Pitanja za predmet:

“Uvod u tehnike multimedija”

Jelena Paunović

- Kompozicija. Zlatni presek. Phi, Bonifačijevi brojevi. Perspektiva,

Композиција или правила композиције јесте збир правила и препорука на уређење елемената у уметничком делу у слици, графичком дизајну, филму, фотографији, скулптури. Разни визуелни елементи, познати као композициони елементи, формални елементи или уметнички елементи јесу они којима се уметник служи да би компоновао слике. Ови елементи се у укупној конструкцији слике обично односе сами према себи и према целини дела. За композицију су важни саставни принципи, који су поступци који се примењују у другим системима и дисциплинама. То су принципи: улоге, контраста, симетрије и пропорције.

Композиционе методе:

Саставни принципи- су поступци који имају опште вредности

1. Принцип улоге - основни принцип састава слике2. Принцип ритма - понављање истих или сличних елемената или облика, тонова

или боја3. Принцип симетрије - правилан распоред около средине или неке осовине4. Принцип контраста - узајамно постављање два или више различитих квалитета

или квантитета5. Принцип пропорције - за доношење судова о величини других објеката

Линеарна композиција - линија и крива која ствара визуелни пут који омогућава да се око креће у оквиру слике.

1. Смер- визуелне трасе које могу имати вертикални, хоризонтални или дијагонални

Тонална композиција - светлост и сенке које утичу на светлости и контраст

1. Облици и објекти- тоналне композиције, геометриска омеђеност области ивица2. Текстура - особине површина3. Величина- релативне размере, пропорције и узајамни односи слика и облика

Компотиција боја - боја која изражава тонове и различити интензитет Перспектива - изражавање дубине, предњег, средњег и стражњег плана Простор - простор који запрема дело

Као златни пресек се обележава однос 1:1,618. У уметности и фотографији се сматра да је то идеална пропорција између разним дужинама. Златни пресек настаје када се једна дуж подели тако да се однос мањег дела према већем делу односи тако као однос већег дела према целој дужи. Већ најмање од ренесансе су уметници користили златан пресек нарочито у оквиру тзв. златног правоугаоника у којем се златни пресек садржи као однос страна. Златни пресек делује јако пријатно и ове односе можемо пратити и у природи.

Sa zlatnim presekom ulazimo u oblast mera, odnosa, proporcija. Da bismo uspostavili bilo kakve relacije, moramo imati najmanje dve veličine. Odnos - „A prema B“ - označava meru različitosti, poređenje između dve nejednake stvari. Odnos između dve nejednake veličine se izražava jednostavnom matematičkom formulom: a:b. Proporcija ili razmer označava relaciju između dva odnosa: element 1 se odnosi prema elementu 2 kao element 3 prema elementu 4. 

Međutim, broj elementa možemo redukovati. „Jedina prirodna aritmetička razmera koju možemo dobiti sa samo dva elementa izražava se formulom a:b = b : (a + b)“. U ovoj razmeri se manja veličina odnosi prema većoj kao veća prema celini i ova se razmera naziva zlatni presek.

Rezultat ove proporcije je misteriozni broj phi, a matematički izraženo to izgleda ovako:

(a + b)/ a = a/ b = Phi; 1+b/a = a/b; 1 + 1/ Phi = Phi; Phi - 1 = 1/ Phi; Phi2 - Phi - 1 = 0;  Phi = a/b = 1+ koren iz 5 = 1.61803398.

Zlatni presek se smatra savršenom proporcijom – Božanskom proporcijom. Prevedena na „obični“ jezik ona izgleda ovako:

Manje prema Većem kao

Veće prema Celini. MATEMATIKA

Fibonačijev niz

U XII veku  italijanski matematičar iz Pize, Leonardo Fibonači, je otkrio brojni niz koji određuje srazmeru zlatnog preseka.

0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144…

Polazeći od brojeva 0 i 1 svaki sledeći broj je jednak zbiru prethodna dva. Ova jednostavna osobina daje neobične rezultate: ako podelimo svaki broj tzv. Fibonačijevog niza sa njegovim prethodnikom dobijamo niz brojeva koji konvergira upravo broju Phi (1.6180339887499…).

Legenda kaže da je do ovog otkrića Fibonači došao posmatrajući ponašanje zečeva, čije je razmnožavanje pratilo dinamiku ovog brojčanog niza.

Još jedan način prezantacije Fibonačijevog niza je crtanjem kvadrata određene površine. Počinjemo sa dva kvadrata dužine stranice 1, koje nacrtamo jedn do drugog. Zatim iznad ta dva kvadrata nacrtamo kvadrat dužine stranice 2 (1+1=2). Zatim pored tako dobivenog pravougaonika, nacrtamo kvadrat dužine stranice 3 (1+2=3) . Ako nastavimo sa dodavanjem novih kvadrata na sliku, takvih da je stranica novog kvadrata jednaka zbiru dužina stranica prethodna dva, dobijamo kvadrate čije su dužine stranica jednake brojevima Fibonačijevog niza.

Ako u tako dobijene kvadrate ucrtamo pravougaone kružne lukove, dobijamo spiralu, koja je veoma dobra aproksimacija spirala koje se pojavljuju u prirodi kod puževa, školjki i u rasporedu semenki kod biljaka. 

Može se reći da je Fibonači otkrio brojčani niz, koji opisuje ove relacije, ali same "zlatne proporcije" su bile poznate i mnogo starijim kulturama.

Euklid zlatni presek naziva neprekidnom podelom. I možda ova neprekidna podela zaista liustruje obrazac našeg umotavanja u fraktalni holograf i spuštanja u sve dublju materiju, pošavši od broja 1.

