Vedvudov pribor za aj

itajui ovaj tekst misli su mi vrludale po prvim fakultetskim danima. Brojna nova lica, razliite navike i pravila ekale su me iza oka, svakodnevno. Bruco suoen sa velikim gradom, brojnim studentima i opakim ispitima koji su poinjali u amfiteatru, a zavravali na oglasnoj tabli. A izmeu? Izmeu toga je bio nedefinisani cilj koji je lebdeo negde gore, visoko. Imao sam oseaj da u dosegnuvi ga, sagoreti kao meteor.

A, danas posle toliko godina, voleo bih da sam upotrebio samaru, a ne snajper. Moda bih neto i pogodio.

Na prestonikom matematikom fakultetu upoznao nas je moj mlai brat, koji je studirao filologiju i vojnu vetinu. Poto je traila kolegu s kojim bi spremala Matematiku I, poeli smo da uimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, uili smo u velikoj kui njenih roditelja. Svakoga jutra prilino rano prolazio sam pored sjajnog automobila marke Layland-Buffalo, koji je pripadao njoj. Pred vratima sam se saginjao i traio kamen, stavljao ga u dep, zvonio i peo se na sprat.

Knjige, sveske i instrumente nisam nosio; sve je stajalo kod nje i bilo uvek spremno za rad. Uili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet doruak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom ve preeno gradivo. Sve to vreme ja sam u ruci drao kamen, koji bi, za sluaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no to se ma ta primeti. Posle jedanaest ona je uila i dalje, ali ja sa uenjem nisam nastavljao posle pomenutog asa. Tako je ispit iz matematike spreman svakog dana sem nedelje, kada je opet ona uila sama. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje sve vie i vie zaostaje za njenim. Pomiljala je da su moji odlasci i uslovljeni eljom da se malo i sam spremam iz lekcija koje sam propustio, ali nita nije pominjala. Neka svako kao glista jede svoj put pred sobom pomiljala je, svesna da uei drugog sebe ne ui.

Kada je doao septembarski rok, dogovorili smo se da se ujutru na dan polaganja naemo i da zajedno odemo na ispit. Onako uzbuena nije stigla da se naroito iznenadi to se toga dana nisam pojavio i to me nije bilo ni na polaganju. Tek poto je poloila ispit, stigla je da se upita ta se dogodilo sa mnom. Ali mene nije bilo sve do zime. to bi, uostalom svaka buba med brala? zakljuila je ona, ali je ipak ponekad postavljala samoj sebi pitanje: ta li on to u stvari radi? Sigurno je jedan od onih nosaa osmeha, koji svoju robu kupuje na Istoku, a prodaje na Zapadu, ili obratno

U vreme kada je trebalo spremati Matematiku II srela me je iznenada jednoga jutra zapazivi sa interesovanjem nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao prvi put. Svakoga jutra dolazio sam u odreeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, ali sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala. Posmatrala je jedan trenutak kako bradu cedim u kapu i kako svlaim rukavice. Sastavivi srednji prst i palac, odlunim pokretom posuvraivao sam ih jednovremeno na nalije skidajui ih tako istim zamahom obe s ruku. Kada je to bilo gotovo, ona je bez odlaganja prelazila na rad. Bila je reena da punom snagom ui, to se dogaalo svakodnevno. Sa naumornom voljom i sistematinou ulazila je u sve pojedinosti predmeta bez obzira da li je to bilo izjutra dok smo jo svei poinjali rad, posle doruka, ili pred kraj, kada je radila neto sporije, ali ne preskaui niti jednu sitnicu. I dalje sam odlazio u jedanaest asova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da odrim panju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Posmatrala je moje noge od kojih je jedna uvek bila spremna da korakne, dok je druga bila potpuno mirna. A onda su menjale uloge.

