UZGOJ SVINJA

Plastenici Cvećarstvo Povrtarstvo Pečurke Voćarstvo Stočarstvo o Goveda o Svinje o Ovce o Koze o Konji Živinarstvo o Tov pilića o Proizvodnja jaja o Japanske prepelice

Najbolja hrana za uzgoj i tov svinja

Ishrana svinja se donekle razlikuju od ishrane preživara (goveda, ovaca i koza.) Dok preživari mogu dobro da

iskoriste za svoju ishranu i suve biljne delove kao što su seno, slama, pleva, kukuruzovina i dr., / dotle svinje to nisu u

stanju, izuzev manjih količina sena od mlade lucerke i deteline koje je najbolje davati samleveno. Međutim, svinje

dobro iskorišćavaju sočne biljne delove: pašu, stočnu repu, bundeve, krompir, zrnastu hranu i td.

Najvažnija hraniva za svinje jesu: mlečni i kuhinjski otpaci, paša, zelena lucerka i detelina, stočna i šećerna repa,

bundeve, zapareni krompir, čičoka (topinambur), žir (svež i sušen), džibra i komina, kukuruz, ječam, ovas, heljda,

soja, grašak, bob, mekinje, riblje brašno, brašno od mesa i krvi i, najzad, mineralni sastojci od kojih su nijvažniji

koštano brasno, stočna kreda i kuhinjska so.

Za ishranu svinja treba u prvom redu koristiti one vrste hraniva koja imamo, odnosno koja sami proizvodimo u

gazdinstvu, a koja se ne mogu tako dobro iskoristiti za neku drugu svrhu. Sva hraniva za svinje možemo svrstati u

sledeće grupe: sočna, gruba, zrnasta, industrijski otpaci, hraniva životinjskog porekla, i kombinovana.

Prema bogatstvu u hranivim materijama odnosno prema hranivosti pojedinih hraniva možemo ih podeliti u

dve grupe:

1) kabasta, volumiozna ili gruba i

2) snažna (krepka), jaka ili koncentrovana.

U prvu grupu spadaju sva ona hraniva koja imaju veliku zapreminu a malu hranivu vrednost kao što su, slama, pleva,

slabo seno, zeleni biljni delovi, krompir, repa, silaža, razni fabrički otpaci koji sadrže veliki procenat vode (sirovi

rezanci, džibra, pivski treber i td.), kuhinjski otpaci i td.

U drugu grupu spadaju sva ona hraniva koja imaju mali procenat vode, a dosta svarljivih hranjivih materija. Ovde

spadaju razne uljane pogače, zrnasta hraniva, mlinski otpaci, hraniva životinjskog porekla, (brašno od mesa, krvi,

riblje brašno i td). suvi fabrički otpaci, (suvi rezanci, suvi treber itd).

1) Sočna hraniva

U ovu grupu spadaju: zeleni biljni delovi, paša, krompir, repa, mrkva, cvekla, bundeve, čičoka, silaža itd. Sva ova

hraniva odlikuju se velikim sadržajem vode (70—92°/0), priličnom količinom ugljenih hidrata (skroba i šećera), malim

sadržajem belančevina, masti i meneralnih materija. Ona su lako svarljiva i bogata u vitaminima A, B i C. Pošto ova

hraniva sva gazdinstva mogu da proizvode u prilično velikim količina to ona u ishrani svinja, naročito priplodnih, igraju

izvanredno veliku ulogu.

Zeleni biljni delovi su vrlo dobro hranivo za svinje, naročito za mlada i priplodna grla. Njih treba za ovu svrhu koristiti u

prvom redu dok su biljke mlade, jer je tada njihova hranljiva vrednost najveća. Čim ostare biljni delovi se zdrvene i

svinje ih onda teško mogu iskoristiti za svoju ishranu. Izuzetak od toga čini detelina, lucerka i esparzeta, koje svinje

mogu iskoristiti za ishranu i kad se mlade pokose i osuše kao seno.

Od naročito velikog značaja za ishranu svinja su kod nas mlada crvena detelina (narod je zove „trojka ,trogotka“ ili

„kravljača”) kao i sve druge vrste detelina (bela, švedska i inkarnatska) i lucerka, bilo da se daju svinjama nakošene u

svežem stanju ili da ih svinje pasu. za ovu svrhu najbolje je upotrebljavati ih pre cvetanja. I svaka druga dobra paša

na livadi ili pašnjaku, kao i mnogi drugi zeleni biljni delovi, naročito otpaci raznog povrća i zrelog voća su dobra

hraniva za svinje. Dobra paša i dovoljne količine ukusne zelene hrane mogu za pojedine kategori|e svinja (odraslija

nazimad i priplodne krmače koje ne doje prasad) u toku leta i jeseni da budu skoro jedina hrana, jer u njima ima

dovoljno hranljivih sastojaka za pravilan razvoj i održavanje njihovog organizma u priplodnoj kondiciji.

Zeleni biljni delovi dejstvuju vrlo povoljno na pravilan razvitak svinjskog organizma i na varenje hrane. oni sadrže

pored ostalih hranljivih sastojaka koje svinja može lako da iskoristi i razne vrste vitamina koji su, kao što je rečeno,

neophodni za pravilan razvoj i dobro zdravlje svinja. Stoga u toku leta i jeseni svinjama treba davati što više zelenih

hraniva, naročito onih koja se ne mogu osusiti i sačuvati za zimu, kao što su: vreže od bundeva, lišće stočne i šećerne

repe, razno povrće koje se ne može prodati i potrošiti, otpaci od povrća, crvljivo voće itd.

Paša je za svinje, naročito za mlada n i prialodna grla, od izvanredno velnkog značaja. Danas se upravo ne može ni

zamisliti uspešno odgajivanje svinja bez njihovog držanja na paši. Na njoj se mlada i priplodna grla, pored toga što se

hrane zelenim biljnim delovima, koje svinje lako vare i dobro iskorišćavaju, kreću na slobodnom i čistom vazduhu.

Ovo kretanje neobično povoljno utiče na razviće i rad poJedinih važnih organa (srce, pluća, jetru i td.), mišića, na

povećanje apetita, a naročito povoljno utiču na zdravlje životinja.

Kod krmača ispaša i kretanje na pašnjaku utiču povoljno i na povećanje mlečnosti i na dužu upotrebljivost za priplod.

Isto tako nerastovi koji se drže na paši bolje bukare, daju bolju prasad i veći broj i duže ostaju sposobni i upotrebljivi

za priplod. S toga je držanje svnnja na paši (izuzev onih koje su stavljene u tov), kad god to vremenske prplike

dozvoljakaju, izvanredno korisno. Čak i na sasvim mlade prasiće jedan do dva sata dnevnog kretanja na paši zajedno

sa krmačom utiče vrlo povoljno na njihov porast i zdravlje. Na paši svinje su izložene blagotvornom dejstvu sunčanih

zrakova koji povoljno deluju ne samo na zdravlje životinje već i na promet mineralnih materija u životinjskom

organizmu, naročito kalcijuma i fosfora.

Pašu treba koristiti ne samo za grla koja su namenjena za priplod već i za ona koja su namenjena za tovljenje. Sve do

stavljanja u tov ishrana i kretanje na paši koriste, jer se takva grla docnije brže i lakše tove. Sem toga, ishrana na paši

je najjeftinija.

Krompir je dobro hranivo za svinje, naročito za tovljenje. Sadrži oko 20% skroba koga svinje dobro vare i

iskorišćavaju. On ima gorak ukus koji se nalazi u ljuskama a koji se kuvanjem ili zaparivanjem u brzoparnim kazanima

za zaparivanje krompira može otstraniti. Za ishranu starijih svinja može se u manjim količinama upotrebiti i svež

krompir koji treba dobro oprati od zemlje. Najbolje je davati ga ukuvanog ili zaparenog.

Repa stočna, postrna(turneps) polušećerna i šećerna, mrkva, cvekla i bundeve su dobra hraniva za svinje naročito u

toku zime kad nema drugih sočnih hraniva. Radi velikog sadržaja vode njihova hraniva vrednost nije velika ali i pored

toga velikog značaja za ishranu, naročito priplodnih svinja, uticu povoljno na varenje ostalih hraniva, a.prema

ispitivanjima akad. Kulagina utiču i na povecanje plodnosti krmača Treba ih davati svinjama u svežem stanju, dobro

očišćene; odnosno oprane, dok je postrnu repu i bundeve dobro prethodno prokuvati.

Čičoka je biljka koja po izgledu stabla i lišća liči

na suncokret, a po krtolama koje obrazuje u zemlji slicna je koompiru. Ove krtole su dobra hraniva za svinje. mogu se

davati svinjama izvađene ili ih svinje rijući vade i jedu.

Čičoka se sadi po ritovima i drugim zemljistima koja se ne mogu iskoristiti za drugu svrhu. Jednom posađena

godinama se sama razmnožava jer svinje nikad :ne uspeju da povade sve krtole. Svinje je mogu koristiti u toku cele

godine

kadgod nema velikog snega.

Silaža dobro spremljene u prvom redu od zelenih leptirastih biljaka (lucerke Deteline, soje grahorice, graška itd),

bundeva i kuvanog krompira je dobra hrana za svinje. Silaža od kukuruza, suncokreta, sudanske trave. sirka dolazi u

pogledu vrednosti za ishranu svinja iza gilaže od leptirastih biljaka. Svinje se moraju postepeno navikavati na ishranu

silažom. Posle hranjenja silažom korita treba dobro očistiti, oprati i osušiti. Pošto silaža sadrži dosta kiseline to treba

svinjama dok se hrane silažom davati oko 20 grama stočne krede dnevno na glavu radi neutralisanja kiseline u

želudcu. Silaža je bogata U vitaminima i lako svarljivim hranljivim materijama. Ona povoljno utiče na varenje hrane.

Radi ovoga silaža je u manjim količinama dobro hranivo za sve kategorije svinja a naročito za suprasne krmače i one

koje doje prasad. Suprasnim krmačama pri kraju bremenitosti treba davati samo male količne prokuvane silaže.

Svinjama se mogu davati sledeće količine socnih hraniva dnevno na glavu: suprasnim koje doje prasad i drugim

krmačama repe, cvekle, mrkve i bundeva do 8 kg krompira čičoke i silaže do 4 kg. a u drugoj polovini brmenitosti repe

i krompira do 6 kg. silaže do 3 kg. dnevno na glavu, odraslim svinjama u tovu repe do 10 kg. krompira do 16 kg.

silaže do 4 kg. a silaže od krompira do 10 kg. nerastovima repe do 5 kg. krompira do 4 kg a silaže do 2 kg. a

prasićima do 2 meseca 0,4 kg repe, i 0,3 krompira, do 4 meseca

2 i 1 kg; a starijim do 6 kg. repe, 3 kg krompira i 1 kg. silaže.

U grupu sočnih hraniva mogu se ubrajati i razni fabrički otpaci koji sadrže mnogo vode kao što su: sirovi rezanci,

džibra, sirovi pivarski treber itd. O njima će biti govora kasnije.

2) Gruba ili kabasta hraniva

U ovu grupu spadaju: seno, slama. pleva, lisnik itd. Ova hraniva nisu podesna za ishranu svinja jer sadrže veliku

količinu celuloze (drvenasta materija), koju svinje slabo vare i iskorišćuju. One mogu jedino u manjoj meri da iskoriste

dobro spremljeno seno od mladih leptirastih biljaka, naročito od lucerke, deteline, graška i esparzete pogotovo ako se

daje samlevena.

Seno od navedenih mladih pokošenih biljaka koje je dobro spremljeno sadrži dosta belančevina, mineralnih materija i

vitamina A iD. Zbog toga je ono dobro hranivo za sve kategorije svinja za vreme zime. Može se davati celo jer se

svinje postepeno naviknu da ga i ovakvog jedu ali je mnogo bolje davati ga samlevenog. Za ovu svrhu postoje

posebni mlinovi zvani čekićari.

Prema ispitivanjima koja su vršena za vreme rata u Sovjetskom savezu mogu se svinje dobro utoviti sa senom

lucerke i deteline, silažom i krompirom, uz mali dodatak zrnastih hraniva. U ovim ogledima 87, 5% od ukupne težine

obroka sačinjavali su brašno sena (20.9%), silaža (33,7%) i krompir (32,9%) a samo 12,5% snažna hraniva.

Priplodnim svinjama može se davati sena od 1—2-, 5 kg. prema starosti, a prasićima 100 grama do 1 kg prema

starosti.

Samleveno seno treba 1/2 do 1 čas pre davanja svinjama preliti vrućom vodom u koritu koje potom treba pokriti

slamom a pre davanja svinjama pomešati sa zrnastim ili drugim jakim hranivima.

3) Zrnasta hraniva

U ovu grupu hraniva ubrajamo: kukuruz, jecam, ovas, sirak, proso. Zrnevlje leptirasti biljaka i drugo. Ova hraniva

igraju izvanredno vaznu ulogu u ishrani svinja, narocito tovljenju, jer sadrze velike kolicine skroba ( 70%) koga svinje

dobro iskoriscuju za stvaranje sala, sadrze prilicne kolicine svarljivih belancevina(8-16%) masti (2-8%) i mineralnih

materija (1,5- 4% ).

Kukuruz je kod nas u mnogim krajevima glavno hranivo za svinje, naročito za tovljenje. On je naročito podesan za

tovljenje svinja koje daju velike količine masti, kao što je to slučaj sa mangalicom. Može se upotrebiti za ishranu tih

kategorija svinja, ali pošto postiče na tovljenje i pošto je prilično siromašan u belančevinama, priplodnim svinjama, a

naročito mladim grlima i priplodnim krmačama treba ga davati u manjim količinama (oko 1/2 od količine snažnih

hraniva). Najbolje je davati ga prekrupnjenog jer ga tako svinje bolje iskorišćuju. Za ishranu svinja bolji je žuti kukuruz

pošto on sadrži dosta vitamina A i D. Svinje hranjene kukuruzom daju mekanu slaninu.

Ječam je dobro hranivo za svinje naročito za tovljenje svinja za bekon jer se dobija dobar kvalitet i čvrsta slanina. On

je dobro hranivo i za prasad kojim treba Davati cela zrna kako bi se navikla od malena da hranu žvaću. Odraslim

grlima treba ga davati prekrupnjenog. Sličan ječmu je proso.