U slici možemo lako sagledati zlatne pravougaonike. Pravougaonik, čije su stranice u odnosi 1:Phi naziva se zlatnim. Ova relacija nudi vizuelno veoma prijatne proporcije i veoma se često koristi u

Zlatni presek je bio poznat Egipčanima, koji su ga koristili prilikom izgradnje piramida. 

Zlatni pravougaonici se nalaze i u piramidama, koje su gradile Maje i Asteci.

Jedan od najpoznatijih primera korišćenja zlatnog preseka u arhitekturi je Partenon:

i crkva Notre Dame: 

Mikelanđelo, Rafael, Rembrandt, Dali, Koks, Seurat, Mondrijan samo su neki od brojnih umetnika, koji su koristili zlatni presek.  

Leonardo Da Vinči (1451-1519) je pokazao veliki interes za matematiku umetnosti i prirode. On je uradio kompletnu studiju figure čoveka i pokazao kako su njeni različiti delovi u proporciji zlatnog preseka.

Ipak, savršene proporcije broja Phi su predstavljale ideal ljudskog tela i lica još u antička vremena.

Svuda u prirodi pronalazimo izraze božanskih proporcija, a Fibonačijevi brojevi i misteriozni Phi su utkani u samo tkivo stvaranja: od morskih školjki, do galaksija: 

Listovi na grani rastu na međusobnim udaljenostima, koje odgovaraju Fibonačijevom nizu. • Cvetovi najčešće imaju 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55 ili 89 latica. •  Cvetići, smešteni u glavi suncokreta, razmešteni su u dva niza spirala: jedne u pravcu kretanja kazaljki na satu i druge u suprotnom. • U pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem mužjaka pčela, uvek bi dobili broj phi. •  Ako izmerimo visinu čoveka od vrha glave do poda, zatim to podelimo sa dužinom od pupka do poda, dobijamo broj phi. • Phi je u proporcijama lica, ritmu otkucaja srca, strukturi DNA. • Nautilus u svojoj konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog spiralnog odnosa prema sledećem dobili bismo broj phi...

Перспектива потиче од латинске речи prospicere што значи видети или разабрати. Перспектива је гледиште, начин гледања, начин разматрања, схватање. Исти појам може се тумачити на више начина, зависно од перспективе. Перспектива у оптици означава појаву привидног смањења ликова и предмета сразмерно њиховој удаљености од гледаоца.

Појам перспектива се користи у многе сврхе, и у многим уметничким и научним дисциплинама. Најчешће се користи у ликовној уметности, филмској индустрији, књижевности, филозофији, реторици и др.

Врсте перспектива

Изометријско представљање

Коса пројекција „Војна перспектива“

Коса пројекција „Кабинетска перспектива“

Централна перспектива са једним недогледом

У ликовној уметности перспектива означава начин приказивања волумена и простора на површини слике, стварање приказа дубине простора. Постоје више начина приказивања перспектива кроз историју:

Вертикална (иконографска) перспектива је начин приказивања простора по којем се тродимензионални простор приказује на дводимензионалној површини тако да се оно што је у стварности друго (иза првог) слаже по висини, друго изнад првог, вертикално, односно под правим углом. Уместо низања планова преклапањем у дубину (како и стоје у стварности), просторни планови се нижу вертикално један изнад другог, тако да се нигде не преклапају. Вертикална се перспектива појављује у старом египатском сликарству, на асирским рељефима или грчким вазама из архајског периода, у европском романичком сликарству. Таква перспектива је једна од карактеристика дечјег цртежа. Сви облици приказани овом перспективом поштују закон површине, тако да су најширом страном приказани на површини, јер се тако најбоље описује њихов облик. У приказу помоћу вертикалне перспективе, лик који је изнад другог увек

је даљи у стварности. Тако се египатски рељефи читају одоздо нагоре и то здесна на лево, па слева надесно ... (цик-цак) што је супротно од начина на који читамо, рецимо, стрип. У романичком сликарству 11. века и 12. века, иза површински осликаних ликова и призора позадина је обично подељена на више водоравних трака које су различите боје и представљају пејзаж.

Обрнута перспектива је начин приказивања волумена у којему се предмети и ликови на слици не смањују сразмерно са удаљеношћу, нити се упоредне црте приближавају – него се, обратно, упоредне црте размичу, а величина предмета, уместо да се смањује, повећава се према дубини простора. Ова перспектива је својствена готичком сликарству 13. века и 14. века.

Линеарна (геометријска или правилна) перспектива се заснива на природном закону да се удаљавањем од посматрача ликови сразмерно праволинијски (линеарно) смањују – и сви нестају у једној истој тачци – недогледу .

два недогледа три недогледа–птичија перспектива

три недогледа–жабља перспектива

Такву врсту перспективе су око 1420. први почели користити ренесансни уметници, тако да је линеарна перспектива постала "заштитни знак" ренесансне уметности 15. и 16. века. Ова перспектива се назива и математичка и илузионистичка јер ствара аутентичан утисак тродимензионалности простора (Мазачо "Свето тројство", Пјеро дела Франческа "Бичевање Христа" ...). Ова перспектива се користила и у скулптури (рељеф) и архитектури (лажне нише).

Атмосферска (ваздушна) перспектива, као и геометријска, природна је појава која представља промену тонова и боја услед удаљавања облика од посматрача. Што су предмети даљи, они су блеђи, мекши и губе се с даљином у плаветнилу; а што су ближи, то су оштрији и јачих су локалних боја. Атмосферска перспектива једна је од темељних карактеристика барокног сликарства 17. и 18. века, но сматра се да су почели снажно развијати сликари високе ренесансе – Леонардо да Винчи и Рафаел.