Kada je doao januarski ispitni rok, imala je utisak da neu biti u stanju da poloim ispit, ali je utala oseajui se pomalo i sama krivcem. Uostalom zakljuila je treba li da ga poljubim u lakat da bi nauio? Ako hleb see na glavi, to je njegova stvarKada ni toga puta nisam izaao na ispit ona se ipak zaudila i posle polaganja potraila spisak kandidata da proveri nisam li moda predvien za popodne, ili za neki drugi dan. Na njeno veliko iznenaenje, mojeg imena uopte nije bilo u spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka. Bilo je oigledno: ja ispit u tom roku nisam ni prijavljivao.

Kada smo se u maju ponovo videli, ona je spremala Prenapregnuti beton i kada je na pitanje da li spremam zaostale ispite dobila odgovor da i ja spremam Prenapregnuti beton, nastavili smo s ucenjem zajedno i po starom, kao da se nita nije dogodilo. Celo prolee proveli smo u uenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila ve unapred da se ja ni ovoga puta na ispitu neu pojaviti i da se neemo videti do jeseni. Posmatrala me je zamiljeno lepim oima svog irokog lica izmeu kojih je bilo mesta za cela jedna usta. I stvarno, sve se ponovilo jo jednom. Ona je polagala i poloila Prenapregnuti beton, a ja uopte nisam izlazio na ispit.

Vrativi se kui zadovoljna postignutim uspehom, ali u potpunoj nedoumici to se tie mojeg poloaja, zapazila je da sam u urbi prethodnog dana kod nje zaboravio svoje sveske i meu njima je nala i moj indeks. Otvorila ga je bez razmiljanja i sa zaprepaenjem ustanovila da uopte ne studiram matematiku, da nisam ak ni upisan na Matematiki fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite. Setila se beskrajnih asova zajednikog uenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, isto gubljenje vremena i postavila neumitno pitanje: zbog ega? Zbog ega sam toliko vremena provodio s njom uei predmete koji nemaju nikakve veze sa mojim interesovanjima i ispitima koje treba da polaem? Razmiljala je i dola do jednog jedinog zakljuka: uvek treba uzeti u obzir i ono to je potpuno preutano; sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje. Ko bi rekao, pomislila je, da u biti toliko stidljiv da godinama neu biti u stanju da joj otkrijem svoju naklonost. Odmah je otila u iznajmljenu sobu gde sam stanovao s nekoliko vrnjaka iz Azije i Afrike, zaudila se oskudnosti koju je videla i dobila informaciju da sam otputovao kui. Poto su joj dali i adresu jednog malog mesta blizu Soluna, sela je bez razmiljanja u svoj Buffalo i pola ka egejskoj obali da me trai, reena da se ponaa kao da nita neobino nije otkrila. Tako je i bilo.

