02 03

UVOD

BCIF je u Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije (SIPRU) pronašao prirodnog partnera za sprovođenje programa. Predstavnici Tima su prepoznali značaj ovog programa i ponudili svoju konsultativnu podršku u odnosu na ekspertizu, ali i podržali izradu evaluacije početnog stanja, kao i izradu evaluacije rezultata programa. Pored navedenog partnerstva, radi što efektnijeg sprovođenja kampanje, BCIF je ostvario saradnju sa Volonterskim socijalnim servisom u okviru Mladih istraživača Srbije, koji sprovode sličan model i zajedničkim snagama promovišu ovaj model širom Srbije. Ova publikacija je nastala u nameri da istaknemo efekte programa Bolje je udvoje, predstavimo primere dobre prakse organizacija civilnog društva u primeni modela, kao i da stečena iskustva i znanja na primeni modela „budi drugar/drugarica” podelimo sa drugima. Ona se u velikoj meri zasniva na rezultatima analize sprovođenja programa Bolje je udvoje, realizovane u saradnji sa Timom, ali i na utiscima i svedočanstvima parova volontera i korisnika. S obzirom na to da je program kreiran u saradnji sa kolegama iz Holandije i pozivanjem na iskustva iz Holandije, publikacija se dotiče i njegovog razvoja i primene u Holandiji. Iako su glavni učesnici ovog programa organizacije civilnog društva (spisak podržanih organizacija biće naveden u daljem tekstu), ova publikacija je namenjena svim akterima u Srbiji koji su zainteresovani za socijalno uključivanje i volontiranje. Verujemo da ova publikacija može podstaći OCD da se okušaju u primeni ovog modela, ali i približiti model donosiocima odluka, kao delotvoran i isplativ način za veće uključivanje ranjivih grupa u društvo, kao i da ih može podstaći da razmotre njegovu primenu na širem planu. Fokus publikacije je prvenstveno na primeni modela u radu sa osobama sa invaliditetom, ali s obzirom na njegovu univerzalnost, verujemo da će u njemu korisne informacije i inspiraciju pronaći i akteri koji se bave i drugim ugroženim grupama. Jednim delom publikacija ističe vrednosti volontiranja i samim tim može poslužiti kao podsticaj i inspiracija široj populaciji za volontiranje.

Balkanski fond za lokalne inicijative (BCIF) već trinaest godina pruža podršku udruženim građanima da aktivno doprinose društvenim promenama u svojim zajednicama. U širokoj podršci različitim inicijativama građana, BCIF od 2007. godine posebnu pažnju posvećuje aktivnom rešavanju socijalnih pitanja pomoću programa Socijalna tranzicija, kojim se pruža podrška za uspostavljanje inovativnih socijalnih usluga. Socijalna tranzicija je pokrenuta uz podršku Kooperative holandskih fondacija za centralnu i istočnu Evropu (CNF). Preko ovog programa u periodu od 2007 do 2012 godine podržani su uspostavljanje i razvoj preko 90 socijalnih usluga. Zahvaljujući iskustvu stečenom na ovom programu, kao i proceni potreba, u partnerstvu sa holandskim partnerima iz Fondacije Skan , BCIF je razvio program Bolje je u dvoje sa ciljem da podstakne veće socijalno uključivanje mladih i dece sa invaliditetom, uz volontersku podršku. Program se zasniva na podršci organizacijama civilnog društva da u svom radu primene holandski buddy model ¹. Ovaj model nudi priliku ranjivim grupama (u ovom slučaju deci i mladima sa invaliditetom) da budu aktivno uključene u društvo. Može se primeniti u radu sa različitim ranjivim grupama, kao što su deca bez roditeljskog staranja, beskućnici, OSI i drugi, sa ciljem da se proširi njihova mreža društvenih kontakata. Sa druge strane, ovaj model doprinosi razvijanju volonterstva u lokalnim zajednicama, kao i izgradnji kapaciteta organizacija civilnog društva za upravljanje volonterskim radom. Program su paralelno razvijale fondacije u Ukrajini i Crnoj Gori, takođe uz podršku CNF-a i Fondacije Skan.

U publikaciji je najpre dat kratak istorijat nastanka modela „budi drugar/drugarica” u Holandiji, od 80-ih godina do danas, koji prate smernice o njegovoj primeni danas. U drugom delu publikacije pozivamo se na nalaze iz izveštaja evaluacije programa Bolje je udvoje, koju su izradili nezavisni evaluatori Sever Džigurski i Aleksandra Stakić uz podršku Tima. Tekst se odnosi na procenu primene modela „budi drug/drugarica”, u kome su dati osvrt na početnu procenu i efekte, izneta pozitivna iskustva, ali i izazovi u primeni ovog modela.Treći deo priručnika posvećen je korisnicima programa i njihovim svedočanstvima o druženju, jer ništa ne ilustruje program bolje od ličnih priča njegovih korisnika. Iznete su priče drugarskih parova iz Udruženja za pomoć MNRO iz Novog Sada, Edukativnog Centra iz Kruševca, „Plave Ptice” iz Kule i Udruženja za pomoć MNRO „Živimo zajedno” iz Beograda. Programi Bolje je udvoje se sprovode i u Ukrajini i Crnoj Gori, pa su u nastavku izneta iskustva organizacija koje su sprovodile model u ovim zemljama kao ilustracija univerzalnosti modela bez obzira na kontekst u kome se on sprovodi. Za izradu ove publikacije, kao i za veliku pomoć i podršku u implementaciji ovog programa dugujemo zahvalnost predstavnicima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, jer su prepoznali značaj ovog modela i pružili podršku da se njegovi rezultati prikažu; Mladim istraživačima Srbije na zajedničkoj realizaciji kampanje, Agenciji Executive Group za kreiranje i doprinos prisutnosti kampanje u medijima. Posebnu zahvalnost dugujemo našim holandskim partnerima, Fondaciji Skan i CNF-u, kao i Mirjam Mulder i Korduli Brat, stručnim saradnicama iz Holandije, koje su, osim trenerskim veštinama, doprinele i kreiranju programa. I na kraju, dugujemo zahvalnost organizacijama koje su predano radile da uspostave ovakav vid podrške u svojim zajednicama, što je u velikoj meri pionirski poduhvat.

¹ Na osnovu karakteristika modela, ovaj termin je preveden opisno – „Budi drugar/drugarica”, što je naziv koji će se koristiti i u daljem tekstu publikacije.

04 05

ISTORIJAT NASTANKA MODELABUDI U HOLANDIJI

DRUGAR DRUGARICA

Godine 1981 sida, nova opasna bolest, pojavila se i počela da se širi, najviše među homoseksualcima. Sida je činila da imuni sistem do tada zdravih ljudi progresivno oslabi u roku od nekoliko meseci, izlažući ih širokom spektru bolesti. Strah od side i tabu, koji su je pratili, bili su na vrhuncu u ovom periodu, a posledica toga bila je velika socijalna izolacija pacijenata obolelih od side.

Kao odgovor na ovaj gorući socijalni problem, 1984 godine se u krugovima homoseksualaca spontano organizovao novi vid podrške zasnovan na solidarnosti i aktivnom uključivanju. Naime, homoseksualci su se međusobno ispomagali, i tako je model „budi drug” rođen, prvo u SAD, a nakon toga u mnogim drugim zemljama.

Sredinom devedesetih medicina je uznapredovala i lekovi za HIV i sidu su se razvijali tako da su se pacijentima produžavale šanse za život. Shodno tome se uloga „drugara” menjala od palijativnog zbrinjavanja ka nekoj vrsti životnog

„koučinga”. Potrebe pacijenata su se promenile, više su se fokusirali na nastavak svog života, prihvatanje od strane okoline i slično, kao i na pitanje kako saopštiti ljudima oko sebe koje su nuspojave lekova. Kako je infekcija HIV-om, odnosno sida postala hronična bolest, tako se potreba za drugarskom podrškom smanjivala, jer je većina ljudi mogla da se brine o sebi. Mnoga udruženja upoznata sa ovim modelom počela su da ga primenjuju i na osobe sa drugim hroničnim bolestima, poput multiple skleroze, raka, dijabetesa i slično. Danas se model „budi drug/drugarica” primenjuje kao podrška osobama koje imaju ozbiljnije bolesti i druge socijalne poteškoće jer je inicijalna drugarska podrška inspirisala slične projekte.

U Holandiji je počeo da se primenjuje 1984, i u početku je suština ovog modela bila neka vrsta palijativnog zbrinjavanja. Oni koje su „drugari” podržavali bili su ozbiljno bolesni ljudi kojima je preostalo nekoliko meseci života. „Drugari” su pružali emotivnu i praktičnu podršku u poslednjim danima života pacijenata. Dužnosti drugara su bile veoma intenzivne, pa su ponekad i po dve osobe brinule o jednom pacijentu. Obično su obe strane dolazile iz krugova homoseksualaca. Kako se bolest širila počeli su da je dobijaju i heteroseksualci.

