urednik aleksandar Šurbatović - knjizara.com · dahtanje čulo i pre nego što bi njihove nakazne...

Bi bli o te kaSUPERNOVA

UrednikAleksandar Šurbatović

Naslov originalaKazuo Ishiguro

THE BURIED GIANT

Copyright © Kazuo Ishiguro, 2015Copyright © ovog izdanja dela Dereta

K a z u o I š i g u r o

ZAKOPANI

DŽIN

Pre vod s engleskogNataša Krivokapić

Beograd2015.

DERETA

P RV I D E O

P RV O P O G L AV L J E

U to doba ret ko se moglo nai ći na one kri vu da ve sta ze i nečuj ne liva depo koji ma je Engle ska kasni je posta la pozna ta. Ume sto njih pro sti ra li suse kilo me tri puste, neo bra đe ne zemlje, a tu i tamo pone ki zakr če ni putpru žao se duž ste no vi tih brda i tmur nih tre se tiš ta. Dru mo vi koje su zasobom osta vi li Rimlja ni veći nom su popu ca li i zara sli, išče za va ju ći čestou divlji ni. Lede ne magle nad vi ja le su se nad reka ma i močva ra ma, što jeveo ma odgo va ra lo bau ci ma koji su i dalje obi ta va li u ovoj zemlji. Lju dikoji su žive li u bli zi ni – kakav li ih je samo očaj nate rao da se nasta ne natako sumor nom mestu – vero vat no su se pla ši li ovih stvo re nja, čije sedah ta nje čulo i pre nego što bi nji ho ve naka zne poja ve izro ni le iz izma -gli ce. Ali ta čudo viš ta nisu izne na đi va la lju de. Ona su pred sta vlja la sva -ko dnev nu opa snost, a u to vre me bilo je mno go dru gih bri ga: kako išču -pa ti hra nu iz tvr de zemlje; kako naba vi ti dovolj no drva za ogrev; kakozau sta vi ti bolest koja u jed nom danu može da ubi je dese tak svi nja i iza -zo ve zele ni osip na deč jim obra zi ma.

Bilo kako bilo, ako ih niko nije iza zi vao, bau ci i nisu bili toli kostraš ni. Lju di su mora li da se pomi re s tim da će se pokat kad, moždanakon neke među sob ne sva đe, jed no od tih pobe sne lih stvo re nja doge -ga ti u selo i, upr kos povi ci ma i vitla nju oruž jem, podi vlja ti i povre di tisva kog ko nije sti gao da mu se sklo ni s puta. Ili da će s vre me na na vre -me odne ti pone ko dete u izma gli cu. Lju di su tada mora li mir no da pri -hva ta ju nji ho ve napa de.

Na jed nom takvom pod ruč ju, na kra ju ogrom ne tre sa ve, u sen cinerav nih brda, živeo je jedan sta ri ji par, Aksl i Bea tris. Možda im to inisu bila pra va i puna ime na, ali, da bude lak še, tako ćemo ih zva ti.

Moglo bi se reći da je ovaj par živeo osa mlje nim živo tom, ali u to vre memalo je lju di bilo „osa mlje no” ona ko kako mi to zamiš lja mo. Selja ni sužive li u toplim i bez bed nim sklo niš ti ma, među sob no pove za nim pod zem -nim pro la zi ma i pokri ve nim hod ni ci ma, a mno ga od njih bila su uvu če -na dubo ko pod brdo. Naš sta ri ji par živeo je u jed noj takvoj raš tr ka nojjazbi ni – „gra đe vi na” bi bila pre ja ka reč – sa još šezde se tak selja na. Akobiste izaš li iz nji ho ve jazbi ne i dva de set minu ta hoda li oko brda, naiš libiste na sle de će nase lje, koje bi vam izgle da lo pot pu no isto kao onoprvo. Ali sami sta nov ni ci uoči li bi mno ge raz li či to sti, zbog kojih bi ose -ća li ponos ili stid. Ne želim da odam uti sak da u Bri ta ni ji tog doba nijebilo ničeg dru gog; niti da, u vre me kada su u sve tu cve ta le veli čan stve necivi li za ci je, mi nismo bili dale ko od gvo zde nog doba. Da ste mogli slo -bod no da luta te tim pre de lom, vero vat no biste naiš li na dvor ce sa muzi -kom, dobrom hra nom i vrsnim vitezovima; ili na mana sti re čiji su sta -nov ni ci zao ku plje ni uče njem. Ali ne može se pore ći da ste, čak i najakom konju i po dobrom vre me nu, mogli jaha ti dani ma, a da nije dandvo rac niti mana stir ne izro ni iz zele ni la. Uglav nom ste mogli nai ći nazajed ni ce poput one koju sam malo čas opi sao, no dobro doš li ca vam nijebila zaga ran to va na ako sa sobom niste nosi li poklo ne, u vidu hra ne iliode će, ili bili nao ru ža ni do zuba. Žao mi je što tako opi su jem našuzemlju, ali tako je bilo.

No, da se vra ti mo Akslu i Bea tris. Kao što sam rekao, ovaj sta ri jipar živeo je na obo du jazbi ne, pa nji ho vo sklo niš te beše sla bi je zaš ti će -no i pri lič no uda lje no od ognja u Veli koj dvo ra ni, gde su se uve če svi sku -plja li. Možda su neka da žive li i bli že ognju; neka da, kada su žive li sadecom. Zapra vo, Aksl je raz miš ljao baš o tome, leže ći u kre ve tu u sit nesate pre zore, dok je nje go va žena čvr sto spa va la kraj nje ga. Neja san ose -ćaj gubit ka ste gao mu je srce, ne dozvo liv ši mu da pono vo zaspi.

Možda je zato ovog jutra Aksl ustao iz kre ve ta, tiho se išu njaonapo lje i seo na sta ru iskri vlje nu klu pu kraj ula za u jazbi nu, čeka ju ćiprve zra ke sve tlo sti. Bilo je pro le će, ali je i dalje ose ćao oštar vazduh, čaki u Bea tri si nom ogr ta ču, kojim se na izla sku ogr nuo. No, misli su ga toli -ko zao ku pi le da je shva tio koli ko mu je hlad no tek kad su se zve zde sko -ro uga si le, sjaj raši rio hori zon tom i prvi cvr kut pti ca začuo iz magle.

Pola ko je ustao, poka jav ši se što je tako dugo ostao napo lju. Bio jedobrog zdra vlja, ali se od posled nje gro zni ce podu že opo ra vljao i niježeleo da je pono vo dobi je. Noge su mu bile hlad ne, ali bio je zado vo ljan:tog jutra uspeo je da se pri se ti mno gih stva ri koje su mu dugo izmi ca le.Šta vi še, pred o se ćao je da će usko ro done ti jed nu važnu odlu ku – odlu ku

8 K a z u o I š i g u r o

koju je pre du go odla gao – pa je ose tio uzbu đe nje koje je želeo da pode -li sa svo jom ženom.

U hod ni ci ma je i dalje vla da la pot pu na tama, te je kra tak put dovra ta svo je oda je morao da pre đe napi pa va ju ći ruka ma po vazdu hu.Mno ga vra ta unu tar jazbi ne zapra vo su bila samo luč ni pro la zi koji suozna ča va li ulaz u oda ju. Sta nov ni ci nisu sma tra li da im to ugro ža va pri -vat nost, jer im je kroz hod ni ke do soba dopi ra la toplo ta veli kog ognja ilinekih manjih ognje va iz jazbi ne. Među tim, soba Aksla i Bea tris bešepopri lič no uda lje na od bilo kog ognja. Ima la je neš to što bi se moglo nazva -ti pra vim vra ti ma: veli ki drve ni okvir ispre ple tan gran či ca ma, puza vi ca -ma i čič ci ma, koji je pri li kom ula ska i izla ska uvek tre ba lo podi ći u stra nui koji ih je šti tio od pro ma je. Aksl bi lako pre ži veo i bez tih vra ta, ali jeBea tris vre me nom posta la izu zet no pono sna na njih. Često bi zate kaosvo ju ženu kako čupa osu še ne delo ve iz okvi ra i zame nju je ih sve žim kojeje sku pi la tokom dana.

Tog jutra, Aksl je pome rio pre pre ku tek toli ko da može da uđe,paze ći da bude što tiši. Prvi jutar nji zra ci pro bi ja li su se u sobu kroz sit -ne puko ti ne spo ljaš njeg zida. U mra ku, na trav na tom kre ve tu, jedva jevideo Bea tri si nu poja vu koja je i dalje čvr sto spa va la pod debe lom ćeba di.

Bio je u isku še nju da je pro bu di. Mislio je, kada bi u ovom tre nut -ku mogao da pri ča sa njom, da bi se naj zad sru ši le i posled nje pre pre keizme đu nje ga i nje go ve odlu ke. No, još nije bilo vre me da sta nov ni ciusta nu i dan započ ne, te se sme stio na nisku sto li cu u uglu oda je, i dalječvr sto umo tan u ženin ogr tač.

Pitao se da li će magla tog jutra biti gusta i da li će se, kad tamaišče zne, uvu ći u nji ho vu oda ju kroz puko ti ne. Ali onda mu misli odlu ta -še i vra ti še se ono me što ga je zao ku plji va lo. Da li odu vek žive ova ko,samo njih dvo je, na peri fe ri ji zajed ni ce? Ili je neka da sve bilo dru ga či je?Neš to rani je, dok je bio napo lju, vra ti li su mu se deli ći seća nja: tre nu takkada je hodao dugač kim sre diš njim hod ni kom jazbi ne, grle ći svo je detei savi ja ju ći se, ne zbog sta ro sti kao sada, već da u pomr či ni ne uda ri gla -vom u gre de. Dete mu je pri ča lo neš to zani mlji vo, pa su se obo je sme ja -li. Ali sada, kao i malo čas napo lju, misli su mu bile neja sne, i što se višeusred sre đi vao, deli ći su sve više ble de li. Možda je sve bila samo uobra zi -lja mato re lude. Možda im Bog zai sta nije poda rio decu.

Zapi ta će te se, možda, zaš to Aksl nije tra žio pomoć dru gih selja nakako bi se pri se tio proš lo sti, ali to nije bilo tako jed no stav no. U ovojzajed ni ci ret ko se pri ča lo o proš lo sti. Ne kažem da je to bila zabra nje natema, već da je neka ko išče zla u magli gustoj kao ona što se nad vi ja la

9Z A K O P A N I D Ž I N

nad močva ra ma. Ti lju di napro sto nisu raz miš lja li o proš lo sti – čak ni oonoj bli skoj.

A takva je proš lost već neko vre me uzne mi ra va la Aksla: bio je sigu -ran da se, ne tako dav no, među nji ma nala zi la jed na žena duge riđe kose– žena koja je za nji ho vo selo bila izu zet no važna. Kad god bi se nekopovre dio ili raz bo leo, odmah bi bila pozva na baš ta riđo ko sa žena, vrloveš ta u leče nju. Ali od nje sada nije bilo ni tra ga, i niko se, izgle da, nijepitao šta se dogo di lo, niti čak izra zio žalost zbog nje nog odsu stva. Kadaje jed nog jutra Aksl pome nuo taj slu čaj tro ji ci suse da dok su poku ša va -li da odmr znu zamr znu tu polja nu, nji hov odgo vor poka zao mu je da zai -sta nema ju pred sta vu o čemu govo ri. Jedan od njih je zastao sa radompoku ša va ju ći da se pri se ti, ali je na kra ju ipak odmah nuo gla vom. „Toje sigur no bilo mno go dav no”, rekao je.

