VIKTOR IGO BOGORODIČINA CRKVA U PARIZUPrevod delaVictor Hugo "Notre dame de Paris"

Pre nekoliko godina, razgledajući ili, bolje reći, ispitujući Bogorodičinu crkvu, pisac ove knjige našao je u mračnomuglu jednoga kubeta ovu reč koja je bila rukom urezana u zidu:•ANTKH1Ova velika grčka slova, pocrnela od starosti i prilično duboko urezana u kamenu, neki znaci svojstveni gotskoj kaligrafiji u njihovom obliku i položaju, kao da su hteli reći da ih je tu ispisala neka ruka iz srednjega veka, a naročito njihov mučni i neumitni smisao, učiniše vrlo dubok utisak na pisca. On se ugšta, pokuša da pogodi, koja je mogla biti ta duša u mukama koja nije htela otići s ovog sveta a da ne ostavi ovaj trag zločina ili nesreće na čelu stare crkve. Docnije je zid zamazan ili sastrugan (ne sećam se tačno) i zapisa je nestalo. Jer tako se radi, ima skoro dve stotine godina, s divnim crkvama srednjega veka. Sveštenik ih zamazuje, arhitekt ih struže, a zatim nailazi narod koji ih ruši.I tako, sem prolazne uspomene, koju joj ovde posvećuje pisac ove knjige, ne ostaje više ništa od tajanstvene reči urezane u mračnom kubetu Bogorodičine crkve, ništa od nepoznate sudbine koju je ona tako melanholično kazivala. Pre nekoliko vekova nestalo je čoveka koji je ovu reč ispisao na svom zidu, zatim je nestalo i reči na crkvenom zidu, pa će naskoro možda nestati s lica zemlje i same crkve.Ova reč povod je ovoj knjizi. Februara 1831.NAPOMENADODATAK POSLEDNjEM IZDANjU OD 1832.Pogrešno je bilo objavljeno da će ovo izdanje biti uvećano sa više novih glava. Trebalo je reći neobjavljenih. I zaista, ako se pod novim razumeju nozonapisane, glave dodate ovom izdanju nisu pove. One su bile napisane u isto vreme žad i ostale, iz istog su doba, potekle su iz iste misli, i uvek su bile sastavni deo rukopisa Bogorodičine crkve. Štaviše, pisac ne bi mogao razumeti da se docnije dodaju novi razvoji jednome delu ove vrste. To čovek ne čini po svojoj volji. Po njemu, roman se rađa nekako neminovno, sa svima svojim glavama, a drama sa svima svojim scenama. Nemojte mislittda ima ičega slučajnoga u broju delova iz kojih je sastavljena ova celina, ovaj tajanstveni mikrokozam koji nazivate dramom ili romanom. Kalem ili zakrpa ne priznjaju za dela oze prirode, koja treba da izbiju odjednom i da ostanu takva kakva su. Kad ste jedanput stvar svršili, nemojte se predomišljati, ne doterujte je više.Kad je knjiga izišla, kad je pol dela, muški ili ženski, utvrđen ili objavljen, kad se čuo prvi vrisak deteta, ono je rođeno, tu je, tako stvoreno, ni otac ni mati ne mogu tu više ništa, ono pripada vazduhu i suncu, ostavite ga da živi ili da umre onakvo kakvo je. Ako vam je knjiga slaba, tim gore. Nemojte dodavati glave slaboj knjizi. Nepotpuna je? Trebalo ju je popuniti pri stvaranju. Drvo vam je žrivo? Vi ga nećete ispraviti. Roman vam je slab, nema uslova za život? Nećete ga zadahnuti dahom koji mu nedostaje. Drama vam je rođena hroma? Verujte mi, nemojte joj metati drvenu nogu.Pisac, dakle, naročito polaže na to da čitaoci znaju da glave koje su ovde dodate nisu naročito napisane za ovo novo izdanje. Što one nisu objavljene u ranijim izdanjima ove knjige, razlog je vrlo prost. Onda kada se Bogorodičina crkva štampala prvi put, svežanj u kome su bile dvetri glave bio je zaturen. Trebalo ih

je napisati ponovo, ili ostati bez njih. Pisac je smatrao da su dve od ovih glava, koje su bile od neke važnosti po svojoj veličini, bile glave o umetnosti i istoriji, koje niukoliko nisu kvarile celinu drame i romana, pa je mislio da čitaoci neće ni primetiti da tih glava nema i da će samo on, pisac, znati za tu prazninu. Zato se odlučio da ih se mane. A posle, ako treba sve priznati, njegova lenost uzmakla je ispred zadatka da nanovo napiše ove tri zaturene glave. Za njega bi bilo kraće napisati nov roman. Sada su te glave nađene, i on je upotrebio prvu priliku da ih stavi na njihovo mesto.I tako, sad imate njegovo delo potpuno, onakvo kakvo ga je on zamislio, kakvo ga je napisao, dobro ili rđavo, trajno ili prolazno, ali takvo kakvo on hoće da je. Nema sumnje, ove nađene glave imaće malo vrednosti u očima onih ličnosti, vrlo razboritih, uostalom, koje su uBogorodičinoj crkvi tražile samo dramu, samo roman. Ali ima možda i drugih čitalaca, koji ne nalaze da je izlišno proučiti estetske i filozofske misli skrivene u ovoj knjizi, koji su, čitajući Bogorodičinu crkvu, sa zadovoljstvom otkrili u romanu nešto što nije roman, i pratili, neka nam se dopuste ovi malo sujetni izrazi, sistem istoričara i smer umetnika kroz tvorevinu pesnikovu takvu kakva je. Za te ličnosti naročito, glave dodate ovom izdanju dopuniće Bogorodičinu crkvu, pretpostavljajući da Bogorodičina crkva zaslužuje da bude dopunjena. U jednoj od ovih glava o sadašnjem opadanju arhitekture i o smrti ove umetnosti nad umetnostima, koja je po njemu danas gotovo neizbežna, pisac izražava i razvija jedno mišljenje, koje je na nesreću uhvatilo u njemu duboka korena i o kome je on dobro razmislio. Ali on oceha potrebu da kaže ovde kako vatreno želi da jednoga dana budućnost pokaže da on nije imao prava. On zna da se umetnost, u svima svojim oblicima, može svemu nadati od novih naraštaja, čiji se genije, još u klici čuje u našim radionicama. Seme je u brazdi, žetva će zacelo biti dobra. On se samo boji, a u drugoj knjizi ovoga izdanja moći će se videti zašto, da sok nije presahnuo u ovom starom zemljištu arhitekture, koje je za toliko vekova bilo najbolje zemljište umetnosti.Sada, međutim, ima u umetničkoj mladeži toliko žizota, snage i, tako reći, nadahnuća da u današnje vreme, naročito u našim školama arhitekture, profesori, koji su veoma rđavi, stvaraju, ne samo nesvesno nego, štaviše, i sasvim protiv svoje volje, odlične učenike; sasvim protivno onome grnčaru, o kome govori Horacije, koji je zamišljao amfore, a pravio lonce. Currit rota, urceus exit. Ali u svakom slučaju, ma kakva bila budućnost arhitekture, ma na koji način naši mladi arhitekti rešili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, čuvajmo stare. Ulijmo narodu, ako je mogućno, ljubav prema narodnoj arhitekturi. To je, pisac to izjavljuje, jedan od glavnih smerova ove knjige; to je jedan od glavnih ciljeva njegova života.Bogorodičina crkva dala je možda nekoliko tačnih perspektiva o umetnosti srednjega veka, o toj divnoj umetnosti, za koju do sada jedni nisu ni znali, a koju drugi, što je još gore, nisu cenili. Ali pisac ni izdaleka ne misli da je svršio zadatak koji je sam sebi nametnuo. On je već u više prilika govorio u korist naše stare arhitekture, on je već javno izneo mnoga obesvećenja, mnoga rušenja, mnoge bezbožnosti. On neće sustati. On se obavezao da će se često vraćati na ovaj predmet i vraćaće se. On će, isto tako, neumorno braniti naše istorijske građevine, koliko ih naši školski i akademski ikonoklasti ogorčeno napadaju. Jer

žalontički kondir sa dve drške jasno će pogledati u kakve je ruke pala arhitektura srednjega veka i kako današnji zidari postupaju s ruševinama ove velike umetnosti. Štaviše, stidno je za nas obrazovane ljude, koji gledamo šta oni rade i zadovoljavamo se povikom na njih. I ovde ne govorimo samo o onome što se događa po unutrašnjosti, nego i o onome što se radi u Parizu, pred našim vratima, pod našim prozorima u velikoj varoši, u varoši književnoj, u središtu štampe, reči, misli. Mi ne možemo da odolimo potrebi da na završetku ove napomene izbeležimo neke od onih vandalskih postupaka koji se svaki dan smeraju, pretresaju, počinju, nastavljaju i izvode mirno pred našim očima, pred očika pariskog umetničkog sveta, pred licem kritike koju tolika smelost zbunjuje. Tu skoro porušen je nadbiskupski dvor1, neukusna građevina; zlo nije veliko; ali zajedno s nadbiskupijom porušena je i biskupija, redak ostatak četrnaestoga veka, koji arhitekt rušilac nije umeo razlikovati od ostaloga. On je iščupao i klas s kukoljem; sad se to ne može popraviti. Govori se da će se porušiti divna Vensenska kapela, da se od njena kamena podigne ne znam kakvo utvrđenje2

koje, međutim, Domenilu nije bilo potrebno. Dok se sa Belikim troškovima opravlja i obnavlja Burbonska palata2, ta kućerina, dotle se pušta da vetar međudnevice lomi veličanstvena okna na Svetoj kapeli3. Pre nekoliko dana podignuta je skela na tornju Svetoga Jakova kod klanice, i ovih dana ggočeće na njemu raditi pijuk. Jedan zidar našao se da ozida neku belu kućicu između poštovanja dostojnih kula na Domu pravde. Druta se našao da unakazi Svetoga Žermena na livadi4, feudalni manastir sa tri zvonare. Naći će se neko, ne sumnjajte, da obori Svetoga Žermena Okserskog5. Svi ti zidari nazivaju se arhitektima, primaju platu od ggrsfekture i članovi su instituta. Oni čine sve zlo koje rđav ukus može naneti dobrom ukusu. Baš sada kad ovo pišemo, da žalosna prizora! jedan od njih dokopao se Tšverija, drugi udara Filibera Delorma6 posred lica; i zaista, nije mala bruka našega vremena kad gledamo s koliko se bezočnosti glomazna arhitektura toga gospodina opružila preko jedne od najleggših fasada renesanse

1 Pjer Domenil (17761832), francuski general poznat po junaštvu kojim je branio Vensen 1814. Pozvan od saveznika da preda tvrđavu, on je odgovorio: „Predaću Vensen kad mi vratite moju nogu." On je bio izgubio jednu nogu u bitki kod Vagrama 1809.

2 Burbonska palata, podignuta u Parizu 1722. na levoj obali Sene, prema Trgu sloge. Sada je u njoj Narodna skupština.

3 Sveta kapela, sazidana u Parizu na boku Palate pravde, pod Lujem Svetim (12421248). Remekdelo gotske arhitekture.

4 Sveti Žermen na livadi. čuvena opatija od koje je čitava samo crkva, jedna od najstarijnh u Parizu. Opatiju je osnovao 558. Šilderber I, Klovisov sin. Crkva (romanska s nekoliko gotskih delova) naročito je znamenita po svom tornju na fasadi, dragocenom ostatku arhitekture XI veka.

5 Sveti Žermen Okserski, pariska crkva iz VI veka u gotskom stilu, nekoliko puta rušena i obnavljana. Jedno njeno zvono dalo je znak za Vartolomejsku noć (1572), kada su francuski katolici poklali protestante.

6 Filiber Delorm (15151570), čuveni francuski arhitekt koji je podigao Tiljerije, staru rezidenciju francuskih kraljeva.

Pariz, 20 oktobra 1832.

KNjIGA PRVAIVELIKA DVORANADanas je tri stotine četrdeset osam godina, šest meseci i devetnaest dana kako Parižane probudiše zvuci svih zvona koja su iz sve snage zvonila u trostrukom krugu Stare varoši, Đačkoga kraja i Čaršije.Međutim, 6. januar 1482. nije dan koji je u istoriji zabeležen. Nije bilo ničega osobitog u događaju koji je od rana jutra tako zatalasao pariska zvona i građane. Nije bilo ni borenje Pikarda ili Burginjona, ni kakvo obnošenje ćivota, ni pobuna đaka u Lasu, ni ulazak našeg strašnoga gospodara gospodina kralja, čak ni kakvo lepo vešanje kradljivaca i kradljivica u Pariskoj pravdi. Nije to bio ni iznenadan dolazak, tako čest u petnaestom veku, kakvog izaslanstva u čipkama i s perjanicama. Tek pre dva dana poslednja kavalkada ove vrste, kavalkada flamanskih poslanika, kojima je bilo povereno da sklope brak između dofena i Margerite od Flandrije, beše ušla u Pariz, ira veliko nezadovoljstvo g. kardinala od Burboiag koji je, da bi ugadio kralju, morao ljubazno primiti ovu prostačku gomilu flamansmih kmetova i uveseliti ih u svojoj burbonskoj palati vesma lepim moralitetom1, ludorijom* i lakrdijom, dok je plaha kiša kvasila na njegovim vratima divne ćilime.Šestog januara uzbudilo se celokupno parisko stanovništvo, kao što veli Žan od Troa3, zbog dvostruke svetkovine,sastavljene od pamtiveka iz Bogojavljenja i ludačkog praznika4.Trebalo je toga dana da se lože vatre na Grevskom trgu5, da se kiti zelenilom kapela Brak i predstavljaju misterije8 uDomu pravde. To su uoči toga dana trubama objavili po raokršćima glasnici g. predsednika opštine, u lepimdolamama od ljubičaste vunene tkanine, s velikim belim krstovima na grudima.Gomila varošana i varošanki, pošto je zatvorila kuće i dućane, slegala se, dakle, sa svih strana ad rana jutra, kajednome o(d ova tri pomenuta mesta. Svaki se beše odlučio, ko za vatre, ko za kapelu, ko za misteriju. Ali, u pohvalustaroga zdravog ra1 Moralitet, moralna poučna drama u srednjem veku.* Ludorija (soti), satirična šaljiva igra u kojoj susve ličnosti lude (14. i 15. v. u Francuskoj).5 Žan od Troa, francuski hroničar XI veka.4 Ludački praznik. U srednjem veku bio je običaj da članovi izvesnih udruženja na dan Bogojavljenja izaberu sebipapu i da ga, prerušeni i maskirani, s velikom komičnom svečanošću vode po varoši. Protiv ovih svečanosti, koje subile parodija crkvene hiJerarhije, vojevali su crkveni sabori, pape i parlamenti. One su vrlo poznate u istoriji francuskeknjiževnosti srednjega veka, i misli se da su izazvale dva oblika stare lite(rature: sottte, kao parodiju crkve, i sermonjoueih, kao parodiju crkvene besede.s Trg na kom su vršena pogubljenja.• Misterija, religiozna drama (XV v.) s ličnostima iz

Biblije.16zuma pariskih beslosličara, moramo reći da se najveći deo ove gomile beše uputio na vatre, koje su bile sasvimprikladne, ili na misteriju, koja je trebalo da se predstavlja u dobro pokrivenoj i zatvorenoj velikoj dvorani Domapravde, i da su radoznalci ostavili bedno zelenilo bez cveta da se samo mrzne pod januarskim nebom na groblju kapeleBrak.Narod se slegao naročito po ulicama oko Doma pravde, jer se znalo da flamanski izaslanici, koji behu došli pre dvadana, nameravaju prisustvovati predstavi misterije i izboru ludačkog pape, koji je takođe trebalo izršiti u velikojdvorani.Ali nije bilo nimalo lako ući toga dana u ovu veliku dvoranu, koja je, međutim, u ono vreme važila kao najvećapokrivena prostorija na svetu. (Istina, Soval ne beše još premerio veliku dvoranu u zamku u Montaržiju.) Trg Domapravde, prepun naroda, činio se radoznalima s prozora kao kakvo more, u koje su petšest ulica, kao petšest ušćareka, svakoga trenutka ulivale nove talase glava. Talasi ove gomile, talasi koji su neprestano rasli, udarali su o uglovekuća koje su ovdeonde, kao grebeni u moru, zadirale u nepravilni basen trga. Na sredini visoke gotske7 fasade Domapravde, velike stepenice, po kojima se neprekidno peo i spuštao dvostruki red, koji se pod tremom raskidao irasturao u velikim talasima po njegovim poboč' Reč gotski, u smislu u kome se obično upotrebljava, sasvim je pogrešna, ali je sasvim usvojena. Zato je i mi usvajamoi upotrebljavamo kao i svi, da obeležimo arhitekTURU druge polovine srednjega veka, kojoj je načelo zaoštrenluk i koja dolazi za arhitekturom prvog perioda kojoj je osnova polukrug.2 Eogorodičina irkva17nim stranama, velike stepenice, velim, slivale su se bez prestanka u trg, kao kakav vodopad u jezero. Uzvici, smeh ilupanje ovih hiljada nogu dizali su veliku graju i veliku buku. S vremena na vreme ova graja i ova buka povećavahu se;struja, koja je ovu svetinu gurala na velikim stepenicama, vraćala se, komešala i u kovitlac okretala; to je kakav čuvarreda, ili konj kakvog pozornika naletao na gamilu da povrati red; divno predanje koje je opštinski sud zaveštaogradskoj policiji, gradska policija čuvarima javne bezbednosti, a čuvari javne bezbednosti našoj pariskoj žandarmeriji.Na vratima, na prozorima, na tavanskim otvorima, no krovovima, tiskalo se hiljadama dobrodušnih lica, mirnih i

čestitih, koja su gledala Dom pravde, gledala svetinu, ne tražeći ništa više; jer u Parizu mnogi se zadovoljavaju dagledaju posmatrače, i za nas je već vrlo zanimljiv predmet zid iza koga oe nešto dogaća.Kad bismo se mi, ljudi iz 1830, mogli pomešati u mislima s tim Parižanima petnaestoga veka i ući s njima, gurajući se,tiskajući se, u ovu ogromnu dvoranu Doma pravde, koja je bila tako tesna 6. januara 1482, prizor bi bio zanimljiv i lep,a oko sebe bismo imali stvari tako stare 1ca bi nam se činile nove.Ako čitalac pristaje, mi ćemo pokušati da miolima predstavimo utisak koji bi osetio s nama kad bi prekoračio prag ovevelike dvorane i našao se usred ove svetine u raznolikom odelu.Čim se uđe, uši zagluhnu, oči zasene. Iznad naših glava ukršten gotski svod, prevučen drvorezom, obojen plavo,išaran zlatnim krinovima; pod18nogama ploče od bela i crna mermera. Na nekoliko koraka od nas ogroman stub, zatim još jedan, pa još jedan; svegasedam stubova duž dvorane, koji nasred njene širine nose oblike dvoguboga svoda. Oko četiri prva stuba, dućani,koji se blistaju od stakla i šljokica; oko tri poslednja, klupe od hrastova drveta, izlizane i uglačane odelom parničara itogama sudija. Svuda unaokolo u dvorani, duž visokoga zida, između vrata, izmeću prozora, izmeću stubova,nepregledan niz statua svih kraljeva francuskih, počevši od Faramona: kraljevi mekušci, opuštenih ruku i oborenihočiju; kraljevi hrabri i ratoborni, glave i ruku odvažno dignutih nebu; zatim na duguljasto svedenim prozorima okna odhiljadu boja; na širokim izlazima iz dvorane bogata vrata sa veštačkim drvorezom; a sve to, svodovi, stubovi, zidovi,dovratnici, vrata, statue, pokrivene odozgo do dole ilavim i zlatnim živopisom, koji, već malo potamneo u vremenu ukome ga vidimo, beše gotovo sasvim iščezao pod prašinom i paučinom leta gospodnjeg 1549, kada mu se di Brel jošdivio, po predanju.Zamislite sad ovu ogromnu duguljastu salu, osvetljenu bledunjavom svetlošću jednog januarskog dana, ispunjenušarenom i bučnom gomilom, koja se odbijala duž zidova i okretala oko sedam stubova, pa ćete tada imati unekolikopojam o celoj slici, čije ćemo zanimljive pojedinosti ponušati iscrpnije da opišemo.Da Ravajak nije ubio Henrika IV, izvesno je da o Ravajakovoj krivici ne bi bilo akata koja su čuvana u prijavnici Domapravde; ne bi bilo saučesnika kojima bi bilo stalo da rečenih dokaza nesta2«19ne; prema tome, ne bi bilo palikuća, primoranih da, u nedostatku boljega sredstva, zapale prijavnicu kako bi spalili ta

akta, i da zapale Dom pravde kako bi spalili prijavnicu; prema tome, najzad, ne bi bilo ni požara godine 1618. StariDom postojao bi još i sad sa svojom velikom dvoranom; ja bih mogao reći čitaocu: idite, vidite je; i tako ne bih moraoda je opisujem, a oi ne bi morao da čita to opisivanje. A to dokazuje ovu novu istinu: da su veliki događaji odnedoglednih posledica.Istina, vrlo je mogućno, ggre svega, da Ravajak nije imao saučesnika; zatim, da njegovi saučesnici, ako ih je slučajnoimao, nisu imali nikakva udela u požaru godine 1618. O tome postoje dva druga objašnjenja, vrlo verovatna. Prvo,velika usijana kometa, široka jednu stopu, visoka jedan lakat, koja je, kao što svaki zna, pala s neba na Dom pravde7. marta posle ponoći. Druto, ona četiri Teofilova stiha:Žalosno je vrlo bilo, Kad je jadno Pravosuđe, Primajući novce tuđe, Kuću svoju zapalilo.Ma šta se mislilo o ovom trostrukom, političkom, fizičkom i pesničkom objašnjenju požara Doma pravde 1618, stoji,na žalost, da je požara zaista bilo. Zahvaljujući toj katastrofi, naročito zahvaljujući raznim restauracijama, koje sudolazile jedna za drutom i dovršile ono što je katastrofa poštedela, ostalo je danas vrlo malo od ovoga prvog dvorafrancuskih kraljeva, od ove palate koja je starija od Luvra i koja je u vreme Filipa Lepoga bila već tako stara da su unjoj traženi tragovi ve20ličanstvenih zdanja koja je podigao kralj Robert, a ottasao Helgald8. Sve je gotovo nestalo sa lica zemlje. Šta je bilosa sobom u kojoj je Luj Sveti proveo svoju prvu bračnu noć? sa gradinom u kojoj je delio pravdu, „u čakširama odnostreti i vunenoj bluzi bez rukava, s ogrtačem od crnoga sandala, ležeći na prostirkama, sa Žoenvilom"?9 Gde jesoba cara Žigmunda? soba Karla IV? soba Jovana Bez Zemlje? Gde su stepenice sa nojih je Karlo VI objavio svojukaz o pomilovanju? mermerna ploča, na kojoj je Marsel, u prisustvu dofena, ubio Roberta od Klermona i maršala odŠampanje? vratanca, gde su pocepane poslanice antipape Benedikta i odakle su pošli oni što ih behu doneli, molećiza oproštaj kroz ceo Pariz u odeždama i mitrama koje su im date iz podsmeha? pa velika dvorana sa svojom pozlatom,svojim plavetnilom, svojim gotskim svodovima, svojim statuama, svojim stubovima, svojim ogromnimsvodom, ispresecanim skulpturama? pa pozlaćena soba? pa lav od kamena pred vratima, oborene glave, podvijenarepa, kao lavovi na Solomonovom prestolu, u poniznom položaju koji priliči snazi pred pravdom? pa lepa vrata? pa

lepi prozori? pa umetnički okovi, kakve ni Bikorne ne bi umeo napraviti? pa ukusni drvorezi di Hansija? ... Šta jeučinilo vreme, šta su učinili ljudi s ovim divotama? Šta nam je dato za sve to, za svu ovu galsku istoriju, za svu ovugotsku umetnost?Helgald, foancuski istoričar XI veka, štićenik kralja Roberta čiji je život opisao.Žoenvil (12241317), francuski istoričar i savetnik Luja IX Svetoga. Opisao je Lujeve krstaške ratove i njegov život.21Glomazni polusvodovi g. od Brosa10, toga neveštog neimara vrata na crkvi Sen Žerve11, to nam je mesto umetnosti;a što se tiče istorije, imamo rečite uspomene debeloga stuba, koji i sad odjenuje od brbljivosti raznih Patrua12.Kao što vidite, to nije bogzna šta. Vratimo se na pravu veliku dvoranu pravog staroga Doma.Oba kraja ovog xinodag paralelograma behu zauzeta: jedan čuvenim stolom od mermera, koji je bio tako (dugačak,tako širok i tako debeo da se nikad nije video, vele stari zapisi, u stilu koji bi bio sasvim po volji Gargantui, takavkomad mermera na svetu; drugi kapelom u kojoj je po naredbi Luja XI izrađena njegova statua, kako kleči predBogorodicom, i u koju je on, ne mareći što će ostaviti dva prazna mesta u nizu kraljevskih statua preneo statue KarlaVelikoga i Luja Ovetoga, dva sveca za koje je mielio da su u velikoj milosti na nebu kao kraljevi Francuske. Ovakapela, još nova, sagrađena tek pre šest godana, beše sva u onom lepom ukusu otmene arhitekture, divne skulpture,finih i duboko urezanih šara, koji kod nas obeležava kraj gotskoga doba i produžava se do polovine šesnaestogaveka u čarobnim fantazijama renesanse. Mala ruža izrađena iznad glavnih vrata beše osobito remekdelo nežnosti ilepote; rekao bi čovek da je zvezda od čipaka.Na sredini dvorane, prema velikim vratima, beše postolje od svile protkane zlatom, prislonje1v De Bros (15711626), francuski arhitekt, koji je izgradio i Luksemburški dvorac u Parizu.11 Sen Žerve, čuvena stara crkva u Parizu. ,! Patru (16041681), čuveni francuski advokat.22no uza zid, sa naročitim ulazom kroz prozor iz hodnika pozlaćene oobe, podignuto za flamanske poslanike i drugevisoke ličnosti, koje behu pozvane na predstavu misterije.Predstava misterije trebalo je, po običaju, da bude na mermernom stolu. On je još izjutra bio spremljen za to. Njegovabogata mermerna ploča, išarana stopama članova Bazoše13, nosila je dosta15 Bazoša je društvo koje niži činovnici pariskoga parlamenta osnovaše početkom XIV veka, radi uzajamnog

potpomaganja i zajedničkoga zabavljanja. To je društvo imalo svoga kralja, kancelara, vicekancelara itd. Ono je imalopravo jurisdikcije nad svima svojim članovima. Članovi su mu bili zvaničnici prokuratorski, advokatski, niži sudskičinovnici i pisari savetnika parlamekta. Ovome društvu sedište je bilo u Parizu. Sem ove Bazoše u Parizu je bila još iBazoša iz Šatlea koja je bila gotovo isto tako stara i koju su takođe sastavljali pisari i zvaničnici, ali oni koji su bili kodbeležnika, komesara i prokuratora iz Šatlea.Pored ova dva postojalo je i treće društvo pisara, i to onih koji su bili u službi prokuratora Glavne kontrole. Ovo sedruštvo zvalo Carstao galilejsko, a starešina njegov car.Sva ova društva imala su svoje svetkovine koje su bile kao maskarade. Bazoša je krajem juna imala opšti pregled svihčlanova; zatim praznik Bogojavljenje i najzad u proleće, majsku svetkovinu. Bazoša iz Šatlea imala je svoju svetkovinuo pokladama. Galilejsko carstvo svetkovalo je 6. januara.Da bi uveličali svetkovinu, bazošani su davali i predstave, ili pred Šatleom, ili na čuvenom mermernom stolu u Domupravde. Uspeh tih svetkovina s početka učinio je da su velikodostojnici državni, prilikom dolaska vladalačkih itd.,pozivali bazošane da predstavljaju svoje vesele i satirične komade. Kasnije, podsmevajući se celome svetu,bazošani su svojim predstavama i svetkovinama išli /u sve veće krajnosti, slobode i skandale (naročito za vremeKarla VI i Karla VII, i za vreme ropstva Fransoa I), tako da su kraljevi i policija morali ograničavati slobodu bazošanasve jačim merama, dok se za vlade Henrika III ne ukide pravo njihovo da daju predstave.Ove korporacije smatraju se u istoriji francuske književnosti srednjega veka kao vrlo važne za razvitak pozorišta idramske književnosti.23uzdigaut drveni kavez, čija je gornja površina, pristupačna pogledima cele dvorane, trebalo da posluži kao pozornicaa unutrašnjost, zaklonjena zastirkama, kao oblačionica predstavl>ačima. Jedne lestvice, naivno nameštene spolja,imale su da održavaju vezu između pozornice i oblačionice i da svoje dosta razmaknute prečage pozajme zapenjanje i silaženje. Nije bilo ličnosti tako nepredviđene, nije bilo obrta, nije bilo iznenadnoga događaja koji nije moraodoći preko ovih lestvica. Nevino i dostojno poštovanja detinjstvo umetnosti i mašinerije!Četiri čuvara upravmtelja Doma pravde, neizbežni nadzornici svih narodnih zadovoljstava, u danima svečanosti kao iu danima pogubljenja, stojali su na četiri ugla mermernoga stola.

Tek u podne, kad izbije dvanaesti udar na velikom časovniku Doma, trebalo je da počne komad, To je, nema sumnje,biljo suviše kasno za pozorišnu predstavu; ali trebalo je odrediti vreme u koje mogu doći poslanici.Sva ova svetina čekala je od rana jutra. Znatan broj ovih čestitih i radoznalih ljudi mrznuo se još od zore pred velikimstepenicama; neki su, štaviše, tvrdili da su proveli noć ležeći pred velikim vratima da bi mogli ući prvi. Gomila jesvakoga trenutka rasla i, kao voda koja se izliva iz svoga korita, počela se peti i ići ^cuž zidova, izdizati oko stubova,širiti po njihovim glavama, po ivicama i vencima njihovim, po prozorima, po svima uglovima arhitektonskim, po svimareljefima vajarskim. Neudobnost, nestrpljenje, dosada, sloboda jednoga dana bezočnosti i ludosti, svaće kojeZisu svaki čas izbijale, što je neko nekoga gurnuo laktom, što je neko nekome stao na nogu, umor od dugog čekanja,sve je to još mnogo pre dolaska poslanika davalo oštar i gorak izraz graji ovog naroda koji beše zatvoren, zguren,zbijen, gažen, gušen. Na sve etrane čula ou se samo proklinjanja i tužbe protiv Flamanaca, predeednika opštine,kardinala od Burbona, upravitelja Doma pravde, gospođe Margerite od Austrije, čuvara reda, hladnoće, vrućine,rćavog vremena, pariskog biskupa, ludačkog pape, stubova, statua, što su ova vrata zatvorena, što je onaj prozorotvoren sve to na veliko zadovoljstvo gomile ćaka i lakeja, rasturenih po svetini, koji su u ovo nezadovoljstvo unosilisvoja zadirkivanja i peckanja, i podbadali, tako reći, čiodama opšte neraspoloženje.Pored ostalih, bila je jedna gomilica ovih veselih vragolana koji behu odvažno posedali na jedan prozor, pošto suporazbijali na njemu okna, te su odatle bacali svoje poglede i svoje zajedljive šale unutra i napolje, u svet koji senalazio u dvorani i u svet koji je bio na trgu. Po njihovim podrugljivim pokretima, š njihovom glasnom smehu, ponjihovim ironičnim uzvicima koje su s jednog kraja dvorane na drugi izmenjivali sa svojim drugovima, lako je bilopogoditi da ovi mladi ljudi nisu osećali dosadu i umor, kao ostali svet, i da su vrlo dobro umeli, za svoje ličnozadovoljstvo, napraviti od onoga što su imali pred očima predstavu pored koje su stršBivo očekivali onu pravu. Duše mi, vi ste to, Joannes Frollo de Molendino! vikao je jedan od njih nekom malom plavom vragu lepa i lukavalica, koji se beše ispeo na25lišće jednota stuba dobro vas zovu Žan di Mulen14, jer vam ruke i noge izgledaju kao četiri krila na vetru. Jeste li

odavno ovde?Đavoljega mi milosrđa! odgovori Žan Frolo ima više od četiri časa i nadam se da će mi se oni uračunati u čistilištu.Čuo sam osam pevača kralja od Sicilije kad su zapevali prve stihove jutrenja u Svetoj kapeli.Baš su mi pevači! prihvati drugi glas im je tanji od šiljka na kapi. Pre nego je ustanovio službu gospodinu svetomeJovanu, kralj je trebalo da se raopita da li gospodin sveti Jovan voli latinsko pojanje s provansalskim naglaskom.On je to, dakle, učinio samo da uggotrebi te proklete pevače kralja od Sicilije! uzviknu ljutito jedna starica u gomilipod prozorom. Ko je to video, molim vas! hiljadu pariskih livara za jedno bogosluženje! i to od prihoda ribljega trga uParizu!Mir, babo! ggrihvati pored ribarke jedna puna i ozbiljna ličnost koja beše zatisnula nos; bogosluženje se moraloustanoviti. Hteli biste valjda da se kralj nanovo razboli?Tako ti njoj! goopodine Žile Lekorni, gosdadaru dvorski ćurčijo! uzviknu đak moji se beše prikopčao za stub.Glasan smeh svih đaka dočeka nesrećno ime jadnog dvorskog ćurčije.Lekorni! Žil Lekorni!15 vikali su jedni.Cornutus et hirsutus16 prihvatiše drugi.14 Žan di Mulen... četiri krila na vegru. Smieao je u igri reči, jer mulen (moulin) znači i: mlin. " Igra reči, jer lekorni značii: rogat. 11 Rogat i čupav.26 Pa jest nastavi mali vrag na stubu. Šta im je, te se smeju? Uvaženi Žil Lekorni, bratgospodara Žana Lekornija, sudije kraljeva dvora,sin gospodara Mahije Lekornija, prvog čuvara Vensenskešume, svi Parižani, svi oženjeni s oca nasina.Veselost se udvoji. Dežmekasti ćurčija, ne odgovorivši ni reči, trudio se da se ukloni ispred pogleda koji sa svih stranabehu na nj upravljeni; ali je uzalud duvao i znojio se. Kao klin, koji sve dublje ulazi u drvo, njegovi napori pomagali susamo da još jače uglavi između ramena svojih suseda svoje široko zajapureno lice, crveno od srxbe i gneva.Naposletku jedan od ovih, debeo, omalen i ugledan kao on, priteče mu u pomoć. Strahota! da se ćaci tako ponašaju premajednom građaninu! U moje vreme za to bi ih išibaliprućem, pa bi ih zatim spalili na njemu.Cela gomila graknu. Oho! ko to gudi tako? ko je ta zlokobna jejina?Gle, ja ga poznajem reče jedan to je gazda Andri Munije.Jer je jedan od četvorice priznatih knjižara školskih! reče drugi.

Sve je to četvoro u tome dućanu uzviknu treći četiri narodnosti, četiri fakulteta, četiri svečanosti, četiri prokuratora,četiri izbornika, četiri knjižara.Onda im treba prihvati Žan Frolo sve rasturiti na sve četiri strane.Munije, spalićemo ti knjige. ,Munije, istući ćemo ti slugu.27Munije, izljubićemo ti ženu.Dobru i debelu gospođicu Udard.Koja je tako sveža i vesela kao da je udovica.Đavo da vas nosi! progunđa gazda Andri Munije.Gazda Andri prihvati Žan, koji je još neprestano visio na stubu ćuti dok ti nisam skočio na glavu!Gazda Andri podiže oči, kao da odmeri začas visinu stuba, težinu obešenjaka, pomnoži u pameti tu težinu skvadratom brzine, i ućuta.Žan, gospodar bojnog polja, nastavi pobedonosno:Ja bih to učinio, iako sam brat jednog arhiđakona!Krasna gospoda ovi naši nastavnici! nisu čak ni to izradili da se naša prava poštuju na dan kao što je ovaj! Eto, upredgrađu su vatre i majska svečanoet; u varoši misterija, ludački papa i flamanski poslanici; a u Đačkom kraju, ništa!• Međutim, Moberov trg dosta je veliki! prihvati jedan od đaka, koji se beše namestio na prozoru.Dole rektor, dole izbornici i prokuratori! uzviknu Žan.Moraćemo večeras nastavi drugi da naložimo vatre u ŠanGajaru, s knjigama gazdaAndrija!I s pisarskim naslonima! reče njegov sused. I s prutovima famuluskim! I s pljuvaonicama dekanskim!2vI s ormanima prokuratorskim!I s kovčezima izborničkim!I s klupicama rektorovim!Dole! prihvati mali Žan dubokim glasom dole gazda Andri, famulusi i pisari; bogoslo'vi, lekari i naučnici crkvenogprava; prokuratori, izbornici i rektor.Ovo je smak sveta! promrmlja gazda Andri, zatisnuvši uši.Eno rektora, ide preko trga uzviknu jedan od onih sa prozora.Svi se živo okrenuše trgu. Je li to zaista naš poštovani rektor, goopodin Tibo? upita Žan Frolo di Mulen, koji nijemogao videti šta se događa napolju, jer se beše ispeo na jedan stub u unutrašnjosti. Jeste, jeste odgovoriše svi ostali onje, on je, goepodin Tibo, rektor.To beše zaista rektor i svi časnici univerziteta, koji su svečano izlazili pred poslanike i, u tom trenutku, prelazili preko

trga. Đaci, koji su se tiskali na prozoru, dočekaše ih ismevanjem i ironičnim pljeskanjem. Rektor, koji je išao na čelusvoga društva, izdrža prvu vatru. Ona beše vrlo jaka.Dobar dan, gospodine rektore! Hej! dobar dan!Otkuda taj stari kockar ovde? Ostavio je, dakle, kocke?Ala kasa na svojoj mazgi! u nje su manje uti no u njega.Hej! dobar dan, gospodine rektore Tibo! Tubalde aleator!17 matori glupače! matori kockaru!17 Tibo, kockar.29Neka vas bog sačuva.Jeste li noćas često imali dva puta šest?180! da jadna i opala lica, pomodrela, otegnuta i umorna od ljubavi prema igri i kockama!Kuda tako, Tibo, Tybalde ad đados19, kad ste leđa okrenuli školi i kasate ka gra|du?Bez sumnje ide da potraži stan u Ulici Tibotode20 uzviknu Žan di Mulen.Cela gomila povovi ovu zajedljivu šalu s burnim uzvicima i pomamnim pljeskanjem. Idete da potražite stan u Ulici Tibotode,je li, gospodine rektore što s đavolom igrate.Zatim dođe red na ostale časnike.Dole famulusi! dole nosioci žezla!Je li, Roben Puspene, ko je onaj tamo?To je Žilber de Siji, Gilbertus de Soliaco, upravitelj Otenskot koleža.Evo ti moje cipele, ti si na boljem mestu, udri ga njome u lice.Saturnalitias mittimus esse nuces21.Dole šest bogoslova i njihove bele mantije!Zar su to bogoslovi? Ja sam mislio da su bele guske koje je Sveta Ženevjeva šžlonila varoši za imanje Ronji.Dole s lekarima!Dole s prepirkama velikim i praznim!Evo ti moje kape, kancelaru Svete Ženevjeve! ti si mi nepravo učinio. Jest, on je moje me18 Domina čija svaka polovina ima po šest tačaka.19 Tibo, za gubljenje.m Lgra reči: Tibotode (Thibaut aux dis), tj. Tibo sa kockama.11 Šaljemo ti saturnalijske orahe.30sto u normanskoj pokrajini dao malom Askaniju Falzaspada, koji je iz pokrajine Burž, jer je Italijan.To je nepravda povikaše svi učenici. Dole s kancelarom Svete Ženevjeve!Hej! gospodine Joakime od Ladehora! Hej! Luj Dahije! Hej! Lambere Oktemane!Đavo neka nosi prokuratora nemačke narodnosti!I kapelane Svete kapele s njihovim surim ogrtačima; sit tunicis grisis!Seu de pellibus grisis fourratis!22Hej! učitelji veština! Sve lepe crne odežde! sve lepe crvene odežde!

Lepu pratnju ima rektor!Rekao bi čovek da je mletački dužd koji ide na venčanje mora.Hej, Žane! a kanonici Svete Ženevjeve!Do đavola s kanonicima!Opat Klod Šoar! doktor Klod Šoar! Da ne tražite Mariju Žifard?Ona je u Ulici Glatinji.Sprema postelju starešini pešačke garde.Plaća svoje četiri pare; quatuor denarios.Aut ipit bombum.Hoćete li da pred vama plati?Drugovi! gospodin Simon Sangen, izbornik iz Pikardije, koji zajedno sa svojom ženom jaše na istom konju.Post equitem sedet atra sigagz.Samo hrabro, gospodine Simone!22 Ili sa surim postavljenim ogrtačem. 25 Iza konjanika sedi crna briga.31Dobar dan, goopodine izborniče!Laku noć, gospođo izbornice!Ala su srećni što vide sve to! reče s uzdahom Joannes de Molendino, koji je neprestano bio u lišću svoga kapitela.Međutim, priznati školski knjižar, gazda Andri Munije, naže se na uvo kraljeva ćurčije, gazdaŽila Lekornija.Kažem vam, gospodine, ovo je smak sveta. Iikad nije bilo ovakve đačke razuzdanosti. Sve upropastiše prokletipronalasci ovoga veka. Topovi, serpentine24, bombarde25, a naročito štamgga, ta druga kuga iz Nemačke. Nemaviše rukopisa, nema više knjiga. Štampa je ubila knjižaru. Primiče se smak sveta.Ja to vidim po napretku svilenih tkakina reče ćurčija.U tom trenutku izbi podne. A!... uzviknu jednoglasno cela gomila.Đaci ućutaše. Potom naetade veliki nered, veliko kretanje nogu i glava, veliko kašljanje i brisanje noseva: svaki sespremi, namesti, podiže, primače, zatim zavlada velika tišina; svi vratovi ostaše opruženi, sva usta otvorena, svipogledi upravljeni ka mermernom stolu. Na njemu se ništa ne pojavi. Četiri služitelja upravitelja Doma pravde stojalisu tu neprestano, kruti i nepomični, kao četiri naslikana kipa. Sve oči okrenuše se ka postolju, određenom zaflamanske poslanike. Vrata su ostala zatvorena, a postolje prazno. Ova svetina čekala je od rana jutra tri stvari:podne, flamansko** Top iz XVI veka. ** Prangija.32poslanstvo, misteriju. Samo podne beše stiglo na vreme.Ovo je bilo i suviše.Čekali su jedan, dva, tri, pet minuta, četvrt sata; ništa ne dođe. Postolje ostade prazno, pozornica nema. Međutim, za

nestrpljenjem dođe gnev. Ljutite reči išle su od usta do usta, istina, još tihim glasom.Misteriju! misteriju! mrmljali su potmulo. Glave su se uzrujavale. Bura, koja je još samo tutnjila, lebdela je nad ovomsvetinom. Žan di Mulen izvukao je iz nje prvu munju.Misteriju, i neka idu do đavola Flamanci! viknu on koliko je mogao, uvijajući se kao zmija oko svoga stuba.Svetina zapljeska.Misteriju ponovi narod a Flandrija neka ide do sto đavola!Hoćemo smesta misteriju prihvati đak inače ćemo obesiti upravitelja Doma, u naknadu za komediju i moralitet.Tako je povika narod i počnimo vešanje s njegovim služiteljima.Gromko odobravanje zaori se u dvornici. Četiri uboga đavola počeše bledeti i zgledati se. Svetina se uskomeša, i oniveć videše kako se slaba drvena pregrada, koja ih je razdvajala od nje, poče ugibati i puštati trbuh pod pritiskomgomile.Trenutak je bio kritičan. Udri! udri! čulo se sa svih strana.U tom trenutku podiže se zavesa na oblačionici, koju smo ranije opisali, i propusti jednu lič3 Bogorodičina cržva33nost, čija poJava naJedanput zaustavi gomilu i kao nekom čarolijom promeni njen gnev u radoznalost. Čujmo! čujmo!Ova ličnost, vrlo malo spokojna i drhteći celim telom, stupi na ivicu mermernog stola, uz neprekidno klanjanje, kojeje, što se više približavala, sve više ličilo na klecanje.Mir se, međutim, postupno bio povratio. Samo je ostao onaj laki žagor koji se uvek čuje u ćutanju svetine. Gospodr građani, i gospođe građanke rečeova ličnost mi ćemo imati čast da deklamujemoi predstavljamo pred njegovim prevashodstvom gospodinomkardinalom jedan vrlo lep moralitet, koji sezove: Pravedni sud prečiste device Marije. Ja igramJupitera. Njegovo prevashodstvo prati u ovom trenutkumnogopoštovano poslanstvo gospodina vojvodeod Austrije, koje se zadržalo na Kapiji Bode,slušajući govor gospodina rektora univerziteta.Čim njegovo prevashodstvo kardinal bude došao, počećemopredstavu.Van svake sumnje je da je bilo potrebno ništa manje nego poeredovanje Jupiterovo da se spasu četiri nesrećnaslužitelja upravitelja Doma pravde. Da smo bili te sreće |da smo izmislili ovu vrlo istinitu priču, i, prema tome, da smo

za nju odgovorni pred gospođom kritikom, protiv nas se ne bi moglo u ovom trenutku navesti klasično pravilo: Necdeus intersit26. Uostalom, odelo gospodara Jupitera beše vrlo lepo i dosta je doprinelo da se gomila stiša, jer je biloprivuklo svu njenu pažnju. Jupiter beše obučen u pancirkošulju, pokrivenu crnom kadiiNeka se Bog ne umeša.34fom, s pozlaćenim kopčama; na glavi je imao kapu, ukrašenu dugmadima od pozlaćena srebra; i da nije bilo crveneboje i dugačke brade, koje mu pokrivahu po pola lica, da nije bilo valjka od pozlaćene hartije, načičkanoga šipkama ipokrivenog pozlaćenim trakama, koji je nosio u ruci i u kome su izvežbane očk lako mogle poznati munju, da munoge nisu bile boje mesa i uvijene po grčki, on bi, zbog svog ozbiljnog držanja, mogao izdržati poređenje s kakvimbretonskim strelcem iz odreda gospodina od Berija.IIPJER GRENGOARMeđutim, dok je on govorio, jednodušne rado^sti divljenja, koje je izazvalo njegovo odelo, nestalo je s njegovimrečima; i kad dođe na nesrećni završetak: „Čim njegovo prevashodstvo kardinal bude došao', počećemo predstavu",njegov glas se izgubi u urnebesnoj vici.Počnite smesta! Misteriju! misteriju smesta! vikao je narod. I iznad svih glasova čuo se glas Joannes de Molendino,koji je prodirao kroz graju, kao frula u rđavoj nimskoj muzici.Počnite smesta! kreštao je đak.Dole Jupiter i kardinal Burbonski! grmeli su Roben Puspen i ostali đaci na prozoru.Smesta moralitet! ponavljala je gomila. Odmah! smesta! Smrt glumcima i kardinalu!Siromah Jupiter, unezveren, preplašen, bled, iako se beše narumenio, ispusti svoju munju i uze»•15u ruku kapu; zatim se stade klanjati i drhtati, mucajući: Njegovo ttrevashodstvo ... poslanici ... GospođicaMargerita od Flandrije... Nije znao štada kaže. U stvari, bojao se da ne bude obešen.Ako čeka, obesiće ga narod; ako ne čeka, obesiće ga kardinal; i u jedoom i u drugom slučaju video je propast, to jestvešala.Srećom, dođe neko da ga izvuče iz neprilike i da primi na sebe adgovornost.Jeddn čovek, koji je stojao s 'druge strane ograde, u slobodnom prostoru oko mermernog stola, i koga niko još ne

beše spazio, toliko je njegovu visoku i tanku ličnost zaklanjao od svakoga pogleda prečnik stuba na koji bešenaslonjen, taj čovek, velimo, visok, suv, bled, plav, još mlad, mada već pun bora po licu i čelu, očiju svetlih i ustanasmejanih, obučen u crno odelo, izveštalo i uglačano od dugog košenja, priđe mermernom stolu i dade znakjadnom paćeniku. Ali ovaj, prestravljen, nije to video.Ovaj čovek koraknu još jednom: Jupiteru! reče dragi Jugšteru!Ovaj nije čuo ništa.Naposletku plavi dugonja, nestrpljiv, viknu mu gotovo pod nosom: Mišel Žiborne!Ko me zove? reče Jupiter, kao da se iz ona trgao.Ja odgovori onaj u crnom odelu.A, vi! reče Jupiter. Počnite smesta prihvati ta ličnost. Zadovoljite narod. Ja uzimam na sebe da umirim go36spodina upravitelja, koji he umiriti gospodina kardinala.Jupiter dahnu dušom.Gospodo građani povika on koliko je mogao svetini koja je stalno vikala odmah ćemo početi.Evoe, Juppiter. Plaudite, cives!1 povikaše đaci.Živeo! živeo! povika narod.Nastade urnebesno pljeskanje, i Jupiter beše već zamakao za zavesu, a dvorana se još tresla od burnog odobravanja.Međutim, onaj nepoznati čovek, koji je tako mađionički pretvorio buru u mainu, kao što veli naš stari i dragi Kornej2,beše se skromno povukao u polutamu svoga stuba, i tu bi bez sumnje ostao nezapažen, nepomičan i nem kao i pre,da ga ne izvukoše dve mlade žene, koje su bile u prvom redu gledalaca i uočile njegov razgovor s Mišelom.Žibornom Jupiterom.Učitelju reče jedna od njih i dade mu znak da im priđe.Ćutite, draga Lienarda reče joj susetka, lepa, sveža, obučena u praznično odelo. To nije učenjak već svetovnjak; netreba reći učitelju, nego gospodine. Gospodine reče Lienarda.Nepoznati priđe ogradi. Šta želite, gospođice? upita on vrlouslužno.1 Živeo, Jupiteru! Pljeskajte, građani!* Veliki francuski dramski iesnik XVII veka.37O, ništa reče Lienarda sasvim zbunjena moja susetka Žiketa la Žansijen hoće da vam kaže nešto.