06 07

O MODELUBUDI DRUGAR

DRUGARICADANAS

Poslednjih godina projekti zasnovani na modelu „budi drug” postali su veoma popularni u Holandiji kao efikasan način podrške ranjivim i marginalizovanim grupama i kao dodatak stručnoj pomoći. Nacionalna holandska kampanja „Najbolji drugari”, koju je lansirala Fondacija Oranje i koja je realizovana u periodu od 2007 do 2010. godine, imala je važnu ulogu u razvoju modela. „Drugari” su zapravo definisani kao odabrani volonteri koji su obučeni da pruže socijalno-emotivnu podršku korisnicima iz specifične ciljne grupe u kontinuitetu na određeno vreme. Danas postoje projekti „budi drug/drugarica” za mnoge različite ciljne grupe, poput mladih, izbeglih i raseljenih lica, osoba sa intelektualnim i fizičkim invaliditetom, hroničnih pacijenata, beskućnika ili bivših osuđenika. Mnogi ljudi u Holandiji žele da budu „drugari” i stoga organizacije nemaju problema da nađu volontere. Odnos volontera i korisnika je uzajamno koristan. Drugar/drugarica, mentor ili kouč su termini koji se u modelu „budi drug/drugarica” koriste za volontere, a učesnik, klijent i korisnik su najčešći termini za osobe kojima se pruža podrška. Dugar/drugarica pruža emotivnu i socijalnu podršku korisnicima sa ciljem da se poboljša ili zadrži njihova snaga i samostalnost.

Cilj ovog modela je da smanji socijalnu izolaciju korisnika i da podstiče aktivno učešće pripadnika ranjivih grupa u društvu pomoću podrške volontera. Princip je zasnovan na formiranju parova „jedan na jedan” shodno njihovim kapacitetima i potrebama. Postoje dve direktne ciljne grupe sa različitim motivacijama – korisnici i drugari-volonteri. Stručna podrška parovima drugara je neophodan preduslov za uspešno sprovođenje modela. Model „budi drug” ima neke primese modela prisutnosti (prof. A. Baart, www.presentie.nl). Model se ogleda u tome da ritam podrške prati ritam korisnika. Drugar bi trebalo bezuslovno da prihvati drugog i nastupi sa predusretljivom otvorenošću, tako da korisnik bude siguran da mu se može poveriti. Ovaj pristup se ne fokusira na ograničenja već na mogućnosti. Cilj je, otvorenim i prijateljskim pristupom, osnažiti korisnika.

Postoji više tipova podrške koju drugari mogu pružati:

• Emotivna podrška – aktivno slušanje, ohrabrivanje;• Instrumentalna podrška – pružanje praktične

i materijalne podrške;• Informativna podrška;• Evaluativna podrška – pružanje povratne informacije

o načinu na koji se neko snalazi u različitim životnim situacijama.

Ovakav vid podrške je korisnicima jako važan jer njima često nedostaje mreža bliskih ljudi i praktična pomoć od drugih. Model „budi drug” se zasniva na odnosu „jedan na jedan”, volonter pruža individualnu podršku prilagođenu životu i okruženju korisnika. Sparivanje volontera i korisnika obično sprovode koordinatori projekata. Iako volonter na neki način daje, a korisnik prima, osnova ovog modela jeste jednakost i reciprocitet. Volonteri se osećaju dobro zbog činjenice da su pomogli nekome, da su vrednovani, uče se toleranciji i solidarnosti i razvijaju svoje potencijale. Sposobnost empatije i lični kvaliteti su ono što se može uzeti u obzir kod odabira volontera.

Neke od osobina koje bi volonter trebalo da poseduje:

• odaje poverenje• prisutan je,spreman da uloži vreme i stvarnu pažnju• strpljenje, doslednost i fleksibilnost• samosvestan, stoji čvrsto na zemlji• ima volju za učenjem i spreman je da prisustvuje

sastancima• ne preuzima na sebe stručnu podršku već usmerava

svog drugara i njegov je saveznik.

Ono što model „Budi drug” čini uspešnim jesu:

• blizak odnos između korisnika i volontera, na osnovu kojeg se može videti poboljšanje na više nivoa; kontakti koji su površni nemaju značajnije efekte;

• dobro sparivanje korisnika i volontera – ovo je ključna faza u dobrom ostvarivanju kontakata; sličnosti u godinama, pol ili etnička pripadnost nisu presudni faktori, najvažniji su slični karakteri, smisao za humor zajednička interesovanja i slično;

• uspostavljanje solidnog sistema podrške, što je važan faktor uspeha; kontakti volontera i korisnika treba da traju duži period (najmanje godinu dana), treba obratiti pažnju na volontere i poštovati ih, optimizovati trening i interviziju, uspostaviti sistem praćenja i evaluacije, kao i saradnju sa mrežom stručnjaka u oblasti socijalne zaštite.

Izvod iz predavanja holandskih ekspertkinja Mirjam Mulder i Kordule Brat

08 09

PRIMENAMODELABUDI U SRBIJI

DRUGAR DRUGARICA

Socijalna kohezija je jedan od tri ključna strateška cilja EU i obavezna komponenta politike Republike Srbije na putu evropskih integracija. U tom cilju, Vlada RS je osnovala Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva pri Kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije i Radnu grupu za socijalno uključivanje, koja okuplja predstavnike institucija Vlade koje imaju ključne odgovornosti u definisanju, sprovođenju i praćenju politike socijalne uključenosti.

U Republici Srbiji brojni zakoni i strateški dokumenti predstavljaju dobar osnov za inkluziju i podizanje kvaliteta života OSI. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Zakon o socijalnoj zaštiti, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja uređuju pitanja položaja i inkluzije OSI i prepoznaju organizacije civilnog društva kao značajne aktere koji imaju ulogu legitimnih pružalaca usluga socijalne zaštite. Bez obzira na povećani broj usluga i sve veću prisutnost ove teme u javnosti, nivo učešća OSI u javnom životu je i dalje veoma nizak, a kao glavne prepreke za veće učešće OSI u životu zajednice ističu se predrasude okoline; fizičke barijere; nedovoljna briga o građanima; nevidljivost OSI u zajednici.

Godine 2010. Skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o volontiranju, koji volontiranje promoviše kao aktivnost od javnog interesa. Iako reguliše brojne oblasti volontiranja, zakon nije podsticajan jer tretira volontiranje kao radno-pravni odnos i udovi brojne nove administrativne namete. Među izazovima za razvoj volontiranja u Srbiji ističu se nedostatak kulture volontiranja i motivacije, neuređeno vrednovanje kompetencija stečenih volontiranjem, neinformisanost i nedostatak intersektorke saradnje. Prepoznavši potrebe i izazove u oblastima volontiranja i socijalne uključenosti, inspirisani holandskim iskustvom i primerima dobre prakse u primeni modela, i uz veliku podršku Fondacije Skan i holandskih ekspertkinja Mirjam Mulder i Kordule Brat, rešili smo da pokrenemo specifičan program donacija koji će organizacijama civilnog društva u Srbiji ponuditi šansu da se oprobaju u realizaciji projekata „budi drugar/drugarica”. Tako je program Bolje je u dvoje kreiran sa namerom da edukuje i podrži organizacije civilnog društva za sprovođenje modela „budi drug/drugarica”, sa fokusom na deci i mladima sa invaliditetom kao korisnicima projekata. Kako se prakse ne mogu doslovce preslikati već se mora uzimati u obzir lokalni kontekst, odnosno još uvek nedovoljno razvijena sistemska podrška volonterstvu, ali i socijalnoj uključenosti, otvoren je konkurs za predloge projekata OCD. Ideja programa je da podrži udruženja građana finansijskim sredstvima, ali i prenošenjem neophodnih znanja i veština, kako bi ona primenila model „budi drugar/drugarica” u svom radu, i time doprinela poboljšanju kvaliteta života dece i mladih sa invaliditetom u Srbiji, kao i podsticanju volonterstva u svojim zajednicama. Mogućnost za slanje prijava bila je otvorena za OCD koje imaju iskustva u radu sa OSI, ali i za organizacije sa iskustvom u radu sa volonterima. Jedini uslov za ove druge je bilo partnerstvo sa organizacijom ili institucijom specijalizovanom za rad sa osobama sa invaliditetom.

Programom je 10 organizacija iz različitih gradova u Srbiji podržano u razvoju i primeni modela

„budi drugar/drugarica”, i to su:

• API Srbije iz Beograda,• Društvo za cerebralnu i dečju paralizu iz Jagodine,• Društvo za podršku osobama sa autizmom Grada

Novog Sada iz Novog Sada,• Edukativni centar iz Kruševca,• Udruženje za inkluziju osoba sa invaliditetom

iz Temerina,• Udruženje za pomoć MNRO iz Trstenika,• Udruženje za pomoć MNRO iz Novog Sada,• Udruženje za pomoć MNRO „Plava ptica” iz Kule,• Volonterski centar iz Niša,• „Živimo zajedno” iz Beograda.

Osim finansijske podrške i podrške izgradnji kapaciteta OCD, program Bolje je udvoje podrazumeva i širu promociju modela u kampanji i izdavanjem publikacije koja je pred vama. Uporedo sa realizacijom programa sprovođena je i evaluacija, koja obuhvata početnu procenu, kao i procenu primene modela

„budi drugar/drugarica”. U lokalne projekte podržanih organizacija uključeno je skoro 190 volontera, preko 170 korisnika, a organizovani su više od 2000 individualnih druženja i desetine grupnih aktivnosti.

10 11

KORISNICI PROGRAMA su bile osobe različite dobi i sa različitim tipom invaliditeta. Deo njih se nalazi u institucionalnom smeštaju, dok ostali žive u organizovanom stanovanju uz podršku ili sa svojim roditeljima/starateljima. Ono što je dobit svih uključenih osoba jeste vidljivo poboljšana komunikacija, povećan nivo otvorenosti i poverenja, kako prema svom „paru” tako i prema širem okruženju.