„Ni ja se ne sećam te žene”, kaza la je Bea tris kada joj je jed ne veče -ri to pome nuo. „Možda si je iz nekog raz lo ga sanjao, Aksle, iako krajsebe imaš ženu čija su leđa zdra vi ja od tvo jih.”

To se deša va lo pret hod ne jese ni, dok su u mrklom mra ku leža li jed -no kraj dru gog u kre ve tu, slu ša ju ći kako kiša uda ra u zido ve sklo niš ta.

„Tač no je da za sve ove godi ne sko ro uopšte nisi osta ri la, prin ce -zo”, rekao je Aksl. „Ali tu ženu nisam sanjao, a seti la bi je se i sama akobi načas raz mi sli la. Pre samo mesec dana sta ja la nam je pred vra ti ma, tadobro duš na žena, i pita la da li je potreb no neš to da nam done se. Sigur -no se sećaš.”

„Zaš to je uopšte žele la neš to da nam done se? Je li nam to bila nekarođa ka?”

„Mislim da nije, prin ce zo. Samo je bila lju ba zna. Sigur no se sećaš.Često je dola zi la da nas pita je li nam hlad no i da li smo glad ni.”

„A ja pitam, Aksle, zaš to je bila lju ba zna samo pre ma nama?”„I ja sam se tada pitao isto, prin ce zo. Sećam se da sam raz miš ljao

kako se ta žena bri ne o bole sni ma, a mi smo obo je zdra vi koli ko i svidru gi u selu. Da li se možda bli ži kuga, pa je doš la da nas pre gle da? Alinije bilo kuge, već je samo bila lju ba zna. Sad kada pri ča mo o njoj, pri -se ćam se još neče ga. Sta ja la je tamo i rekla nam da se ne lju ti mo što nasdeca zadir ku ju. I to je sve. Više je nismo vide li.”

„Ne samo da je ta riđo ko sa žena plod tvo je maš te, Aksle, već je iluda što se bri ne zbog dece i nji ho vih iga ra.”

„To sam i ja pomi slio, prin ce zo. Deca ne mogu da nam nau de, onasamo pre kra ću ju vre me kad je napo lju tmur no. Kazao sam joj da se ne


seki ra mo oko toga, ali sve jed no je ima la dobre name re. A onda je, sećamse, rekla kako je šte ta što noću nema mo sve ću.”

„Ako je ta oso ba žali la što nema mo sve ću”, rekla je Bea tris,„barem je u neče mu ima la pra vo. Pra va je uvre da što nam ne daju sve -ću u ova kvim noći ma, a ruke su nam mir ne koli ko i osta li ma. Neki kojiima ju sve će u oda ja ma sva ke noći pada ju u nesvest od jabu ko va če ili imnemir na deca pra ve rusvaj. A ipak su uze li našu sve ću i sad ti jedva vidimobris, Aksle, iako si tik do mene.”

„Nisu name ra va li da nas uvre de, prin ce zo. Tako je ovde odu vekbilo i to je sve.”

„Da znaš, ta žena iz tvog sna nije jedi na koja se čudi što su namodu ze li sve ću. Juče ili pre kju če, kad sam bila kraj reke, proš la sam porednekih žena i sigur na sam da su, kad su misli le da ih više ne čujem, reklekako je sra mo ta što jedan čestit par poput nas mora sva ke noći sede ti umra ku. Dakle, ta žena koju si sanjao nije jedi na koja tako misli.”

„Kažem ti, prin ce zo, nisam je sanjao. Pre mesec dana svi su je zna lii ima li reči hva le za nju. Zaš to li su je svi, uklju ču ju ći i tebe, zabo ra vi li?”

Pri se ća ju ći se tog raz go vo ra ovog pro leć nog jutra, Aksl beše goto -vo spre man da pri zna da se pre va rio u vezi sa riđo ko som ženom. Na kra -ju kra je va, bio je sve sta ri ji i kat kad se umeo zbu ni ti. A ipak, slu čaj sariđo ko som ženom bio je tek jedan u nizu slič nih čud no va tih doga đa ja.Naža lost, u tom tre nut ku nije se mogao seti ti dru gih pri me ra, ali ih je bezsum nje bilo mnoš tvo. Reci mo, doga đaj sa Mar tom.

To beše devoj či ca od devet ili deset godi na, za koju se uvek pri ča -lo da je neu stra ši va. Nijed na zastra šu ju ća pri ča o tome šta sve može sna -ći decu koja vole da luta ju nije u njoj ugu ši la pusto lov ni duh. Te veče rikada se pro ču lo da je Mar ta nesta la, svi su, u strep nji, pre sta li sa onimšto su radi li. Do mra ka beše osta lo manje od sata, izma gli ca se bli ži la, avuko vi su zavi ja li na obron ci ma. Selja ni su poče li da je dozi va ju svu dapo jazbi ni, jure ći po hod ni ci ma i pre tra žu ju ći sve spa va će oda je, skla diš -ne jame, pro ce pe ispod gre da i sva ko skro viš te u kome se dete iz zaba vemože sakri ti.

Usred te uzbu ne, dva pasti ra, zavr šiv ši svo ju sme nu na brdu, ušlasu u Veli ku dvo ra nu da se ugre ju uz oganj. Utom, jedan od njih reče dasu pret hod nog dana gle da li kako im orao-carić kru ži iznad gla ve, jed -nom, dva put, a onda i tre ći put. „Nema sum nje da je to bio orao-carić”,rekao je. Ovo se brzo pro ču lo i oko ognja se sku pi la gomi la lju di koja jedoš la da slu ša pasti re. Čak je i Aksl požu rio da im se pri dru ži, jer je orao-carić u nji ho voj zemlji bio veli ka vest. Pri pi si va le su mu se mno ge moći,


na pri mer spo sob nost da upla ši i ote ra vuko ve, a pri ča lo se da su u dru -gom delu zemlje zbog ovih pti ca vuko vi pot pu no nesta li.

Lju di su ispr va pasti ri ma nestr plji vo posta vlja li pita nja, a potom suim izno va i izno va tra ži li da pono ve svo ju pri ču. Onda su slu ša o ci pola -ko posta li sum nji ča vi. Kako je neko uka zao, slič nih je tvrd nji bilo i rani -je, i za sva ku se poka za lo da je neo sno va na. Neko dru gi reče da su ti istipasti ri, koli ko pret hod nog pro le ća, ispri ča li isto vet nu pri ču, a pti cenakon toga nisu nijed nom viđe ne. Pasti ri su lju ti to pore kli da su rani jepri ča li tu pri ču i ubr zo se gomi la pode li la na one koji su sta li na stra nupasti ra i one koji su kaza li da se seća ju navod nog doga đa ja iz pret hod negodi ne.

Dok se sva đa ras plam sa va la, Aksla je obu zeo onaj pozna ti nepre -sta ni ose ćaj da neš to nije u redu, pa je, napu stiv ši viku i gur nja vu, iza šaonapo lje i zagle dao se u smrk nu to nebo i izma gli cu koja se uzdi za la sa tla.Neš to kasni je, u gla vi su poče li da mu se sasta vlja ju deli ći seća nja nanesta lu Mar tu, na opa snost i na to kako su je done dav no svi tra ži li. Alita seća nja su već poče la da mu se brka ju, kao što se deša va sa snom uprvim tre nu ci ma nakon buđe nja, te je morao izu zet no da se usred sre dikako ne bi zabo ra vio na malu Mar tu, dok su gla so vi iza nje ga nasta vi lida se sva đa ju oko orla-cari ća. Dok je tako sta jao, začuo je devoj či cu kojapeva i ugle dao pred sobom Mar tu kako izra nja iz izma gli ce.

„Baš si čud na, dete”, reče Aksl kad je doska ku ta la do nje ga. „Zarse ne pla šiš mra ka? Ili vuko va i bau ka?”

„O, pla šim ih se, gospo di ne”, rekla je s osme hom. „Ali umem dase sakri jem od njih. Nadam se da me rodi te lji ne tra že. Dobi la sam takvebati ne proš le nede lje.”

„Da te ne tra že? Dabo me da te tra že. Tra ži te celo selo. Slu šaj tuviku unu tra. To je sve zbog tebe, dete.”

Mar ta se nasme ja i reče: „O, pre sta ni te, gospo di ne! Znam da imnisam nedo sta ja la. I čujem da ne viču zbog mene.”

Kad je to izgo vo ri la, Aksl pomi sli kako je devoj či ca pot pu no u pra -vu: gla so vi se uopšte nisu sva đa li zbog nje, već zbog nečeg sasvim dru -gog. Nag nuo se ka vra ti ma da bolje čuje i kad je u toj gala mi raza znaopoko ju reč, počeo je da se pri se ća pasti ra i orla-cari ća. Pitao se da li dato obja sni Mar ti, no ona odjed nom odska ku ta i uđe unu tra.

Ušao je za njom, pret po sta viv ši da će nje na poja va iza zva ti olak ša -nje i radost. A, ruku na srce, pomi slio je i da će, ušav ši sa njom, done klepri mi ti zaslu ge za njen bez bed ni povra tak. No, kada su ušli u Veli ku dvo -ra nu, selja ni su i dalje bili toli ko zao ku plje ni sva đom oko pasti ra da je


samo neko li ko njih i pogle da lo u nji ho vom prav cu. Mar ti na maj kaizdvo ji la se iz gomi le tek da dete tu kaže: „Tu si! Nemoj tako da lutaš!Koli ko puta moram da ti kažem?”, a onda se vra ti la ras pra vi koja jebesne la oko ognja. Mar ta se isce ri Akslu, kao da je žele la reći: „Šta samvam rekla?”, i izgu bi se među sen ka ma u potra zi za druš tvom.

U sobi beše mno go sve tli je. Poš to se nala zi la na spo ljaš njem rubu,nji ho va oda ja ima la je pro zor čić, mada beše pre vi sok da bi se kroz nje -ga gle da lo bez pomo ći sto li ce. Tre nut no je bio pre kri ven tka ni nom, ali seiz jed nog ugla pro bi jao prvi zrak sun ca, oba sjav ši mesto gde je Bea trisspa va la. Aksl je na tom zra ku video kako neka kav insekt leb di u vazdu -hu tik iznad gla ve nje go ve žene. Shva tio je da je to pauk koji visi o svo -joj nevi dlji voj usprav noj niti i dok ga je posma trao, on poče laga no dase spuš ta. Tiho ustav ši, Aksl pre đe na dru gi kraj sobič ka i zamah nuv širukom kroz vazduh iznad svo je usnu le žene, uhva ti pau ka. Ostao jenačas tu, gle da ju ći je. Na nje nom usnu lom licu video se mir koji je sadaret ko viđao dok je bud na i izne na dio ga je nagli nalet sre će zbog tog pri -zo ra. Sada je znao da je doneo odlu ku i želeo je da pro bu di svo ju ženu,samo da joj saopšti vest. No, uvi deo je da je takav postu pak sebi čan –uosta lom, nije bio sigu ran šta će ona odgo vo ri ti. Tiho se vra tio do sto li -ce i kada je pono vo seo, seti se pau ka i laga no otvo ri dlan.

Rani je, dok je sedeo napo lju na klu pi čeka ju ći prve zra ke sve tlo -sti, poku šao je da se pri se ti kada su on i Bea tris prvi put raz go va ra li osvom puto va nju. Tada je pomi slio da se setio raz go vo ra koji su jed neveče ri vodi li u toj istoj oda ji, ali sada, dok je posma trao kako mu paukmili po ivi ci dla na i pada na zemlja ni pod, bio je uve ren da je ta temaprvi put pome nu ta onog dana kada je neznan ka u crnim prnja ma proš lakroz selo.

