da ne daju kaurima da ga poseku. Čočorika priča kako su se prethodne noći otvorila nebesa na Visokom Gredom i ukazala se kršna, naočita ženska prilika sa crvenim barjakom u ruci. Ostali seljaci potvrđuju da su i oni videli neko crvenilo. Ženska prilika je uzvikivala da ne daju Vukov gaj. Seljaci šalju Čočoriku na sud, ali uzalud. Tamo su mu rekli da je gaj na spahijinom posedu i da ga on može prodati kome hoće. Kada je Čočorika ponudio novac od sela, on je to odbio, jer se sa strancem za gaj već pogodio. Seljaci sprečavaju radnike da odu u gaj, dolazi do krvavog sukoba u kojem gine Čočorika i Vuk koji stalno ponavlja: “Ne dajte, ne dajte!” Kada su sahranili one koji su poginuli, Vukov gaj je posečen.

MolitvaU apostrofičnom obraćanju narodu i otadžbini, pisac kaže da oseća nevolje i crni čemer otadžbine, ali mu minula vremena ne daju pevati o srećnim danima. Nemilosrdno ga teraju sa groblja i reči mu staju u grlu. Mrtva se tela u mrtvačkoj odori dižu iz neoplakanih grobova.U invokaciji on moli boga da mu da jezik i krupne, goleme reči koje dušmani ne razumeju, a narod razume, da se isplače nad crnim udesom svog naroda i zemlje jer će mu srce svenuti, a duša se razgubiti od velike žalosti.

Zulum Simeuna ĐakaJesen se poodavno odomaćila. Iguman je izvadio dozvolu i još juče je pred zoru pristavio kotao za rakiju. Sedeo je oko kotla, pomalo pio i pričao kako kotlar ne bi zadremao. Odmah do pinte sedi Simeun Đak. Mićan pita pripovedača Petrića da li zna kakav je zulum učinio Simeun Đak u Majdanu. Na molbu kotlara Mićana, Simeun počinje priču. To je bilo prve nedelje iza okupacije, Krajišnici su bežali od Banja Luke. On i Partenija stoje kod košara, gledaju i broje ljude. Iguman Partenija govori Simeunu da bi trebalo udariti na Majdance jer on zna kakav su zulum činili našim manastirima i crkvama. Partenija mu predlaže da se preruši u švapskog generala i ode među njih. Simeun se malo uplašio jer je znao kakvi su Majdanci. Celu noć nije spavao, a ujutru se tako prerušio da ga je Partenija jedva prepoznao. Kada je stigao u Majdan, sve je bilo mrtvo kao groblje. Predstavlja se kao general, tvrdeći da za njim ide bataljon vojske. Sreo je dva Ciganina koji su ga prepoznali, zbog čega ih je posekao.Naredio je Turcima da pred džamijom legnu na pruće. Jedan od njih nije hteo već je sam sebi odsekao glavu. Trup je stajao uspravno, a glava je govorila da car ima još zemalja. Simeunu je bilo žao i setio se one pesme u kojoj se kaže: “Jao mene do boga miloga, đe pogubi od sebe boljega”.Naredio je i da mu se spremi ručak. Posle jela je pozvao Majdance na skup, otkrio im ko je i poterao konja niz Kotare ravne.