STRUKTURA VOLONTERA podjednako je različita. Među njima ima srednjoškolaca, studenata, prosvetnih radnika, domaćica, penzionera i osoba sa lakšim teškoćama u razvoju. Motiv za volontiranje najčešće je želja da se pomogne ranjivim grupama, ali i da se stekne određeno profesionalno iskustvo, tj. praksa, kada su u pitanju, na primer, studenti humanističkih nauka. Njihova početna motivisanost dodatno je produbljena u kontaktu sa korisnicima sa kojima su ostvarili primetnu bliskost, te ističu da će se druženja nastaviti i nakon ovog projekta.

Volonteri korisnike nisu posmatrali kao drugačije od sebe, nisu ih sažaljevali i preterano se nudili da im pomognu i budu prema njima preterano ljubazni. To se jako svidelo našim korisnicima, koji takve odnose neguju i sa svojim najbližim članovima porodice.

Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu, Jagodina

Parovi su bliskost, gotovo po pravilu, ostvarili veoma brzo. Izazov je najčešće predstavljala komunikacija sa osobama sa intelektualnim teškoćama, zbog specifičnosti u ispoljavanju emocija. Takve poteškoće su prevaziđene veoma brzo uz mentorsku podršku volonterima. Aktivnosti OCD u programu započete su procesom okupljanja volontera. Volonteri su prošli obuke za volonterski rad i rad sa ciljnim grupama. Ove obuke bile su organizovane u skladu sa potrebama volontera i specifičnostima korisnika, Volonterima je takođe omogućeno učešće na redovnim sastancima timova organizacija, kako bi im se obezbedio bolji uvid u potrebe korisnika i prevazilaženje početnih predrasuda i nesigurnosti. Prilikom formiranja parova organizacije su koristile veoma različite metode. Mahom je početni korak bilo intervjuisanje učesnika programa ne bi li se identifikovala njihova očekivanja i mogućnosti. Potom se pristupilo njihovom upoznavanju, koje je sprovedeno u grupi ili individualno, u zavisnosti od stepena mobilnosti i komunikacije korisnika.

AKTIVNOSTI PAROVA planirane su prema realnim mogućnostima, potrebama i interesovanjima korisnika i volontera. Parovi neretko imaju slična interesovanja, pa volonteri i sami mnogo uče od korisnika (o računarskim programima, hortikulturi, kuvanju, muzici itd.).

Ispostavilo se da smo Srđan i ja rođeni istog dana. Rođendan je bio spektakl. Ja sam po struci poslastičar, a on kuvar, pa smo i tortu pravili zajedno.

Volonter, Temerin

Timovi OCD su ključnu ulogu imali u podršci volonterima i logistici aktivnosti (komunikacija sa kulturnim ustanovama, sportskim savezima, izletištima itd.) radi obezbeđivanja eventualnih povlastica, transporta i sadržaja koji su adekvatni za korisnike. U tom smislu, povećani su organizacioni i kapaciteti za volonterski menadžment u okviru OCD.

Raznovrsnost aktivnosti u kojima su učestvovali sa svojim parom korisnici ističu kao značajnu ličnu dobit. Mnogima je to bilo prvo učešće u vršnjačkim aktivnostima i poseta mestima na koja nisu odlazili sa svojim roditeljima/starateljima.

Išli smo na pecanje, u diskoteke, na večere, rok koncerte, privatna druženja...

Korisnik, Jagodina

Zajedničke aktivnosti parova, kao i grupne aktivnosti koje su organizovale OCD doprinele su tome da šira zajednica bude bolje upoznata sa potrebama svojih građana. Volonteri su svoje parove upoznavali sa svojim prijateljima, kolegama i porodicom, što je proširilo mrežu kontakata korisnika.

Upoznala sam Dušku sa svojom decom, tako da sam prenela svoja iskustva i na sledeću generaciju.

Volonterka, Jagodina

12 13

PROCENA PRIMENE MODELABUDI U SRBIJI

DRUGAR DRUGARICA

Cilj analize programa Bolje je u dvoje bio je da se procene rezultati programa, identifikuju izazovi u sprovođenju modela „budi drugar/drugarica”, a analiza je primarno bila zasnovana na analizi kvalitativnih aspekata sprovođenja programa, sa posebnim fokusom na mogućnostima za dalji razvoj i primenu modela

„budi drug/drugarica” u Srbiji. Iako su brojne okolnosti identifikovane u početnoj proceni stanja predstavljale objektivne prepreke za sprovođenje aktivnosti programa, primena modela „budi drugar/drugarica” samo nekoliko meseci kasnije dala je vidljive rezultate u unapređenju kvaliteta života korisnika i volontera.

Aktivnostima ovog projekta odgovorilo se na veliki broj potreba korisnika, prevashodno onih koje se odnose na uspostavljanje socijalnih kontakata, posete javnim događajima, veći stepen prihvaćenosti u zajednici, te učenje socijalnih veština. Na primer, kretanje i posećivanje različitih događaja unapredili su samostalno snalaženje u prostoru korisnika; preko kreativnih aktivnosti osobe su razvijale i iskazivale svoje talente, ali i prenosile znanja i veštine drugima. Takođe, korisnici i volonteri ističu da su prilikom druženja nailazili na razumevanje i podršku građana.

Početnom procenom stanja uočeni su potencijalni izazovi, kao što su nedostatak kulture volontiranja, motivacije, informisanosti o prilikama za volontiranje i sl. Takođe, prepoznati su i problemi koji se odnose na (ne)povezanost i (ne)saradnju između OCD i drugih aktera u lokalnoj zajednici, na odnos zajednice (institucija i javnosti) prema volonterskom radu, na upravljanje volonterskim radom itd. Iako je u pojedinim slučajevima postojao početni problem u tome kako dopreti do volontera, konačan broj uključenih je ispunio očekivane rezultate sprovođenja programa. Institucije i javnost su pomoću iskustva u radu sa volonterima postale otvorenije, a OCD uključene u projekat su unapredile svoje kapacitete za upravljanje volonterskim radom. Takođe, saradnjom sa organizacijama kompatibilnih kapaciteta (onih koje okupljaju OSI i rade sa njima i onih koje okupljaju volontere i rade sa njima) kreirana je sinergija i obezbeđena obostrana dobit. Aktivnosti parova doprinele su i znatno boljoj vidljivosti prilika za volontiranje u lokalnoj zajednici.

Skepticizam ispitanika² odnosio se i na međusektorsku saradnju, naročito u odnosu na spremnost lokalne samouprave da se aktivnije i sistemski uključi u rešavanje svakodnevnih problema OSI. S ciljem obezbeđivanja intersektorskog pristupa, organizacije su uspostavile saradnju sa različitim organizacijama, ustanovama i institucijama. Uspešnost ove saradnje varira od mesta do mesta, ali je pomak u odnosu na početno stanje svakako značajan i odnosi se najviše na podizanje svesti o potrebama OSI i na bolju koordinaciju aktivnosti.

Dosadašnji pristup OCD u radu sa korisnicima bio je prevashodno zasnovan na radionicama i grupnim aktivnostima, dok je ovaj program razvio novi, individualni koncept, koji se pokazao kao efektivniji. Koordinacija parova od strane timova gotovo da i nije bila potrebna, osim kada su u pitanju grupne aktivnosti, poput ekskurzija, izleta, manifestacija i sl. Angažovanje većeg broja volontera iziskuje i bolje resurse same organizacije, u smislu više mentora i trenera. Iz toga proističe da je organizacijama potreban kadar koji bi se bavio samo obukom volontera, mentorstvom i svakodnevnom podrškom volonterima. Angažovanjem volontera koji su podrška socijalnom uključivanju korisnika, timovi dobijaju više mogućnosti i vremena da se posvete specifičnoj edukaciji korisnika, obezbeđivanju zdravstvenih pomagala, uspostavljanju partnerstava, zagovaranju i dr. Indirektno, ali podjednako važno, volonterske aktivnosti doprinele su i rasterećenju roditelja/staratelja. Roditelji korisnika su najčešće i sami socijalno isključeni zbog svakodnevne brige o potrebama OSI. Porodice su, osim toga, veoma često siromašne zbog nemogućnosti da usklade obaveze kod kuće sa radnim angažovanjem i prinuđene da se oslanjanju na niske socijalne naknade. Podelom odgovornosti između roditelja i volontera porodični odnosi se u primetnoj meri harmonizuju, a otvara se i mogućnost za postizanje boljeg socio-ekonomskog statusa. Lepi primeri su i pojedine inicijative roditelja: roditelj koji je u audio-formatu snimio štivo iz školskih udžbenika, što bi se moglo ponuditi i drugim organizacijama, ili roditeljska inicijativa „Moj majstor”, gde roditelji dece sa teškoćama u razvoju svojim veštinama pomažu jedni drugima (primeri iz opštine Zvezdara).

² Ispitanici prilikom početne procene stanja bili su predstavnici organizacija, kao i relevantne osobe u zajednici.

14 15

Imam sina sa Daunovim sindromom, koji je ceo dan sa mnom i mojim mužem. Ovo je bio prvi put da se on druži sa svojim vršnjakom. Prezadovoljni smo. Osim toga, i mi roditelji smo dobili vreme da radimo stvari za koje do sada nismo imali vremena.

Majka korisnika, Niš

Model je pružio komponentu koja je nedostajala kadrovskim kapacitetima institucija. Bez obzira na iskustvo i spremnost zaposlenih da odgovore na potrebe korisnika, socijalno uključivanje zahteva angažovanje dodatnog osoblja, što sistem socijalne zaštite ne može da obezbedi. Kako volonterski rad ne zahteva materijalna sredstva i omogućava individualni pristup, napredak korisnika bio je očigledan.