Beše to sivo jutro – je li to bilo čak proš log novem bra? – i Aksl jedugim kora kom hodao kraj reke sta zom nad svo đe nom vrba ma. Žurio jesa polja na u jazbi nu, možda da done se neki alat ili pri mi nova uput stvaod nad zor ni ka. Bilo kako bilo, zau sta vi la ga je izne nad na gala ma izažbu nja sa desne stra ne. Prvo je pomi slio na bau ke, te je brzo potra žiokamen ili štap. Onda je shva tio da se u gla so vi ma – žen skim – ne čujeuzbu na koju obič no iza zi va ju napa di bau ka. Ipak se odluč no pro gu raokroz žbu nje kle ke i naba sao na pro pla nak, gde je pet žena – ne sasvimmla dih, ali i dalje spo sob nih za porod – sta ja lo jed na do dru ge. Bile sumu okre nu te leđi ma i još uvek su vika le na neš to u dalji ni. Sko ro da im


se pri bli žio kad ga jed na od njih pri me ti i pre pa de se, a osta le se okre nu -še i drsko ga pogle da še.

„Vidi, vidi”, reče jed na. „Možda je slu čaj nost ili neš to više. Ali evomuža, on će je valj da dozva ti pame ti.”

Žena koja ga je prva vide la reče: „Rekle smo vašoj ženi da ne ide,ali nije nas poslu ša la. Upor no je hte la da odne se hra nu neznan ki, madaje to vero vat no neki pre ru še ni demon ili vile njak.”

„Je li moja žena u opa sno sti? Dame, molim vas, obja sni te mi.”„Neka neznan ka tuma ra oko nas celog jutra”, reče još jed na.

„Kosa joj se spuš ta niz leđa i ima crni poce pa ni ogr tač. Rekla je da jeSak son ka, ali nije obu če na kao Sak son ci koje mi zna mo. Poku ša la je danam se pri šu nja s leđa dok smo pra le rublje na oba li reke, ali smo je navre me vide le i ote ra le. No, upor no se vra ća la, izgle da ju ći kao da joj jesrce zbog neče ga slo mlje no i tra že ći nam pone ki put hra nu. Misli mo daje sve vre me baca la čini na vašu ženu, gospo di ne, jer smo već dva put odjutros mora le da zau sta vlja mo Bea tris drže ći je za rame na, toli ko je žele -la da ode kod demo na. Ali sad se otr gla i poš la ka sta rom glo gu, gde jedemon već čeka. Drža le smo je koli ko smo mogle, gospo di ne, ali sigur -no ju je već obu ze la demo no va moć, jer je bila nepri rod no sna žna zatako krh ku i osta re lu ženu.”

„Sta ri glog...”„Tek što je poš la, gospo di ne. Tamo je sigur no demon i ako kre ne -

te za njom, mora te pazi ti da se ne spo tak ne te ili ubo de te na otrov ničičak, jer to se ne može isce li ti.”

Dav ši sve od sebe da ne poka že koli ko su ga ove žene raz dra ži le,Aksl lju ba zno reče: „Hva la vam, dame. Poći ću da vidim šta je moja ženanau mi la. Izvi nja vam se.”

Za naše selja ne „sta ri glog” pred sta vljao je lokal nu oazu isto koli -ko i pra vo glo go vo drvo koje je naiz gled raslo pra vo iz ste ne na ivi cigre be na, neda le ko od jazbi ne. Beše to pri jat no mesto da se pre kra tivre me tokom sun ča nih dana bez jakog vetra. Oda tle se pru žao leppogled na pre deo do vode, reč nu oku ku i močva re iza nje. Deca su senede ljom često igra la oko izu vi ja nog kore nja, a pone kad bi se usu di lada sko če sa ivi ce gre be na, što je zapra vo bio vrlo blag pad od kojeg sedete ne bi povre di lo, već bi se samo sko tr lja lo kao bure niz trav na tupadi nu. Ali u jutri ma poput ovog, kada su i odra sli i deca bili zau ze tiposlom, to mesto je bilo pusto, te se Aksl, penju ći se uzbr di com krozmaglu, nije izne na dio što su dve žene – dve silu e te naspram belog neba– bile same. Neznan ka, koja je sede la naslo nje na na ste nu, beše neo bič no


obu če na. Njen ogr tač je, barem iz dalji ne, izgle dao kao da je sasta vljenod broj nih raz li či tih delo va tka ni ne, među sob no zaši ve nih, i lepr šao jena vetru, pa je nje go va vla sni ca izgle da la kao veli ka pti ca koja se spre -ma za let. Kraj nje je sta ja la Bea tris, gla ve pognu te ka sago vor ni ci, naiz -gled krh ka i ranji va. Vodi le su ozbi ljan raz go vor, ali videv ši kako se Akslpri bli ža va, zasta do še i pogle da še ga. Utom Bea tris pri đe ivi ci gre be na ipovi ka:

„Sta ni tu, mužu, nemoj dalje! Doći ću ja do tebe. Ali ne penji seovde da ne uzne mi riš ovu siro tu ženu sad kad barem može odmo ri ti nogei poje sti malo juče raš njeg hle ba.”

Aksl sače ka kako mu je reče no i ubr zo ugle da svo ju ženu kako sila -zi ka nje mu niz dugač ku sta zu. Priš la mu je i, zabri nu ta da vetar ne pone -se nji ho ve reči ka neznan ki, tiho rekla:

„Jesu li te one glu pa ve žene posla le da me nađeš, mužu? Kada sambila nji ho vih godi na, sta ri je žene behu pune stra ha i glu pa vih uve re nja,misle ći da je sva ki kamen uklet i sva ka zalu ta la mač ka zli duh. A sadkada sam osta ri la, mla de žene su te koje veru ju u svaš ta, kao da nika danisu čule Gospo do vo obe ća nje da će uvek biti kraj nas. Pogle daj tu siro -tu neznan ku, vidi kako je iscr plje na i usa mlje na, a luta po šumi i polji -ma već četi ri dana, poš to ju je sva ko selo ote ra lo. Iako hoda po hriš ćan -skoj zemlji, lju di misle da je demon ili možda guba vac, mada joj kožatako ne izgle da. Nadam se, mužu, da mi nećeš reći da uskra tim ovoj siro -ti ci ute hu i ono malo hra ne što imam.”

„Neću ti to reći, prin ce zo, jer i sam vidim da je zbi lja tako kao štokažeš. I pre no što sam došao ovde, pomi slio sam kako je sra mo ta štoviše nismo gosto lju bi vi pre ma neznan ci ma.”

„Onda nasta vi svo jim poslom, mužu, jer će se lju di sigur no pono vožali ti da spo ro radiš i za tili čas će nave sti decu da nas opet zadir ku ju.”

„Niko nije rekao da spo ro radim, prin ce zo. Gde si to čula? Ja nikadnisam čuo ni reč žal be. Uosta lom, mogu da pone sem isti teret kao i dva -de set godi na mla đi muš kar ci.”

„Samo se šalim, mužu. Dabo me, niko se ne žali na tvoj rad.”„Ako nas deca i zadir ku ju, to nije zbog mog rada, već zbog rodi te -

lja koji su isu vi še glu pa vi ili možda pija ni da ih nau če lepom pona ša njui poš to va nju.”

„Smi ri se, mužu. Rekoh ti da se samo šalim i neću to više radi ti.Neznan ka mi je pri ča la neš to što me veo ma zani ma, a možda će jed nom


zani ma ti i tebe. Ali nije dovr ši la pri ču, pa te pono vo molim da se brzovra tiš poslu kako bih je saslu ša la i pomo gla joj koli ko mogu.”

„Žao mi je, prin ce zo, ako sam malo čas bio grub.”No, Bea tris se već beše okre nu la i poš la natrag uz sta zu ka glo go -

vom drve tu i poja vi u lepr ša vom ogr ta ču.Neš to kasni je, poš to je zavr šio s radom, Aksl se vra ćao ka polja na -

ma i sta viv ši na pro bu str plje nje svo jih kole ga, skre nuo je s puta i pono -vo pro šao kraj sta rog glo ga. Jer, iako ga je, kao i nje go vu ženu, raz lju ti -la sum nji ča vost onih žena, muči la ga je pomi sao da je neznan ka moždaipak opa sna, te beše zabri nut otka ko je osta vio Bea tris sa njom. Umi riose kada je video svo ju ženu, samu na gre be nu ispred ste ne, kako gle da unebo. Delo va la je zamiš lje no i nije ga pri me ti la sve dok je nije dozvao.Gle da ju ći je kako se spuš ta sta zom, još spo ri je nego rani je, pomi slio je,i to ne prvi put, da joj je hod u posled nje vre me dru ga či ji. Nije baš hra -ma la, ali izgle da la je kao da ose ća bol. Kada je priš la, upi tao ju je gde jenje na čud no va ta sago vor ni ca, na šta Bea tris odgo vo ri samo: „Otiš la jesvo jim putem.”

„Sigur no ti je bila zahval na na lju ba zno sti, prin ce zo. Da li ste dugoraz go va ra le?”

„Jesmo, i ima la je mno go toga da kaže.”„Vidim da te je nečim uzne mi ri la, prin ce zo. Možda su one žene

ima le pra vo – možda je tre ba lo da je se klo niš.”„Nije me uzne mi ri la, Aksle. Nave la me je na raz miš lja nje.”„Čud ne si volje. Jesi li sigur na da nije baci la čini na tebe pre nego

što je nesta la?”„Pri đi glo gu, mužu, i vide ćeš je na sta zi, nedav no je poš la. Nada se

većem dobro čin stvu onih iza brda.”„Onda ću te osta vi ti, prin ce zo, jer vidim da ti nije nau di la. Bog će

biti zado vo ljan što si bila veli ko duš na, kao i uvek.”Ovo ga puta žena nije bila volj na da ga pusti. Pri dr ža la se za nje go -

vo rame kao da će pasti, a potom je spu sti la gla vu na nje go ve gru di.Goto vo nesve sno je podi gao ruku i pomi lo vao je po kosi zamr še noj odvetra, a kada ju je pogle dao, izne na dio se što su joj oči i dalje širom otvo -re ne.

„Baš si čud ne volje”, rekao je. „Šta ti je ta neznan ka rekla?”Zadr ža la je još na tre nu tak gla vu na nje go vim gru di ma. Potom se

uspra vi la i pusti la ga. „Kad raz mi slim, Aksle, možda ima isti ne u ono me


što uvek govo riš. Čud no je kako svet zabo ra vlja lju de i doga đa je od koli -ko juče ili pre kju če. Kao da nas je sve zade si la neka bolest.”

„To sam i rekao, prin ce zo. Reci mo, ta riđo ko sa žena...”„Mani se riđo ko se žene, Aksle. Ima još stva ri kojih se ne seća mo.”

Rekla je to gle da ju ći u dalji nu oba vi je nu maglom, pogle dav ši potom pra -vo u nje ga, a on pri me ti da su joj oči ispu nje ne tugom i čežnjom. I tada– bio je sigu ran – tada mu je rekla: „Znam da se već dugo pro ti viš, Aksle.Ali vre me je da pono vo o tome raz mi sli mo. Mora mo poći na puto va nje,ne sme mo ga više odla ga ti.”

„Puto va nje, prin ce zo? Kakvo puto va nje?”„Puto va nje u selo našeg sina. Nije dale ko, mužu, to zna mo. Istoč no

od Veli ke rav ni ce. Čak i našim spo rim kora ci ma, sti ći ćemo naj ka sni je zaneko li ko dana. A usko ro sti že pro le će.”

„Narav no, može mo poći na puto va nje, prin ce zo. Da li te je onaneznan ka nave la na to?”

„Već dugo raz miš ljam o tome, Aksle, a zbog ono ga što mi je tasiro ti ca malo čas rekla, ne želim više da odga đam. Naš sin je u tom selu.Koli ko još mora da nas čeka?”