Колористичка перспектива се заснива на чињеници да нам се неке боје, у интеракцији с другим, чине просторно "ближима", а неке "удаљенијима". То се

темељи на визуелном искуству с атмосферском перспективом где је плава боја углавном даљини, будући да има врло ниску фреквенцију и да плави зраци путују најдаље, док топле боје губе на интензитету пропорционално удаљености од посматрача. Уметници 20. века, првенствено фовисти, узели су то као закон просторности и приказивали ближе облике топлим бојама, а даље хладнијим бојама.

У модерној и савременој уметности карактеристично је коришћење више перспектива – полиперспектива (Пабло Пикасо, Анри Матис итд.).

- EMT.

Priroda svetlosti. Tipovi EMT.

Vidljiva svetlost je mali deo elektromagnetnog spektra zračeće energije koja je povezana sa vidom, a to je od 400 nm (jedan nanometar je milioniti deo milimetra) na plavom kraju spektra, do 700 nm na crvenom kraju. Preciznije, taj opseg je od 397 do 723 nm. Sa fotografskog aspekta nepravilno je smatrati infracrveno i ultravioletno zračenje kao svetlost, jer su izvan vidljivog opsega. Mada neki senzori i svi halogenidi srebra emulzije reaguju na ultravioletno zračenje, a neki specijalni foto materijali su osetljivi i na infracrveno zračenje.

Nemački fizičar Maks Plank je 1910. godine dokazao da se zračeća energija ne emituje i apsorbuje postepeno, već u određenim, najmanjim količinama koje je nazvao kvantima energije koji su direktno proporcionalani frekvenciji elektromagnetnog talasa. Džejmz Klark Maksvel je 1873. godine dokazao da su svetlosni talasi zapravo elektromagnetni talasi. Na osnovu svojih istraživanja, De Brojli je 1924. godine pretpostavio da materija može manifestovati dejstva talasnog kretanja. Ajnštajn je čestice svetlosti, kvante nazvao fotonima.Talasna dužina elektromagnetnog talasa (znači i svetlosti) obrnuto je proporcionalna frekvenciji i izražava se odnosom:Talasna dužina = brzina prostiranja svetlosti / frekvencijagde brzinu prostiranja uzimamo za konstantu. Tako kraće talasne dužine imaju veću frekvenciju.

Po naučnom tumačenju priroda svetlosti je dvojaka, ima osobine i čestice i elektromagnetnog talasa. Neke od optičkih pojava svetlosti kao što su prelamanje, refleksija, interferencija, difrakcija, fluorescencija i polarizacija se lakše shvataju uz pomoć talasne teorije.

UV zraci imaju frekvenciju manju od 400 nm. To je nevidljiva svetlost koja na ljudskoj koži izaziva opekotine. Infracrveni zraci sa frekvencijom većom od 700 nm se manifestuju samo kao toplotno zračenje. Ne vide se, ali se osećaju. Manje talasne dužine od UV zraka su rendgenski zraci, takozvani X zraci, a od njih još kraći su gama zraci koji se još nazivaju i kosmičkim zracima. Zraci sa većom talasnom dužinom od infra - crvenog zračenja su radio zraci (radio, radar i TV zračenje), dok naizmenična električna struja ima najveću talasnu dužinu, ali nju ne možemo smatrati zračenjem.Svetlosni zraci mogu izazvati različita dejstva na telima do kojih dolaze. Mogu osvetliti drugo telo, zagrejati ga, ili izazvati izvesne hemijske procese, kao što je slučaj kod emulzije na filmu ili foto papiru.

Ako se na jednoj mračnoj kutiji probuši mala rupa, svetlost će ulaziti kroz nju a na suprotnom zidu u unutrašnjosti kutije pojaviće se slika koja stoji obrnuto u odnosu na osvetljeni prizor ispred rupice. Ako se zadnja površina (na kojoj se projektuje slika) zameni mat staklom, slika se može posmatrati i sa spoljne strane. Aristotel je 350 godina pre naše ere opisao ovu pojavu pri prolasku svetlosti kroz granje, a u XIII veku je Rodžer Bejkon prvi opisao mračnu komoru. Danas se ovo saznanje koristi kao osnovica za optičko funkcionisanje foto aparata. Takođe na ovom optičkom principu funkcioniše oko kao ljudski organ.

Elektromagnetni talasi prenose specijalni oblik energije koji  naziva zračenje. Primeri ovog specijalnog oblika energije su svetlosni talasi, radio-talasi, mikrotalasi i X-zraci (rentgen). Ona može da se prostire i kroz vakuum, gde nema nikakve materije. Svi elektromagnetni talasi, uključujući i svetlost, putuju kroz vakuum brzinom od 300 000 kilometara u sekundi.