Ostvarena su partnerstva sa školama, ustanovama za smeštaj korisnika, kulturnim ustanovama, sportskim savezima i dr. Napravljen je i korak u prepoznavanju potrebe da se uklone arhitektonske barijere, jer je, sudeći po izjavama ispitanika, povećan broj ugostiteljskih objekata, trgovinskih radnji itd. koji obezbeđuju adekvatne uslove za kretanje OSI. U pojedinim slučajevima znatno je bolja uključenost lokalne samouprave, ali ona i dalje nije sistemski rešena nego se često svodi na entuzijazam pojedinaca ili efikasnost pojedinih struktura. Tako je, na primer, u Temerinu Pravilnikom o načinu, merilima i kriterijumima raspodele sredstava u oblasti kulture regulisano finansiranje kulturnih aktivnosti ranjivih grupa. Konačno, iskustva volontera, korisnika i njihovih porodica, kao i organizacija civilnog društva i ustanova, govore u prilog ovom modelu. U razgovoru sa učesnicima programa, socijalno uključivanje OSI istaknuto je kao komponenta koja nedostaje u sistemu usluga socijalne zaštite. S obzirom na to da model

„budi drug/drugarica” ne iziskuje poseban stručni profil volontera, nije finansijski zahtevan, te da je podjednako delotvoran u radu sa različitim grupama korisnika, njegova šira i kontinuirana primena obezbedila bi neprocenljivu društvenu dobit.

Mi iz socijalne zaštite vapimo za ovim modelom. Nemamo dovoljno zaposlenih koji bi mogli da se osobama kojima je pomoć potrebna posvete i nekoliko sati. Naši zaposleni tokom radnog vremena imaju i obavezu da vode administraciju, bave se računovodstvom i izveštajima itd. Imamo veliki broj korisnika kojima je neophodan individualan rad.

Predstavnica Doma za decu i omladinu, Niš

Volonteri su deci u domskom smeštaju individualno pomagali u školskom gradivu i domaćim zadacima, što vaspitači nisu mogli da postignu.

Predstavnica tima, Niš

KLJUČNI USPESI Svaki pojedinačni korisnik, u zavisnosti od stepena i vrste smetnji, pokazao je napredak i savladao različite veštine. Mnogi su naučili da se hrane sami, da ostvare kontakt očima, da povećaju pažnju i koncentraciju, neki su počeli i da govore, a do početka projekta to nisu radili. Ono što je zajedničko za sve jeste da svi imaju jednog prijatelja više, kome se svi sada raduju.

Mentorka, Beograd

Povišen nivo samopouzdanja i veći osećaj prihvaćenosti korisnika najznačajniji su rezultati ovog projekta. Nije bilo neuspešnih primera ili lošeg druženja. Dok su neki korisnici usvojili određene životne veštine, drugi su stekli više drugara, odlazili na nova mesta i učestvovali u raznovrsnim aktivnostima. Mnogi od njih su po prvi put samostalno donosili odluke o tome kako da provedu svoje slobodno vreme. I sami volonteri su učili od svojih drugara. Njihove izjave svedoče da su ih korisnici inspirisali da nastave društveni angažman, ali i da životni problemi mogu biti lako savladani ukoliko postoji dovoljna motivacija. Studenti humanističkih nauka prepoznali su mogućnost da u udruženjima obave praksu ili se profesionalno orijentišu (primer: volonterka koja se tokom projekta opredelila za rad sa odraslima). Inicijativa koju su volonteri ispoljili u rešavanju svakodnevnih problema korisnika često je prevazilazila okvire projekta. Njihova iskustva, najbolji su način za širenje društveno pozitivnih vrednosti i ideje volonterstva. Izražena je i želja za nastavkom druženja nakon projekta.

Nije to samo formalno druženje. Mi smo se međusobno stvarno prijateljski vezali.

Volonterka, Temerin

16 17

Zbog aktivnosti parova u lokalnim zajednicama znatno je unapređena vidljivost OSI, pa samim tim i njihovih mogućnosti. Lokalne samouprave i lokalne zajednice postale su svesnije potreba svojih građana, što se u pojedinim opštinama ogledalo u (ne)materijalnoj podršci koja je pružana udruženjima i parovima. U odnosu na početnu procenu stanja, kada su predrasude okoline prepoznate kao ključna prepreka za veće učešće OSI, brojnim susretima, upoznavanjima i druženjima znatno se doprinelo uklanjanju stereotipa i, samim tim, smanjenju predrasuda prema OSI.

Svi su pozitivni gde god da se pojavimo. Pomažu nam da uđemo u kafić, u autobus...

Par iz Temerina

Uspostavljena su uspešna partnerstva sa školama za osnovno i srednje obrazovanje, koje su potencijalno važan izvor novih volontera. Ostvarena je saradnja sa sportskim savezima, jer je sport prepoznat kao bitna aktivnost i potreba korisnika (treninzi, vežbe, takmičenja..). Kulturne institucije, bioskopi, rekreativni centri, zoološki vrt i dr. parovima su obezbeđivali besplatne ulaznice. Saradnja sa centrima za smeštaj omogućila je da institucije uvide značaj angažovanja volontera, ali i da svoje korisnike sagledaju „u drugom svetlu”, tj. da uoče njihove potrebe i mogućnosti za napredak. Dom za decu i omladinu iz Niša, inspirisan ovim projektom, uspostavio je partnerstvo sa Volonterskim servisom na projektu „Razvoj usluge ’Mala domska zajednica’ i alternativne usluge za decu sa težim i teškim smetnjama u lokalnoj zajednici”. Takođe, Dom volonterima omogućava i obuke za rad sa korisnicima koji imaju specifične potrebe. Zadobijeno je poverenje roditelja korisnika i pružen primer kako volonterske aktivnosti mogu doprineti poboljšanju kvaliteta života porodice. Roditelji sve više učestvuju u aktivnostima udruženja, a negde ih i sami iniciraju.

Kada je Ivan sa volonterom, ja ne brinem. Veći je napredak ostvario u komunikaciji sa volonterom nego sa psihologom u zdravstvenom centru.

Majka korisnika, Niš

Projekat je znatno doprineo vidljivosti udruženja uključenih u projekat, osnažio njihove kapacitete i međusobnu saradnju. Volonteri su često postajali članovi udruženja. Sa druge strane, pojedini korisnici su postali aktivni članovi udruženja koja neguju određene zanate ili se bave različitim kulturnim sadržajima, izlazeći tako iz poznatog kruga matične organizacije OSI.

Najveći dobitak ovog projekta jeste to što su sad OSI viđene i na mestima gde nisu samo okružene drugim korisnicima i nije ih više blam da se tamo pojavljuju. Većina korisnika do sada nije imala to iskustvo.

Korisnik, Jagodina

KLJUČNI IZAZOVI I pored sprovedenih istraživanja pojedinačnih potreba i kapaciteta, nekad je teško uskladiti očekivanja volontera i korisnika. Parovi koji su formirani preko ovog programa u velikoj meri su se povezali i izrazili želju za nastavkom druženja i nakon završetka programa. Uprkos tome, volonteri, usled različitih životnih okolnosti, nisu uvek u mogućnosti da kontinuitet dugoročnije i održe. To je posebno izazovno kada su u pitanju studenti koji potencijalno menjaju mesto boravka nakon završenog obrazovanja ili oni kojima novi, profesionalni angažman utiče na intenzitet druženja sa korisnikom. U tom smislu, važna je uloga OCD, koje bi uključivanjem novih volontera obezbedile kontinuitet druženja uz adekvatnu podršku u procesu promene drugara. Kapaciteti organizacija za upravljanje volonterskim radom i dalje nisu izgrađeni u dovoljnoj meri. Često ne postoje jasne procedure i tehnike za privlačenje novih volontera, dok pojedinim organizacijama nedostaju tehnički uslovi (prostor, grejanje, pomagala itd.). Broj stalno angažovanih u organizacijama je takođe nedovoljan da bi se volonterima pružila stalna konsultativna podrška ili da bi se koordinisao njihov rad. Volonteri kao najčešći izazov vide komunikaciju sa osobama koje imaju otežan govor, ali i poteškoću da lične obaveze i slobodno vreme usklade sa dnevnim rasporedom ustanova za smeštaj ili individualnim potrebama korisnika. Prevelika vezanost korisnika za volontera primetna je u pojedinim slučajevima i kao takva zahteva intenzivnije praćenje od strane mentora.

Dopiranje do potencijalnih korisnika takođe predstavlja potencijalnu prepreku. Zbog veoma rigidnih pravnih i administrativnih procedura, saradnja sa Centrom za socijalni rad nije jednako uspešna u različitim opštinama i često je zasnovana na ličnim poznanstvima. Sistemski rešena saradnja omogućila bi ne samo lakše dopiranje do korisnika nego i dostupnost informacija o grupama korisnika i njihovim potrebama. Na to se nadovezuje i konstatacija učesnika projekta da je organizovanost pojedinih grupa OSI bolja u smislu broja udruženja i usluga koje su im ponuđene, dok su druge grupe neprepoznate i marginalizovane.

Osobe sa cerebralnom paralizom često imaju taj problem da ih roditelju ceo život previše štite i jako im je teško da se osamostale. Oni su i najslabije udruženi, čini mi se da druge OSI imaju mnogo bolje organizovana udruženja.