Istiniti zulum Simeuna ĐakaRazgovor oko rakijskog kazana. Mićan najavljuje priču o istinitom zulumu Simeuna Đaka. Bilo je to dve godine pred poslednju bunu. Mićan je bio momak uz pokojnog igumana Parteniju. Tog proleća Simeunu i Parteniji su stizale neke depeše iz Crne Gore i od srpskog knjaza iz Beograda. Oni su celog proleća pili i čitali te depeše. Uvek su stizale u gluvo doba noći. Tako su barem oni narodu govorili. Ko im je to donosio, Mićan ne zna reći. Simeun odlazi, govoreći da se ovaj zulum ne može trpeti. Otišao je do mlina, a onda se vratio, govoreći da još nije došlo vreme da se krvca proliva. Seo je i naredio Mićanu da mu donese još rakije. Sledećeg dana je opet otišao, a Partenija i Mićan su ga ispratili. Posle dve nedelje se vraća i govori da se s ovim narodom ništa ne može početi. Nigde nije mogao naći složnog društva. Njih dvojica nastavljaju piti. U jesen nisu imali ni kap rakije. Partenija je naoružao Simeuna. Kaže mu da će, kad budu prolazili pored Bradarine kuće, on reći da se Simeun odmetnuo, porobio i manastir i njega, a hoće i glavu da mu uzme. To su i učinili. Bradara je sakrio Parteniju od Simeuna, koji ga tobože goni. Simeun vodi Bradaru oko rakijskog kotla za bradu, kao da ga venčava. Govori mu da je sad venčan i da donese rakiju, što on i čini. Simeun se izvinjava Gavri i pita ga da li je Partenija tu. On izlazi iz košare i svi zajedno počnu piti.

Iz starostavne knjige Simeuna ĐakaSveta je ovo i mudra knjiga. U njoj je napisana i zapečaćena sudbina svih naroda, zemalja, manastira, tekija, crkava i drugih bogomolja. Slušajte reči njene i spasavajte se!U Bosni, na hiljadu osam stotina i nekoliko godina posle Kristova rođenja nastaće prevrtanja. Zemljom će zavladati dva gospodara. Jedan će se zvati Iđinđi, a drugi Birinđi. Sa Birinđijem će doći crni ljudi u beloj koži. Posle će se videti da ti crni ljudi crno misle, a još crnje rade. Dignuće se ljudi da brane veru od prokletog Zapada i otpadnog Rima. Narod će za njima poći, ali će ih na pola puta ostaviti. Odmah na početku kad se pojavi Birinđi sa crnim ljudima u beloj koži, postradaće i

osirotiće mnoge svete zadužbine. Javiće se čovek, zulumćar i delija i u rakiji će izvršiti sveto i bogougodno delo i spasiće od propasti zadužbinu Nemanjića. Mnogo godina posle toga javiće se novi ljudi i pravi sinovi srpskog otečestva. Zametnuće se ljuta i krvava kavga. Od svete prolivene krvi stvoriće se duboko krvavo more. Iz tog mora će isplivati Mrko Unuče Crnog Đeda i zavladaće ovom napaćenom zemljom.

Mejdan Simeuna ĐakaSve pripovetke o Simeunu Đaku napisane su tehnikom skaza. Tišina je, samo kotao kvrca i katkad prsne varnica. Kroz porazbijane crkvene prozore širi se težak, zagušljiv miris zejtina i tamjana i meša se s mlakim rakijavim zadahom koji se diže povrh uzavrelog kotla. Majstor Glišo pita Mićana da li zna zašto se Simeun nije zakaluđerio. Svi oko kotla se slažu da je tome rakija kriva. Mićan kaže da je kriva njegova ćud jer će on s tobom bratski sedeti, piti i ljubiti te, a onda će te isprebijati na mrtvo ime ako je jači. Mićan kaže da je Simeun meka srca i podatne ruke: dao bi čoveku i zalogaj iz usta. Kaže da voli i slagati kada o sebi govori, ali njegove besede nisu nikome na šteti. Dolazi u družinu i Simeun.Družina moli Simeuna da im priča kako je delio megdan sa Asan-begom Čekom. To je bilo nedelju dana pred njegov zulum u Bronzanom Majdanu. Pričalo se da će Turci krajišnici udariti na Banja Luku i pod Asan-begom udariti na manastir. Ljudi su se uplašili i krenuli u zbegove. Simeun je predložio Parteniji da skupe ljude i da brane manastir. Javljaju im da Turci dolaze, a Simeun i Partenija su seli da piju. Dolazi narod da brani crkvu. Partenija iz podruma vadi bure rakije. Kada su se napili i pevali uz gusle, bili su spremni za okršaj. Kreću za Turcima. Susreću se sa Davidom Štrpcem koji im govori da će Turci krenuti na manastir. Ljuti su na Parteniju i Simeuna zato što se proneo glas da su njih dvojica, krijući, oko ponoći dobijali neke depeše iz Crne Gore i od srpskog kneza iz Beograda. Pričalo se i da su dobili depeše iz Beča, a oko Sane svi veruju da su oni doveli Švabu u Bosnu.Simeun se susreće sa Asan-begom koji se strašno uplašio kada ga je video. Simeun mu naređuje da sjaše pa da uzjaše, a Turčin sve radi po njegovoj komandi. Govori mu da tako deli megdan Simeun Pejić Rudar, đak manastira Gomjenica. Asan-beg se toliko umorio od neprestanog silaženja i penjanja na konja da mu je srce prepuklo, a krv mu udarila i na nos i na oči i na uši.