Bože sačuvaj prihvati Žiketa i porumene Lienarda vam je rekla: učJggelju, a ja sam joj primetila da se kaže:gospodine.Obe devojke oboriše oči. Nepoznati, koji je jedva čekao da zapodene razgovor, gledaše ih smešeći se.Dakle, nemate ništa da mi kažete, gospođice?O, baš ništa odgovori Žiketa.Ništa reče Lienarda.Visoki plavi mladić htede da se udalji, ali ove dve radoznale devojke nisu imale volje da napuste svoj plen.Gospodine reče Žiketa naglo kao ustava koja se otvara ili kao žena koja se odlučila što će vi, dakle, poznajete togavojnika koji će igrati u mieteriji ulogu Bogorodice?Hoćete da kažete ulogu Jupitera prihvati nepoznati.Da reče Lienarda ona je glupa! Vi, dakle, poznajete Jupitera.Mišela Žiborna! odgovori nepoznati poznajem, goepođice.Ima divnu bradu! reče Lienarda.Hoće li biti lepo to što će govoriti tamo gore? upita bojažljivo Žiketa.Vrlo lepo, gospođice odgovori nepoznati bez ikakvog ustezanja.A šta će to biti? reče Lienarda.38Pravedni sud prečiste Bogorodice, moralitet, molim vas, gospođice.Tako! prihvati Lienarda.Nastade kratko ćutanje. Nepoznati ga prekide.To je sasvim nov moralitet kogji dosad nije predstavljan.Dakle, to nije onaj isti reče Žiketa koji je davan pre dve godine, na dan dolaeka gospodina papina poslanika, i ukome su bile tri lepe devojke koje su predstavljale...Sirene reče Lienarda. I bile oasvim nage dodade mladi čovek.Lienarda stidljivo obori oči. Žiketa je pogledai učini to isto. On nastavi, smešeći se:To je bilo vrlo zanimljivo gledati. Danas, međutim, danas se daje moralitet, naročito napisan za gospođicu odFlandrije.Hoće li se pevati pastirske pesme? upita Žiketa.O! reče nepoznati u moralitetu! Ne treba brkati vrste komada. Da je ovo ludorija, onda, razume se!Šteta prihvati Žiketa. Onda je na česmi Ponso bilo divljih muškaraca i žena, koji su se meću sobom borili i izvodilirazne slike, pevajući pobožne i pastirske pesme.Što pristaje papinom poslaniku reče dosta oporo nepoznati ne pristaje kneginjici.A blizu njih prihvati Lienarda nadmetalo se više dubokih instrumenata koji su izvodili divne melodije.■ A da bi se potkrepili prolaznici doda39

ie Žiketa česma je točila na tri lule vino, mleko i medovinu, i svako je pio, ko je samo hteo.A malo niže Ponsoa nastavi Lienarda kod crkve Svete Trojice, predstavljeno je, i to samo pokretima, bez reči,Hristovo stradanje.Da, sećam se uzviknu Žiketa Bog na krstu, a dva razbojnika jedan s leve, drugi s desne strane.Ovde mlade torokuše, oduševljene uspomenom na dolazak gospodina papina poslanika, stadoše govoriti u isti mah.A malo dalje, kod Slikarske kapije, bile su druge ličnosti, vrlo bogato odevene.A na fontani Svetog Inokentija onaj lovac koji je lovio srnu uz veliki lavež pasa i zvuke lovačkoga roga!Pa na pariskoj klanici one kule koje su predstavljale bastilju u Djepu.Pa znaš, Žiketa, onaj juriš, kad je prošao papin poslanik, u kome su svi Englezi platili glavom.Pa na vratima Šatlea bilo je vrlo lepih ličnosti.I na Menjačkome mostu koji sav beše zastrt.Pa kad je papin poslanik prošao, pušteno je sa mosta preko dve hiljade svakojakih ptica; baš je bilo lepo, Lienarda.Danae će biti još lepše prihvati najzad nepoznati koji kao da ih je slušao s nestrpljenjem.Vi nam obećavate da će ova misterija biti lepa reče Žiketa.Naravno odgovori on; zatim s izvesnim ponosom dodade: Gospođice, ja sam je napioao.40Istina? rekoše mlade devojke, zadivljene.Da odgovori pesnik i malo se isprsi to jest, dvojica su njeni autori: Žan Maršan, koji je istrugao daske, načiniopozornicu i svu drvenariju, i ja, koji sam napisao komad. Ja se zovem Pjer Grengoar.Pisac Sida? ne bi rekao s više ponosa: Pjer Kornej.Naši su čitaoci mogli opaziti da je moralo proteći izvesno vreme od onog trenutka kad je Jupiter zašao za zavesu pado trenutka kad se pisac novog moraliteta ovako iznebuha odao bezazlenom divljenju Žikete i Lienarde. Što pada uoči: sva ova gomila, koja je na nekoliko minuta pre toga toliko vikala, čekala je sad mirno, na glumčevo obećanje, ato dokazuje onu večitu istinu, koja se svaki dan potvrđuje u našim pozorištima, da je najbolje sredstvo da gledaocistrpljivo čekaju uveravati ih da će se odmah početi.Međutim, Žan nije spavao. Hej! povika on odjednom usred mirnogačekanja koje je nastalo posle graje Jupiteru,prečista Bogorodice, vraški komedijaši! zbijateli vi šalu s nama? komad! komad! Počnite, ilićemo početi mi!To je bilo dovoljno.

U unutrašnjosti zgrade začu se svirka visokih i dubokih instrumenata; zavesa se diže; četiri našminkane ličnostiiziđoše, uspuzaše se uz strme pozorišne lestvice, i kad dođoše na gornju površinu, stadoše u jedan red predgledaoce, kojima* Najbolja Kornejeva tragedija.41se duboko pokloniše; na to simfonija prestade. Misterija je počinjala.Pošto su za svoje klanjanje dobro nagrađene pljeskanjem, one četiri ličnosti otpočeše, uered pobožne tišine, prolog,od ksga ćemo rado poštedeti čitaoca. Uostalom, što se još i danas dešava, gledaoci ou više pažnje obraćali na odelokoje su glumci imali no na uloge koje su igrali; i doista, imali su pravo. Sve četvoro beše obučeno u odelo pola žuto,pola belo, koje se razlikovalo jedino kakvoćom materije; prvo je bilo od brokata, izvezenoga zlatom i srebrom, drugood svile, treće od vune, četvrto od platna. Prva ličnost imala je u desnoj ruci mač, druga dva zlatna ključa, trećaterazije, četvrta ašov; i da bi se olakšalo lenim glavama, koje ne bi shvatile ove simbole, moglo se pročitati u krupnim,crnim, izvezenim pismenima: na donjem kraju haljine od brokata, Ja se zovem Gospoština; na donjem kraju svilenehaljine, Ja se zovem Kler; na donjem kraju vunene haljine, Ja se zovem Trgovina; na donjem kraju platnene haljine,Ja se zovem Zemljoradnik. Pol dveju muških alegorija bio je jasno obeležen za svakog pametnog gledaoca kraćomhaljinom i kapama koje su imale na glavi, dok su obe ženske alegorije, u dugačkoj haljini, imale na glavi kukuljače.Isto tako, trebalo bi mnoto zle volje pa da se iz poezije prologa ne razume da je Zemljoradnik bio venčan s Trgovinom,a Kler s Gospoštinom, i da su oba srećna para imala zajednički jednog divnog zlatnog dofena, koga su hteli dosuditisamo najlepšoj. Oni su, dakle, išli po svetu, tražeći tu lepoticu, i pošto su redom odbili kraljicu od Golkonde, kne42ginjicu od Trebizonde, kćeri Velikoga kana tatarskog itd., itd., Zemljoradnik i Kler, Gospoština i Trgovina behu došli dase odmore na mermernom stolu u Domu pravde, govoreći pred poštovanim slušaocima toliko mudrih izreka, misli,sofizama, pouka i figura, koliko se moglo čuti na fakultetu umetnosti prilikom polaganja doktorskog ispita.Sve to beše zaista vrlo lepo.Međutim, u ovoj gomili, na koju su četiri alegorije nadmećući se bacale talase metafora, nije bilo pažljivijeg uva,uzbuđenijeg srca, nepomičnijeg oka, opruženijeg vrata, od oka, uva, vrata i srca pisca, pesnika, dobrog Pjera

Grengoara, koji pre jednog trenutka nije mogao odoleti radosti da ne kaže svoje ime dvema lepim (devojkama. On sebeše odmakao nekoliko noraka od njih, iza svoga stuba, i odatle je slušao, gledao, uživao. Blagonaklono pljeskanjekojim je dočekan početak njegova prologa odjekivalo je još u njemu, i on beše sasvim zanet onim ushićenimposmatranjem kojim jedan pisac sluša svoje misli, kako jedna po jedna padaju iz usta glumca u tišinu prostranoggledališta. Divni Pjer Grengoar!Teško nam je što moramo reći, ali ovaj prvi zanos bio je vrlo brzo pokvaren. Tek što je Grengoar približio svoje usneovoj zanosnoj čaši radosti i slave, a jedna kap gorčine pade u nju.Jedan odrpani prosjak koji, izgubljen u gomili, nije mogao ništa naprositi, i koji bez sumnje nije našao dovoljnonaknade u xepovima svojih suseda, beše došao na misao da se iepne na kakvo vidno mesto, da bi privukao pažnju iizazvao sažaljenje.43On se, dakle, beše popeo za vreme prvih stihova prologa, pomoću stubova od postolja, do ivice na donjem delupostolja, i tu seo, privlačeći pažnju i sažaljenje svetine svojim ritama, i odvratnom ranom koju je imao na desnoj ruci.Inače nije ni reč progovorio.Kako je ćutao, prolog je mirno tekao, i nekakav osetni nered ne bi nastao da za nesreću đak Žan sa svoga stuba rotjespazio prosjaka i njegovo prenemaganje. Neodoljiv smeh obuze mladog obešenjaka, koji, ne vodeći nimalo računašto će prekinuti predstavu i narušiti opštu pažnju, uzviknu veselo: Gle! onaj jadnik ište milostinju!Ko je god bacio kamen u baru među žabe ili ispalio pušku u jato ptica, može zamisliti kakvo su dejstvo ove neuputnereči proizvele usred opšte pažnje. Grengoar uzdrhta kao da ga je dohvatila električna struja. Prolog se prekinu i sve seglave uz graju listom okrenuše prosjaku koji se ne samo ne zbuni nego nađe u ovom događaju dobru priliku za berbu,te stade tužnim glasom, prevrćući očima, govoriti:^delite meni bednom!Ta to je, duše mi, Klopen Trujfu nastavi Žan. Hej, prijatelju, jamačno ti je rana smetala na nozi, kad si je premestiona ruku.Govoreći obo, on vešto kao majmun baci jedan sitan novčić u mlsni šešir koji je prosjak pružao svojom bolesnsmrukom. Prosjak primi hladno i milostinju i podsleh i nastavi tužnim glasom: Ujdelite meni bedlom!Ovaj događaj 'lsrenu pažnju prisutnih, i veliki deo gledalaga, Roben Puspen i svi đaci na44

čelu, veselo su pljeskali ovom neobičnom razgovoru koji su, usred prologa, improvizirali, ćak svojim kreštavim glasomi prosjak svojim nezbunljivim zapevanjem.Grengoar je bio vrlo nezadovoljan. Kad je došao sebi posle prve zabune, on zape vikati ličnostima na pozornici: Nastavite! do đavola! nastavite! ne hoteći ni pogledom preziranja udostojiti ova dva izgrednika.U tom trenutku oseti kako ga neko vuče za skut od haljine: on se okrenu, malo ljutito, i jedva se nasmeši. A trebalo jeda se nasmeši. To beše lepa ruka Žikete la Žansijen, koja ga je kroz ogradu tako molila za pažnju.Gospodine reče mlada devojka hoće li ovi nastaviti?Razume se odgovori Grengoar, koga je ovo pitanje prilično vrećalo.Onda, hoćete li biti tako dobri, gospodine, da mi objasnite...Šta će reći? upade joj u reč Grengoar. No, slušajte.Ne reče Žiketa nego ono što su do sada rekli.Grengoar poskoči kao čovek koga su u ranu dirnuli. Prokleta glupa i tupa devojka! reče onkroz zube.Od toga trenutka Žiketa nije više postojala za njega.Međutim, glumci behu poslušali njegovu zapovest, a gledaoci, videći da ovi nastavljaju predstavu, stadoše nanovoslušati, pošto su mnogo le45pih stvari propustili između deloia koma1da koji tako naglo beše prekinut. Grengoar je u sebi gorko o tome razmišljao.Ali malopomalo mir se beše povratio. Žan je ćutao, prosjak je brojao1 nešto novaca u sv1ome šeširu, i komad odnesepobedu.To je zaista bilo vrlo lepo delo, koje bi se, čini nam se, i danas moglo s uspehom prikazivati, s izvesnim izmenama.Izlaganje, malo dugačko i malo prazno, to jest rro pravilima, bilo je prosto, i Grengoar, u čistome oltaru svoje savesti,divio se njegovoj jasnosti. Kao što možete misliti, četiri alegorijske ličnosti bile eu nešto umorne, pošto su prešle tridela sveta, ne našavši prilike da se pristojno oproste svoga zlatnoga dofena. Na to dođe pohvala divne ribe s hiljadudelikatnih ciljanja na mladog zaručnika Margerite od Flandrije, koji je u to vreme vrlo žalosno tamnovao u Amboazu,ne sluteći da su Zemljoradaik i Kler, Gospoština i Trgovina obišli svet njega radi. Rečeni dofen beše, dakle, mlad,beše lep, beše snažan, a naročito (slavno poreklo svih kraljevskih vrlina!), beše sin lava Francuske. Ja izjavljujem daje ova smela metafora divna, i da se prirodna istorija pozorišta, na dan alegorije i svadbenoga speva kraljevskog, nećebuniti protiv jednoga dofena koji je sin jednoga lava. Baš ovi retki i pindarski umeci dokazuju oduševljenje. Pri svem

tom, da učinimo i malo zamerke, pesnik je mogao razviti ovu lepu misao u nepune dve stotine stihova. Doduše,misterija je trebalo da traje od podne do četiri sata, prema naredbi gospodina upravitelja, i za sve to vreme trebalo jenešto reći. Uostalom, svet je strpljivo slušao.46Najedanggut, usred nekakve prepirke između gospođe Trgovine i gospođe Gospoštine, baš kad je gospodinZemljoradnik izgovorio ovaj divni stih:Nikada se u šumi pobedonosnija ne vide zver;vrata od postolja, koja dotle behu, na žalost, zatvorena, otvoriše se na još veću žalost, i zvonki glas vratarevodjednom prijavi: Njegovo prevashodstvo monsenjer kardnnal od Burbona.IIIGOSPODIN KARDINALSiromah Grengoar! grmljavina svih prangija u Sen Žanu, plotun od dvadeset pušaka, pucanj onog čuvenog topa saBilske kule, koji je, za vreme opsade Pariza, u ne!delju 29. septembra 1465, ubio odjednom sedam Burginjona,eksplozija sveg topovskog baruta u slagalištu kod Kapije Tanpla manje bi mu povredila uši, u ovom svečanom idramskom trenutku, nego ovo nekoliko reči koje su pale sa usana vratarevih: Njegovo prevashodstvo monsenjer kardinalod Burbona.Ne zato što se Pjer Grengoar bojao gospodina kardinala ili što ga je prezirao. On nije bio ni tako slab ni tako uobražen.Kao pravi eklektik, kako bi se danas reklo, Grengoar je bio jedan od onih plemenitih i snažnih, umerenih i tihih duhovakoji umeju uvek biti u sredini svega, stare gp dimidio rerum, i koji su puni razuma i slobodnjačke47filozofije, uvažavajući u isto vreme kardinalstvo. Dragoceno i nikad nelrekidano koleno filozofa, kojima mudrost, kaodruga Arijadna1, kao da je dala klupče konca koje oni od postanka sveta odmotavaju kroz lavirint ljudskih stvari. Njihima u svima vremenima, uvek su isti, to jest uvek prema svima vremenima. I da i ne računamo našeg PjeraGrengoara, koji bi ih predstavljao u petnaestom veku, kad bismo dospeli da mu odamo hvalu koju zaslužuje, na svakinačin njihov duh vejao je u ocu Di Breju, kad je u šesnaestom veku pieao ove bezazleno uzvišene reči, dostojne svihvekova: „Ja sam Parižanin po rođenju i Parižanin (parrhisian) po jeziku, pošto parrhisia na grčkom znači slobodagovora, kojom sam se ja služio čak i prema gospodi kardinalima, ujaku i bratu gospodara kneza Konti, istina, poštujućinjihovu uzvišenost i ne vređajući nikoga iz njihove pratnje, što je mnogo."

Nije, dakle, bilo ni mržnje prema kardinalu, ni preziranja njegova prisustva, u neprijatnom utieku koji je ono učinilo naPjera Grengoara. Naprotiv, naš pesnik imao je toliko zdrava razuma i ogrtač toliko otrcan da je pridavao osobituvažnost tome što je česte aluzije njegova prologa, a naročito slavljenje dofena, sina lava Francuske, saslušalo uhojednog prevashadetva. Ali u plemenitoj prirodi pesnika ne preovlađuje samo korist. Ako pretpostavimo da je suštinapesnika predstavljeia brojem deset, izvesno je da bi hemičar, anališući je i farmakopolišući je, kako veli Rable, našaoda se1 Kći kritskog vladara Minosa. Ona je Tezeju, sinu atinskog kralja Egeja, dala klupče konca koje je, ulazećl u lavirint,odmotavao pa se, posle ubistva čudovišta Minotaura, po njemu vratio.48oia sastoji iz jednoga dela koristi i devet delova častoljublja. A u trenutku kad su se vrata otvorila za kardinala, devetdelova Grengoarova častoljublja, koje je narodno divljenje uvećalo, behu narasli tako neobično da se u njima gubioovaj neoeetni molekul koristi koji smo malopre našli u sastavu pesnika; sastojak dragocen, uostalom, koji Održavaravnotežu sa stvarnošću i običnim životom i bez koga oni ne bi dodirivali zemlju. Grengoar je uživao što oseća, štovidi, što dodiruje, tako reći, ceo skup istina, skup skitnica, ali šta to čini zaprepašćen, okamenjen i kao bez dahapred neizmernim tiradama koje su izbijale svakog trenutka iz svih delova njegova svadbena speva. Ja tvrdim da je ion delio opšte blaženstvo i da bi, protivno La Fontenu, koji je prilikom predstavljanja svoje komedije Florentin pitao: Koje taj sljetenjak koji je napisao ovu rapsodiju? Grengoar rado upita svoga suseda: Od koga je ovo relekdelo? Sadmožete misliti kakav je utisak učinio na nj iznenadni kardinalov dolazak u tako nezgodan čas.Ono čega se mogao bojati, ostvarilo se i suviše. Ulazak njegova prevashodstva uzrujao je slušaoce. Sve se glaveokrenuše postolju. Nije više čovek mogao čuti ni svoje rođene reči. Kardinal! kardinal! ponavljala su sva usta.Nesrećni prolog bi prekinut i gao drugi put.Kardinal zastade začas na pragu postolja. Dok je on dosta ravnodušno osmatrao gledalište, graja je bivala sve jača.Svaki je hteo da ga vidi što bolje. Svaki se upinjao da podigne svoju glavu iznad ramena svoga suseda.To zaista beše velika ličnost koju je više4 Vogorodičina crkva49vredelo videti nego svaku komediju. Karlo, kardinal od Burbona, nadbiskup i grof od Liona, primat Galije, bio je u isto

vreme srodnik Luju XI, po svome bratu Pjeru, gospodaru od Bože, koji beše oženjen starijom kćerkom kraljevom, isrodnik Karlu Smelom, po svojoj materi Agnesi od Burgonje. No glavna crta, crta značajna i osobita, karaktera galskogaprimata beše udvarački duh i potpuna odanost silnima. Možete suditi o bezbrojnim neprilikama koje je imaozbog ovoga dvostrukoga srodstva, i o velikim opasnostima kroz koje se njegova duhovita barka morala provlačiti dase ne razbije ni o Luja ni o Karla, te Haribde, i te Scile2, koje su progutale vojvodu od Nemura i konetabla od SenPola. Zahvaljujući Bogu, ©n je dosta dobro prošao na putu i stigao je srećno u Rim. Ali iako je bio u pristaništu, i bašzato što je bio u pristaništu, on se uvek s nespokojstvom sećao raznih mena svoga političkog života, tako >dutoneepokojnog i mučnog. Zato je i imao običaj da kaže da je godina 1476. bila za nj crna i bela; time je hteo reći da je teiste godine izgubio svoju mater, vojvotkinju od Burbonea, i svoga rođaka vojvodu od Burgonje, i da ga je jedna žaloetutešila za drugu.Uostalom, to je bio dobar čovek. Živeo je veselim kardinalskim životom, voleo je da se raspoloži kraljevskim ^jctom izŠajoa, nije mrzeo Rišardu la Garmoaz i Tomasu la Sajard, delio je milostinju radije lepim devojkama no starimženama, i zbot svega toga bio je vrlo omiljen kad pariskog* Haribda i Scila. morske sirene u tesnacu između Sicilije i Italije, koje su svojom lepom pesmom privlačile brodare nasvoje ostrvo, gde su propadali.50sveta. Išao je uvek u pratnji biskupa i opata vi~ sokog darekla, galantnih, raskalapgaih, koji su po potrebi i bančili; iviše puta su se čestite bogomoljke iz Svetoga Žermena Okserskog, prolazeći uveče pored osvetljenih prozora naburbonskom dvorcu, grozile, slušajući iste glasove, koji su im npeko dana pojali crkvene pesme, kako uz kucanječaša pevaju bahovoke pesme Benoa XII, toga pape koji beše dodao treću krunu tijari3 Bibamus papaliter4.Nema sumnje da ga je ova popularnost, tako pravedno1 stečena, sačuvala pri ulasku od rđava dočeka svetine, kojaje na nekoliko trenutaka pre toga bila tako nezadovoljna i vrlo malo raspoložena da poštuje jednoga kardinala na dankada je htela birati jednoga papu. Ali Parižani nisu zlopamtila; a posle, izvojevavši silom predstavu, ovi dobri ljudaodneli su pobedu nad kardinalom, i ovaj trijumf bio je dovoljan. Posle, gospodin kardinal od Burbona, beše lep čovek,imao je vrlo lepu crvenu haljinu koja mu je vrlo dobro stajala; a to će reći da je imao na svojoj strani sve žene, i,

prema tome, legapu polovinu gledališta. Na svaki način bilo bi nepravedno i ružno napasti jednoga kardinala zato štoje zakasnio na predstavu ka1d je on lep čovek i kad mu lepo stoji njegova crvena haljina.On, dakle, uđe, pozdravi prisutne s onim osmehom koji je urođen velikašima kad se obraćaju narodu, i uputi selaganim koracima svome sedištu od crvene kadife, čineći se da misli na nešto sasvim drugo. Njegova pratnja ili, kakobismo danas rekli, njegov štab biskupa i opata, navali za njim8 Papska kruna sastavljena od tri krune. 1 Pijmo papski.na postolje, izazvavši među prisutnima dvaput veći nered i radoznalost. Svaki je hteo da pokaže koga, da imenujekoga, da poznaje bar jednoga; neko gospodina biskupa iz Marselja, Alodea, ako se dobro opominjem; nekostarešinu manastira Svetoga Dionisija; neko Roberta od Lespinasa, opata crkve Svetoga Žermena na livadi, tograskalašenog brata jedie metrese Luja XI; sve to s mnogo zabluda i kakofonije. Što se tiče đaka, oni ou psovali. Tobeše njihov dan, njihova ludačka svečanost, njihova saturnalija, godlšnja orgija Bazoše i đaka. Nije bilo raskalašnostikoja toga dana nije bila dopuštena i smatrana za svetinju. Posle, u gomili je bilo obesnih torokuša, Simona Katrlivr,Agnesa la Gadin, Robina Pjedebu. Prema tome, zašto se ne bi moglo slobodno psovati i pomalo ružiti ime božje,jednot tako lepog dana, u tako dobrom društvu duhovnih lica i javnih ženskinja? Niko se, uoetalom, nije ustezao; i uoppggoj graji čule su se užasne psovke i nepristojnosti ovih odrešenih jezika, jezika pisarskih i đačkih, koje je prekocele godine uz|državao strah od vreloga gvožđa Luja Svetoga. Siromah Luj Sveti, kako su malo vodili računa o njemuu njegovom rođenom Domu pravde! Svaki od njih beše se okomio na po koga iz kardinalove pratnje, na mantiju crnuili suru, belu ili ljubičastu. Što se tiče Žana Froloa de Molendino, on, kao brat jednog arhiđakona, beše odvažno udariona crvenu i, gledajući bezobrazno u kardinala, pevao je koliko ga grlo nosi: Sarra repleta mero!5Sve ove pojedinosti, koje ovde iznosimo radi obaveštenja čitaoca, behu tako pokrivene opštom* Odežda napunjena vunom.52grajom da su se u njoj gubile pre nego što su došle do postolja. Uostalom, one su kardinala vrlo malo uzbuđivale,toliko je sloboda toga dana bila u običaju. On je, uostalom, imao sasvim drugu brigu, koja se ogledala na njegovu licu,brigu koja je išla u stopu za njim i koja je gotovo u isto vreme kad i on stupila na postolje. To beše poslanstvo iz Flandrije.

Ne zbog toga što je bio dubok političar i što je premišljao o mogućim posledicama braka gospođice njegove rođakeMargerite od Burgonje s gospodinom njegovim rođakom Karlom, bečkim dofenom; koliko će trajati skrpljenoprijateljstvo vojvode od Austrije i kralja Francuske, kako će engleski kral> primiti ovo preziranje njegove kćeri, to ga jemalo bacalo u brigu, i on je svano veče slavio vino iz kraljevskog vinograda u Šajou, i ne sluteći da će nekoliko bocatog istog vina (istina, lekar Koaktije malo ga je doterao), koje je Luj XI ljubazno ponudio Eduardu IV, jednog lepogjutra oprostiti Luja od Eduarda. Mkogo poštovano poslanstvo gospodina vojvode od Austrije nije zadavalo kardinalu nijednu od ovih briga, ali ga je mučilo zbog nečeg drutog. Bilo je zaista malo neprijatno, i mi smo to već nagovestili nadrugoj strani ove knjige, da on, Karlo od Burbona, mora lepo da dočekuje opštinare; on, Francuz, veseljak, da gostiFlamance, koji piju pivo; i to javno. To je zaista bilo jedno od najodvratnijih pretvaranja, koga se on jedino kralju zaljubav primio.On se, dakle, okrenu vratima, i to s najljubaznijim licem na svetu (toliko se beše u tome izvežbao), kad vratarzvučnim glasom objavi: Gospoda po53slanici gospodina vojvode od Austrije. Ne treba ni da kažemo da je cela ivorana učinila to isto.Tada ućoše, sve dva i dza, s ozbiljnošću koja je činila kontrast u sredini živahne duhovne pratnje Karla od Burbona,četrdeset osam poslanika Maksimilijana od Austrije, kojima su bili na čelu prečasni otac Žan, opat Svetoga Bertena,kancelar Zlatnoga runa, i Žak od Goa, gospodin Dobi, veliki sudija iz Gana. U skupu zavlada velika tišina, koju jepratio prigušen smeh, da bi se čula smešna imena i sva graćanska zvanja koja je svako od ovih lica hladno kazivalovrataru, a ovaj zatim i imena i zvanja osakaćeno ponavljao. Tu su bili: gospodin Lois Relof, opštinar iz Brisela; gospodinKlais od Etuelde, ogaptinar iz Brisela, gospodin Pol od Beusta, gospodin od Voarmisela, predsednik izFlandrije; gospodin Žan Kolegen, kmet varoši Anversa; gospodin Žorž od Mere, prvi opštinar varoši Gana; gospodinGeldolf van der Hag, prvi oggštinar rečene varoši; pa g. od Birbeka, pa Žan Pinok, Žan Dimerzel, itd., itd.; sudije, opštinari,kmetovi; kmetovi, opštinari, sudije; svi ukrućeni, usiljeni, obučeni u damasku svilu, s kapama od crne kadife svelikim kićankama od kiparske srme; dobroćudne flamanske glave, uostalom, lica čestita i ozbiljna, iz porodice onihkoje Rembrant slika tako krepkim i ozbiljnim na crnoj osnovi svoje slike Nokna patrola; lica kojima je na čelu pisalo

da ee Maksimilijan od Austrije s pravom oslonio potpuno, kako veli njegov manifest, na njihov um, junaštvo, iskustvo,časnost i dobru volju.Ipak, jedan je činio izuzetak. To beše lice otmeno, pametno, lukavo, majmunsko i diplomatsko,54š ■ ššššššprema kome kardinal stupi tri koraka i duboko se pokloni, a koje se, međutim, zvalo sasvim prosto Gijom Rim,savetnik i predstavnik varoši Gana. Malo je njih tada znalo ko je taj Gijom Rim. Redak genije koji bi u vreme revolucijenaglo izbio na površinu događaja, ali koji je u petnaestom veku bio ograničen na podmukle spletke i na rovenje podzemljom, kako vell vojvoda od Sen Simona1. Uostalom, njega je cenio prvi rovac Evrope; on je snovao spletkezajedno s Lujem XI, i često je bio umešan u tajne radnje kraljeve. Sve ovo nije znala ova gomila, koju je zadivilakardinalova učtivost prema ovsj kržljavoj osobi flamanskoga kmeta.GAZDA ŽAK KOPENOLDok su savetnik iz Gana i njegovo prevashodstvo izmenjali duboke poklone i tiho izustili nekoliko reči, jedan čovekvisoka rasta, široka lica i plećat, htede ući naporedo s Gijomom Rimom: rekao bi čovek pas pored lisice. Njegov prostšešir i kožni grudnjak padali su u oči među svilom i kadifom kojima je bio okružen. Misleći da je to kakav zalutalikonjušar, vratar ga zaustavi: Hej, prijatelju! nije slobodno.Čovek u kožnom grudnjaku odgurnu ga ramenom. Šta hoće ova hulja? reče on glasom takojakim da je cela dvorana obratila pažnju na ovaj1 Sen Simon (16751755), francuski književnik, pisac čuvenih Memoara u kojima je oštroumno opisao život na dvoruLuja XIV.55čudnovati razgovor. Zar ne vidiš da sam i ja izaslanik!Vaše ime? upita vratar.Žak Kopenol.Zanimanje?Čarapar kod „Tri lančića", u Ganu. Vratar se trže. Prijaviti opštinare i kmetove,još nekako ide; ali jednot čarapara, to je bilo mnogo. Kardinal je bio kao na trnju, ceo svet je slušao i gledao.Već dva dana trudilo se njegovo prevashodstvo da ugladi ove flamanske medvede, da bi ih načinilo pogodnijim zapredstavljanje, te mu je ovaj ispad bio vrlo neprijatan. Međutim, Gijom Rim, sa svojim lukavim osmehom, priđevrataru.Prijavite gospodina Žaka Kopenola, opštinara varoši Gana šapnu mu on.

Vrataru prihvati kardinal glasno prijavite gospodina Žaka Kopekola, opštinara slavne varoši Gana.To je bila pogreška. Sad, Gijom Rim još bi mogao i otkloniti ovu teškoću, ali Kopenol beše čuo kardinala.Ne, bogami! uzviknu on gromkim glasom nego Žaka Kopenola, čarapara. Čuješ li, vrataru? Ništa više, ništa manje.Pa to je dovoljno lepo kad se kaže čarapar. Gospodin nadvojvoda potražio je više puta oslonac svoje vlade u mojimčarapama.Na to se zaori pljesak i smeh. U Parizu se dosetka odmah razume, i, prema tome, uvek joj se pljeska.Dodajmo da je Kopenol bio čovek iz naroda, i da su gledaoci koji su ga okružavali takođe bili iz naroda. Zato je vezaizmeđu njih i njega bila56brza, električna i, tako reći, uzajamna. Oholi ispad flamanskog čarapara, koji je ponižavao dvorske ljude, bešeprobudio u svima pučkim dušama neko osećanje dostojanstva, koje je u petnaestom veku bilo još nejasno ineodređeno. To je bio jedan od njihovih, ovaj čarapar koji se nije dao gospodinu kardinalu! pomisao prijatna ubogimljudima koji behu naviknuti na poštovanje i pokornost prema momcima sudskih službenika opata Svete Ženevjeve,kardinalova skutonoše.Kopenol ponosito pozdravi njegovo prevashodstvo koje vrati pozdrav svemoćnome građaninu koga se bojao Luj XI. Idok ih je Gijom Rim, čovek mudar i zajedljiv, kako veli Filip od Komina1, posmatrao obojicu s podrugljivim i prezrivimosmehom, oni zauzeše svaki svoje mesto, kardinal zbunjen i brižan, Kopenol miran i ponosit, misleći, bez sumnje, danjegovo zvanje čarapara nije ništa gore od ma kog drugog, i da bi ga se Marija od Burgonje, mati Margerite, koju jeKopenol danas udavao, manje bojala da je kardinal nego što je čarapar; jer nijedan kardinal ne bi pobunio stanovnikeGana protiv ljubimaca kćeri Karla Smeloga; nijedan kardinal ne bi ohrabrio gomilu ijednom reči protiv njenih suza injenih molbi, kad je goopoćica od Flandrije stala preklinjati za njih svoj narod do podnožja šihova gubilišta; dok ječarapar trebalo samo da digne svoj kožni rukav, pa da smakne vaše dve glave, slavna goopodo, Gi od Imberkura,kancelaru Gijom Hugone.Međutim, još ne beše kraj nevolji jadnoga kardinala;trebalo je do dna da ispije čašu što senašao u tako rđavom društvu.1 Hroničar XV i XVI veka, pisac Memoara o vladavini Luja XI i Karla VIII.57

Čitalac možda nije zaboravio bezočnog prosjaka koji se još u početku prologa beše namestio na izici kardknalovapostolja. Dolazak slavnih gostiju nije ga oterao sa toga mesta, i dok su se prelati i poslanici zbijali kao praveflamanske haringe po sedištima na postolju, on se beše ugodno namestio i slobodno prekrstio noge na arhitravu2.Drskost je bila i suviše velika, i u prvom trenutku nikome ne beše pala u oči, pošto su svi bili obratili pažnju na drugustranu. On se, pak, nije nimalo osvrtao na ono što se događa u dvorani; klimao je glavom bezbrižno kao kakavNapolitanac, ponavljajući s vremena na vreme u graji, kao po navici: ,,Udelite meni bednom." I u celom skupu on jeverovatno bio jedini koji nije hteo ni glavu okrenuti na prepirku između Kopenola i vratara. No slučaj je hteo dagospodin čarapar iz Gana, kome je narod već bio tako mnogo naklonjen i u koga sve oči behu upravljene, sedne bašu prvi red na postolju, iznad prosjaka; i svi se veoma iznenadiše kad flamanski poslanik, pošto je dobro zagledaoprosjaka koji je bio ispod njega, prijateljski udari rukom po ovom ramenu koje beše pokriveno dronjcima. Prosjak seokrenu; na licu obojice njih ogledalo se iznenađenje, poznanstvo, zadovoljstvo itd., zatim, ne vodeći nimalo računa ogledaocima, čarapar i prosjak stadoše razgovarati tihim glasom, držeći se za ruke, dok su dronjci Klopena Trujfua nazlatnoj prostirci od postolja izgledali kao gusenica na pomoranxi.Novina ovog neobičnog prizora izazva takvu pomamu i veselost u dvorani da kardinalu to odmah1 Deo zida između stuba i krova. 58pade u oči; on se naže i, ne videvši dobro, sa mesta na kome je bio, Klopenovo izdrpan© odelo, pomisli, naravno, daprosjak moli za milostinju, pa, ogorčen tolikom drskošću, uzviknu:Gospodine upravitelju, bacite onu hulju u reku.Molim, gospoline kardinale reče Kopenol ne puštajući Klopenovu ruku ov,o je jedan od mojih priJ"atelja.Živeo! Živeo! uzviknu gomila. Otada je gazda Kopenol uživao u Parizu, kao i u Ganu, veliki ugled kod naroda; jerLjudi takvoga soja imaju ga, veli Filip od Komina, kad su tako nastrani.Kardinal se ugrize za usne. On se naže svome susedu opatu Svete Ženevjeve, i reče mu poluglasno:Da smešnih poslanika koje nam gospodin nadvojvoda šalje da prikažu gospođu Margeritu!Vaše prevashodstvo odgovori opat uzalud troši svoju učtivost oko ovih flamanskih njuški. Margaritas anteporcos.9Bolje recite odgovori kardinal s osmehom Porcos ante Margaritam.*Cela pratnja u mantijama bi ushićena ovom igrom reči. Kardinalu malo laknu; vratio je zajam Kopenolu, jer je i on

načinio dosetku kojoj su pljeskali.Sad neka nam oni naši čitaoci koj"i imaju dara da dadu širi obim jednoj slici i jednoj misli, kako se to kaže u današnjemstilu, dopuste da ih zapitamo da li imaju pred očima jasnu sliku prizora kojis Biser pred svinje.4 Svinje pred Margaritu. Dosetka je u sličnosti margarit (biser) i imena Margarita.59je, u trenutku kad svraćamo njihovu pažnju, pružao prostrani paralelogram velike dvorane u Domu pravde. Na sredinidvorane, prislonjeno uza zapadni zid, prostrano i raskošno postolje od zlatnoga brokata, na koje kroz dedna malagotska vrata ulaze redovi ozbiljnih lica, koja jedno za drutim objavljuje vratarev kreštavi glas. Na prvim klupama većdosta poštovanih ličnosti u hermelinu, kadifi i skerletu. Oko postolja, koje je mirno i dostojanstveno, dole, preko puta,svuda, velika gomila i velika graja. Tisuću pogleda iz naroda, upravljenih na svako lice na podijumu, tisuću šapata osvakom imenu. Na svaki način prizor je zanimljiv i zaslužuje potpuno pažnju gledalaca. Ali tamo, sasvim na kraju,kakva je ono daščara s četiri namazane lutke na njoj i s četiri lutke ispod nje? Kakav je ono čovek pored nje u crnomogrtaču i bleda lica? Vaj! dragi čitaoče, to je Pjer Grengoar i njegov prolog.Mi smo ga sasvim zaboravili.Toga se on najviše i bojao.Otkako je kardinal ušao, Grengoar je uporno nastojao da spase svoj prolog. Najpre je zapovedio glumcima, koji behuu neizvesnosti, da nastave i da govore glasnije; zatim ih je, videći da niko ne sluša, zaustavio, i za vreme prekida, kojije trajao skoro četvrt časa, stalno je lupao nogom, razbacivao se, zapitkivao Žiketu i Lienardu, podsticao svojesusede da se prolog nastavi; ali sve je bilo uzalud. Niko nije skidao oka s kardinala, poslanika i podijuma koji je biojedino središte ovog prostranog kruga očnih zrakova. Sem toga, verovatno je, i mi to s tugom izjavljujemo da je prologpočeo bivati dosadan slušaocima u trenutku kad je njegovo60prevashodstvo na tako strahovit način odvratilo pažnju s njega. Uostalom, na postolju kao i na mermernom stolu bilaje ista predstava: sukob Zemljoradnika i Klera, Gosnoštine i Trgovine. I mnogi su više voleli da ih vide žive,preduzimljive, uzrujane, od mesa i kostiju, u ovom flamanskom poslanstvu, u ovoj biskupskoj pratnji, podkardinalovim ogrtačem, pod Kopenolovim grudnjakom, nego namazane, nalickane, s govorom u stihovima i, takoreći, ispunjene slamom pad žjtim i belim haljinama, u koje ih Grengoar beše odenuo.