Korisnik, Jagodina

Fizičke prepreke odnose se na nepristupačnost objekata, nedostatak staza u izletištima, toaleta itd. Transport je poseban problem korisnicima iz seoskih sredina, koji su zbog toga često sprečeni da učestvuju u grupnim aktivnostima OCD. Troškovi transporta dodatno otežavaju situaciju korisnika koji mahom potiču iz siromašnijih porodica, jer je obično samo jedan od roditelja u radnom odnosu kako bi se drugi starao o osobi sa invaliditetom. Finansijska komponenta neretko je izazov i za same volontere, na primer, u odlasku do korisnika ili za finansiranje pojedinih zajedničkih aktivnosti. Saradnja sa sistemom obrazovanja nedovoljno je razvijena i gotovo uvek inicirana jednostrano. Pokušalo se i sa ugovornim partnerstvom sa fakultetima, jer je sprovođenje projekta ukazalo na to da postoji interesovanje studenata za praksu u OCD. Međutim, interesovanje uprava fakulteta za ovakav vid saradnje sa OCD je još uvek nisko. Takođe, praksa studenata u OCD nije prepoznata i sistemski uređena. Kulturne institucije koje izlaze u susret korisnicima, obezbeđujući im besplatne ulaznice i druge povlastice, najčešće nemaju sadržaje koji bi bili adekvatni i razumljivi, ili problem predstavljaju arhitektonske barijere.

MILICA i ZORICAu poslasticarnici

18 19

PRIMERI DOBRE PRAKSE U SRBIJI

Najveći uspeh programa Bolje je u dvoje jeste pozitivna promena koju je on doneo u životima krajnjih korisnika – volontera i osoba sa invaliditetom. Deca, mladi i stariji koji su isključeni iz naše svakodnevnice druženjem su znatnije uključeni u sve segmente društva, postali su pouzdaniji i srećniji, a primetan je i priličan boljitak u njihovom ličnom razvoju. Sa druge strane, mnogi volonteri bi se složili da se uključivanjem u ovaj program više dobija nego što se daje. Međutim, najbolja ilustracija rezultata su upravo priče onih koji su u program bili uključeni, stoga se pred vama nalaze odabrane priče drugarskih parova koje su pisali volonteri i aktivisti udruženja koja su učestvovala u programu.

PRICE DRUGARA

20 21

Veliki izazovi su bili kako prići devojčici koja je toliko stidljiva, a ne biti previše nametljiv, kako je podstaći na inicijativu, motivisati je da izražava svoje želje i potrebe, ali i da kaže „neću” kad nešto ne želi.Veoma je važno dobro spojiti parove. Prilikom izbora drugara/volontera vrlo je korisno imati u vidu njegova interesovanja, hobije, da li je volonter po prirodi introvertna ili ekstrovertna osoba i sl., jer je vrlo značajno za razvoj odnosa drugarskog para kada korisnik i volonter imaju dosta toga zajedničkog. Druženje onda zaista ima smisla, jednostavno se odvija na obostrano zadovoljstvo. Uradili smo praktičnu, kvalitetnu obuku, dobro pripremili roditelje i decu/mlade, što je imalo velikog uticaja na dalju realizaciju projekta. I dalje ćemo sprovoditi koncept „budi drug” na ovaj način, jer zaista imamo vrlo pozitivna iskustva. Milica i Zorica su učesnice projekta Udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama iz Novog Sada. Više o udruženju i njihovim aktivnostima možete videti na adresi:

https://sites.google.com/site/drustvozapomocmnronovisad/

Katarina Majkić

Milica je veoma povučena devojčica, posebno emotivna, i veoma je bitan način na koji joj se treba obraćati. Spremna je za saradnju, uvek želi da posluša, voli šetnju, sunce i kolače. Zorica je veoma slična, „valjda zato tako dobro funkcionišemo”, kaže Zorica. Emotivna, voli da se druži, pomogne ljudima koliko može. „Radujem se svakom uspehu i od svega najviše volim slatkiše.”Upoznale su se u prostorijama Udruženja. Nekako su lako pronašle jedna drugu, jer su obe vrlo blage, tihe, povučene… Njihovi susreti su se uglavnom odvijali u centru grada, jer je Milici to bilo najzanimljivije. Obe vole kolače i često su odlazile u poslastičarnice. „Druženje je bilo pravo zadovoljstvo, jako lepo smo se slagale, puno smejale i učile. Često smo odlazile u pozorište i na kolače, jer smo obe umele da uživamo”, ističe Zorica.

Druženje je dovelo do promene i kod Milice i kod Zorice. „Milica se opustila tokom druženja, postala je mnogo pristupačnija… Kada bismo šetale uglavnom bi prepoznala gde smo bile. Poseban utisak na nju je ostavilo fotografisanje, puno je pričala o tome”, rekla nam je Zorica. Zorica se takođe promenila, upoznala je deo sebe o kojem ranije nije razmišljala, a to je „sposobnost da nekom pokloniš delić svoga vremena i pažnje. To je divan osećaj koji oplemenjuje.”

22 23

AKSENTIJE i SLOBODANostvaruju snove

Kada je započela realizacija projekta „budi drug“, na prvom zajedničkom sastanku, imali su priliku da se upoznaju i istog trenutka su shvatili da imaju zajedničku temu za razgovor – pozorište. Aksentije je pričao kako su mu omiljeni glumci Dejan Tončić i Antonio Banderas, kako mu je omiljeni film Balkanski špijun, koji je ujedno i Slobodanov omiljeni film. Aca je već gledao dve predstave u kojima je Slobodan igrao, pa mu je prepričavao lične doživljaje tih predstava. Nakon ovog viđenja otpočelo je intenzivnije druženje. Zajednička ispijanja čaja, odlasci u pozorište, na utakmice... Zajedno su odlazili i u balon-salu da igraju fudbal sa svojim drugarima, a pošto je Slobodan nespretan sa loptom, Aca mu je bio lični trener. Aca je nastavio da gleda Slobodanove predstave i redovno ga nakon njih čekao sa oduševljenjem. Jednom prilikom Aca je Slobodanu rekao da bi voleo da i on igra na sceni nekog pozorišta, kao i to da već ima ideju da sa svojim društvom napravi predstavu, ali da se mnogo boji. Njegov novi drugar ga je u tome ohrabrio i dao mu potpunu podršku. Rekao mu je da nema razloga za strah, jer samo ako dovoljno nešto želi, to će mu se i ostvariti. Govorio mu je da je i on sanjao da jednog dana postane glumac, pa iako ga je put odveo na drugu stranu, on se i dalje trudi da ostvari san. Priznao mu je da nikada ne odustaje! Pošto je ohrabreni Aca sa svojim drugarima počeo da radi na ostvarivanju svog sna, rešio je da pozove i svog novog prijatelja da im se pridruži u predstavi u kojoj će Aksentije igrati glavnu ulogu. Slobodan je to oberučke prihvatio i zaigrao, zajedno sa Acom, u predstavi „U zemlji čuda”. Dok je Aksentije izgovarao prve rečenice na sceni – Grad je pun ljudi, a ja sam sâm. Uvek sâm i pomalo tužan. Kada sedim u parku na klupi, a sve ostale klupe su pune, neko mi priđe. Obradujem se da će me pitati da sedne pored mene, ali to se nikada ne dogodi. Pogledaju me, okrenu se i produže dalje – Slobodan je iza zavese ponosno posmatrao svog drugara. Nakon prve premijere Aksentije je bio presrećan. San mu se ostvario! Pored toga što je izvodio predstavu u svom gradu, gostovao je i u mnogim drugim gradovima. Aksentije je postavo zvezda! Nakon svake predstave prilazile su mu devojke da se slikaju sa njim, delio je autograme.

Aksentije je srednjoškolac, inače odličan đak. Ne samo da je odličan đak, već je i dobitnik ovogodišnje Svetosavske nagrade koju je dodelilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije. U slobodno vreme voli da igra fudbal i navija za Partizan. O tome koliko je uspešan s loptom svedoči i medalja koju je doneo sa Specijalnih olimpijskih igara u Atini. Volonter je Edukativnog centra iz Kruševca, od kojeg je dobio i diplomu za najuspešnijeg volontera. Pored svega toga, on stiže da redovno prati predstave u Kruševačkom pozorištu. Od ranog detinjstva mašta da glumi u predstavi. Iako ima Daunov sindrom, Aksentija to nije sputalo da ostvari svoj san – da zaigra na daskama koje život znače!

Slobodan je student srpske književnosti i jezika. Volonter je Edukativnog centra iz Kruševca. Od malih nogu se amaterski bavi glumom. Nedavno je sa nekoliko svojih prijatelja osnovao Amatersko pozorište

„Kruška”, u kome i sam glumi.

Davao je intervjue za mnoge poznate medije. Iako je slava bila vidljiva, Aksentije je ostao onaj isti Aksentije kakav je i pre bio. Nakon što je Aksentije postao zvezda, prijateljstvo sa Slobodanom je još više ojačalo.