„Kad stig ne pro le će, prin ce zo, sva ka ko ćemo raz mi sli ti o puto va -nju. Ali zaš to kažeš da se ja pro ti vim?”

„Ne sećam se sada svih naših raz go vo ra, Aksle. Samo znam da siuvek bio pro tiv puto va nja, iako sam ja to žar ko žele la.”

„U redu, prin ce zo, pri ča će mo kasni je, imam posla, ne želim da meopet sma tra ju spo rim. Moram da pođem. Usko ro ćemo raz go va ra ti.”

Iako su nared nih dana pomi nja li puto va nje, nisu nijed nom zai staraz go va ra li o nje mu. Sva ki put kada bi nače li tu temu, ose ća li bi sepoma lo nepri jat no i ubr zo je među nji ma nastao pre ćut ni spo ra zum,kakav je među dugo go diš njim paro vi ma uobi ča jen, da je izbe ga va ju koli -ko god mogu. Kažem „koli ko god mogu” jer se pone kad kod jed nog ilidru gog javlja la potre ba – moglo bi se reći i nagon – kojoj se nisu mogliodu pre ti. Raz go vo ri koji su se u takvim okol no sti ma odvi ja li neiz be žnosu se brzo zavr ša va li izbe ga va njem ili ras pra vom. A jed nom pri li kom,kada je Aksl otvo re no upi tao ženu šta joj je neznan ka rekla onog danakod sta rog glo ga, Bea tris se snu ždi la i načas je izgle da lo da će zapla ka ti.Nakon toga, Aksl se tru dio da neznan ku više ne pomi nje.

Posle nekog vre me na, Aksl se više nije sećao kada su prvi put pri -ča li o tom puto va nju i šta im je ono zna či lo. Ali ovo ga jutra, dok je sedeonapo lju na hlad no ći uoči svi ta nja, um mu se barem deli mič no izbi strio,te se setio mno gih stva ri: riđo ko se žene; Mar te; neznan ke u crnim prnja ma;


i dru gih stva ri koje nam sada nisu važne. Jasno se setio i šta se dogo di lopre neko li ko nede lja, kada su Bea tris odu ze li sve ću.

Selja ni su nede ljom odma ra li ili barem nisu radi li u polji ma. Ipak,tre ba lo je zbri nu ti sto ku i oba vi ti mno ge dru ge zadat ke, te se pastor slo -žio da nije mudro zabra ni ti sva ki vid rada. Elem, kada je Aksl iza šao napro leć no sun ce te nede lje, nakon što je celog jutra popra vljao čizme,ugle dao je svo je suse de raš tr ka ne ispred jazbi ne. Neki su sede li naproređenoj tra vi, dru gi na sto li či ca ma i panje vi ma, pri ča ju ći, sme ju ći sei rade ći. Deca su se igra la, a jed na gru pa sku pi la se oko dvo ji ce muš ka -ra ca koji su na tra vi pra vi li točak za koli ca. To je bila prva nede lja tegodi ne da je vre me dozvo li lo aktiv no sti izvan kuće i vla da la je goto vopra znič na atmos fe ra. Ipak, dok je sta jao na ula zu u jazbi nu, gle da ju ći upre deo iza selja na gde se tlo spuš ta lo ka močva ra ma, Aksl je video kakose izma gli ca izdi že i pret po sta vio da će ih do pred ve če ri izno va poto pi -ti siva kiša.

Sta jao je tu neko vre me kada je pri me tio pomet nju kraj ogra de okopaš nja ka. Ispr va nije obra ćao pažnju, ali je na pove tar cu čuo neš to zbogčega se uspra vio. Prem da mu je vid s godi na ma osla bio, na sluh se i daljemogao oslo ni ti, pa je usred vike kraj ogra de raza znao Bea tri sin uzne mi -re ni glas.

I osta li pre ki do še svo je aktiv no sti, okre nu še se i izne na đe no pogle -da še u tom prav cu. Aksl pro ju ri kraj njih, za dla ku izbe gav ši zalu ta ludecu i pred me te osta vlje ne na tra vi. Među tim, pre no što je sti gao dousko me ša ne gru pe, ona se odjed nom raziš la, a iz nje nog sre diš ta poja vise Bea tris, pri ti ska ju ći neš to obe ma ruka ma uz gru di. Lica oko nje veći -nom behu nasme ja na, no žena koja se utom poja vi la pored nje go ve žene– udo vi ca kova ča koji pret hod ne godi ne beše umro od gro zni ce – bila jenamrš te na od gne va. Bea tris se otr že od nasil ni ce. Pogled joj sve vre mebeše nepo ko le bljiv i goto vo bez iz ra ža jan, no kada je vide la Aksla kakojoj se pri bli ža va, obu ze še je emo ci je.

Raz miš lja ju ći sada o tome, Aksl pomi sli da taj izraz na licu nje go -ve žene beše izraz veli kog olak ša nja. Nije Bea tris vero va la kako će svebiti u redu kada on dođe, ali nje go vo pri su stvo joj je mno go zna či lo. Gle -da la ga je ne samo s olak ša njem nego i mole ći vo, pru živ ši mu pred metkoji je lju bo mor no čuva la.


„Ovo je naše, Aksle! Neće mo više sede ti u tami. Uzmi je brzo,mužu, naša je!”

Pru ža la mu je zde pa stu sve ću nepra vil nog obli ka. Kova če va udo vi -ca pono vo poku ša da joj je otme, ali Bea tris joj odgur nu ruku.

„Uzmi je, mužu! Ono dete tamo, mala Nora, ona mi ju je jutrosdone la poš to ju je sop stve nim ruka ma napra vi la, pret po sta viv ši da namje dozlo gr di lo da pro vo di mo noći u mra ku.”

To je iza zva lo još vike i poma lo sme ha. Bea tris nasta vi da gle da uAksla sa izra zom pove re nja i pre kli nja nja, i upra vo je nje no lice u tomčasu prvo čega se setio tog jutra na klu pi kraj jazbi ne dok je čekao dasva ne. Kako je zabo ra vio taj doga đaj kada se to desi lo pre naj vi še trinede lje? Kako je mogu će da se toga setio tek danas?

Iako je ispru žio ruku, nije uspeo da uzme sve ću – gomi la ga je spre -či la – te je gla sno i poma lo ohra bru ju će rekao: „Ne bri ni, prin ce zo. Niš -ta ne bri ni.” Dok ih je izgo va rao, znao je da su te reči ispra zne, pa seizne na dio kada se gomi la sti ša la, a kova če va udo vi ca ustuk nu la. Tektada je shva tio da to nije zbog nje go vih reči već zbog pasto ra, koji bešepri šao iza nje ga.

„Kakvo je ovo pona ša nje na dan Gospod nji?” Pastor pro đe krajAksla i zagle da se u sada već nemu gomi lu. „Dakle?”

„Kri va je gđa Bea tris, gospo di ne”, reče kova če va udo vi ca. „Uze laje sve ću.”

Bea tris pono vo popri mi krut izraz lica, ali ne odvra ti pogled kadaje pastor upe rio svoj u nju.

„Vidim i sam da je tako, gđo Bea tris”, reče pastor. „Niste valj dazabo ra vi li na odlu ku veća da vi i vaš muž ne sme te ima ti sve ću u svo jojoda ji?”

„Nijed no od nas nika da u živo tu nije sru ši lo sve ću, gospo di ne.Neće mo sede ti u tami iz noći u noć.”

„Odlu ka je done ta i mora te je poš to va ti dokle god je veće ne pro -me ni.”

Aksl pri me ti kako joj gnev plam ti u oči ma. „To je pra va okrut nost.Niš ta dru go.” Rekla je ovo tiho, goto vo sebi u bra du, ali gle da ju ći netre -mi ce u pasto ra.

„Odu zmi te joj sve ću”, reče pastor. „Uči ni te kako sam rekao. Odu -zmi te joj je.”

Kad je ka njoj kre nu lo neko li ko ruku, Aksl pomi sli da nije sasvimraz u me la šta je pastor rekao. Sta ja la je usred mete ža sa zbu nje nim izra -zom na licu, i dalje čvr sto drže ći sve ću kao da je pod stak nu ta nekim


zabo ra vlje nim nago nom. Onda je obu ze strah, te pono vo pru ži sve ćuAkslu i utom izgu bi rav no te žu. Nije pala zbog onih koji su je opko li li, temu, ustav ši, još jed nom pru ži sve ću. Poku šao je da je uzme, ali je ugra -bi tuđa ruka, a onda pasto rov glas zagr me:

„Dosta! Osta vi te gđu Bea tris na miru i ne budi te nelju ba zni pre manjoj. Ona je sta ra žena i ne raz u me uvek šta radi. Dosta, rekoh! Ova kose ne pona ša na dan Gospod nji.”

Aksl joj naj zad pri đe i zagr li je, a gomi la poče da se razi la zi. Kadase setio ovog tre nut ka, čini lo mu se da su dugo tako osta li, sto je ći zagr -lje ni. Ona mu je spu sti la gla vu na gru di, baš kao i onog dana sa neznan -kom, kao da je umor na i želi da dođe do daha. Osta li su zagr lje ni, apastor pono vo pozva lju de da se raz i đu. Kada se naj zad odvo ji še i pogle -da še oko sebe, vide še da su sami kraj paš nja ka i nje go ve ogra de od drve -nih dasa ka.

„Nije važno, prin ce zo”, rekao je. „Šta će nam sve ća? Sasvim smonavi kli da se kre će mo po sobi i bez nje. Zar nam nisu dovolj no zabav ninaši raz go vo ri, ima li sve ću ili ne?”

Pažlji vo ju je posma trao. Delo va la je sanji vo i ne naro či to uzne mi -re no.

„Žao mi je, Aksle”, reče ona. „Sve će više nema. To je tre ba lo dabude naša taj na. Ali bila sam toli ko sreć na kada mi ju je devoj či ca done -la, a sama ju je napra vi la samo za nas. Sad je više nema. Nije važno.”

„Uopšte nije važno, prin ce zo.”„Misle da smo dve mato re lude, Aksle.”Zako ra či la je ka nje mu i pono vo spu sti la gla vu na nje go ve gru di. I

tada je rekla neš to toli ko pri gu še nim gla som da je ispr va pomi slio kakoje pogreš no čuo:

„Naš sin, Aksle. Sećaš li se našeg sina? Seti la sam ga se malo čas doksu me gura li. On je dobar, jak, čestit mla dić. Mora mo li da bude moovde? Haj de mo u nje go vo selo. On će nas zaš ti ti ti i pobri nu će se da seniko ne pona ša rđa vo pre ma nama. Zar se nećeš pre do mi sli ti, Aksle, niposle toli ko godi na? Zar i dalje ne želiš da ode mo kod nje ga?”

Kad je to rekla, tiho, na njegovim grudima, mno gi deli ći seća njapoče še da se vrzma ju Akslu po glavi, toli ko da je ose tio vrto gla vi cu.Pustio ju je iz zagr lja ja i odma kao se, iz stra ha da bi mogla zbog nje gada izgu bi rav no te žu.

„Zaš to tako pri čaš, prin ce zo? Jesam li se ika da pro ti vio puto va njuu selo našeg sina?”

„Sigur na sam da jesi, Aksle. Sigur na sam da jesi.”