Ovas je odlično hranivo za mlada grla, suprasne krmače, one koje doje prasad i nerastove. On naročito povoljno utiče

na polnu sposobnost nerastova. Njega u ovom pogledu može zameniti proso, U vreme bukarenje krmača

preporučljivo je davati nerastu 1—1,5 kg prekrupe ovsa, odnosno prosa dnevno.

Zrnevlje leptirastih (mahunastih) biljaka (grašak, grahorica, soja bob, lupiia, )odlikuje se velikim bogastvom u

svarljivim belančevinama (15-30 %) Ovo zrnevlje je izvanredno dobro hranivo za mlada grla koJa rastu i krmače koje

doje prasad, samo se mora davati u manjim količinama jer izaziva zatvor. Za ishranu svinja najpodesnije je zrnevlje

soje, boba i graška. Mladim grlima daje se dnevno 0,250 kg a odraslim grlima u tovu do 2 kg dnevno. zrnevlje treba

davati kuvano jer ga tako svinje bolje iskorišćavaju.

Žir je u pogledu hranjivosti približno duplo slabiji nego zrnevlje žitarica. On se uglavnom upotrebljava za ishranu

svinja u tovu u pripremnom periodu a može se koristiti za ishranu priplodnih svinja, naročito nazimadi. U obzir dolaze

bukov (bukovica) i hrastov žir. Prvi je bolji jer sadrži više masti a manje gorkih sastojaka. Svinjama koje se hrane

žirom treba svakodnevno davati sočnih hraniva (repe, silaže, zelenih hraniva itd) jer žir izaziva zatvor.

Pored toga treba im davati dovoljno sveže, čiste i ume- reno tople vode. Onim grlima koja još nisu završila porast

treba pored žira davati i onih hraniva koja sadrže dosta svarljivih belančevina koje su potrebne za porast. Svinje se

mogu hraniti žirom bilo da se u jesen i početku zime drže u šumi gde sakupljaju žir ili da se ovaj sakuplja i onda daje u

oboru. Žir se može i sušiti i na taj način čuvati za zimu ili proleće. Daje se ceo ili prekrupljen u smesi sa drugim

hranivima. Dobro je ljuske ostraniti jer one sadrže gorke sastojke Na ishranu žirom svinje treba navikavati postepeno.

Odraslim grlima može se davati do 2 kg suvog i do 6 kg sirovog žira.

 

Divlji kesten se može upotrebljavati za ishranu svinja u smesi sa drugim hranivima, jer ga samog obično ne jedu.

Kesten treba ujesen prikupiti, osušiti i čuvati za zimu. Pre davanja svinjama treba ga istucati i potapanjem u vodu

ostraniti ljuske jer one sadrže gorke sastojke. Ovako spremljeni kesten može se davati u manjim količinama bez

štetnih posledica. Ako se hoće davati veće količine onda se mora prethodno odstraniti gorak ukus. Kesten se izgnječi

ili prekrupi a zatim zapari ili kuva i onda ispira jedan dan u tekućoj vodi ili ako ove nema u 5—6 voda u toku dana.

Pošto izaziva zatvor treba ga davati na isti način kako je rečeno za žir.

4) Fabrički otpaci

Ovde spadaju svi otpaci koji se dobijaju pri fabričkoj preradi poljoprivrednih proizvoda a koji se mogu upotrebiti za

ishranu svinja. U takve otpatke spadaju mekinje i paspalj koji se dobijaju mlevenjem žitarica u mlinovima (pšenice,

kukuruza, ječma, raži i td.). Ovi otpaci sadrže prilične količine belančevina i fosfora ali zato malo kalcija, ukusni su i

povoljno utiču na varenje hrane.

Najvažnije su pšenične mekinje (trice) koje su izvrsno hranivo za suprasne i oprašene krmače kojima se može

davati 40—50% od težine snažnih hraniva u obroku, prasićima 20—25%, tovnim grlima do 30%. Naročito se

preporučuje mekinje davati svinjama u početku tova. Ražene mekinje su slabije nego pšenične i daju se za polovinu

manje nego što su navedene količine za pšenične mekinja. U mlinovima se može skupiti izvesna količina paspalja koji

je u pogledu hranljivosti i upohrebljivosti za ishranu svinja različite vrednosti što zavisi od njegovog sastava. Ako je

dobar može se upotrebiti za ishranu svinja i to približno u istim količinama kao i ražene mekinje. Svinjama ne treba

davati buđave i pokvarene mekinje.

U fabričke otpadke podesne za ishranu svinja spadaju i uljane pogače koje se dobijaju kao otpadak prilikom ceđenja

ulja (zejtina iz semena uljanih biljaka suncokreta, lana, uljajne repice, semena bundeva itd.). Kod nas zasada najviše

dolaze u obzir uljane pogače od suncokreta, uljajne repice i soje. Ove pogače dobijaju se presovane u obliku pogača

ili samlevene u obliku prekrupe— šrota.

Njihov kvalitet prilično varira (menja se) i zavisi uglavnom od vrste semena od koga potiču i od načina ceđenja ulja.

Uljane pogače koje se dobijaju prilikom ceđenja ulja presovanjem bolje su od onih koje ostaju vađenjem ulja pomoću

raznih rastvarača/ (ekstrakcijom). Ovi otpaci odlikuju se znatnim sadržajem svarljivih belančevina. Sadržaj masti kreće

se kod pogača dobivenih presovanjem od 8—12J/0, a kod šrota dobivenog ekstrakcijom od 1—3%. Radi bogatstva u

svarljivim belančevinama ove pogače su izvrsno hranivo za mlada grla kako ona koja će se upotrebiti za priplod tako i

ona koja će se toviti, za suprasne krmače i one koje doje prasad kao i za priplodne nerastove u vreme kad vrše

bukarenje. Odraslim grlima može se davati uljanih pogača od suncokreta, lana i soje 0,5—1,5 kg. na glavu ili oko ¼

od ukupne količine snažnih hraniva u obroku. Suprasnim krmačama i onim koje doje prasad 0,2—0,5 kg. prasećima

100 – 200 grama, a nazi madima 200—300 grama dnevno na grlo. Pogače od semena pamuka, uljajne repice treba

davati u nešto manjim količinama.

Za ishranu svinja upotrebljavati samo dobre uljane pogače koje nisu plesnive ni pokvarene. Naročitu pažnju obratiti na

pogače koje se daju priplodnim krmačima i prasićima. Uljane pogače treba da se pre davanja svinjama dobro izdrobe

i pomešaju sa drugim snažnim hranivima. Drobljenje vršiti najviše 5 — 6 dana pre davanja jer razdrobljene uljane

pogače lako upijaju vlagu iz vazduha i brzo se kvare pogotovu ako se drže u vlažnim prostorijama. Zato ih treba

čuvati u suvim i dobro provetrenim prostorijama.

Otpaci pri proizvodnji alkohola mogu se upotrebiti za ishranu svinja. Od ovih otpadaka dolaze u obzir: sladne klice,

pivski kom ili treber, pivski kvasac i džibra. Sladne klice sadrže prilično svarljivih belančevina i mogu se upotrebiti za

ishranu mladih grla kojima se može davati 0,2 —0,4 kg. na dan, suprasnim i oprašenim krmačama 0,2—0,6 kg., a

tovnim grlima oko 1 kg. dnevno na grlo. One moraju biti sveže (svetlo-žute boje) naročito one koje se daju suprasnim i

oprašenim krmačama i prasićima. Na oko 1 sat pre davanja svinjama valja ih natopiti u vodi a potom pomešati sa

snažnim hranivima.

Pivski kom ili treber u svežem stanju sadrži dosta vode (do 75′/g) ali se može dobro upotreblti za tovljenje svinja i

ishranu odraslih svinja. Može se davati odraslim grlima oko 10 kg. u smeši sa drugim hranivima. Sušeni treber je bolji

jer sadrži manje vode i može se davati odraslim grlima do 1 kg., a mladim do 0,5 kg. dnevno. Treber je siromašan u

mineralnim materijama.

Pivski kvasac može se davati svež ili suv. Poslednji je bolji jer sadrže znatne količine svarljivih belančevina (oko

42%. Sveži se daje do 6 kg., a suvi 100-200 grama dnevno na glavu. Suvi davati u prvom redu mladim grlima i

krmačama koje doje prasad i na isti način kao što je rečeno za klice.

Džibra i komina koje ostaju pri pečenju špiritusa, rakije i vinjaka sadrže veliki % vode (do 94,3%)i zato imaju malu

hranjivu vrednost. Nju treba upotrebiti u prvom redu za tovljenje svinja u prvom odnosno pripremnom periodu tova i za

ishranu jalovinja. Može se davati starijim grlima u tovu čak i do 16 kg, a suprasnim i oprašenim krmačama najbolje je

ne davati ih ili najviše 2—3 kg. dnevno na glavu. Svinjama koje se hrane džibrom ili kominom davati seno lucerke ili

deteline i krede oko 20 gr. dnevno na glavu. Svinje treba postepeno navikavati na ishranu ovim hranivima, suprasnim

krmačama ne preporučuje se davati džibru od šljiva. Suva džibra i komina imaju znatno veću hranljivu vrednost i

mogu se davati 1 —1,5 kg. na glavu.

Otpaci pri proizvodnji šećera mogu se upotrebiti za ishranu svinja. U obzir dolaze sveži i suvi rezanci i melasa.

Sveži rezanci sadrže mnogo vode (oko 93%) i retko se upotrebljavaju za ishranu svinja i to samo odraslih.

Davati 4—6 kg. dnevno na glavu. Suvi rezanci imaju znatno veću hranivu vrednost i mogu se davati 0,5 —1,5 kg.

dnevno na grlo prema uzrastu. Suve rezance treba pre davanja na nekoliko’ časova natopiti sa 2—4 puta većom

količinom čiste vode. Ovako natopljene davati u smesi sa drugim hranivima. Melasa se može upotrebiti za ishranu

svinja samo u smesi sa drugim hranivima. Ona poboljšava ukus drugim hranivima i povećava apetit svinja. Najbolje je

upotrebljavati je za tovna grla i to na taj način što se melasa razredi u 2—3 puta većoj količini vruće vode a ovako

dobivenom mešavinom se poprska odnosno zamese snažna hraniva neposredno pred hranjenje. Na ovaj način

jednom odraslom grlu može se dati najviše do 1 kg. melase, a prasićima oko 50 grama dnevno na grlo.

Otpaci pri proizvodnji skroba i štirka. Za dobijanje skroba i špiritusa upotrebljavaju se uglavnom krompir i kukuruz

a kao otpadak dobija se džibra. Ona ima malu hranljivu vrednost jer sadrži mnogo vode (oko 86%) i dolazi uglavnom

u obzir za tovljenje svinja naročito u pripremnom periodu. Može se davati krompirove džibre dnevno 4—10 kg. a

kukuruzne 4—8 kg. na grlo. Sušena džibra od kukuruza i krompira ima veću hranljivu vrednost i može se upotrebiti za

ishranu svinja.

5) Hraniva životinjskog porekla

U ovu grupu spadaju: .mleko i mlečni otpaci, brašno od mesa, brašno od krvi i riblje brašno. Sva ova hraniva sadrže

prilične, a neka i vrlo velike količine, lako svarljivih u puno vrednih belančevina i zato pretstavljaju prvoklasna hraniva,

naročito za mlada grla, suprasne i oprašene krmače. Danas se nemože ni zamisliti napredno ili kako bi se to stručno

reklo, intenzivno svinjarstvo bez upotrebe navedenih hraniva. Ovo naročito važi za uspešno odgajivanje plemenitih

rasa svinja kao što su jorkširska i berkširska rasa i njihovi melezi.

Mleko i mlečni otpaci pretstavljaju odlično hranivo za svinje, naročito mlada grla. Za prasad je najbolje mleko

krmače. Njega u ovom pogledu ne može da potpuno zameni ni jedno drugo hranivo pa čak ni puno mleko drugih

doma- ćih životinja. Mleko krmače sadrži u lako svarljivom obliku sve one hranljive materije koje su neophodne za

porast praseta, kao što su lako svarljive i puno vredne belančevine, vitamini i mineralne materije. Da bi prasad dobila

dovoljnu količinu mleka od svoje majke neophodno je krmače koje doje prasad pravilno hraniti kako bi mogle lučiti

dovoljnu količinu mleka za ovu svrhu. Puno kravlje i ovčije mleko obično se ne upotrebljava za ishranu svinja već

obrano (posno) i surutka. .

Posno ili obrano mleko iz koga je izvađena mlečna mast za maslac može se uspešno upotrebiti za ishranu svinja.

Najbolje je upotrebiti ga za tovljenje mladih grla plemenitih rasa (jorkšIrske i berkširske) i njihovih meleza koji će služiti

za spravljanje bekona, šunki ili za brzu potrošnju mesa. Ono se može upotrebiti i kao dodatak za priplodnu prasad i

nazimad.

Surutka ima malu hranljivu vrednost i daje se svinjama da je piju mesto vode. Posno mleko i surutka namenjeni za

ishranu svinja moraju poticati od zdravih krava i biti sveži. Pokvareno ili sumnjivo mleko ili surutku ne upotrebljavati za

ishranu svinja. Posnog mleka može se davati prasićima do 2 meseca starim 0,5 —1,5 litra, a starijima 1-2 litra,

nazimadima u tovu 1—3 litra, a surutke priplodnim krmačama mesto vode do 10, a tovnim starijim grlima i više

dnevno na grlo.

Brašno od mesa i brašno od mesa zajedno sa kostima imaju veliku hranljivu vrednost, naročito prvo, i za ishranu

svinja su neobično podesna. Prvo sadrži više svarljivih belančevina (oko 58%), a drugo znatno manje (17°/o) ali zato

sadrži dosta mineralnih materija (kalcijuma i fosfora). Treba ih upotrebljavati za ishranu svinja svuda gde se mogu

nabaviti.

Brašno od krvi koje se dobija sušenjem i mlevenjem krvi zaklanih životinja sadrži vrlo mnogo svarivih belančevina

(do 74%) i izvanredno je hranivo za mlada grla. Daje se u smeši sa prekrupom zrnastih hraniva i to: sisančadima 50—

100 grama, odlučenim prasićima 100—200 grama, a odraslim grlima 100—400 grama dnevno prema starosti.