Slobodan je nakon jednog od mnogih gostovanja priznao Aksentiju da je ponosan na njega i da mu služi za uzor, jer je borac koji ne odustaje i koji, bez obzira na sve prepreke, ostvaruje svoje snove! Slobodan i Aksentije su učesnici projekta Edukativnog Centra Kruševac. Više o udruženju i njihovim aktivnostima možete videti na adresi:

http://www.ec.org.rs/

Slobodan Antić

24 25

MIA i BOJANAigrom do uspeha

Bojana je veoma odgovorna, vesela i prijatna devojka. Pri tom je apsolvent psihologije i veoma lako ostvaruje kontakte sa ljudima. Samo dan nakon što su po našoj opštini postavljeni plakati i mladi ljudi pozvani da se priključe i, u okviru projekta Bolje je udvoje, volontiraju i druže se sa osobama sa invaliditetom, usledio je poziv od Bojane. Ona je prva osoba koja se javila sa željom da volontira. Sećam se da je rekla:

„Videla sam taj šareni plakat, pročitala sam šta piše i rekla sam sebi ’ja ovo moram da uradim!’” Već od prvog susreta i razgovora sa njom znali smo da je ona prava osoba za naš projekat, takođe smo se odmah odlučili da njena drugarica bude četvorogodišnja Mia. Mia je dete sa cerebralnom paralizom i epilepsijom, koje dolazi u naše udruženje i koristi uslugu ranog tretmana kod defektologa i fizioterapeuta, i evo šta Bojana kaže o njoj:

„Mia je jedna izuzetno slatka i umiljata devojčica. Veoma je aktivna, pa su druženja sa njom uvek izvor raznih iskustava. Voli da sklapa slagalice, da crta, lista knjige i gleda crtaće, a na igralištu najviše voli da se igra u pesku i da se penje po raznim spravama. Veoma sam srećna što imam priliku da se družim sa devojčicom kao što je Mia. Kao i ona, radujem se svakom našem druženju. I sama sam veoma aktivna, pa sa lakoćom pratim njen ritam. Inspiriše me da je animiram prilikom raznih aktivnosti, poput čitanja knjiga ili igranja sa lutkama. Mogu sa sigurnošću da tvrdim da ćemo se Mia i ja još dugo vremena družiti i provesti još puno kvalitetnog vremena zajedno.”

Bojana je Miu upoznala u prostorijama našeg udruženja na prvom zajedničkom sastanku svih volontera, dece i roditelja/staratelja. Kada smo pitali Bojanu da li bi mogla da bude Miina volonterka, ona je sa oduševljenjem prihvatila i tada je rekla da je među svom decom Miu odmah zapazila. I zaista, odmah joj je pronašla pribor za crtanje i slagalice, i druženje je počelo. Sa osmehom na licu Bojana se seća tog prvog susreta i opisuje ga ovako: „Odmah pri prvom susretu su se stvorile simpatije. To je bio nagoveštaj divnog iskustva i druženja koje oplemenjuje i obogaćuje te, usput sasvim iskreno, propraćeno krajnjom empatijom ispunjava cilj projekta Bolje je udvoje.”

Od samog početka Bojana je slušala naše savete u vezi sa aktivnošću i onim što je Mii korisno, pa ju je u igri na veoma dobar način stimulisala da koristi levu stranu tela i samim tim joj pomogla da bolje hoda, hvata i bude uspešnija i spretnija u igri. Često sa Miom i njenim roditeljima dođe na tretman, a zatim kući i na igralištu u igri ponove sve to. Na samom početku Bojana se susrela sa onim što je i nju i većinu volontera najviše plašilo. Bio je to epileptični napad u dečijoj igraonici. Uz našu pomoć brzo je prebrodila svoje strahove i ni to više nije bila prepreka za njih dve. Miini roditelji su mnogo zavoleli Bojanu, i potpuno su sigurni kada je Mia sa njom u šetnji, u igraonici, na igralištu, u kući, a i sama Mia je mnogo voli i rado kreće sa njom. S obzirom na to da je Kula malo mesto i „svako svakog zna”, svakim zajedničkim pojavljivanjem ovaj par na divan način pomaže u razbijanju predrasuda i podizanju svesti. Mia i Bojana su jedan od parova koji su tokom projekta Bolje je udvoje imali najviše individualnih aktivnosti, a zasigurno će se njihovo druženje i dalje nastaviti u istom ili sličnom ritmu. Odgovornost, požrtvovanost, otvorenost za savete i sugestije, želja za sticanjem novih znanja i iskustava, nemanje predrasuda, jesu ključne osobine koje volonter mora da poseduje da bi bio deo jedne ovako humane i lepe stvari kao što je ovaj projekat. Samo par u kome volonter zaista pokaže ovakve osobine može da bude uspešan, jer na kraju nije ni važno koju vrstu invaliditeta neko ima, važan je osećaj koji nas obuzme kada shvatimo da smo nekome zaista ulepšali nekoliko sati, dana, meseci… Nakon završetka projekta trudićemo se da se da se ovakav vid integracije osoba sa invaliditetom nastavi. Pored dobre organizacije aktivnosti i pružanja stručne podrške, veoma su važni i kvaliteti volontera, čak su i ključni za uspešnost i dostizanje krajnjeg cilja projekta. Bojana i ostali volonteri svojim su primerom animirali još mladih ljudi i nadamo se da će neki od njih postati volonteri i drugari osoba sa invaliditetom. Mia i Bojana su učesnice projekta Udruženja za pomoć MNRO „Plava ptica” iz Kule. Više o udruženju i njihovim aktivnostima možete videti na adresi:

http://www.plavaptica.org.rs/

Jelena Vukadinović

Kada uđem u sobu gde su sva deca i kažem „Aki idemo”, on trči prema meni, raduje se, grli me, ništa ne govori i ne ljubi me, ali stavi obraz da ja njega poljubim. Sluša me kada idemo negde, ako mu kažem

„Polako”, ide pored mene lepo, nigde ne trči, ne moram ni za ruku da ga držim. Nema više naglih pokreta ili iznenadnih reakcija, uz stepenice ide sam. Zbuni se jednino ako malo zaćutim, odmah se okrene da vidi gde sam, moram stalno da ga podstičem i pričam mu.

Kocke nije voleo, bacao ih je visoko, na prozor, televizor, vrata, mene... polako kocku po kocku, prvo ih spoji, pa baci, ali danas Andrija može da napravi kulu višu od sebe i da je ne sruši.

Počeo je da se igra kao druga deca, da oblači lutku, gura automobile, spušta se niz tobogan. Obožava da se dobacuje loptom, lepo je baca i hvata. Ulazi u kućice za igru koje se nalaze u dvorištu, zatvara vrata

za sobom, otvara prozore. Šta god da mu zadam, on proba to da reši, ako mu ne ide, uzima to i vraća na policu, više ne baca i ne besni. Andrija izuzetno voli da se golica i naučio je da mi da do znanja kada želi da se golicamo. Kada mu kažem „Gde su ruke?”, pruža ih i smeje se. Voli da maže ruke kremom, nekad ga ja i presvučem i okupam, smeje se i, što mi je najzanimljivije, strpljiv je, kao da zna da nisam posebno spretna u tome. Lepo nam je dok smo zajedno. Marija i Andrija su učesnici na projektu Udruženja „Živimo zajedno” iz Beograda. Više o udruženju možete videti na adresi:

http://www.zivimozajedno.com/

26 27

ANDRIJAMARIJOMu drugarstvu sa

postaje radosno dete

Na početku našeg viđanja nije bio preterano druželjubiv. Kada sam ga prvi put videla bio je u dvorištu sa drugom decom, ali sâm. Deca su se igrala, a on je nekako sve to iz prikrajka posmatrao. Nije se igrao kao oni. Prišla sam mu, ali nije me odmah dobro prihvatio, pokušavao je da pobegne. Nije hteo da mi daje ruku dok šetamo i plašila sam se da će sve ovo biti dosta teško. Nije ništa pričao, niti mi je na bilo kakav način sugerisao svoje želje i potrebe. Ako se radnja koju radi prekine, počinje da besni i plače i u stanju je da sve što je ispred njega baci, gurne, šutne. Plakao je kada ne radimo ono što on želi. Što se tiče motorike, dobro je razvijena, hoda sigurno, trči, osetim koliko je snažan u rukama, ali kad su u pitanju igračke, ne koristi snagu dovoljno, tj. brzo odustaje. Na primer, kada treba da se uglavi kocka u kocku, ako mu ne ide – baci, iako znam da ima snage da to završi. Na početku mi je bilo teško jer je sve igračke bacao. Šta god da sam stavila ispred njega bilo bi bačeno istog momenta, nisam dobijala ni povratnu informaciju o tome šta želi, bio mi je dalek, trčao je, a nisam znala da li želi da idem za njim… Išla sam, trčala sam, bacala sam... U jednom trenutku bacala sam igračke isto kao on, pokušavala sam da mu se približim. Radili smo šta on želi. Polako sam mu se približavala tako što sam mu nakon svakog dobro odrađenog zadatka, kao nagradu, pružala ono što voli

– muziku, crtani i slično. Polako sam uspevala, shvatio je šta ja želim, a i ja šta on želi i voli. Svaki put kada sam dolazila igru smo započinjali onim što on izabere. Postepeno sam ga usmeravala da radimo ono što ja želim. Muziku obožava; zapravo, u početku je stavljao prste na uši kada je pustim, ali vremenom se navikao i sada obožava da igra uz nju. Dugo nam je muzika uvek bila uključena, pa je on bio opušteniji.