Stigla je u sumrak i nala na obali oznaenu joj kuu otvorenu irom, s velikim belim bikom vezanim za klin, na koji je bio nabijen sve hleb. Unutra je opazila postelju, na zidu ikonu, ispod ikone jednu crvenu kianku, probuen kamen vezan o uzicu, igru, ogledalo i jabuku. Na postelji leala je mlada naga osoba duge kose, opaljena suncem, leima okrenuta prozoru i oslonjena na jedan lakat. Duboki oluk to se sputao du lea i zavravao izmeu bedara blago povijen, nestajao je ispod grubog vojnikog ebeta. Imala je utisak da e se devojka svakog trenutka okrenuti i da e onda moi da vidi i njene dojke, duboke, snane i sjajne na toploj veeri. Kada se to stvarno dogodilo, videla je da u krevetu uopte nije leala ena. Oslonjen na jednu ruku vakao sam brkove pune meda, koji mi je posluio umesto veere. Kada je bila opaena i uvedena u kuu, jo uvek nije mogla da se otme onom prvom utisku da je u mom krevetu zatekla ensku osobu. Ali, toga utiska, kao i umora od duge vonje, ubrzo je nestalo. Iz tanjira, koji je na dnu imao ogledalo, dobila je dvostruku veeru: za sebe i za svoju duu u slici: pasulj, orah i ribu, a pre obeda malu srebrnu paru, koju je kao i ja drala pod jezikom dok smo jeli. Tako smo jednom veerom bili nahranjeni sve etvoro: nas dvoje i nae dve due u ogledalima. Posle veere prila je ikoni i upitala me ta ona predstavlja.- Televizor rekao sam joj. Drugim reima, to je prozor u jedan svet koji se slui matematikom razliitom od tvoje.- Kako to? upitala je- Vrlo jednostavno odgovorio sam. Maine, letilice i vozila sastavljeni na osnovu tvojih kvantitativnih, matematikih procena oslanjaju se na tri elementa, koji su potpuno lieni kvantitativnosti. To su: jednina, taka i sadanji trenutak. Samo zbir jednina ini koliinu; sama jednina liena je svake koliinske samerljivosti. to se take tie, poto nema nijednu dimenziju, ni irinu, ni visinu, ni dubinu, ona nije podlona ni merenju ni raunanju. Najmanji sastojci vremena pak, uvek imaju jedan zajedniki imenitelj; to je trenutak sadanjosti, a on je takoe lien kvantiteta i nesamerljiv. Tako osnovni elementi tvoje kvantitativne nauke predstavljaju neto ijoj je samoj prirodi tu svaki kvantitativni prilaz. Kako da onda verujemo takvoj nauci? Zato maine nainjene po meri tih kvantitativnih zabluda imaju tako kratak vek, krai od ljudskog tri, etiri ili vie puta? Pogledaj, i ja imam beloga bufala kao i ti. Samo, on je drugaije nainjen od tvog, programiranog u Layland-u. Proveri ga i videe da je u poneem bolji od tvog.- Je li pitom? upitala je s osmehom.- Kako da ne odgovorio sam. Pokuaj slobodno.Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao okrenuvi lea rogovima i gledajui je u lice, poterao sam ga du mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je zauena kada sam poeo da je svlaim. Komad po komad njene odee padao je u vodu, a zatim je i ona poela mene da raskopava. U jednom trenutku prestala je da jae bika i poela je da jae na meni oseajui kako sam u njoj sve tei i tei. Bik pod nama inio je sve to bismo inae morali sami initi i ona vie nije uspevala da razlikuje ko joj priinjava zadovoljstvo, bik ili ja. Sedei na tom dvostrukom ljubavniku, videla je kroz no kako smo proli pored ume belih empresa, pored ljudi koji su na obali sakupljali rosu i probueno kamenje, pored ljudi koji su svojim senkama loili vatre i spaljivali ih, pored dve ene krvotoive svetlou, pored bate dva asa duge, gde su u prvom asu pevale ptice, a u drugom padalo vee, u prvom asu cvetalo voe, a u drugom iza vetrova vejao sneg. Onda je osetila da je sva teina iz mene prela u nju i da obodeni bik naglo skree i odnosi je u more predajui nas najzad talasima koji e nas razdvojiti

Pa ipak o svom otkriu nije mi rekla ni rei. U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno uimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, uili smo svaki dan od sedam do doruka i zatim do pola jedanaest, samo to vie nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i posle pola jedanaest pola asa koji su nas odvajali od knjiga. Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo iznenadila to na ispit nisam i ja izaao zajedno sa njom.Iznenadila se kada me posle toga vie nije videla. Ni tog, ni sledeih dana, ni sledeih nedelja, ni sledeih ispitnih rokova. Vie nikad. Zauena, zakljuila je da njene procene mojih oseanja za nju, oigledno, nisu bile tane. Zbunjena to ne moe da odgonetne u emu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno uili i tada joj je pogled sluajno pao na Vedvudov pribor za aj, koji je jo od doruka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao doruak, jedini obrok koji sam mogao sebi priutiti tokom tih godina. Shvativi to, upitala se jo neto. Je li moguno da sam je u stvari mrzeo.

Na kraju, ostaje jo jedna obaveza: da se, kako je u poetku obeano, junacima ove povesti podele imena. Ako se italac ve sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan. Njeno Evropa.

Milorad Pavi