„Kada sam ja bio pro tiv tog puto va nja, prin ce zo?”„Mislim da si odu vek pro tiv toga, mužu. Ali ne sećam se jasno sad

kada me pitaš, Aksle. Dan jeste lep, ali zaš to sto ji mo napo lju?”Bea tris je pono vo izgle da la zbu nje no. Pogle da la ga je u oči, a zatim oko

sebe, gde su na pri jat nom sun cu nji ho vi suse di nasta vi li svo je aktiv no sti.„Haj de da sed ne mo u oda ju”, rekla je neš to kasni je. „Da bude mo

sami neko vre me. Dan jeste lep, ali ja sam iscr plje na. Haj de mo unu tra.”„U redu, prin ce zo. Sedi i odmo ri malo, sklo ni se sa sun ca. Usko ro

ćeš se ose ća ti bolje.”Pro bu di li su se i osta li u jazbi ni. Pasti ri su sigur no poo dav no otiš -

li, ali on beše toli ko zamiš ljen da ih nije ni čuo. Na dru gom kra ju sobeBea tris neš to pro mr mlja, kao da se spre ma da zape va, a potom se pre vr -nu ispod ćeba di. Pre po znav ši taj znak, Aksl tiho pri đe kre ve tu i pažlji vosede na ivi cu, čeka ju ći.

Bea tris se okre nu na leđa, dopo la otvo ri oči i pogle da Aksla.„Dobro jutro, mužu”, reče ona naj zad. „Dra go mi je što te utva re

nisu odve le dok sam spa va la.”„Prin ce zo, želim da poraz go va ra mo o neče mu.”Bea tris nasta vi da ga gle da, i dalje polu za tvo re nih oči ju. Potom se

uspra vi i sede, a lice joj oba sja zrak sve tlo sti na kojem se rani je sijaopauk. Seda gri va, puš te na i zamr še na, pada la joj je kru to ispod rame na,no Aksla ipak raz ve se li nje na poja va na jutar njoj sve tlo sti.

„Šta želiš da mi kažeš, Aksle, dok mi san još nije išče zao s oči ju?”„Pri ča li smo i rani je, prin ce zo, o puto va nju na koje tre ba da ode -

mo. I evo, pro le će je sti glo, možda je vre me da kre ne mo.”„Da kre ne mo, Aksle? Kada da kre ne mo?”„Što pre. Biće mo odsut ni samo neko li ko dana. Selo će moći i bez

nas. Raz go va ra će mo sa pasto rom.”„Ide mo li kod svog sina, Aksle?”„Tako je. Ide mo kod sina.”Pti ce su sada već peva le u horu. Bea tris se okre nu ka pro zo ru i zra -

ku sun ca koji se pro bi jao kroz oka če nu tka ni nu.„Ima dana kada ga se sasvim jasno sećam”, reče ona. „A onda

sutra dan kao da mi neki veo pre kri je seća nje na nje ga. Ali naš sin jedobar i čestit čovek, u to sam sigur na.”

„Zaš to nije ovde sa nama, prin ce zo?”„Ne znam, Aksle. Možda se posva đao sa sta re ši na ma, pa je morao

da ode. Pita la sam lju de o nje mu i niko ga se ne seća. No, sigur na samda se ne bi nika ko osra mo tio. Zar se ni ti ne sećaš niče ga, Aksle?”


„Dok sam malo čas bio napo lju, daju ći sve od sebe da se u miru pri -se tim čega god mogu, vra ti la su mi se mno ga seća nja. Ali ne sećam senašeg sina, ni nje go vog lica ni gla sa, mada mi se pone kad čini da sesećam kad je još bio dečak, a ja sam ga vodio za ruku šeta ju ći kraj reke,ili kada je jed nom pla kao, a ja sam kre nuo da ga umi rim. No, kako danasizgle da, gde živi, ima li i on sina – toga se uopšte ne sećam. Nadao samse da se ti sećaš još neče ga, prin ce zo.”

„On je naš sin”, reče Bea tris, „ose ćam neš to u vezi s njim, ali se nesećam jasno. Znam da žar ko želi da ode mo odav de i poč ne mo da živi -mo s njim.”

„On je naša krv i meso, pa zaš to ne bi želeo da mu se pri dru ži mo?”„Sve jed no će mi nedo sta ja ti ovo mesto, Aksle. Na ša mala oda ja i

ovo selo. Nije lako napu sti ti mesto u kome živiš ceo život.”„Niko ne tra ži da to uči ni mo bez raz miš lja nja, prin ce zo. Dok sam

malo čas čekao da sun ce iza đe, raz miš ljao sam kako mora mo oti ći na toputo va nje u selo svo ga sina i raz go va ra ti sa njim. Iako smo mu otac i maj -ka, ne može mo tek tako doći i zatra ži ti da bude mo deo nje go vog sela.”

„Imaš pra vo, mužu.”„Još neš to me muči, prin ce zo. To selo je, kako kažeš, uda lje no tek

neko li ko dana. Kako ćemo ga pro na ći?”Bea tris zaću ta, gle da ju ći ispred sebe, dok joj se rame na bla go zanji -

ha še od disa nja. „Veru jem da ćemo se sna ći, Aksle”, reče napo slet ku.„Prem da još ne zna mo tač no gde je nje go vo selo, često sam puto va la uobli žnja sela sa dru gim žena ma pro da ju ći med i kalaj. I zatvo re nih oči juzna la bih doći do Veli ke rav ni ce i sak son skog sela gde smo se čestoodma ra le. Selo našeg sina sigur no nije dale ko oda tle, pa ćemo ga lakonaći. Aksle, hoće mo li zai sta usko ro poći?”

„Da, prin ce zo. Danas poči nje mo da se spre ma mo.”


D R U G O P O G L AV L J E

Među tim, pre puta tre ba lo je oba vi ti mno go toga. U ova kvom selu,stva ri koje su im bile neo p hod ne za puto va nje – ćebad, boce sa vodom,ognji lo – bile su vla sniš tvo cele zajed ni ce, te je bilo potreb no pre go va ra -nje sa suse di ma kako bi ih dobi li na koriš će nje. Osim toga, prem da subili u pood ma klim godi na ma, Aksl i Bea tris ima li su sva ko dnev nedužno sti i nisu mogli tek tako da otpu tu ju bez pri stan ka zajed ni ce. Akada naj zad behu sprem ni da kre nu, vre me se pogor ša lo i dodat no imodgo di lo pola zak. Jer zaš to bi se izla ga li opa sno sti i kre nu li po magli,kiši i hlad no ći, kad sun ce samo što nije ogre ja lo?

No, na kra ju su ipak kre nu li, sa šta po vi ma za hoda nje i zave žlja ji -ma na leđi ma, jed nog vedrog jutra sa jedva pri met nim belim obla ci ma ijakim pove tar cem. Aksl je želeo da kre nu s prvim zra ci ma sve tlo sti – bilomu je jasno da će dan biti vedar – ali Bea tris je insi sti ra la da sače ka judok se sun ce ne pop ne neš to više. Kako je tvr di la, do sak son skog sela ukome će prve noći potra ži ti sklo niš te lako se može doći za jedan danpeša če nja, a naj va žni je je bilo da pre đu rub Veli ke rav ni ce oko podne va,kada mrač ne sile tog mesta naj ve ro vat ni je spa va ju.

Poš to odav no nisu zajed no pre pe ša či li duži put, Aksl se bri nuo imali nje go va žena dovolj no sna ge i izdr žlji vo sti. Ali nakon sat vre me namogao je da odah ne: iako je hoda la spo ro – pono vo je pri me tio da su jojkora ci nejed na ki, kao da poku ša va da ubla ži neki bol – Bea tris se kre ta -la bez sta ja nja, pognu te gla ve pred nale ti ma vetra u pustom pro stran stvui neza pla še na obi ljem šiblja i čiča ka. Na uzbr di ca ma i blat nja vom tlu, izkojeg je bilo teš ko izvu ći nogu, išla je spo ri je, ali nije zasta ja la.

U dani ma pre nji ho vog puto va nja Bea tris se sve jasni je pri se ća laputa nje, barem do sak sonskog sela koje je u proš lo sti često pose ći va la saosta lim žena ma. No, kada im se iz vida izgu bi še ste no vi ta brda iznad nji -ho vog nase lja i kada pre đo še doli nu iza močva ra, nije više bila toli ko sigur -na. Na pute vi ma koji su se račva li i vetro vi tim polja na ma zasta la bi i dugoraz miš lja la, i dok je raz gle da la oko li nu, u pogle du joj se video strah.

„Ne bri ni, prin ce zo”, rekao bi tada Aksl. „Ne bri ni i ne žuri.”„Ali Aksle”, odvra ti la bi ona okre nuv ši se ka nje mu, „nema mo vre -

me na. Mora mo pre ći Veli ku rav ni cu do podne va: jedi no je tada bez bed no.”„Sti ći ćemo na vre me, prin ce zo. Nemoj da žuriš.”Tre ba lo bi nagla si ti da je u to vre me sna la že nje na pustom pod ruč -

ju bilo mno go teže, ne samo zbog nepo sto ja nja pou zda nih kom pa sa imapa. Tada još nisu posto ja le ni živi ce koje danas tako lepo raz de lju juseo ski pej zaž na polja ne, sta ze i liva de. Tadaš nji put nik mogao se vrločesto naći u pre de lu bez ika kvih obe lež ja, oda kle se sa svih stra na pru -žao sko ro isto ve tan pogled. Red viso kih kame nih blo ko va dale ko nahori zon tu, oku ka poto ka, karak te ri stič ne kosi ne neke doli ne – ti zna cibili su jedi ni način za odre đi va nje puta nje. Samo jed no pogreš no skre ta -nje često je ima lo pogub ne posle di ce. Ne samo da su vas na pogreš nomputu mogle pro gu ta ti vre men ske nepri li ke već ste više nego ikad bili izlo -že ni opa snim napa da či ma – bilo u ljud skom, živo tinj skom ili nat pri rod -nom obli ku – koji su vre ba li dale ko od glav nih dru mo va.

Možda bi vas izne na di lo što su ovo dvo je, koji su obič no jed no dru -gom ima li mno go toga da kažu, tokom peša če nja vrlo malo raz go va ra li.Poš to bi u ovim okol no sti ma slo mljen čla nak ili infi ci ra na ogre bo ti nabili opa sni po život, zna li su koli ko je važno biti usred sre đen pri sva komkora ku. Možda biste pri me ti li i da je, kad god bi sta za posta la pre u skada hoda ju jed no kraj dru gog, Bea tris uvek bila ta koja je išla napred. Ito bi vas možda izne na di lo, jer je naiz gled pri rod ni je da muš ka rac ideprvi opa snim tere nom. Narav no, u šum skim pre de li ma ili tamo gde jemožda bilo vuko va i medve da, zame ni li bi mesta bez raz go vo ra. Ali Akslje uglav nom želeo da nje go va žena ide prva, jer je bilo pozna to da goto -vo sva ki demon i zli duh na kojeg su mogli nai ći napa da plen otpo za di– slič no kao što veli ke mač ke vre ba ju anti lo pu na zače lju krda. Mno gose puta dogo di lo da put nik baci pogled na saput ni ka iza sebe i shva ti daje ovaj nestao bez tra ga. Iz stra ha od takvog slu ča ja, Bea tris bi, dok supeša či li, povre me no upi ta la: „Jesi li još tu, Aksle?”, na šta bi on uvekodgo vo rio: „Još sam tu, prin ce zo.”


Kasno uju tro sti gli su do ruba Veli ke rav ni ce. Aksl je pred lo žio danasta ve i osta ve opa snost za sobom, ali je Bea tris bila reše na da sače ka -ju do podne va. Seli su na jed nu ste nu na vrhu padi ne koja je vodi la karav ni ci, pažlji vo posma tra ju ći sve kra će sen ke svo jih šta po va, koje sudrža li usprav no pred sobom.