Igračke koje nije znao da koristi, nisam forsirala. Radostan je kad uspe da uradi nešto što mu zadam, a onda imam prostora da mu zadajem nove, malo teže zadatke. Ako mu dam da uradi nešto što ne zna, pobesni i teško ponovo stekne želju za radom. Zato sam se trudila da mu održavam motivaciju, hvalim ga, radujem se njegovom uspehu, i uspela sam. Crtane filmove u početku nije gledao, malo se zagleda pa se okrene, radi nešto drugo. Vremenom je sve duže gledao, a sada čak ima i omiljenu epizodu. Andrija i dalje ne priča da bi komunicirao. Naučio je da kaže „Ćao”, isključivo uz mahanje rukom i kada mu neko maše; zna da kaže „Halo, halo” kada mu stavim telefon na uho i da ponavlja „Tako” kad nešto radi i ja to govorim. Andrija razume dosta toga, mogu normalno da mu govorim „Dođi, daj to, daj ruku, idemo, stani...”

Kad dolazim prepoznaje me, raduje se, smeje se, grli me. Ljubomoran je na drugu decu kada sam sa njima, ali mislim da se i na to polako navikava. Što se tiče hranjenja, polako počinje da jede sam. Andrijin problem vezan za hranjenje je što samo guta, ne žvaće i iz tog razloga neće da jede tvrdo. Nekoliko puta pokušala sam da mu dajem tvrdo, sitno, dok mi sedi u krilu, ali on počne jako da plače. Vaspitačica kaže da je to zato jer me voli i nije očekivao da ću ga i ja to terati da radi. Mislim da bi mogao da nauči da jede sam kada bi imao više vremena za to, a pošto posle ručka idu na spavanje, uvek ga neko hrani da bi to sve išlo brže. Nisam puno radila na tome, jer to nisam mogla da promenim, ali vidim da Andrija ima potencijala i da će početi da jede kao druga deca. Generalno primećujem napredak u svim sferama, pa i u hranjenju. Polako sam učila da prepoznajem osećanja i želje iz njegovog ponašanja. Upoznala sam ga i sada mi je sve lakše da ga usmerim na neku radnju koju želim. Ranije mi je to bio problem, jer je bio u stanju da plače po pola sata dok ne nastavi ono što je radio. Bilo mi je teško dok sam ga navikavala na to, ali mislim da sam dobro uradila. I dalje će verovatno imati problem sa čekanjem na red ili da shvati da to što voli ne može večno da traje, ali nadam se ne toliko kao pre. Sada hoće da posluša, i ako je na ljuljašci, a ja kažem „’Ajde malo da vozimo bicikl”, hoće. Ako se ja okrenem ili krenem negde dok on nešto radi, ide za mnom, gleda me u oči. U početku je imao problem da me pogleda, uvek je gledao negde sa strane i imao je često neke pokrete koje je ponavljao u određenim situacijama. Udarao se rukom o bradu, što više ne radi, i na to sam zaista ponosna. Kada sam neraspoložena, gleda me u oči i smeje se sve dok se ja ne nasmejem, tek tada on može da se igra. Ako se unervozi ili uplaši, isto me gleda u oči i približi mi se skroz uz lice, kad se nasmejem, nasmeje se i on i onda je dobro.

Kada saberem utiske i pogledam ga danas, shvatam da smo zaista postali prijatelji. Kada me vidi, pokazuje sreću, a kada je tužan pruža ruke ka meni da ga uzmem. Kada mu je nešto teško, gleda me, traži pomoć, veruje mi i osećam da me voli. Vezao se za mene i prijalo mu je što s vremena na vreme samo njega neko čuva i pazi. Dešavalo se da plače kad odlazim ili da se ljuti kad zna da ću uskoro kući. Marija Taboroši

28 29

UKRAJINA I CRNA GORA

ISKUSTVA IZ DRUGIH ZEMALJA Fondacija Skan i Kooperativa holandskih fondacija za Centralnu i Istočnu Evropu su, pored Srbije,

podržale fondaciju Fakt iz Crne Gore i Karpatsku fondaciju iz Ukrajine u sprovođenju i razvoju programa Bolje je u dvoje. Princip i metodologija modela „Budi drugar/drugarica” isti je u svim zemljama, a način primene njegovih različitih aspekata zavisi od lokalnog konteksta. Bez obzira na kontekstualne sličnosti i razlike, model „Budi drugar/drugarica” je pokazao da ima univerzalnu vrednost i da zaista ostavlja traga u životima volontera i korisnika. U cilju boljeg ilustrovanja iskustava organizacija u okviru programa, prenosimo vam priče organizacija iz Ukrajine i Crne Gore koje su sprovodile ovaj model.

30 31

Rad volontera je jako značajan zato što volonteri, osim što svakodnevno pružaju podršku djeci sa smetnjama u razvoju, razvijaju i svoj nivo svijesti te se tako uče da poštuju životne vrijednosti i na praktičan način učestvuju u razvoju društva. A onda smo 2011. godine krenuli sa projektom

„Buddy – Budi drug”, koji su podržali Fondacija Skan i fAKT. Na početku nismo bili sigurni kako će funkcionisati druženje „jedan na jedan”, naročito kod djece sa težim intelektualnim smetnjama, ali smo brzo shvatili da se drugari prepoznaju, shvataju šta žele i da se razumiju bez obzira na smetnju, i to nam je dalo motiv da razvijamo ovaj model. U projektu „Budi drug” okupili smo 25 parova, a volontere smo regrutovali i selektovali iz već postojeće baze podataka, sa osvrtom na njihove afinitete i na osnovu njihovih ranijih iskustava u radu sa djecom sa smetnjama u razvoju. Individualna druženja su realizovana preko posjeta kulturnim i sportskim događajima, druženja u kafićima, izleta i sportskih aktivnosti, kao i učešćem u dramskoj i drugim sekcijama. Osmjesi na licima, nježni pogledi, nestrpljivo iščekivanje kada će njegov drug ili drugarica doći, dovoljno govore o uspješnosti i neophodnosti ovakvog druženja. Naši volonteri, učešćem u ovome projektu, znatno su se osnažili, stekli nove vještine, izgradili senzibilitet i, što je jako važno, uspjeli da prenesu pozitivne vibracije i među svojim vršnjacima i među starijima od sebe. Svako novo druženje je našoj djeci donijelo bezbroj osmijeha, uživali su u potpunoj pažnji svojih drugara-volontera. Pozitivna energija se prenosila sa volontera na dijete i obratno, i to je bio neiscrpan izvor samopouzdanja za našu djecu, samopouzdanja koje im je tako potrebno. Izlazeći na javna mjesta kao i preko svih drugih pojavljivanja, naša djeca su se aktivno uključila u društveni život zajednice.

Javnim pojavljivanjem naše djece pokazali smo svim građanima da treba da daju svoj doprinos i da se njihova ljudskost mjeri time koliko mogu da prihvate različitosti. Zajednica bez predrasuda je zajednica pred kojom je napredak, jer predrasude sužavaju naše vidike. Volonterstvo je svakako potreba savremenog društva i neophodan elemenat progresa. Na osnovu našeg dugogodišnjeg rada, a sada posle primjene modela buddy, sa sigurnošću vam preporučujemo da krenete i vi ka primjeni ovog modela. Naša organizacija je uvijek pružala i dalje će pružati podršku i volonterima i djeci sa smetnjama u razvoju da ostvaruju svoja prava, kao i da, bez obzira na svoje različitosti, uvijek mogu biti jedni drugima podrška i oslonac. Nadamo se da su naša djeca dobila prave prijatelje pomoću ovog modela buddy i da će ova prijateljstva biti ona koja zaista opstaju bez obzira na različite životne puteve! Teško je osmjeliti se i krenuti u nešto novo i nepoznato, ali sreća je mnogo veća ako je podijelimo sa nekim, a snovi su nam mnogo bliži javi ako ih sanjamo zajedno. Stoga svim organizacijama koje žele ili razmišljaju o tome da primjene ovakav ili sličan model bez razmišljanja kažemo: bez obzira na to koliko ste veliki ili mali, razvijajte volonterske servise jer osmjesi na licima djece i volontera, kao i njihov stisak ruke i zagrljaj jesu ono što ove mlade ljude pokreće i zavređuje našu punu pažnju i podršku. Ljudi su bogati onoliko koliko imaju prijatelja, a ako naša djeca sada počnu da sklapaju prijateljstva, jednog dana kada postanu odrasli ljudi, biće zaista bogati.

Ispričaću Vam priču o jednoj nevladinoj organizaciji koja se već deset godina uspješno bori za prava djece sa smetnjama u razvoju. Možda će onima koji prvi put čuju za nas sve ovo izgledati kao nešto što već znaju ili su čuli. Ali, čitajte do kraja, pa ćete shvatiti koliko je bilo potrebno rada, nesebičnog ulaganja i volje da bi smo bili ono što danas jesmo. Živimo u malom gradu na sjeveru Crne Gore i, kao i sve male sredine, i naš grad nosi sa sobom ljubav i srdačnost ljudi, ali i vrlo često te male sredine, kao naša, dozvoljavaju ljudima i zadiranje u tuđu privatnost. Udruženje Roditelja djece sa teškoćama u razvoju „Zračak nade” osnovano je 2002. godine i zastupa socijalni model invalidnosti. Udruženje zastupa stav da djeci sa smetnjama u razvoju treba pružiti jednake šanse za odrastanje kao i drugoj djeci da bi se kada odrastu uključili ravnopravno u društvenu zajednicu. Imamo 130 članova – roditelja djece sa smetnjama u razvoju. Dug put od sažaljevanja naše djece do uvažavanja njihovih prava, koji smo prošli u ovih deset godina, bio je težak, ali značajan, jer smo mnogo naučili i o sebi i o drugima. Naučili smo druge da u našoj djeci ne traže ono što je zauvijek izgubljeno već one sposobnosti koje tek treba razvijati. Mi smo naučili da treba da udružimo znanje i ljubav jer samo tako dobijamo prave rezultate, kao i da uvažavamo i slušamo druge ako hoćemo da ti drugi uvažavaju nas.