Pa, ipak, kad vvde da se mir malo povratio, naš pesnik izmisli lukavstvo koje bi sve spaslO'.Gospodine reče an obraćajući se jednome od svojih suseda, čestitom i punom čoveku koji je izgledao strpljiv kakobi bilo da se počne iznova?Šta? reče sused.Pa misterija reče Grengoar.Kako vam je volja odgovori sused.Ovo delimično odobravanje bilo je dovoljno Grengoaru i, radeći sam za se, on stade vikati, mešajući se što je mogaoviše sa svetinom:Iznova misteriju, iznova.Do đavola! reče Žan de Molendino šta gude oni tamo? (Jer Grengoar je vikao za njih četvoro.) Je l' te, drugovi!Zar misterija nije svršena? Ovi hoće da se nanovo počne. To nije pravo.Nećemo! nećemo! povikaše svi đaci. Dole s misterijom! dole!Ali je Grengoar vikao sve jače: Počnite! počnite!Ova vika privuče kardinalovu pažnju. Gospodine upravitelju reče on jednom vi61sokom crnom čoveku, koji je bio na nekoliko koraka od njega jeou li ove hulje u kropionici kad se toliko deru?Upravitelj Doma beše neka vrsta sudskog vodozemca, vrsta slepog miša iz reda sudskog, u isto vreme i miš i ptica, isudija i vojnik.On se približi njegovom prevashodstvu i, bojeći se silno njegova nezadovoljstva, šapatom1 mu objasni nepristojnostnaroda: da je podne došlo pre njegova prevashodstva, da su glumci bili primorani početi predstavu ne čekajućinjegovo prevashodstvo.Kardinal se grohotom nasmeja.Kamo sreće da je i gospodin rektor univerziteta učinio to isto. Šta vi velite, gospodine Gijome Rime?Monsenjeru odgovori Gijom Rim budimo zadovoljni što smo izbegli polovinu komedije. Utoliko smo ipak u dobitku.Mogu li one hulje nastaviti svoju lakrdiju? upita upravitelj.Nastavite, nastavite reče kardinal meni je svejedao. Ja ću za to vreme čitati molitvenik.Upravitelj stade na ivicu podijuma i uzviknu pošto je pokretom ruke povratio tišinu: Graćani, meštani i narode, da bi se zadovoljilioni koji hoće da se počne iznova, i oni kojihoće da se prestane, njegovo prevashodstvo zapovedada se nastavi.Obe strane morale su se ovim zadovoljiti. Međutim, i pisac i publika zadugo nisu ovo oprostili kardinalu.I tako ličnosti na pozornici nastaviše svoje

62stihove, a Grengoar se nadaše da će bar ostatak njepova dela biti saslušan. No ova njegova nada ubrzo propade,kao i ostale njegove iluzije; tišina, istina, beše nanovo lrilično zavladala u slušaonici; ali Grengoar nije video da bašonda kad je kardinal izdao zapovest da se nastavi, postolje nije ni izdaleka još bilo puno, i da su posle flamanskih poslanikanaišle nove ličnosti, koje su pripadale pratnji i čija su imena i zvanja, ponavljana usred predstave isprekidanomvikom vratarevom, znatno škodila predstavi. I, zaista, zamislite usred pozorišnog komada dernjavu vratara, koji jeizmeđu dva slika, a često i između dva polustiha, izgovarao rečenice kao što su ove:Gospodin Žak Šarmoli, kraljev prokurator u duhovnom sudu!Žan od Harle, štitonoša u službi zapovednika noćnih čuvara varoši Pariza!Gospodin Galijo od Ženoajaka, vitez, gospodar od Brisaka, starešina kraljeve artiljerije!Gospodin DreRagije, upravitelj voda i šuma našega gospodara kralja, u zemlji Francuskoj, Šampanji i Bri!Gospodin Luj od Gravila, vitez, savetnik i komornik kraljev, admiral Francuske, upravitelj Vensenske šume!Gospodin Deni Le Mersije, upravitelj pariskog Doma za slepe! Itd., itd., itd.Ovo se više nije moglo izdržati.Ova neobična pratnja, zbog koje je teško bilo pratiti komad, ljutila je Grengoara utoliko više što je bio uveren da jezanimljivost sve veća i da je trebalo samo saslušati njegov komad. Ništa više.63I, zaista, bilo je teško zamisliti sastav veštiji i dramatičniji. Četiri ličnosti iz prologa jadale su se svojoj grdnoj neprilicikad Venera lično, vera incessu patuit dea5, iziđe pred njih, obučena u lepu haljinu, na kojoj beše izvezena lađa grbvaroši Pariza. Ona beše došla da ište za se dofena, koji je obećan najlegapoj. Jugšter, čiji je grom grmio u oblačionici,potpomagaše je i boginja već htede dobiti dofena, to jest, da ne iovorimo u slikama, uzeš. ga za muža, kad jednomlado dete, obučeno u belu damasku svilu i s margeritom u ruci (providno oličenje gošođice od Flandrije), dođe da sebori s Venerom. Iznenađenje i obrt. Posle prepirke, Venera, Margerita i ostale ličnosti složiše se da se pokorepravednom sudu svete Bogorodice. Bila je još jedna lepa uloga, uloga don Pedra, kralja od Mesopotamije; ali zbogsilnih prekida bilo je teško raspraviti čemu je ona služila. Sve te ličnosti pele su se uz lestvice.Ali je s misterijom 6iljo svršeno. Nijedna od ovih lepota nije se osetila niti razumela. Kad je kardinal ušao, rekao bičovek da je neki nevidljivi i čarobni konac najedanput privukao sve poglede s mermernoga sgola na podijum, s južnog

kraja dvorane na zapadnu stranu. Ništa nije moglo povratiti gledalište iz zanosa. Sve :oči ostaše upravljene napostolje, i novodošavši, i njihova prokleta imena, i njihova lica, i njihova odela behu neprekidna zabava. Bilo ježalosno pogledati. Sem Žikete i Lienarde, koje su se okretale s vremena na vreme kad bi ih Grengoar povukao zarukav, sem debelvg i strpljivog suseda niko nije slušao, nikos Po hodu se pokazala prava boginja.64nije gledao jadni napušteni moralitet. Grengoar je video samo profile.S kakvom je iorčinom gledao kako se komad po komad ruši sva njegova kula slave i poezije. I kad pomislite da se tajnarod umalo nije pobunio protiv gospodina upravitelja, želeći da što pre čuje njegovo delo! Sad, kad je delo bilo tu,niko se na njega nije ni osvrtao. Ta ista predstava, koja beše počela pod tako jednodušnim odobravanjem! Večitapromena narodne naklonosti! Pa još kad imate na umu da upraviteljevi služitelji umalo nisu bili obešeni. Šta ne bidao da je još u onom medenom času!Najzad vratarev divljački monolog prestade. Svi behu 1došli i Grengoar dahnu dušom. Glumci su junački igrali dalje.Ali, jest! gazda KJopenol, čarapar, ustade najedanput, i Grengoar ču kako, usred opšte pažnje, održa ovaj užasnigovor: Gospodo građani i plemići pariski, ja, vere mi, ne znam šta radimo ovde. Tamo u uglu, na onim daskama, vidim nekeljude, koji kao da hoće da se tuku. Ne znam da li vi to zovete listerijom, ali to nije zanimljivo. Oni se samo svađaju iništa više. Ima već četvrt časa kako čekam prvi udarac. I ništa. To su kukavice, koji nanose povrede jedan drugomesamo uvredama. Trebalo je dovesti rvače iz Londona ili iz Roterdama; i tada biste videli udarce pesnicom, koji bi sečuli čak s trga. Ali ovi su ovde bedni. Da su nam bar dali kakvu mavarsku igru ili kakvu drugu šalu. Ovo nije ono što sumi rekli. Obećali su mi ludačku svečanost, s izborom pale. I mi u Ganu imamo našeg ludačkog papu, u tome nismoizostali. Ali evo kako mi radimo. Iskupi se jedna gomila, kao sad ovde. Zatim redom svaki pro5 Boror odičina crkva gijmoli glavu kroz jednu rupu i iskrevelji se na druge. Ko načini najružniju grimasu, jednoglasno se izbere za papu. Eto.To je vrlo zanimljivo. Hoćete li da izberemo vašeg papu, kao što se bira u mojoj zemlji? To će biti manje dosadno negoslušati ove brbljivce. Ako budu hteli pokazati svoju grimasu, primićemo i njih u našu igru. Šta velite, gospodo građani?Ovde ima dosta smešnih lica oba pola da se flamanski nasmeje, i ima nas dosta ružnih da možemo računati na lepu

grimasu.Grengoar bi rado odgovorio, ali mu preneraženost, gnev, gnušanje oduzeše reč. Uostalom, predlog narodnogačarapara dočekali su građani, kojima je polaskalo što su nazvani plemićima, s takvim oduševljenjem da je svaki otporbio uzaludan. Nije ostajalo ništa drugo do pustiti se bujicom. Grengoar pokri lice rukama, pošto nije bio toliko srećanda ima ogrtač kojim bi pokrio glavu kao Timantovv Agamemnon7.VKVAZIMODOZa tren oka sve je bilo gotovo da se ostvari Kopenolova misao. Građani, đaci i pieari behu se dali na posao. Malakapela preko puta mermernog stola bi izabrana za pozornicu grimasa. Kako je bilo razbijeno jedno okno na lepoj ružiiznad vrata, to• Timant, grčki pesnik IV veka pre naše ere, čije je glavno delo Ifigenijino žrtvovanje.1 Agamemnon, Atrejev sin, vrhovni zapovednik grčke vojske u trojanskom ratu. Pred polazak u rat prineo Dijani nažrtvu svoju kćer Ifigeniju.66beše slobodan jedan kameni krug, kroz koji je, prema sporazumu, trebalo svi takmičari da promole glavu. Da se donjega dođe, bilo je dovoljno popeti se na dva bureta koja su doneta ne znam odakle i nekako bačena jedno na drugo.Bi utvrđeno da svaki kandidat, muškarac ili žena (jer mogla je biti izabrana i pagogaica), da bi se dobio čist i potpunutisak njegove grimase, pokrije lice i bude sakriven u kapeli do pojavljivanja. Kapela se začas ispuni takmičarima, zakojima se vrata zatvoriše.Kopenol je sa svoga mesta naređivao eve, rukovodio svima, udešavao sve. Za vreme graje kardinal, zbunjen istotako kao i Grengoar, pod izgovorom da ima posla i da mora na večernje, otišao je sa celom svojom pratnjom; sva ovagomila, koju je njegov dolazak toliko živo uzrujao, nije se ni osvrnula na njegov odlazak. Jedino je Gijom Rim uočiobekstvo njegova prevashodstva. Narodna pažnja, kao i sunce, išla je svojim putem; pošavši s jednoga kraja dvorane,pošto se zadržala neko vreme na sredini, ona je sad bila na drugom kraju. Mermerni sto i postolje od svile izvezenesrmom bili su pa prošli; sad je bio red na kapelu Luja XI. Odsad je polje bilo slobodno za svaku budalaštinu. Behuostali samo Flamanci i rita.Grimase otpočeše. Prvo lice, koje se pojavilo aa otvoru, s izvrnutim očnim kapcima, s razjapljenim ustima i snabranim čelom, kao naše konjičke čizme za vreme carstva, izazva tako buran smeh da bi Homer sve ove ljude

smatrao za bogove. Međutim, dvorana nije nimalo ličila na Olimp, i jadni Grengoarov Jupiter znao je to bolje no iko.Zatim dođe druga, treća grimasa, pa još jedna, pa još jedna, i5»67smeh i radosno lupanje nogu neprestano se pojačavahu. U ovom prizoru bio je neki neobičan zanos, neka silaushićenja i očaranja, o kojima bi teško bilo dati pojma čitaocu naših dana i naših salona. Zamislite niz lica nojapredstavljaju redom sve geometrijske oblike, od trougla do trapeza, od kupe do poliedra; sve ljudske izraze, od gnevado razvrata; sva doba starosti, od bora novorođenoga do bora starice na umoru; sve verske štsene, od Fauna1 doBelzebuba2; sve životinjske prof»ile, od čeljusti do kljuna, od njuške do gubice. Zamislite da sve maske sa Novogamosta, ta strašila okamenjena pod rukom Žermena Pilona3, ožive i stanu vas jedna po jedna gledati u lice zažarenimočima; da sve maske mletačkota karnevala prođu islred vašeg dogleda; ukratko, jedan ljudski kaleidoskop.Orgija je bivala sve više i više flamanska. Tenije4 bi dao o njoj vrlo nepotpun pojam. Zamislite kao bahanaliju bitkuSalvatora Roze5. Nije više bilo ni đaka, ni poslanika, ni varošana, ni muškaraca, ni žena; nije više bilo KlopenaTrujfua, Žila Lekornija, Marije Katrlivr, Robena Puspena. Sve se gubilJO u ošdtoj razuzdanosti. Velika dvorana bila jesad prostrana peć bestidnosti i veselosti, u kojoj su svaka usta bila uzvik, svako oko munja, svako lice grimasa, svakaličnost naročiti stav. Sve to vikalo je i urlikalo. Neobična lica, koja su redom1 Poljski bog u Rimljana.2 Ime đavola koji se u Bibliji smatra za starešinuzlih duhova.8 Francuski vajar XVI veka.4 Francuski slikar XVIXVII veka, koji se odlikovao realističkim prikazivanjem narodnih prizora iz flamanskog života,kabarea i kermesa.s Italijanski slikar XVII veka.68škrgutala zubima kroz ružu, behu kao slama bačena u požar. I iz ove uzavrele gomile izbijala je, kao para iz peći,graja neprijatna, oštra, jaka, koja je zujala kao krila u komarca.Hej! do đavola!Pogledaj ono lice!Ne valja ništa!Neka dođe druti!Gijmeta Možrepi, pogledaj njušku onoga bika, samo što nema rogove! To nijetvoj muž.Neka dođe druti!

Oho! kakva je ono grimasa?Hej! to je podvala. Ne sme se pokazivati ništa druto sem lica!Vraška Pereta Kalbot! ona je kadra da učini tako šta.Ura! ura!Ugušiću se! Ovome ne mk>gu uši da prođu.Itd., itd.Međutim, treba odati lriznanje našem prijatelju Žanu. Usred ove paklene dreke on se još video na svome stubu, kaomornar na krstarici. Razbacivao se s neverovatnom pomamom. Usta sasvim razjapio, i iz njih su izlazili uzvici koji senisu čuli, ne zato što ih je gušila opšta graja, nego zato što su bez sumnje dostizali granicu jačine zvuka koji se čuje,dvanaest hiljada treptaja Soverovih6 ili osam hiljada Biovih7.• Žozef Sover (16531716), francuski geometar i fizičar, tvorac muzičke akustike.7 Žan Batist Bio (17741826), francuski astronom. fizičar, matematičar v hemičar,b9Što se tiče Grengoara, pošto je prvi trenutak klonulosti prošao, on se beše pribrao i hrabro odupro nešaći. Nastavite! rekao je i po treći put svojim glumcima, mašinama što govore. Zatim, kako je hadao krupnim koracima ispredmermernog stola, obuze ga želja da se i sam pojavi na otvoru kapele, ano ni za što drugo, a ono bar radi zadovoljstvada se iskrevelji na ovaj nezahvalni narod. Ali ne, to ne bi bilo dostojno nas; ostavimo se osvete! Borimo se do kraja ponavljao je on u sebi. Velika je moć poezije nad narodom; ja ću ih pridobiti. Videćemo ko će odneti pobedu, grimaseili poezija.Na žalost! on beše ostao jedini gledalac svoga komada.Sad je bilo mnogo gore nego malopre. Sad je video samo leđa.Varam se. Onaj debeli strpljivi čovek, koga je već pitao bio za mišljenje u jednom kritičnom trenutku, beše ostaookrenut pozornici. Što se tiče Žikete i Lienarde, one behu odavno pobegle.Grengoara je do srca ganula vernost njegova jedinoga gledaoca. On mu priđe i reče mu nekoliko reči pošto ga je lakopovukao za rukav; jer čestiti čovek beše se naslonio na ogradu i zadremao.Gospodine reče Grengoar ja vam zahvaljujem.Gospodine odgovori debeli čovek zevajući na čemu?Ja vidim šta vam je neprijatno nastavi pesnik neprijatna vam je ova vika koja vam smeta da ugodno slušate. Ali nebrinite cel vaše će ime ostati potomstvu. Kako se zovete, molim vas?Reno Šato, čuvar sudskog pečata u Parizu.70Gospodine, vi ste ovde jedini predstavnik muza reče Grengoar.Vi ste i suviše ljubazni, gospodine odgovori čuvar sudskog pečata.Vi ste jedini prihvati Grengoar koji ste pristojno saslušali komad. Kako vam se dopada?

He! odgovori debeli činovnik upola probuđen dosta je veseo, zaista.Grengoar se morao zadovoljiti ovom pohvalom, jer urnebesni pljesak sa burnim uzvicima učini kraj njihovomrazgovoru. Ludački papa bio je izabran. Ura! ura! ura! vikao je narod sa svihstrana.I doista jedna divna grimasa blistala je u tome trenutku u rupi na ruži. Posle svih lica petougaonih, šestougaonih inepravilnih, koja su redom izlazila na ovaj otvor, ne ostvarivši ideal smešnoga koji u raspaljenim maštama bešestvorila orgija, mogla je dobiti sve glasove za sebe jedino divna grimasa koja je u ovom trenutku očaravala prisutne! Isam gazda Kopenol pljeskao je; a Klopen Trujfu, koji se takmičio i čije je lice moglo dostići neverovatan stepenružnoće, priznade da je pobeđen. Mi ćeš učiniti tako isto. Nećemo ni pokušavati da opisujemo čitaocu onajtetraedrasti nos, ona usta u obliku potkovice, ono malo levo oko zatvoreno riđom čekinjastom obrvom, dok se desnooko potpuno gubilo pod ogromnom bradavicom, one rasturene zube, ovdeonde okrnjene kao zupci kakve tvrđave,onu nadutu usnu iznad moje je jedan od ovih zuba izbijao kao zub slona, onu rakljastu bradu, aPnaročito lice koje je obuhvatalo sve ovo, onu mešavinu zlobe, čuđenja i tuge. Ko može, neka zamisli ovakvu celinu.Svi su klicali. Svi navališe u kapelu i u trijumfu izvedoše iz nje srećnoga ludačkog papu. Ali tek tada iznenađenje idivljenje dostigoše vrhunac. Grimasa beše njegovo pravo lice.Ili, bolje reći, cela njegova ličnost bila je grimasa. Velika glava obrasla riđom kosom; između ramena ogromna grba,zbog koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo kolenima, kad sepogledaju spreda izgledale su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika, rukenezgrapne; i pored sve ove rugobe, neka užaona snaga, okretnost i odvažnost; neobičan izuzetak od večitog pravila,po kome snaga kao i lepota proizlaze iz sklada. Takav beše papa koga su lude izabrale sebi.Rekao bi čovek da vidi pred sobom xina koji je razbijen pa rđano slepljen.Kad se ovaj kiklop pojavi na pragu kapele, nepomičan, zdepast i gotovo isto toliko širok koliko visok, sav četvrtast,kako veli jedan veliki čovek, po njegovom (ogrtaču pola crvenom pola ljubičastom, išaranom srebrnim kubetima, anaročito po savršenstvu njegove ružnoće, narod ga smesta poznade i uzviknu kao iz jednoga grla: To je Kvazimodo, zvonar! to je KvazimOdo, grbonja Bogorodičine crkve! Kvazimodo ćoravi! Kvazimodo bangavi!

Ura! Ura!Vidi se da je ovaj ubogi đavo imao nadimaka na izbor.72c NN Neka se čuvaju trudne žene! povikašeđaci. Ili moje to žele biti prihvati Žan.Žene su zaista krile lica. Oh! da gadna majmuna! reče jedna.Koliko je ružan, toliko je pakostan prihvati druga.Sušti đavo! dodade treća.Ja sam tako nesrećna što stanujem u blizini Bogorodičine crkve, cele noći čujem kako se šunja po olucima.S mačkama.Večito je na našim krovovima.Baca nam čini kroz dimnjake.Tu neko veče iskreveljio se na mome prozoru. Mislila sam da je neki čovek. Što sam se uplašila!• Ja sam uverena da ide u vrzino kolo. Jedanput je ostavio metlu na mojoj pomijari.Oh! da odvratna lica!Oh! da gadne duše!Oh!Muškarci, naprotiv, behu očarani i pljeskali su.Kvazimodo, predmet graje, stojao je neprestano na vratima kapele, mračna lica i ozbiljan, dopuštajući da mu se dive.Jedan đak, mislim Roben Puspen, priđe mu sasvim blizu i nasmeja mu se u oči. Kvazimodo ga samo dohvati posredini i baci u gomilu na deset koraka od sebe, ne rekavši ni reči.Gazda Kopenol, zadivljen, približi mu se. Tako mi svetog oca! u tebe je najlepša ru73žnoća koju sam ikad u svome životu video. Ti bi zaslužio papstvo u Rimu kao i u Parizu.Govoreći ovo, on ga veselo udari rukom po ramenu. Kvazimodo se ne mače s mesta. Kopenol nastavi: Ti si čovek s kojim bih rado probančio, mapotrošio čitav nov talir. Šta veliš na to?Kvazimodo ne odgovori. Do đavola! reče čarapar da nisi gluv?Beše doista gluv.Međutim, njega poče izvoditi iz strpljenja ponašanje Kopenolovo, i on mu se najedanput okrenu uz tako strašni škrgutzuba da flamanski xin uzmače, kao pseto ispred mačke.Tada se iz straha i poštovanja načini oko ove neobične ličnosti krug koji je imao bar petnaest geometrijskih koraka uprečniku. Jedna stara žena objasni gazda Kopenolu da je Kvazimoao gluv.

Gluv! reče čarapar smejući se svojim krupnim flamanskim smehom. E, ovo je savršen papa.A! pa ja ra poznajem uzviknu Žan, koji se beše skinuo sa kapitela da vidi izbliza Kvazimoda to je zvonar mogabrata arhiđakona. Dobar dan, Kvazimodo.Đavolski čovek! reče Roben Puspen, još kao prebijen usled pada. Kad se pojavi, grbonja. Kad ide, krivonog. Kadvas pogleda, ćorav. Kad mu što kažete, gluv. Pa šta radi sa svojim jezikom taj Polifem?8* Ličnost grčke mitologije, sin boga Posejdona, jednooki kiklop kome je Odisej isterao oko.74> On govori kad hoće reče starica. Ogluveo je od zvonjenja. Nem nije.To mu je mana primeti Žan.I ima jedno oko odviše dodade Roben Puspen.Bože sačuvaj reče razložno Žan. Ko je ćorav, taj je mnogo nepotpuniji od slepog. On zna šta mu nedostaje.Međutim, svi prosjaci, sve sluge, svi kesaroši, u društvu sa đacima behu svečano doneli iz ormana Bazoše tijaru odhartije i mantiju za podsmeh ludačkoga pape. Kvazimodo dopusti mirno i s nekom ponositom krotošću da ga obuku.Kad su ga obukli, posadiše ga na šarena nosila. Zatim ga dvanaest zvaničnika iz ludačkog bratstva digoše na ramena;i neka gorka i prezriva radost ukaza se na sumornom licu kiklopa, kad ispod svojih nakaznih nogu viae sve ove glaveljudi lepih, pravih, pravilno izraslih. Potom se odrpani sprovod urličući krenu da, po običaju, obiđe unutrašnje galerijeDoma, pre nego otpočne šetnju ga> ulicama i raskršćima.VI ESMERALDANama je osobito milo što možemo saogšggiti našim čitaocima da su se za sve ovo vreme Grengoar i njegov komaddobro držali. Njegovi glumci, koje je mamuzao, nisu prestajali igrati njegovu komediju, a on nije prestajao da je sluša.On se beše gpomirio s grajom i odlučio da tera do kraja, nadajući se da75he publika ponovo postati pažljiva. Ovaj zračak nade ožive u njemu kad vide da Kvazimodo, Kopenol i ceo urnebeenisprovod ludačkoga pale iziđoše iz dvorane s velikom vikom. Gomila žudno navali za njima. Vrlo dobro reče on u sebi odoše svi izgrešnici. Na nesreću, svi ti izgrednici behu gledaoci.Za tren oka velika dvorana osta prazna.Istinu da kažemo, beše ostalo još nekoliko gledalaca, jedni rastureni, drugi iskupljeni oko stubova, žene, starci ili deca,koji su bili siti graje i vike. Nekoliko đaka beše zaostalo po prozorima, odakle su gledali na trg. No pomisli Grengoar opet ih ima dovoljno

da čuju kraj moje misterije. Malo ih je, alije publika odabrana, publika obrazovana.Posle jednog trenutka izostade simfonija koja je trebalo da izazove silno dejstvo prilikom dolaska svete Bogorodice.Grengoar opazi da mu je muziku odveo sprovod ludačkog pape. Pređite preko nje reče on stoički.On priđe jednoj gomilici varošana koji su, kako mu se činilo, govorili o njegovom komadu. Evo jednog dela razšvorakoji mu je dopro do ušiju:Vi znate, gospodine Šeneto, dvorac od Navare, koji je bio svojina gospodina od Nemura?Znam, preko puta kapele Brak.E, taj je dvorac poresko odeljenje izdalo pod zakup Gijomu Aleksandru, istoričaru, za šest livara i osam pariskih suagodišnje.Kaho je zakupnina posnupela!Ah! reče u sebi Grengoar i uzdahnu dru^gi slušaju.76 Drugovi povika najedanput jedan od onihmladih obešenjaka na prozoru Esmeralda! Esmeraldaje na trgu.Ova reč imala je čarobno dejstvo. Sve što je ostalo u dvgarani navali na prozore, puzajući se uz zidove da vidi, iponavljajući: Esmeralda! Esmeralda!U isto vreme začu se napolju živo pljeskanje. Šta im je to Esmeralda? reče Grengoarsklopivši ruke u očajanju. Ah! bože moj! reklobi se da je sad došao red na prozore.On se okrenu mermernom spolu i vide da je predstava prekinuta. Baš u tom trenutku trebalo je da se pojavi Jupiter smunjom. No Jupiter je stojao nepomično na podnožju pozornice.Mišele Žiborne! uzviknu pesnik ljutito šta radiš tu? je li to tvoja uloga? penji se!Ah! reče Jupiter jedan ćak baš sad odnese lestvice.Grengoar potleda. To beše cela istina. Između zapleta i svršetka njegova komada beše prekinuta svaka veza. Hul*a jedna! promrmlja on. A što ih jeodneo? Da vidi Esmeraldu odgovori Jupiter tužno. Zatim reče: gle, evo jednih lestvica kojenikome ne trebaju! i uze ih.To beše poslednji udar. Grengoar ga ggadnese kao čovek koji se predao svojoj sudbini. Đavo da vas nosi! reče on glumcima kadplate meni, platiću i ja vama.I on se udalji, oborene glave, ali poslednji, kao vojskovoća moji se hrabro borio.77I silazeći niz uvijene stepenice Doma. gunđao je kroz zube:

Lepa gomila magaraca i glupaka, ovi Parižani! Došli da čuju misteriju, pa ne slušaju ništa! Obraćali su pažnju naceo svet, na Klopena Trujfua, na kardinala, na Kopenola, na Kvazimoda, na đavola! samo ne na prečistu devu Mariju.Da sam znao, dao bih vam ja devu Mariju, blesani jedni! I ja! došao da vidim lica, a ovamo video samo leđa! biti pesniki imati uspeh jednog apotekara! Istina, Homer je prosio po grčkim gradovima, a Nazon' j» umro u progonstvu kodMoskovl>ana. Ali đavo da me nosi ako razumem šta hoće da kažu s tom njihovom Esmeraldom! Pre svega, kakva jeto reč? to je nešto egipatski!1 Ovidije Nazon (43. pre naše ere 17. naše ere), latinski pesnik, Virgilijev i Horacijev prijatelj, umro u progonstvu uTomima u blizini Crnog mora.78KNjIGA DRUGAIIZ HARIBDE U SCILUU januaru noć se rano spušta. Ulice su već bile mračne kad je Grengoar izišao iz Doma pravde. Ova noć dopade muse; on je jedva čekao da uđe u kakvu mračnu i pustu uličicu da razmišlja natenane i \da filozof stavi prvi zavoj napesnikovu ranu. Filozofija mu je, uostalom, bila jedino utočište, jer nije znao gde da noći. Posle očevidnog neuspehanjegovog pozorišnog pokušaja, on se ne smede vratiti u svoj stan, u Ulicu GrenijesirLo, preko puta PortoFoena,pošto je računao da će onim što mu je g. upravitelj imao da da za njegov svadbeni spev platiti svome gazdi, GijomuDuSiru, zakupcu pariske stočne trošarine, šestomesečnu stanarinu koju mu je dugovao, to jest dvanaest pariskih sua;dvanaest puta onoliko koliko je iznosila sva njegova imovina, računajući tu i njegove pantalone, i njegovu košulju injegovu kapu. Pošto je nekoliko trenutaka, privremeno sklonjen pod tamničkim prozorom blagajnika Svete kapele,premišl>ao koju postelju da izabere za tu noć, imajući na izbor celu parisku kaldrmu, on se seti da je prošle nedeljespazio u Krpačkoj ulici, na pragu kuće jednoga savetnika u79parlamentu, jedan binjektaš, i da je rekao u sebi da bi taj kamen u slučaju potrebe bio divno uzglavlje za kakvogprosjaka ili za kakvog pesnika. On zahvali proviđenju što mu je ulilo u glavu ovu srećnu misao; ali baš kad sespremaše da pređe preko trga i da uđe u iskrivudani lavirint varoši, kroz koji vijugaju tolike stare ulice, Kačarska ulica,Platnarska, Krpačka, Jevrejska itd., koje još i danas stoje sa svojim kućama od devet spratova, on ugleda sprovod

ludačkoga pape, koji je takođe izlazio iz Doma i išao mu u susret s velikom vikom, mnogim buktinjama i njegovim,Grengoarovim sviračima. Ovaj prizor pozledi rane njegova samoljublja, i on uteče. Ogorčen dramskim neuspehom,njega je jedilo i vređalo sve što ga je podsećalo na svečanost toga dana.On htede preći prekr Mosta arhanđela Mihaila; po njemu su jurila deca sa šištalicama i žabicama.Prokleti vatromet! reče Grengoar, i uputi se Menjačkome mostu. Na kućama na čelu mosta behu istaknute trizastave, koje su predstavljale kralja, dofena i Margeritu od Flandrije, i šest zastavica, na kojima su bili naslikanivojvoda od Austrije, kardinal od Burbona, g. od Božea, gospođa Jovanka od Francuske, g. nahod od Burbona, i neznam još ko; sve to beše osvetljeno buktinjama. Svetina se divila.Srećni slikar Žan Furbo! reče Grengoar s Šubokim uzdahom; zatim okrenu leđa zastavama i zastavicama. Jednaulica beše pred njime; ona mu se učini tako mračna i tako pusta da se ponada da će u njoj izbeći sve odjeke i svusvetlost svečanosti, i zamače u nju. Posle nvkoliko trenu80taka njegova noga spotače se o neki predmet; on posrnu i pade. To beše majsko drvo, koje su članovi Bazoše položilito jutro pred vrata jednoga predsednika u parlamentu, u čast svečanosti toga dana. Grengoar junački podnese ovunovu neprijatnost. On ustade i dođe na obalu. Pošto je ostavio za sobom sud za građanske sporove i sud za krivice, iprošao duž dugačkog zida kraljeve bašte, po nepopločanoj obali, gde mu je blato dopiralo do članaka, on stiže nazapadvi kraj varoši i nekoliko trenutaka posmatraše Kravarsko ostrvce, koje je kasnije nestalo pod bronzanim konjemi Novim mostom. Ostrvce mu se činilo u mraku kao neka crna masa s one strane beličaste vode koja ga razdvajašeod njega. Na tom ostrvcetu videla se, pri slaboj svetlosti, nekakva koliba u obliku košnice, u koju se skelexijasklanjao noću. Srećni skelexija! pomisli Grengoar ti i ne misliš na slavu i ne pišeš svadbene spevove! Šta se tebe tiču kraljevikoji se žene i vojvotkinje od Burgonje? Ti ne znaš za druge margerite1 do za one koje s tvojom aprilskom travompasu tvoje krave! A ja, pesnik, ja sam izviždan, drhtim od zime, dužan sam dvanaest sua, a đonovi su mi tako providnida bi mogli poslužiti za staklo na tvome fenjeru. Hvala ti, skelexija! Kad gledam tvoju kolibu, ja zaboravljam Pariz.Iz ovoga gotovo lirskog zanosa probudi ga velika raketa koja najedanput uzlete iz ove srećne kolibe. To se skelexijaveselio za svoj račun i pustio jednu raketu.

1 Opet igra reči usled sličnosti izgovora imena Margarita i marguente (biljka krasuljak).6 BogoJodičina crkva81Od ove rakete naježi se ioža Grengoaru. Prokleta svečanosti! uzviknu on zarćeš me svuda goniti? Oh! bože moj! Čak i kod skelexije!Zatim pogleda Senu pred sobom i obuze ga strašno iskušenje. Oh! reče on kako bih se rado udavio davoda nije tako hladna!Tada mu pade na um očajna odluka: da odvažno jurne usred svečanosti i da ode na Grevski trg, kad već nije mogaouteći ad ludačkoga pape, od slika Žana Furboa, od majskog drveta, od šištalica i žabica. Bar ću tamo pomisli on naći moždamalo vatrice da se otrejem, i moći ću utoliti gladkojom mrvom od tri velika grba od kraljeva šećera,koji su zacelo na javnoj varoškoj trpezi.IIGREVSKI TRGDanae je ostao vrlo neprimetan trag od Grevskora trga kakav je onda bio; to je krasna kula na severnom uglu trga,koja će, već danas sahranjena pod gnusnim malterom što ispunjava oštre ivice njenih skulptura, jamačno naskoroiščeznuti, preplavljena novim kućama, koje tako naglo proždiru sve stare fasade našega Pariza.Ličnosti koje, kao mi, nikad ne prelaze preko Grevskoga trga a da ne bace pogled pun tuge i ljubavi na tu jadnu kulu,stešnjenu izmeću dve kuće82rine iz vremena Luja XV, mogu lako obnoviti u mislima skutšnu građevina kojima je ona pripadala, i zamisliti starigotski trg iz petnaestoga veka u potpunosti njegovoj.To je bio, kao i danas, nepravilan trapez, koji se s jedne strane graničio obalom, a s ostale tri strane nizom visokih,uskih i mračnih kuća. Danju se mogao čovek diviti raznolikosti njegovih građevina, koje su bile izrezane u kamenu iliu drvetu i predstavljale već potpune obrasce raznih domaćih arhitektura srednjega veka, od petnaestoga pa unazaddo jedanaestoga veka, od arhitekture rane renesanse, koja je počela zamenjivati gotsku arhitekturu, do romanskearhitekture, čije je mesto zauzela gotska arhitektura, i koja je još, ispod ove, zauzimala prvi sprat one stare kuće sRolandovom kulom, na uglu Senskota trga, do Kožarske ulice. Noću, od ove mase zgrada raspoznavali su se jedinocrni zupci krovova, koji su oggasivali ceo trg svojim lancem oštrih rogljeva. Jer to je jedna od bitnih razlika između

ondašnjih i današnjih varoši, što danas gledaju na trg i na ulice fasade, a onda su gledali kalkani. Za poslednja dvaveka kuće su se okrenule.U sredini istočne strane trga dizala se glomazna građevina mešovitoga stila, koja se sastojala iz tri kuće, jedne dodruge. Ona je imala tri imena, koja objašnjavaju njenu istoriju, njenu namenu i njenu arhitekturu: Dofenov dvor, zatošto je u njoj stanovao Karlo V kao dofen; Trgovački dom, zato što je u njoj bio opštinski sud; Kuća na stubovila (domusad piloria), zato što je njena tri sprata nosio red debelih stubova! Varoš je nalazila tu sve što6*83je jednoj dobroj varoši, kao što je Pariz, bilo potrebno: kapelu, gde su se molili Bogu; sudnicu, gde su se primaletužbe uotalte, a po potrebi i protiv kraljevih ljudi; i tavan, gde je bio arsenal pun oružja. Jer građani pariski znaju da uizvesnim prilikama nije dovoljno moliti se Bogu i rečima braniti opštinska prava, te uvek imaju u rezervi naogaitinskom tavanu po kakvu zarđalu pušku.Grevski trg imao je još tada onaj strašni izgled, koji mu je još i danas očuvala gnusna uspomena K0JU budi i mračniOpštinski dom Dominika Bokadora1, koji je zamenio Kuću na stubovima. Valja reći da vešala i sramni stub, gubilište istube. kako se onda govorilo, podignuti jedno pored drugoga nasred kaldrme, nisu doprinosili malo da čovek okrećepogled od ovoga kobnog odesta, gde se toliko ljudi, punih zdravlja i života, borilo sa smrću; gde se pedeset godinakasnije pojavila Groznpca Sen Valijerova2, ta bolest, koju su dobijali od straha od vešala, najgroznija od svih bolesti,jer nije dolazila od Bota nego od čoveka.Prava je uteha za čoveka, pomenimo uzgred, kad pomisli da smrtna kazna, koja se pre tri stotine godina sa svojimtočkom, svojim vešalima, svojim spravama za mučenje, koje su bile stalne i utvrđene za kaldrmu, širila po Grevskomtrgu, po Velikoj pijaci, po Kneginjinom trgu, po raskršću Trahoar, Svinjarskom trgu, gnusnom Monfokonu, Seržanskojbarijeri, Mačijem trgu, Kapiji svetoga Dionisija, Šanpo, Kapiji Bode, Kapiji svetoga Jakova, a da i1 Italijanski arhitekt XVI veka.2 Drhtavica iz straha, nazivana tako po zaverenikuSen Valijeru, koji je pomilovan na gubilištu.84ne računamo nebrojena vešala kmetovska, biskupska, saborska, kaluđerska i sveštenička; da i ne računamo što suosuđenici bacani u Senu prava je uteha, kad pomislimo da danas smrtna kazna, pošto je izgubila redom sve svoje

oružje, svu svoju raskoš mučilišta, sve neobične i oštroumne načine umorstva, ono mučenje radi koga je svake petegodine obnavljala kožnu postelju u Velikom Šatleu; da smrtna kazna, ta stara vladarka feudalnog društva, gotovoisključena iz naših zakona i naših varoši, gonjena iz jednoga zakona u drugi, terana s jednoga mesta na drugo, ima unašem ogromnom Parizu još samo jedan sramni kut Grevskoga trga, samo jednu bednu giljotinu, bojažljivu,nesšžojnu, postiđenu, koja kao da se večito boji da je ne uhvate na delu: tako je brzo nestane, pošto je učinila svoje!Š„BESOS PARA GOLPES"1Kad je došao na Grevski trg, Pjer Grengoar beše se ukočio od zime. On se beše uputio preko Vodeničarskoga mosta,da bi izbegao svetinu na Menjačkom mostu i zastavice Žana Furboa; ali su ga u prolasku točkovi svih biskupskihvodenica svega isprskali i odelo mu je bilo skroz mokro. Pored toga, činilo mu se da mu je zbog neuspeha njegovakomada bilo još hladnije. Zato pohita da se približi vatri koja je divno gorela na sredini trga. Ali velika gomila svetabeše načinila krug oko nje.1 Poljubac stvara jade.85 Prokleti Parižani! reče on sam za se, jer je Grengoar kao pravi dramski pesnik bio naklonjen monolozima sad me,eto, ni do vatre ne puštaju. Međutim, potrebno mi je da se malo ogrejem. Cipele mi propuštaju vodu, a ove prokletevodenice svega su me iskvasile. Prokleti pariski biskup s njegovim vodenicama! Da mi je samo znati šta će biskupuvodenice! da ne misli postati od biskupa vodeničar? Ako mu je za to potrebno samo moje prokletstvo, ja mu gadajem, i njemu, i njegovoj crkvi i njegovim vodenicama. Baš da vidim hoće li se pomaći ovi besposličari. Da mi jeznati šta rade tu. Greju se; i to mi je neko zadovoljstvo! Gledaju kako gori pruće; i to mi je neko uživanje!Kad je prišao malo bliže, vide da ]e krug mnogo veći no što je bilo potrebno da se čovek ogreje na kraljevoj vatri, i datu množinu gledalaca nije privukla jedino lepota pruća koje je gorelo.Na velikom i slobodnom prostoru izmeću gomile i vatre igrala je jedna mlada devojka.Da li je ta mlada devojka bila ljudski stvor, ili vila, ili anđeo, to Grengoar, ma koliko bio skeptičar, ma koliko bio ironičanpesnik, nije mogao u prvom trenutku pogoditi; toliko ga je bila očarala ova blistava pojava.Ona nije bila velika, ali je izgledala velika, tako je bila vitka stasa. Bila je crnomanjasta, ali je čovek mogao pogoditi da

je danju njena koža morala imati onaj lepi pozlaćeni sjaj Andalužanki i Rimljanki. I nožica je u nje bila andaluzijska,jer jo] je u isto vreme bilo i tesno i ugodno u ukusnoj obući. Ona je igrala, okretala se, vrtela se kao vihor na jednomstarom persijskom ćilimu, koji36joj nemarno beše bačen pod noge; i kad god bi u okretanju njeno divno lice prošlo pored vas, njene krupne crne očiobasjale bi vas munjom.Oko nje svi pogledi behu ukočeni, sva usta otvorena; i doista, dok je tako igrala, uz brujanje \caira koje su njene oble inežne ruke držale iznad glave, mala, slaba i živahna kao osica, u zlatom izvezenoj bluzi bez bora, u šarenoj haljinikoja se širila, golih ramena i legšh nogu, koje su joj se na mahove videle ispod suknje, crne kose i vatrenih očiju,izgledala je kao neko natprirodno stvorenje. Zaista pomisli Grengoar ovo je pravasalamandra2, prava nimfa, prava boginja, prava bahantkinjas menalejskog brda.U tom trenutku prosu se jedna pletenica ove „salamandre", a jedan novac od tuča, koji beše za nju privezan, otkotrljase na zemlju. Ne, nije! reče on to je neka Ciganka.Nesta svake iluzije!Ona ponovo stade igrati; uze sa zemlje dva mača, nasloni im vrhove na čelo i stade ih okretati u jednom pravcu, dokse sama okretala u drugom. To doista beše prava Ciganka. Ali ma koliko da je Grengoar bio razočaran, ova slika nijebila bez draži i čarolija; vatra je osvetljavala živom i crvenom svetlošću, koja je igrala na licima gomile, na mrkom čelumlade devojke, a u «dnu toga bacala kao neki bled odsev, koji je zajedno s njihovim senkama treperio, s jedne stranena mračnoj i ispucaloj fasadi poznate Kuće sa stubovima a s druge na kamenim stubovima od vešala.Među mnogobrojnim licimć, na koja je ova svet* Ratreni duh.87lost bacala skerletnu boju, beše jedno koje kao da je više no ma koje drugo bilo zaneto posmatranjem igračice. Tobeše muško lice, ozbiljno, mirno i mračno. Činilo se kao da taj čovek, čije je odelo zaklanjala gomila koja ga jeokružavala, nije imao više od trideset pet godina; međutim, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekolikopramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu behu se počele pojavljivati bore, ali unjegovim upalim očima oglvdala se neobična mladost, bujan život, duboka strast. On ih nije skidao sa Ciganke; i dok

je bezazlena devojka od šesnaest godina igrala i skakala na zadovoljstvo svih, njegove misli kao da su bivale svemračnije. S vremena na vreme sretali ou se na njegovim usnama osmeh i uzdah, ali je osmeh bio tužniji od uzdaha.Mlada devojka, zadihana, prestade najzad igrati, i narod joj oduševljeno zapljeska. Xali reče Ciganka.Tada Grengoar vide jednu lepu belu kozu, okretnu, živahnu, glatku, s pozlaćenim rogovima, s pozlaćenim nogama, spozlaćenom ogrlicom, kozu koju još ne beše spazio, i koja je dotle ležala na jednom kraju ćilima i gledala svojugospoću kako igra. Xali reče igračica na tebe je red.I pošto je sela, ona ljupko podnese kozi svojedaire. Xali nastavi ona koji je sad mesec?Koza diže prednju notu i udari jedanput po dairama.Bio je doista prvi mesec. Gomila zapljeska. Xali. prihvati mlada devojka pošto jeokrenula drugu stranu daira koji je danas dan umesecu?88Xali diže svoju zlatnu nožicu i udari šest puta po dairama. Xali nastavi Ciganka pošto je opet okrenuladaire koliko je časova?Xali udari sedam puta. U istom trenutku časovnik na Kući na stubovima izbi sedam časova. Narod beše zadivljen. To su neke vraxbine reče jedan potmuliglas iz gomile. To beše glas ćelavoga čoveka kojinije skidao oka sa Ciganke.Ona uzdrhta i okrenu se; ali se zaori pljeskanje, u kome se izgubi taj zlovoljni uzvik.Ono ga izbrisa iz njene pameti tako potpuno da mlagda devojka nastavi pitati svoju kozu. Xali, šta radi gospodin Gišar GranRemi,kapetan varoških pistolijera3, na litiji o Sretenju?Xali se ispravi na stražnje noge i stade vrečati, hodajući s tako ljupkom ozbiljnošću da ceo krug gledalaca pršte usmeh na ovu parodiju izveštačene pobožnosti pistolijerskoga kapetana. Xali nastavi devojka, ohrabrena sve većimuspehom kako pridikuje gospodin Jakov Šarmoli,kraljev prokurator u duhovnom sudu?Koza sede i stade vrečati, mašući prednjim nogama tako neobično da je i po pokretu, i po akcentu, i po držanju, bilasušti Jakov Šarmoli, samo bez njegovog rđavot francuskog i latinskog jezika.A svetina stade pljeskati sve jače. Oskvrnjenje! Obesvećenje! prihvati glas

ćelavoga čoveka.Ciganka se okrenu još jedanput.3 Konjanici naoružani pištoljima.89 Ah! reče ona to je oiaj gadni čovek. Zatim, opruživši donju usnu ispred gornje, onanačini grimasu koja kao da joj je bila u navici,obrte se na peti i stade kupiti u daire napojnicuod gledalaca.Krupan i sitan srebrn novac, krunaši i orlaši padali su kao kiša. Najedanput dođe pred Grengoara. Grengoar takorasejano metnu ruku u xep da ova zastade. Do đavola! reče pesnik našavši u svome xepu stvarnost, to jest nenašavši ništa. Međutim, devojka je stojala s dairama u ruci, gledajući ra krupnim očima i čekajući. Grengoaru izbišepo čelu graške znoja.Da je imao sve peruanske majdane u svome xepu, zacelo bi ih dao igračici; ali ih Grengoar nije imao; a, uostalom,Amerika još nije ni bila pronađena.Srećom, jedan neočekivani slučaj priteče mu u pomoć. Odlazi, skakavče misirski! povika jedankreštavi glas iz najmračnijega kuta na trgu.Devojka se okrete uplašena. To nije bio više glas ćelavog čoveka; to je bio glas ženski, glas pobožan i pakostan.Uostalom, ovaj uzvik od koga se Ciganka uplašila, razveseli gomilu dece koja su tuda švrljala. Gle zatočenice iz Rolandove kule! povikašeoni smejući se glaono gle isposnice gdegrdi! Da nije ostala bez večere? Hajde da joj odnesemoostatke sa varoške trpeze.Svi pojuriše Kući na stubovima. Međutim, Grengoar se beše koristio zabunom igračice i sklonio se. Dečija vikapodseti ga da90i on nije večerao. On pohita stolu. Ali mali obešenjaci behu brži od njega; kad je došao do stola, oni već behu svepokupili. Nije bio ostao ni najmanji kolačić. Na zidu nije bilo ništa više do vitkih krinova i ruža, koje je 1434. slikaoMatija Biteran. To beše mršava večera.Malo je neprijatno leći bez večere, a još je neprijatnije ne večerati i nemati gde leći. Grengoar je bio u takvompoložaju. Bez hleba, bez postelje; sa svih strana beše ta pritisla nevolja i ta nevolja činila mu se vrlo surova. On jeodavno došao do zaključka da je Jupiter stvorio ljude u nastupu mizantropije i da, celoga života, filozofija jednogamudraca ima da se bori s njegovom sudbinom. Što se njega tiče, on još nikad nije video borbu tako odsudnu; on je

slušao kako mu stomak objavljuje Da se predaje; i činilo mu se da nije nimalo lepo što zla sudbina osvaja njegovufilozofiju glađu.Ove melanholične misli obuzimale su ga sve više, kad ga iz njih odjednom trže neka pesma, neobična iako vrloumilna. To beše pesma mlade Ciganke.Njen glas bio je kao i njena igra, kao i njena lepota. To je bilo nešto neobjašnjivo i ljupko; nešto čisto, zvučno,vazdušasto, tako reći krilato. To behu neprestani tonovi puni zanosa, melodije, neočekivane kadence, zatim prostefraze prošarane tonovima oštrim i visokim, pa skokovi iz jedne skale u drugu koji bi i samoga slavuja zbunili, ali ukojima je uvek bilo harmonije; zatim blago talasanje oktava, koje se dizalo i spuštalo kao grudi mlade pevačice. Njenolepo lice pratilo je91s neobičnom pokretnošću sve fantazije njene pesme, od najrazuzdanijeg nadahnuća do najčednije dostojanstvenosti.Rekao bi čovek čas da je luda, čas da je kraljica.Reči njene pesme bile su na jeziku koji je bio nepoznat Grengoaru, i koji kao da je bio nepoznat i njoj samoj, tako jemalo izraz njena pevanja bio prikladan smislu reči. Tako, ova četiri stiha u njenim ustima bila su neobično vesela:Un cofre de gran ggcxega Hallaron dentro ip pilar, Dentro del, nuevas banderas Con figuras de espantar*.A jedan trenutak posle toga, iro tonu koji je davala ovoj strofi:Alarabes de cavallio Sin poderse menear, Con espađas, u los cuellos, Ballestas de buen echar1.Grengoar oseti kako mu suze navreše u oči. Međutim, njena pesma odisala je naročito radošću, i činilo se da pevakao ptica, veselo i bezbrižno. Pesma ove Ciganke pomutila je Grengoarova sanjarenja, ali kao što labud muti vodu.On je slušaše s nekom milinom, zaboravljajući na sve. Tada, za poslednjih nekoliko časova, prvi put nije osećaosvoje patnje.4 Kovčeg jedan sžupoceniIzvadiše iz bunara,Pun barjaka novih, gde jeNaslikana strašna šara. e To na konjma Arapi suKipovima kakvim slični,S mačevima i lucima,Što su nišan zgodit' vični.92Taj trenutak beše kratak.Onaj isti ženski glas što je prekinuo Cigankinu igru, prekide i njenu pesmu. Umukni, pakleni popče! uzviknu ona izonog istog mračnog kuta.