Riblje brašno dobija se sušenjem i mlevenjem morskih riba i njihovih otpadaka. Sadrži dosta lako svarljivih

belančevina (47—60%), masti (2—14) i mineralnih materija (18—30%). Izvanredno je hranivo za prasad. Daje se

prasićima dok sisaju 80 — 100 grama; od 2—4 meseca starim 100—300 grama, suprasnim krmačama 100—300

grama, a onima koje doje prasad 100—400 grama.

Sva hraniva životinjskog porekla treba davati svinjama samo ako su potpuno ispravna. U ovu grupu hraniva mogu se

ubrajati i gundelji. U godinama kada se pojave u većem broju mogu se skupljati, sušiti pa zatim samleti ili kuvati i

davati svinjama. Hranljiva vrednost ravna je brašnu od mesa. Kad hoće svinje da ih jedu mogu se davati i bez kuvanja

i sušenja, samo umrtvljeni.

Najzad, treba spomenuti i kuhnnjske otadke, koji ne spadaju ni u jednu od spomenutih grupa. Kvalitet ovih otpadaka

vrlo mnogo varira i zavisi od čega potiču. Oni se u glavnom mogu upotrebljavati za ishranu svinja u tovu. U obzir

dolaze samo sveži otpaci koji ne sadrže štetnih primesa (sode i dr.) Na odraslo grlo može se davati dnevno 8—12 kg.

Po hranjljivosti 4 — 6 kg ovih otpadaka vredi prosečno koliko 1 kg ječma ili kukuruza. U velikim menzama obično

ostaju znatne količine ovih otpadaka koji se mogu dobrom organizacijom vrlo dobro iskoristiti za ishranu svinja,

naročito tovljenika.

6. Kombinovana hraniva

Ova hraniva su u stvari sastavljena iz više različitih hraniva (5—8 ili više) koja se upotrebljavaju za ishranu svinja.

Obično se upotrebljavaju: kukuruz, ječam, ovas, zrnevlje leptirastih biljaka, mekinje, uljane pogače, fabrički otpaci,

brašno od mesa i kostiju, riblje brašno itd. Kombinovana hraniva treba da budu tako sastavljbna da sadrže dovoljno

svarljivih hranljivih materija prema potrebi pojedinih kategorija svinja.

Ove smeše se prave u posebnim fabrikama i prodaju kao gotove, a može ih i svaki odgajivač ili tovljač i sam napraviti.

Za svaku kategoriju svinja treba praviti posebne mešavine. Pored ove mešavine svinjama treba davati sočna hraniva i

to leti pašu ili pokošene zelene biljke, a zimi repu, silažu, seme lucerke i deteline.

Tovljenje svinja za meso

Cilj je ovoga načina tovljenja da se od utovljenih svinja dobije što više ukusnog svinjskog mesa koje će biti podesno

za brzu svakodnevnu potrošnju, izradu bekona ili šunki, tj. koje nije suviše masno već je izmešano sa tankim

slojevima masti. Za ovu vrstu tova upotrebljavaju se uglavnom mlada grla plemenitih rasa koja spadaju u grupu

mesnatih svinja (jorkšir, berkšir, bela oplemenjena), a mogu se upotrebiti i mlada grla moravke, crne slavonske pa čak

i melezi prve generacije dobiveni ukrštanjem navedenih plemenitih rasa sa domaćim (mangalicom, turopoljskom,

bagunom itd.).

U tov se stavljaju mlada grla 3—4 meseca stara, teška 30-40 kg. i tove se obično do navršetka 6—7 meseci starosti,

za koje vreme treba da dostignu težinu od 90—100 kg. kada se kolju i upotrebljzvaju za spravljanje bekona. Prema

tome tov traje tri meseca za koje vreme životinja poveća živu meru za 60—70 kg. Ovo tovljenje može trajati i duže tj.

do 8—12 meseci starosti, ali se tada dobiju teže i masnije svinje koje nisu podesne za bekon.

Tovlenje mladih grla ima više dobrih strana: ona bolje iskorišćavaju hranu nego starija, ubrzava se obrt uložena

kapitala, smanjuje se rizik od uginuća i troškovi nege jer tov traje kraće vreme, i, najzad, dobija se meso dobrog

kvaliteta. Za ishranu svinja u ovom tovu mogu se upotrebiti raznovrsna hraniva koja imamo, ali su najbolja: ječam,

grašak, grahorica, proso, šećerna i stočna repa, cvekla, mrkva, bundeva, krompir, mlada lucerka, detelina, saradela,

esparzeta, posno mleko, brašno od mesa, brašno od mesa i kostiju.

Manje su podesna: kukuruz, mekinje, soja, ovas, uljane pogače itd. Razume se, u prvom redu treba koristiti ona

hraniva koja imamo u gazdinstvu. Pri tome je važno da grla dobiju dovoljno svarljivih belančevina i mineralnih materija

koje su im potrebne za brz porast, da se smeša snažnih hraniva sastoji od više raz ličitih hraniva, kao i da se daje

izvesna, ali ne suviše velika količina sočnih hraniva. Svinje treba hraniti u toku dana četiri puta, a u drugoj polovini

tovljenja tri puta. Na čistoću kako hrane tako i sudova u kojima se daje i sprema hrana treba obratiti najveću pažnju.

Hrana koja se daje mora biti ukusna. Svinje treba pojiti pre hranjenja, ili 1 1/2—2 časa posle hranjenja.

U raznim zemljama upotrebljavzju se različite mešavine snažnih hraniva za tovljenje svinja za meso. Za naše prilike

može se preporučiti sledeća mešavina: 50 kg. (50%) prekrupe ječma, 15 kg. (15%) prekrupe kukuruza, 15jkg (15%)

pšeničnih mekinja, 10 kg. (10%) prekrupe ili kuvane soje ili graška, 9 kg. (9°/0) brašna od mesa, i 1 kg. (1%) koštanog

brašna ili stočne krede. Ako nema brašna od mesa onda se mesto njega mogu upotrebiti iste količine uljanih pogača

od semena suncokreta ili kuvanog zrnevlja soje ili graška.

Kad grla dostignu težinu od preko 50 kg. onda se navedena količina brašna od mesa, odnosno uljanih suncokretovih

pogača može svesti ka polovinu, a kad pređu 75 kg. može se sasvim izbaciti. Dnevno na grlo treba davati prema

težini 1 ¼ —1 1/2 kg. ove mešavine, kad prođu 50 kg. 1 1/2 —2 kg., a preko 75 kg. 2-2/2 kg. prema težini. Ako ima

posnog mleka onda njega treba upotrebiti. Ono može da zameni brašno od mesa, odnosno uljane pogače, a i

prekrupu soje i graška. Na,bolje je davati dnevno po 2—2 1/2 litra posnog mleka. Pored navedene snažne hrane

treba davati sočna hraniva i to leti mladu lucerku i detelinu a zimi stočnu repu, cveklu, bundeve i to 2—4 kg. dnevno

na glavu, i to u početku više a kasnije manje.

Ako su grla na dobroj paši o oda ona od nje podmire potrebe u sočnim hranivima. Zimi se može dati i nešto dobrog

sena mlade lucerke ili deteline (200—300 grama na glavu). Sočna hraniva (repa, cvekla, bundeve, krompir) davati u

smesi sa snažnim hranivima u vidu guste kaše. Zrnasta hraniva davati uvek u vidu pre krupe ili brašna.

Dnevni prirast treba da iznosi 350—700 grama. Utrošak zrnaste hrane za povećanje žive mere za 1 kg. kreće se od

3,5—5 kg. a može biti i manji (u Danskoj je postignut rekord u 1939 god. sa 3,20 kg.), Kad su grla starija (9—12

meseci) utrošak hrane je veći.

U Rusiji upotrebljavaju se za ovu svrhu pored ostalih i sledeći obroci:

U prvom periodu do 50 kg. žive mere:

smeše zrnastih hraniva 1.2 kg.

ribljeg brašna 0,15 „

cvekle 3,00 „

sena lucerke ili deteline 0,60 „

krompira 2,00 .

Smeša zrnaste hrane sastoji se iz: 40% ovsa, 20% ječma, 15% mekinja, 10°/o grahorice i 15% kukuruza.

U drugom periodu kod, svinja teških od 50 — 90 kg.

smeše zrnastih hraniva 2,00 kg

pleva deteline 1,0 „

posnog mleka 1,5 „

krompira 3,0 „

Smeša zrnastih hraniva sastoji se od: 50% ječma, 30% ovsa, 15% mekinja i 5% kukuruza.

 

Pored toga daje se mešavina koštanog brašna, krede, drvenog uglja 15—20grama, i 10—20 grama soli dnevno na

grlo.

U zemljama u kojima se krompir proizvodi u većoj količini upotrebljava se on u većoj meri i za ovu vrstu tova. Obrok

se sastoji prema težini grla od: 2—6 kg. zaparenog krompira, 1,5—3,5 kg. obranog (posnog) mleka, 150 grama

brašna od mesa ili ribljeg brašna, 0,5 — 1 kg. smeše prekrupe raznog zrnevlja, oko 100 grama samlevenog sena

lucerke ili deteline i 10 grama koštanog brašna. Mlađa i lakša grla dobiju manje, a teža veće količine.

Kod nas se govori o brzom ili ekspresnom tovu. Ovaj tov u stvari je istovetan sa navedenim. Mlada grla bez obzira

koje rase, obično čim se odluče počinju se obilno hračiti, naročito hranivima koja su bogata u belančevinama,

mineralnim materijama i vitaminima. Tovljenje obično traje 4—5 ili 5—8 meseci za koje vreme grla postignu težinu od

80—100 kg. ili u drugom slučaju 100—150 kg. Ovaj način tovljenja za svaku je preporuku za naše prilike jer mlada

grla bolje iskorišćavaju hranu. Za ishranu se uglavnom upotrebljavaju hraniva koja su navedena za tovljenje svinja za

meso.

Ovaj način tova praktikuje se u Mađarskoj.

Postupak je sledeći: prasad mangalice, odmah posle odbijanja od sise,

stara oko 2 1/2 meseca a teška oko 15 kg. počinju se toviti. Za ishranu se upotrebljava ječam, mekinje, grašak ili bob,

kukuruz, brašno, od krvi, vitaminski preparat, stočna kreda i kuhinjska so. Tov je podeljen na mesece, odnosno

periode od kojih prvih šest traju po jedan mesec, sedma 3 meseca, a osma 40 dana. Na taj način tov ukupno traje oko

340 dana tj. do starosti od 13—14 meseci za koje vreme svinje postigću težinu od 180—190 kg.

Težina grla na početku pojedinih perioda treba da bude prosečno: 1—15, II—23, Š-34, IV—47, V—61, VI—80,

VII—99, VIII —170 i na kraju oko 190 kg.

Tovljenje za meso i mast ne razlikuje se bitno od tovljenja za mast. Razlika je jedino u tome što se za ovu svrhu

upotrebljavaju starija, već odrasla ili iz priploda škartirana grla plemenitih rasa i njihovih meleza sa domaćim rasama a

koja utovljena preko 150 kg. težine daju približno iste količine mesa i masti.

Na ovim stranama su data uputstva o ishrani priplodnih svinja i one koje se tove. Cifre u pogledu količina hrane ne

treba shvatiti kao čvrste granice koje ne treba prelaziti. Rečeno je da je način iskorišćavanja hrane različit i da zavisi

od mnogih okolnosti. Zato navedene količine treba uzimati kao prosečne i prema njima određivati količine hrane za

svako pojedino grlo ili pojedine partije svinja. Isto važi i u pogledu sastavljanja mešavina pojedinih hraniva.

Ishrana krmača koje doje prasad

Ishrani oprašenih krmača treba posvetiti veliku pažnju jer od toga kako se krmače hrane zavisi količina mleka

koje luče a od količine mleka zavisi porast prasića.

Ako prasići zakržljaju u ovim prvim nedeljama ona neće moći to kasnije da nadoknade. Prvih 6 sati posle prasenja

krmaču ne treba hraniti već joj dati samo sveže i umereno tople vode. Posle tog vremena treba dati oko 0,5 kg.

snažne hrane (najbolje pšeničnih mekinja ili ovsene prekrupe) razmućene vodom ili posnim mlekom u vidu retke kaše.

U toku sledećih dana količinu snažne hrane treba postepeno povećavati i davati u vidu guste kaše tako da se u toku 5

—6 dana dostigne puni obrok.

Puni dnevni obrok za krmače koje doje prasad treba da se sastoji od: 3—7 kg. snažne hrane, 3—5 kg. stočne repe ili

cvekle ili bundeve, i oko 1 kg. dobrog sena od mlade lucerke ili deteline najbolje samlevenog. Ako ima dobre silaže

može se dati 1—2 kg. Leti kad ima paše onda je pored snažne hrane dovoljno dobra paša ili pokošena lucerka i

detelina. Ako je paša dobra ili ako se daje mlada lucerka i detelina u dovoljnoj količini onda se količina snažne hrane

može nešto smanjiti. Količina hrane zavisi od težine i starosti krmače i od broja prasadi koje doje. Obicno se računa

da krmača treba da dobije na svako prase 400—500 gr. snažne hrane. Mlade krmače treba da dobiju 0,5 —1 kg. više

snažne hrane radi dovršetka sopstvenog porasta.

Za krmače koje doje prasad može se upotrebiti sledeća mešavina snaznih hraniva:30kg pšeničnih mekinja,20 kg

prekrupe jecma,20 kg prekrupe kukuruza,15 kg prekrupe ovsa 12 kg. prekrupe ,ili kuvane soje ili graška ili

suncokretovih uljanih pogača, 2 kg. koštanog brašna i 1 kg. soli. Za njih se može upotrebiti i mešavina koja je

navedena za suprasne krmače s tim što umesto.1 kg. treba uzeti 2kg. koštanog brašna. Preporučljivo je krmačama

davati ukišeljene snažne hrane 30—35i/0 od težine snažne hrane u obroku. Količina ove mešavine treba da iznosi u

kilogramima za pojedine krmače prema starosti, težini i broju prasadi koja doje.

Pored navedene količine snažne hrane krmače treba da dobiju svakodnevno dobru pašu, ili količine nakošene lucerke

ili deteline koje su navedene za suprasne krmače u prva dva meseca bremenitosti, odnosno zimi repe i sena lucerke

ili deteline. Snažnu hranu davati u vidu guste smeše. I ovde važi isto ono što je rečeno za suprasne krmače, tj. da su

navedene norme samo za orijentaciju i da se za svaku krmaču prema navedenim okolnostima mora individualno

određivati veličina obroka.