  Електромагнетни таласи се ј авља ју у ра зличитим облицима и са различитим таласним дужинама и део су електромагнетног спектра.ЕЛЕКТРОМАГНЕТНИ СПЕКТАР Електромагнетни спектар представља преглед свих зрачења по дужини таласа или фрекфенцијиЕлектромагнетни спектар обухвата све електромагнетнеталасе.Интервал свих до данас познатих електромагнетних таласа је од 10-17 до 108m (чему одговарају фреквенције од 1025 Hz до 1 Hz.. Различита подручја тог спектра имају посебне називе због специфичних начинањиховог произвођења,детектовања или употребе.Сви они имају исту природу ииста основна својства,као што су: трансферзалност,брзина простирања у вакуму(3•108m / s ) , п р е н о ш е њ е е н е р г и ј е , н а с т а н а к и з п р о ц е с а у м о л е к у л и м а а т о м и м а , атомским језгрима или од убрзаног кретања наелектрисаних честица. Такво кретање може се постићи на разне начине: индуковањем одговарајућихн а п о н а у е л е к т р и ч н и м о с ц и л а т о р н и м к о л и м а , н а г л и м з а у с т а в љ а њ е м с н о п а електрона или јона. Специфичне особине електромагнетних таласа зависе од њихове фреквенције,односно таласне дужине. Колика ће бити та фреквенција, зависи од извора таласа,односно од система који их емитује. То могу бити језгра атома, атоми, молекули,загријана тијела, снопови наелектрисаних честица које се крећу убрзано у вакуму или у проводницима. Према

начину на који настају, на који се детектују и користе, електромагнетни таласи су разврстани у неколико група-области које имају посебне називе.

Општа подела електромагнетног спектра је према таласној дужини односно ф р к в е н ц и ј и и д е л и с е н а : е л е к т р и ч н е , р а д и о и м и к р о -т а л а с е , з а т и м н а инфрацрвену, видљиву и ултраљубичасту светлост, рендгенске и гама зраке и космичко зрачење.

Crno telo.Temperatura boje

Pomocu temperature boje se definiše boja izvora svetlosti, koja predstavlja temperaturu u stepenima Kelvina koju mora imati crno telo da bi spektralni sastav svetlosti koju isijava odgovarao onom koji ima posmatrani izvor.Kao orjentacioni pokazatelj se može uzeti da je boja svetlosti sa pridruženom temperaturom boje do 3300K topla (crvenkasta), izmedu 3300 i 5300K bela, a preko 5300K hladna (plavicasta).Temperatura boje dnevne svetlosti je razlicita i promenljiva u zavisnosti od doba dana, geografskog položaja, klimatskih uslova, itd.Bela svetlost može imati nižu temperaturu boje, i tada bolje prikazuje tople tonove, ili višu temperaturu boje, kad je bogatija plavim i zelenim delom spektra.Poznavanje odnosa izmedu temperature boje i nivoa osvetljenosti, može doprineti vizuelnom komforu nekog prostora. U prostorima u kojima treba postici atmosferu opuštanja treba primeniti niži nivo osvetljenosti sa toplom bojom svetlosti, što znaci da treba izabrati izvore cija je tempertura boje niža. U prostorima gde treba postici radnu atmosferu, adekvatan je viši nivo osvetljenosti uz hladniju boju svetlosti, odnosno izvore više temperature boje.Klimatski uslovi imaju uticaj na nivo komfora koji osvetljenje ostvaruje u odredenom prostoru. Prostori koji se nalaze u toplijim oblastima zahtevaju svetlosne izvore nešto hladnije boje, i obrnuto.

Iako reprodukcija boja ne zavisi od boje svetlosti izvora, predmete i površine kod kojih preovladuju topli tonovi poželjno je osvetljavati primenom izvora svetlosti tople boje, kao što je površine hladnih boja poželjno osvetljavati hladnijom svetlošcu.Razlog je u tome što izvori tople boje svetlosti emituju zracenje bogatije u osegu vecih talasnih dužina (crvene, žute, zeleno-žute boje), dok su u svetlosnom spektru izvora hladnih boja više zastupljene krace talasne dužine svetlosnog zracenja (zeleno-plava, plava, ljubicasta boja).

Crno telo je idealan termički isijavač koji apsorbuje celokupno zračenje, tj. Niti propušta niti reflektuje zračenje. Njegovo zračenje je poznato i može se izračunati za sve talasne dužine i temperature. Najviše zračenja se emituje u infracrvenoj oblasti. Zračenje brzo raste sa porastom temperature izazivajući pomeranje maksikuka ka kraćim talasnim dužinama. Efikasan izvor svetlosti sa termičkim isijavačem zahteva što je moguće višu radnu temperaturu, a to zahteva visoko stabilne materijale.

- Aditivni system boja. Suptraktivni system boja - RGB i CMYK system boja

Osnovne i sekundarne boje. Komplementarne boje.

- Crna i bela boja

- Svetlost se sastoji od više komponenata, od kojih svaka ima određenu učestanost. Skup svih komponenti svetlosti čini svetlosni spektar. Oblast vidljive svetlosti nalazi se u opsegu od 380 do 740 nm (nanometara), ali se smatra da čovek prima (vidi) svetlost sa talasnom dužinom od 400 do 600 nanometara. Svakoj učestanosti iz tog opsega odgovara određena boja, pa se vidljivi deo svetlosnog spektra naziva spektar boja. Ljudsko oko je u stanju da raspozna oko 350 000 boja. Nešto je ostljivije prema nijansama zelene boje. U čovekovom oku boje se mogu razlikovati zahvaljujući mrežnjači (retini), koja se sastoji od štapića (crno-belih receptora) i čepića (receptora za boje). Postoje tri vrste čepića koji su osetljivije na određene delove (učestanosti) iz vidljivog spektra svetlosti – crvenu, zelenu i plavu boju.

- Dva osnovna modela za predstavljanje boja su aditivni i suptraktivni. - 13.Objasni aditivni model boja. -- Aditivni model nastaje dodavanjem (adicijom) boja. To je tzv. RGB model sa tri osnovne

boje: crvenom, zelenom i plavom. Naziv ovog modela je nastao kombinacijom početnih slova engleskih naziva za te tri osnovne boje: R (red), G (green) i B (blue). Sve ostale boje dobijaju se mešanjem (dodavanjem) osnovnih boja. Kombinacija svih osnovnih boja u istom odnosu daje belu boju, a odsustvo svih komponenti – crnu. Crvena i plava boja daju purpurnu boju (koja se obično naziva magenta), plava i zelena daju cijan, a crvena i

zelena žutu boju. RGB model se koristi za predstavljanje slike na monitorima, TV ekranima i projektorima.