Jadni popac odmah umuče. Grengoar zatisnu uši: Oh! uzviknu on prokleta krezuba ženo,što razbi liru!I ostali gledaoci gunđali su kao on: Do đavola sa isposnicom! govorilo je višen>ih. I stara nevidljiva žena mogla bi se kajati zasvoje ispade protiv Ciganke da baš u tome trenutkunije privukao pažnju svetine sprovojd ludačkogapape, koji je, obišavši mnoge ulice i raekršća,banuo na Grevski trg, sa svima svojim buktinjama isa svom svojom galamom.Ovaj sprovod, koji su naši čitaoci videli kad je izlazio iz Doma pravde, beše uz put prikupio sve pariske protuve,besposlene lopove i zaludne skitnice; zato je i izgledao tako veliki kad je došao na Grevski trg.Najpre je išlo cigansko carstvo. Ciganski knez na čelu, na konju, a njegovi velikaši peške, držeći mu uzde i uzengije;za njima Cigani i Ciganke sa svojom decom koja su im drečala na ramenima; svi, i knez, i velikaši, i narod, udronjcima i ritama. Zatim je dolazilo šatrovačko carstvo, to jest svi lopovi Francuske poređani po dostojanstvu. Najmanjisu bili prvi. Tako su prolazili po četiriu redu, sa raznim znacima svojih činova u toj neobičnoj akademiji, gotovosvi bogalji, neki hromi, neki kljasti, šatrovačke kalfe, haxije, hajkači, pljačkaši, vrebači, prosjaci, bitange, nazorbogalji,panta93xije, nazorbolesnici, sprže, šatrovački trgovci, dobeglice, lopovi, šatrovački majstori, nabrajanje da i Homera umori. Usredini sabora oblasnih starešina i lopova jedva se mogao raspoznati šatrovački car, veliki tucak, zguren na malimdvokolicama koje su vukla dva velika psa. Posle šatrovačkog carstva dolazilo je carstvo galilejsko. Gijom Ruso, carcarstva galilejskoga, koračao je dostojanstveno u svojoj porfiri, vinom ispolivanoj; pred njime su išli ulični igrači, kojisu skakali i izvodili igre s oružjem, a okružavali su ga njegovi skiptronosci, njegovi podanici i činovnici blagajne.Naposletku je dolazila Bazoša sa svojim majskim drvetom iskićenim cvećem, sa svojim crnim odelom, sa svojommuzikom koja je bila dostojna ovog vrzinoga kola, i sa svojim debelim svećama od žutoga voska. U sredini ovegomile, veliki časnici ludačkoga bratstva nosili su na ramenima nosila, na kojima je bilo više sveća no na ćivotu sveteŽenevjeve za vreme kuge. A na tim nosilima blistaše se, sa palicom, stiharom i mitrom, novi ludački papa, zvonarBogorodičine crkve, Kvazimodo grbonja.

Svaki odred u ovom ludom sprovodu imao je svoju zasebnu muziku. Cigani su duvali u balafo i udarali u afričkedoboše. Šatrovci, narod vrlo malo muzikalan, još su imali violu6, rog i gotsku rebeku7 iz dvanaestoga veka. Galilejskocarstvo nije bilo u tome pogledu nimalo izmaklo; u njegovoj muzici jedva se mogla raspoznati po koja bedna rebeka izprvih vremena umetnosti, koja nije imala više od tri glasa. Ali oko ludačkoga pape razvijalo se,• Instrument sa sedam žica u koji se svira gudalom. 7 Vrsta violine s tri žice.§4u veličanstvenoj kakofoniji, sve muzičko bogatstvo tota vremena. Tu su se čule sve diskantrebeke, altrebeke, tenorrebeke,a da i ne računamo flaute i metalne instrumente. Avaj! naši se čitaoci sećaju da je to Grengoarov orkestar.Teško je predstaviti ponositu i blaženu milinu koja je obuzimala žalosno i odvratno lice Kvazimodovo na putu odDoma pravde do Grevskoga trga. Tada je prvi put osetio u sebi samoljublje. Dotle je znao samo za pogagžavanje, zapreziranje njegova položaja, za odvratnost prema njegovoj ličnosti. Zato je, iako beše gluv, uživao kao pravi papa uklicanju ove gomile, koju je mrzeo zato što je osećao da i ona njega mrzi. Šta mari što je njegov narod bio gomilaludaka, bogalja, lopova, prosjaka? To je opet bio narod, a on njegov vladalac. I on je smatrao za ozbiljno ovo ironičnopljeskanje, ovo podrugljivo poštovanje, u kome je, moramo reći, ipak bilo malo stvarnoga straha. Jer grbonja bešesnažan, jer bangavi beše okretan, jer gluvi beše opak; tri svojstva koja čine čoveka manje smešnim.Uostalom, mi ni najmanje ne verujemo da je novi ludački papa bio načisto sa svojim rođenim osećanjima i saosećanjima koje je ulivao. Razum koji je bio u ovome nakaznom telu morao je i sam imati nečega nepotpunog ineosetljivog. I ono što je on u tome trenutku osećao bilo je za nj sasvim neobjašnjivo, nejasno i zbrkano. Samo,radost se ogledala, ponos je vladao. Ovo mračno i nesrećno lice sijalo je od zadovoljstva.Prema tome, svi su se iznenadili i užasnuli kad, baš onda kad je Kvazimodo u ovom poluzanosu trijumfalno prolaziopored Kuće na stubovima, je95dan čovek izlete iz gomile i ljutito mu istrže iz ruke pozlaćenu palicu, znak njegovog ludačkog papstva.Taj drski čovek beše onaj ćelavi koji je, malopre, među onima koji su gledali Ciganku, prestravio jadnu devojkusvojim rečima punim pretnje i mržnje. On imađaše na sebi svešteničko odelo. Baš kad je izlazio iz gomile, Grengoar,koji ga dotle ne beše spazio, poznade ga:

Gle! uzviknu on začuđeno to je moj učitelj filozofije, dom Klod Frolo, arhiđakon! Kog đavola dira ovu opasnunakazu? Smoždiće ga.I doista se začu uzvik od užasa. Strašni Kvazimodo beše okočio sa nosila, i žene su okretale glavu da ne vide kakoće rastrgnuti arhiđakona.On skoči do sveštenika, potleda ga i pade na kolena.Sveštenik mu smače tijaru, prebi mu palicu i iscepa stihar sa šljokicama.Kvazimodo osta na kolenima, obori glavu i sklopi ruke.Zatim se između njih zapodenu neobičan razgovor znacima i pokretima, jer ni jedan ni drugi nisu govorili. Sveštenik,na nogama, ljut, pun pretnje, strog; Kvazimodo, na kolenima, ponizan, pokorno moleki. Međutim, van svake je sumnjeda je Kvazimodo jednim prstom mogao smrviti sveštenika.Naposletku, arhiđakon, surovo drmusajući snažno Kvazimodovo rame, dade mu znak da ustane i da pođe za njim.Kvazimodo ustade.Tada ludačko bratstvo, pošto je prva preneraženost prošla, htede odbraniti svoga papu, koji je96tako iznenada svrgnut s prestola. Cigani, šatrovci i cela Bazoša nadadoše viku oko sveštenika.Kvazimodo stade pred sveštenika, skupi mišiće svojih atletskih pesnica i pogleda napadače, škrgućući zubima kaorazjareni tigar.Svešteniku se povrati njegova sumorna ozbiljnost; on dade znak Kvazimodu i pođe ćuteći.Kvazimodo je išao pred njime, rasterujući gomilu s njegova puta.Kad su prešli svetinu i trg, gomila radoznalih i besposlenih htede poći za njima.Kvazimodo pređe onda u pozadinu, prateći arhiđakona natraške, zdepast, opak, nakazan, nakostrešen, prikupljajućisvoje udove, ližući svoje veparske zube, mumlajući kao zver i zatalasavajući gomilu jednim pokretom ili jednimpogledom.Pustiše ih da uđu u jednu tesnu i mračnu ulicu, u koju niko ne smede za njima, jer je Kvazimodo sa svojim škrgutomzuba tako dobro čuvao ulaz u nju. Ovo je zaista čudnovato reče Grengoar ali gde ću, do đavola, naći šta za večeru?IVNEPRIJATNOSTIKOJIMA SE ČOVEK IZLAŽEKAD NOĆU PRATI ULICAMAKAKVU LEPU ŽENUGrengoar je nasumce pošao za Cigankom. Video je kad je sa svojom kozom ušla u Nožarsku ulicu, pa se i sam uputiotom ulicom.

Zašto ne? rekao je u sebi.1 Bogorodičina crkva97Grengoar, praktični filozof sa pariskih ulicd, beše zapazio da ništa nije za sanjarije tako ugodno kao pratiti kakvumladu ženu, ne znajući kuda ide. U ovom namernom oiricanju slobodne volje, u ovoj ćudi Što se dakorava drugoj ćudikoja to i ne sluti, bilo je neke mešavine ćudljive nezavisnosti i slepe poslušnosti, ropstva i slobode, što se dopadaloGrengoaru, čoveku naravi vrlo nejednake, neodlučne i složene, u kome su se sticale sve krajnosti, koji se neprestanopovodio za najrazličnijim žudnjama i potirao ih jednu s drugom. On je sam rado upoređivao sebe s Muhamedovimgrobom, koji dva magneta privlače u protivnim pravcima i koji večito lebdi između neba i zemlje, između svoda i poda,između pada i penjanja, između zenita i nadira1.Kad bi Grengoar živeo danas, kako bi se držao na zlatnoj sredini između klasicizma i romantizma!Ali on nije bio toliko primitivan da živi tri stotine godina, i to je šteta. Njega nema, i ta se praznina danas i suviše oceha.Uostalom, da čovek može pratiti ulicama prolaznike (a naročito prolaznice), što je Grengoar rado činio, najbolje je dane zna gde će prenoćiti.On je, dakle, duboko zamišljen išao za mladom devojkom, koja je ubrzala korake tako da je njena lepa koza trčala zanjom kad je videla da se varošani vraćaju kući i da se zatvaraju krčme, jedine radnje koje su toga dana bileotvorene. Pa, ipak pomisli on u sebi ona mora negde stanovati; u Ciganki je dobro srce. Ko zna?...1 Tačka na nebesnom svodu upravo nad našim nogama.98I u ovome nedovršenom pitanju kojim je propratio ovu svoju misao bilo je nečega vragolastog.Međutim, s vremena na vreme, prolazeći pored poslednjih grupa varošana, koji su zatvarali svoja vrata, čuo je po kojureč njihova razgovora, koji je prekidao lanac njegovih prijatnih pretpostavki.Čas su dva starca prilazila jedan drugome: Znate li, gospodine Tibo Fernike, da je zbiljahladno?(Grengoar je to znao još od početka zime.)Tako je, gospodine Bonifacije Dizoade. Da ne bude i ova zima kao ona pre tri godine, godine osamdesete, kad smo zatovar drva plaćali osam sua?O, to nije ništa, gospodine Tibo, prema zimi godine 1407, kad je mraz trajao od Mitrovdana do Sretenja! i to tako jak

da se posle svake treće reči u velikoj sudnici ledilo delovođino pero, te je moralo biti obustavljeno vođenje zapisnika.Malo dalje, dve susetke stojale su na prozoru i držale u ruci sveće, koje su od magle jedva gorele.Je li vam muž ispričao nov nesrećni slučaj, gospođo La Bdrak?Nije. A šta je to bilo, gospođice Tirkan?Pa da se konj gospodina Žila Godena, beležnika u Šatleu, poplašio od Flamanaca i njihove povorke i oborioprečasnOga Filipa Avrijota, kaluđera celestinca.Je li mogućno?Cela istina.Običan čaršijski konj! e, to je malo mnogo. Da je bar kakav vojnički konj, hajdede!I prozori se zatvoriše. Ali je Grvngoar ipak izgubio vezu svojih misli.7»99Srećom, on je brzo nađe i bez po muke obnovi, zahvaljujući Ciganki i Xali, koje su neprestano išle pred njime; dvafina, nežna, krasna stvorenja malih nogu, lepa tela i umiljata držanja, kojima se divio i koja je u mislima gotovo mešaojedno s drugim| zbog njihova xgrugarstva i prijatelltva misleći da su obe mlade devojke; zbog njihove lakoće, okretnosti,hitrine u hodu, misleći da su obe koze.Međutim, ulice su bpvale sve mračnije i sve više puste. Povečerje bvše odavno odzvonilo i samo ste u retkimrazmacima mogli vi|deti koga na ulici, ili koji osvetljeni prozor. Idući za Cigankom, Grengoar beše zašao u onajnerazmršljivi splet ulica, raskršća i ćorsokaka koji okružava staro Groblje nevinih i koji liči na klupče konca koje jemačka zamrsila. E što su ovo glupe ulice! govorio je Grengoar, zalutao u ovim silnim krivinama, koje su seneprestano vraćale na svoje polazne tačke, ali kroz koje je mlada devojka išla ggutem koji kao da joj je bio dobropoznat, nimalo se ne dvoumeći i sve bržim koracima. Što se njega tiče, on ne bi nikako znao gde je da nije uprolasku, na savijutku jedne ulice, spazio pijačni osmostrani sramni stub, čiji je vrh jasno ocrtavao ovoj crni oblik, premajednom još osvetljenom nrozoru u Ulici Verdele.Od pre nekoliko trenutaka on beše privukao na se pažnju mlade devojke; ona se nekoliko puta bojažljivo osvrnula;štaviše, jedanput je naglo zastala, koristila se zrakom svetlosti, koji je izbijao iz jedne odškrinute hlebarnice, i dobroga zagledala od glave do pete; posle toga pogleda ona je napravila onu svoju grimasu koju Grengoar već ranije bešeuočio, i pošla dalje.100Ova mala grimasa dade povoda Grengoaru da razmisli. U ovoj leloj grimasi bilo je zacelo preziranja i podsmeha. On

obori glavu, stade brojati korake i pratiti mladu devojku poizdalje, kad na uglu jedne ulice, koja mu je baš u tomtrenutku beše zaklonila, ču jak vrisak.On ubrza korak.Ulica je bila sasvim mračna. Pa, ipak, pri svetlosti jednog povesma kučine, koja je bila uljem natopljena i gorela ugvozdenom fenjeru pred Bogorodicom na uglu ulice, Grengoar opazi Ciganku kako se otima iz ruku dvojice ljudi, kojisu se upinjali da utuše njenu viku. Sirota koza, preplašena, beše oborila rogove i stala vrečati. U pomoć, gospodo stražari! povika Grengoari pođe odvažno napred. Jedan od ljudi koji sudržali mladu devojku, okrenu se njemu. To bešestrašno lice Kvazimodovo.Grengoar ne pobeže, ali ne pođe ni koraka napred.Kvazimodo mu priđe, udari ga šakom tako da je odleteo na kaldrmu četiri koraka daleko, i naglo zamače u mrak,noseći mladu devojku koja se beše previla na njegovoj ruci kao kakva svilena traka. Njegov drug ode za njim, a jadnakoza trčala je za svima njima sa svojim tužnim vrečanjem.Ubistvo! ubistvo! vikala je nesrećna Ciganka.Stojte, nitkovi, i pustite tu bludnicu! reče najedanput gromkim glasom neki konjanik koji iskrsnu sa obližnjeg raskršća.To beše jedan kapetan kraljevih strelaca, oružan od glave do pete i s mačem u ruci.101On ote Ciganku iz ruku preneraženoga Kvazimoda, položi je preko svoga sedla, i baš kad strašni grbonja, došavšisebi, nasrnu na nj da povrati svoj plen, ukazaše se sa isukanim mačevima petnaest do šesnaest strelaca, koji suizbli?a pratili svoga kapetana. To beše vod kraljeve gardz, koji je išao u patrolu, po zapovesti gospodina Roberta odEtutvila, zapovednika pariske policije.Kvazimoda opkoliše, uhvatiše, vezaše. On je rikao, besneo, ujedao, i, da je bio dan, nema sumnje da bi se razbegaoceo vod od samoga njegova lica; koje je gnev načinio još odvratnijim. Ali kako je bila noć, oi je bio lišen svoganajopasnijeg oružja, svoje ružnoće.Njegova druga beše nestalo za vreme borbe.Ciganka se graciozno ispravi ia oficirovu sedlu, nasloni svoje ruke na ramena mladoga čoveka i posmatraše ganepomično nekoliko trenutaka, kao očarana njegovom lepotom i pomoći koju joj je ukazao. Ona prva prekide ćutanje isvojim umiljatim glasom, koji je ovoga puta bio još umiljatiji, reče mu:Kako se zovete, gospodine oficiru?Kapetan Febus od Šatopera, lepojko moja odgovori oficir ispravivši se.Hvala reče ona.

I dok je kapetan Febus gladio svoje rastresene brkove, ona šmugnu s konja kao strela i uteče. Munja ne bi tako brzoiščezla.Sto mu muka! reče kapetan, i zapovedi da se pritegnu kaiši Kvazimodu više bih voleo da sam sačuvao devojku.Šta ćete, kapetane? reče jedan vojnik slavuj je odlete?, ostao je slepi miš.102VDAJBE NEPRIJATNOSTIGrengoar, onesvešćen padom, beše ostao na kaldrmi pred Bogoradicom na uglu ulice. Malopomalo on dođe sebi;najpre je bio nekoliko minuta kao u nekom zanosu, polusnu, koji nije bio neprijatan i u kome su se vazdušaste slikeCiganke i koze slivale s težinom Kvazimodove pesnice. To stanje nije trajalo dugo. Prilično jaka hladnoća na onojstrani njegova tela koja je bila u dodiru s kaldrmom, najedanput ga probudi i povrati mu svest. Otkud sad ovahladnoća? reče on u sebi. I tada vide da leži nekako usred bare.Prokleti grbavi kiklop! promrmlja on kroza zube i htede se dići. Ali beše i suviše zanesen, i suviše ugruvan. Morade,dakle, ostati na mestu. Uoetalom, ruka mu je bila dovoljno slobodna; on zationu nos i predade se svojoj sudbini.Parisko blato pomisli on u sebi, jer je bio uveren da će mu potok biti postelja.A našto je postelja do da se na njoj sanja?Parisko blato nekako naročito zaudara. Mora da ima mnogo azota i šalitre. To je, uostalom, mišljenje učenoga NikoleFlamela i hermetika...Reč hermetik podseti ga najedanput na arhiđakona Kloda Frola. On se opomenu surovoga prizora koji beše maloprenazreo, kako se Ciganka otima od dvojice ljudi, kako je Kvazimodo imao jednoga druga, i mračno i oholo licearhiđakonovo iziđe mu pred oči kao u magli. To bi bilo čudnovato! pomisli on. I na osnovu svvga toga on stadezidati čudno103vatu zgradu pretpostavki, tu kuću od karata tako dragu filozofima. Zatim najedanput iziđe mu pred oči stvarnost i onuzviknu: Ah! ta ja ću se smrznuti!I doista sve je mučnije bilo ostati na tome mestu. Svaki molekul vode odnosio je po jedan molekul zračne toplote iztela Grengoarova, i ravnoteža između temperature njegova tela i temperature potoka poče se vrlo osetnouspostavljati.Najedanput, snađe ga neprijatnost, sasvim druge prirode.Jedna gomila dece, onih bosonogih obešenjaka koji su u svim vremenima obijali iarisku kaldrmu pod vajkadašnjim

imenom „gamena", i koji su se, kad smo i mi bili deca, bacali na nas kamenjem kad smo uveče izlazili iz škole, jer namhaljine nisu bile poderane jedna rulja tih mladih mangupčića dotrča na raskršće, na kome je ležao Grengoar, saosmehom i uzvicima koji kao da su vrlo malo vodili računa o snu suseda. Oni su vukli za sobom nekakvu nakaradnuvreću; i lupa njihovih klompa probudila bi mrtvaca. Grengoar, koji još ne beše sasvim mrtav, pridiže se upola. Hej, Enekene Dandešu! Hej, Žane Penseburde! vikali su oni koliko ih grlo donosi umro je stari Evstahije Mubon,potkivač na uglu ulice. Uzeli smo njegovu slamnjaču da je zapalimo. Danas je svetkovina u čast Flamanaca.I oni baciše slamnjaču baš na Grengoara, blizu koga behu došli ne spazivši ga. U isto vreme jedan od njih uze maloslame, koju zapali na kandilu pred svetom Bogorodicom.104 Do sto đavola! progunđa Grengoar sadće mi opet biti suviše toplo.Trenutak je bio kritičan. Imao je da zapadne između vatre i vode; on napreže sve sile, kao zločinac koga zbogpravljenja lažnog novca hoće da bace u ključalu vodu i koji gleda da se otme. On ustade, baci slamnjaču na dečurliju ipobeže. Sveta Bogorodice! povikaše deca oživeopotkivač.I ona pobegoše takođe.Slamnjača ostade gospodar bojnoga polja. Belfore otac Le Žiž i Koroze tvrde da je sutradan tu slamnjaču sveštenstvodiglo s velikom svečanošću i odnelo u riznicu Crkve svete Oportune, gde je klisar do 1789. dobijao lep dohodakpričajući veliko čudo Bogorodičina kipa na uglu ulice Mokonsej, koji je samim svojim prisustvom, znamenite noćiizmeđu 6. i 7. januara 1482, isterao đavola iz pokojnoga Evstahija Mubona, koji, da bi prevario đavola, beše na samrtilukavo sakrio svoju dušu u svoju slamnjaču.VIRAZBIJEN KRČAGTIohito je neko vreme trčao što je mogao brže,ajući kuda, i udario glavom o više uličnih>,, preskočio više potoka, prošao kroz višećorsokaka i raskršća, gledajući da pobegnekroz bezbrojne krivine stare pijačne kalonzlazećiu evome paničnom strahu ono štoN>5onaj lepi latinski jezik srednjega veka naziva tota via, cheminum et viaria, naš pesnik zastade najedanput, pre svega

zadihan, a posle zadržan dilemom koja nasta u njegovoj pameti. Meni se čini, gospodine Pjere Grengoare reče onu sebi, metnuvši prst na čelo da vi jurite kao kakav ludak. Oni mali obešenjaci poplašili su se od vas isto tako kao i viod njih. Meni se čini, velim, da ste čuli bat njihovih klompi, koji se udaljavao u pravcu juga, dok ste vi bežali na sever.Prema tome, jedno je od ovoga dvoga: ili su deca pobegla, i onda je slamnjača, koju su u strahu morala zaboraviti,ona gostoljubiva postelja za kojom od jutros obiste noge i koju vam sveta Bogorodica premilostivo šalje, da vasnagradi što ste u njenu čast napisali moralitet, u kome ste je slavili i veličali; ili deca nisu pobegla, i u tom slučaju onaeu bacila ugarak u slamnjaču, a to je, opet, upravo ona krasna vatra koja vam je potrebia da se razonodite, osušite iogrejete. U oba slučaja, bila dobra vatra ili dobra postelja, slamnjača je poklon s neba. Blažena deva Marija na ugluUlice Mokonsej možda je samo zato lišila života Evstahija Mubona; i od vas je vrlo ludo što bežite tako bezobzirce,kao Pikarćanin ispred Francuza, ostavljajući za sobom ono što tražite ispred sebe; vi ste prava budala!On se vrati istim putem, i razgledajući i ispitujući gde je, podignuta nosa i načuljenih ušiju, potrudi se da nađedragocenu slamnjaču. Ali uzalud. Svaki čas je udarao na kuće, na ćorsokake, na raskršća, usred kojih je oklevao isumnjao neprestano, više zbunjen i više pometen u ovome spletu mračnih ulica no što bi bio u davirintu samoga106Turnelskoga dvora1. Naggosletku izgubi strpljenje i uzviknu svečano: Prokleta raskršća! sam ih je đavo načinio nalikna svoje vile.Laknu mu posle ovog uzvika, a neka crvenkasta svetlost, koju u tome trenutku spazi na kraju jedne duge i tesne ulice,potpuno ga obodri. Hvala bogu! reče on tako je. Eno moje slamnjače gde gori. I upoređujući sebe s krmarem kojitone u noći, on dodade pobožno: Salve, salve, maris stella2.Da li je ovu molitvu upućivao svetoj Bogorodici ili slamnjači? to nikako ne znamo.Tek što je zašao u dugu ulicu, koja je bila nekaldrmisana i sve kaljavija i strmija, on spazi nešto dosta neobično.Ulica ne beše pusta. Ovdeonde, celom njenom dužinom, puzile su neke nejasne i nakazne prilike, u pravcu svetlostikoja je treperila na kraju ulice, kao ono teški insekti koji se noću od travke do travke vuku ka čobanskoj vatri.Ništa ne daje toliko odvažnosti kao prazan xep. Grengoar nastavi ići, i naskoro stške do insekta koji se s najvišelenosti vukao za ostalima. Kad mu se približi, vide da je to nekakav bedni bogalj bez nogu, koji je skakutao na rukama

kao povređeni pauk kome su ostale samo dve noge. Baš kad je prošao pored ovog pauka s čovečjim likom, pauk mureče tužnim glasom: La buona mancia, signor, la buona mancia3.1 Nekadašnja rezidencija francuskih kraljeva u Parizu, u kojoj je 1559. Gabrijel Montgomeri, škotski vojskovođa,smrtno ranio Henrika II, prilikom jedne viteške borbe.1 Zdravo, zdravo, zvezdo morska! (Početak jedne laTinske himne Bogorodici.)* Dobru nadtojnicu, gosiodive, dobru vapojnicu!207 Đavo da te nosi reče Grengoar a i menes tobom, ako znam šta hoćeš da kažeš.I ode.Naskoro stiže drugu pokretnu priliku i zagleda je. To beše opet jedan bogalj, u ieto vreme i hrom i sakat, i to tako sakati tako hrom da je sa komplikovanoga sistema štaka i drvenih nogu, koje su ga držale, izgledao kao kakva zidarskaskela koja se kreće. Grengoar, koji je voleo otmena i klasična poređenja, uporedi ga u mislima sa živim tronošcemVulkanovim4.Ovaj živi tronožac pozdravi ga, ali zadrža svoj šešir u visini Grengoarove brade, kao kakav berberski tanjir, i doviknumu u uši: Senor saballer, para comprar ip pedaso de pan5. Reklo bi ce reče Grengoar da i ovaj govori;ali ovo je neki mučan jezik, i on je srećnijiod mene ako ga razume.Zatim mu najedanput pade na pamet: Zbilja, šta su ono jutros hteli reći s onimsvojim Esmeralda?On htede ubrzati korake, ali mu i po treći put nešto prepreči put. To nešto, ili, bolje reći, taj neko, beše jedan slepac,omaleni slepac jevrejska lica i zarastao u bradu, koji mu, veslajući oko sebe jednom batinom i idući za nekim velikimpsom, reče kroz nos s nekim mađarskim akcentom: Facitote caritateme.4 Rimski bog vatre i kovača, sin Jupitera i Junone,a muž Venerin. Povdto je rođen ružan, majka ga je bacilas Olimpa tako da je ostao sakat. Imao je kovačnice podEtnom, gde je radio zajedno s kiklopima.5 Gospodine viteže, udelite mi da kupim parče hleba.* Udelite milostin>u!108 U dobri čas! reče Pjer Grengoar jedvaneko ko govori ljudokim jezikom. Mora da sam vrlomilosrdna lica kac od mene prose, iako mi je kesatako mršava. Prijatelju (i on se okrenu slepcu), jasam prošle nedelje prodao svoju poslednju košulju;

to jest, pošto vi razumete jedino Ciceronov jezik:Vendidi hedbomade nuper transita meam ultimam chemisam.Rekavši ovo, on okrenu leća slepcu i ode svojim putem. Ali slepac opruži korak u isti mah kad i on: i sad odjedanput ionaj bogalj i onaj hromi naiđoše s velikom žurbom i s velikom lupom štaka po kaldrmi. Zatim sva trojica, gurajući seza jadnim Grengoarom, stadoše mu pevati svoju pesmu:Caritatem! pevao je slepac.La buona mancia! pevao je bogalj.A hromi je prihvatio ovu muzičku frazu ponavljajući: Un pedaso de rap.Grengoar zationu uši. O da vavilonske kule! uzviknu on.On stade trčati. Slepac potrča. Hromi potrča. Bogalj potrča.I što je dublje zalazio u ulicu sve su više nicali oko njega bogalji, slepci, hromi, kljasti, ćora1'i, gubavi sa svojimranama, ko iz kuće, ko iz okolnkč ulica, ko iz podruma, s urlanjem, zapevanjem, kre.tganjem, svi hramucajući,gegajući, hitajući ka svet/osti i valjajući se po blatu kao puževi posle kišeNeprestano praćen trojicom svojih gonilaca, i ne znajč^i šta će iz toga izići, Grengoar je preplašen išao ci ostalima,obilazeći hrome, preskačući bogalje, sgotičući se u ovom mravinjaku sakatih,109kao onaj engleski kapetan što je zapao u gomilu morskih pauka.Pomisli da pokuša da se vrati. Ali je bilo suviše kasno. Cela ova četa beše ga opkolila, a ona tri prosjaka nisu gapuštala nikako. On, dakle, nastavi ići, nošen ovim neodoljivim talasom, stravom i bunilom koje mu je ove topredstavljalo kao neki strašan san.Naposletku stiže nakraj ulice. Ona je izlazila na jedan ogroman trg, na kome je tisuću rasturenih plamenovasvetlucalo u nejasnoj noćnoj magli. Grengoar potrča, nadajući se da će se brzinom svojih nogu oprostiti triju sakatihavetinja koje ga behu sklonile. Onde vas, hombre!7 uzviknu hromi bacivšištake i trčeći za njim potpuno zdravim nogamakakve su ikad hodile po pariskoj kaldrmi.Međutim, bogalj, koji beše stao na noge, pokri Grengoara svojom teškom okovanom zdelom, a slepac ga je gledaopravo u lice svojim svetlim očima.Gde sam ja? reče pesnik, skamenjen od straha.U Čudotvornoj mali8 odgovori četvrta avet koja im beše prišla.Duše mi nastavi Grengoar lepo vidim slepce kako gledaju i hrome kako trče, ali gde je Spasitelj?Oni odgovoriše jezivim smehom.Siromah pesnik pogleda oko sebe. On doista7 Kuda ćeš, čoveče!8 Tako se zvao jedan kraj Pariza, utočište svih skitnica,prosjaka i kradljivaca, zato što je u njemu najedanput

i kao nekim čudom nestajalo svih lažnih telesnih nedostatakau prosjaka.110beše u onoj strašnoj Čudotvornoj mali, u koju nikad čestit čovek nije stupio u to doba; u poznatom mađioničkomkrugu, u kome su policijski činovnici i žandarmi, kad bi se usudili stupiti u nj, nestajali bez traga i glasa; u lopovskomgradu, gnusnom čiru na licu Pariza; u kanalu nečistoće, iz koga je svako jutro oticao i u koji se svako veče slivaopotok poroka, prosjačenja i skitnje, koji uvek plavi ulice prestonica; u gnusnoj košnici, u koju su se svako veče vraćalisa svojom pljačkom svi trutovi ljudskoga društva; u lažnoj bolnici, u kojoj su se i Ciganin, i raščinjeni kaluđer, i propaliđak, skitnice svih narodnosti: Španjolci, Italijani, Nemci, svih vera: Jevreji, hrišćani, muhamedanci, mnogobošci,pokriveni lažnim ranama, danju prosjačili, a noću pretvarali u zlikovce; jednom reči, u ogromnoj oblačionici, u kojoj suse u to vreme oblačili i svlačili svi glumci iz one večite komedije koju krađa, razvrat i ubistvo igraju na pariskoj kaldrmi.To beše trg prostran, nepravilan i rđavo popločan, kao i svi pariski trgovi toga vremena. Ovdeonde svetlele suvatrice, oko kojih su se tiskale neobične gomile. Sve to išlo je tamoamo i vikalo. Na sve strane čuo se grohotan smeh,drečanje dece, glasovi žena. Ruke i glave ove gomile, crne prema osvetljenoj osnovi, ocrtavale su na njoj tisuću čudnovatihpokreta. S vremena na vreme mogaše se na zemlji, na kojoj je igrala svetlost vatri s velikim neodređenimsenkama, videti po kakvo pseto koje je ličilo na čoveka, po kakav čovek koji je ličio na pseto. Granice rasa i vrstagubile su se čisto u ovome gradu kao u kakvom vrzinom kolu. Ljudi, žene,111životinje, starost, pol, zdravlje, bolesti, sve to kao da je bilo zajedničko ovome narodu; sve se to slagalo, mešalo,brnalo, stapalo; svaki je imao učešća u svemu.Pri drhtavoj i slaboj svetlosti vatri mogao je Grengoar, iako je bio zbunjen, raspoznati oko celoga ogromnoga trgaružan venac starih kuća, čije su mu fasade, crvotočne, ulegle, požutele, svaka sa jednim ili dva osvetljena prozorčića,izgledale u mraku kao ogromne glave matorih žena koje, poređane u krug, gnusne i odvratne, gledaju ovo vrzinokolo, žmirkajući očima.To beše kao neki novi svet, nepoznat, nečuven, nakazan, svet što puzi, gmiže, svet fantastičan.Grengoar, sve više uplašen, pritegnut onom trojicom prosjaka kao kleštima, zbunjen gomilom drugih lica, koja su sekomešala i blejala oko njega, zlosrećni Grengoar gledao je da se pribere i da se seta da li je subota. Ali mu napori

behu uzaludni; veza njegova pamćenja i tok njegovih misli behu prekinuti; i sumnjajući u sve, kolebajući se izmeđuonoga što je video i onoga što je osećao, on postavi sebi ovo nerazrešljivo pitanje: Ako ja postojim, postoji li ovo?Ako ovo postoji, postojim li ja?U tome trenutku ču se jedan jasan uzvik iz uzavrele gomile koja ga je okružavala:Vodimo ga kralju, vodimo ga kralju!Sveta Bogorodice! promrmlja Grengoar njihov kralj mora da je neki jarac. Kralju! kralju! ponoviše svi glasovi.Odvukoše ga. Svaki je gledao da ga dočepa svojimkanxama. Ali ona tri prosjana ne puštahu svoj112plen, i otimahu ga od drugih, urlajući: „Mi smo ga uhvatili."I inače bolesna, dolama pesnikova ispusti dušu u ovoj borbi.Prelazeći preko užasnoga trga, Grengoar dođe sebi. Posle nekoliko koraka njemu se povrati osećanje stvarnosti. Onse poče navikavati na ovu sredinu. U prvome trenutku, iz njegove pesničke glave, ili možda, sasvim prosto iprozaično rečeno, iz njegova prazna stomaka beše se podigao kao neki dim, neka para, tako reći, koja je omotavalapredmete oko njega, te ih mogaše samo nazirati, i to kao kroz nejasnu maglu more, kroz onu tminu snova u kojoj treperesve konture, u kojoj se razvlače svi oblici, u kojoj se gomilaju predmeti u bezgranične grupe, uveličavajući stvariu himere, a ljude u srantome. Malopomalo za ovom halucinacijom njegov pogled postade bistriji i stade manjeuveličavati. Stvarnost se stade ukazivati oko njega, bosti mu oči, udarati ga po nogama i rušiti komad po komad svuonu stravičnu poeziju kojom mišljaše u početku da je okružen. Morao je najzad uvideti da ne ide po Stiksu9, nego poblatu, da ga ne guraju demoni, nego lopovi, da nije u pitanju njegova duša, nego prostonaprosto njegov život (poštoje bio bez onoga dragocenog posrednika koji se tako uspešno stavlja između razbojnika i poštena čoveka bezkese). Najzad, posmatrajući orgiju sasvim izbliza i s više hladnokrvnosti, on upade iz vrzinoga kola u krčmu.I doista, Čudotvorna mala nije bila ništa drugo do krčma, ali razbojnička krčma, crvena od vina, crvena od krvi.• Po grčkoj mitologiji reka u donjem svetu koja je oko njega opticala sedam puta.8 Bogorodičina crkva113Prizor hoji mu se ukaza pred očima kad ga je njegova pratnja u ritama dovela do kraja njegova puta, nije bio takav dabi ga motao vratiti poeziji, ma i poeziji pakla. To beše više no ikad prozaična i surova stvarnost krčme. Da nismo upetnaestom veku, rekli bismo da je Grengoar iz Mikelanćelova10 sveta došao u Kalotov svet11.

Oko jedne velike vatre, koja je buktala na prostranoj okrugloj kamenoj ploči i koja je svojim plamenom obuhvatalausijane noge jednoga tronošca, u tom trenutku praznog, beše nekoliko crvotočnih stolova, rasturenih bez ikakva reda;videlo se da ni onaj koji bi bio šegrt u geometriji nije izvoleo udesiti njihov paralelizam, niti se postarao da se barnjihove ivice ne seku pod suviše neobičnim uglovima. Na tim stolovima blistalo se nekoliko krčaga, iz kojih su curilivino i medovina, a oko tih krčaga beše se okupilo mnogo bahanalskih lica, crvenih od vatre i vina. Jedan čovek, svelikim trbuhom i vesela lica, cmakao je jednu devojčuru, gojaznu i mesnatu. Neki lažni vojnik, zviždućući, odvijao jezavoj na svojoj lažnoj rani i razmrdavao svoje zdravo i snažno koleno koje je od rana jutra bilo umotano u tisućuzavoja. Protivno njemu, neki kržljav čovek pravio je na svojoj nozi, pomoću zmijinog mleka i volovske krvi, ranu kojamu je trebala za sutrašnju prošnju. Dva stola dalje, jedai haxija, u potpuno haxijskom odelu, sricao je neku tužbalicu,ne zaboravljajući psalmodiju i unjkanje. Malo dalje, jedan mladi kradljivac primao je uput10 Italijanski genijalni skulptor i slikar XV i XVIveka.11 Francuski graver i slikar XVII veka, duh smeo, plodani fantastičan.114stva za padavicu od jednoga starog epileptičara, koji ga je učio da penuša usta, žvaćući komad sapuna. Blizu n>ih,jedan koji je imao vodenu bolest splašnjavao je svoj otok, i zbog toga beše zatisnulo nos četiripet kradljivica koje suse za istim stolom otimale o jedno dete, to veče ukradeno. Sve okolnosti koje, dva veka kasnije, izgledahu takosmešne dvoru, kako veli Soval12, da su služile za zabavu kralju i bile uvod u kraljevski balet „Noć", podeljen u četiridela i igran u pozorištu „Mali Burbon". „Nikad dodaje jedan očevidac iz godine 1653 iznenadne metamorfozeČudotvorne male nisu bile srećnije predstavljene. Benserad13 nas je pripremio za njih dosta raskalašnim stihovima."Na sve strane razlegao se grohotan smeh i orila razvratna pesma. Svaki je radio za se, vikao i psovao, ne slušajućisuseda. Krčazi su se kucali, kavge su se zametale pri sudaru krčaga, a krnjotine su cepale dronjke.Jedno veliko pseto, koje je čučalo, gledalo je vatru. Nekoliko dece beše se umešalo u ovu orgiju. Ukradeno deteplakalo je i drečalo. Drugo jedno, dečak od četiri godine, sedelo je na vrlo visokoj klupi, tako da su mu noge visile, asto dopirao do brade, i ćutalo. Treće je ozbiljno rzzmazivalo prstom po stolu loj koji je curio iz jednog svećnjaka.