Obrok treba podešavati tako da krmača ne omrša primetno dok doji prasad ali ona ne treba ni da se ugoji. Treba imati

u vidu da krmača treba dnevno da luči 3—5 litra mleka koje je masnije nego kravlje i ovčije i da za stvaranje tog mleka

ona treba da dobije dovoljno hrane. Naročito je važno da se krmača svakodnevno, kadgod to vremenske prilike

dozvoljavaju, drži na paši u blizini kuće bar po nekoliko časova. Već 5— 6 dana iza prasenja krmača se može puštati

na pašu u početku kraće, a kasnije duže vreme.

Desetak dana iza prasenja sa krmačama treba puštati na pašu i prasad. Kretanje na pasi i sama paša utiču neobično

povoljno na lučenje mleka i apetit krmača kao i na zdravlje i razvoj prasića. Oni pored krmače nauče da pasu, a mlada

trava, naročito mlada detelina i lucerka, radi bogatstva u vitaminima, kreču i fosforu utiče povoljno na njihov razvitak.

Sem toga samo kretanje prasića na svežem vazduhu i suncu blagovremeno deluju na njihov porast i zdravlje. Ako je

vreme rđavo tako da se krmače i prasad ne mogu puštati na pašu, onda treba nakositi mlade deteline, lucerke, a ako

ovih nema, mlade trave, i dati im da jedu.

 

Za vreme zime, kada nema paše, krmačama treba davati obavezno 3—5 kg iseckane stočne repe, cvekle, šargarepe,

dobre silaže ili bundeve i 1—1 1/2 kg sena lucerke ili deteline, samlevenog, ili ako to nije moguće, onda seckanog ili

onako celog. Dobro spremljena silaža može se davati krmačama 1—2 kg na dan.

Ishranu krmača koje doje prasiće treba podesiti tako da prasići dobro izgledaju i brzo rastu, a da krmače neomršaju.

Starije krmače mogu za ovo vreme nešto izgubiti na težini, jer će to nadoknaditi kad se prasad odluče, ali to ne sme

biti tako primetno kao što se kod nas često dešava. Niukom slučaju ne treba dozvoliti da za ovo vreme krmače suviše

omršaju jer je to štetno ne samo za same krmače nego i za prasad koja doje, a i za sledeću prasad jer se suviše

oslabele krmače teško oporavljaju tako da će u sledećem prasenju oprasti manji broj slabije prasadi.

Još jednom treba naglasiti da je paša suprasnih i oprašenih krmača i prasića izvanredno značajna za pravilan

razvitak,i dobro zdravlje prasadi, a s tim n opšti uspeh u odgajivanju svinja i da radi toga ovom pitanju treba posvetiti

najveću pažnju. Količinu snažne hrane treba podešavati prema težini, starosti, izgledu krmače i broju prasadi. Prema

prilikama pojedinih krajeva i domaćinstava za ishranu krmača mogu se koristiti sva raspoloživa hraniva podesna za

ovo svrhu. samo se mora voditi računa o tome da u obroku ima dovoljno svarljivih belančevina, vitamina i mineralnih

materija (kreča i fosfora). Prema napred datim upustvima i raspoloživim količinama hrane svako će moći sastaviti

pravilan obrok i organizovati pravilnu ishranu krmača.

Pravilna ishrana prasića

Najbolje hranivo za prasiće je mleko krmače. Njegov sastav je podešen prema potrebama prasećeg

organizma i prema brzini njegovog porasta. Normalno prase treba da u starosti od 7—10 dana udvostruči živu

meru. Ni jedno drugo hranivo nije tako dobro i podesno za ishranu prasića kao što je mleko krmače, niti ga može za

ovu svrhu potpunosti zameniti. Stoga se treba postarati da prasići u prvim nedeljama života dobiju dosta mleka.

Dobra krmača ako se pravilno hrani, lučiće dovoljnu količinu mleka za njih. Ako u prvim nedeljama posle prašenja

krmača naglo počne da mršavi, a prasići dobro napreduju, znak je da je krmača mlečna, ali slabo hranjena, te je

stoga treba pravilno hraniti, da bi mogla da i dalje luči do voljno mleka. U izuzetnim slučajevima, ako se desi.da

krmača i pored dobre ishrane ne luči dovoljno mleka, a to se vidi po izgledu krmače i prasića, onda prasiće treba

početi ranije prihranjivati. Za ovu svrhu najbolje je.ovčije ili kozje mleko kome treba dodati istu količinu vode, a ako su

prasići stari oko 2 nedelja onda ječam u zrnu ili ječmena prekrupa i zdravo posno mleko.

Da bi se prasići još od malena privikli da žvaću treba im već posle 8—10 dana iza prasenja početi davati

svakodnevno manje količine ječma u zrnu (oko 50 grama) pomešanog sa oko 5 gr. dobro istucanog drvenog uglja koji

se daje radi boljeg varenja hrane. U ovo vreme može se početi, ako je potrebno, sa prihranjivanjem prasadi sveže po

muženim kravljim mlekom. U početku davati 50—60 grama na prase, a kasnije postepeno povećavati količinu do 0,5,

a izuzetno i do 1 litra. Pri ovome obratiti najveću pažnju na čistoću sudova i zdravlje krave. Prasićima davati samo

sveže mleko odmah posle muže. Da bi se krmače odmorile preporučljivo je prasiće svakodnevno po nekoliko časova

odvojiti od krmače. Ovih nekoliko časova apsolutnog mira za krmače koje doje neobično je potrebno i korisno.

Nekoliko dana ili odmah iza prašenja treba prasićima oštrim makazama iseći oštre zube da ne bi krmači nanosili

bolove prilikom sisanja. U starosti od 16 — 22 dana saseći zube koji su umeđuvremenu izrasli.

Prasići stari oko 2 nedelje su već prilično odrasli i u toj starosti traže nešto više hrane nego što mogu da dobiju u

majčinom mleku. Stoga se mora početi sa prihranjivanjem. Za prihranjivanje treba u prvom redu koristiti hraniva

bogata u lako svarljivim belančevinama i mineralnim sastojcima. Tu dolazi u obzir riblje brašno, brašno od mesa,

prekrupa ječma, ovsa, graška, soje, uljane pogače od suncokreta, posno mleko itd. Kukuruz se može upotrebiti samo

u malim količinama u smeši s jednim ili više navedenih hraniva i to za prasiće koji su nešto stariji. Zdravo posno mleko

može se upotrebiti kao napoj ili za spravljanje kaše od navedenih hraniva. Pri tome paziti da mleko ne potiče od

tuberkuloznih krava, jer se ova opasna bolest može lako preneti na prasiće. Dobra paša i sveže nakošena mlada

detelina ili lucerka u toku leta, a repa, cvekla, šargarepa, bundeva i manje količine dobrog sena lucerke i deteline u

toku zime, neophodan su dodatak ostalim hranivima.

Za prihranjivanje prasića treba upotrebiti mešavinu više različitih snažnih hraniva. Sledeća mešavina je dobra za

ovu svrhu: 40 kg prekrupe ovsa, 20 kg ječma, 20 kg kuvanog graška ili soje, 8 kg mekinja, 10 kg uljanih pogača lana

ili suncokreta i 2 kg koštanog brašna. Ako ima brašna od mesa ili ribljeg brašna treba dodati navedenoj mešvini 5 kg.

Mesto ove mešavine može se upotrebiti sledeće: 50% prekrupe ječma, 30% kuvane soje, 15% prekrupe kukuruza,

3% ribljeg brašna ili brašna od mesa i 2% koštanog brašna. Ako nema ribljeg brašna ni brašna od mesa onda dati

toliku količinu soje.

Mešavina se daje suva ili zamešana čistom vodom, posnim mlekom, u vidu guste kaše, ali pri tome treba biti vrlo

obazriv i obratiti najveću pažnju na čistoću sudova u kojima se sprema hrana i korita iz kojih se prasići hrane. Hrana

se mora zamešati pred samo hranjenje, a sudovi i korita u kojima se sprema i iz kojih se prasići hrane moraju se

držati čisto i posle svakog hranjenja dobro oprati i na suncu osušiti. U prljavim sudovima hrana se brzo kvari, a

pokvarena hrana je opasna za prasiće. Ako se daje suva hrana, onda prasićima treba dati dovoljno sveže vode ili

posnog mleka za napajanje. Suviše razvodnjena hrana nije dobra, jer je prasići slabo iskorišćavaju i postaju trbušasti.

Pored ove hrane treba im svakodnevno davati na svako prase bar 80—200 grama ječma u zrnu i 4—5 grama

istucanog drvenog uglja koji pomaže varenje hrane.

Količina navedene mešavine potrebna za jedno prase kreće se od 100 grama počev od 14 dana starosti, u 6

nedelja oko 400 grama pa do 3/4 kg u desetoj nedelji starosti, tj. u doba odlučivanja. Hranu treba davati prasićima u tri

ili četiri obroka u toku dana u zasebnom boksu ili ho dniku, tj. odvojeno od krmače. Pored toga treba ih svako dnevno

pustiti s krmačom na nekoliko časova na pašu ili im dati u ispustu nešto nakošene mlade lucerke ili deteline, a zimi

repe ili bundeve. Ako ima posnog mleka onda im davati počev od 4 nedelje starosti do ½ itre, a ovu količinu

postepeno povećavati.

 

Prasiće koje nameravamo upotrebiti za priplod treba ostaviti da doje najmanje 10, a ostale bar 8 nedelja.

Odbijanje od sise treba vršiti postepeno, jer nagli prekid sisanja utiče na prasiće nepovoljno. To se postiže tako da se

u poslednjoj nedelji prasići nekoliko dana puste da sisaju dvaput, a posle toga poslednjih nekoliko dana samo

jedanput dnevno. U to vreme treba ih što bolje prihranjivati da ne bi zakržljali. Na kraju desete nedelje treba ih sasvim

odbiti i nekoliko nedelja držati sasvim odvojeno od krmače, da bi je što pre i lakše zaboravili. Slabiji prasići mogu se

ostaviti da. sisaju još desetinu dana.

Pravilno hranjeni prasići treba na kraju četvrte nedelje starosti da teže oko 6 kg. svako (svi prasići od jednog

prasenja treba da teže oko 45 kg.), na kraju osme nedelje oko 12 kg., a na kraju 10 nedelje oko 18 kg. Dnevni porast

prasića treba da se kreće od 200—500 grama dnevno. Kod plemenitih rasa ove težine su obično nešto veće pošto

njihova prasad brže rastu.

Odlučeni prasići treba da dobiju oko 3/4- 1 1/2 kg. navedene hrane, a uz to zelene hrane koliko hoće da jedu (paše,

lucerke, deteline, repe, cvekle, šargarepe ili bundeva). Dobro je ako im se može dati dnevno bar po litar posnog

mleka. Prasićima starijim od 16 nedelja može se dnevna količina snažne hrane smanjiti na 1 do 1 1/4kg., s tim da

dobiju dovoljno dobre paše ili druge zelene hrane, mlečnih i drugih otpadaka. Tačnu količinu hrane treba određivati

prema izgledu prasića, vodeći računa .da ne budu mršavi, jer će u tom slučaju zakržljati, niti pak suviše debeli, jer

onda neće više biti podesni za priplod. Prasad plemenitih rasa stara 4 meseca treba da teže 40—50 kg. a ostalih oko

35 kg. Odlučenim prasićima treba, pored dobre paše ili nakošene lucerke ili deteline u toku leta, a stočne repe i drugih

sočnih hraniva u toku zime koliko hoće da jedu, davati u pojedinim mesecima starosti .

Ove norme više odgovaraju za one rase koje sporije rastu kao što je slučaj za našu mangalicu i druge domaće rase.

Za plemenite rase-jorkšir i dr. ove količine treba povećati za oko 20% jer prasad ovih rasa brže rastu i zato trebaju

više hrane. Ona će ako se pravilno hrane na kraju 10 meseci težiti ne 110 nego 130 ili više kg. I ove norme treba

smatrati samo kao orijentacione i na osnovu njih podešavati količinu hrane za prasad vodeći pri tom računa da se ona

pravilno razvijaju i rastu ali da se pri tome ne ugoje niti da budu mršava. Naročitu pažnju treba obratiti na ishranu one

prasadi koja će služiti za priplod. Muškim grlima koja se nameravaju ostaviti za priplod treba od šestog meseca

starosti navedene količine snažne hrane povećati za oko 10%.

Oko dve nedelje po odlučivanju, kad prasići sasvim naviknu na novi način hranjenja, treba ih cepiti protiv svinjske

kuge, jer inače mogu lako oboleti i uginuti od ove opasne zarazne bolesti. Dok sisaju smatra se da su zašticeni preko

mleka svoje majke pod pretpostavkom da je ona blagovremeno cepljena.

Muške prasiće, koje ne nameravamo zadržati za priplod, treba još dok sisaju kastrirati (uštrojiti), jer u to vreme

najlakše prebole.

U slučaju kad se kod prasadi pojavi anemija tj. malokrvnost što se primećuje po bledoj boji očnih kapaka i koži (boja

zemlje), prolivu i smrdljivom izmetu, treba im davati zajedno sa hranom po 10 kub. sm. rastvora plavog kamena i

zelene galice. Na 1 litar vode uzeti 2,5 gr. zelene galice i 1 gram plavog kamena, rastvoriti i procediti kroz Vatu. Ove

količine izmeriti u nekoj apoteci ako se nema pri ruci precizne vage.

Ishrana suprasnih krmača

Ishrana starijih suprasnih krmača koje su završile sopstveni porast (starije od 3 godine) u prvih dva meseca

suprasnosti dosta je jednostavna. U toku leta za njih je dovoljna dobra paša ili nakošena dobra lucerka i detelina (8

—12 kg) i1/2—1% kg snažnih hraniva prema težini krmače, a u toku zime 1 —1 1/2 kg sena od mlade lucerke ili

deteline, 3—5 kg stočne repe ili bundeve i 1—2′/2 kg snažnih hraniva prema težini i uhranjenosti krmače. Pri tome

treba paziti da se krmače ne ugoje ali ida ne omršaju. U ovom vremenu krmače, treba da se nešto poprave, naročito

ako su za vreme dojenja prasadi bile omršale. U prvih dva meseca suprasne krmače troše malo hrane na porast

prasića u utrobi jer su oni u to vreme još uvek slabo razvijeni.