Suptraktivni model nastaje oduzimanjem boja.To je tzv. CMYK model sa četiri osnovne boje: plavozelenom (cijan), purpurnom (magenta), žutom i crnom. Naziv modela takođe je nastao kombinacijom početnih slova engleskih naziva za njegove četiri osnovne boje (C – cian, M – magenta, Y – yellow i K – black, pri čemu je za crnu boju uzeto završno slovo naziva jer bi se početno slovo preklapalo sa oznakom za plavu boju u aditivnom modelu). CMYK model se primenjuje u slučajevima kada se boje grade odbijanjem svetlosti i kada se vrši nanošenje boje na neku podlogu (slikanje, štampanje).

- Osim CMYK suptraktivnog modela, postoji i suptraktivni HSB model (hue–ton, oznaka HSV (hue–ton, saturation–zasićenost, brightness velue-osvetljenost) ili HSL (hue–ton, saturation–zasićenost, lightness–sjajnost). Ton određuje nijansu boje. Opisuje se u kolornom krugu (sl. 5), u kojem ugao od 0º predstavlja crvenu boju, od 60º žutu, od 120º zelenu, od 180º plavozelenu (cijan), od 240º plavu, a od 300º purpurnu (magenta). Zasićenost određuje intenzitet boje i ima vrednost od 0 do 100%, pri čemu intenzitet 0% predstavlja belu, crnu ili sivu boju, a intenzitet 100% čistu boju. Osvetljenost i sjajnost daju procenat crne ili bele boje koja se meša sa posmatranom bojom. Takođe, imaju vrednost od 0 do 100% (0%–crna boja, 50%–čista boja, 100%–bela boja). saturation–zasićenost, brightness–osvetljenost). Za ovaj model se može sresti i

Sve šeme boja koje su danas u upotrebi se zasnivaju na spektru boja za ciji je pronalazak zaslužan Sir Isak Njutn (Isaac Newton), koji je u drugoj polovini 17. veka prelamanjem svetlosnog zraka kroz trokraku prizmu postigao efekat slican bojama duge. Spojivši dva kraja spektra, formirao je krug boja koji se sastoji od osnovnih ili primarnih boja (crvena, žuta i plava koje ne mogu da se dobiju od ostalih), sekundarnih (nastalih mešanjem primarnih i to su: narandžasta, zelena i ljubicasta) i tercijarnih (nastalih mešanjem primarnih i sekundarnih).

Komplementarne boje predstavljaju par boja koje se nalaze jedna nasuprot druge u krugu boja. Cesto je vrlo efektna kombinacija boja u enterijeru upravo kombinacija komplementarnih boja (zelena-crvena, žuta-ljubicasta i plava-narandžasta).

Boja nekog predmeta ili površine, odredena je karakteristikama reflektovane ili propuštene svetlosti. Crveno staklo propušta talasnu dužinu crvenog dela spectra, a apsorbuje vecinu ostalih; plava farba reflektuje talasnu dužinu plavog spectra, dok apsorbuje ostale; beli materijali reflektuju sve talasne dužine podjednako. Ova meduzavisnost izmedu svetlosti i boje predmeta ukazuje na obavezu projektanta da obezbedi precizan izgled boja, tako što ce primeniti izvore svetlosti koji emituju talasne dužine koje predmeti ili površine reflektuju.Neodgovarajuca kombinacija svetlosti i boje površine može potpuno da izmeni percepciju posmatranog predmeta. Ukoliko se zeleni predmet osvetli crvenom svetlošcu, zelena površina ce apsorbovati sve talasne dužine osim zelene, koje u crvenoj svetlosti skoro da nema, pa ce predmet izgledati kao tamno siv ili crn, jer mu je navedenim postupkom, u stvari, oduzeta boja. Crno telo na sobnoj temperature apsorbuje svu svetlost i vidi se kao crno.

- Rasterska grafika. Piksel. Bit. Bajt. Kibibajt. Rezolucija slike.

Rasterska grafika ili bitmap je podatak koji predstavlja pravougaonu mrežu piksela ili obojenih tačaka, na nekom grafičkom izlaznom uređaju kao što je monitor ili na papiru. Svaka boja pojedinog piksela je posebno definisana tako da (kao primjer) RGB slike sadrže tri bajta po svakom pikselu, svaki bajt sadrži jednu posebno definiranu boju.

Red Green Blue - to znači da svaka boja ima svoju vrijednost, mijenjanjem vrijednosti se dobijaju druge boje osim ove tri osnovne. Što je više ovih vrijednosti slika će zauzimati više prostora. Ako je slika crno bijela to znači da piksel zahtjeva samo jedan bit za razliku od slike u boji koja zahtjeva tri bita (RGB) po jednom pikselu. Crno bijele slike su upravo radi toga manje po zauzimanju prostora.

Kvalitet jedne rasterske slike određuje ukupan broj piksela (rezolucija) kao i broj vrijednosti za svaki pojedinačni piksel (dubina boje). Ako je dubina boje veća, više se nijansi može prikazati, to znači bolju sliku kao i vjerodostojniji prikaz. Slike zahtjevaju mnogo memorije, zbog toga se koriste razne vrste sažimanja. Bitmap (bmp) je nesažeta datoteka koja ne koristi nijednu vrstu sažimanja, slike u tom formatu su veoma velike, za razliku od njega mnogo popularniji i češće korišteniji je Jpeg (jpg) format koji sažima sliku a da se ne primjeti gubitak na kvaliteti iako je to nemoguće izvesti, ali je blizu stvarnosti.