Poslednje, malo, sedelo je u blatu i gotovo se gubilo u kotlu koji je grebalo jednim crepom s takvom škripom da biStradivari14 pao u nesvest.Blizu vatre bilo je bure, a na buretu jedan prosjak. To beše kralj na svome prestolu." Francuski istoričar XVII veka.11 Francuski dvorski pesnik XVII veka.14 Najveći italijanski izrađivač lauta (XVIIXVIII v.).8»115Ona trojica što su uhvatila Grengoara, dovedoše ga pred to bure, i cela orgija umuče za časak; samo se čuo kotao ukome je bilo dete.Grengoar nije smeo da diše ni da podigne oči. Hombre, quita tu sombrero15 reče jedan odona tri nitkova što ga držahu; i pre nego je Grengoarrazumeo šta to znači, prosjak mu uze šešir.To beše, doduše, jadna i žalosna kapa, ali opet dobraza sunce ili za kišu. Grengoar uzdahnu.Međutim, kralj sa svoga bureta progovori: Kakva je to hulja?Grengoar uzdrhta. Taj glas, mada je bio pun pretnje, podseti ga na neki drugi glas koji tog istog jutra beše zadao prviudarac njegovoj misteriji, bogoradeći u gledalištu: Udelite meni bednom! On diže glavu. To beše doista Klopen Trujfu.Klopen Trujfu, sa svima znacima kraljevskoga dostojanstva, bio je u onim istim dronjcima. Rane na ruci beše mu većnestalo. U ruci je imao jedan od onih bičeva od bele kože kojima su se ondašnji policajci služili za održavanje reda. Naglavi je imao nešto okruglo i ozgo zatvoreno, ali je teško bilo raspoznati da li je to bila dečija kapa ili kraljevska kruna,tako su bile slične te dve stvari.Međutim, Grengoar, i ne znajući zašto, beše dobio malo nade kad je u kralju Čudotvorne male poznao prokletogaprosjaka iz velike dvorane. Gospodine prošapta on... Gospodaru... Veličanstvo... Kako da vas nazovem? rečeon najzad, došavši do najvećeg zvanja, i ne znajućiviše ni kako da uveliča ni kako da smanji titulu.111 Čoveče, skini šešir.316Gospodaru, veličanstvo, ili druže; zovi me kako hoćeš. Ali brže samo. Šta imaš da kažeš u svoju odbranu?U svoju odbranu! pomisli Grengoar ovo mi se ne dopada. O on odgovori mucajući: Ja sam onaj što je jutros ...Do sto đavola! prekide ga Klopen tvoje ime, huljo, i ništa više. Slušaj. Ti stojiš pred trojicom silnih vladara: preda

mnom, Klopenom Trujfuom, tunskim kraljem, naslednikom velikoga tucaka, vrhovnim vladarem šatrovačke kraljevine;pred Matijom Hungadijem Spikalijem, knezom jeđupačkim i ciganskim; to je, vidiš, onaj žuti što je povezao glavupačavrom; i pred Gijomvm Rusoom, carem galilejskim; to je onaj debeljko što nas ne sluša i što miluje jednubludnicu. Mi smo tvoje sudije. Ti si ušao u šatrovačku kraljevinu, a nisi šatrovac; ti si povredio prava naše varoši.Zato ćeš biti kažnjen, sem ako si šatrovac, tucak ili egavac, to jest, kako se kaže jezikom poštenih lju|di, kradljivac,prosjak ili skitnica. Jesi li tako šta? Opravdaj se. Kaži nam svoje zanimanje.Na žalost reče Grengoar nemam tu čast. Ja oam pisac...Dosta prihvati Trujfu, ne dajući mu da dovrši. Bićeš obešen. To je prosta stvar, tospodo čestiti građani! kako vipostupate s našima kod vas, tako mi postupamo sa vašima kod nas. Kakav je vaš zakon za lopove, takav je njihov zavas. Sami ste krivi ako je taj zakon svirep. Treba s vremena na vreme videti iznad konopca i lice kakvog poštenogčoveka; time zakon dobija više uvaženja. Zato, prijane, razdeli veselo ovim goepođicama svoje117dronjhe. Ja ću narediti da te obese na uveseljenje loggova, a ti ćeš lm. dati svoju kesu, da popiju koju. Ako hoćeš daočitaš kakvu molitvu, naći ćeš tamo u stupi lepoga boga oca od kamena, koga smo ukrali iz crkve Svetoga Petra.Dajem ti četiri minuta da mu tresneš svoju dušu o glavu. Ova beseda beše strašna.Duše mi, divna beseda! Klopen Trujfu pridikuje kao sveti otac papa! uzviknu galilejski car razbivši svoj krčag dapodupre sto.Gospodo carevi i kraljevi reče Grengoar hladnokrvno (jer mu se, ne znam kako, beše povratila hrabrost te govorašeodlučno) vi to nećete učiniti. Ja sam Pjer Grengoar, ja sam pesnik, čiji se moralitet predstavl»ao jutros u velikojdvorani Doma pravde.A! ti si to, učeni gospodine! reče Klopen. Ja sam bio tamo. Pa lepo, druže, zar je to razlog da ne budeš večerasobešen? što si jutros bio do^sadan?Teško ću se izvući pomisli Grengoar. Međutim, ipak pokuša. Ja ne znam reče ■ zašto se pesnici ne broje uprosjake? Eto, Ezop je bio skitnica, Homer je bio prosjak, Merkur je bio kradljivac...Klopen ga preseče.Ti kao da hoćeš da nas mučiš svojim trabunjanjem. Pusti da te obesimo, i nemoj tu vazdan pričati!Oprostite, gospodaru tunski kralju odgovori Grengoar braneći se stopu po stopu. Tiče se moje glave. Jedan časak

samo!... Saslušajte me ... Nećete me osuditi a da me ne saslušate...118Doista, njegov nesrećni glas nije se čuo od graje koja se dizala oko njega. Onaj mali dečko grebao je kotao jače noikad; a jedna matora žena, za pakost, beše metnula va tronožac tiganj pun masti koja je cvrčala na vatri tako jako kaoda dreči gomila dece K0JU JURI kakav bauk.Međutim, Klopen Trujfu kao da se savetovao s jeđupačkim knezom i s galilejskim carem koji beše sasvim pijan. Malozatim on viknu oštrim glasom: mir! I kako ga kotao i tiganj ne poslušaše, nego nastaviše svoj duet, on shoči s bureta,udari notom u kotao, koji se otkotrlja na nekih deset koraka sa detetom, zatim udari nogom u tiganj, iz koga se svamast izruči u vatru, pa se dostojanstveno opet pope na svoj presto, ne osvrćući se ni na ugušeni plač deteta ni nagunđanje starice, čija večera ode u lep beo plamen.Trujfu dade znak, a knez, car i paralopovi poređaše se oko njega u polukrug; Grengoar, koga ne puštahu, osta usredini. To beše polukrug rita, dronjaka, šljokica, vila, sekira, nesigurnih nogu, golih ručetina, lica odvratnih, podbulih,blesastih. U sredini ovih golaća, kao dužd ovoga senata, kao kralj ove velikaške skupštine, kao papa ovogkardinalskog sabora, carovao' je Klopen Trujfu, pre svega, svom visinom svoga bureta, a zatim, nekim oholim,divljačkim i strašnim izgledom koji mu se ogledao u očima i koji je u njegovom divljačkom profilu pojačavao zverski tipšatrovačke rase. Rekao bi čovek da vidi njušku 'divljega vepra među običnim svinjskim njuškama. Slušaj reče on Grengoaru, gladeći žuljavom rukom svoju nakaradnu bradu ja ne uviđam119zašto da ne budeš obešen. Istina, to kao da ti je odvratno; i to je sasvim prirodno; vi, građani, vi niste na to navikli. Vimislite da je to naročito strašno. Uostalom, mi ti ne želimo zla. Evo načina da se zasad spaseš. Hoćeš li da budešnaš?Možete misliti kakvo je dejstvo učinio ovaj predlog na Grengoara, koji je već video da mu nema života i počeo gubitinadu. On se grčevito uhvati za ovaj predlog.Razume se da hoću, te kako! reče on.Ti, dakle, pristaješ da stupiš u društvo misiraca?Misiraca? Naravno odgovori Grengoar.Pristaješ da budeš član slobodnih građana? prihvati tunski kralj.Slobodnih građana.Podanik šatrovačke kraljevine?Šatrovačke kraljevine.Tucak?

Tucak.Srcem?Srcem.Imaj na umu nastavi kralj da ćeš ipak biti obešen.Vraga! reče pesnik.Samo što ćeš nastavi Klopen hladno biti obešen kasnije, sa više parade, o trošku dobroga Pariza, o kakva lepazidana vešala, a obesiće te pošteni ljudi. To ti je uteha.Kako vi kažete odgovori Grengoar.Ovo zanimanje ima i drugih dobrih strana. Kao slobodan građanin ne moraš plaćati ni blato,120ni sirotinju, ni osvetljenje, što plaćaju građani Pariza. Neka tako bude reče pesnik. Pristajem.Ja sam tucak, šatrovac, slobodan građanin, misirac,sve što hoćete. I ja sam unapred bio sve to, gospodinetunski kralju, jer ja sam filozof; et omnia inphilosophia, omnes in philosopho continentur16, kao štoznate.Tunski kralj nabra obrve. Šta ti misliš o meni, prijatelju? Kakav jetaj mađarskočivutski jezik? Ja ne znam jevrejski.Ako sam razbojnik, nisam Čivutin. Štaviše ja i nekradem; to nije dostojno mene: ja ubijam. Pustahija,to jesam; kesaroš, ne.Grengoar pokuša da ubaci kakvo izvinjenje u ove kratke reči koje su iz gneva bile sve oštrije.Oprostite, gospodaru. To nije jevrejski, to je latinski.Rekoh ti nastavi Klopen ljutito da ja nisam Čivutin i da ću te obesiti, sto mu sinagoga! i tebe i toga trgovčića izJudeje do tebe, koga ću, nadam se, višeti jednoga dana prikovana za tezgu kao tantuz, tantuza jednog.Govoreći ovo, on pokazivaše prstom na omalenog bradatog mađarskog Jevrejina, koji beše prišao Grengoaru sasvojim facitote caritatem i koji je, ne razumevajući drugoga jezika, sa iznenađenjem gledao kako se izliva na njzlovolja tunskoga kralja.Naposletku se gospodar Klopen stiša.Dakle, huljo! reče on našem pesniku ti hoćeš da budeš prosjak?Tako je odgovori pesnik.m I sve je u filozofiji, svi su u filozofu oličeni.121 Ali nije dovoljno samo hteti reče osorni Klopen. Dobra volja ne može začiniti čorbu; samo može odvesti u raj; a raji šatrovačka kraljevina nije jedno isto. Da bi mogao biti primljen u šatrovce, treba da dokažeš da vrediš nešto, i zatoćeš pretresti našeg pajaca.

Pretrešću sve iggo god hoćeš rečeGrengoar.Klopen dade znak. Nekoliko šatrovaca izdvojiše se iz gomile i vratiše se posle nekoliko trenutaka. Oni doneše dvastuba, koji su se na donjem kraju završavali dvema prečagama, tako da su mogli lepo stajati. Za gornje krajeve obastuba oni utvrdiše jednu poprečnu gredu, i tako načiniše vrlo lepa pokretna vešala koja su na zadovoljstvoGrengoarovo za tren oka bila pred njim podignuta. Ništa na njima nije nedoetajalo, pa ni konopac koji se lako ljuljaoispod, poprečne grede. Šta hoće s ovim? upita se Grengoar s izvesnimnespokojstvom. Zvuk praporaca, koji ču uistom trenutku, učini kraj njegovom strahovanju. Lopovibehu obesili o konopac jednoga pajaca, nalikna strašilo kojim se plaše ptice, u crvenom odelui tako načičkana praporcima i zvoncima da bi sesa njima moglo okititi trideset kastilijačkih mazgi.Oni silni praporci zveckali su neko vreme zbogljuljanja konopca, zatim se malopomalo utišašei ućutaše kad pajac dođe u stanje nekretanja, poonom zakonu o šetalici koja je izbacila iz upotrebevodeni i peščani časovnik.Tada Klopen pokaza Grengoaru jednu staru rasklimatanu klupu, koja je bila iopod pajaca, i reče mu:122Penji se.Do đavola! primeti Grengoar slomiću vrat. Ova vam klupica hramlje kao kakav Marcijalov17 distih18; jedna joj jenoga šestostopna, a druga petostopna.Peši se ponovi Klopen.Grengoar se pope na klupicu i posle nekoliko pokreta glavom i rukama jedva uspe da uspostavi ravnotežu.Sad nastavi tunski kralj prebaci desnu nogu preko leve i podigni se na prste levoga stopala.Goslodaru ■ reče Grengoar vi baš hoćete da slomim koji deo tela?Klopen klimnu glavom.Slušaj, prijatelju, ti suviše pričaš. Evo u dve reči šta se traži od tebe. Podići ćeš se va prste, kao što rekoh; na taj načinmoći ćeš dohvatiti xep pajačev; pretrešćeš taj xep i izvadićeš kesu koja je u njemu; i ako sve to izvršiš a da ni jedanpraporac ne zazveči, onda dobro; bićeš prosjak. Onda nam još samo ostaje da te osam dana bijemo.Do đavola! to će ići teško reče Grengoar. A ako praporci zazveče?Onda ćeš biti obešen. Razumeš li?Ništa ne razumem odgovori Grengoar.

Slušaj još jedanput. Pretrešćeš pajaca i izvući ćeš mu kesu; ako pri tome ma i jedno zvonce zazvoni, bićeš obešen.Razumeš li to?Dobro reče Grengoar to razumem. Dalje?Ako ti pođe za rukom da izvučeš kesu a da se17 Latineki pesnik (43104).18 Strofa od dva stiha (heksametar) šestostopni stih,i pentametar petostopni stih).123praporci ne čuju, ti si prosjak, i bićeš osam dana uzastopce bijen. Sad, bez sumnje, razumeš?Ne, gospodaru, to ne razumem. U čemu je moja dobit? U jednom slučaju biću obešen, u drugom tučen?Prosjak? dodade Klopen a prosjak? Zar je to malo? Tući ćemo te za tvoje dobro, da se navikneš na batine.Hvala lepo odgovori pesnik.No, pohitajmo reče kralj udarivši nogom o bure koje odjeknu kao bubanj. Pretresi pajaca, pa da jedanput budeovome kraj. Obraćam ti pažnju i poslednji put: ako čujem jedan jedini praporac, ti ćeš zauzeti mesto pajačevo.Gomila lupeža pozdravi pljeskanjem ove Klopenove reči, i načini krut oko vešala, smejući se tako nemilosrdno daGrengoar vide da ih toliko zanima da se svemu može nadati od njih. Ne sstade mu, dakle, nikakva druga nada semslab izgled da uspešno izvrši opasni zadatak koji mu je poveren. On se reši da pokuša, pošto se prethodno toplommolbom obratio pajacu, koga je trebalo da opljačka i koga je lakše bilo ganuti nego lupeže. Ova bezbrojna zvonca sasvojim bakarnim klatnima izgledala su mu kao bezbrojne zmijske čeljusti, spremne da ujedu i da sikću. Oh! reče on sasvim tiho je li mogućnoda moj život zavisi od najmanjeg pokreta najsitnijegod ovih praporaca. Oh! dodade on sklopivširuke zvoncad, ne zvonite! zvečke, ne zvečite! iraporci,ne zveckajte!On pokuša i poslednji put da umilostivi Trujfua.124A ako dune vetar? upita ga.Bićeš obešen odgovori Klopen bez ustezanja.Kad vide da tu nema više ni odlaganja, ni odugovlačenja, ni izgovora, Grengoar se odvažno odluči. On prebaci svojudesnu nogu preko leve, izdiže se na levoj nozi i pruži ruku; ali baš kad dodirnu pajaca, njegovo telo, koje se 'držalosamo na jednoj nozi, povede se na klupici koja je imala svega tri noge; on se i nehotice htede pridržati za pajaca,izgubi ravnotežu i pade koliko je dug na zemlju, poražen kobnim zvečanjem silnih praporaca na lutki koja se, pod

njegovom rukom, okrenu najpre oko same sebe, a zatim se dostojanstveno stade ljuljati između dva stuba. Do sto đavola! uzviknu on padajući, i ostakao mrtav, licem okrenut zemlji.Međutim, više svoje glave čuo je užasno zvečanje praporaca, pakleni smeh prosjaka i Trujfuov glas koji reče: Dignite tog smetenjaka i obesite ga odmah.On ustade. Pajac beše već skinut da ustupi mestonjemu.Lopovi ga popeše na klupicu. Klopen mu priđe, namače mu konopac na vrat i, udarivši ga rukom po ramenu, reče: Zbogom, prijatelju! Sad se više ne možeš spasti pa da ti je bog ujak.Reč milost izumre na usnama Grengoarovim. On pogleda oko sebe. Ali nikakve nade: svi su se smejali. Belvinj delEtoal reče tunski kralj jednomogromnom šatrovcu, koji iziđe iz redova popnise na gredu.125Belvinj delEtoal pope se hitro na poprečnu gredu i odmah zatim, podigavši oči, Grengoar ga sa užasom vide kakosedi na gredi iznad njegove glave. Sad nastavi Klopen Trujfu čim pljesnemrukama, AndriLeRuž, ti ćeš kolenom gurnutiklupicu na zemlju; Fransoa ŠantePrin, ti ćeš seobisnuti o noge ove hulje; a ti Belvinj, ti ćeš muskočiti na ramena; i to sva trojica u isti mah, razumeteli?Grengoar uzdrhta.Jeste li gotovi? reče Klopen Trujfu trojici prosjaka, koji behu spremni da skoče na Grengoara kao tri pauka na muvu.Jadni Grengoar provede nekoliko trenutaka u strahovitom očekivanju, dok je Klopen mirno gurao nogom u vatruneko^ liko okrajaka loze, koje plamen ne beše dohvatio.Jeste li gotovi? ponovi on i raširi ruke da pljesne. Još samo jedan trenutak, pa će biti sve svršeno.Ali on zastade, kao da mu nešto pade na pamet. Stanite reče ja sam zaboravio!... Kodnas je običaj da ne obesimo nikoga dok ne upitamohoće li ga koja žena. Druže, to ti je poslednja na'da.Ili voliš prosjakinju ili konopac.Ovaj ciganski zakon, ma kako čudnovat izgledao čitaocu, još se i danas nalazi u starom engleskom zakonodavstvu.Zagledajte Burington's Observations.Grengoar dahnu dušom. Za poslednjih trideset minuta to beše drugi put kako se vraća u život. Zato se ne usudipolagati mnogo na to. Hej! uzviknu Klopen koji se beše ponovo

popeo na svoje bure hej! žene, ženke, ima limeću vama, od vračare do njene mačke, koja bludnica126koja hoće ovu irotuvu? Koleta la Šaron! Jelisaveta Truven! Simona Žoduin! Marija Pjedebu! TanlaLong! BerardaFanuel! Mišela Ženaj! Klod Ronžorej! Maturina Žiroru! Hej IzabolaTijeri! Hodite i vidite! Muškarac zabadava! koja gahoće?Grengoar, ovako jadan, bio je bez sumnje malo primamljiv. Prosjakinje je slabo privlačio ovaj predlog. KukavniGrengoar ču kako odgovaraju: Ne! ne! obesite ga, tako ćemo sve uživati.Međutim, njih tri iziđoše iz gomile da ga onjuškaju. Prva beše gojazna devojčura široka lica. Ona pažljivo razgledabedno filozofovo odelo. Kaput Mu beše pohaban i imao je više rupa no peć u kojoj se peku kesteni. Devojčuraprezrivo skupi usta. Starudija! promrmlja ona: zatim se obrati Grengoaru: Gde ti je ogrtač? Izgubio sam ga rečeGrengoar. Šešir? Uzeli su mi ga. Cipele? Nemaju đonova. Kesa? Avaj! promuca Grengoar nemam nikršene pare. Onda pusti da te obese i reci hvala! odgovori prosjakinja i okrenu mu leđa.Druga, matora, crna, puna bora, Sdvratna i tako ružna da je (u celoj Čudotvornoj mali padala u oči, obiđe okoGrengoara. On se gotovo uplaši da ga ne uzme. Ali ona reče kroz zube: Suviše je mršav! i udalji se.Treća beše mlada devojka, dosta rumena i ne suviše ružna. Spasite me! reče joj tihim glasom ubogi pesnik. Onaga poglada sa sažaljenjem, zatim obori oči, nabra suknju, i osta neodlučna. On je pratio očima svaki njen pokret; tobeše poslednji zračak nade. Ne motu reče naposletku devojka ne mogu, tući će me Viljem Loigžu. Ona se vratiu gomilu.127 Druže reče Klopen baš nemaš sreće.Zatim se ispravi na svome buretu:Nijedna ga neće? viknu on podražavajući glas izvršitelja, na veliko zadovoljstvo prisutnih; nijedna ga neće? prvi put,drugi put, i poslednji put! I okrenuvši se vešalima, on odmahnu glavom.Na vama je ostao!Belvinj delEtoal, AndriLeRuž i Fransoa ŠantPrin priđoše Grengoaru.U tome trenutku zaori se među šatrovcima: Esmeralda! Esmeralda!Grengoar uzdahnu i okrenu se na onu stranu odakle se čula vika. Gomila se razmače i propusti jedno čedno i divnostvorenje.To beše naša Ciganka.

Esmeralda! reče Grengoar, koga je, poredsvega njegova uzbuđenja, zaprepastio neočekivani načinna koji je ova mađioničarska reč povezala svenjegove uspomene toga dana.Ovo neobično stvorenje kao da je i u samoj Čudotvornoj mali gospodarilo svojom draži i lepotom. Kradljivci ikradljivice skloniše joj se s puta, i njihova surova lica razvedriše se kad se ona pojavi.Ona priđe paćeniku svojim lakim korakom. Njena lepa Xali išla je za njom. Grengoar beše više mrtav no živ. Ona raposmatraše nekoliko trenutaka ćuteći.Hoćete da obesite ovoga čoveka! reče ona Klopenu ozbiljno.Da, sestro odgovori tunski kralj. Osim ako ga ti ne uzmeš za muža.128Ona načini onu CBoj'y ljupku grimasu donjbm usnom. Uzeću ga reče.Grengoar je sad bio uveren da je od toga J*utra sve bilo san, i da je ovo produženje toga sna.Obrt zaista beše nagao, iako prijatan.Odrešiše zamku i skinuše pesnika s klupice. Toliko je bio uzbuđen da je morao da sedne.Jeđupački knez, ne rekavši nijednu reč, donese jedan zemljani krčag. Ciganka ga pruži Grengoaru. Bacite ga nazemlju reče mu ona.Krčag se razbi u četiri komada. Brate reče tada jeđupački knez, položivšiim ruke na čelo ona ti je žena; sestro, on tije muž. Za četiri godine. Neka je sa srećom!VIISVADBENA HOTiPosle nekoliko trenutaka sedeo je naš pesnik u maloj sobici s gotskim svodom, zatvorenoj, zagrejanoj, za stolom kojikao da je jedva čekao na nešto jela iz komarnika koji je visio u blizini; imao je u izgledu dobru postelju, i bio je nasamos lepom devojkom. Ovaj doživljaj imao je u sebi nečega čarobnog. On poče ozbiljno smatrati sebe za neku ličnost izvilinokih priča; s vremena na vreme pogledao bi oko sebe, kao da vidi jesu li još tu vatrena kola u koja su upregnutadva krilata zmaja i koja su ga jedino mogla tako brzo preneti iz pakla u raj. Ponekad bi se, opet, zagledao u paderotinena svome. odelu da bi se grčevito uhvatio za stvarnoet i daI Vogorodičina crkva129ne bi sasvim izgubio tlo pOd nogama. N>egov razum, ljuljajući se u zamišljenom prostoru, držao se jedino o ovomkoncu.

Mlada devojka kao da se nije ni osvrtala na nj; ona je išla tamoamo, premeštala po koju klupicu, razgovarala sasvojom kozom i s vremena na vreme krivila usta. Naposletku sede za sto, i tako je Grengoar mogaše po voljiposmatrati.Vi ste, čitaoče, bili dete i možda ste tako srećni da ste to još i sad. Ne može biti da niste više puta (što se mene tiče,ja sam u tome provodio po čitave dane, i to su najlepši dani u mome životu), od žbuna do žbuna, na obali kakverečice, po sunčanom danu, trčali za kakvim lepim zelenim ili plavim vilinim konjicem, koji je menjao svoj let pod oštrimuglovima, i milovao vrhove svih grančica. Vi se opominjete s kakvom su ljupkom radoznalošću vaša misao i vašpogled pratili šuštanje i zujanje ovog malog vihora od crvenih i plavih krila, usred koga je lebdelo neko nejasno telo,zamagljeno samom brzinom svoga kretanja. Ovo vazdušasto biće, koje se nejasno ocrtavalo kroz ovo treperenjekrila, činilo vam se himerično, vilinsko, neopipljivo, nevidljivo. Ali kad bi konjic naposletku stao na vrh kakve trske dase odmori, te ste, zadržavajući svoj dah, mogli razgledagi dugačka, tanka i providna krila, dugačko sjajno telo, dvakristalna oka, koliko ste se čudili i kako ste se bojali da se oblik ponovo ne pretvori u senku, a telo u himeru! Setite setih utisaka, pa ćete lako pojmiti šta je osećao Grengoar posmatrajući u vidljivom i opipljivom obliku ovu Esmeraldu,koju pre toga beše nazreo samo u vrtlogu igre, pesme i graje.130Zanet sve više svojim snovima i prateći je očima, on reče u sebi: Dakle, to je ta Esmeralda! nebesni stvor! uličnaigračica! toliko i tako malo! Ona je jutros zadala poslednji udar mojoj misteriji; ona mi je večeras spasla život. Moj zaoduh! moj anđeo spasitelj! Lepa žena, časti mi! i koja me, mora biti, ludo voli, kad me je uzela. Zbilja reče on inajedanput ustade s onim osećanjem stvarnosti koje je bilo osnova njegova karaktera i njegove filozofije znam kakoje to ispalo, tek ja sam njen muž!S ovom mišlju u glavi i u očima, on priđe mladoj devojci tako viteški i tako ljubavnički da se ova trže.Šta hoćete sa mnom? reče ona.I vi to još pitate, divna Esmeralda? odgovori Grengoar tako strasno da se i sam začudi kad ču svoj glas.Ciganka razrogači svoje krupne oči.Ne znam šta hoćete da kažete.Šta? prihvati Grengoar sa sve većim žarom i uveren da je pred ženom koja je onakvog istog vladanja kao i sve ženeiz njene male zar ja nisam tvoj, draga moja? Zar ti nisi moja?I on je, sasvim bezazleno, obuhvati oko struka.

Ciganka mu se izmigolji iz ruku kao jegulja. Ona skoči jednim skokom na drugi kraj sobice, saže se i ispravi se smalim nožem u ruci pre nego je Grengoar stigao da vidi odakle je taj nož izvukla, ljutita i ponosita, stisnutih usana,raširenih nozdrva, rumenih obraza kao rumena jabuka, očiju u kojima su sevale munje. U isto vreme bela koza stadepred nju i ustremi na Grengoara svoje čelo na kome»•131su bila dva lepa roga, pozlaćena i vrlo šil>ata. Sve to bi za tren oka.Vilin konjic pretvorio se u osicu koja je bila gotova da ujede.Naš filozof osta preneražen, gledajući unezvereno čas kozu, čas mladu devojku. Sveta Bogorodice! reče on najzad, kad seod iznenađenja toliko povratio da je mogao govoriti ova stvorenja ne znaju za šalu.Ciganka prva prekide ćutanje.Nisam znala da si tako drzak.Oprostite, gospođice reče Grengoar smešeći se. Ali zašto ste me onda uzeli za muža?Nego valjda da pustim da te obese?Dakle prihvati pesnik malo razočaran u svojim ljubavnim navdama nije vas ništa drugo rukovodilo, kad ste me uzeli,do da me spasete vešala? A šta bi me drugo moglo rukovoditi?Grengoar se ugrize za usnu. No reče još nisam tako pobedonosanu ulozi Amora, kao što sam mislio. Ali zašto smoonda razbili onaj jadni krčag?Međutim, Esmeraldin nož i kozini rogovi behu još neprestano gotovi za odbranu. Gospođice Esmeralda reče pesnik predajmose. Ja nisam činovnik iz Šatlea, i neću vamstvarati neprilike što nosite nož u Parizu, kadje to najstrože zabranio gospodin upravitelj varoši.Međutim, vama je poznato da je Noel Lekrivenpre osam dana osuđen da plati deset pariskih suašto je nosio nož. Ali to se mene ne tiče, i ja prelazimna stvar. Ja vam se kunem svojim mestom u raju132da vam se neću približiti dok mi to sami ne dopustite; ali dajte mi šta da večeram.U stvari, Grengoar je, kao g. Depreo, bio „vrlo malo sladostrastan". On nije bio viteškog i musketarskog soja što najuriš osvaja mlade devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevalo i umerenjak; i jedna dobra večera, uprijatnom društvu, činila mu se, naročito kad je bio gladan, divan odmor izmeću prologa i svršetka kakvog ljubavnogdogađaja.

Citanka ne odgovori. Ona prezrivo načini onu svoju grimasu, diže glavu kao ptica, zatim prsnu u smeh, i nož jojnestade iz ruku onako isto kao što je i iskrsnuo, tako da Grengoar ne mogade videti gde je pčela držala svoju žaoku.Posle nekoliko trenutaka bila je na stolu jedna ražanica, komad slanine, nekoliko pečenih krompira i kondirtrešnjevače. Grengoar stade jesti halapljivo. Slušajući strašnu zveku njegove gvozdene viljuške i njegova zemljanatanjira, rekao bi čovek da se sva njegova ljubav pretvorila u apetit.Mlada devojka sedela je pred njime i gledala ga ćuteći. Videlo se da je zaneta nekom drugom mišlju, na koju se svremena na vreme smešila, dok je njena lepa ruka milovala pametnu glavu koze koja se oko nje umiljavala.Jedna žuta voštanica osvetljavala je ovaj prizor halapljivosti i sanjalaštva.Mećutim, pošto je utišao najpre krčanje svoga želuca, Grengoar oseti kao neki stid, kad vide da je ostao samo jedankrompir. Zar vi nećete jesti, gospoćice Esmeralda?133Ona odmahnu glavom i zamišljeno pogleda u svod svoje ćelije. Koga li đavola misli? reče Grengoar usebi; i, pogledavši tamo gde je ona gledala, dodade: Nigje moguće da je svu njenu pažnju tako silnoprivukao onaj kepec od kamena, izvajan u vrhusvoda. Do đavola! bar od njega nisam ružniji!Zatim reče glasnije: Gospođice!Ona kao da ga nije čula. On prihvati još glasnije: Gospođice Esmeralda!Uzaludan trud. Misli mlade devojke behu na drugoj strani, i glas Grengoarov nije imao snage da ih povrati. Na sreću,umeša se koza. Ona stade lagano vući za rukav svoju gospođu.Šta hoćeš, Xali? reče živo Ciganka, kao da se trgla iz sna.Gladna je reče Grengoar, radostan što može da zapodene razgovor.Esmeralda uze mrviti hleb, koji je Xali umiljato jela iz njene ruke.Ali Grengoar joj ne dade da ponovo utone u misli. On se odvaži da joj postavi jedno tugaljivo pitanje. Dakle, nećete me za muža?Mlada devojka pogleda ga pravo u oči i reče: Neću.Za ljubavnika? nastavi Grengoar. Ona načini onu svoju grimasu i odgovori:Neću.A za prijatelja? nastavi Grengoar.134Esmeralda ga opet pogleda pravo u oči i, popgto je malo promislila, reče: Možda.Ovo možda, tano drago filozofima, osmeli Grengoara.Znate li vi šta je to prijateljstvo? upita on.

Znam odgovori Ciganka to je biti brat i sestra, dve duše koje se dodiruju a ne stapaju, dva prsta na ruci.A ljubav? nastavi Grengoar.O! ljubav! reče ona i glas joj uzdrhta a oko zablista. To je biti dvoje pa opet biti samo jedno. Muškarac i žena koji sespajaju u anđela. To je nebo.Dok je ovo govorila, ulična pevačica beše jedinstvene lepote koja je očaravala Grengoara i izgledala mu usavršenom skladu sa istočnjačkim zanosom njenih reči. Njene rumene i čedne usne smešile su se upola! Njenonevino i vedro čelo zamaglile bi ponekad njene misli, kao što ogledalo zamagli dah; a ispod njenih dugih crnih ispuštenih trepavica blistala je neka čudesna svetlost koja je davala njenom licu onu idealnu ljupkost kakvu je Rafaelokasnije stvorio kao mističnu sredinu devojaštva, materinstva i božanstva.Pri svemu tome Grengoar nastavi:Kakav treba da je muškarac pa da vam se dopadne?Treba da je čovek.No reče on a šta sam ja?Čovek ima šlem na glavi, mač u ruci i zlatne mamuze na petama.135Prema tome reče Grengoar ko nema konja taj nije čovek. Volite li vi koga?Srcem?Srcem.Ona osta začas zamišljena, a zatim s nekim naročitim izrazom reče:To ću naskoro znati.Zašto ne još večeras? dodade pesnik nežno. Zašto ne mene?Ona ga pogleda ozbiljno. Ja mogu voleti samo onoga koji he moći dame zaštiti.Grengoar pocrvene i umuče. Bilo je očevidno dd je mlada devojka ciljala na slabu pomoć koju joj j'e ukazao uopasnosti u koju beše zapala pre dva časa. Ova uspomena, koju su drugi doživljaji te večeri bili izgladili, iziđe muponovo pred oči. On se udari rukom po čelu. Zbilja, gospođice, trebalo je odatle da počnem.Oprostite mi što sam bio tako rasejan. Kakoste se oteli iz Kvazimodovih šaka?Na ovo pitanje Ciganka uzdrhta.Oh! da strašnoga grbonje! reče ona i pokri lice rukama, pa stade drhtati kao da joj je hladno.Strašan doista! reče Grengoar, koji nije napuštao svoju misao ali kako ste mu mogli pobeći?Esmeralda se nasmeši, uzdahnu i ne reče ništa. Znate li što vas je pratio? prihvatiGrengoar trudeći se da se obilaznim putem vratina svoje pitanje.

136Ne znam reče mlada devojka. I ona živo dodade: Ali što ste me pratili vi?Pravo da vam kažem odgovori Grengoar ni sam ne znam.Nastade tajac. Grengoar je rezao nožem sto. Mlada devojka smešila se i kao da je nešto kroza zid gledala.Najedanput ona stade pevušiti glasom jedva razumljivim:Quando las pintađas aves Mudas estan, u la tierra...1Ona iznenada ućuta i stade milovati Xali.Imate lepu kozu reče Grengoar.To je moja sestra odgovori ona.A što vas zovu Esmeralda? upita pesnik.Ne znam.Eh! ne znate.Ona izvadi iz nedara duguljastu kesicu koja joj je visila o vratu na lančiću od adrezaraha. Ova kesica mirisala je vrlojako na kanfor. Bila je prevučena zelenom svilom i na sredini imala je krupno zeleno staklo, nalik na smaracc. Možda zbog ovoga reče.Grengoar htede uzeti kesicu. Esmeralda se trže. Ne dirajte! to je amajlija. Naškodićeš uroku,ili urok tebi.U pesniku se budila sve veća radoznalost. Ko vam je to dao?Ona metnu prst na usta i sakri amajliju u nedra. On pokuša drugim pitanjima, ali je ona jedva odgovarala.1 Kad šarene ptice Zaneme, a zemlja...šŠta znači ta reč: Esleralda?Ne znam reče ona.Kakav je to jezik?Mislim da je ciganski.I ja sam tako mislio reče Grengoar. Vi niste iz Francuske?Ne znam.Imate li roditelje?Ona stade pevati na glas jedne stare arije:Otac mi je ptica, A ptica li je majka.Preko vode ne treba mi majka, Niti treba laka jedrilica.Ptica mi je majka, A i otap, ptica.Tako reče Grengoar. A koliko vam je bila godina kad ste došli u Francusku?Bila sam sasvim mala.A u Pariz?Prošle godine. Baš kad smo ulazili na Papsku kapiju, videla sam grmušu; to je bilo krajem avgusta; rekoh: biće oštrazima.I bila je reče Grengoar, očaran ovim početkom razgovora ja sam za sve to vreme duvao u prste. Vi, dakle, imateproročki dar?

Ona opet stade odgovarati lakonski.Nemam.Onaj čovek što ga zovete jeđupački knez, to je starešina vašega plemena?Da.On nas je i venčao primeti pesnik plašljivo.138Ona načini svoju običnu grimasu.Ja ne znam ni kako ti je ime.Moje ime? ako hoćete da ga znate, evo ga: Pjer Grengoar.Ja znam jedno lepše reče ona.Kako ste nemilosrdni! prihvati pesnik. Ali ako, ne ljutim se na vas. Možda ćete me voleti kad me bolje poznate;nego, vi ste mi ispričali vašu istoriju s toliko poverenja da i ja treba da vama ispričam svoju. Znajte, dakle, da mi je imePjer Grengoar i da sam sin jednoga zakupca prihoda iz Gonese. Oca su mi obesili Burgunđani, a majku ubiliPikarđani, za vreme opsade Pariza, pre dvadeset godina. U šestoj godini, dakle, ostao sam siroče; đon mi je bilapariska kaldrma. Ne znam kako sam proveo vreme od šeste do šesnaeste godine. Po neka voćarka dala bi mi kojušljivu, po neki hlebar bacio bi mi koru hleba; uveče bi me uhvatila straža i strpala u zatvor, i tu sam bar imao maloslame da spavam. Sve to nije mi smetalo da rastem i mršavim, kao što vidite. Zimi sam se grejao na suncu, podtremom dvorca Sans, i izgledalo mi je vrlo glupo što je svetojovanska vatra padala u doba najvećih vrućina. Kad mi jebilo šesnaest godina, htedoh naći sebi kakvo zanimanje. Pokušao sam sve redom. Stupio sam u vojsku, ali nisambio dovoljno hrabar. Stupio sam u kaluđere, ali nisam bio dovoljno pobožan. A posle, ne podnosim piće. U očajanju,pogodim se za stolarskog šegrta, ali nisam bio dovoljno snažan. Imao sam više naklonosti da budem učitelj; istina,nisam znao čitati, ali to ne čini ništa. Posle izvesnog vremena uvidim da mi za svašta nedostaje ponešto; i vvdeći danisam ni139za šta, otišao sam svojevoljno u pesnike i stihotvorce. To je zanimanje koje čovek može uvek imati kad je bez posla, ito je bolje nego krasti, što mi savetovahu neki moji mladi prijatelji. Na sreću, naiđem jednog lepog dana na dom KlodaFroloa, prečasnoga arhićakona Bogorodičine crkve. On se zauze za mene, i njemu imam da zahvalim što sam danaspravi književnik, što znam latinski od Ciceronovih „Dužnosti" do „Mortuologije" celestinokih otaca, i što se razumem iu ekolastici, i u poeziji, i u sklapanju stihova, pa čak i u alhemiji, toj mudrosti nad mudrostima. Ja sam pisac misterije

koja je predstavljana danas s velikim uspehom i pred mnoštvom sveta, u velikoj dvorani Doma pravde. Dalje, napisaosam jednu knjigu od šest stotina stranica o čudnovatoj kometi iz 1465, od koje je jedan čovek poludeo. Sem toga,imao sam i drugih uspeha. Pošto sam se pomalo razumevao u izradi topova, radio sam na onoj velikoj prangiji JovanaMoga, koja je, kao što znate, prsla na Šarantonskom mostu prilikom probe i ubila dvadeset četiri čoveka. Kao štovidite, ja nisam tako rćava prilika za ženidbu. Ja znam puno lepih majstorija, kojima ću naučiti vašu kozu; na primer,da predstavljam pariskog biskupa, toga prokletog fariseja, čije vodenice prskaju ljude kad prelaze preko Vodeničarokogmosta. Posle, moja misterija doneće mi mnogo novca, ako mi je plate. Ukratko, ja vam stojim naraspolaganju, ja i moj dar, i moja nauka i moja književnost, gotov sam da živim s vama, gospoćice, kako vi hoćete,čedno ili veselo, kao muž i žena, ako vam se to svidi; kao brat i sestra, ako vam se to više dopada.140Grengoar ućuta, očekujući da vidi kako će dejstvovati njegova beseda na mladu devojku. Ona je gledala u zemlju. Febus reče ona poluglasno. Zatim se okretepesniku: Šta znači to Febus?Ne shvatajući kakve veze može imati njegov govor s ovim pitanjem, Grengoar jedva dočeka da pokaže svojuučenost. On ponosito odgovori:To je latinska reč i znači sunce.Sunce prihvati ona.To je ime jednog lepog strelca koji beše bog dodade Grengoar.Bog! ponovi Ciganka. A u njenom glasu bilo je nečeg setnog i strasnog.U tom trenutku jedna njena grivna otkopča se i pade. Grengoar se brzo saže da je dohvati. Kad se digao, mladedevojke i koze beše nestalo. On ču škripu reze. To se zatvarahu spolja jedna mala vrata koja su bez sumnje vodila ususednu ćeliju. Da li mi je bar ostavila kakvu postelju ? reče naš filozof.On obiđe sobu. U njoj nije bilo nikakvog zgodnog nameštaja za spavanje, sem jednog povećeg sanduka, čiji jepoklopac bio izvajan, te se Grengoar, kad je legao na nj, osećao otprilike onako isto kao Mikromega2 kad je legao naAlpe. Šta je, tu je! reče on nameštajući sešto je mogao bolje. Treba se pomiriti sa sudbinom.Ali je ovo zaista čudna svadbena noć. Šteta. U ovome venčanju uz razbijanje krčaga bilo je nečegaprimitivnog i prepotopskog, što mu se dopadalo.