Suprasnim krmačama mlađim od 3 godine koje još nisu završile porast treba davati 1/2—1 kg više snažne hrane nego

što je napred navedeno, opet prema starosti i težini. Ovaj višak potreban je za dovršenje sopstvenog porasta. Prema

istraživanjima sovjetskih stručnjaka pokazala se za suprasne krmače. kao najbolja sledeća smeša snažnih hraniva

koja se može preporučiti i za naše prilike: 40 kg pšeničnih mekinja, 10 kg uljanih pogača od semena suncokreta, 25

kg prekrupe ovsa, 10 kg prekrupe ječma, 13 kg prekrupe kukuruza, 1 kg krede i 1 kg kuhinjske soli. Na mesto uljanih

pogača može se upotrebiti kuvano zrnevlje soje, graška ili grahorice.

U trećem i četvrtom mesecu bremenitosti suprasne krmače treba nešto bolje hraniti jer je u to vreme razvoj prasića

znatno brži. U ovom vremenu treba količinu kabastih hraniva nešto smanjiti (sena na 0.5 kg, repe na 3 kg, a mlade

lucerke i deteline na 5— 8kg) a količinu snažnih povećati za oko 1 kg od napred navedenih količina, opet prema

težini, starosti i izgledu krmače..

Za vreme zime mesto paše, odnosno nakošene deteline ili lucerke davati 1-2 kg dobrog sena od mlade lucerke ili

deteline, najbolje samlevenog i 3-5 kg repe. Navedene količine pokazuju koliko približno treba davati hrane pojedinim

krmačama prema približnoj težini. Da li će se nekoj krmači davati navedene, veće ili manje količine zavisi od njenog

izgleda, težine, starosti i vremena suprasnosti. Sve krmače ne iskorišćavaju hranu na isti način i zato se mora količina

hrane podešavati prema njenom izgledu, vodeći pri tom računa da se krmača ne ugoji ali da ne omrša. Za vreme

suprasnosti krmača treba da nagomila izvesne rezerve koje treba da joj služe za lučenje mleka u nrvo vreme posle

prasenja ali to ne sme ići tako daleko da se krmača suviše ugoji, jer to ide na štetu njenih priplodnih sposobnosti.

Za suprasne krmače neobično je važno da što više vremena provode na paši. Kretanje na čistom vazduhu i suncu

utiče izvanredno povoljno na zdravlje krmače i razvoj prasića. Zato za ispašu krmača treba urediti posebne pašnjake

u blizini kuće. Za ovu svrhu najbolja je crvena detelina i lucerka.

 

Razume se da se za ishranu suprasnih krmača mogu upotrebiti i druga hraniva ali samo ona koja su ukusna i zdrava.

Seno lucerke i deteline treba da je od mladih biljaka i najbolje je davati ga samlevenog. Suprasnim krmačama ne

treba davati veće količine kukuruza. Prema ispitivanjima sovjetskih stručnjaka ako se suprasnim krmačama daje više

od 1/2 kukuruza od težine obroka snažne hrane onda krmača prasi sitnu prasad, povećava se procenat slabih,

mrtvorodjenih prasadi, krmače se teže prase, dolazi do prevremenog prašenja i opadanja mlečnosti krmača. Za

ishranu suprasnih krmača, naročito mladih, dobro je i posno (obrano) mleko. Ukišeljene snažne hrane na napred

navedeni način pomoću kvasca dobro je davati suprasnim krmačama 30 -35 od težine

snažne hrane.

Na nekoliko dana pred prašenje treba količinu hrana smanjiti da bi se donekle ispraznili organi za varenje Jer će u

tom slučaju prasenje ići lakše. U to vreme najbolje je davati im snažna hraniva, najbolje mekinje, u vidu retke kaše.

Ishrana priplodnih krmača

Priplodne krmače, koje su za vreme dojenja prasića pravilno hranjene, poslednju nedelju dana pred odbijanje prasića

treba slabije hraniti da bi se smanjilo lučenje mleka i da bi se na taj način odbijanje izvršilo sa što manje teškoća za

krmaču i prasiće. Posle odlučivanja prasića krmače treba bolje hraniti da bi se što pre oporavile i što bolje pripremile

za bukarenje i sledeće prasenje, jer za vreme dok doje prasiće, obično i pored dobre ishrane prilično omršaju i iscrpu

se. Utvrđeno je da način ishrane krmača utiče u izvesnoj meri na njenu plodnost. Zato je potrebno da krmača u vreme

bukarenja bude dobro uhranjena ali ne debela, odnosno da bude kako se to stručno kaže, u priplodnoj kondiciji.

Pored dobre paše, a zimi stočne repe, cvekle, bundeve, sena lucerke ili deteline, te mlečnih i kuhinjskih otpadaka,

treba im davati dnevno 1 — 3 kg. iste snažne hrane koju su dobijale za vreme dojenja prasića. Krupnijim i mrša vijim

krmačama treba dati više, a, sitnijim i debljim manje snažne hrane. Za priplodne krmače je u ovom vremenu kre- tanje

na paši ili ispustu neophodno i vrlo korisno, kako za njihov oporavak tako i za uspeh oplođavanja i prasiće koje će

oprasiti u sledećem prasenju.

Suprasnost krmača i postupak sa oprašenim krmačama i prasićima

Suprasnost (bremenitost) krmača i postupak sa njima

Od vremena oplođenja krmače pa do prašenja protekne 16—17 nedelja ili kako se to obično računa suprasnost traje

tri meseca, tri nedelje i tri dana ili prosečno 114 dana. Prva dva meseda suprasnost se kod krmača teško može

ustanoviti. Tek početkom trećeg meseca trbuh se počinje osetno povećavati na osnovu čega se može zaključiti da je

krmača suprasna. Na oko 15 dana pred prašenje sise postaju debele (nabubre), dobiju crvenu boju. a stidnica

natekne i počinje da luči sluz.

Ako krmača prilikom bukarenja ostane suprasna ona postaje mirna, voli samoću, počinje bolje da jede i više ne traži

nerasta, jer se polni žar ne pojavljuje, sem u slučaju nekog poremećaja.

Sa suprasnim krmačama treba blago i pažljivo postupati. Ne smeju se juriti, niti gađati i udarati. Na nekoliko dana

pred prasenje treba ih odvojiti od ostalih krmača u poseban boks u koji treba staviti dovoljno čiste i suve prostirke.

Dešava se često da krmača pobaci tj. da oprasi mrtvu prasad. To može da nastupi usled različitih uzroka ali najčešće

usled pogrešne ishrane i nege suprasnih krmača. Krmača može pobaciti ako se slabo hrani ili ako se hrani

pokvarenom hranom; ako se zimi hrani ili poji suviše hladnom hranom ili vodom; ako. joj se daje u hrani ili da pije

sapunjavu vodu; ako joj se daje u hrani veća količina glavničave raži; ako se juri ili udari; ako se za vreme suprasnosti

dovoljno ne kreće ili ako leži na betonu bez dovoljno prostirke. Pobačaj može nastupiti i kad suprasna krmača pojede

dosta zelenog ili kvarnog žira, kao i usled drugih nespomenutih uzroka, među koje spada i opasna zarazna pobačajna

bolest poznata pod imenom bangova bolest (bruceloza). Usled navedenih uzroka može nastupiti i prerano- prasenje

tj. prašenje pre nego što su se prasad dovoljno razvila. Ovako prerano oprašena prasad ili uginu ili u koliko ostanu u

životu sporo rastu i obično nikad ne: stignu u porastu normalno oprašenu prasad.

Prašenje i postupak sa oprašenim krmačama i prasićima

Približan dan kad će se krmača oprasiti može se ustanoviti po sledećim znacima: trbuh se jako spušta;. usmine

polnog organa jako nateknu, postaju crvenkaste a iz usmine se cedi sluz; vime i sise nabreknu i sise postaju

crvenkaste; krmača postaje pažljiva, nosi u ustima ili gura njuškom slamu ka mestu gde će da se oprasi i često leže.

Čim se primete navedeni znaci, a to obično biva oko 15 dana pred prašenje, treba krmači posvetiti potrebnu pažnju.

Pre svega treba je uveče kad se vrati sa paše odvojiti u poseban boks (stajalište) u kome će da se oprasi. U boks

treba staviti suve i čiste slame, pleve ili strugotine. Slama treba da bude kratka 15—20 sm. da se prasad ne bi

zaplela. Leti se može upotrebiti i suv i čist rečni pesak. Na nekoliko dana pred prašenje krmaču ne treba terati na

pašu već je hraniti u hodniku svinjca ili ispustu. Ako se krmača prasi u toku zime, što treba izbegavati, onda se treba

postarati da u svinjcu bude umereno toplo (najmanje +12′ C).

Kad je napolju suviše hladno onda svinjac treba zagrejati ili krmaču smestiti u neko manje odeljenje koje se može lako

zagrejati, jer je hladnoća opasna za novorođenčad. Prašenje obično nastupa 24 časa po dolasku mleka u sise. Ono

se većinom svršava bez teškoća. Prasići izlaze sa glavom ili zadnjim delom napred jedno za drugim u razmaku 5—10

minuta. Neki put prašenje traje duže i može trajati čak i do 6 časova. Novorođenčad nekoliko minuta leže mirno a

onda se počnu prevrtati pokušavajući da stanu na noge. U tom prevrtanju se prekine pupčana vrpca i prasad počinju

da dišu svojim plućima, ustaju polako i počnu da traže sisu. Ako neko slabije prase nije u mogućnosti da samo nađe

sisu treba ga prineti krmači i staviti mu sisu u usta.

Pri normalnom pracenju obično nikakva druga pomoć od strane čoveka nije potrebna. Nego oko jednog sata iza

prašenja poslednjeg praseta krmača izbacuje posteljicu ili kako se to kaže čisti se. Posteljicu treba odmah ukloniti iz

svinjca .da je krmača ne bi pojela jer se na taj način lako može navići da jede i prasad. Najbove je zakopati je dalje od

svinjca da je ne bi svinje izrijale ili psi izvadili i pojeli. Na isti način treba postupiti sa mrtvim prasićima.

Dešava se da kod prasenja nastupe nepredviđene teškoće. U takvim slučajevima treba preduzeti potrebne ;mere da

se te teškoće otklone. Tako se na primer za vreme prašenja pojave kadkada kod krmače veliki bolovi. Usled tih

bolova krmača rokće i prašenje ide sporo. Katkada se desi da prvopraskinja neće da legne za vreme prasenja već

zadnjicu prislanja uz zid ili da za vreme prašenja naglo ustaje i opet leže. Češanjem po trbuhu i vimenu ovakve

krmače se lako privole da legnu i da miruju za vreme prašenja. Ima slučajeva da kod naglog prašenja sva prasad

izađu skoro u isto vreme i zavijena u opni. U tom slučaju treba odmah opnu prstom pažljivo rascepati kod prasećih

gubica, jer ako se to blagovremeno ne učini prasad se mogu ugušiti.

Ako se pupčana vrpca sama ne prekine prilikom prertanja praseta onda je treba pažljivo otkinuti na 4—5 sm. od

pupka. Na isti način treba postupiti ako se je vrpca sama otkinula i ostala duža od 4—5 sm. Tom prilikom treba .paziti

da se pupak ne povredi, jer ako se to desi mogu ;nastupiti velike komplikacije. Prekinutu vrpcu treba namazati jodom

ili ljutom rakijom (prepečenicom). Razumljivo je da se pri obavljanju ovih poslova mora obratiti najveća pažnja na

čistoću radi čega prethodno treba ruke dobro oprati sapunom.

Ima slučajeva da neka krmača odmah iza prapenja pojede prasad. Na takve krmače se mora za vreme prapenja

obratiti naročita pažnja. Da se to spreči najbolje je prasad odmah čim se oprase odvojiti od krmače i prvih 5—6 dana

držati ih odvojeno u podesnoj utopljenoj korpi ili sanduku i krmači ih doneti samo onda kad treba da podoje i pri tom

stajati kod njih i paziti da ih krmača ne pojede. Ovako treba postupati i kad je krmača suviše nepažljiva te zbog toga

postoji opasnost da ugnjavi prasad. Kad su prasad stara oko nedelju dana obično više ne postoji opasnost da ih

krmača pojede ili ugnjavi.

 

Ako se desi da neka krmača hoće da jede i stariju prasad onda je treba ugojiti i zaklati. Na žderanje prasadi krmača

se obično navikne kad pojede posteljicu ili kad jede, meso. Stoga treba paziti da do toga ne dođe. Da se spreči kod

težih i nepažljivih krmača gnjavljenje prasića preporučuje se da se prasad u prvo vreme odvajaju od krmače i da se

upotrebljava takva prostirka koja neće smetati prasićima da se blagovremeno sklone kad. krmača leže. Obično se

dešava da krmača pritisne prase uz zid i ugnjavi ga. To se može izbeći ako se na oko 20 sm.. od zida, odnosno

ograde boksa postave jake motke na kočićima visokim oko 20 sm. Kad krmača legne onda prase može da se skloni

između motke i zida, odnosno ograde boksa.

Kad krmača oprasi veći broj prasića nego što može da othrani, odnosno više nego što ima pravilno razvijenih. sisa,

onda je najbolje višak prasića odvojiti i podmetnuti. pod drugu krmaču sa manjim brojem prasića ako se u isto. vreme

prasi više krmača. Kad se vode matične knjige ovako podmetnutu prasad treba zabeležiti. Ako među oprašenim

prasićima ima takvih koja su mnogo zaostalo iza ostalih ili su bolesna onda je najbolje, naročito ako je krmača

oprasila veći broj prasadi nego što može pravilno da; othrani, odvojiti ova zakržljala i bolesna i ostaviti ih dok uginu pa

ih zatim zakopati. Ovako treba postupati. radi toga što će ova zakržljala i bolesna prasad i ovako pre ili kasnije uginuti

a to je veća šteta jer.će ona posisati i jedan deo mleka koje može korisno poslužiti ostalim pravilno razvijenim

prasićima da se što bolje razvijaju. Treba imati u vidu da je bolje odgajiti i manji broj; ali dobrih prasića nego veći broj

loših. Kad ima mogućnosti treba prasad odmah iza prašenja izmeriti pojedinačno« da bi se mogao dalje kontrolisati

njihov porast.