Rasterska slika se ne može povećati na veću rezoluciju bez gubitka kvalitete, što nije slučaj sa vektorskom grafikom. Rasterska grafika je više praktičnija nego vektorska grafika za fotografe i obične korisnike. Vektorsku grafiku koriste grafički dizajneri i DTP uređivači. Rani monitori su mogli prikazati oko 72 do 130 piksela po inču (PPI), dok današnji printeri mogu štampati 2400 tačaka po jednom inču (DPI).

Piksel (eng. pixel), izvedenica je od eng. "picture element" - što znači element slike. Piksel je naime, najmanji grafički element slike, specifičan za bitmap slike - u suprotnosti od slika vektorske grafike. Slike, da bi se pretvorile u digitalni oblik, moraju se spremiti kao niz bitova, odnosno bajtova (kao, npr. u digitalnim fotoaparatima), zbog čega se mora "prevesti" u više manjih dijelova od kojih je svaki određene boje. Ti dijelovi zovu se pikseli i količina istih u pojedinoj slici (između ostalog) određuje kvalitetu slike, ali direktno utječe i na veličinu datoteke na disku, a i na stvarne dimenzije (širina i visina slike).

Kompletna informacija o pikselu sadrži položaj piksela na zaslonu (koordinate po širini X i visini Y), nijansu boje i intenzitet osvijetljenosti.

U color sustavu piksel je sastavljen od podpiksela - točkica osnovnih boja (crvena, zelena i plava - R,G,B) od kojih se različitim sjajem (intenzitetom) pojedinih podpiksela kombinira željena nijansa boje.

Broj mogućih nijansi definiran je "dubinom boje". Standardni stupnjevi dubine boje su:

16 boja 256 boja 16 bitna boja (sadrži tisuće nijansi) 24 bitna boja (sadrži milijune nijansi)

Bit je skraćenica od ‘binary digit’ (binarni broj) i predstavlja najmanju jedinicu mere kompjuterskog podatka. Kako samo ime kaže, bitovi se računaju binarno, dvodelno, tako da

vrednost bilo kog bita može biti ili 0 ili 1 (njegova vrednost je definisana u zavisnosti od toga da li je iznad ili ispod zadatog nivoa električnog naboja unutar kondenzatora).

Osam bita (nazivaju se bajt) imaju jedinstven alfnumerički karakter.

Кибибајт се користи као јединица мере података у рачунарству и износи 1024 (210) бајтова.

Резолуција тиме једноставно исказује од колико индивидуалних тачака се слика састоји у хоризонталној (хоризонтална резолуција) и вертикалној (вертикална резолуција) димензији екрана. Сама резолуција не одређује субјективну квалитету слике. На примјер, на малом рачунарском монитору слике резолуције 800 (хоризонтално) • 600 (вертикално) пиксела могу изгледати задовољавајуће, јер је сваки пиксел димензија око 0.25 мм. На великом екрану са димензијама пиксела (при овој резолуцији) од 1 мм слика ће имати видљиву пикселизацију растера.

- Vektorska grafika.

- Vektorska grafika ili geometijsko oblikovanje (eng. Vector graphics, geometric modeling) je način prikazivanja slike pomoću geometrijskih oblika kao što su tačke, linije, krive i poligoni, a koji su temeljeni na matematičkim jednačinama.

- U principu, vektorski oblici se mnogo lakše pamte nego zahtjevne rasterske (bitmap) slike. Skoro svi današnji računarski grafički prikazi prevode vektorsku sliku u rasterski format. Rasterska slika je pohranjena u memoriju i sadrži podatke za svaki pojedinačni piksel neke slike. Pojam vektorska grafika je većinom koristen u kontekstu dvo-dimenzionalne računarske grafike. Skoro svako 3D prikazivanje je izvršeno pomoću 4D vektorske tehnike (pomoću tačaka, linija i poligona).

Prednosti ovakvog načina crtanja nad rasterskom grafikom:

Ovako mala količina informacija omogućuje mnogo manju veličinu datoteke Mogućnost približavanja (zoom) bez gubitka na kvaliteti Sve ove informacije su zapamćene i mogu se kasnije mijenjati, to znači da micanje,

razmjeravanje, okretanje i popunjavanje itd. ne smanjuje kvalitet crteža kao kod rasterske slike

Rasterski formati

JPEG (Joint Photographic Experts Group). JPEG 2000.

TIFF (Tagged Image File Format) 

OCR (Optical Character Recognition)

RAW. Adobe's Digital Negative (DNG) 

PNG, (Portable Network Graphics) 

BMP file format 

TGA (TARGA)

(HDRI) high dynamic range imaging 

ILM "half" , 16-bit floating point

Vektorski formati

SVG (Scalable Vector Graphics) 

PDF (Portable Document Format)

Najčešći formati grafičkih datoteka

Nastavak FormatVektorski iliRasterski Opis

.BMP Windows Bitmap

Rasterski Koristi se za prikaz i spremanje Windows slika (Windows)

.CGM Computer Graphics Metafile

Vektorski Format koji je razvijen suradnjom različitih organizacija za standardizaciju. Podržan je od mnogih softverskih produkata.

.DCX Windows Images

Rasterski Format za višestruke '.PCX' datoteke (Windows)

.DXF Data Exchange File

Vektorski Format kreiran od AutoDesk-a. Skoro svi PC-bazirani CAD (Computer Aided Design) sustavi podržavaju DXF.