* Junak jedne Volterove filozofske priče.KNjIGA TREĆAIBOGORODIČINA CRKVANema sumnje, Bogorodičina crkva u Parizu još i •danas je veličanstvena i divna građevina. Ali ma koliko da seočuvala lepa kroz toliko vekova, morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje suovome svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi, bez ikakva poštovanja prema Karlu Velikome, koji mu jepoložio temelj, i prema Filipu Avgustu, koji ga je dovršio.Na licu ove stare kraljice naših crkava, pored svake bore naći ćete uvek i kakav ožiljak. Tetpus edax, homo edacior1,što bih ja rado preveo ovako: vreme je slepo, čovek je glup.Kad bismo imali vremena da razgledamo s čitaocem jedan po jedan sve tragove rušenja na ovoj starodrevnoj crkvi,videli bismo da joj je vreme najmanje kvara nanelo, a ljudi najviše, naročito umetnici. Udaram glasom na rečumetnici, jer se našlo ljudi koji su se u poslednja dva veka izdavali za arhitekte.Pre svega, da navedemo samo nekoliko glavnih primera, slobodno možemo reći da je teško naći ne1 Vreme je proždrljivo, čovek je proždrljiviji.243što što bi, u pogledu arhitekture, bilo lepše od ove fasade, na kojoj vidite, redom u isti mah, i tri portala u gotskomestilu, i čipkasti venac od dvadeset osam kraljevskih niša2, i ogromnu ružu u sredini, sa dva prozora s jedne i s drugestrane, kao đakon i hipođakon oko sveštenika, i visoku i tananu galeriju kitnjastih arkada, koja na svojim tankimstubovima nosi tešku platformu, i naposletku dve crne i maoivne kule sa njihovim kapcima od škriljca, sve te skladnedelove jedne veličanstvene celine, delove naslagane u pet xinovskih spratova, kako se razvijaju pred očima u gomiliskladno, sa svim svojim bogatstvom u statuama, u vajarstvu i kamenorezu, koji tako lepo pristaje uz svečanu veličinucelokupne građevine. To vam je, upravo, simfonija velikoga obima u kamenu; kolosalno delo jednoga čoveka ijadnoga naroda, delo u isti mah i jednostavno i složeno, kao što su Ilijade i Romancera3 kojima je ona sestra;gorostasni proizvod svih udruženih sila jedne epohe, gde se na svakom kamenu na sto mogućih načina ističe maštaradnikova, koju je vodio genije umetnikov; jednom reči, to vam je ljudska tvorevina, silna i bogata kao tvorevinabožanska, od koje kao da je prisvojila dvostruki karakter: raznolikost, večnost.I ovo što kažemo ovde za fasadu, važi za celu crkvu; a ovo što kažemo za parisku katedralu, važi za sve hrišćanske

crkve u srednjem veku. Sve je skladno u ovoj umetnosti, koja je samonikla, logična i srazmerna. Meriti palac na nozi,znači meriti xina." Udubljenje u zidu.* Ime dato mnogobrojnim zbirkama španskih narodnih pesama.ŠVratimo se fasadi Bogorodičine crkve, onakvoj kakvu je vidimo danae, kad se pobožno divimo svečanoj i silnojkatedrali koja je, po kazivanju starih hroničara, ulivala strah; quae mole sua terrorem incutit spectantibus*.Tri važne stvari nedostaju danas ovoj fasadi. Pre svega, nema onih jedanaest basamaka koji su je nekad izdizali nadzemljištem; zatim, nema onoga donjeg reda statua koje su bile u nišama triju portala; i najposle, nema ni onihdvadeset osam najstarijih kraljeva francuskih, koji su krasili galeriju prvota sprata, od Hilderberta do Filipa Azgusta,sa ,,carskom jabukom" u ruci.Basamke je progutalo vreme koje je sporo ali postojano uzdizalo zemljište Stare čaršije. Ali ukoliko je vreme ovimprilivom pariske kaldrme zatrpavalo onih jedanaest basamaka koji su doprinosili gorostasnoj visini zdanja, ono je, sdruge strane, dalo crkvi možda još i više no što joj je oduzelo, jer je ono prevuklo fasadu onom tamnom bojomvekova koja čini da je starost spomenika pravo doba njihove lepote. ..Ali ko je oborio ona dva reda statua? Ko je ostavio niše prazne? Ko je usred glavnoga portala načinio onaj novigotski luk, luk drugoga stila? Ko se drznuo usaditi ona neukusna i glomazna vrata s drvorezima u stilu Luja XV poredBiekornetovih arabeski? Ljudi, arhitekti, današnji umetnici.A ako uđemo u unutrašnjost crkve: ko je uklonio onu kolosalnu statuu sv. Hristifora, čuvenu među statuama onakoisto kao što je velika dvorana u Domu pravde čuvena među ostalim dvoranama, i4 Koja veličinom svojom uliva strah gledaocima.10 Bogorodičina crkva145kao što je štrasburški toranj čuven među ostalim tornjevima? Pa one bezbrojne statue između stubova lađe i hora, odkamena, od mermera, od zlata, od srebra, od bakra, pa čak i od voska, i koje su predstavljale ljude, žene, decu,kraljeve, biskupe, vojnike, kako kleče, kako jašu, kako stoje ko je njih nemilosrdno izbacio? Vreme nije.Ko je na mesto staroga gotskog oltara, bogato ukrašenog ćivotima i sasudama, namestio onaj tengki mermernisarkoorag na kome su izvajane anđelske glave i oblaci, i koji kao da je skinut s crkve ValdeGras ili s Invalidskogdoma? Ko je onako glupo usadio taj glomazni anahronizam u Herkandov pod iz vremena karolingijskog? Nije li to

učinio Luj XIV da ispuni zavet Luja XIII?Ko je namestio ona hladna bela okna mesto onih živo obojenih okana, zbog kojih naši očevi nisu znali čemu više dase dive, da li ruži nad glavnim portalom, da li gotskim lukovima na apsidi? Šta bi rekao jedan manastirski đak izšesnaestog veka kad bi video onu žutu boju kojom su naši vandalski nadbiskupi premazali svoju katedralu? On bi sesetio da je to bila boja kojom je xelat krečio stanove zločinaca, setio bi se Doma maloga Burbona, koji je takođe biosav premazan žutom bojom zbog izdaje Konetablove5; „žutom bojom koja je, uoetalom, tako postojana veli Soval itako dobra da kroz više vekova nije izbledela." On bi pomislio da je ovo sveto mesto oskrnavljeno, i pobegao bi.5 Konetabl od Burbona, rođen 1490, pokazao se vrlo hrabar u bici kod Marinjana, u kojoj su Francuzi potukliŠvajcarce 1525. Zatim je prešao neprijatelju i pobedio Francuze kod Rebeka. Poginuo je u opsadi Rima, 1527.146A ako se popnemo na katedralu, ne osvrćući ce na tisuću varvarstava svake vrste: šta je učinjeno s onim lepim malimtornjem koji se naslanjao na svod od prozora i koji je, isto tako tanak i isto tako smeo kao god i toranj (takođe oboren)na Svetoj ka,peli, zalazio u nebo dublje no kule, tanan, šiljat, zvučan, skroz otvoren? Jedan arhitekt od ukusa (1787)odsekao ga je, i mislio je da je dovoljno pokriti ranu onim olovnim nalepkom koji liči na poklopac kakvog lonca.Eto tako se gotovo u svima zemljama postupalo s divnom umetnošću srednjega veka, naročito u Francuskoj. Nanjenim razvalinama mogu se rašoznati trojake povrede razne dubine: pre svega, vreme je ponegde oštetilo i svudapotamnelo njenu površinu; zatim su politički i verski prevrati, po irirodi svojoj slepi i neobuzdani, nasrnuli na nju,pocepali njenu bogatu odeću od skulptura i kamenoreza, isirovaljivali njene ruže, polomili njene vence od arabeski ifigurina, povadili njene statue bilo zbog mitre bilo zbog krune na njima; naposletiu su mode, sve nastranije i svegluplje, posle anarhičnih i sjajnih odstupanja renesanse, sustizale jedna DRUGU U neminovnom opadanjuarhitekture. Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekle u živac, okomile se na kostur umetnosti, one susekle, parale, razorile, ubile građevinu i u obliku i u značenju, i u skladu i u lepoti. I još više, one su prepravljale, a barto ne učiniše ni vreme ni prevrati. Oslanjajući se na svoj dobar ukus, one su bezočno privile na rane gotske arhitekturesvoje bedne ukrase, svoje mermerne trake, svoje metalne kitke, pravu čumu od šara ovalnih, uvijenih, spi1I

147ralnih, u obliku venca, u obliku traka, od kamenih plamenova, od bronzanih oblaka, o'd gojaznih amora, od bucmastihheruvima, čumu koja je načela površinu umetnosti u molionici Katarine Mediči, a savršeno je uništila, dva vekakasnije, izmučenu i napaćenu, u budoaru gospoće Dibari6.I tako, da ukratko kažemo ono što smo naveli, tri vrste povreda danas ruže gotsku arhitekturu. Što ou bore i bradavicena pokožici, to je delo vremena. Što su nasilja, zverstva, kontuzije i prelomi, to je delo prevrata, od Lutera do Miraboa.Što je unakaženje, amputacija, uništavanje delova, restauracija, to je delo grčko, rimsko i varvarsko profesora izšhole Vitruvija7 i Vinjole8. Ovu veličanstvenu umetnost, koju su Vandali stvorili, akademije su ubile. Uz vekove iprevrate, koji bar pustoše nepristrasno i naveliko, pristala je rulja školskih arhitekata, diplomiranih i zakletih, koji rušes iskvarenim ukusom, zamenjujući gotske čipke cikoreama Luja XV, u najveću slavu Partenona9. To je kao kadmagarac udari nogom lava na umoru. To je kao stoletni hrast koji se počeo sušiti, pa ga još i gusenice nagrizaju, jedui mrcvare.Kako je to davno bilo kad je Robert Cenalis, upoređujući Bogorodičinu crknu u Parizu s onim čuvenim Dijaninimhramom u Efezu, koji su stari ieznabogi/c« tolgmso uznosili i koji je obesmrtio Herostrata10, nalazio da je galskakatedrala „mnogoMilosnica Luja XV, pogubljena za vreme Terora. 7 Rimski arhitekt iz I veka pre naše ere.Italijanski arhitekt XVI veka.Hram boginje Minerve u Atini.10 Obesmrtio se time što je zapalio Dijanin hram u Efezu.148veličanstvenija po dužini, širini, visini i strukturi"11.Za Bogorodičinu crkvu ne može se, uostalom, reći da je spomenik potpun, određen, klasiran. To više nije crkvaromanska, to još nije crkva gotska. Ova građevina nije titg. Bogorodičina crkva u Parizu nema, kao manaetir uTurnjusu, onu hladnu masivnost, onaj okrugli i široki svod, onu ledenu nagotu, onu veličanstvenu prostotu građevinau romanskom stilu. Ona nije, kao katedrala u Buržu, delo gotskoga stila, veličanstveno, lako, bogato oblikom, zbijeno,kitnjasto, rascvetano. Nju nžje mogućno uvrstiti iy onu antičku porodicu crkava mračnih, tajanstvenih, niskih i čistouleglih pod polukružnim svodovima, u porodicu crkava koje su gotovo misirske, akoro do tavanice: sve jeroglifske,svešteničke, simbolične; koje su više ukrašene geometrijskim slikama nego cvećem, više cvećem nego životš&ama,

više životinjama nego ljudima; koje su više delo biskupa nego delo arhitekata; prvi preobražaj umetnosti, koja još nosiobeležje teokratskih i vojnih pravila i koja se začela u vizantijskom carstvu, a zaustavila na Gijomu Zavojevaču. Istotako, nije mogućno uvrstiti našu katedralu u onu drugu porodicu crkava visokih, lakih, bogatih obojenim prozorima iskulpturama, šiljatih oblikom, smelih stavom; koje su ogšgtanske i građanske, kao politički simboli, a slobodne,ćudljive, neobuzdane, kao delo umetnosti; drugi preobražaj arhitekture, koja nije više jeroglifska, nepromenljiva,sveštenička, nego umetnička, napredna i na11 Galikanska istorija, knj. II, perioda III, fol. 130, str. 1.149rodna, koja počinje po povratku iz krstaških ratova, a završuje se vladom Luja XI. Bogorodičina crkva u Parizu niječisto romanskog stila, kao one prve, niti čisto arapskog stila, kao ove druge.Ona je građevina prelaska iz romanskog u gotski stil. Kad je saksonski arhitekt bio podigao prve stubove lađe, gotskisvod, koji je došao s krstaškim pohodima, namestio se, kao gospodar na ovim širokim romanskim kapitelima12, kojisu bili namenjeni samo svodovima romanskoga stila. Gotski svod, koji je tada zavladao, sagradio je ostatak crkve.Međutim, neizrađen i nesiguran u svome početku, on se razgranjava, širi, sređuje, i ne usuđuje se još izdići se ustrele i koplja, kao što je učinio kaenije u tolikim divnim katedralama. Rekao bi čovek da mu je nelagodno u bliziniteških romanskih stubova.Uostalom, ove građevine na prelasku iz romanskog u gotski sgil toliko su isto dragocene za proučavanje kao i čistitipovi. One predstavljaju jednu nijansu umetnosti, koja bi bila izgubljena da njih nije. To je gotski kalem naromanskome stilu.Bogorodičina crkva u Parizu naročito je zanimljiv primerak ove vrste. Svaka strana, svaki kamen ovogastarodrevnoga spomenika to vam je list ne samo istorije narodne nego i ietorije nauke i umetnosti. Tako, na primer, daukažemo ovde samo na glavne pojedinosti, dok mala Crvena vrata dosežu gotovo do granica gotske lepote izpetnaestog veka, dotle stubovi lađe svojim obimom i svojom težinom spadaju u doba kad je podignut karolingijskimana12 Glava stuba.150stir Svetoga Žermena na livadi. Rekao bi čovek da je šest stoleća razlike između ovih vrata i ovih stubova. Čak i samihermetici nalaze u simbolima velikog portala dovoljan izvod njihove nauke, koja se, međutim, potpuno ogleda u crkvi

Svetoga Jakova kod klanice. I tako, i romanski manastir, i mudračka crkva, i gotska umetnost, i saksonska umetnost,i glomazni obli stub koji podseća na Grgura VII, i hermetički simbolizam kojim je Nikola Flamel bio preteča Luteru, ipapsko jedinstvo, i šizma, i crkva Svetoga Žermena na livadi i crkva Svetoga Jakova kod klanice, sve je to spojeno,složeno, sliveno u Bogorodičinoj crkvi. Ova glavna i složena crkva stoji među starim pariskim crkvama kao nekočudovište: ima glavu jedne, udove druge, trup treće; ponešto od svake od njih.Mi ponavljamo, ove mešovite građevine zanimljive su i za umetnike, i za etarinara, i za istoričara. Kao i kiklopoki •ostaci, misirske piramide, xinovske indijske pagode, one pokazuju koliko je arhitektura stvar primitivna i kako sunajveći proizvodi arhitekture više delo društva nego delo pojedinaca; više porod naroda koji rade nego delo genijalnihljudi; talog koji ostavlja narod, nanos koji slažu 'vekovi, ostaci neprekidnih evaporacija ljudskoga društva; jednom reči,vrste formacija. Svaki, talas vremena slaže svoj nanos, svaka rasa ostavlja svoj sloj na spomeniku, svaki pojedinacmeće po jedan kamen. Tako rade dabrovi, tako rade pčele, tako rade ljudi. Veliki simbol arhitekture, Vavilon, prava jekošnica.Velike građevine, kao i velike planine, delo su vekova. Često se umetnost preobražava, a one se još251grade; pendant opera interrupta13; i one ce mirno nastavljaju shodno preobraženoj umetnosti. Nova umetnostprihvata spomenik kako ga zateče, prirašćuje za nj, asimiliše ga, razvija ga po svojoj mašti i dovršuje ga ako može.To biva mirno, neusiljeno, bez potresa, po zakonu prirodnom i hladnom. Nailazi kalem, sok kruži, vegetacija seobnavlja. Doista, moglo bi se naći gradiva za vrlo debele knjige, a često i za opštu istoriju čovečanstva, u ovimstalnim slajanjima raznih umetnosti na raznim visinama na istom spomeniku. Čovek, umetnik i pojedinac gube se uovim velikim građevinama kojima se tvorac ne zna; ceo ljudski um tu se ogleda i svodi. Vreme je arhitekt, narod jezidar.Zaustavimo se samo na hrišćanskoj evropskoj arhitekturi, toj mlađoj sestri velikih graćevina Istoka, pa ćemo videti daizgleda kao ogromna formacija podeljena na tri pojasa, sasvim odeljena, koji leže jedan na drugome: pojasromanski14, pojas gotoki, pojas renesanse, koji bismo mogli nazvati grčkorimskim. Romanskom sloju, koji jenajstariji i najniži, osnovica je pravilan polukrug, koji se zajedno sa grčkim stubom javlja u modernom i gornjem sloju

renesanse. Gotski stil je između njih. Građevine koje pripadaju isključivo jednome od ova tri sloja sasvim suodređene, jednostavne i potpune. Takav je manastir u Žimiježu, takva je katedrala u Rensu, takva je crkva u Orleanu.Ali ova tri pojasa mešaju se i spajaju na ivicama kao boje u sunčanom" Zapin>u dela prekinuta.14 To je onaj isti koji se prema mestu, klimatu i vrsti zove i lombardijski, saksonski i vizantijski. To su četiri arhitekturesasvim srodne i uporedne; svaka ima svoj naročiti karakter, ali svima je poreklo pravilni polukrug.152spektru. Otuda imamo spomenike mešovite, građevine prelaznoga stila. Jedna je romanska podnožjem, gotskasredinom, grčkorimska glavom. To je otuda što je trebalo šest stotina godina da se nazidaju. Ova je vrsta retka. Kula uEtanpu jedan je primerak njen. Ali spomenici dveju formacija češći su. Takva je Bogorodičina crkva u Parizu,građevina gotska, koja svojim prvim stubovima zalazi u onaj romanski pojas u kome su izrađeni portal Svetoga Dionisijai lađa u crkvi Svetoga Žermena na livadi. Takva je ona lepa polugotska kaluđerska dvorana u Bošervilu, kojojromanski sloj dopire do polovine. Takva je katedrala u Ruanu, koja bi bila sasvim gotska da vrh svoje centralne strelene kupa u pojasu renesanse15.Uostalom, sve ove nijanse, sve ove razlike tiču se samo površine građevina. Umetnost je promenila kožu. Sad sklophrišćanske crkve nije time izmenjen. Unutrašnja građevina ostaje uvek ista, logični raspored odeljenja isti. Ma kakobila izvajana i izvezena spoljašnjost jedne katedrale, pod njom će se uvek naći, bar u povoju i klici, rimska bazilika.Ona se razvija večito po istom zakonu. Tu su nam neminovno dve lađe, koje se seku u obliku krsta, i čiji gornji kraj,zaokrugljen u apsidu,Facies pop omnibus ipa, Non diversa tamen, qualem, etc. (Izgled sve imaju jedan, Niti različan pak, itd.)obrazuje hor; tu su sporedne lađe za unutrašnje litije, i kapele koje izgledaju kao nekakva pobočna" Taj deo strele, koji je bio od drveta, to je onaj isti deo koji je grom spalio 1823.153šetališta u koja se ulazi iz glavne lađe između stubova. I kad je takva osnova, onda se broj kapela, portala, zvonika injihovih šiljaka menja u beskonačnost, prema mašti veka, naroda, umetnosti. Kad je jedanput udešeno sve što jepotrebno za bogosluženje, arhitektura čini što joj se dopada. Statue, okna, ruže, arabeske, čipke, stubove, niske reljefe,sve to ona kombinuje po logaritmu koji joj se evidi. Otuda ona čudesna spoljašnja raznolikost ovih građevina u

čijoj osnovi ima toliko reda i jedinstva. Stablo je nepokretno, vegetacija je ćudljiva.IIPARIZ SA VISINEMalopre smo pokušali da vaskrsnemo za čitaoca ovu divnu Bogorodičinu crkvu u Parizu. Izneli smo ukratko većinulepota koje je imala u petnaestome veku i kojih danas nema više; ali smo izostavili najglavniju: ondašnji izgled Parizasa njenih tornjeva.Kada izbijete, najzad, posle dugoga pipanja po mračnim uvijenim stepenicama, koje prolaze upravno kroz debeli zidzvonika, na jednu od dveju visokih platformi, koje se kupaju u svetlosti i čistome zraku, pred vama se odjednom i sasvih strana ukazivao doista divan prizor; prizor sui generis, koji lako mogu zamisliti oni naši čitaoci koji su bili takosrećni da vide kakvu celu gotsku varoš, potpunu, homogenu, kakvih danas ima još nekoliko: Nirnberg u Bavarskoj,Vitorija u Španiji; ili bar154kakvo manje mesto, ako se samo dobro održalo, kao što je Vitre u Bretanji, Nordhauzen u Pruskoj.Pariz pre tri stotine pedeset godina, Pariz petnaestoga veka, bio je već ispolinska varoš. Mi Parižani veoma se varamoako mislimo da je današnji Pariz mnogo veći od ondašnjega. Od Luja XI Pariz se uvećao svega za jednu trećinu. Alije zacelo mnogo više izgubio u legoti nego što je dobio u veličini.Kao što je poznato, Pariz je ponikao na onom starom ostrvu na kome je sada Stara varoš i koje ima oblik kolevke.Obala toga ostrva bila je njegov prvi bedem, Sena njegov prvi jarak. U krugu toga ostrva ostao je Pariz više stoleća, sasvega dva mosta, jedan na severu i jedan na jugu, i dve građevine na njima, koje su bile u isti mah i njegove kapije injegove tvrđave. Veliki Šatle na desnoj obali, Mali Šatle na levoj obali. Zatim je, još za vlade prvih kraljeva, suvišeskučen na ostrvu i ne mogući se okrenuti na njemu, prešao preko vode. Tada s one strane Velikoga s one straneMaloga Šatlea, prvi pojas zidova i nula stade obuhvatati polje s obe strane Sene. Od te stare ograde ostalo je bilo svedo prošloga stoleća nekoliko zidina; danas postoji još samo uspomena na nju, i po koje predanje, Kapija Bode iliBodoaje, Porta Bagauda. Malopomalo, talas kuća, neprestano potiokivan iz srca varoši ka periferiji, poplavio je,potkopao, porušio i uništio taj pojas. Filip Avgust napravio mu je novu branu. On je zatvorio Pariz u krug od debelih,visokih i tvrdih kula. Više od jednoga veka zbijale su se kuće, nagomilavale i podizale svoj nivo u ovome ublu, kaovoda u kakvome rezervoaru. One se

255stadoše dizati sprat po sprat, peti jedna na drugu, izbijati u visinu kao nagomilan sok, i nadmetati se koja he pre dićiglavu iznad svojih suseda, da bi dobila malo vazduha. Ulice su se sve više dubile i bivale sve uže; trgovi se ispuniše inestade ih. Naposletku kuće preskočiše preko zida Filipa Avgusta i veselo se rasuše po ravnici, bez ikakva reda iporetka, kao kakvi begunci. Tu se namestiše, okružiše gradinama, razuzuriše. Godine 1367. varoš se beše već tolikoraširila u predgrađu da je bio potreban nov bedem, naročito na desnoj obali. Karlo V podiže ga. Ali varoš kao što jePariz neprestano raste. Samo takve varoši postaju prestonice. One su levak u koji se stiču sve, geografske, političke,moralne i intelvktualne struje jedne zemlje, sve prirodne težnje jednoga naroda; one su, tako reći, izvori civilizacije, alii kanali u koje se trtovina, industrija, inteligencija, populacija, sve što je sok, sve što je život, sve što je duša jednognaroda, sliva i nagomilava bez prestanka, kap po kap, vek po vek. Bedem Karla V bio je, dakle, iste sudbine koje ibedem Filipa Avgusta. Krajem petnaestoga veka već je prekoračen, i predgrađe je otišlo dalje. U šesnaestome vekutaj se bedem čisto primetno povlači i sve dublje zalazi u staru varoš, toliko se već nova varoš zbija napolju. I tako, dopetnaestoga veka, da se tu zaustavimo, Pariz beše uništio tri kruga zidova, koji su, u vreme Julijana Apostata, bili takoreći u začetku u Velikom"Šatleu i Malom Šatleu. Bujna varoš beše prolomila redom svoja četiri pojasa zidova, kao štodete koje raste cepa svoje lanjsko odelo. Za vlade Luja XI videle su se mestimice, iy ovome moru od kuća, pojedine156opale kule od starih bedema, kao vrhovi bregova u kakvoj poplavi, kao arhipelag staroga Pariza, koji je utonuo podnovim.Posle toga, Pariz se opet promenio, na žalost naših očmju, ali je prešao samo jedan bedem, bedem Luja XV, tajgnusni zid od blata i gliba, dostojan kralja koji ga je podigao, dostojan pesnika koji ga je opevao.Le mur murant Paris rend Paris murmurant1.U petnaestome veku Pariz beše još podeljen u tri varoši, sasvim odvojene i zasebne, od kojih je svaka imala svojnaročiti izgled, svoje osobine, svoje običaje, svoja predanja, svoje povlastice, svoju istoriju; to su: Stara varoš,Školski kraj i Čaršija. Stara varoš, koja je bila na ostrvu, beše najstarija, najmanja, i kolevka drugih dveju, stešnjenaizmeđu njih kao neka nam se ne zameri za ovo poređenje kakva starica između dve odrasle lepe devojke. Školski

kraj zahvatao je levu obalu Sene, od Turnele do Nelske kule, a to su tačke koje u današnjem Parizu odgovarajujedna Vinskom tržištu, a druga Kovnici novca. Njegov bedem prilično je zadirao u polje, na kome Julijan beše podigaojazna kupatila. Njime beše obuhvaćeno Brdo svete Ženevjeve. Najviša tačka ovih zidina beše Papska kapija, to jestotprilike ono mesto gde je sad Panteon2. Čaršija, koja je bila najveća od ova tri dela Pariza, zauzimala je desnuobalu. Njen kej, koji je na više mesta bio isprekidan^ išao je duž Sene1 Zid koji opasuje Pariz čini Pariz nezadovoljnim. ' Veličanstveni hram u Parizu u kome se sahranjuju zaslužniFrancuzi.157od kule Bili do kule di Boa, to jest od mesta gde je danas Opštinski koš do mesta gde su danas Tiljerije. Ove četiritačke, na kojima je Sena presecala zidove prestonice, Turnel i Nelska kula levo, kula Bili i kula Di Boa desno, zvalesu se četiri pariske kule. Čaršija je zalazila u polje dublje nego Školski kraj. Najviša tačka Čaršije (Čaršija Karla V)bila z'e kod Kapije svetoga Dionisija i svetoga Martina, koje su i sad na istome mestu. Kao što rekosmo, svaki od ovatri velika dela Pariza bejaše varoš, ali varoš nepotpuna, varoš koja nije mogla biti bez dveju drugih. Otuda tri sasvimrazličita izgleda. Stara varoš bila je bogata crkvama, Čaršija gospodskim domovima, Školski kraj školama. Ostavljajućina stranu omanje osobenosti staroga Pariza i ćudljivosti zakonskih odredaba o ulicama, reći ćemo, govoreći uopšte iuzimajući u račun samo celine u haosu opštinekih pravnih ustanova, da je ostrvo stojalo pod biskupom, desna obalapod predsednikom oggštine, a leva obala pod rektorom. Upravitelj Pariza, koji beše kraljevski a ne opštinskičinovnik, bio je nad svima njima. U Staroj varoši bila je Bogorodičina crkva, u Čaršiji Luvr i Opštinski dom, a uŠkolskom kraju Sorbona. U Čaršiji je bila Velika pijaca, u Staroj varoši Glavna bolnica, u Školskom kraju Đačka livada.Ako bi koji đak učinio prestup na levoj obali, na Đačkoj livadi, sudilo mu se na ostrvu, u Domu pravde, a presude suizvršivane na desnoj obali, na Monfokonu; sem ako bi rektor, osećajući da je Školski kraj moćan a kralj slab, podigaoglas protiv toga; jer ćaci su imali tu povlasticu da budu obešeni u svome kraju.158(Uzgred napominjemo da je većina ovih povlastica, a bilo ih je i boljih od ove, iznuđena od kralja bunama i izgredima.Tako je odvajkada. Kralj tek onda daje kad narod otme. Postoji jedna stara povelja koja to bezazleno kaže: Civibusjidelitas in reges, quae tamen aliquoties seditionibus interrupta, multa peperit pnvilegia.)

U petnaestom veku Sena je zapljuskivala pet ostrva u krugu Pariza: ostrvo Luvije, na kome je onda bilo drveća, a sadasu ostala samo drva; Kravarsko Ostrvo i Ostrvo Bogorodičine crkve, oba pusta, s jednom straćarom svega, obabiskupska dobra (u sedamnaestome veku načinjeno je od ova dva ostrva jedno, koje se sada zove ostrvo LujaSvetoga); naposletku, ostrvo na kome je Stara varoš, i na njegovu vrhu Skelexijino ostrvce, koje je kasnije nestalopod temeljom Novoga mosta. Stara varoš imala je u ono doba pet mostova: tri na desnoj strani, Most Bogorodičinecrkve i Menjački most koji su bili od kamena i Vodeničaroki most koji je bio drven; dva na levoj strani, Mali most, odkamena, i Most arhanđela Mihaila, drven; na svima su bile kuće. Školski kraj imao je šest kapija, koje je podigao FilipAvgust; to su, počišući od Turnele: Kapija svetoga Viktora, Kapija Bordel, Kapija papska, Kapija svetoga Jakova,Kapija arhanđela Mihaila, Kapija svetoga Žermena. Čaršija je imala šest kapija, koje je poditao Karlo V; to su,počinjući od kule Bili: Kapija svetoga Antonija, Kapija Tanpl, Kapija svetoga Martina, Kapija svetoga Dionisija, KapijaMonmartr i Kapija svetoga Honorija. Sve su ove kapije bile vrlo jake, i lepe, što nimalo ne hudi jačini. Jedan širok idubok jarak, kojim je159Itekla matica zimi, kad vode narastu, pravo je podnožje zidova oko celoga Pariza; Sena je davala vodu. Kapije sunoću zatvarane gvozdenim lancima, i Pariz je spavao mirno.Kad sa visine gledate, ove tri varoši, Stara varoš, Školski kraj i Čaršija, ukazivale su vam se kao gusta mreža ulica,koje su bile vrlo čudno islrepletene. Mećutim, opazili biste na prvi pogled da ova tri odlomka čine samo jedno telo. Naprvi pogled videle su se dve dugačke uporedne ulice, jednostavne, neporemećene, gotovo u pravoj liniji, koje suprolazile kroz sve tri varoši s kraja na kraj, s juga na sever, upravo na Senu, vezivale ih, spajale ih, slivale, preručivalebez prestanka narod jedne od njih u zidove druge, i tako od tri obrazovale jednu. Prva od ovih dveju ulica išla je odKapije svetoga Jakova do Kapije svetoga Martina; ona se zvala Ulica svetoga Jakova u Školskome kraju, Jevrejskaulica u Staroj varoši, Ulica svetoga Martina u Čaršiji; ona je dvaput prelazila preko vode, pod imenom Maloga mosta iMosta Bogorodičine crkve. Druga, koja se zvala Ulica la Harp, na levoj obali, Kačarska ulica na ostrvu, Ulica svetogaDionisija na desnoj obali, Most arhanđela Mihaila na jednome rukavu Sene, Menjački most na drugome, išla je od

Kapije arhanđela Mihaila u Školskome kraju do Kapije svetoga Dionisija u Čaršiji. Uostalom, iako su imale tolikorazličnih imena, to su ipak bile svega dve ulice, ali dve glavne ulice, dve osnovne ulice, dve arterije Pariza. Sve ostalevene ove trogube varoši polazile su od njih ili se završavale u njima.Nezavisno od dve glavne, poprečne ulice, koje160su presecale Pariz s jednog kraja na drugi, celom njegovom širinom, i bile zajedničke za celu prestonicu, Čaršija iŠkolski kraj imali su svaki svoju zasebnu glavnu ulicu, koja je išla njihovom dužinom, uporedo sa Senom, i na svomeputu sekla pod pravim uglom ulice arterije. Tako se, u Čaršiji, od Kapije svetoga Antonija išlo pravo na Kapiju svetogaHonorija; a u Školskome kraju, od Kapije svetoga Viktora na Kapiju svetoga Žermena. Ove glavne ulice, koje su seukrštale s onim dvema prvima, obrazovale su osnovu na kojoj je počivala, isprepletena u svima pravcima, lavirintskamreža pariskih ulica. U nejasnom nacrtu ove mreže još su se raspoznavale, kad se pažljivo zagleda, dve grupeširokih ulica, koje su kao dva raširena snopa, jedan u Školskom kraju, a drugi u Čaršiji, išle od mostova do kapija.Nešto od ovoga geometrijskog plana još i danas je ostalo.Sad, kako je sve ovo izgledalo sa tornjeva Bogorodičine crkve, godine 1482? To ćemo pokušati da kažemo.Gledaocu, koji se zadihan ispeo na ovu visinu, u prvi mah zasenu oči od krovova, dimnjaka, ulica, mostova, tržišta,šiljatih tornjeva, zvonika. Sve vam u jedan mah pada u oči, izrezani kalkan, šiljati krov, kule na uglovima zidova,kamena piramida iz jedanaestoga veka, škriljasti obelisk iz petnaestoga veka, okrugla i naga kula na zamku, četvrtastii kitnjasti toranj crkveni, sve, veliko, malo. masivno, vazdušasto. Pogled vam dugo bludi po ovome lavirintu, u komenije bilo ničega što nije imalo svoje originalnosti, svoga razloga, svog duha,11 Bogorodičina crkva161svoje lepote, ničega što nije bilo umetničko delo, počevši od najmanje kuće s njenom išaranom i izvajanom fasadom,sa otkrivenim drvenim kosturom, niskim vratima i uleglim svodovima, pa sve do kraljevskoga Luvra, koji je onda imaočitav venac od kula. Ali čim se oko navikne na ovu tišmu građevina, ova glavna zdanja iočinju se raspoznavati.Pre svega Stara varoš. Ostrvo Stare varoši, kako veli Soval, na kome se u gomili građevina može naći po kojagrađevina lepoga stila, ostrvo Stare varoši ima oblik kakve velike lađe, koja se zarila u blato i nasela u sredini Sene.Malopre smo objasnili da je ovu lađu za rečne obale vezivalo pet mostova. Ovaj oblik lađe beše pao u oči čak i starim

heraldičarima3; jer, po Favinu4 i Pakijeru5, otuda i dolazi lađa na starome grbu Pariza, a ne od normanske opsade.Za onoga koji ume da ga protumači, grb je algebra, grb je jezik. Cela istorija druge polovine srednjega veka ispisanaje na grbu, kao što je istorija prve polovine ispisana u simbolizmu romanskih crkava. To su jeroglifi feudalizma poslejeroglifa teokratije.Vi ste, dakle, najpre videli Staru varoš sa krmom na istoku i s kljunom na zapadu. Kad se okrenete zapadu imali stepred sobom bezbrojno jato starih krovova, iznad kojih se dizao široki olovni krov Svete kapele kao leđa u slona kojinosi na sebi kulu. Samo, ovde je ta kula bila najsmelija, najšarenija, najkitnjastija, najizreckanija strela kroz čiju sečipkastu kupu ikad videlo nebo. Pred Bo3 Ljudi koji se bave grbovima.4 Pariski advokat i istoričar s kraja XVI i s početkaXVII veka.* Pravnik, sudija i istoričar francuski (15291615).162gorodičinom crkvom, u njenoj neposrednoj blizini, sticale su se tri ulice u lep trg, okružen starim kućama. Na južnustranu ovoga trga naslanjala se ispucala i sumorna fasada Glavne bolnice sa svojim krovom koji kao da beše pokrivenbubuljicama i bradavicama. Zatim, desno, levo, na istoku, na zapadu, u ovom tako tesnom krugu Stare varoši, dizahuse zvonici od dvadeset jedne crkve iz raznih vremena, različita oblika, različite veličine, počevši od niskog i crvotočnogromanskog zvonika Svetoga Dionisija (carcer Glaucini), pa do tananih vrhova na crkvama Svetoga Petra i SvetogaLandrija. Iza Bogorodičine crkve pružao se, na severu, manastir sa svojim gotskim galerijama; na jugu, poluromanskabiskupska palata; na istoku, pusto zemljište.V ovoj gomili kuća mogli ste, po onim visokim kamenimi prorezanim mitrama, koje su u ono doba,čak i na samom krovu, krunisale najviše prozorena palatama, raspoznati dom koji je za vlade KarlaVI opština darovala Juvenalu Ursinskome9; malodalje mogli ste vadeti katranom namazane barake naPaluskome trgu; još dalje novu apsidu crkve Starogasvetoga Žermena, koja je 1458. zahvatila jedankraj Ulice Fev; zatim, ovdeonde, po neko raskršćepreplavljeno narodom, po koji sramni stub podignutna uglu kakve ulice, dobar deo kaldrme Filipa Avgusta,divan pločnik po sredini usečen za konje itako nesrećno u šesnaestome veku zamenjen onom bednomsitnom kaldrmom, takozvanom kaldrmom Lige, pokoji prazan prostor s jednom od onih providnih kula

sa stepenicama, kakve su graćene u petnaestome veku* Trgovački starešina i prvi varoški sudija u Parizu (13681431).IV163i kakve još i danas imate u Ulici Burdone. Naposletku, desno od Svete kapele, ka zapadu, Dom pravde pružao je dužobale svoj venac kula. Kraljeve gradine, koje su zahvatale zapadni kraj Stare varoši, zaklanjale su Skelexijinoostrvce. Što se tiče vode, ona se sa tornjeva Bogorodičine crkve nije nikako ni videla sa obe strane Stare varonš; tu seSena gubila pod mostovima, a mostovi pod kućama.A kad iogled pređe preko ovih mostova, čiji su se krovovi primetno zeleneli, jer ih zbog vodene pare memla bešepopala pre vremena, pa skrene ulevo, u pravcu Školskoga kraja, prva građevina na kojoj bi se zaustavio beše velika ioniska gomila kula, Mali Šatle, pod čijom se ogromnom kapijom oubio kraj Maloga mosta; zatim, &ko zzam iogledpođe obalom od ietoka na oapad, od Turnele do Nelske kule, videli biste dugi niz kuća sa izvajanim gredama, sobojenim oknima, na više spratova, beskonačnu isprelamanu irugu abičnih kalkana, koji su često bili ispresecanikakvom ulicom, a s vremena na vreme i kakvom fasadom ili okukom kakvoga velikog zdanja od kamena, koje je bilookruženo prostranim dvorištima i gradinama, krilima i sporednim stajama, usred ove gomile zbijenih i uzanih kuća,kao kakav vlastelin u gomili prostaka. Petšest ovakvih zdanja bilo je na keju, od Lorekskoga doma, koji je smanastirom Bernardinaca delio veliki prostor u blizini Turnele, do Nelskoga doma čija je glavna kula sinorila Pariz ičiji su šiljati krovovi po tri meseca preko godine ocrtavali svoje crne trougle na skerletnom koturu sunca na zahodu.7 «4Ova strana Sene, uostalom, nije bila toliko trgovačka koliko ona druga; ovde su veću galamu pravili i više se skupljaliđaci nego zanatlije, i koja je upravo bila samo od Mosta arhanđela Mihaila do Nelske kule. Ostala obala Sene bila jedelom naga, kao, na primer, s one strane manastira Bernardinaca, a delom gomila kuća, koje su se spuštale do samevode, kao što je bilo između dva mosta. Tu su pralje dizale veliku graju; one su vikale, govorile, pevale 'duž obale odjutra do mraka i prale rublje, kao i danas. A to je poznata vesela strana Pariza.Školski kraj je s jednoga kraja do drugoga bio homogena i jedra celina. Oni bezbrojni krovovi, zbijeni, ćoškasti,prirasli, sastavljeni gotovo svi po istoj geometrijskoj osnovi, izgledali su sa visine kao kakvo kristalisano telo.Nepravilna mreža ulica nije sekla ovo testo od kuća u delove suviše nesrazmerne. Četrdeset dve škole behu tu

raspoređene dosta podjednako, i bilo ih je svuda. Različne i zanimljive krovove ovih lepih građevina beše proizvelaona ista umetnost koja i proste krovove koje oni nadvišavahu, i u osnovi nisu bili ništa drugo do jedna istageometrijska figura dvaput ili triput umnožena. Oni su, dakle, činili celinu složenijom, ne kvareći je, popunjavali je, nepretovarujući je. Geometrija je prava harmonija. Nekoliko lepih domova izbijalo je ovdeonde iznad živopisnihkrovova na levoj obali: Dom od Nevera, Rimski dom, Renski dom, kojih više nema; dvorac Klini, koji još i sada stoji nautehu umetnika, i čiji je vrh kule tako glupo porušen pre nekoliko godina. U blizini Klinija, te rimske palate s lepimroman165skim lukovima, behu kupatila cara Julijana. Tu je bilo i mnogo manastira, čija je lepota bila pobožnija, veličinadostojanstvenija nego u dvoraca, ali koji su bili isto tako lepi, isto tako veliki. Na prvi pogled padali su u oči manastirBernardinaca sa svoja tri zvonika; crkva Svete Ženevjeve, za kojom mora čovek zažaliti kad pogleda njenu četvrtastukulu koja i sad stoji; Sorbona, pola škola pola manastir, od koje je ostala jedna divna lađa, lepi četvorostrani hodnikMaturenski; do njega manastir Svetoga Benoa, u čijim je zidovima, u razmaku između sedmoga i osmoga izdanjaove knjige, sklepano jedno pozorište; Kordelijerski manastir, sa svoja tri ogromna kalkana jedan pored drugoga;Avgustinski manastir, čija je tanana strela, posle Nelske kule, bila druga čipka na ovoj strani Pariza, počinjući odzapada. Škole, koje su, u stvari, spona između manastira i sveta, držale su sredinu u nizu spomenika između palata imačastira, s ozbiljnošću punom otmenosti, sa skulpturom lepšom od one na palatama, a arhitekturom vedrijom odarhitekture manastira. Na žalost, nije ostalo gotovo ništa od ovih spomenika, «a kojima je gotska umetnoet s tolikopreciznosti ujedinila bogatstvo i ekonomiju. Crkve (a one su u Školskome kraju bile mnogobrojne i divne, i nizale suse kroz sva doba arhitekture, od romanskih svodova Svetoga Julijana do gotskih svodova Svetoga Severina), crkve suse dizale iznad svega, i, kao jedna harmonija, više u ovoj masi harmonija, probijale su svakoga trenutka mnogostrukusliku kalkana, šiljatih strela, otvorenih zvonika, tananih igala, čiji venac ne beše ništa drugo do vvličanstvetouveličavanje oštrog ugla (krovova.166Zemljište u Školskome kraju beše brdovito. Brdo svete Ženevjeve dizalo se na jugoistoku kao kakav ogroman mehur; i

sa Bogorodičine crkve bilo je vrlo zanimljivo pogledati ovu gomilu tesnih i krivih ulica (današnji Latinski tsvart), ove utrpanekuće koje su, počinjući od vrha ovog uzvišenja, išle u svima pravcima i bez ikakva reda, i gotovo se strmospuštale po njegovim stranama do same vode, jedne kao da padaju, druge kao da se penju, a sve kao da seprvdržavaju jedna za drugu. Usled neprekidnog priliva bezbrojnih crnih tačaka, koje su se ukrštale na kaldrmi, činilose da se sve kreće. To beše narod, posmatran sa visine i iz daljine.Naposletku, između ovih krovova, ovih strela, ovih bezbrojnih građevina, koje su na tako čudan način savijale, krivile iprekidale krajnju prugu Školskoga kraja, raspoznavaše se ovdeonde po koji debeo komad mahovinom obraslog zida,po koja masivna okrugla kula, po koja zupčasta gradska kapija koja je predstavljala tvrđavu; to beše bedem FilipaAvgusta. Iza njega zelenele su se livade, razilazili putovi, duž kojih je još bilo nešto kuća iz predgrađa, kojih je bilosve manje što se dalje išlo. Neka od ovih predgrađa behu dosta važna. Tu vam, pre svega, beše, počinjući od Turnele,selo Sen Viktor, sa svojim svedenim mostom preko Bievre, sa svojim manastirom, u. kome se mogao pročitatinadgrobni natgšs Luja Debeloga, epitarhium Ludovici Grossi, i svojom crkvom s osmostranim kubetom i četiri malazvonika iz jedanaestog veka (slično ovome može se videti u Etanpu; ono što nije porušeno); zatim selo Sen Marso,koje je već imalo tri crkve i jedan manastir; dalje, kad ostavite levo167Gobelinski mlin i njegova četiri bela zida, predgrađe Svetoga Jakova s lepim kamenim krstom na raskršću; pa crkvaSvetoga Jakova, koja je onda bila gotska, šiljata i vrlo lepa; crkva Sen Magloar sa lepom lađom iz četrnaestog veka,koju je Napoleon pretvorio u senaru; Bogorodičina crkva u polju, u kojoj je bilo vizantijskih mozaika. Naposletku,pošto ostavite usred polja Kartuzijanski manastir, bogatu građevinu koja je podignuta kad i Dom pravde, sa njenimodeljenim bašticama i razvalinama Vovera7, u kojima su se, kažu, javl>ali duhovi, pogled vam je padao na zapad, natri kubeta u romanskome stilu na crkvi Svetoga Žermena na livadi. Selo Sveti Žermen, kogje u to doba beše već velikaopština, imalo je petnaest do dvadeset ulica. Šiljati zvonik Svetoga Sulpicija obeležavao je jedan kraj sela. Odmah ublizini raspoznavao se četvorostrani obim vašarišta Svetoga Žermena, gde je danas tržište; zatim opatov sramni stub,lepa okrugla kulica pokrivena olovnom kupom. Malo dalje bila je ciglana, pa Ulica di Fur, pa mlin na svojoj uzvišici, paonda bolnica za gubave, kućica osamljena i omrznuta. Ali što je naročito privlačilo pogled i dugo ga zadržavalo, to je

manastir. I odista, ovaj manastir, koji je bio vrlo ugledan i kao crkva i kao dobro, ova opatija u kojoj su pariski biskupismatrali za sreću da prenoće jednu noć, ova trpezarija koja je po kroju, po lepoti i po onoj divnoj ruži ličila na kakvukatedralu, ova otmena kapela Svete Bogorodice, ovaj monumentalni konak, ove prostrane gradine, ova gvozdenakapija, ovaj pokretni most, ovaj zupčasti zid, od koga se7 Zamak blizu Pariza.268HHje moglo videti zelenilo okolnih livada, ova dvorišta u kojima su se šarenele vojničke uniforme i zlatne odežde, sveto grupisano oko tri visoka zvonika u romanskome stilu na gotskoj apsidi izgledalo je vrlo lepo na horizontu.Kad se naposletku, pošto ste dugo posmatrali Školski kraj, okrenete desnoj obali, ka Čaršiji, imate najedanput sasvimdrugu sliku. Čaršija je, istina, bila mnogo veća od Školskoga kraja, ali nije bila tako jednostavna. Na prvi pogled videlose da se deli u više gomila koje su bile sasvim različne. Pre svega, na istoku, u onom delu Čaršije koji se još i danaszove po močvarima u koje je Kamulogen8 nagnao Cezara, behu nagomilane palate koje su dopirale do same vode.Četiri palate, gotovo spojene, Žui, Sans, Barbo i Kraljičin dvor, ogledale su u Seni svoje krovove od škriljca, na kojimasu se dizale tanke kule. Ove četiri graćevine ispunjavale su prostor od Ulice Nonendijer do Celestinske opatije, čijaje strela graciozno isticala njihove kalkane i zupčaste zidove. Nekoliko zelenkastih kućerina, koje su se naginjale nadvodom pred ovim gospodstvenim palatama, nisu nimalo zaklanjale lepe uglove njihovih fasada, njihove širokečetvrtaste prozore s okvirom i prečagama od kamena, njihove gotske kapije s mnogim statuama, oštre ivice njihovihzidova lelo otesanih, i one razne lepe arhitekturne pojedinosti, po kojima bi čovek rekao da gotska umetnost za svakispomenik stvara nove lepote. Iza ovih palata pružao se u svima prav8 Galski poglavica koji je branio Pariz od Cezareve vojske i poginuo u borbi (51. pre naše ere).169cima Jedan zid, čas prosečen, palisadiran i zupčast kao kakva tvrđava, čas zaklonjen visokim drvećem kaoKartuzijanski manastir, ogroman i raznolik zid onog čudesnog dvorca Sen Pol, u kome je kralj Francuske mogaocarski dočekati dvadeset dva princa, i to onakva kakvi behu dofen i vojvoda Burgundski, sa njihovom poslugom ipratnjom, a da i ne računamo velike plemiće, pa ni kralja kad je pohodio Pariz, ni lavove koji su imali svoju naročitupalatu u kraljevskome dvoru. Ovom prilikom pomenimo da je onda stan jednoga princa imao jedanaest soba, počevši

od sobe za primanje pa do molionice, a da i ne govorimo o galerijama, o kupatilima, o parnim kupatilima i drugim„izlišnim mestima", kojih bejaše u evakom stanu; da ne govorimo o naročitim baštama svakoga kraljevoga gosta; dane govorimo o kuhinjama, o ćilerima, o zajedničkim trpezarijama, o dvorištima u kojima je bilo dvadeset dveradionice, od pekarnice pa do peharnice; o raznim igralištima, o kavezima, ribnjacima, menažerijama, štalama,šupama, bibliotekama, oružnicama i livnicama. Eto šta je onda bio jedan kraljev dvor, jedan Luvr, jedan Sen Pol.Varoš u varoši.Sa tornja na kome smo se namestili, dvorac Sen Pol, iako su ga gotovo upola zaklanjala četiri pomenuta velikadvorca, izgledao je još vrlo prostran i vrlo lep. Na njemu su se vrlo lepo raspoznavale, iako su bile vešto sastavljenesa glavnom zgradom dugačkim staklenim galerijama na tananim stubovima, tri palate koje Karlo V beše spojio sasvojom: palata PtiMus, s čipkastom balustradom koja je graciozno optočavala njen krov; pa170lata opata od Sen Mora, koja je izgledala kao kakva tvrđava, imala veliku kulu, mazgale, bastione, a na širokojsaksonskoj kapiji grb opatov između useka pokretnoga mosta; palata grofa od Etanpa, čija je kula, porušena s vrha,izgledala škrbava kao petlova kresta. Ovdeonde, po tričetiri stara hrasta u gomili izgledala su kao ogromni karfioli;labudovi su plovili po bistroj vodi u ribnjacima prošaranim senkama i svetlošću; mnogobrojna dvorišta pomaljala susvoje živopisne delove; lavovska palata dizala se sa svojim niskim gotskim lukovima na kratkim saksonskimstubovima, sa svojim gvozdenim rešetkama i svojom večitom rikom lavova, a kroz sve ovo pela se škriljcemprevučena strela na crkvi Ave Marija; levo je bio stan upravitelja Pariza, sa četiri lepo prorezane kule; na sredini, udnu, pravi dvorac Sen Pol, sa mnogobrojnim fasadama, svojim neprekidnim ukrasima od Karla V pa nadalje, svojimmeleskim priraštajima kojima ga mašta arhitekata beše opteretila za poslednja dva veka, sa svima apsidama svojihkapela, sa svima kalkanima svojih galerija, sa tisuću vetreušaka i sa svoje dve visoke kule, čiji je kupasti krov, nadonjem delu optočen zupcima, izgledao kao oni visoki šeširi sa podignutim obodom. Ako nastavite da se penjete uzspratove ovoga amfiteatra od palata, koji se pružao nadaleko, pošto pređete dubok jarak prokopan u krovovimaČaršije, koji je obeležavao Ulicu svetoga Angonija, pogled vam je padao mi se neprestano ograničavamo na glavne