Obično se prasići oprase sa oštrim zubima sa kojima prilikom sisanja pričinjavaju krmači bol i ranjave sise. Da. bi se

to sprečilo treba nekoliko dana iza prasenja pregledati zube i iseći ih sa specijalnim kleštima za tu svrhu ili sa

voćarskim makazama. Ovo je potrebno radi toga što se obično kasno primeti da prasići imaju oštre zube i da, ranjave

sise. Nekad se desi da prvopraskinja ne dozvoljava prasićima da sisaju. Ovo se dešava usled različitih uzroka

najčešće usled toga što vime i sise usled navale mleka postaju osetljive i čim ih prasići dodirnu to draži krmaču i

pričinjava joj bolove. Isti slučaj nastupa ako mleko još nije stiglo u vime i u sise. Ovo se dešava obično onda kad je

prašenje nastupilo nekoliko dana pre roka. Kad se to desi treba sa krmacom blago postupati u prvom slučaju treba je

češati po trbuhu dok ne legne a zatim rukom iz musti svaku sisu pomalo i pustiti prasad da doje, a u drugom treba

odvojiti prasad, krmaču dobro nahraniti retkom i mlakom kašom od mekinja ili prekrupe ovsa i kravljeg mleka, pažljivo

izmasirati vime i sise a potom pustiti prasad da doje.

Ako se desi da tek oprasena krmača ne luči dovoljno mleka što se odmah može opaziti na samim prasićima, jer naglo

zaostaju u porastu, onda je tome uzrok slaba ishrana krmače ili je pak slaba mlečnost njeno urođeno svojstvo, koje je

nasledila od svojih roditelja. U prvom slučaju ako se poboljša ishrana i krmača počne pravilno hraniti, mlečnost će se

za kratko vreme povećati što će se opaziti na samim prasićima. U drugom slučaju obično nema mleka. Takvu krmaču

možemo jedino ugojiti i zaklati. Ovo nam dokazuje koliko veliku ulogu u svinjarstvu igra selekcija, tj. pravilno

odabiranje grla za priplod. Kad se desi da se jedna ili više sisa zapuše i mleko ne može da izlazi onda treba uzeti

neko tvrdo drvo i odeljati ga da liči na iglu za štrikanje, namazati uljem i pažljivo nekoliko puta uvuća u sisu.

Krmača luči 3-5 litara mleka dnevno. Mlečnost se povećava prvih 3—4 nedelje iza prašenja a zatim opada. Mleko

krmače je masnije nego kravlje i po hranljivosti 1 litar krmačinog mleka vredi koliko približno 2 litra kravljeg. Iz ovoga

se vidi da krmače treba dobro hraniti i da im treba dati dovoljno belančevinastih hraniva koja su neopdodna za

stvaranje mleka. Podešavanje ishrane krmača posle prašenja neobično je važno jer od toga zavisi kako će se prasad

razviti i kakve ćemo koristi imati kasnije od njih. Da bi prase povećalo živu meru za 1 kg. potrebno je da posisa oko 3

litra mleka krmače.

Prasenje krmače – uslovi i postupak za prasenje svinja

Uslovi – Pre prasenja treba se pobrinuti za čisto, suvo i toplo ležište. Za prostirku se ne sme upotrebiti buđava ili

plesniva slama. Gljivice i plesni mogu prilikom prasenja dospeti u matericu i izazvati teške upale, koje ponekad

prouzrokuju i smrt krmače.

Prasenje – Opšte se može reći da krmače, ako nisu suviše debele, prase bez poteškoća i nije im potrebna nikakva

pomoć. Nije ni dobro da im se pomaže, ako to nije stvarno potrebno.

Prasenje počinje sa naponima, koji postaju postepeno sve jači, ali su prekinuti čestim pauzama. Konačno krmača

legne na stranu, brzo se nadima i istisne prvo prase.

Ostala prasac slede obično u razmacima od 10 do 15 minuta. Ako ima mnogo prasadi, onda celo prasenje može da

traje nekoliko sati. Krmače koje prvi put prase često su mirne i na početku prasenja ne pokazuju volju da legnu. U

ovakvim slučajevima treba životinje umirivati i glađenjem i češanjem nastojati da ih se privoli da legnu.

Kod mladih krmača desi se koji put da prvi prasci vrlo sporo izlaze napolje. Ovo može da prestavlja opasnost za one

koji slede. Zato treba ubrzati izbacivanje prve prasadi. Ovo se postizava na taj način da dobro operemo ruke i čistim

prstima rastavimo usne stidnice.

Razlog da neko prase i pored nadimanja krmače ne izlazi napolje, može da bude i pogrešan položaj, premda se to

kod svinja dešava vrlo retko. U takvim slučajevima treba što brže pozvati veterinara.

Od prilike jedan sat posle prasenja izbaci krmača posteljicu, a isto tako i mrtv rođenu prasad treba odmah odstraniti,

da ih krmača ne bi pojela.

Vrlo je neprijatna pojava ispadanje materice posle prašenja. Ovo se ponekad desi kod krmača koje su dugo držane

zatvorene, naročito ako je prilikom prašenja mnogo „pomagano“. U svima takvim slučajevima treba odmah pozvati

veterinara.

Ako je krmača usled prašenja mnogo iscrpljena, onda joj treba dati mira, oduzeti joj prasad i prineti ih da sisaju svaka

dva sata. Treba se pobrinuti da krmača posle prašenja dobije mlaku vodu s mekinjama ili mlako mleko.

 

Posle prasenja – Ako krmača posle prašenja dobije groznicu (jeza, drhtavica, ubrzano disanje), onda treba pozvati v

eterinara, jer takvim znacima često počinju bolesti koje su opasne po život.

Nega prasadi nakon porodaSvinje— 19 April 2013

Svako prase obavijeno je u majčinoj utrobi svojom košuljicom, koja je obično već pukla ili pukne odmah iza porođaja.

U koliko ne bi pukla sama, treba je što pre raskinuti, da se prase ne bi ugušilo.

Sa prvim pokretima mlade životinje prekine se obično i pupak. Ako se pupak ne prekine sam od sebe, onda ga treba

prekinuti za jednu podlanicu ispod trbuha. Podvezivanje pupka nije potrebno.

Kod novorođene prasadi može se pupak premazati jodovom tinkturom. Mnogo je važnije paziti na čistoću staje i

prostirke i ne dozvoliti da se u blizini prasilišta zadržavaju životinje koje imaju gnojne rane ili izlučuju gnoj iz materice

ili iz pupka.

Novorođena prasad pužu odmah prema sisama krmače. Ako su još suviše „slaba i ne mogu puzati, onda ih treba

staviti na, sisu.

Prvih dana postoji izvesna opasnost za mlace životinje da ih krmača ne prignječi kad hoće da legne. Pogotovo je to

opasno ako je usled obilne ishrane postala debela i teško pokretna. Na taj način mogu nastati osetni gubitci. Zato je

dobro prvih nekoliko dana prasad izneti iz obora i svako 2—3 sata ih prineti da sisaju. Ovo se preporučuje naročito

noću. Najbolje je preko noći staviti prasce u dovoljno prostranu korpu sa senom, koju i zimi možemo pokriti vrećom da

ne bi ozebli.

Ako se ovo odvajanje prasadi iz bilo kojih razloga ne može provesti, onda se preporučuje da se prasilište snabde

zaštitnim šipkama.

Ako krmača ugine za vreme prasenja ili kratko vreme posle prasenja, onda je, razume se, teško odgojiti njen prasad.

Ako je u blizini neka druga krmača koja je slučajno skoro oprasila, a nije preopterećena prascima, najbolje je njoj

podmetnuti nekoliko prasadi. Ovo treba raditi oprezno da krmača ne bi primetila. U takvim slučajevima dobro je svu

prasad namazati nekim zajedničkim mirisom, npr. lučenjem iz materice, kreolinom itd., da krmača ne bi mogla

njušenjem razlikovati svoju prasad od tuđe. Odgajanje pomoću boce (sa kravjim, kozjim mlekom) uvek je nesigurno.

Mlade krmače su često na sisama vrlo škakljive ili inače osetljive i ne puštaju da ih prasad doji. Na ovo se mora paziti,

jer takve krmače grizu prasad, a onda se događa i da ih jedu. Ovde pomaže samo dobar postupak blago glađenje

vimena hladnom navlaženom rukom, umirivanje i oprezno istiskivanje sisa jer jako napunjena sisa većinom boli. U

svakom slučaju ovako uzrujanu krmaču treba držati pod stalnim nadzorom.

Može se desiti da krmača ne dopusti dojenje zato, jer prasci imaju suviše oštre zube. U takvim slučajevima treba

prascima pootkidati prednje zube. To se radi najbolje po moću posebnih klješta koja su napravljena samo za tu

svrhu . Najbolje je pregledati zube odmah iza rođenja. Mnogi otkidaju zube svima prascima bez razlike. Od toga ne

trpe prasci nikakvu štetu.

 

Ako krmača ima premalo mleka, što se često dešava kod prvoprasnih i kod debelih životinja, onda joj treba davati

hranu koja povoljno utiče na stvaranje mleka. Najbolje sretstvo za povećanje mlečnosti je dobra paša. Ako prasci

dobivaju premalo mleka onda im treba rano početi davati dopunsku hranu. Ako krmača oprasi više prasadi nego što ih

može odhraniti, onda treba kržljavce odmah prvog dana odstraniti. Bolje je neko

liko prasadi manje, ali naprednih i dobro hranjenih nego velik broj kržljavaca.

Prasad koja su namenjena za priplod ostave se da sisaju 7—8 nedelja, ostala 5—6 nedelja. Odbijenu prasad treba

hraniti s početka češće, dobro i obilno, ali ne suviše obilno.

Mladi prasci slabo podnose studen. Zimska prasad mogu se odgajati samo tamo gde postoji topao i suv svinjac, koji

nema promaje. Temperatura svinjca ne bi smela da bude ispod 13C Odmah iza prašenja stave se prasci u toplu

korpu, a onda se prinesu majci da sisaju.

Prascima treba dati mogućnosti da iz prostorije za prasenje lako izlaze u suv, sunčan ispust.

Odabir, kakvi treba da su uslovi i nega svinja za priplodSvinje— 17 April 2013

Kakve treba odabrati svinje za priplod? Za priplod treba odabirati jedino potpuno zdrave svinje. Mane kao kilavost

ili bolesti pluća dovoljan su razlog da se životinje isključe od priploda. Oprezni odgajivači isklju.čuju od priploda svu

prasad izvesnog legla, ako samo jedno prase poka uje napred spomenute mane. Ovo čine zato, jer se boje da je

takva slabost tela nasleđena od roditelja i da se u svako doba može ponov1,ti kod nekog potomka.

Svinje za priplod moraju biti čvrste telesne građe i treba da su otporne. Slabunjave životinje, pa makar imale i

najlepše forme, nisu dobre za priplod, jer daju slabo potomstvo. Prasci su im neotporni i podležu lako raznim

obolenjima, a naročito zaraznim.

Nerast treba da potiče od plodne porodice u kojoj krmače imaju dosta mleka, jer ta svojstva su od velike važ: nosti i

prenose se na potomstvo. To isto vredi i za krmaču koja treba da ima dovoljan broj sisa, najmanje 12, i dosta mleka.

Izbor krmače- Najlepša krmača nema vrednosti za priplod, ako ne poseduje sve osobine dobre majke. Pored

mlečnosti mora se gledati i na to da je mirne ćudi. Nemirne ili zloćudne krmače obično se ne brinu dovoljno za svoje

mlade. a mogu da budu i opasne, naročito ako se naviknu da jedu prasad. Ako usled pogrešne ishrane udebljaju,

postanu nespretne, pa se često dešava da gnječe prasad.

Prvo prašenje – Krmače koje se prvi put prase obično donesu malo prasadi i imaju malo mleka. Zato se priplodna

vrednost krmače ceni tek na osnovu kasnijih prašenja. Ako se i kod drugog prašenja ponovi da ima premalo mleka

onda je treba što pre isključiti od priploda.

Polna zrelost – Nije dobro da se životinje počnu suviše rano upotrebljavati za priplod. Svinja je polno zrela, već

prema rasi i ishrani, sa 4 do 6 meseci. Ali u tom dobu još nije za oplođavanje. Mora se čekati da se telesno razvije.

Premlade krmače prase slabu prasad. Sem toga, obično i same zaostanu u razvitku, zakržljave. Treba se držati

pravila, da krmaču ne puštamo pod nerasta dok ne navrši 12 — 14 meseci. Engleske i druge svinje ranostasnih rasa

mogu se pripuštati sa 10 do 12 meseci. Slično je i sa nera- stovima. Mlađi nerast može da opasuje, ali prasci budu

slabi, a krmače ostaju često jalove. Životinja koja sama još nije razvijena, ne može imati sposobnosti stvaranja

potomstva.

Nije dobro da se krmače ni suviše kasno počnu upotrebljavati za priplod, jer one lako udebljaju i slabo primaju

nerasta.

Starost krmače za priplod – Krmače su sposobne za priplod do desete godine starosti. Ali se obično ne drže tako

dugo, jer posle pete godine prase sve manji broj prasadi. Sem toga, u koliko su starije u toliko je njihova klanična

vrednost manja, jer im meso postaje žilavo.

Starost nerasta za priplod – Nerastovi bi se mogli upotrebiti do sedme godine. Ali se ni kod njih to ne radi pošto

stariji nerastovi vremenom postanu preveliki za mlade krmače, a i meso im je manje vredno. Obično se nerast

upotrebljuje 3 do 4 godine. Iznimke se prave jedino kod životinja koje imaju veliku priplodnu vrednost. U malim

gazdinstvima može se jedan te isti nerast upotrebljavati najviše dve godine, inače bi, kod duže upotrebe, morao

opasivati svoje kćeri.

Često se nerastu podvodi suviše mnogo krmača. To nije dobro jer se on onda iscrpljuje i ne može da ih oplodi. Broj

krmača ne bi smeo da bude veći od 50 preko cele godine. Ako je broj krmača veći (60 — 80 ili više) onda krmače teže

ostaju suprasne. Naročito treba štediti mlade nerastove. Oni treba da manje opasuju. Najbolje prasce daje on tek u

drugoj i trećoj godini života. Starog nerasta ne bi trebalo odstraniti dok mladi nije potpuno osposobljen.

Krmaču vodimo pod nerasta kad primetimo da se bukari.