.EPS Encapsulated Postscript

Vectorski, često sa rasterskim zaglavljem

Format za PostScript jezik. EPS koristi kombibaciju PostScript komandi i TIFF ili PICT format.

.GIF Graphics Interchange Format

Rasterski Ovaj format može se koristiti na različitim platformama, pa se često koristi za spremanje slika za WWW. Pošto je zapis relativno mali , slike se brzo prenose putem Interneta. No, GIF je ograničen na 256 boja, i boje nisu prikazane istovjetno u ovisnosti o platformama.

.JPG Joint Photographic Experts Group

Rasterski Internacionalni standard korišten za kompresiju digitalnih slika. Datoteke su relativno male, ovisno o stupnju kompresije. To je format kojim se ne može povratiti orginalna slika.

.PCX PC Paintbrush Rasterski Format kreiran od Zsoft. Podržan od mnogih Windows aplikacija, kao i od mnogih optičkih skenera i fax modema.

.PIC Lotus Picture File

Vektorski Relativno jednostavan grafički format razvijen od Lotus-a za prikaz grafike generirane Lotusom 1-2-3. PIC je podržan od mnogih PC aplikacija.

.PICT Picture Format Vektorski Format za Macintosh grafičke datoteke razvijen od Apple Computer. On je podržan od svih grafičkih programa koji rade na Macintosh-u. (Macintosh)

.PNG Rasterski Naprednija verzija .GIF formata

.TIF Tagged Image File Format

Rasterski Ovaj format se koristi za spremanje i razmjenu između 'desktop publishing' i 'graphic design' aplikacija. TIFF također podržavaju različite platforme, poput Microsoft Windows-a i Macintosh-a.

Također se koristi za skeniranje slika jer podržava sve veličine, rezolucije i dubine boja

.WMF Windows Metafile

Vektorski, može sadržavati i rasrersku sliku

Format za spremanje i razmjenu slika za Windows aplikacije.

.WPG WordPerfect Graphic File

Vektorski Format koji koristi WordPerfect

natrag

- Kombinovani formati Metafile

Windows Metafile (WMF),   Enhanced Metafile (EMF)

Graficki format u kom su kombinovane karakteristike bitmapirane i vektorske grafike. Metafajlovi su CGM, Corel Draw CDR datoteke, en-capsulated Postscript EPS datoteke, Adobe Illustrator, Word Perfect Grapfics WPG datoteke, PICT i RTF.

WMF: Windows Metafile Format (Windows format metafajla). Vektorski grafički format dizajniran za prenošenje iz jednog PC programa u drugi.

- Binarno predstavljanje boja

Digitalni brojevi, Digitalno predstavljanje boja

Boje u binarnom i heksadecimalnom sistemu.

Dubina boja

Bitmap slika, 1-bit slika

Halftone

Grayscale. 8-bit 16-bit

RGB color model. RGB monitori. Analogna TV. LCD displej, CRT (Cathode ray tube)

3-bit RGB

True color - 8, 8, 8(16,777, 216 boja)

High color -5, 5, 5 - 5, 6, 5 (65536 boja)

Deep color - 16, 16, 16 (248boja) - 32, 32, 32 (296boja)

Indexed color.Web predstavljanje boja. Web safe

Palete boja

HSB system boja

Lab color

CMYK system boja. Screening

Digitalno predstavljanje boja Collor deptth – dubiina bojja jje brojj biittova kojjii se koriisttiiza predsttavlljjanjje bojje8 bita – 256 boja16 bita- 65 536 boja, Hi Color24 bita – 16 777 216 boja, True ColorU RGB modelu se po 8 bitova koristi za predstavljanje intenzitetasvake od 3 osnovne boje.Složene boje se predstavljaju kao trojke brojeva oblika(r,g,b)r – intenzitet crvene boje (0-255)g – intenzitet zelene boje (0-255)b – intenzitet plave boje (0-255)Brojevi (r,g,b) se predstavljaju u binarnom, dekadnom ili

heksadekadnom sistemu

- HDR fotografije,- Panorame, HDR Panorame.- Alfa kanal, maskiranje.- Gamut različitih formata slika- Izračunavanje veličine slike, Kbyte Kibyte i IMibytima.- Lossless i lossy kompresija- Dithering. Anti aliasing. Thresholding. Banding. Segmentacija slike- Gama korekcija slike

Gama korekcija kamere.

Windows, Mac, sRGB ,TV/video standardi za vrednost game

Luma. Luminansa.

Hroma

- Osvetljaj, jedinice za osvetljaj, ster radijan

- Fiziologija okaŠtapići, čepići, žuta i slepa mrlja.

Vid nastaje tako sto svetlosni zraci sa posmatranog objekta ulaze u oko kroz rožnjaču ( CORNEA ). Rožnjača je "prozor" oka , odnosno prednji, providni deo očne jabučice. Ona je odgovorna za oko 60% prelomne moći oka. Rožnjača prelama svetlosne zrake i usmerava ih tako da oni ulaze u oko kroz zenicu ( PUPILA), odnosno malu rupicu na dužici koja ima sposobnost da menja svoju veličinu.

Dužica ( IRIS) je deo oka koji se nalazi iza rožnjače i ona daje boju oka. U centralnom delu dužice nalazi se zenica . Dužica ima sposobnost da se širi i skuplja u zavisnosti od intenziteta svetla koje u oko ulazi (uloga dijafragme kod fotoaparata). Kada svetlo prođe kroz zenicu

nailazi na kristalno sočivo ( LENS CRISTALINUM). To je providna struktura koja se nalazi iza dužice i ima sposobnost da menja svoju debljinu a samim tim i svoju sposobnost prelamanja svetlosnih zraka. Sočivo ima istu funkciju kao i sočivo koje se nalazi u fotoaparatu i koje menjanjem svoje zakrivljenosti omogućava pravilno fokusiranje svetlosnih zraka na film kamere.