„Nebo je vedro, Aksle”, reče ona. „Nisam čula da se iko me u ovomdelu Rav ni ce desi lo išta loše. Ipak, bolje da sače ka mo pod ne, kada nije -dan demon sigur no neće ni pro vi ri ti dok bude mo pro la zi li.”

„Sače ka će mo kao što kažeš, prin ce zo. U pra vu si, ipak je ovo Veli -ka rav ni ca, iako je ovo miran deo.”

Sede li su tako neko vre me i gle da li u pro stran stvo pred sobom, nepro zbo riv ši sko ro ni reč. Potom Bea tris reče:

„Kada vidi mo sina, Aksle, sigur no će tra ži ti da se pre se li mo u nje -go vo selo. Neće li nam biti neo bič no da napu sti mo suse de nakon svihovih godi na, bez obzi ra na to što nas pone kad zadir ku ju zbog sede kose?”

„Niš ta još nije odlu če no, prin ce zo. Popri ča će mo o sve mu sa sinomkada ga vidi mo.” Aksl nasta vi da gle da u Veli ku rav ni cu. Onda odmah -nu gla vom i tiho reče: „Čud no je što ga se sada uopšte ne sećam.”

„Mislim da sam ga sinoć sanja la”, reče Bea tris. „Sta jao je krajbuna ra, okre nuo se na jed nu stra nu i počeo neko ga da dozi va. Sve što jebilo pre i posle toga išče zlo mi je iz pam će nja.”

„Barem si ga vide la, prin ce zo, pa makar i u snu. Kako je izgle dao?”„Imao je jake i lepe crte lica, toli ko sam upam ti la. Ali ne sećam se

ni boje nje go vih oči ju ni obli ka nje go vih obra za.”„Ja se sada uopšte ne sećam nje go vog lica”, reče Aksl. „Sigur no je

to zbog ove izma gli ce. Rado bih joj pre pu stio mno go toga, ali okrut noje kada ne može mo da se seti mo nečeg tako dra go ce nog.”

Pri bli ži la mu se, spu stiv ši gla vu na nje go vo rame. Vetar je sna žnoduvao, pa joj se deo ogr ta ča odve zao. Zagr liv ši je, Aksl uhva ti ogr tač ipri ti snu ga čvr sto oko nje.

„Dobro, sigu ran sam da će se jed no od nas usko ro seti ti”, reče on.„Poku šaj mo, Aksle. Haj de da obo je poku ša mo. To je kao da smo

zagu bi li neki dra gi kamen. Ali sigur no ćemo ga pro na ći ako se obo jepotru di mo.”

„Sigur no hoće mo, prin ce zo. Ali pogle daj, sen ke su goto vo nesta le.Vre me je da pođe mo.”

Bea tris usta de i poče da pre tu ra po svom zave žlja ju. „Evo, pone će -mo ovo.”


Pru ži la mu je dva naiz gled glat ka oblut ka, ali kada ih je pažlji vi jepogle dao, pri me tio je slo že ne šare ugra vi ra ne na nji ho voj povr ši ni.

„Sta vi ih u opa sač, Aksle, i neka šare budu okre nu te ka spo lja.Tako će nas Gospod Hrist čuva ti. Ja ću nosi ti ove osta le.”

„Jedan mi je dovo ljan, prin ce zo.”„Ne, Aksle, pode li će mo ih pod jed na ko. Elem, sećam se da tre ba ići

jed nom sta zom dole i ako je kiša nije ispra la, lak še ćemo je pre ći negoveći nu dosa daš njeg puta. Ima jed no mesto gde mora mo biti opre zni. Slu -šaš li me, Aksle? To je mesto gde je zako pan džin. Oni ma koji to ne zna -ju, ovo izgle da kao obič no brdo, ali ja ću ti dati znak i kada ga vidiš,skre ni sa sta ze i pođi ivi com brda dok ne dođe mo opet do istog puta kojivodi nado le. Nije pamet no pre la zi ti pre ko tog gro ba, bilo da je pod ne iline. Jesi li me dobro raz u meo, Aksle?”

„Ne bri ni, prin ce zo, odlič no sam te raz u meo.”„I ne moram da te pod se ćam: ako na putu sret ne mo nekog neznan -

ca, ili čuje mo da nas neko u bli zi ni dozi va, ili vidi mo neku siro tu živo ti -nju uhva će nu u zam ku ili povre đe nu u jar ku, ili ti bilo šta pri vu čepažnju, ne pro go va raj ni reč i ne uspo ra vaj korak.”

„Nisam lud, prin ce zo.”„Onda, Aksle, vre me je da kre ne mo.”Kao što je Bea tris obe ća la, po Veli koj rav ni ci mora li su da peša če

vrlo malo. Put pone gde beše blat njav, ali je uvek bio jasno ozna čen inikad ih nije vodio u mrak. Nakon počet nog spuš ta nja pola ko su se uspi -nja li, a onda se nađo še na jed nom viso kom gre be nu, okru že ni tre se tiš -tem. Vetar je bio jak, ali bi se čak moglo reći da im je na podnev nom sun -cu pri jao. Vre sak i kle ka pre kri va li su tlo, ne pre la ze ći visi nu kole na, atek povre me no uka za lo bi se i poko je drvo – pone ko usa mlje no stablonalik kakvoj babuskeri, povi je no usled nepre sta nog sna žnog vetra. Aonda se sa desne stra ne poja vi doli na, pod se tiv ši ih na moć i tajan stve -nost Veli ke rav ni ce, i na to da sada nezva ni pre la ze jedan njen deo.

Hoda li su jed no tik iza dru gog, a Aksl je goto vo gazio ženi ne pete.I pored toga, Bea tris je, kao u moli tvi, na sva kih pet-šest kora ka i daljepona vlja la: „Jesi li još tu, Aksle?”, na šta je on odgo va rao: „Još sam tu,prin ce zo.” Izu zev tih ritu al nih reči, nisu niš ta govo ri li. Čak i kada dođo -še do dži no ve hum ke i Bea tris dade znak da skre nu sa puta u polje vre -ska, nasta vi li su da izgo va ra ju to pita nje i odgo vor jed na kim tonom, uželji da pri kri ju svo je name re od demo na koji ih možda pri sluš ku ju. Zasve to vre me Aksl je posma trao da li im se pri bli ža va magla i da li nanebu ima izne nad nih zamra če nja, ali nije se nazi ra lo ni jed no ni dru go,


te ubr zo osta vi še Veli ku rav ni cu za sobom. Dok su se peli kroz jedanšuma rak pun pti ca peva či ca, Bea tris je ćuta la, ali on vide da joj se drža -nje opu sti lo, a reči koje je pona vlja la zamre še.

Odmor su potra ži li kraj jed nog poto ka, gde su pokva si li noge,poje li hleb i napu ni li boce. Oda tle ih je put vodio dugom uleg nu tom sta -zom iz rim skih dana, okru že nom hra stom i bre stom, kojom je bilo lak -še peša či ti, ali je izi ski va la veću opre znost zbog dru gih put ni ka koje ćesigur no susre sti. I kao što se moglo oče ki va ti, tokom prvog sata u susretsu im naiš li žena sa dvo je dece, dečak u zapre zi s magar ci ma i dva putu -ju ća glum ca koji su se žur no vra ća li svo joj tru pi. Sva ki put su zasta li daraz me ne par lju ba znih reči, ali se jed nom, čuv ši klo pa ra nje toč ko va itopot kopi ta, sakri še u jarak. I taj se zvuk poka zao bez o pa snim – bio jeto jedan sak son ski zemljo rad nik u konj skoj zapre zi nato va re noj drvi maza ogrev.

Bli ži lo se po pod ne, a nebo se nao bla či lo kao pred olu ju. Odma ra -li su se ispod jed nog veli kog hra sta, leđi ma okre nu ti dru mu i sakri ve niod lju di i zapre ga u pro la zu. Pred nji ma se pro sti ra la veli ka čisti na, teodmah pri me ti še pred sto je ću pro me nu.

„Ne bri ni, prin ce zo”, reče Aksl. „Osta će mo suvi ispod ovog drve -ta dok sun ce pono vo ne ogre je.”

Bea tris usta de i nag nu se napred, podi gav ši ruku da zaš ti ti oči.„Vidim kako se drum pred nama u dalji ni zavi ja, Aksle. I vidim da nismodale ko od sta re vile. Jed nom sam se tamo sklo ni la kada sam rani je dola -zi la sa žena ma. Bila je uru še na, ali je krov i dalje bio čitav.”

„Može mo li sti ći do nje pre olu je, prin ce zo?”„Ako odmah pođe mo.”„Požu ri mo onda. Nema raz lo ga da umre mo od plju ska. A kad bolje

pogle dam, ovo je drvo puno rupa, vidim sko ro celo nebo iznad sebe.”

*

Uru še na vila beše uda lje ni ja od dru ma nego što je Bea tris pam ti la.Pale su prve kapi kiše, a nebo se zamra či lo dok su s veli kom mukom peša -či li dugač kom uskom sta zom do stru ka obra slom kopri vom, kroz koju suse pro bi ja li krče ći put šta po vi ma. Prem da se sa dru ma ruše vi na jasnovide la, pogled na nju sada im je zakla nja lo drve će i liš će, te se put ni ci isto -vre me no izne na di še i odah nu še kada se odjed nom nađo še pred njom.

U rim sko doba vila sigur no beše ras koš na, ali je samo mali deoostao čitav. Neka da veli čan stve ni pod sada je bio izlo žen vre men skim


nepo go da ma, naru žen lokva ma, koro vom i tra vom koja je nica la krozizble de le plo či ce. Osta ci zido va, na nekim mesti ma viso ki tek do čla na -ka, otkri va li su sta ri ras po red pro sto ri ja. Kame ni svod vodio je u oču va -ni ji deo gra đe vi ne, pre ma kojem se Aksl i Bea tris opre zno upu ti še,zastav ši na pra gu da osluš nu. Potom Aksl povi ka: „Ima li koga unu tra?”Poš to se niko ne oda zva, on nasta vi: „Mi smo dvo je sta ri jih Bri ta kojitra že sklo niš te od olu je. Dola zi mo u miru.”

I dalje se niko nije ogla ša vao, te pro đo še ispod svo da i uđo še umra čan pro stor koji neka da sigur no beše hod nik. Ubr zo se nađo še nasivoj sve tlo sti pro stra ne pro sto ri je, mada je i u njoj bio sru šen ceo jedanzid. Sused na soba beše pot pu no nesta la, a zim ze le no rasti nje nasr tlji vo sepro bi ja lo sve do ivi ce poda. Ipak, tri pre o sta la zida i tava ni ca pru ža li sudobro sklo niš te. Ovde su se, naspram prlja ve povr ši ne neka da okre če nihzido va, ocr ta va le dve tam ne, među sob no uda lje ne poja ve: jed na je sta ja -la, a dru ga sede la.

Na delu zida koji je otpao sede la je oma nja sta ri ca nalik na pti cu –sta ri ja od Aksla i Bea tris – u crnom ogr ta ču sa kapu lja čom, spuš te nomtek toli ko da otkri je nje no nabo ra no lice. Oči joj behu toli ko dubo koupa le da su se jedva vide le, a pognu ta leđa sko ro su dodi ri va la zid izanje. Neš to joj se pome ra lo u kri lu. Aksl vide da je to zec, čvr sto ga jedrža la u koš ča tim ruka ma.