Pored lobiranja za prava naše djece, razvili smo i veliki broj servisa podrške u našem gradu u domenu obrazovanja, socijalne i zdravstvene zaštite i zapošljavanja. Servisi koje smo razvili su: poludnevni boravak, asistenti u nastavi, personalni asistenti za pomoć u kući, prilagođeni prevoz, kreativne radionice za omladince sa smetnjama u razvoju. Zajedno sa opštinom Pljevlja osnivači smo i JU Dnevni centar za djecu i omladinu sa smetnjama u razvoju, i to je u našoj državi jedinstven primjer partnerstva javnog i civilnog sektora. Servis koji smo razvijamo zadnje 4 godine i na koji smo jako ponosni je volonterski servis. Godine 2009. došli smo na ideju da bi bilo jako dobro da naše Udruženje, koje je već bilo prepoznato ne samo u našem gradu nego i šire, okupi jedan broj srednjoškolaca koji bi bili podrška našoj djeci i neko ko bi izmamio osmijehe na njihovim licima i unio radost u njihove živote. I tako smo počeli. „Zračak Nade” danas okuplja oko 50 volontera – srednjoškolaca, studenata i drugih mladih ljudi.

Udruzenje roditelja djece sa teskocama u razvoju

Zracak nade, Pljevlja, Crna Gora

MARIJANA i TARIK

32 33

Upoznali smo se, slučajno ili ne, tu u „Zračku”. Spontano si prišao i zagrlio me. Bio si drugačiji od svih. Posle par sati naše igre i nekoliko zagrljaja otvorio si moje srce i natjerao me da razmišljam. Uz tebe sam postala neka nova osoba. Zapravo, bila sam to ja na neki novi način. Sjećam se večeri u „Zračku” kada smo se svi igrali na podu, kada smo slušali muziku koja je dopirala sa CD-plejera na polici. Posmatrala sam te, jer si se jedino ti igrao drugačije. U jednom trenutku si naglo skočio, trapavo doskakutao do mene i zagrlio me. Priznajem da sam se iznenadila. Ali me tvoj zagrljaj natjerao da te bolje upoznam I hvala ti na tome.

„Ovim prijateljstvom ja vrlo malo dajem, i nisam ga poklonila njemu već sebi, jer od njega dobijam mnogo više”.

Marijana, volonterka

Kažu mi da vidiš stvari drugačije, i to je istina. Ali to što si drugačiji ne znači da ne možeš biti slobodan. Ti si me natjerao da shvatim da je prijateljstvo ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, ali to ne. Ne mogu ti reći „budi mi prijatelj”, ali mogu da ti kažem

„biću ti prijatelj”. Ovako ili onako, u tvoje prijateljstvo ne sumnjam. Emocije su valjda jedina stvar koju ne treba objašnjavati i tražiti joj razloge. Ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem dječaka, mog badija Tarika, koji je unio toliko radosti u moj život. Razmišljala sam o tome zašto si baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Shvatila sam da se ono ne bira, ono biva ko zna zbog čega. Ovim prijateljstvom ja vrlo malo dajem, i nisam ga poklonila njemu već sebi, jer od njega dobijam mnogo više. Hvala ti puno.

Svetlana Dujović

34 35

Caritas Karitas iz Ivano-Frankivska je osnovan 1992. godine kao hrišćansko-katolička organizacija „Ljubav i milosrđe”. Svoje sadašnje ime organizacija je odlukom skupštine članova dobila 2001. godine. Ova organizacija radi na unapređenju socio-ekonomskog položaja osoba iz ranjivih grupa, što postiže socijalnom rehabilitacijom siromašnih i nezaposlenih osoba, kao i osoba sa invaliditetom, posebno dece i omladine. Zajednica u kojoj ova organizacija deluje ima oko 240 hiljada stanovnika, od kojih 9500 ima neki oblik invaliditeta , a od ukupnog broja osoba sa invaliditetom, 830 čine deca i mladi. Roditeljima ove dece nedostaje socijalna podrška da prevaziđu predrasude i integrišu svoju decu u društvo. Omladina Karitasa je iz tog razloga 2008. godine počela da radi sa mentalno nedovoljno razvijenom decom kako bi podržala njihovu društvenu adaptaciju i uključivanje. Postizanje ovog veoma specifičnog cilja je već neko vreme deo šireg programa usluga koje ova organizacija nudi svojim najmlađim korisnicima.

Trenutno Karitas vodi Centar za podršku i boravak dece i omladine sa invaliditetom i brine o dvadeset jednom korisniku koji živi u porodici i dvadeset korisnika iz lokalnog staračkog doma. Sa korisnicima u ovom Centru rade dva stručna lica i oko trideset volontera. Imajući u vidu da su teorijska i praktična znanja i veštine izuzetno značajni za razumevanje potreba i interesovanja korisnika, Karitas se pri koncipiranju programa Bolje je u dvoje posebno usmerio na proces selekcije i edukacije volontera. Ova organizacija je zato sprovela seriju radionica za 25 volontera, tokom kojih su razrađena osnovna pitanja: motivacija volontera, poznavanje različitih vrsta invaliditeta, komunikacija i rad sa korisnicima. Kako su studenti činili veći deo ovog volonterskog tima, posebna pažnja je posvećena unapređenju njihovog razumevanja načina rada sa korisnicima i načina na koji im se pruža podrška. Radionice su se takođe bavile društvenom i psihološkom podrškom, načinom života i ponašanjem korisnika, kao i procenom njihovih potreba i mogućnosti

Intervjui koji su sa korisnicima rađeni kako bi se procenile njihove potrebe, jasno su ukazali na to da bi oni želeli da učestvuju i u individualnim i u grupnim aktivnostima. Projekat je okupio dvadeset drugarskih parova, koji su vreme provodili u parkovima, bioskopima, kafićima, na sportu, u kuvanju i izradi rukotvorina. Sve ovo je pomoglo korisnicima da se prilagode i izađu iz izolacije, unaprede svoje samorazumevanje i komunikacijske veštine. Svaki drugarski par je bio različit i poseban. Dok su na početku projekta neki volonteri pokazivali manjak razumevanja za koncept drugarstva, pa su ga smatrali nekom vrstom obaveze, danas se može govoriti o razvijanju pravih prijateljstava. Njih odlikuju opuštenost, iskrenost i poverenje, koji omogućavaju drugarskim parovima da izgrade dugoročan prijateljski odnos.

Program Bolje je u dvoje je omogućio postizanje nekoliko međusobno blisko povezanih rezultata. Bliske prijateljske veze su izgradile bezbedno društveno okruženje i omogućile korisnicima da zadovolje svoje potrebe za druženjem i razgovorom. Program im je omogućio da ostvare svoje kulturne potrebe, da razviju talente i kapacitete, da steknu pozitivno iskustvo i da se lakše prilagode različitim društvenim sredinama. Program je takođe ukazao na probleme i potrebe osoba sa invaliditetom. Posredstvom njega je zajednici omogućeno da razume neophodnost pružanja nesebične pomoći i podrške onima kojima su one neophodne.

Ivano-Frankivska, Ukrajina

Po završetku obuka, volonterka Julija Knjazuk je izjavila: „Volontiranje nije samo posao, to je način da služimo drugima, naročito mladima sa posebnim potrebama. Posle obuke sam se zaista pitala kako bih se osećala da sam korisnica? Kako bih doživela nečiju želju da mi pomogne? Upravo je zato moja prva misao prilikom susreta sa drugaricom bila: ’šta danas mogu da učinim za nju?’”

Ljudmila Maksimik

Izdavač: Balkanski fond za lokalne inicijative (BCIF)Majke Jevrosime 19/1, 106502 Beograd, Stari Grad, Srbija

Autori:Mirjam Mulder, Kordula Brat, Sever Džigurski, Aleksandra Stakić

Urednica:Natalija Simović

Prilozi:Katarina Majkić , Udruženje za pomoć MNRO Novi Sad Slobodan Antić, Edukativni Centar Kruševac Jelena Vukadinović, Udruženje za pomoć MNRO „Plava ptica“, Kula Marija Taboroši, Udruženje za pomoć MNRO Stari Grad „Živimo zajedno“, BeogradSvetlana Dujović, Udruženje roditelja djece sa teškoćama u razvoju „Zračak nade”, Pljevlja, Crna goraLjudmila Maksimik, Caritas, Ivano-Frankivska, Ukrajina

Lekura i korektura: Ivana Andrić

Dizajn i grafička obrada:Predrag Tomić

Štampa:Studio Avangarda

Tiraž:300

ISBN 978-86-915711-1-5

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

061.2:364

BOLJE u dvoje / Mirjam Mulder [etc.]. - Beograd : Balkanski fond za lokalne inicijative, 2012 (Beograd : Avangarda). - 35str. : ilustr. ; 28 cm

Tiraž 300.

ISBN 978-86-915711-1-51. Мулдер, Мирјам, 1958- [аутор] 2. Брат, Кордула, 1975- [аутор] 3. Џигурски, Север, 1981- [аутор] 4. Стакић, Александра, 1976- [аутор]a) Невладине организације - Социјална заштита - СрбијаCOBISS.SR-ID 192151052