Rakijo majkoVeć se peti dan primiče kraju, a kotao jednako kvrca i vri. Kotlar neprestano kudi rakiju i ogorčeno je naziva kugom ljudskom. Simeun mu govori da ne huli rakiju. Priča kako su ovce počele ugibati. On i pokojni Partenija su gotovo sišli s uma, pa su se od teške žalosti propili. Da nije bilo rakije, presvisli bi od jada i čemera. Simeun otvara starostavnu knjigu, koju je dobio od jednog Svetogorca pre trideset godina, i iz nje čita odlomak iz pripovetke „Iz starostavne knjige Simeuna Đaka“.On smatra da treba da se dobro napije, da obuče švapsku kabanicu, da uzjaše konja i odjezdi kapetanu na Kadinu Vodu kako bi zatražio pasoš i dozvolu da se mogu dići po svetu u pisaniju, jer sveta knjiga kaže da će on u rakiji spasiti od propasti ovu zadužbinu Nemanjića. Kada se Simeun obukao, Partenija ga gotovo nije prepoznao. Savetuje ga da se mudro drži i ponaša dok ne dopre kroz logor do kapetanova šatora, jer može glavu izgubiti. Simeuna je rakija svojom čudesnom moći ohrabrila i osnažila. Kapetanu je ispala sablja kad ga je video. Oni se tuku, a Simeun mu se predstavlja kao vojvoda Simeun Pejić Rudar, đak od manastira Gomjenice. Kapetan kaže da je on sigurno onaj koji je razbio Krajišnike i Asan-bega Čeku pogubio na megdanu. Kapetan mu se umiljava i želi da mu da carsko odlikovanje, ali mu Simeun govori da će pre poginuti nego što će tuđi križ poneti na svojim prsima. Njih dvojica ulaze u kapetanov šator i tamo se napiju rakije kao nikada do tada. Simeun mu u polić rakije stavlja dukate, koje kapetan prihvata. Simeun moli kapetana da zaštiti manastir. Neko viče da su izdati. Kapetan je toliko pijan, da ne zna šta da preduzme. Simeun preuzima komandu nad vojskom. Na bojnom polju se susreće sa Partenijom, koji je skupio narod da osveti Simeuna, jer je čuo da je mučki poginuo. Partenija, Šošljaga, Belemez i Simeun se vraćaju kapetanovom šatoru. Družina oko kotla pije za dušu Belemezovu, iako Mićan govori da je čovek živ i da je greh piti za pokoj živog čoveka. Simeun nastavlja priču. Kapetan ih je ugostio i naredio da se postavi večera i otvori bure vina. Pili su celu noć i sledeći dan. Izdaje im buruntiju i ispraća ih sa počastima. Oni odlaze na konak popu Đurđu, posle čega sa buruntijom odlaze u pisaniju i vraćaju se manastiru. Simeun govori da će iskopati oči svakom ko govori protiv rakije, jer je ona učinila bogougodna dela.