spomenike na Angulemski dom, prostranu građevinu iz raznih vremena, sa pojedinim delovima sasvim novim ibelim, koji su u271toj celini izgledali kao crvena zakrpa na plavoj dolami. Međutim, neobično šiljati i visoki krov moderne palate, načičkanizvajanim olucima, pokriven olovnim pločama na kojima su se prelivale mnogobrojne fantastične arabeske odpozlaćena bakra, taj krov tako čudnovato išaran dizao se graciozno posred crnih razvalina staroga zdanja, čije staredebele kule, koje su se od starosti ispupčile kao burad, behu ulegle i prepukle od vrha do dna, te izgledahu kaogojazni raskopčani trbusi. Pozadi, dizala se čitava šuma tankih i visokih kula Turnelske palate. Nigde na svetu, ni uzamku Šamboru9 ni u Alhambri10 nije bilo prizora koji bi bio tako čaroban, tako lrijatan, tako primamljiv kao ova šumaod strela, zvonika, dimnjaka, vetreušaka, spirala, uvojaka, prorezanih kubeta, paviljona, vretenastih kula koje su bilesve različne po obliku, visini i položaju. Rekao bi čovek da ima pred očima xinovski šah od kamena.Desno od Turnele, ona gomila ogromnih kula crnih kao mastilo, koje su zalazile jedna u drugu i koje su bile, tako reći,povezane jednim jarkom, ona kula na kojoj je bilo mnogo više mazgala nego prozora, onaj pokretni most večitopodignut, ona rešetka večito spuštena, to vam je Bastilja. Oni crni kljunovi, koji vire kroz zupčaste zidove i koji vamizdaleka izgledaju kao oluci, to su topovi.• Veličanstven zamak u Francuskoj, koji je podigao Fransoa I.10 Dvorac mavarskih vladara kod Granade u Španiji, sazidan najvećim delom u IV veku. Jedna od najraskošnijih inajlepših građevina muslimanske umetnosti.172Na domaku njihovih đuladi, na podnožju ove strahovite građevine, leži Kapija svetoga Antonija sa svoje dve kule.S one strane Turnele, do zidine Karla V, prostirao se, pun zeleiila i cveća, kadifeni ćilim obrađenih polja i kraljevskihgradina, a među njima ste mogli raspoznati, po njenu lavirintu od drveta i aleja, čuvenu baštu Dedal, koju Luj XI bešedarovao Koatijeru. Opservatorija doktorova dizala se iznad Dedala kao veliki usamljeni stub koji se završavao jednomkućicom. U ovoj kućici čula su se strahovita proricanja.Tu je danas Kraljevski trg.Kao što smo malopre rekli, ovaj kraj palata, koji smo pokušali opisati našim čitaocima, pominjući, međutim, samonajznatnija mesta, ispunjavao je utao koji je zid Karla V obrazovao sa Senom na istoku. Sredinu Čaršije zauzimala je

gomila običnih kuća. Tu su upravo vodila ona tri mosta Stare varoši na desnoj obali, a u blizini mostova imate pre kućenego palate. Ova gomila stanova, zbijenih kao saće u košnici, imala je svoju naročitu lepotu. Krovovi u prestonici, tosu vam talasi na moru: nešto veličanstveno. Pre svega, izukrštane i isprepletene ulice pravile su stotinu zanimljivihfigura. Oko velikoga trga imali ste pravu zvezdu s hiljadu krakova. Ulica svetoga Dionisija i Ulica svetoga Martina, sasvojim bezbrojnim ograncima, pele su se jedaa pored drute kao dva velika drveta, čije se grane irelliću. Zatim, iskrivudaneulice, Zidarska, Staklarska, Tkačka, itd., vijugale su se kroz tu mrežu. Bilo je i lepih građevina, koje suizbijale iznad okamenjenih ta273lasa ovoga mora od kalkana. Tako, na primer, na čelu Menjačkoga mosta, iza koga se penušala Sena pod točkovimaVodeničarskog mosta, bio je Šatle, ne više rimska kula kao za vlade Julijana Apostata, nego feudalna kula iztrinaestoga veka, koja je bila od tako tvrda kamena da je pijuk za tri sata ni za jednu šaku nije mogao probušiti. Daljeje bio bogati četvrtasti zvonik na crkvi Svetoga Jakova kod klanice, sa skulpturama na uglovima, već divan, iako uietnaestome veku nije bio dovršen. Na njemu tada nisu bila ona četiri čudovišta koja još i danas, na utlovima njegovakrova, izgledaju kao četiri sfinksa koji novome Parizu zadaju da odgonetne zagonetku staroga Pariza; Rol, skulptor,postavio ih je tek 1526. godine, i za svoj trud dobio je dvadeset franaka. Pa Kuća na stubovima, koja je gledala naGrevski trg, o kome smo već govorili našim čitaocima. Pa crkva Sen Žerve, koju je jedan portal ,,lepoga ukusa"kasnije naružio; crkva Sen Meri, čiji su stari gotski lukovi bili još gotovo lukovi romanskoga stila; crkva Svetoga Jovana,čiji veličanstveni toranj beše već u poslovicu ušao; zatim dvadeset drugih spomenika, kojk nisu smatrali zaponiženje da ukopaju svoje lepote u ovaj haos ulica mračnih, tesnih i dubokih. Dodajte ovome krstove od tesanakamena, kojih je bilo po raskršćima više nego vešala; Groblje nevinih, čiji se arhitekturni zid video u daljini prekokrovova; sramni stub na Velikom trgu, čiji se vrh video između dva dimnjaka u Ulici Kosoneri; vešala Trahoarskogakrsta, na njegovu raskršću uvek punom naroda; kružne zidove Žitarskoga trga; ostatke nekadašnjega zida FilipaAvgusta,274koji su se videli ovdeonde u moru od kuća; kule koje je izgrizao bršljen, porušene kapije, trošne i unakažene zidine;

kej sa njegovim bezbrojnim dućanima i krvavim ozledama; Senu zakrčenu lađama, od senjaka do biskupova konaka pa ćete imati nejasnu sliku onoga što je 1482. godine bio centralni trapez Čaršije.Pored ova dva kvarta, jedan od samih palata, drugi od običnih kuća, imali ste i treću sliku, koju je Čaršija davala;venac manastira, koji je ovaj deo varoši opasivao gotovo u celom njegovom obliku, od istoka do zapada, tako da steiza kruga utvrđenja koja su zatvarala Pariz imali i unutrašnji krug manastira i kapela. Tako, odmah do Turnelskegradine, između Ulice svetoga Antošija i stare Ulice Tanpla, bio je manastir Svete Katarine, sa svojom ogromnombaštom koja se prostirala do samoga pariskog zida. Između stare i nove Ulice Tanpla, bio je Tanpl, mračan snopkula, visok i usamljen usred prostranog kruga opasanog zupčastim zidom. Između nove Ulice Tanpla i Ulice svetogaMartina beše opatija Svetoga Martina, usred svojih gradina, divna crkva ograđena zidom, čiji je venac od kula i tijaraod zvonika ustupao po lepoti jedino crkvi Svetoga Žermena na livadi. Između Ulice svetoga Martina i svetoga Dionisijabila je porta crkve Svete Trojice. Najzad, između Ulice svetoga Dionisija i Ulice Montorgej, Devičanskimanastir. U njegovoj blizini raspoznavali su se istruleli krovovi i nepopločani prostor Čudotvorne male. To beše jediniprofani prsten u ovom pobožnom lancu manastira.Naposletku, četvrti odeljak, koji se sam sobom175ocrtavao u gomili krovova na desnoj obali, i koji je zahvatio zatgadnu stranu pojasa i širio se obalom niz vodu, bešenova kita dvorova i zdanja oko Luvra. Stari Luvr Filipa Avgusta, ta gorostasna građevina sa velikom kulom, oko koje jebilo dvadeset tri drugih glavnih, ne računajući karaule, izgledaše izdaleka usađen u gotske krovove Alansonskog iBurbonskog dvorca. Ova hidra od kula, xinovski čuvar Pariza, sa svoje dvadeset četiri uspravljene glave, sa svojimispolinskim sapima, koje behu pokrivene olovom ili škriljcem, te se prelivahu na suncu, završavala je na čudan načinoblik Čaršije na zapadu.I tako, između dve grupe palata, jedne sa Luvrom a druge sa Turnelskim dvorcem, imali ste ogromnu masu, ono štoRimljani zvahu insula11, običnih kuća, ograničenih sa severa dugim pojasom manastira i obrađenih gradina, i sve toizgledalo je kao jednostavna celina; iznad ovih bezbrojnih građevina, čiji su krovovi od crepa i škriljca gradili svojimivicama toliko čudnih lanaca, imali ste tetovirane, išarane zvonike od četrdeset četiri crkve, koliko ih je bilo na desnojobali; kroza sve to silestvo ulica; kao granicu, s jedne strane visoke bedeme s četvrtastim kulama (u Školskome kraju

bile su okrugle), a s druge strane Senu ispresecanu mostovima, po kojoj su plovile mnoge lađe. To vam je Čaršija upetnaestome veku.S one strane zidova imali ste oko kapija nekoliko predgrađa, reća i rasturenija nr predgrađa Školskoga kraja. Tobehu, iza Bastilje, dvadeset građevina načičkanih oko zanimljivih skulptura Fo11 Ostrvo.276benskog krsta i spoljnih svodova manastira Svetoga Antonija; zatim Popenkur, koji se gubio u žitu; pa Kurtilja, veseloselo puko mehana; selo Svetoga Lavrentija, sa svojom crkvom, čiji je zvonik izgledao izdaleka da pripada tananimkulama Kapije svetoga Martina; predgrađe Svetoga Dionisija, s velikim dvorištem Svetoga Ladra: izvan KapijeMonmartra, Žitnica opasana belim zidinama iza nje, sa svojim krečnim stranama, Monmartr, koji je u ono doba imaogotovo isto toliko crkava koliko i mlinova, i koji je sačuvao samo mlinove, jer društvo traži danas jedino telesnu hranu.Najzad, s one strane Luvra pružalo se u polje predgrađe Svetoga Honorija, koje je već u ono doba bilo vrlo veliko, zelenelase Mala Bretanja i prostiralo Svinjarsko tržište, usred koga se dizala strahovita peć u kojoj su pekli one što supravili lažan novac. Između Kurtilje i Svetoga Lavrentija vaše je oko jamačno već zapazilo, na vrhu jednoga brega kojise dizao iznad pustih poljana, 'jednu građevinu, koja je izdaleka izgledala kao kakva razvaljena kolonada na ogolelomzemljištu. To ne beše ni Partenon, ni hram Jupitera Olimpijskoga12. To beše Monfokon.Sad, ako nabrajanje tolikih građevina, koje smo izveli što smo mogli kraće, nije uništilo u čitaoca opštu sliku starotaPariza, mi ćemo je svesti u nekoliko reči. U sredini je ostrvo Stare varoši, koje je izgledalo kao kakva ogromnakornjača, a njegovi mostovi, pokriveni crepom, kao kornjačine šape koje su se pomaljale ispod sivog oklopa krovova.Levo je Školski kraj, kao trapez jedno12 Fidijina antička statua u Olimpiji, smatrana za remekdelo grčke skulpture.12 Bogorodičina crkva 177stavan, pun, zbijen, načičkan. Desno je Čaršija, prostran polukrut, sa mnogo više gradina i spomenika. Ove tri celine,Stara varoš, Školski kraj i čaršija, behu izbrazdane bezbrojnim ulicama. Kroz sredinu je tekla Sena, „hraniteljka Sena",kako veli Di Brel, pretrpana ostrvima, mostovima i lađama. Svud unaokolo ogromna ravnica, izbrazdana raznimnjivama, zasejana lepim selima; levo, Isi, Venvr, Vožirar, Monruž, Žantilji sa svojom oblom i svojom četvrtastomkulom, itd.; desno, dvadeset drugih, od Konflana do Vill'Eveka. Na horizontu venac brežuljaka, poređanih u krug,

kao ivica kakvoga ubla. Naposletnu, u daljini, na istoku, Vensen, i njegovih sedam četvorougaonih kula; na jugu,Bisetr i njegove šiljate kule; na severu, Sveti Dionisije i njegov visoki toranj; na zapadu, Sen Klu i njegova kula. To jePariz koji su sa tornjeva Bogorodičine crkve gledali gavrani koji su živeli 1482. godine.Međutim, baš o toj varoši rekao je Volter da je do Luja XIV imala svega četiri lepa spomenika: kube na Sorboni, crkvuValdeGras, novi Luvr i ne znam koji još, Luksemburg možda. Na sreću, Volter je opet zato napisao Kandida, i odovih ljudi, koje nam je prošlost u dugome nizu godina dala, on je najviše imao demonskoga smeha. To dokazuje,uostalom, da čovek može biti veoma darovit, pa da se opet nimalo ne razume u umetnosti koja mu nije struka. Nije liMolijer mislio da ukazuje mnogo časti Rafaelu i Mikelanđelu nazivajući ih: oeu Minjari13 svoga doba.m Pjer Minjar (16101695), Molijerov savremenik, francuski slikar koji je izradio veliki broj portreta i živopis na kupolipariske crkve ValdeGras.178Vratimo se Parizu i petnaestome veku.U to vreme Pariz nije bio samo lepa varoš; on je bio i varoš jednostavna, građevinski i istorijski proizvod srednjegveka, čitava. hronika od kamena. To beše varoš sastavljena svega iz dva sloja, sloja romanskog i sloja gotskog, jerrimskoga sloja beše već davno nestalo; on se zadržao samo u kupatilima cara Julijana, gde je još probijao debelukoru srednjega veka. Što se tiče keltskog sloja, od njega se nije našlo tragova, čak ni prilikom kopanja bunara.Pedeset godina kasnije, kada je renesansa u ovu celinu, tako jednostavnu pa ipak tako raznoliku, unela sjajni raskošsvojih fantazija i svojih sistema, izobilje rimskih lukova, grčkih stubova i gotskih svodova, svoju skulpturu tako nežnu itako idealnu, svoj naročiti ukus za arabeskama14 i akantama18, svoje neimarsko paganstvo iz doba Lutera, Pariz jebio možda još lepši, mada manje harmoničan oku i mislima. Ali ovaj svetli trenutak ne potraja dugo. Renesansa nijebila nepristrasna; ona nije samo zidala, ona je i rušila. Doduše, bio joj je potreban prostor. Zato je gotski Pariz vrlokratko vreme bio potpun. Još crkva Svetoga Jakova kod klanice nije bila ni dovršena, a već je otpočelo rušenjestaroga Luvra.Otada se ova velika varoš kvarila iz dana u dan. Gotski Pariz, pod kojim se izgubio romanski Pariz, takođe se izgubi.Ali ko može reći kakav ga je Pariz zamenio?Imate Pariz Katarine Medičijeve u TiljerimUkras u arapskom stilu. " Listolik ukras.

!»•179jama1", Pariz Henrika II u Opštinskom domu, dve građevine još vrlo ukusne; Pariz Henrika IV u Kraljevskom trgu;fasade od opeka, sa uglovima od kamena i krovovima od škriljaca, kuće trobojne; Pariz Luja XIII u crkvi ValdeGras:arhitektura spljoštena i zdepasta, sa svodovima nalik na drške od kotarice, nešto trbušasto u stubovima i grbavo ukubetima; Pariz Luja XIV u Invalidskom domu: veliki, bogat, pozlaćen i hladan; Pariz Luja XV u crkvi Svetoga Sulpicija:uvojnice, trake, oblaci, rezanci i cigurija, sve od kamena; Pariz Luja XVI u Panteonu: rđava kopija crkve Svetoga Petrau Rimu (ta se građevina nezgodno ulegla, što joj nije popravilo linije); Pariz Republike u Medicinskoj školi: građevinau bednom grčkorimskom stilu, koja liči na Koloseum17 ili Partenon kao ustav godine III na Minosove zakone, uarhitekturi poznata pod imenom mesidorskoga stila; Pariz Napoleonov u Vandomskom trgu; taj je divan: bronzanistub saliven od topova; Pariz Restauracije u Berzi: veoma bela kolonada koja nosi nekakav ulaziMi smo s bolom i s užasom videli kako se pomišlja da se uveća, da se preradi, da se preinači, to jest da se uništi ovadivna palata. Naši današnji arhitekti i suviše su teške ruke da bi mogli taknuti ove ukusne tvorevine renesanse. Mi senadamo da oni neće smeti to učiniti. Uostalom, ovo rušenje Tiljerija ne bi bilo samo surovo nasilje, od koga bicrveneo i jedan pijani Vandal; to bi bilo delo izdaje. Tiljerije nisu samo remekdelo šesnaestoga veka: one su lististorije devetnaestoga veka. Ta palata nije više kraljevska; ona je narodna. Ostavimo je takvu kakva je. Nju je našarevolucija dvaput po čelu obeležila. Na jednoj od njenih dveju fasada nalaze se tanad od 10. avgusta; na drugoj od29. jula. Ona je sveta.Pariz, 7. aprila 1831. Napomena iz petoga izdanja.17 Veličanstven antički amfiteatr u Rimu u kome je moglo stati 80.000 gledalaca. Tu su se vodile borbe gladijatora.180ni frigijum18; sve u kvadratu i stalo dvadeset miliona.Uza svaki od ovih karakterističnih spomenika ide, po sličnosti u ukusu, načinu i obliku, izvestan broj kuća, koje surasturene po raznim kvartovima i koje oko poznavaoca lako raspoznaje i lako im odrećuje starost. Kad čovek ume dagleda, on će čak i u zvekiru na kapiji pronaći duh jednoga veka i fizionomiju jednoga kralja.Sadašnji Pariz nema, dakle, nikakvu opštu fizionomiju. On je zbirka primeraka iz raznih vekova, a najlepših je

nestalo, Naša prestonica uvećava se samo kućama, i to kakvim kućama! Ako se ovako i dalje bude radilo, Pariz će seobnavljati svakih pedeset godina. Zato se istorijski značaj njegove arhitekture i gubi svaki dan. Spomenici u njemubivaju sve reći i reći, i čisto vidite kako malopomalo propadaju, tonu u kuće. Naši očevi imali su Pariz od kamena;naši sinovi imaće Pariz od maltera.Što se tiče modernih sgaomenika novoga Pariza, o njima nećemo govoriti. Ne zato što im se ne divimo kao štopriliči. Crkva Svete Ženevjeve g. Sufloa zaista je najlepši savojski kolač kakav je ikad napravljen od kamena. PalataPočasne legije takođe je vrlo otmen kolačarski posao. Kupola Žitnoga trga, to vam je kapa engleskoga xokeja na velikimlestvama. Kubeta na crkvi Svetoga Sulpicija, to su vam dva debela klarineta, a i to je nešto; one telegrafske žicena krovu lepo pristaju. Crkva Svetoga Roka ima jedan portal, koji se po svojoj lepoti može porediti jedino sa crkvomSvetoga Tome18 Ravan između krova i stuba.181■■■■IHHHHiAkvinskoga. Ona ima i jedno raspeće u jednoj rupčazi, sa suncem od pozlaćena drveta ozgo. To su stvari kojima sezaista treba diviti. Prorezano kube u lavirintu Botaničke bašte takođe je vrlo vešto smišljeno. Što se tiče Berze, koja jepo stubovima grčkoga, po pravilnim polukruzima na portalima i prozorima rimskoga stila, a po velikom svodu stilrenesanse, ona je nesumnjivo spomenik vrlo pravilan i vrlo čist; to se najbolje vidi otuda što na njenom lsrovu imateatiku19, kakvih u Atini nije bilo, lepu pravu liniju, mestimice graciozno ieprekidanu čunkovima. Dodajmo da, ako jepravilo da arhitektura jedne građevine odgovara njenoj nameni tako da se ta namena na prvi pogled vidi, da se nemože dovoljno nadiviti spomeniku, koji može biti u isti mah i kraljevski dvor, i skupština, i opština, i škola, i manež, iakademija, i magacin, i sud, i muzej, i kasarna, i grobnica, i hram, i pozorište. Za sada je to Berza. Sem toga, svakispomenik treba da je udešen prema klimi. Ovaj je, očevidno, izrično napravljen za naše hladno i kišovito podneblje.Krov mu je gotovo ravan, kao krovovi u istočnim zemljama, i zbog toga se zimi, kad padne sneg, mora čistiti; apoznata je stvar da su krovovi zato da se čiste. Što se tiče one namene o kojoj malopre govorasmo, on joj potpunoodgovara; on je berza u Francuskoj, kao što bi bio hram u Grčkoj. Istina, arhitekt je imao dosta muke dok je sakriočasovnik koji bi pokvario pravilnost lepih linija na fasadi; ali nam je zato dao onu kolonadu oko spomenika, pod kojom

se, o velikim crkvenim praznicima, može dostojanstveno kretati sprovod menjača i trgovačkih pomoćnika." Atinski stil.182To su, na svaki način, vrlo lepi spomenici. Dodajmo tome mnogobrojne lepe ulice, zanimljive i raznolike, kao što jeUlica Rivoli, i ja ne sumnjam da ćete, ako gledate Pariz iz balona, videti bogatstvo linija, izobilje pojedinosti,raznolikost slika, nešto veličanstveno u prostome i neočekivano u lepome, što karakteriše šah.Ali, ipak, ma kako vam divan izgledao današnji Pariz, zamislite Pariz petnaestoga veka, oživite u pameti njegovu sliku;pogledajte kroz ovu čudesnu šumu od šiljaka, tornjeva i zvonika; pružite posred ove ogromne varoši, pocepajte navrhovima ostrva, skupite pod svodovima mostova Senu sa njenim velikim zelenim i žutim lokvama, šareniju odzmijske košul.ice, ocrtajte jasno prema azurnome nebu gotski profil ovoga starog Pariza; obmotajte njegovu konturu uzimsku maglu koja se hvata za njegove mnogobrojne dimnjake; zagnjurite ga u duboku noć i pogledajte čudnu igrumraka i svetlosti u ovome mračnom lavirintu građevina; pustite jedan mesečev zrak da ga nepotpuno ocrta, i istaknitekroz maglu njegove visoke kule; ili, uzmite ovu mračnu siluetu, senku tisuću oštrih uglova od tornjeva i krovova iistavite je, zupčastiju no što je čeljust u ajkule, prema bakarnome nebu sunca na zahodu. Zatim, poredite.A ako hoćete da od stare varoši dobijete utisak koji vam noza ne može više dati, popnite se jednoga jutra, o kakvomvelikom prazniku, na primer o Uskrsu ili Duhovima, kad se sunce rađa, popnite se na kakvu uzvišenu tačku, s kojemožete pregledati celu prestonicu, pa sačekajte zvuke prvih zvona. I onda ćete videti kako na dati znak s neba,183jer ga sunce daje, ovih tisuću crkava zatrepere u jedan mah. Najpre čujete ovdeonde po koji zvuk, najpre na jednojcrkvi, pa na drugoj, kao kad svirači udešavaju CBOj'e instrumente. Zatim, najedanput, pogledajte, jer u izvesnimtrenucima izgleda da je i uvo čulo vida, pogledajte kako se u jedan isti mah sa svakoga zvonika penje kao neki stubglasova, kao oblak harmonije. S početka treperenje svakoga zvona polazi u visinu, pravo, čisto i, tako reći, usamljeno,u divno jutarnje nebo. Zatim se, malopomalo, ti zvuci množe, stapaju, mešaju, gube jedan u drugome, slivaju ujedan veličanstven koncert. I tako imate jednu masu zvučnih treperenja, koja jednako nadolazi iz onih bezbrojnihzvonika, koja lebdi, talasa se, izleće, diže se kao vihor iznad varoši, i preko horizonta širi hučni krug svojih talasanja.

Međutim, ovo more od harmonije nije haos. Ma kako uzburkano i ma kako duboko da je, ono ggri svemu tome nijeizgubilo svoju bistrinu. U njemu vidite kako zasebno vijuga svaka grupa tonova koja teče iz zvonika; tu možete čutinaizmence ozbiljan razgovor i svađu između velikoga zvona i klepala; tu vidite kako lete oktave s jednoga zvonika nadrugi; gledate ih kako sa srebrnoga zvona poleću lake, oštre i kao da imaju krila, a sa drvenoga zvona otpadajurazbijene i sakate; usred njih divite se onoj bogatoj tami koja se penje i spušta bez prestanka sa sedam zvona nacrkvi Svetoga Evstahija; vidite kako posred toga preleću jasne i brze note, koje na tričetiri mesta kresnu i izgube sekao munje. Tamo imate zvono na opatiji Svetoga Martina, sa svojim rascepljenim glasom; ovde, opet, sumorni iosorni glas zvona na Bastilji; a čak na drugomŠkraju čujete duboki bas velike kule na Luvru. Kraljevska zvona na Dvoru bacaju bez prestanka i na sve strane laketrilere, koji pod teškim udarcima najvećega zvona na Bogorodičinoj crkvi iskaču, kao što varnice izleću pod udarcimačekića na nakovnju. Ovdaonda čujete svakovrsne zvuke, koji dolaze sa tri zvona na crkvi Svetog Žermena na livadi.Zatim, s vremena na vreme, ova masa pobožnih zvukova razdvaja se i propušta fugu sa crkve Ave Marija, koja seblista i treperi kao kakva zvezda. Ispod svega toga, u najnižem sloju koncerta, razaznajete tihu pesmu u crkvama,koja isparava kroz ustreptale pore njihovih svodova. Zaista, ovo je opera koju je vredno čuti. Kad slušate žubor kojise danju diže iz Pariza, to varoš govori; noću, to varoš diše; ovde, varoš peva. Slušajte, dakle, zvuke sa ovih zvonika;dodajte tome žagor pola miliona ljudi, večito tugovanje reke, neprestano zviždanje vetra, ozbiljan i udaljen kvartetšuma koje se dižu po bregovima na horizontu kao četiri ogromne orgulje; sručite u sve to promukle i oštre zvukezvona, pa recite ima li na ovome svetu čega bogatijeg, veselijeg, čarobnijeg, umilnijeg od ovog brujanja zvona, odavog vrela muzike, od ovih deset hiljada glasova od tuča koji u jedan mah pevaju u kamenim sviralama tri stotinestopa visokim, od ove varoši, koja je sad pravi orkestar, od ove simfonije koja grmi kao bura.KNjIGA ČETVRTAIDOBRE DUŠEŠesnaest godina pre no što se dogodila ova priča, jednoga lepog jutra u Kvazimodovu nedelju, jedno živo stvorenjebeše posle službe ostavljeno u Bogorodičinoj crkvi, na drvenu klupu s leve strane, preko puta one velike slike svetoga

Hristifora, koju je statua gospodina Antoana od Esara klečeći gledala sve do 1413. godine, dok se nisu prisetili dauklone i sveca i pobožnoga viteza. Običaj je bio da se na ovoj klupi nahočad ostavljaju opštem milosrću. Odatle ih jeuzimao ko je hteo. Pred klupom je bio bakarni tas za milostinju.Živo stvorenje koje je ležalo na toj dasci, Kvazimodove nedelje leta gospodnjeg 1467, beše probudilo živuradoznalost prilično velike gomile koja se beše okupila oko klupe. U toj gomili behu većinom ličnosti lepoga pola.Gotovo same babe.U prvome redu bilo je njih četiri, koje se behu najviše nagnule nad klupu i koje su bile iz nekoga kaluđerskog reda, štoje lako bilo pogoditi po njihovim surim mantijama. Ne znam zašto ne bi istorija ostavila potomstvu imena ovihuviđavnih i poštovanih gospođa. To behu Agnesa la Erm, Žana od187la Tarme, Henrijeta la Goltijer, Gošera la Violet, sve četiri udovice, sve četiri kaluđerice iz kapele Stevana Ordi; onebehu izišle s dopuštenjem svoje nastojnice, a prema pravilima kardinala Petra od Ajia1, da čuju propoved.Uostalom, ako su se lokoravale pravilima Petra od Ajia, ove uvažene kaluđerice prekrpgile su, van svake sumnje,pravila Mihaila od Brašea i kardinala pizanskog, koja su im tako nečovečno nalagala da ćute.Šta je ovo, sestro? ■ reći će Agnesa Gošeri posmatrajući izloženo stvorenje koje je drečalo i bacakalo se na klupi,uplašeno od tolikih pogleda.Šta će biti od nas reče Žana ako nam sad stanu rađati ovakvu decu?Ja se, istina, ne razumem u decu prihvati Agnesa ali mora da je greh gledati ovo ovde.To i nije dete, Agnesa.To je majmun nakaza primeti Gošera.Neko čudo dodade Henrijeta la Goltijer.To je onda treće od sredoposne nedelje primeti Agnesa jer nema ni osam dana kako smo imali čudo s ismevačemhaxija, koga je božanstveno kaznila Bogorodica u Obervilijeru; a to je bilo drugo čudo u ovome mesecu.Ovo je pravo čudovište, ovo tobožnje nahoče dodade Žana.Kako se dere. Ogluveo bi i crkveni pevač ■ nastavi Gošera. Umukni jednom, mali drekavče.1 Čuveni prelat, teolog, kardinal, prozvan Bič jeretika (13501420).188Kad pomislim samo da ]e ovu rugobu poslao pariskom biskupu renski biskup! dodade la Goltijer, sklopivši ruke.Ja mislim reče Atnesa la Erm da je ovo neka životinja, porod Jevrejina s krmačom; ukratko, nešto što nijehrišćansko i što treba baciti u vodu ili u vatru.

Uverena sam da ga niko neće uzeti reći će la Goltijer.Ah, bože uzviknu Agnesa sirote dojkinje u onom domu za nahočad, na kraju ulice, kad idete niz reku, baš dobiskupije; sirote dojkinje, ako im odnesu ovo čudovište da ga doje! Ja bih pre podojila vampira.Sirota Agnesa, ala je bezazlena! prihvati Žana. Zar ne vidite, sestro, da je ovom malom čudovištu bar četiri godine ida bi mu bolje prijao komad pečenja nego vaša dojka?I doista, „ovo malo čudovište" (i nama samima bilo bi vrlo teško da ga drukčije nazovemo) nije bilo novorođenče. Tobeše vrlo nakazno i živahno telo, povijeno u lanenu vreću, na kojoj behu ispisana početna slova gospodina GijomaŠartijera, tadašnjeg biskupa pariskog, tako da mu se samo glava videla. Ta glava beše vrlo nepravilna. Na njoj stemogli videti samo gustu riđu kosu, jedno oko, usta i zube. Oko je plakalo, usta su vriskala, a zubi kao da su gledali daujedu. Celo telo bacakalo se u vreći, na veliko zaprepašćenje gomile koja je oko' njega sve više rasla i neprestano seobnavljala.Gospođa Alojza od Gondelorija, žena bogata i plemenita roda, koja je vodila za ruku lepu devojčicu od šest godinaotprilike i imala dugačak veo189utvrđen pozlaćenom iglom u kapi, zaustavi se u prolasku pored klupe i posmatrapge nekoliko trenutaka ovonesrećno stvorenje, dok je njena lepa devojčica Fler de Lis od Gondelorija, obučena u svilu i kadifu, svojim lepimprstićem vukla preko natpisa na klupi i sricala: Nahočad. Ja sam zbilja mislila reče ova gospođa iokrenu glavu s gnušanjem da se ovde izlažu samodeca.Ona okrenu leđa, pošto je bacila na tas jedan srebrn novac, koji zveknu među bakarnim parama i prenerazi dobrekaluđerice iz kapele Stevana Ordi.Posle nekoliko trenutaka naiđe ozbiljni i učeni Robert Mistrikol, kraljev protonotar, s ogromnim molitvenikom dodjednom rukom i sa svojom ženom (gospođom Giljmetom Meres) pod drugom, dakle, sa svoja daa vođa, duhovnim isvetovnim.Nahoče! reče on pošto je razgledao predmet. Po svoj prilici nađeno je na obali reke Flegetona*.Vidi mu se samo jedno oko primeti gospođa Giljmeta. Na drugome ima neku bradavicu.To nije bradavica prihvati učeni Robert Mistrikol. To je jaje, u kome je isti takav demon; taj demon, opet, ima drugomalo jaje, u kome je drugi đavo, i tako dalje.Otkud to znate? upita Giljmeta.

Znam pouzdano odgovori protonotar.Gospodine protonotaru reče Gošera * Plamena reka u paklu.290šta mislite šta će nas snaći zbog ovog tobožnjeg nahočeta?Najveće nesreće odgovori Mistrikol.Ah! Bože! reče jedna starica iz gomile prošle godine već smo imali čumu, a sad se govori da će se i engleskavojska iskrcati kod Arflea.To će možda sprečiti kraljicu da septembra meseca dođe u Pariz dodade druga. Trgovina je ionako već sasvimstala.Ja mislim reći će Žana od la Tarme da bi za pariske prostake bolje bilo da je ovaj mali nečastivi položen na lomačumesto na klupu.Na lepu zapaljenu lomaču dodade starica.To bi bilo mnogo pametnije reče Mistrikol.Jedan mladi sveštenik slušao je već nekoliko trenutaka mišljenje kaluđerica i protonotarevo umovanje. To beše liceozbiljno, čelo široko, pogled dubok. On ćuteći razdvoji gomilu, pogleda malog nečastivog i metnu na nj ruku. Bilo jekrajnje vreme, jer su se ove pobožne žene već oblizivale pomišljajući na lepu zapaljenu lomaču. Ja uzimam pod svoje ovo dete reče sveštenik.On ga uze u svoju mantiju i odnese. Svi prisutni pogledaše za njim preneraženi. Posle nekoliko trenutaka njega bešenestalo iza Crvenih vrata koja su tada vodila iz crkve u manastir.Kad prvo iznenađenje prođe, Žana od la Tarme naže se na uvo Goltijerove. Ama, kažem ja vama, sestro, da je ovaj mladisveštenik, gospodin Klod Frolo, neki čarobnik.191IIKLOD FROLODoista, Klod Frolo nije bio običan čovek.On beše iz jedne od onih osrednjih porodica koje se oholim jezikom poslednjega veka zvahu velika buržoazija ili maloplemstvo. Ova porodica beše nasledila od braće Pakle jedno dobro u Tiršapu, koje je stajalo pod pariskim biskupom ičija dvadeset jedna kuća beše u trinaestom veku predmet tolikih sporova pred duhovnim sudom. Kao sopstvenikovoga dobra, Klod Frolo beše jedan od sto četrdeset sedam gospodara koji su uzimali zakupninu od dobara u Parizu injegovim predgrađima; i u arhivi manastira Svetoga Martina u polju dugo se moglo čitati njegovo ime, zapisano kaoime baštinikovo između Tankarvilske palate, koja beše svojina gospodara Fransoa Le Rea, i gimnazije u Turu.

Kloda Froloa još za detinjstva behu njegovi roditelji namenili svešteničkom redu. Naučili su ga latinskom jeziku ivaspitali ga da gleda u zemlju i da govori tiho. Još je bio dete kad ga je otac smestio u gimnaziju Torši u Školskomekraju. Tu je odrastao na molitveniku i na ogrčkom rečniku.To vam je, uostalom, bilo setno, mirno i ozbiljno dete, koje je žudno učilo i brzo shvatalo. On se nije drao za vremeodmora, mešao se slabo u bahanalije u Ulici Fuar, nije znao šta je to dare alapas et capillos laniare1, i nije igraonikakvu ulogu u onoj pobuni 1463. godine koju su letopisci kao vrlo ozbiljnu zabeležili pod imenom „Šesta po1 Deliti ćuške i čupati kosu.192buna Školskoga kraja". Njemu se retko dešavalo da ismeva jadne učenike iz Montegija zbog njihovih kukuljača, pokojima ih behu prozvali, ili da zadirkuju blagodejance iz dormanske gimnazije zbog njihove obrijane temenjače injihova ogrtača od čohe zelene, plave i ljubičaste, azurini coloris et bruni, kako veli povelja kardinala od Četiri krune.Ali je zato bio vrlo prilježan u vipšm i nižim školama u Ulici Jovana Boveskog. Prvi učenik koga je opat crkve SvetogaPetra u Balu, kad počne svoj čas kanonskog prava, uvek viđao, naslonjena preko puta njegove katedre na jedan stubu školi Svetoga Vandregezila, beše Klod Frolo koji je, s mastionicom od rožine u ruci, grickao svoje pero, pisao naovome izlizanom kolenu, a zimi duvao u prste. Prvi slušalac koga je g. Mil od Ilija, doktor kanonike, viđao svakogaponedeonika, ujutru, kada se otvore vrata na školi Svetoga Dionieija, beše Klod Frolo. I mladi sveštenik, u svojoj šesnaestojgodini već, mogaše se meriti u mističnoj teologiji s kakvim crkvenim ocem, u kanonskoj teoologiji s kakvimsaborskim ocem, u skolastičnoj teologiji s kakvim doktorom Sorbone.Kad je s teologijom bio gotov, on se lati kanonike. Posle dela Magister Sententiarum dohvatio je Kapitularije KarlaVelikoga. I žudeći za naukom, malopomalo izučio je redom sve dekretalije: hispalskog biskupa Teodora,. vormskogbiskupa Bušara, šartrskog biskupa Iva; zatim Gratijanove kanone koji su došli posle Kapitularija Karla Velikoga; pazbirku Grigorija IX; pa poslanicu Super Specula i Honorija III. On se potpuno upoznade s dugim i burnim periodomgrađanskog i kanonskog prava, u13 Bogorodičina crkva193večitoj borbi u haosu srednjega veka, periodom koji počinje 618. sa biskupom Teodorom, a završava se 1227. godines papom Grigorijem.

Kad je savladao kanone, on se lati medicine i prirodnih nauka. Izuči nauku o bilju, nauku o vidanju. Postade lekar zagroznice i za povrede, za rane i za guke. Jakov od Espara primio bi ga za lekara, Ričard Elen za hirurga. On pređesve titule, pa postade i drktor. Izuči jezik latinski, grčki, jevrejski, koje je u ono doba retko ko učio. Imao je grozničavužudnju da što više znanja steče i nagomila. Kad mu je bilo osamnaest godina, beše već svršio četiri fakulteta. Ovomemladom čoveku izgledalo je da život ima jedini cilj: znati.Otprilike u to vreme, zbog prevelike žege u leto godine 1466, pojavi se ona velika kuga koja je preko četrdeset hiljadaduša pokosila u pariskoj grofoviji; pored ostalih, veli Žan de Troa, i ,,učenoga Arnolda, kraljevog astrologa, koji bešečovek vrlo dobar, mudar i prijatan". U Školskome kraju pronese se glas da je bolest opustošila naročito Ulicu Tiršap.Tu su stanovali, na svome dobru, Klodovi roditelji. Mladi učenik uplašen otrča roditeljskoj kući. Kad uće u nju, otac imati behu mu već pomrli uoči toga dana. Njegov mali brat, u povoju, živeo je još, i, ostavljen, plakao je u kolevci. Tobeše sve što je Klodu ostalo od njegove rodbine. Mladi čovek uze dete na ruke i iziđe zamišljen. Do toga vremenaživeo je samo u nauci; sad je počeo živeti u životu.Ova nesreća načinila je prelom u Klodovu životu. Siroče, stariji, glava porodice u devetnaestoj godini, on se trže izškolskih sanjarija i ose194ti stvarnost ovoga sveta. Obuzet sažaljenjem, on se sav predade ovom detetu, svome bratu; nešto doista čudnovato ipohvalno: njega, koji je dotle voleo jedino knjige, kosnu se sada čovečanska naklonost.Ova naklonost razvi se neobično mnogo. U ovoj duši tako novoj, ta naklonost beše kao prva ljubav. Još od detinjstvaodvojen od svojih roditelja, koje je jedva i poznavao, okružen jedino svojim knjigama, željan pre svega da uči i danauči, obraćajući dotle pažnju isključivo na svoj duh koji se usavršavao naukom, na svoju maštu koja je učenjem sveviše jačala, ovaj ubogi ćak nije još imao vremena da oseti gde mu srce bije. Onaj mlaći brat bez oca i bez majke, ovomalo dete koje je iznebuha palo s neba u njegove ruke, sasvim ga preobrazi. On uvide da na ovome svetu nisu sve isva teološka razmišljanja i Homerovi stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i bez ljubavišto i nepodmazani točkovi koji škripe. Samo, njemu se učini, jer je bio u godinama kada jedne iluzije zamenjujudruge, da su krvne i rodbinske veze jedine potrebne i da je ljubav prema jednome malom bratu dovoljna da ispuničitav jedan život.