Razlikujemo tiho i jako bukarenje. Jako je prirodnije. Pojavljuje se kod svinja koje se pravilno hrane i drže, u prvom

redu koje se dovoljno kreću i nisu predebele. Životinja postane nemirna, slabije jede, postavlja se kao da nešto

prisluškuje, mnogo rokće, često mokri i skače na druge svinje. Stidnica je jako natečena.

Tiho bukarenje se teže raspoznaje. Obično životinja manje jede, a stidnica je natečena. Tiho bukarenje najčešće je

kod svinja koje se drže zatvorene, po gotovu ako su debele.

Bukarenje traje 24 do 48 sati i ponavlja se svake 3 do 4 nedelje ako krmača nije oplođena. Posle prašenja. pojavljuje

se iza 6 do 8 nedelja. Često i.pre, ali obično iza odbijanja prasadi.

 

Parenje se vrši ili na paši, bez nadzora, ili se krmača zatvori u tor zajedno s nerastom.Ovo ostavljanje zajedno ne

treba da traje suviše dugo. Dovoljno je ako je nerast jedanpug pravilno obložio. Više oblaganja umara bezpotrebe i

nerasta i krmaču.

Ako se neka krmača teško bukari,dobro je da se nekoliko dana ostavi zatvorena zajedno s nerastom. Uski dodir sa

nerastom polno draži krmaču.

Mlade krmače treba da oblažu po mogućnosti mladi nerastovi. Stari nerastovi su obično suviše teški.

Ako je krmača suprasna onda se više ne bukari posle opasivanja nego se brani od nerasta. Jasniji znaci suprasnosti

pokazuju se tek u trećem mesecu: trbuh postaje veći, krmača je mirnija, kreće se oprezno i više jede. U zadnjem

mesecu počinje vime da raste, a zadnjih 14 dana brzo se poveća. Sise se isprave i mleko nadolazi. Ako i stidnica

natekne i ‘zacrveni se, onda to znači da je neposredno pred prasenjem.

Suprasnost traje prosečno 3 meseca, 3 nedelje i 3 dana, a može da se kreće između 109 i 133 dana.

Higijena i zdravlje krmače – Za vreme suprasnosti mora se posvetiti velika pažnja o zdravlju krmače. Staja treba da

je čista i prostrana, a tem- peratura’ da nije niža od 12°S, ali staja ne sme biti ni suviše topla, da životinje ne bi postale

prekomerno oset- ljive. Ovo se može najbolje preduprediti na taj način, da suprasne krmače puštamo svakodnevno

da se kreću na svežem vazduhu. Ako je moguće treba da idu na pašu. Kretanje treba da traje dnevno više sati.

Kretanjem se izbegava prekomerno debljanje, koje smeta razvitku prasadi u utrobi, a može da bude smetnja i za

prasenje.

Desi se da je neka krmača sklona pobačaju. Takvu krmaču treba isključiti od priploda. Ali i najzdravije krmače mogu

da pobace, ako se s njima ne postupa kako treba, na pr. ako ih prenaglo teramo ili ako ih tučemo po le- đima ili po

trbuhu. Razlog pobačaja mogu biti i suviše uska vrata kroz koja se krmača mora provlačiti.

Ishrana suprasne krmače – Suprasnim krmačama sme se davati samo besprekorna hrana. Pokvarena, buđava ili

uskisla hrana, koja nadima, smrznuta hrana, pa i suviše hladna voda, mogu da budu neposredni razlozi pobačaja.

Moramo izbegavati žito koje sadrži klice raznih gljivica. Vrlo je opasna raž koja sa- drži mnogo glavnice.

Kako odobrati najbolju rasu svinja za priplod i kada je vreme za parenje?Svinje— 29 March 2013

Svrha izbora priplodnih grla je da se za priplod odaberu ona grla koja imaju najbolja svojstva: dobro zdravlje,

Dobru građu tela, veliku plodnost, rano stasavanje za priplod, brz porast, koje dobro iskorišćavaju hranu itd. i koja sva

svojstva prenose na potomstvo. Ako se pri izboru grla za priplod vodi računa o ovim činjenicama i ako se on strogo

vrši iz godine u godinu onda je sigurno da će se zapat stalno poboljšavati.

Za priplod treba ostavljati samo ona grla koja su zdrava, dobra i pravilno razvijena, sa dobro izraženim rasnim

oznakama, koja su dobro ješna i mirnog temperamenta sa dobro i pravilno razvijenim polnim organima i dobro

izraženim polnim oznakama (kod krmače odlike ženskosti a kod nerastova odlike muškosti) i koja vode poreklo od

dobrih roditelja.

Pravilno razvijeno grlo ima sledeće odlike:

Glava je kratka ili srednje dužine što zavisi od rase, u gornjem čeonom delu široka; nije suviše teška; njuška srednje

dužine; oči svetle i živahne a uši srednje veličine tako da ne smetaju normalnom gledanju. Vrat je srednje dužine,

dobro muskulozan, dobro i pravilno vezan sa trupom tako da je prelaz neprimetan.

Trup je dug, širok i dubok sa dobro vezanim pojedinim delo vima. Grudni koš je širok, dubok, dovoljno dug a rebra

dobro izbočena. Prsa su široka i muskulozna. Sapi široke, ravne, malo zaokrugljene i mesnate (ovo naročito važi za

šunkaše). Leđa duga, ravna ili malo ispupčena i široka. Zadnji deo trupa je nešto razvijeniji od prednjeg. Noge su

srednje dužine, jake-koščate-pra vilne i muskulozne. Stav nogu je pravilan i kretanje svinje sigurno, odnosno

pouzdano. Koža je čista, jaka, elastična, obrasla svuda gušćom ili ređom dlakom (što zavisi od rase) koja nije suviše

gruba i koja je sjajna. Boja dlake je tipična za pojedine rase.

Kao mana smatra se kod priplodnih grla; suviše kratak, uzan daskast i plitak grudni koš; uzane i slabo muskuluzne

prsi; uzana karlica; kratke i slabo razvijene sapi; ulegnuta ili jako ispupčena i suviše uzana leđa; suviše teška u

čeonom delu uzana glava sa dugom njuškom. Uzana i duga glava znak da će se životinja sporo razvijati. Suviše

kratak i mastan vrat je mana kod mesnatih svinja jorkšira i dr.) dok je naprotiv dobro svojstvo kod masnih svinja

(mangalice). Duge i suviše tanke i slabe noge sa nepravilnim stavom, slabim kičicama (putištem), slaba pokretljivost,

odnosno ,nesigurnost pri kretanju smatraju se velikom manom kod svinja. Nečista, krastava koža koja se ljušti i koja

je obrasla suviše retkom dlakom ili bez ove dokaz je da životinja nije dobrog zdravlja i smatra se velikom manom.

Za priplod treba uzimati samo potpuno zdrava grla koja potiču od zdravih roditelja. Zdrava grla se mogu lako na prvi

pogled razlikovati od bolesnih i to po izgledu i ponašanju. Ona su pravilno razvijena prema starosti i rasnim odlikama,

živahna su sa svetlim očima, vlažnom i crvenkastom sluzokožom, čistom kožom svetlo-roze boje, sjajnom dlakom i sa

zakovrčenim repom. Rado i dobro jedu, lako se kreću, voledruštvo i imaju normalan izmet.

Njihova mokraća je bistra, izmet gust, valjkastog oblika i sive boje. Zdrava priplodna grla ne treba da budu suviše

debela niti pak mršava, to jest da su u dobroj priplodnoj kondiciji, odnosno dobrom stanju. Grla koja imaju suvu, tvrdu i

bledu kožu, nakostrešenu dlaku bez sjaja, mutne oči i bledu sluzokožu, koja nerado ili slabo jedu, imaju otpušten rep,

koja se izdvajaju od ostalih i zavlače se u slamu, odnosno prostirku, sigurno je da su bolesna.

Za priplod uzimati u prvom redu ona grla koja su mirnijeg temperamenta. Mirnija grla podesnija su za tovljenje.

Nemirna i zloćudna grla nisu podesna ni za priplod ni za tov. Ona slabo iskorišćavaju hranu, sporo se goje, i

uznemiravaju ostala grla.

Priplodna grla treba da imaju pravilno razvijene polne organe i dobre izražene znake muškosti odnosno ženskosti.

Nerast mora imati izraziti muški izgled. On treba da je grublji, jači sa nešto jače razvijenim pojedinim delovima tela

nego krmača. Krmača treba da je nešto nežnija sa izrazito ženskim izgledom.

Osobito veliku ulogu kod odgajivanja svinja igra poreklo. Stoga na njega treba obratiti naročitu pažnju. Utvrđeno je da

roditelji prenose svoja dobra i loša svojstva u većoj ili manjoj meri na svoje potomstvo. To znači da se od rđavih

roditelja neće moći dbbiti dobro potomstvo, dok će se naprotiv od dobrih roditelja, gotovo uvek dobiti dobro

potomstvo. Da bi se tačnije znalo kakva su svojstva pojedinih grla potrebno je voditi izvesne zabeleške o tome.

U naprednijim zapatima u tom cilju vode se matične (pore- klopisne) knjige u koje se ubeležavaju redovno sva

svojstva svakog grla, njihovo poreklo, odnosno bliži i dalji roditelji, pojedina svojstva roditelja i potomstva kao što su:

plodnost, vreme stasavanja za priplod, način iskorišća- vanja hrane, brzina gojenja,’ količina i kakvoća produkata koja

daju pojedina grla itd. Iz ovih knjiga mogu se u svako doba videti unutrašnja svojstva svakog pojedinog grla, koja su

neobično važna za uspeh u svinjarstvu a koja se ne mogu okom videti i tačno oceniti samo na osnovu spoljnjeg

izgleda.

U novije vreme kod svinja se naročita pažnja posvećuje pri izboru grla za priplod: plodnosti i sposobnosti odgajivanja,

gojaznosti tj. brzini tovljenja i načinu iskorišćavanja hrane, količini i kakvoći produkata koji se dobijaju od pojedinih

grla. U tom cilju sprovodi se kontrola pomoću koje se tačno utvrđuju navedena svojstva kod pojedinih priplodnih grla.

Plodnost i sposobnost odgajivanja utvrđuje se po broju prasadi oprasenih u svakom pojedinom prasenju, merenjem

njihove ukupne težine u starosti od 4 nedelje i kasnije merenjem težine svakog pojedinog praseta. Dalje se utvrđuje

razmak vremena između dva uzastopna prasenja za svaku pojedinu krmaču. Merenjem težine prasadi starih 4

nedelje utvrđuje se mlečnost krmače, jer se smatra da su za ovo vreme prasad sve što su dobila u težini dobila

uglavnom od majke, odnosno od posisanog mleka, pošto se ona za to vreme hrane gotovo isključivo mlekom majke.

Ova težina je različita kako kod pojedinih legala tako i kod pojedinih zapata.

Gojaznost, odnosno brzina i način iskorišćavanja hrane ispituju se prema količini utrošene hrane za svaki kilogram

žive mere. Količina i kakvoća pojedinih produkata ispituje se prilikom klanja utovljenih grla.

Izbor priplodnih krmača

Pri izboru krmača za priplod pored napred navedenog treba naročitu pažnju obratiti na njene polne oznake ženskost.

Dobra krmača je ona koja pored dobre razvijenosti, dobrog zdravlja, mirnog temperamenta, dobrog porekla ima i

izraziti ženski izgled. Ona treba da ima nešto nežniju građu tela nego priplodni nerast. Međutim, zadnji deo trupa

treba da je dobro razvijen a karlica dovoljno široka tako da prilikom prasenja nema teškoća. Pored toga dobra krmača

treba da ima.najmanje 12 pravilno razvijenih sisa, tako da svako prase dobije po jednu sisu.

Krmača treba da bude mirnog temperamenta i pažljiva. Nemirne i nepažljive krmače obično ugnjave po jedno ili više

prasadi. Zato za priplod ostavljati samo one krmače koje se redovno bukare, koje ostaju lako suprasne, koje prase

dovoljan broj pravilno razvijene prasadi i koje su pažljive tako da svu ili što veći broj prasadi odgaje. Suviše veliki broj

prasadi koji krmača nije u mogućnosti da pravilno odgaji, nije poželjan. Najbolje je ako plemenite rase oprasi i pravilno

odgaji 10-12 prasića, a prelazna (mangalica i dr.) 8 — 10. Dobra krmača treba da ima dovoljno mleka da može svu

prasad pravilno odgajiti. Slabo mlečne krmače nisu podesne za priplodne svrhe jer nisu u mogućnosti da pravilno

othrane prasad. Kad krmača ne luči dovoljnu količinu mleka onda prasad zakržljaju, odnosno nisu u mogućnosti da se

pravilno razviju.

Takva prasad nisu više za priplodne svrhe jer ono što su izgubila u prvim danima života usled loše ishrane neće moći

kasnije da nadoknade. Prilikom prvog prasenja obično krmača prasi nešto manji broj prasadi nego prilikom kasnijih

prašenja. Ova prva prasad obično su slabija nego kasnija te zato nije preporučljivo ostavljati ih za priplod. Najbolja su

prasad iz trećeg i sledećih prašenja.

Izbor priplodnih nerastova

Priplodni. nerast igra u odgajivanju svinja izvanredno veliku ulogu, jer u toku godine daje mnogo veći broj potomaka

nego što daje jedna krmača. Dobar nerast može da za razmerno kratko vreme znatno popravi zapat, razume se ako

je on sam u svakom pogledu dobar, dok loš nerast može najbolji zapat da znatno unazadi. Iz tih razloga izboru

nerasta treba posvetiti najveću pažnju.

.Za priplod dolaze u obzir samo oni nerastovi koji imaju do, bro uočljive sve oznake one rase kojoj pripadaju (izgled,

boju dlake razvijenost i druge tipične znake) koji su potpuno zdravi, dobro razvijeni sa dobro izraženim znacima

muškosti, spssobni za buka renje krmača, živahni ali i ne zloćudni.