Na naj u da lje ni joj tač ki duž istog zida, kao da se od sta ri ce uda ljionaj vi še što je mogao a da osta ne zaklo njen, sta jao je mršav, neo bič novisok čovek. Nosio je debeo duga čak kaput kakav obič no nose pasti ritokom stra že u hlad nim noći ma, ali donji deo nogu bio mu je otkri ven i go.Na noga ma je nosio cipe le kakve je Aksl viđao na ribo lov ci ma. Iako je vero -vat no još bio mlad, teme mu je bilo sasvim ćela vo, a tam ni čuper ci nica li sumu oko uši ju. Čovek je sta jao uko če no, leđi ma okre nut sobi, drže ći rukuna zidu, kao da pažlji vo slu ša šta se deša va sa dru ge stra ne. Kada su Aksl iBea tris ušli, on pogle da pre ko rame na, ali niš ta ne reče. I sta ri ca je ćut kezuri la u njih, pa se obo je mrd nu še tek kada Aksl reče: „Mir s vama.” Viso -ki čovek odvra ti: „Pri đi te bli že, pri ja te lji, ili ćete poki snu ti.”

I zai sta, nebo se beše pot pu no otvo ri lo, te se kiš ni ca spuš ta la nizjedan deo poru še nog kro va i kaplja la po podu kraj pose ti la ca. Aksl muzahva li i pove de ženu ka zidu, iza brav ši mesto na pola puta izme đudoma ći na. Naj pre pomo že Bea tris da ski ne zave žljaj, a potom spu sti isvoj na pod.

Tako su njih četvo ro osta li neko vre me dok je olu ja besne la, a munjeoba sja va le sklo niš te. Neo bič no uko če na tela viso kog čove ka i sta ri ce kao


da su baci la čini na Aksla i Bea tris, jer i oni sada behu jed na ko mir ni itihi. Delo va lo je kao da su vide li neku sli ku, ušli u nju i pre tvo ri li se unasli ka ne lič no sti.

Kada je plju sak pre stao, a kiša nasta vi la tiho da pada, sta ri ca naj -zad pre ki de tiši nu. Dok je jed nom rukom milo va la zeca, a dru gom gačvr sto drža la, ona reče: „Bog vam pomo gao, rođa ci. Opro sti te mi što vasnisam rani je pozdra vi la, no izne na di la sam se kad sam vas vide la. U sva -kom slu ča ju, dobro doš li ste. Dan je bio dobar za puto va nje sve dok senije sru či lo ovo nevre me. Ali to je ona olu ja koja pre sta ne jed na ko naglokao što poč ne. Neće te mno go odgo di ti put, a može te se duže odmo ri ti.Kuda ste se zapu ti li, rođa ci?”

„Poš li smo u selo svo ga sina”, reče Aksl, „koji nas nestr plji vo čeka.Veče ras ćemo potra ži ti sklo niš te u jed nom sak son skom selu do kojegćemo, nada mo se, sti ći do mra ka.”

„Sak son ci su poma lo divlji”, reče sta ri ca. „Ali gosto lju bi vi ji su pre -ma put ni ci ma od našeg ple me na. Sedi te, rođa ci. To deblo iza vas je suvo,često sedim na nje mu.”

Aksl i Bea tris uči ni še kako im je žena pred lo ži la. Pono vo nastu pitiši na, dok je kiša i dalje pada la. Nakon nekog vre me na sta ri ca se poma -če, a Aksl baci pogled ka njoj. Vukla je zeca za uši i dok je poku ša vaoda se oslo bo di, kan dža stom rukom ga je čvr sto ste za la. Onda Aksl videkako sta ri ca dru gom rukom vadi veli ki zar đa li nož i sta vlja ga zecu podgrkljan. Bea tris se pre pa de, a Aksl shva ti da su tam ne mrlje pod nji ho -vim noga ma i po uru še nom podu zapra vo mrlje od krvi i da je to što semeša lo sa miri som brš lja na i vla žnog ubu đa log kame na još jedan izble -de li trag krvo pro li ća.

Sta viv ši nož zecu pod grkljan, sta ri ca se sasvim umi ri. Aksl pri me -ti kako upa lim oči ma netre mi ce gle da viso kog čove ka na dru gom kra juzida, kao da čeka nje gov znak. Ali čovek osta de nepo mi čan, goto vododi ru ju ći zid čelom. Ili ne beše pri me tio sta ri cu ili je bio rešen da jeigno ri še.

„Dobra gospo đo”, reče Aksl, „ako mora te, ubij te zeca. Ali slo mi temu vrat bez pro li va nja krvi. Ili ga sna žno uda ri te kame nom.”

„Tako bih i uči ni la da imam sna ge, gospo di ne, ali isu vi še sam sla -ba. Imam samo oštar nož i to je sve.”

„Onda ću vam rado pomo ći. Nema potre be za nožem.” Aksl usta -de i ispru ži ruku, ali sta ri ca nasta vi da drži zeca. Osta la je u istom polo -ža ju, sa nožem pod zeče vim grklja nom, zure ći u čove ka na dru goj stra nisobe.


Viso ki čovek se naj zad okre nu ka nji ma. „Pri ja te lji”, reče on,„izne na dio sam se kada ste ušli, ali sada mi je dra go što ste tu. Vidim daste dobri lju di i molim vas, dok čeka te da pro đe ova olu ja, saslu šaj temoju nevo lju. Ja sam skrom ni čam dži ja koji pre vo zi put ni ke pre konemir nih voda. Ne žalim se na posao, mada se radi mno go sati, i kadaima mnoš tvo put ni ka koji čeka ju da se pre ve zu, pre o sta je malo vre me naza spa va nje, a ruke me zabo le od sva kog pokre ta veslom. Radim i po kišii po vetru i po vre lom sun cu. Ali tru dim se da ne klo nem duhom išče ku -ju ći dane odmo ra. Ja sam samo jedan od neko li ko čam dži ja i sva ki odnas dobi je pri li ku za odmor, pa makar i nakon više nede lja rada. U dani -ma odmo ra sva ko odla zi na svo je poseb no mesto, a ovo je, pri ja te lji,moje. Ova kuća gde sam neka da bio bez bri žno dete. Ne izgle da više kaoneka da, ali za mene je ispu nje na dra go ce nim uspo me na ma, te dola zimovde tra že ći samo tiši nu da u nji ma uži vam. A sada čuj te ovo. Kad goddođem ovde, za naj vi še sat vre me na od mog dola ska ova sta ri ca uđe krozonaj svod. Potom sed ne i muči me iz sata u sat, i noću i danju. Izno siokrut ne i nepra ved ne optu žbe. Pod okri ljem mra ka pro kli nje me uža -snim kle tva ma. Ne da mi ni tre nut ka mira. Pone kad, kao što vidi te,pone se sa sobom zeca ili neko dru go malo stvo re nje, te ga zako lje i oka -lja ovo dra go ce no mesto krvlju. Dao sam sve od sebe da je ube dim dame osta vi na miru, ali nau či la je da zane ma ri i ono malo sao se ća nja štojoj je Bog poda rio. Neće da ode, niti da pre sta ne da me muči. Sada jezasta la samo zbog vašeg neo če ki va nog dola ska. A ubr zo ću mora ti dapođem natrag, jer me oče ku je još dugih nede lja rada na vodi. Pri ja te lji,pre kli njem vas, ote raj te je kako god ume te. Poka ži te joj da je nje nopona ša nje bez bo žnič ko. Možda će vas poslu ša ti jer niste odav de.”

Kada je čam dži ja zavr šio sa pri čom, usle di la je tiši na. Aksl se kasni -je setio kako je ose tio neki neja sni nagon da odgo vo ri, ali je isto vre me -no imao ose ćaj da mu se čovek obra tio u snu i da nema istin sku oba ve -zu da to uči ni. Čini lo se da ni Bea tris nema nika kav odgo vor, jer je nasta -vi la da gle da sta ri cu, koja beše sklo ni la nož sa zeče vog grklja na, milu ju -ći ga oštri com seči va po krznu, goto vo s lju ba vlju. Nakon nekog vre me -na, Bea tris reče:

„Gospo đo, molim vas, dozvo li te mom mužu da vam pomog ne sazecom. Nema raz lo ga da se na ova kvom mestu pro li va krv, a nema nilavo ra da je zadr ži. Done će te nesre ću ne samo ovom česti tom čam dži jinego i sebi i svim dru gim put ni ci ma koji se nađu ovde u potra zi za sklo -niš tem. Sklo ni te nož i ubij te tu živo ti nju nežno negde dru gde. I kakva jekorist od toga što muči te ovog čove ka, ovog vred nog čam dži ju?”


„Nemoj mo biti oštri pre ma ovoj gospo đi, prin ce zo”, reče Aksl bla go.„Ne zna mo šta se dogo di lo izme đu njih. Čam dži ja delu je česti to, ali, sa dru -ge stra ne, ona možda ima raz log što dola zi ovde i ova ko pro vo di vre me.”

„Sasvim ste u pra vu, gospo di ne”, reče sta ri ca. „Misli te da mi jedra go što ova ko pro vo dim sta rač ke dane? Radi je bih bila dale ko odav -de, u druš tvu svog muža, ali čam dži ja je kriv što sam sada raz dvo je na odnje ga. Moj muž je bio mudar i opre zan čovek, gospo di ne. Dugo smoname ra va li da kre ne mo na puto va nje, godi na ma smo o nje mu raz go va -ra li i sanja li. Kada smo naj zad bili sprem ni i ima li sve što nam je potreb -no, zapu ti li smo se dru mom. Nakon neko li ko dana naiš li smo na zalivsa kojeg smo mogli pre ći na ostr vo. Čeka li smo čam dži ju i posle nekogvre me na vide li nje gov čamac kako nam se pri bli ža va. Igrom slu ča ja, unje mu beše baš ovaj čovek. Vidi te koli ko je visok. Dok je sta jao u svomčam cu, drže ći dugač ko veslo, izgle dao je viso ko i mrša vo kao glum cikada se tetu ra ju na štu la ma. Pri šao je ste na ma kraj kojih smo sta ja li mojmuž i ja, i zave zao čamac. Ni dan-danas ne znam kako je to uči nio, alineka ko nas je pre va rio. Bili smo isu vi še naiv ni. Ostr vo je bilo vrlo bli zu,čam dži ja je odveo mog muža, a mene osta vio da čekam na oba li. Pretoga sko ro ni dana nismo pro ve li raz dvo je ni za više od četr de set godi nakoli ko smo muž i žena. Ne znam kako je to uči nio. Sigur no nas je uspa -vao svo jim gla som, jer sam u tren oka vide la kako vesla sa mojimmužem, dok sam ja osta la na kop nu. Čak ni tada nisam mogla da pove -ru jem. Jer ko bi oče ki vao takvu okrut nost od jed nog čam dži je? Zato samčeka la. Rekla sam sebi da čamac napro sto ne može pre ve sti više put ni kaisto vre me no, jer je voda tog dana bila nemir na, a nebo mrač no sko rokoli ko i sada. Sta ja la sam na ste ni gle da ju ći kako se čamac sve više sma -nju je i pola ko pre tva ra u tač ku. No, i dalje sam čeka la, i posle nekog vre -me na tač ka je poče la da se pove ća va: čam dži ja se vra ćao ka meni. Ubr -zo sam mu vide la gla vu, glat ku kao oblu tak, a u čam cu nije bilo više put -ni ka. Pomi sli la sam da je došao po mene i da ću usko ro pono vo biti sasvo jim volje nim. Ali kada je pri šao mestu gde sam čeka la i zave zao užeza drvo, odmah nuo je gla vom i odbio da me pre ve ze pre ko. Ube đi va lasam ga, pla ka la i dozi va la, ali nije hteo da slu ša. Ume sto toga ponu diomi je – kakva okrut nost! – ponu dio mi je zeca koji, kako je rekao, bešeuhva ćen u klop ci na oba li ostr va. Doneo ga je meni misle ći da će mi tobiti pogod na veče ra za prvo veče u samo ći. Onda je, videv ši da više nikone čeka da se pre ve ze, kre nuo natrag i osta vio me da pla čem na oba li, satim pro kle tim zecom u ruka ma. Odmah sam ga pusti la da otr či u vre sak,jer te veče ri, kao ni mno gih sle de ćih, nisam mogla da jedem. Zato i ja


nje mu done sem poklon kad god dođem ovde – zeca za papri kaš kaozahval nost za nje go vu veli ko duš nost tog dana.”