Kod normalnog oka, svetlosni zrak posle prelamanja u sočivu ulazi u unutrašnjost očne jabučice i prolazi nepromenjen kroz gel koji ispunjava očnu jabučicu i održava njen okruglasti oblik. Taj gel naziva se vitreus ( VITREUS). Na kraju svog puta svetlosni zrak se kod normalnog oka fokusira na mrežnjaču ( RETINA). Uporedjivanjem oka sa fotoaparatom, mrežnjača odgovara filmu na kome se snimaju svetlosni zraci. Mrežnjača ove prelomljene zrake procesuira i pretvara u svetlosne impulse koji se uz pomoć preko milion nervnih vlakana prenose u očni živac ( NERVUS OPTICUS). Preko očnog živca, koji je izdanak mozga, svetlosni impulsi se prenose u moždani centar za vid, gde se obradjuju i pretvaraju u lik posmatranog objekta. LENS CRISTALINUM (SOČIVO) je providna višeslojna, lukavičasto gradjena struktura koja je smeštena iza dužice. Kod mladih ljudi je potpuno providno i ekstremno elastično. Omogućava fokusiranje svetlosnih zraka na mrežnjači. Sočivo omogućava jasno vidjenje predmeta koji su na različitoj udaljenosti od oka tako što menja svoj oblik (promena oblika sočiva i mogućnost vidjenja bliskih i udaljenih predmeta naziva se AKOMODACIJA). Sa godinama elastičnost sočiva se značajno smanjuje pa se javlja potreba za naočarima za čitanje.Takodje sa godinama dolazi do postepenog zamućenja sočiva i pojave katarakte.

RETINA (MREŽNJAČA) je unutrašnji sloj oka koji je fotosenzitivan i koji šalje električne svetlosne impulse mozgu. Mrežnjača je sastavljena od fotosenzitivnih ćelija koje se zovu ČEPIĆI I ŠTAPIĆI. U ljudskom oku ima oko 125 miliona štapića koji su neophodni za vid pri slabom svetlu. Čepića u mrežnjači ima oko 6-7 miliona i oni su odgovorni za vid pri jakom svetlu, za dobru oštrinu vida i prepoznavanje boja. Na mrežnjači postoje karakteristična mesta koja se analiziraju pri pregledu očnog dna.

PAPILA NERVI OPTICI (OPTIČKI DISK) je mesto na mrežnjači ka kome konvergiraju i sustiču se krvni sudovi i nervna vlakna i formiraju očni živac. Ovo mesto se naziva i glava očnog živca ili slepa mrlja. Očni živac sa ovog mesta počinje svoj put ka mozgu. Naziva se i slepa mrlja zbog toga što na ovom delu mrežnjače nema fotosenzitivnih ćelija i mi ne možemo videti objekte čiji lik pada na ovaj deo mrežnjače. Vidi se kao kružno ili ovalno polje bledoružičaste boje pomereno prema nosu. Kroz središte papile prolaze krvni sudovi.

2. MACULA (ŽUTA MRLJA) ima oblik elipse horizontalno postavljene upolje od optičkog diska. Pri pregledu ima tamno crvenu boju. Žuta mrlja je deo retine u kome su skoncentrisane fotosenzitivne ćelije odgovorne za jasan vid. Ona se nalazi na vidnoj osovini i odgovorna je za centralni vid. U njoj je smešten žuti pigment potreban za proces vida pa odatle i potiče njeno ime. U centru žute mrlje nalazi se FOVEA koja je sastavljena samo od čepića. Kada mi fiksiramo ( gledamo direktno) objekat njegov lik se formira direktno na foveoli.

Ugao gledanja

Percepcija osvetljaja. Pojedinačni uticaj boja na osvetljaj.

Percepcija boje, Slepilo za boje. Podešavanje grafike i teksta za osobe sa posebnim potrebama.

Dijagram osetljivosti S, M i L tipa senzora

Skotopija, Mezopija, Fotopija

Purkinijev efekat 

Sarkade

Kontrastil i dinamički opseg oka

METAMERIZAM

- Matematičko predstavljanje boja. Geometrijska reprezentacija boje 3D model boja

- CIE xyY system boja.

Kolor funkcije. 3D prikaz kolor funkcija senzora ljudskog oka. Gamut ljudskog oka, kamere printera, skenera…

Težinske funkcije oka. Tristimulus vrednosti. Matematička definicija dijagrama gamuta ljudskog oka

Spektral locus, linija purpura.

Bliske boje na dijagramu gamuta ljudskog oka.

1. Postavljanje svetla. Senke.2. Upoređivanje kamere i oka. Akomodacija oka . podešavanja u kameri. 3. Fotoaparat. Sočiva. Snelov zakon. Tipovi sočiva. 4. Fokalna dužina kod konkavnih I konveksnih sočiva. Dioptrija.5. Blenda sočiva. Noalna tačka. Ugao posmatranja6. Aberacije sočiva. 7. SLR ( Single-Lens Reflex) kamere.8. Širokougaone izum kamere.

Amimacija metodom Key Frame

Animacija pomoću skripta

Animacija sa dinamikom

Morfing

Twining

Virtuelna kamera. Poređenje realne i virtuelne kamere Podešavanja virtuelne kamere.

Renderovanje

Anti-aliasing. Depth of Field. Z Baffering.

Obavezno:

Rad u program Photoshop

Rad u Flash-u

Izrada animacija u oba programska paketa