Glavne spoljne oznake dobrog priplodnog nerasta uglavnsm su sledeće: dobro razvijeno i vezano-skladno-telo;

trup dug i više valjkastog a ne daskastog oblika; grudni koš dubok i širok sa dobro izbočenim rebrima;. leđa duga,

široka i prava ili malo ispupčena; krsta široka, duga i ravna; sapi duge, široke i dobro razvijene (kratke, uzane i slabo

razvijene sapi znak su da su šunke slabe); glava srednja ne suviše teška, kratka i u gornjem delu široka (glava

nerasta šira i kraća nego krmače iste rase); noge jake i srednje duge; polni organi pravilno razvijeni a jaja srednje

veličine i podjednaka. Svi delovi tela treba da su dobro muskulozni. Pri određivanju koji će nerast bukariti koju krmaču

treba nastojati da nerast bude uvek nešto bolji i grublji ili kako se to drugačije kaže roburstniji od krmače.

Naročitu pažnju pri izboru priplodnih nerastova treba obratiti na poreklo Samo najbolja muška grla među potomstvom

koje potiče od najboljih roditelja dolaze u obzir za ovu svrhu Napred je već istaknuto od koliko velikog značaja je

dobro poreklo nerasta za uspeh u svinjarstvu i za poboljšanje zapata. Koliko se velika pažnja poklanja u zemljama sa

naprednim svinjogojstvom izboru nerasta vidi se i po tome što su one već odavno zakonom propisale da se za priplod

mogu upotrebljavati samo oni nerastovi koje odabere specijalna komisija. Svake godine svi nerastovi koji se

nameravaju upotrebljavati za priplodne svrhe, izvode se pred ovu komisiju koja određuje koji će se nerast moći

upotrebiti za ovu svrhu a koji se mora uštrojiti. Ovo odabiranje zove se licenciranje i ono je za relativno kratko vreme

dalo odlične rezultate svuda tamo gde je redovno i savesno sprovođeno.

 

Približno tačni podaci o kakvoći nerasta mogu se dobiti iz matičnih knjiga i prema njegovom izgledu, ali najbolje i

najtačnije će se proceniti njegova vrednost prema potomstvu koje daje. Ovaj način ocenjivanja priplodne vrednosti

moguće je uspešno primeniti kod nerastova jer se svinje dosta brzo množe i rastu. One nerastove koji daju dobro

potomstvo treba što duže koristiti za priplodne svrhe.

Kad se mogu muška i ženska grla početi upotrebljavati za priplod i koliko

krmača dolazi na jednog nerasta?

Za priplod treba početi upotrebljavati grla tek onda kada su dovoljno odrasla i razvijena. Prerana upotreba sprečava

pravilan razvoj i smanjuje koristi od svinjarstva. Polno sazrevanje kod svinja nastupa dosta rano, dok grla nisu još

dovoljno razvijena. Tako kod plemenitih rasa (jorkširske i berkširske) polno sazrevanje nastupa već u 5—6 mesecu, a

kod naših domaćih rasa nešto kasnije. Ako se ženska i muška grla drže zajedno onda može doći do oplođavanja već

u-6— 8 mesecu. Međutim, u praksi se ovo prerano oplođenje sprečava na taj način što se muška prasad počev već

od trećeg meseca drže odvojeno od ženskih.

Vreme početka upotrebe za priplod različito je kod različitih rasa. Plemenite rase brzo rastu i ranije se počinju

upotrebljavati za priplod nego prelazne, a ove ranije nego primitivne rase. Tako na primer napredna muška i ženska

grla jorkširske i berkširske rase mogu se već u desetom mesecu početi upotrebljavati za ovu svrhu, a ona koja su

zaostala u porastu 1—2 meseca kasnije. Domaće rase (mangalica, moravka i dr.) treba početi upotrebljavati za

priplod nešto kasnije i to: ženska grla kad navrše 11—12 meseci a muška kad navrše 12—13 meseci, prema tome da

li su grla bolje ili slabije razvijena.

Mlade nerastove treba u početku štedeti na taj način što ih treba pripuštati na manji broj krmača, a kasnije taj broj

povećavati. U prvoj godini starosti treba računati na jednog nerasta 10—15, u drugoj oko 20 u trećoj i sledećim oko 25

krmača u pripusnoj sezoni a prema dužini njenog trajanja. Pošto su obično dve pripusne sezone i krmače se redovno

pripuštaju dvaput godišnje to znači da će nerast imati duplo veći broj krmača u godini. Međutim, ako nerast oplođava

krmače u toku cele godine a ne po sezonama onda se navedeni brojevi krmača mogu nešto povećati.

Koliko se dugo mogu krmače i nerastovi upotrebljavati za priplod?

Dužina upotrebe ženskih i muških grla za priplodne svrhe zavisi od načina ishrane, nege i iskorišćavanja svakog

pojedinog grla. Ako su ishrana i nega odgovarajuće i ako se grla ne troše preterano onda će se moći duže upo

trebljavati za priplodne svrhe i obratno. Pravilno hranjene i negovane krmače mogu se za priplod upotrebljavati do

navršetka 7 godine, a u nekim slučajevima kada se radi o nekom izvanrednom grlu i duže. Međutim, u praksi se

obično krmače mnogo ranije izbacuju iz priploda iz razloga što se starije krmače teško goje i što daju meso lošijeg

kvaliteta. Zbog toga se obično krmače posle šestog prašenja izbacuju iz priploda, štro je i stavljaju u toz. Razume se

da izvanredno dobre krmače, koje daju dosta i dobre prasadi, a naročito one koje prasad dobro odgajaju, treba što

duže iskoristiti za priplod bez obzira što će one kad se ugoje dati lošije meso.

Nerastovi se mogu upotrebljavati za priplod do navršetka 6 godine starosti, a ako se radi o izvanrednom priplodnom

grlu onda i duže. Međutim, u praksi se nerastovi obično iz priploda izbacuju ranije uglavnom radi toga što usled

pogrešnog držanja ili ishrane postaju zloćudni, suviše debeli ili mršavi. Kad se na ishranu, negu i iskorišćavanje obrati

potrebna pažnja, nerast se može upotrebljavati za priplod najmanje 4 godine tj. do navršetka 5 godine starosti.

Smatra se da nerast najveću plodnost ima između 2—4 godine starosti. Kod nas se nerastovi obično upotrebljavaju

za priplod samo 1—2 godine tj. do navršetka 2 ili 3 godine starosti. Razume se da je ovo pogrešno i da to prerano

škartiranje nerastova nanosi našem svinjarstvu velike štete, jer mi i onako imamo malo dobrih nerastova.

Rečeno je da se prava priplodna vrednost nerasta može da oceni tek na osnovu njegovog potomstva a to je tek

godinu ili više od kada počne da se upotrebljava za priplod. Da ne bi došlo do dužeg parenju u srodstvu nerasta treba

posle dve godine upotrebe prebaciti u drugi zapat sa kojim nije u srodstvu.

Pojava polnog žara kod krmača i bukarenje

Polni žar, odnosno želja za bukarenjem javlja se kod nazimica plemenitih rasa ako su pravilno hranjene, već u petom

ili šestom mesecu starosti. Razume se da ih u to vreme ne treba pripustiti jer još nisu dovoljno razvijene. Želja za

bukarenjem traje obično 1—2 dana i ponovo se pojavljuje svake tri nedelje dok krmača ne ostane suprasna. Za vreme

suprasnosti želja za bukarenjem se ne pojavljuje.

Posle prašenja ona se prvi put pojavljuje tek 7—8 nedelja iza prašenja, obično posle odlučivanja prasadi. Ako prasad

uginu onda se želja za bukarenjem javlja odmah iza prašenja, ili ako krmača pobaci 8—10 dana iza prašenja,

odnosno pobacivanja.

Pojava polnog žara obično se lako zapaža po tome što krmača postaje nemirna, počinje da ujeda ostale svinje, da

skače na njih, pokušava da preskoči ogradu boksa ako je zatvorena, u ustima se pojavljuje pena, nerado jede, rokće,

skiči, osetljiva je, polni organ nabubri i pocrveni, češće mokri, češe polni organ o zid, ogradu ili druge predmete. Kod

krmača koje se drže stalno zatvorene tj. koje se malo kreću polni žar se pojavljuje neprimetno sa jedva vidljivim

znacima; stidnica nešto nabubri i pocrveni a krmača nešto slabije jede. Na pojavu ovih znakova treba obratiti najveću

pažnju jer ako se propusti nekoliko tih pojava a da se nerast ne pripusti. može se lako desiti da se polni žar više i ne

pojavi. Takva krmača ostaje jalova tj. postane neupotrebljiva za priplod. Ovo se vrlo često događa kod krmača koje su

malo više ugojene i koje se malo kreću. Da se to izbegne treba priplodne krmače što više držati na paši, odnosno

omogućiti im da se slobodno kreću i paziti da uvek budu u priplodnoj kondiciji tj. ni debele ni mršave. Krmače kod

kojih se polni žar pojavljuje u nenormalnom obliku bilo da su one za vreme te pojave suviše razdražene ili da se polni

žar pojavljuje u pritajenom-neprimetnom obliku, treba škartirati iz priploda. Oplođenje je najsigurnije ako se izvrši 24—

36 časova iza pojave prvih znakova polnog žara. Posle 36 časova želja za bukarenjem se smanjuje, a posle 48 se

sasvim gasi dok se ponova ne pojavi posle oko 21 dan.

Pri pravilnoj ishrani i nezi krmače se obično prase dvaput godišnje i ovaj način se .u.praksi obično primenjuje.

Međutim, ima zapata u kojima se krmače prase pet puta u dve godine. Ovo je moguće sprovesti bez štetnih posledica

kod zapata dobrih u svakom pogledu, naročito u pogledu zdravlja, i pri dobroj ishrani i nezi krmača. Za naše prilike za

preporuku je da se ostane kod dva prašenja u jednoj godini jer u tom slučaju krmače imaju dovoljno vremena da se

odmore i pripreme za sledeće parenje. Sem toga kod ovog načina moguće je podesiti da se krmače prase početkom

proleća i u jesen tako da se izbegnu veliki mrazevi i vrućine i da se za ishranu prasadi iskoristi paša što je moguće

duže. Ovo naročito važi za proletnju prasad koja su dobra za priplodne svrhe jer u toku proleća, leta i jeseni imaju

povoljnije uslove da se pravilno razviju.

Parenje (bukarenje) krmača vrši se na paši kad krmače idu na pašu zajedno sa nerastovima ili u većem boksu ili

ispustu gde se nerast ostavi neko vreme zajedno sa krmačom.

Za svaku krmaču treba odrediti nerasta prema njenim svojstvima imajući u vidu da nerast treba kod potomstva da

popravi nedostatke koje ima krmača. U većim zapatima treba krmače podeliti u grupe po 10—25 grla prema starosti

nerasta i svakoj dodeliti odgovarajućeg nerasta. Za starije i mirnije krmače određivati mlađe i temperamentnije

nerastove i obratno, a za mlade krmače, koje nisu još potpuno razvijene uzimati lakše nerastove. Ne treba pripuštati

premorene ili suviše istrošene nerastove jer takvi nerastovi nesigurno oplođavaju i daju manji broj prasadi.

Plastenici Cvećarstvo Povrtarstvo Pečurke Voćarstvo Stočarstvo o Goveda o Svinje o Ovce o Koze o Konji Živinarstvo

o Tov pilića o Proizvodnja jaja o Japanske prepelice

Ishrana priplodnih nerastovaSvinje— 09 April 2013

Pravilna ishrana priplodnih nerastova je od osobito velike važnosti, jer od nje uglavnom zavisi kako će nerastovi

oplođavati (bukariti) krmače i koliko dugo će biti za tu svrhu sposobni Naši odgajivači svinja čine obično velike greške

u tom pogledu. Dok jedni priplodne nerastove suviše slabo hrane, tako da oni mnogo smršaju, i već posle godinu

dana, a katkada i ranije, postaju neupotrebljivi za priplod, dotle ih drugi suviše obilno hrane, većinom hra- nivima koja

potstiču na gojenje (kukuruzom), ne puštaju ih da se dovoljno kreću, tako da se vrlo brzo ugoje, postanu tromi i za

priplod nesposobni. Stotine dobrih priplodnih nerastova propadnu kod nas svake godine na ovaj način.

Prvo što treba znati jeste da priplodni nerast ne sme biti ugojen niti mršav. On mora uvek biti u dobroj priplodnoj

kondiciji. Pravilnom ishranom i negom to se lako može postići. Pre svega, priplodni nerast mora imati dovoljno mesta

za slobodno kretanje. Za to je najbolji pašnjak ili dovoljno prostran ispust. Najbolje je za nerasta napraviti poseban

jednostavan manji svinjac od dasaka ili čatme gde on može komotno leći i okolo, odnosno ispred svinjca ograditi

dovoljno prostran ispust. Tu ga treba držati stalno za vreme leta i zime, a kad je god moguće puštati ga na pašu.

Od hraniva za priplodne nerastove treba koristiti pašu kadgod je to moguće, ili sveže nakosenu detelinu, lucerku i

druga zelena hraniva. Za vreme zime treba im davati: stočnu repu, cveklu, šargarepu, bundeve, zapareni krompir,

silažu, seno deteline i lucerke, koliko hoće da jedu. Pored toga treba im davati dnevno na grlo prema težini, starosti i

upotrebi 1—3 kg. jake hrane sledećeg sastava: jednu trećinu mekinja, jednu trećinu prekrupe ovsa, jednu trećinu

prekrupe ječma ili kukuruza. Na deset kg. ove mešavine dodati 1 kg. brašna od mesa ili 1 1/2 kg. prekrupe soje ili

graška ili uljanih pogača semena suncokreta i 200gr. koštanog brasna.

Mešavinu zamešati čistom vodom u vidu guste kaše. U vreme kad se nerastovi upotrebljavaju za bukarenje krmača

treba im dati nešto više jake hrane jer se dosta troše, a kada duže vremena ne bukare treba im davati manje hrane.

Mladim nerastovima koji još rastu davati više hrane radi dovršenja sopstvenog porasta, a starijim manje hrane.

Količine jake hrane najlakše će se moći odrediti prema samom izgledu nerasta. Priplodni nerastovi treba u hrani da

dobiju dovoljnu količinu svarljivih belančevina i mineralnih materija jer su one potrebne za stvaranje sperme

(spermatozoida) za oplođenje krmača. U navedenom sastavu raznih jakih hraniva ima dovoljno svarljivih belančevina

za potrebe priplodnog nerasta. Dnevno treba davati na grlo 10—20 grama soli.

 

Ako se priplodni nerast pravilno hrani, neguje i upotrebljava, onda može služiti za priplod 5—6 godina tj. do navršetka

6 ili 7 godina starosti.