„Zec je tog dana tre ba lo da bude moja veče ra”, začu se čam dži jinglas sa dru ge stra ne sobe. „Saža lio sam se, te sam joj ga dao. To je bilaveli ko duš nost, niš ta dru go.”

„Ne zna mo niš ta o vašem poslu, gospo di ne”, reče Bea tris. „Ali tošto ste osta vi li ovu gospo đu samu na oba li tog dana delu je kao okrut naobma na. Zbog čega ste to uči ni li?”

„Dobra gospo đo, ostr vo o kome ova sta ri ca pri ča nije obič no ostr -vo. Mi čam dži je pre ve zli smo posled njih godi na mno ge lju de tamo, isada ih sigur no ima neko li ko sto ti na koji žive u tamoš njim polji ma išuma ma. Ali to je čud no va to mesto, jer onaj ko dođe tamo, hoda će krozzele ni lo i drve će u samo ći, ne vide ći ni žive duše. Pokat kad, kada mese -či na oba sja veče ili se poja ve oluj ni obla ci, put nik će ose ti ti pri su stvodru gih sta nov ni ka. Ali sva ki od njih pro veš će veći nu vre me na misle ći daje jedi ni žitelj tog ostr va. Rekao sam ovoj ženi da ću je rado pre ve sti, nokada je shva ti la da neće biti sa svo jim mužem, odvra ti la je da ne želitakvu samo ću i odbi la da kre ne. Poš to sam bio dužan da pri hva tim nje -nu odlu ku, osta vio sam je da pođe svo jim putem. Kao što sam rekao,zeca sam joj dao iz veli ko duš no sti. A vidi te kakvu zahval nost dobi jam.”

„Ovaj čam dži ja je pre pre den”, reče sta ri ca. „Drznu će se da vasobma ne iako niste odav de. Poku ša će da vas ube di kako sva ka duša lutatim ostr vom u samo ći, ali to nije isti na. Zar bismo moj muž i ja toli kogodi na sanja li da ode mo na takvo mesto? Pra va isti na je da je mno gi madozvo lje no da se pre ve zu pre ko vode kao ven ča ni muž i žena, kako bizajed no žive li na ostr vu. Mno gi od njih luta ju ruku pod ruku istim timšuma ma i mir nim pla ža ma. To smo moj muž i ja zna li. Zna li smo za tojoš kao deca. Dobri rođa ci, ako zavi ri te u sop stve na seća nja, seti će te sei sami da je to isti na. Dok smo čeka li u tom zali vu, nismo ni slu ti li da ćenam pre ko vode doći tako okru tan čam dži ja.”

„Samo deo toga što govo ri je isti na”, reče čam dži ja. „S vre me na navre me poko jem paru bude dopuš te no da ode na ostr vo zajed no, ali to seret ko doga đa. Za to je neo p hod no da među nji ma posto ji izu zet no sna -žna lju bav na veza. Ne pori čem da se to pokat kad zai sta doga đa, a kadanai đe mo na muža i ženu, ili čak na neven ča ni par koji čeka da se pre ve -ze, dužnost nam je da ih pažlji vo ispi ta mo. Naš je zada tak da odlu či moje li nji ho va veza dovolj no sna žna da odu na ostr vo zajed no. Ova gospo -đa ne želi to da pri zna, ali veza izme đu nje i nje nog muža bila je napro -


sto pre sla ba. Neka iskre no pro mi sli, pa ako sme, neka kaže da je mojapro ce na tog dana bila pogreš na.”

„Gospo đo”, reče Bea tris. „Šta kaže te?”Sta ri ca niš ta ne reče. Pogled joj je ostao spuš ten, dok je oštri com i

dalje zlo volj no pre la zi la pre ko zeče vog krzna.„Gospo đo”, reče Aksl, „kada pre sta ne kiša, mi ćemo kre nu ti dalje.

Zaš to ne biste poš li s nama? Rado ćemo pre ći s vama deo vašeg puta.Moći ćemo na miru da raz go va ra mo o čemu god želi te. Osta vi te ovogdobrog čam dži ju da na miru uži va u osta ci ma ove kuće dok ih još ima.Zaš to biste sede li ovde s njim? Ako želi te, ubi ću zeca bez pro li va nja krvipre nego što nam se pute vi raz i đu. Šta kaže te?”

Sta ri ca niš ta ne odgo vo ri, niti bilo čime poka za da je čula Akslo vereči. Neš to kasni je ona pola ko usta de, pri ti ska ju ći zeca čvr sto uz gru di.Bila je sit ne gra đe, pa joj se ogr tač vukao po podu dok se bli ži la uru še -nom delu sobe. Malo vode kanu lo je na nju sa jed nog dela tava ni ce, alinije se oba zi ra la. Kada je doš la do dru gog kra ja sobe, pogle da la je napo -lje ka kiši i nabu ja lom zele ni lu. Pola ko se sagla i spu sti la zeca kraj nogu.Vero vat no uko če na od stra ha, živo ti nja ispr va osta de tu, nepo mič na.Potom nesta de u tra vi.

Sta ri ca se pažlji vo uspra vi. Kad se okre nu la, čini lo se da gle da kačam dži ji – zbog nje nih neo bič no upa lih oči ju bilo je teš ko tač no odre di -ti – a onda reče: „Ovi neznan ci su mi uniš ti li ape tit. Ali ne sum njam daće se vra ti ti.”

Rekav ši to, podi že rub ogr ta ča i pola ko zako ra či u tra vu, kao dalaga no ula zi u jezer ce. Kiša je pada la po njoj, te je navu kla kapu lja čupre ko gla ve i upu ti la se ka viso koj kopri vi.

„Sače kaj te neko li ko tre nu ta ka, pa ćemo kre nu ti sa vama”, povi kaAksl ka njoj. Ali Bea tris ga dodir nu po ruci i pro ša pu ta: „Bolje da je nedira mo, Aksle. Pusti je.”

Kada je posle neko li ko tre nu ta ka Aksl pri šao mestu gde sta ri cabeše izaš la, pomi slio je da će vide ti kako je negde zape la u liš ću i nijemogla da nasta vi. Među tim, nije joj bilo ni tra ga.

„Hva la vam, pri ja te lji”, reče čam dži ja iza nje ga. „Možda ću baremdanas moći na miru da se pri se tim detinj stva.”

„I mi ćemo vam se sklo ni ti s puta, čam dži jo”, reče Aksl. „Čim kišasta ne.”

„Bez žur be, pri ja te lji. Bili ste razum ni i zahva lan sam vam na tome.”Aksl nasta vi da zuri u kišu. Iza sebe je čuo svo ju ženu: „Ovo je

neka da sigur no bila veli čan stve na kuća, gospo di ne.”


„O, jeste, dobra gospo đo. Kada sam bio dečak, nisam shva tao koli koje veli čan stve na, jer za dru go nisam ni znao. Ima li smo izvr sne sli ke i dra -go ce no sti, lju ba znu i mudru poslu gu. Ona mo se nala zi la sala za gozbe.”

„Sigur no ste tužni što sada ova ko izgle da, gospo di ne.”„Samo sam zahva lan, dobra gospo đo, što i dalje posto ji. Ova je

kuća pre ži ve la rat, dok su mno ge dru ge slič ne njoj izgo re le do teme lja isada su samo bre žulj ci pod tra vom i vre skom.”

Aksl začu Bea tri si ne kora ke kako mu se pri bli ža va ju i ose ti nje nuruku na svom rame nu. „Šta je bilo, Aksle?”, upi ta ona tiho. „Vidim date neš to muči.”

„Nije niš ta, prin ce zo. Samo ova ruše vi na ovde... Načas mi se uči -ni lo kao da se i ja ovde pri se ćam nekih stva ri.”

„Kojih stva ri, Aksle?”„Ne znam, prin ce zo. Kada je ovaj čovek pome nuo rato ve i izgo re -

le kuće, kao da sam se setio neče ga. Sigur no iz vre me na pre nego što samte upo znao.”

„Da li je uopšte posto ja lo vre me kada se nismo pozna va li, Aksle?Pone kad mi se čini da smo zajed no od malih nogu.”

„I meni se tako čini, prin ce zo. Samo sam malo zbu njen zbog ovogčud nog mesta.”

Gle da la ga je zamiš lje no. Onda ga čvr sto uhva ti za ruku i tiho reče:„Ovo mesto je zai sta čud no i može da nam naš ko di više nego kiša. Želimda ode mo što pre, Aksle. Pre nego što se ona žena vra ti ili se desi neš tojoš gore.”

Aksl klim nu gla vom. Potom se okre nu i povi ka ka dru gom kra jusobe: „E pa, čam dži jo, nebo se izgle da raz ve dra va, te ćemo nas dvo jenasta vi ti put. Hva la lepo što ste nam dozvo li li da se ovde sklo ni mo.”

Čam dži ja niš ta ne odgo vo ri, ali pri đe da im pomog ne sa zave žlja ji -ma, dodav ši im nji ho ve šta po ve. „Želim vam sre ćan put, pri ja te lji”, rečeon. „I da nađe te sina živog i zdra vog.”

Pono vo mu zahva li še, pa kre nu še ka svo du kada Bea tris izne na dazasta de i osvr nu se.

„Poš to odla zi mo, gospo di ne”, reče ona, „i možda se više neće mosre sti, žele la bih neš to da vas pitam.”

Sto je ći na istom mestu kraj zida, čam dži ja ju je pažlji vo gle dao.„Rani je ste pome nu li”, nasta vi Bea tris, „svo ju dužnost da ispi ta te

paro ve koji čeka ju da se pre ve zu pre ko vode. Pome nu li ste kako jepotreb no otkri ti je li nji ho va lju bav na veza dovolj no jaka da mogu zajed -


S A D R Ž A J

P RV I D E OPRVO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7DRUGO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23TREĆE POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38ČETVRTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64PETO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71

D R U G I D E OŠESTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97SEDMO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120OSMO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137

T R E Ć I D E OGAVEJNOVA PRVA PRIPOVEST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153DESETO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162JEDANAESTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168DVANAESTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177TRINAESTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183GAVEJNOVA DRUGA PRIPOVEST . . . . . . . . . . . . . . . . . 194

Č E T V RT I D E OPETNAESTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201ŠESNAESTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224SEDAMNAESTO POGLAVLJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226

Kazuo IšiguroZAKOPANI DŽIN

Za iz da vačaDijana De re ta

Glavni urednikAleksandar Šurbatović

Likovno-gra fička opre maMarina Slavković

Dizajn koricaDušan Arsenić

Lektura i korekturaSnežana Palačković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-038-1

Tiraž1500 primeraka

Be o grad 2015.

Iz da vač / Štam pa / Pla sman

DE RE TA d.o.o.

Vla di mi ra Ro lo vića 94a, 11030 Be o gradtel./faks: 011/ 23-99-077; 23-99-078

w w w . d e r e t a . r s

Knjižare DE RE TAKnez Mi ha i lo va 46, tel.: 011/ 30-33-503, 26-27-934

Banovo brdo, Dostojevskog 7, tel.: 011/ 30-58-707, 35-56-445

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

urednik aleksandar Šurbatović - knjizara.com · dahtanje čulo i pre nego što bi njihove nakazne...

Documents