On se, dakle, predade ljubavi prema svome malom Žanu svim žarom svoga ozbiljnog, strasnog i čvrstog karaktera.Ovo siroto nejako stvorenje, lepo, plavo, rumeno, kudrave kose, potreslo ga je do dna duše njegove; i kako bešeozbiljan mislilac, on stade razmišljati o Žanu s bezgraničnim saučešćem, i starati se o njemu kao o nečemu vrloslabom, nečemu što mu je naročito preporučeno. On je bio ovom detetu više nego brat, bio mu je mati.Mali Žan je još dojio kad je izgubio mater.«• t^mHggmggggggmggggmggggg^Klod mu nađe dadilju. Pored baštine u Tiršapu on beše nasledio od oca i jedno dobro koje je išlo uz četvrtastu kulu uŽantilji. To beše mlin na jednom brežuljku, u blizini zamka Vinčestra (Bisetra). U mlinu je bila mlinarka koja je dojilajedno lepo dete; to taije bilo daleho od Školskoga kraja. Klod joj sam odnese svoga malog Žana.Otada, osećajući da ima jednu dužnost, on shvati život vrlo ozbiljno. Pomisao na njegovog malog brata postade mune samo zabava nego i cilj njegovih studija. On odluči da se sav posveti jednoj budućnosti, za koju je odgovoran predBogom, i da mu zauvek i ženu i dete zameni sreća i budućnost njegova brata. On se, dakle, više no ikad veza za svojsveštenički poziv. Njegova vrednost, njegova učenost i njegov položaj prvog podanika pariskog biskupa otvorili su muširom crkvena vrata. Po naročitom dopuštenju Svete stolice, on u dvadesetoj godini postade sveštenik, i kao najmlađikapelan Bogorodičine crkve služio je u oltaru koji se zbog pozne službe koja se u njemu služi, zvaše altare rgdgorum2.Tu, više no ikad zadubljen u svoje drage knjige, koje je samo onda ostavljao kad bi otišao na jedan sat da obiđe brata,on brzo steče poštovanje i uvaženje celoga manastira svojom učenošću i svojom ozbiljnošću, koje su tako retke unjegovim godinama. Iz manastira njegova se učenost lroču u narodu, koji je izvrnu u vračariju, što u ono dooa Hnjeoila nikakva retkost.Baš onda kada se, na dan Kvazimoda, vraćao sa službe, koju je odslužio u oltaru do vrata što vode* Oltar lenjivaca.296na hor, na desnoj strani, u blizini slike svete Bogorodice, njegovu pažnju privuče gomila starica koje su torokale okoklupe za nahočad.On tada priđe kukavnome stvorenju koje su tako mrzeli i koje je bilo u tolikoj opaskosti. Ova opasnost, ova ružnoća,ova usamljenost, pomisao na njegovog malog brata, uobraženje da bi, na slučaj njegove smrti, i njegov mali Žan

mogao biti ovako kukavno bačen na klupu za nahočad, sve to potrese ga do dna duše; obuze ga silno saučešće i onodnese dete.Kad je ovo dete izvadio iz vreće, vide da je doista nakazno. Ovo ubogo stvorenje imalo je na levom oku bradavicu,glava mu beše upala u ramena, kičma iskrivljena, grudna kost ispupčena, noge krive; ali je izgledalo živahno; i madaje bilo nemogućno znati kojim je jezikom tepalo, njegov vrisak pokazivao je da je dosta snažno i zdravo. Ova ružnoćaražali Kloda još više, i on se zavetova u duši da će odgajiti ovo dete iz ljubavi prema svome bratu, da bi se mali Žan,ma kakve bile u budućnosti njegove pogreške, mogao iskupiti ovim milosrđem koje je njega radi učinjeno. To vam jebila kao neka ostava dobrih dela za njegovog malog brata, zbirka dobročinstava, koju Klod htede umnožiti, na slučajda ovaj mali nestaško jednoga dana ostane sasvim bez ove monete, jedine koja se prima na ulasku u raj.On krsti svoje podsvojče i dade mu ime Kvazimodo, bilo da je time hteo obeležiti dan u koji ga je našao bilo da je timimenom hteo kazati koliko je ovo jadno stvorenje bilo nepotpuno i nesavršeno. I doista, Kvazimodo ćorav, krivonog,grbav, nije bio ništa drugo do. jedno quasi mođo3.3 Otprilike.197

IIIIMMANIS PECORIS CUSTOS, IMMANIOR IPSE7

Godine 1482. Kvazimodo beše već odrastao. Od pre nekoliko godina bio je zvonar Bogorodičine crkve, po milosti svoga poočima Kloda Froloa, koji beše naimenovan za arhiđakona, po milosti svoga gospodara Luja od Bimona, koji, opet, beše 1472. godine, po smrti Gijoma Šartijera, postavljen za biskupa pariskog, po milosti svoga zaštitnika Olivija Dema, berberina Luja XI, po milosti božjoj kralja Francuske. Kvazimodo beše, dakle, zvonar Bogorodičine crkve. Vremenom beše se stvorila neka tesna veza koja je spajala zvonara sa crkvom. Odvojen od sveta za večita vremena zlim udesom svoga neznanog rođenja i svog nakaznog tela, zatvoren još iz detinjstva u ovaj dvostruki krug iz koga nije mogao nikada maći, ubogi Kvazimodo beše se navikao da ne vidi ništa na ovom svetu van pobožnih zidova koji ga behu primili u svoja nedra. Bogorodičina crkva bila je za njega, ukoliko je rastao i razvijao se, najpre jaje, pa gnezdo, kuća, otaxbina, vasiona. Izvesno je da je između ovoga stvorenja i ove građevine postojala neka tajanstvena harmonija. Kada se, još dok beše sasvim mali, podskakujući pobaučke, vukao po mraku ispod crkvenih svodova, izgledao je sa svojim čovečjim licem i životinjskim telom kao kakva prirodna reptilija ovog vla žnog i mračnog poda, na koji su romanski kapiteli bacali tolike neobične senke. Kasnije, kada se prvi put mehanički prikopčao za konopac, obisnuo o njega i zaklatio zvono,. njegovu poočimu Klodu učini se to kao kad se detetu odreši jezik i počne govoriti. Malopomalo, razvijajući se neprestano sa sklonostima prema katedrali, živeći u njoj, spavajući u njoj, ne izlazeći iz nje gotovo nikad, večito izložen njenim tajanstvenim uticajima, Kvazimodo stade naposletku ličiti na nju; on sraste s njome i, tako reći, postade njen sastavni deo. Ispupčenja njegova tela podudarala su se neka nam se oprosti ova figura s uglovima ove građevine, i on izgledaše ne samo njen stanovnik nego i njen prirodni sastojak. Moglo bi se gotovo reći da je dobio njen oblik, kao što puž dobija oblik svoje kućice. Ona beše njegov stan, njegova jama, njegova ljuska. Između ove stare crkve i njega bilo je tako velike nagonske paklonosti, tako stvarne srodnosti, da je u neku ruku bio s njom srastao kao kornjača sa svojom korubom. Ova stara katedrala beše njegova koruba. Izlišno je opominjati čitaoce da ne treba doslovno razumeti slike, koje moramo upotrebljavati, da bismo što bolje objasnili ovo neobično, skladno, tesno i gotovo

7Strašne stoke čuvar, egrašniji sam.

nerazdvojno sjedinjenje jednoga čoveka i jedne crkve. Isto tako, izlišno je reći koliko je Kvazimodu bila bliska ova katedrala, u kojoj je tako dugo obitavao. Ovaj stan bio mu je svoj. U njemu nije bilo dubine u koju Kvazimodo nije sišao, nije bilo visine na koju se nije ispeo. On se mnogo puta puzao uz fasadu od više spratova, pomažući se jedino hrapavim površinama. Tornjevi na čijoj ste ga spoljnoj površini često mogli videti, kako se puže kao gušter uz uspravan zid, ova dva xinovska blizanca, tako visoka, tako opasna, tako strahovita, nisu ga mogli ni uplašiti ni onesvestiti ni preneraziti; gledajući kako su pod njegovom rukom krotki i kako se po njima lako penje, rekao bi čovek da ih je pripitomio. Dugim skakanjem, puzanjem i zabavljanjem iznad ponora ove xinovske katedrale, on se beše donekle pretvorio u majmuna i divokozu, kao što kalabrijsko dete pliva pre nego prohoda, i još sasvim malo igra se s morem. Uostalom, nije se samo njegovo telo saobrazilo katedrali, nego i njegov duh. U kakvom stanju beše ova duša? Kakva je izgledala, kakav je oblik uzela, pod ovim zakržljalim oklopom, u ovom divljem životu, to bi bilo teško odrediti. Kvazimodo beše, rođen ćorav, grbav, hrom. S teškom mukom i s velikim strpljenjem uspeo je Klod Frolo da ra nauči da govori. Ali na ovo jadno nahoče beše se okomila neka prokletinja. Pošto je u četrnaestoj godini postalo zvonarom Bogorodičine crkve, nova nesreća sasvim ga dotuče; zvona mu behu provalila bubnu opnu, i ono ogluve. Jedina vrata, koja mu priroda beše ostavila širom otvorena i kroz koja je dolazio u dodir sa svetom, behu se najedanput zanavek zatvorila. Zatvarajući se, ona iresekoše jedigai zračak radosti i svetlosti koji je prodirao u Kvazimodovu dušu. Ta duša utonu u duboku Hoh. Melanholija ovoga jadnika postade neizlečiva i potpuna, kao i njegovo sakato telo. Dodajmo da zbog ove gluvoće on ostade u neku ruku i nem. Jer, da ne bi davao povoda da mu se smeju, on se, kad vide da je gluv, odlučno reši na ćutanje, koje je prekidao samo onda kad je bio sam. On svojevoljno veza jezik koji je Klod Frolo s tako teškom mukom odrešio. Otuda mu je jezik, kad je morao govoriti, bio ukočen, vezan, i kao vrata na kojima su šarke zarđale. Kad bismo sad pokušali da prodremo u dušu Kvazimodovu kroz ovu debelu i tvrdu koru; kad bismo mogli ispitati dubine ove rđave organizacije; kad bi nam bilo mogućno da s buktinjom u ruci pogledamo kroz ove neprovidne organe, da ispitamo nejasnu unutrašnjost ovoga neprovidnoga stvorenja, da osvetlimo njene mračne kutove, njene nepojmljive uglove, i da najedanput bacimo živu svetlost na Psihu okovanu u ovome paklu, mi bismo ovu jadnicu, bez sumnje, našli u kakvom bednom položaju, zgrčenu, zgurenu, kao oni mletački sužnji u lancima, koji su godinama i godinama presamićeni provodili u kakvom kamenom sanduku, suviše niskom i suviše kratkom. Nema sumnje da duh kržlja u nakaznom telu. Kvazimodo je jedva osećao da se u njemu slepo kreće duša slična njemu. Utisci od predmeta jako su se prelamali pre nego dođu do njegovih misli. Njegov mozak beše čudnovata sredina: misli, koje su prolazile kroza nj, izlazile su iz njega sasvim izopačene. Prema tome, zaključci koji su proizlazili iz toga prelamanja behu neminovno različni i neobični. Posledica toga bile su bezbrojne optičke obmane, bezbrojne zablude u rasuđivanju, bezbrojni skokovi u kojima se gubila njegova misao, čas budalasta čas blesasta. Prva posledica ove kobne organizacije bila je što mu pogled beše pomućen. Od predmeta koje je video, nije imao gotovo nikakvu neposrednu sliku. Spoljni svet činio mu se mnogo više udaljen nego nama. Druga posledica njegove nesreće bila je što ga je ta nesreća

učinila zlim. On doista beše zao, jer beše divljačan, a divljačan je bio zato što je bio ružan. U njegovoj prirodi bilo je logike kao i u našoj. Njegova neobična snaga bila je jedan uzrok više ovoj pakosti. Malus puer robustus8, veli Hobs9. Uostalom, valja priznati, ova pakost nije mu možda bila urođena. Čim je stupio među ljude, osetio je, pa zatim i video da ga prezirus ponižavaju, odbijaju. JBudske reči bile su za nj večito podsmeh ili proklinjanje. Kad je odrastao, nailazio je oko sebe samo na mržnju. On je prihvati, postade i sam pakostan. On je lodigao oružje kojim beše ranjen. Ustalom, on je vrlo nerado okretao svoje lice ljudima. Njegova katedrala bila mu je dovoljna. Ona beše puna mermernih statua, kraljeva, svetaca, biskupa, koji mu se bar nisu u oči smejali i koji su ra gledali pogledom mirnim i blagim. Ostale statue, statue čudovišta i demona, nisu ga mrzele, jer je i suviše ličio na njih. Pre bi se moglo reći da su se podsmevale drugim ljudima. Sveci behu njegovi prijatelji i blagosiljahu ga; čudovišta behu njegovi prijatelji i čuvahu ga. Zato ih je veoma voleo. Zato je pokadšto po čitave časove provodio čučeći pred kojom od ovih statua i usamljen razgovarao s njom. Kad bi ko naišao, on bi pobegao kao ljubavnik koga su zatekli na ljubavnom sastanku. I katedrala ne beše za nj samo društvo, nego i Jasiona, nego i cela priroda. On nije sanjao o druh>m rodnom drveću do o obojenim oknima koja su vetato bila u cvetu, o drugom hladu do o hladu kameioga lišća, koje je, puno ptica, kitilo saksonske sapitele, o drugim planinama do o džinovskim crkvenim tornjevima, o drugom okeanu do o Parizu koji je tutnjio pod njima. Što je najviše voleo u ovoj građevini koju je smatrao za majku, što je budilo njegovu dušu i širilo njena salomljena krila, tako žalosno skupljena, što ga je pokadšto činilo srećnim, to behu zvona. On ih je voleo, milovao ih, govorio s njima, razumevao ih. Počevši od malih zvona u tananom zvoniku, pa do velikoga zvona iznad portala, sve ih je voleo. Tanani zvonik i oba tornja behu za njega kao tri velika kaveza, u kome su ptice, koje je sam odnegovao, pevale jedino za njega. Međutim, zbog tih zvona je ogluveo; ali majke često najviše vole dete koje im je najviše bola zadalo. Istina, njihov glas beše jedini glas koji je još mogao čuti. Zato veliko zvono beše njegovo ljubimče. Njega je najviše voleo od svih zvona koja su se o praznicima ljuljala oko njega. To veliko zvono zvalo se Marija. Ono beše u južnome tornju, samo, sa svojom sestrom Žakelinom, zvonom mnogo manjim, koje je bilo u jednoj manjoj sobici pored njegove. Ova Žakelina nazvana po imenu žene Žana Montagija, koji je beše poklonio crkvi, što mu nije nimalo smetalo da bez glave bude izložen na Monfokonu10. U drugome tornju bilo je šest zvona; naposletku, šest najmanjih zvona beše smešteno u malom zvoniku, zajedno sa klepalom, u koje se klepalo počevši od podneva Velikoga četvrtka pa do Uskrsa. Kvazimodo imađaše, dakle, petnaest zvona u svome seraju, ali ljubimica mu beše velika Marija. Ne možete zamisliti koliko se Kvazimodo radovao onih dana kad se zvonilo u veliko zvono, Onda kad bi ga arhiđakon pustio i rekao mu: idite! on bi se uz uvijene stepenice što vode na zvonik popeo brže nego što bi drugi sišao. Zadihan, ušao bi u sobicu u kojoj je bilo veliko zvono; posmatrao bi ga nekoliko trenutaka s pažnjom i ljubavlju; zatim bi mu prijateljski progovorio nekoliko reči, pomilovao ga rukom,

8 Pakostan dečak je snažan

9 Engleski filozof (1588-1679)

10 Srednjovekozno gubilište blizu Pariza

kao dobra konja koji se sprema za veliku trku. On ga je žalio zbog muka koje ga čekaju. Posle ovoga pravog milovanja, on bi doviknuo svojim pomoćnicima, koji su bili na donjem spratu tornja, da počnu. Ovi bi se na to obisnuli o užad, čekrk bi zaškripao i ogromna metalna čaura zaljuljala bi se lagano. Kvazimodo je dršćući gledao u zvono. Na prvi udar klatna o tučane zidove zatresla bi se skela na kojoj je stajao! Kvazimodo je treperio zajedno sa zvonom. Zvoni! vikao je on s neobičnim smehom. Međutim, veliko zvono kretalo se sve brže, i što se više klatilo, Kvazimodovo oko se sve više svetlelo i sijalo. Naposletku zvono je zvonilo iz sve snage, ceo se toranj tresao; skele, krov, zidovi, sve je tutnjilo, od temelja do vrha. Kvazimodo je bio tada van sebe od uzbuđenja; on je išao, vraćao se, drhtao celim telom zajedno sa tornjem. Zahuktalo i pomamno zvono pokazivalo je čas jednom čas drugom zidu tornja svoju bronzanu čeljust iz kojih je tutnjala grmljavina, koja se čula na četiri milje. Kvazimodo je stojao pred ovom razjapljenom čeljusti; on je prilegao, uspravljao se kad se zvono vrati, udisao ovaj strahoviti dah, gledao čas trg, koji je bio na dve stotine stopa pod njime i po kome je vrveo svet, čas ogroman bakarni jezik koji mu je s trenutka na trenutak urlao u uši. To beše jedini jezik koji je razumeo, jedini zvuk koji je za nj prekidao mrtvu tišinu. On je u njemu uživao kao ptica na suncu. Najedanput spopala bi ga mahnitost zvona; pogled mu je postajao neobičan; on je čekao zvono kao što pauk čeka muvu, i odjednom bi skočio na nj. I tada, viseći nad ponorom, idući za strašnim letom zvona, ščepao bi za ušice ovo bronzano čudovište, stegao ga nogama, mamuzao petama, i svom snagom i svom težinom svoga tela udvajao besnilo zvona. Međutim, toranj se tresao; on je vikao i škrgutao zubima, njegova riđa kosa kostrešila se, nje!Ove grudi brektale su kao kovački mehovi, oko mu je sipalo vatru, a džinovsko zvono zadihano rzalo je pod njime; i to više ne beše ni veliko zvono Bogorodičine crkve, ni Kvazimodo, to beše san, vihor, bura; bezumlje koje je jahalo na zvuku; duh, koji se beše grčevito uhvatio za krilate sapi; neobičan kentaur, pola čovek, pola zvono; neka vrsta užasnoga Astolfa11

koga nosi džinovski hopogrif12 od žive bronze. Ovo neobično stvorenje svojim prisustvom ispunjavalo je celu katedralu nekim dahom života. Činilo se da iz njega bije, bar po kazivanju sveta čije je sujeverje sve više raslo, neki tajanstveni dah koji je oživotvoravao sve zidove Bogorodičine crkve, i potresao i najudaljenije kutove ove stare crkve. Dovoljno je bilo znati da je on tu pa da se čoveku čini da žive i da se kreću tisuću statua na galerijama i portalima. I doista, pod njegovom rukom katedrala je izgledala stvor krotak i poslušan; ona je čekala njegovu volju, pa da podigne svoj gromki glas; nju je ispunjavao Kvazimodo kao kakav domaći duh. Ova ogromna građevina disala je, tako reći, njime. On je doista bio svuda, javljao se na svima tačkama ovoga spomenika. Čas biste s užasom ugledali na najvišoj tački tornja čudnovata kepeca, koji se peo, verao, puzao četvoronoške, spuštao nad ponorom, skakao s jedne ivice na drugu i zavlačio ruke u utrobu kakve gorgone od kamena; to beše Kvazimodo, koji je vadio iz gnezda male

11 Legendarni engleski carević, jedan od najslavnijih vitezova Ariostove poeme Besni Rolando. Jedna vila pokloni mu rog, čiji zvuk beše tako oštar i tako strahovit da nije bilo živa stvora koji bi ga mogao izdržati.

12 Krilati konj

gavranove. Čas biste u kakvom mračnom uglu crkve udarili o neku živu himeru, koja čuči namrštena; to beše Kvazimodo zamišljen. Čas biste u kome zvoniku ugledali neku ogromnu glavu i gomilu nesređenih udova, koja se pomamno ljuljala o donjem kraju konopca; to je Kvazimodo zvonio na večernje ili Bogorodičinu molitvu. Često se noću videlo kako neka gadna senka bludi po tananoj čipkastoj ogradi, koja krasi vrhove tarnja i iviči obim apside; to beše, opet, grbonja Bogorodičine crkve. Tada je, govorahu susetke, cela crkva imala u sebi nečeg fantastičnog, natprirodnog, strašnog, oči i usta otvaraju se na njoj ovdeonde; čuo se lavež pasa, šištanje guja i krik kamenih čudovišta koja, opružena vrata i razjapljenih čeljusti, dan i noć bde oko džinovske katedrale; a uoči Božića, dok je veliko zvono, koje je čisto krkljalo, pozivalo verne na ponoćnu molitvu, mračna fasada izgledala je tako da bi čovek rekao da veliki portal proždire svetinu, a ruža je gleda. I sve je to dolazilo od Kvazimoda. Misir bi ga smatrao za boga ovoga hrama; srednji vek je mislio da je on njegov demon: on beše njegova duša. Otuda za one koji znaju da je Kvazimodo živeo, Bogorodičina crkva danas je pusta, bez duše, mrtva. Oseća se da joj nešto nedostaje. Ovo ogromno telo prazno je: ono je kostur; duša ga je ostavila i samo se vidi njeno mesto. S njim je što i s lobanjom na kojoj još stoje duplje za oči, ali pogleda nema.

IV PSETO I NJEGOV GOSPODAR

Međutim, bio je jedan ljudski stvor prema kome Kvazimodo nije osećao onu zlobu i mržnju koju je osećao prema drugima, i koga je voleo isto toliko koliko i svoju crkvu, i više možda: to beše Klod Frolo. To je bilo sasvim prosto. Klod Frolo beše ga uzeo, usvojio, othranio, odgajio. Kao malo dete, obično se krio oko Klodovih nogu kad bi na njega naletali psi i deca. Klod Frolo naučio ga je da govori, da čita, da piše. Naposletku, Klod Frolo postavio ga je za zvonara. A dati veliko zvono Kvazimodu, to je isto što i Romeu dati Juliju. Zato je Kvazimodova zahvalnost i bila duboka, srdačna, bezgranična; i mada je čelo njegova poočima često bilo natušteno i namršteno, mada je njegov govor bio obično kratak, oštar, zapovednički, ova zahvalnost nije nikad ni za jedan trenutak prestajala. Arhiđakon je imao u Kvazimodu iajpokornijega roba, najodanijega slugu, najbudnijega psa. Kad je jadni zvonar ogluveo, između njega i Kloda Froloa

odomaćio se jezik pomoću znakova, jezik tajanstven, jezik koji su samo oni razumeli. I tako arhiđakon beše jedini ljudski stvor s kojim je Kvazimodo imao dodira. On je znao samo za dve stvari na ovome svetu: za Bogorodičinu crkvu i Kloda Froloa. Ništa se nije moglo porediti s uticajem arhiđakonovim na zvonara, s odanošću zvonarevom prema arhiđakonu. Samo jedan znak Klodov i pomisao da će mu time učiniti zadovoljstvo, behu dozoljni pa da Kvazimodo skoči u ponor sa tornja Bogorodičine crkve. Doista je bila nešto neobično ova fizička snaga, koja se kod Kvazimoda u tolikoj meri razvila i slepo stavila na raspolaganje drugome. Tu vam je, bez sumnje, bilo sinovlje odanosti, ropske privrženosti; isto tako, bilo je tu i neodoljive moći jednoga duha nad drugim; jedno slabo, nepotpuno i nespretno telo stojalo je oborene glave i s pogledom punim molbe pred jednim umom velikim i dubokim, jakim i nadmoćnim. Ukratko, i na prvom mestu, to beše zahvalnost. Zahvalnost tako velika da ne znamo s čime bismo je poredili. A ova vrlina nije odonih od kojih se najlegpli primeri nalaze među ljudima. Zato ćemo reći da je Kvazimodo voleo arhiđakona kako nikad pas, nikad konj, nikad slon nije voleo svoga gospodara.

VOPET KLOD FROLO

Godine 1482. Kvazimodu je bilo oko dvadeset godina a Klodu. Frolou oko trideset šest: jedan beše odrastao, drugi beše ostareo. Klod Frolo ne beše više običan učenik iz gimnazije Torši, nežni zaštitnik jednog siročeta, mladi filozof sanjalica koji je mnoge stvari znao, a mnoge, opet, nije znao. To beše sveštenik sumoran, ozbiljan, tužan, duhovni pastir, gospodin arhiđakon od Žoza, drugi pomoćnik biskupov, starešina nad dva dekanata, Monfleri i Šatofor, i nad sto sedamdeset četiri seoska paroha. To beše čovek dostojanstven i sumoran pred kojim ou drhtali dečaci u stiharima, pevači, kalućeri iz Reda svetoga Avgustina,

bogoslovi Bogorodičine crkve, kad bi laganim korakom išao pod visokim svodovima hora, dostojanstven, zamišljen, skrštenih ruku i glave tako oborene na grudi da ste mu od lica mogli videti samo visoko ćelavo čelo. Uostalom, dom Klod Frolo ne beše napustio ni nauku ni vaspitanje svoga mladoga brata, ta dva zanimanja svoga života. Ali vremenom ove tako prijatne stvari nisu ostale bez izvesne gorčine. Vremenom, veli Pol Dijakr, i najbolja se slanina užeže. Mali Žan Frolo, nazvan de Mulen zbog mesta u kome je očuvan, nije odrastao u pravcu koji mu Klod htede dati. Stariji brat je računao na učenika, pobožnog, mirnog, učenog, uvaženog. No mlađi brat, kao ono mlado drveće koje se otme trudu baštovanovu i uporno okreće onoj strani sa koje mu dolazi vazduh i sunce, mlađi brat rastao je i puštao lepe guste i bujne grane jedino ka lenosti, neznanju i pokvarenosti. To vam beše živi đavo, veoma razuzdan, zbog čega se često mrštilo dom Klodovo čelo, ali vrlo veseo i bistar, zbog čega se smešio stariji brat. Klod ga beše upisao u onu istu gimnaziju Torši u kojoj je i sam proveo svoje prve godine u učenju i razmišljanju; i njega je veoma bolelo što je ovo sveto mesto, kome je nekad ime Frolo služilo na čast, to isto ime osramotilo. On je pokadšto držao Žanu vrlo stroge i vrlo duge pridike koje je ovaj neustrašivo podnosio. Uostalom, ovaj mladi obešenjak bio je dobra srca, što se viđa u svim komedijama. Ali čim pridika prođe, on je opet mirno nastavljao svoje nestašluke i svoje budalaštine. Čas bi ismejao kakvog žutokljunca (tako se zvahu novajlije u Školskome kraju) dragoceno predanje koje se brižljivo očuvalo do naših dana. Čas bi podstakao gomilu đaka, koji bi kako valja jurnuli na kakvu krčmu, quasi classico excitati, istukli krčmara batinama, i veselo opljačkali krčmu tako da ni burad s vinom u podrumima nisu ostala čitava. I tada je dom Klod imao lep izveštaj na latinskom, koji mu je vaspitač iz Toršija pružio s ovom tužnom napomenom: Šha, prima causa vinum optimum potatum13. Našsletku, govorilo ce, što je užasno za dečaka od šesnaest godina, da ga je njegova raskalašnost često vodila čak u Ulicu Glatinji14. Ožalošćen ovakvim postutgcima i izgubivši svaku volju za čovečanske naklonosti, Klod se s još većom revnošću predade nauci, toj sestri koja vam se bar ne smeje u oči i koja vam plaća uvek, istina ponekad monetom dosta rđavom, trud koji ste oko nje uložiš. On poče, dakle, bivati sve učeniji i u isto vreme, što je sasvim prirodno, sve stroži kao sveštenik, a sve sumorniji kao čovek. Za svakoga od nas ima izveonih paralelnosti između našeg obrazovanja, naših običaja i našeg karaktera, koji stalno napreduju i prekidaju se jedino usled velikih promena u životu. Kako Klod Frolo još u mladosti beše prešao gotovo ceo krug ljudskih znanja pozitivnih, spoljašnjih i dopuštenih, on bi primoran, ako nije hteo zaustaviti se ubi dejuit orbis15, da ide dalje i da rrotraži drute hrane nenasitoj delatnosti svoga razuma. Antički simbol zmije koja se ujeda za rep priliči naročito nauci. Reklo bi se da je Klod Frolo to iskusio. Mnoge ozbiljne ličnosti su tvrdile da se on, pošto je iscrpeo fas16 ljudskoga znanja usudio prodreti u nefas17. On beše, vele, okusio redom sve jabuke drveta poznanja i, bilo iz gladi, bilo iz zasićenosti,

13 Tuča, prva posledica dobrog popijenog vina

14 Ime jedne izvikane ulice

15 Gde svet prestaje

16 Dopušteno, dopuštena mera

naposletku je okusio i od zabranjena ploda. On je pohodio, kao što su naši čitaoci videli, bogoslovske konferencije na Sorboni, skupove umetnika kod ikone svetoga Hilarija, prepirke dekretista iz Reda svetoga Martina, skupove lekara kod Bogorodičine kropionice, ad sirat Nostrae Dominae; sva dopuštena i dobra jela koja ove četiri velike kuhinje, zvane četiri fakulteta, mogahu zgotoviti i dati jednom obrazovanom čoveku, on je halapljivo pojeo i zasitio ih se pre nego što je svoju glad utolio. Tada je stao kopati dalje, dublje pod ovom naukom određenom, stvarnom, ograničenom; on je stavio na kocku možda svoju dušu, i seo je za onaj tajanstveni sto alhemičara, astrologa i hermetika, za kojim ka jednom kraju sede u srednjem veku Averoes18, Gijom od Pariza19 i Nikola Flamel20, i koji se produžava na istok, pri svetlosti sedmokrakog svećnjaka, do Solomona, Pitagore i Zoroastra21. Tako se bar pretpostavljalo, s razlogom ili bez razloga. Zna se da je arhiđakon često odlazio na Groblje nevinih, gde mu, doduše, behu sahranjeni otac i mati, sa ostalim žrtvama kuge od 1466; ali se zna i to da je izgledao mnogo manje pobožan kod krsta na njihovu grobu nego kod neobičnih simbola kojima beše pretrpan grob Nikole Flamela i grob Kloda Pernela, koji su bili u neposrednoj blizini. Zna se da su Kloda često viđali kako ide Lombardskom ulicom i kako kradom ulazi u jednu kućicu na uglu Spisateljske ulice i Ulice Marivo. To beše kuća koju je podigao Nikola Flamel, u kojoj je on i umro oko 1417. godine, i koja je, otada večito pusta, bila već počela da se ruši: toliko hermetici i alhemičari svih zemalja behu iskvarili njene zidove urezujući na njima svoja imena. Štaviše, neki susedi tvrdili su da su jedanput kroz jednu rešetku videli arhiđakona Kloda kako kopa, pretura i prevrće zemlju u podrumima ove kuće čiji svodovi behu išarani bezbrojnim stihovima i jeroglifima samoga Nikole Flamela. Mislilo se da je Flamel zakopao u svojim podrumima kamen mudrosti; i alhemičari, puna dva veka, od Magistrija do oca Pasifika, nisu prestajali premetati ovo zemljište sve dok se kuća, koju su tako nemilosrdno potkopavali, nije naposletku srušila pod njihovim nogama. Isto tako, zna se da je arhiđakon neobično bio zavoleo simbolički portal Bogorodičine crkve, taj list tajanstvene knjige koju je u kamenu ispisao biskup Gijom od Pariza, proklet, bez sumnje, što je tako paklen uvod dao svetoj poemi koju večito peva ostala građevina. Sem toga, govorilo se da je arhiđakon Klod ispitao i xinovskog svetoga Hristifora, kao i onu veliku zagonetnu statuu koja je u ono doba bila na ulazu u portu i koju je narod iz podsmeha zvao Gospodin Legri. Ali što je celom svetu moglo pasti u oči, to je ona pažnja s kojom je dom Klod, sedeći po čitave časove na ogradi od porte, gledao statue na portalu, posmatrajući čas lude devojke sa njihovim izvrnutim lampama, čas mudre devojke sa njihovim uspravljenim lampama; a drugi put, opet, odmeravajući pravac pogleda onog gavrana na portalu s leve strane, koji gleda u jednu

17 Nedopušteno, nedopuštena mera

18 Slavni arabljanski lekar i filozof (1126-1198). Njegovesu ideje naginjale materijalizmu i panteizmu, zbog čega ih je osudio Pariski univerzitet a zatim i Sveta stolica19 Francuski teolog (1180-1249), pristalica realističke škole u filozofiji

20 Francuski pisac (1330-1418), koji je smatran za alhemičara i čarobnjaka

21 Reformator stare indijske religije (660-583)

tajanstvenu tačku u crkvi, gde je zacelo bio skriven kamen mudrosti, ako nije u podrumu Nikole Flamela. Pomenimo uzgred da je doista bila neobična sudbina Bogorodičine crkve, da je vole dva razna gledišta i s toliko pobožnosti dva tako različna stvorenja kao što behu Klod i Kvazimodo; jedan, primitivan i divalj polučovek, voleo je ovu crkvu zbog njene lepote, zbog njene veličine, zbog one harmonije koju daje njena veličanstvena celina; drugi, čovek mudar i strastan, voleo ju je zbog njena značaja, zbog njena mita, zbog smisla koji se krije u njoj, zbog posejanih simbola pod skulpturama na njenoj fasadi, kao što je prvi tekst pod drugim u nekom palimpsestu22, jednom reči, zbog zagonetke koju ona večito zadaje ljudskome razumu. Naposletku, zna se da je arhiđakon, u tornju koji gleda na Grevski trg, baš pored sobe u kojoj su zvona, udesio sebi malu i skrivenu ćeliju u koju nije niko ulazio bez njegova dopuštenja pa, kako vele, ni sam biskup. Ovu ćeliju beše nekad gotovo na vrhu tornja, među gnezdima gavranova, napravio biskul Hugo od Bezansona23, koji je u svoje vreme vršio u njoj razne mađije. Šta je u toj ćeliji bilo, to niko nije znao; ali se spolja često moglo videti noću, kako se na jednom malom prozoru te ćelije, na stražnjoj strani tornja, pojavljuje, nestaje, pa se opet javlja u razmacima kratkim i podjednakim neka svetlost crvena, nestalna, čudnovata, koja kao da se povodila za isprekidanim dahom nekoga meha, kao da je više dolazila od plamena nego od svetlosti. U mraku, na toj visini, ta je svetlost činila neobičan utisak, i žene govorahu: to arhiđakon duva! pakao gore pršti! U svemu tome nije još bilo bogzna kakvih dokaza o mađijama; ali je bilo dovoljno dima da se moglo pretpostaviti da ima vatre; i arhiđakon je bio na dosta strašnom glasu. Moramo priznati, međutim, da misirska nauka, da nekromansija24, da mađija, pa čak i ona najnevinija, nisu imale strašnijeg neprijatelja, neumoljivijeg tužioca pred gospodom duhovnicima Bogorodičine crkve. Bilo to iskreno užasavanje ili pretvaranje kradljivca koji viče lopov! tek to nije nimalo smetalo učenim glavama svešteničkim da smatraju arhiđakona za dušu koja je zašla u predsoblje pakla i izgubila se u kabali25, pipajući po mraku tajnih nauka. To je isto i narod mislio; svako ko je ma i najmanje oštroumlja imao, gledao je u Kvazimodu demona, a u Klodu Frolou čarobnika. Bilo je očevidno da je zvonar bio u službi arhiđakona za jedno izvesno vreme, posle koga bi odneo njegovu dušu mesto svoje plate. Zato dobre duše nikako nisu mirisale arhiđakona, mada mu je život u svakom pogledu bio primeran; i nije bilo toliko neosetljivog nosa koji nije namirisao u njemu mađioničara. I, ako su se u nizu godina stvorili ponori u njegovoj nauci, stvorili su se i u srcu njegovu. Tako se bar moglo misliti kad se zagleda u ovo lice na kome se ogledala njegova duša kroz jedan mračan oblak. Otkuda mu ono široko ćelavo čelo, ona glava večito oborena, one grudi koje su uzdasi večito nadimali? Kakve su ga to misli morile, te su mu se usta smešila s toliko gorčine, u istom trenutku kad su mu se namrštene

22 Rukopis na pergamentu s kog je u srednjem veku izbrisano ono što je ranije bilo napisano da se učini mesto novom rukopisu.

23 Nido II đe Bisuncio (1326-1332)

24 Prizivanje duhova, prizivanje umrlih

25 Veština opštenja s duhovima

veđe približavale kao dva bika koji hoće da se potuku? Zašto mu ono malo kose beše već osedelo? Kakva beše ta unutrašnja vatra koja mu je ponekad izbijala u pogledu, tako da mu oko izgledaše kao kakva rupa na naloženoj g ći? Ovi znaci silne duševne borbe behu naročito dostigli veliki stupanj jačine u doba kada se događa ova priča. Više puta bi koji dečak iz hora uplašen pobegao, našavši ga sama u crkvi; jer mu je toliko pogled bio neobičan i sjajan. Nije to jedanput bilo, u horu, za vreme službe, da ga je njegov sused čuo kako u pesmu ad otpet tonumu26 meša neke nerazumljive stavove. Nije jedanput ggralja, kojoj je bila dužnost da „pere kler", sa užasom videla tragove nokata i zgrčenih prstiju na beloj mantiji gospodina arhiđakona od Žoza. Uostalom, on je bivao sve ozbiljniji i vladao se primernije no ikad. Zbog svoga čina i svoga karaktera držao se uvek daleko od žena; izgledalo je da ih mrzi više no ikad. Na samo šuštanje kakve svilene suknje, spustio bi na oči kukuljaču. U tom pogledu bio je tako strog i povučen da se, kad je kraljeva kći gospođa od Božea došla meseca decembra 1481. godine da pohodi obitalište Bogorodičine crkve, ozbiljno usprotivio njenom dolasku, podsećajući biskupa na statut Crne knjige, izdate uoči Svetoga Vartolomeja 1334. godine, koji zabranjuju pristup u obitalište svakoj ženi, „svakoj, bila stara bila mlada, bila gospođa bila sobarica". Na to se biskup morao pozvati na naredbu legata Odo, kojom se izuzimaju izvesne velike goopođe, aliquae tadpates mulieres, quae sine scandalo evitari non possunt27. No arhiđakon ostade pri svome, primećujući da je legatova naredba izdata 1207. godine, dakle, sto dvadeset sedam godina pre Crne knjige; i, prema tome, nju ]'e ova stvarno ukinula. I on ne htede izići pred kneginju. Sem toga, palo je u oči da je njegova mržnja prema jeđupkama i Cigankama od nekoga vremena bila mnogo veća. On beše zamolio biskupa da izda naredbu kojom se izrično zabranjuje Cigankama da igraju i sviraju pred crkvom; a u isto vreme preturio je sve plesnive objave duhovnoga suda da bi prikupio sve slučajeve koji se odnose na čarobnike i čarobnice, osuđene na lomaču ili na vešala zbog nečastivih dela s jarcima, krmačama ili kozama.

26 U celom tonu (jer ce gregorijansko pevanje sastoji sve iz jednakih, celih tonova)

27 Izvesne otmene žene koje se ne mogu odbiti a da to ne bude uvreda

VI NEPOPULARNOSTKao što smo već rekli, narod u okolini katedrale nije mnogo mario ni za arhiđakona ni za zvonara. Kad bi Klod iKvazimodo izišli zajedno, što se dešavalo vrlo često, i uputili se, u društvu, sluga za gospodarem, kroz hladne, tesne imračne ulice u kraju Bogorodičine crkve, uvek bi ih propratila po koja ružna reč, po koja ironična pesmica po kojauvredljiva dosetka; sem ako bi Klod Frolo, što se retko dešavalo, išao ispravljene i podignute glave, pokazujućizbunjenim podsmevačima svoje ozbiljno i gotovo dostojanstveno čelo.Obojica behu u svome kraju kao ono „pesnici" o kojima govori Renjije1.1 Francuski satirični pesnik (15731613).217Svakojaki ljudi idu za pesnikom, Kao sitne ptice za ćukom noKnikom.Čas je kakav podmukli deran izlagao opasnosti svoju kožu i svoje kosti, jedino iz neopisanog zadovoljstva da zabodečiodu u Kvazimodovu grbu. Čas bi se kakva mlada lepa devojka, raskalašna i više bestidna no što bi trebalo, očešalao crnu mantiju sveštenikovu, pevušeći mu pod nos podrugljivu pesmicu: „Ac, ac, uhvatili đavola". Ponekad je gomilababa, koje se behu poređale i posedale na basamacima što vode u crkvu, glasno grdila arhiđakona i zvonara, izlovoljno ih propraćala ovom ljubaznom dobrodošlicom: „Hm! u ovoga je duša kao u onoga drugog telo!" Ili je gomilađaka i dece, koja su se igrala „školice", ustajala i burno ih pozdravljala kakvom podsmevkom na latinskom jeziku:Eia, eia! Claudius cum claudo!*Ali sveštenik i zvonar ponajčešće nisu ove uvrede ni čuli. Da bi sve ove ljubazne pozdrave mogli čuti, Kvazimodo bešei suviše gluv, a Klod i suviše zamišljen.• Ej, ej, Klaudije sa hromim.KNjIGA PETAI ABBAS BEATI MARTINI1Učenost dom Klodova beše se nadaleko raščula. Zbog nje dobi on, otprilike u ono vreme kada ne htede izići predgospođu od Božea, jednu posetu, koju je dugo zadržao u uspomeni.Bilo je veče. Klod se baš beše povukao posle službe u svoju ćeliju u obitalištu svete Bogorodice. U ovoj nije bilo ničegneobičnog i tajanstvenog sem možda nekoliko bočica u jednom uglu, sa nekim dosta sumnjivim prahom koji jemnogo ličio na puščani prah. Doduše, ovdeonde na zidu videli su se neki zapisi, ali to behu čisto naučne i pobožne

izreke, izvađene iz dobrih pisaca. Arhiđakon baš beše seo, pri svetlosti jednog trokrakog bakarnoga svećnjaka, predjedan veliki ormar pun rukopisa. Beše naslonio lakat na otvorenu knjigu Honorija od Otena2; De praedestinatione etlibero arbitrio* i duboko zamišljen prelistavao je jednu štampanu knjigu koju baš beše doneo, jedini proizvod štampekoji ste mogli naći u njegovoj ćeliji. Kad je bio najviše zadubljen, neko kucnu na vrata.1 Opat blaženoga Martina.' Francuski teolog XII veka.* O predodređenju i slobodnoj volji.219Ko je to? uzvšsnu naučnik, ljubazno kao gladan pas koga uznemire kad glođe kost. Jedan glas odgovori spolja:Vaš prijatelj Jakov Koatije. On ustade i otvori.To beše doista kraljev lekar; čovek koji je imao oko pedeset godina, čije je oštro lice ublažavao jedino lukav pogled. Snjim je bio još jedan čovek. Obojica imađahu dugačku haljinu sive boje, postavljenu pepeljavim krznom i zakopčanu,i kape od iste čohe i iste boje. Ruke su im se gubile pod rukavima, noge pod haljinama, a oči pod kapama.Bog mi bio u pomoći, gospodo! reče arhiđakon uvodeći ih nisam se nadao tako visokoj poseti u ovo doba. Igovoreći tako učtivo, on je nespokojno i ispitivački pogledao čas u lekara, čas u njegova druga.Nikad nije suviše kasno doći u pohode naučniku tako znamenitom kao što je dom Klod Frolo iz Tiršapa odgovorilekar Koatije burgundskim naglaskom, tako da su mu se reči vukle dostojanstveno kao rep kakve haljine.I tada otpoče između lekara i arhiđakona jedan od onih laskavih uvoda koji su, po običaju vremena, prethodilisvakom razgovoru između naučnika, i koji im nisu nimalo smetali da se mrze od sveg srca. Uostalom, isto je tako idanas; usta jednoga naučnika koji laska drugom naučniku, to vam je čašica zameđene žuči.Čestitanja Kloda Frola Jakovu Koatijeu odnosila su se poglavito na mnogobrojne prolazne koristi koje je poštovanilekar, u toku svoje tako zavidne karijere, umeo izvući iz svake kraljeve bo220lesti; a ta alhemija beše bolja i sigurnija od istraživanja kamena mudrosti.Zbilja, gospodine doktore Koatije, veoma sam se obradovao kad sam čuo da je vaš sinovac, moj prečasni gospodarPjer Verse, postavljen za biskupa. On je biskup u Amijenu?Da, gospodine arhiđakone; tako je hteo Gospod u prevelikoj milosti svojoj.Znate li da ste o Božiću izgledali vrlo dostojanstveno na čelu vaših mlađih iz Glavne kontrole, gospodinepredsedniče?

Potpredsednik, dom Klode. Na žalost, samo potpredsednik.■ Dokle ste došli sa zidanjem vaše divne kuće u Ulici svetoga Andrije? To je pravi Luvr.Ah, gospodine Klode, ta me građevina staje grdnih novaca. Što se kuća više diže, ja sve više propadam.O! a prihodi koje vučete od tamnice i Doma pravde, pa dohoci od tolikih kuća, kasapnica, baraka i daščara? Zaista,za vas se može reći da muzete dobru kravu.Zamak u Poasiju nije mi ove godine ništa doneo. "Ali vam zato dosta donosi trošarina u Trijelu,Svetome Žamu i Svetome Žermenu na Laji.Sto dvadeset livara, i to ne pariskih.Ali vi ste i kraljev savetnik. A tu vam je plata stalna i sigurna.*■ To je istina, dom Klode; ali ono prokleto dobro u Polinjiju, o kome se toliko govori, ne donosi mi ni šezdeset zlatnihtalira godišnje.U komplimentima koje je dom Klod činio Ja221kovu Koatijeu, ogledaše se onaj zajedljivi, opori i podrugljivi izraz, onaj tužni i svirepi osmeh čoveka obrazovanog inesrećnog, koji se radi trenutnog uživanja igra s ludom srećom Jedaog običnog čoveka. Ovaj nije to ni opazio.Duše mi reče naposletku Klod, stiskajući mu ruku baš mi je milo što vas vidim tako zdrava.Hvala, dom Klode.Zbilja uzviknu dom Klod kako je vaš kraljevski bolesnik.Ne plaća dovoljno svoga lekara odgovori doktor i pogleda u svoga druga. Mislite, gospodine Koatije? reče muDrug.Ova reč, izgovorena tonom iznenađenja i prebacivanja, privuče na ovu nepoznatu ličnost arhiđakonovu pažnju, koja,uistini, nije ni za jedan trenutak prestajala otkako je ovaj stranac prekoračio prag ćelije. Dom Klod je imao tisućurazloga da štedi doktora Jakova Koatijea, i jedino ti razlozi rukovodili su ga, kad je ovog svemoćnog lekara kralja LujaXI primio sa njegovim drugom. Zato njegovo lice i nije bilo najljubaznije kad mu Jakov Koatije reče:Zbilja, dom Klode, doveo sam vam jednoga druga koji je želeo da vas vidi, jer je mnogo slušao o vama.Gospodin je naučnik? upita arhiđakon, mereći svojim oštrim pogledom Koatijeova druga. Pod obrvama nepoznatogaon vide pogled isto tako oštar i isto tako nepoverljiv kao što beše njegov.222To beše, koliko se pri slaboj svetlosti lampe moglo videti, starac oko šezdeset godina, srednjega rasta, dosta bolešljiv ioronuo. Njegovo lice, iako beše vrlo obično, imalo je u sebi nečega moćnog i strogog; zenica mu se sijala pod

povijenim i niskim obrvama kao svetlost na dnu kakve jazbine; a pod natučenom kapom, koja mu je padala na nos,krilo se široko pametno čelo.On uze da odgovori sam na arhiđakonovo pitanje.Prečasni oče reče on ozbiljnim glasom vaše čuveno ime doprlo je do mene i hteo sam da čujem vaše mišljenje. Jasam prost plemić iz unutrašnjosti, koji nije dostojan ući s obućom u stan kakvoga naučnika. Treba da znate moje ime.Ja se zovem čiča Turanžo.Čudnovato ime za jednoga plemića! pomisli arhiđakon. Međutim, osećao je da ima pred sobom čoveka učenog iozbiljnog. Po nagonu svoje velike inteligencije nagađao je istu takvu inteligenciju pod kožnom kapom čičaTuranžoa;i dok je posmatrao ovo ozbiljno lice, ironični osmeh, koji prisustvo Jakova Koatijea beše izazvalo na njegovomsumornom licu, izgubi se malopomalo kao sumrak na horizontu noći. On beše ponovo seo u svoju veliku naslonjaču,mračan i nem; njegov lakat nasloni se na svoje uobičajeno mesto na stolu, a čelo se nasloni na njegovu ruku. Poslekratkog premišljanja on dade znak svojim gostima da sednu i okrenu se čičaTuranžou.Hteli ste da čujete moje mišljenje, gospodine, a o kojoj nauci?Prečasni odgovori Turanžo ja sam bolestan, vrlo bolestan. Za vas vele da ste veliki223Eskulap* pa sam došao da vas molim za savet iz medicine. Medicine! reče arhiđakon vrteći glavom.On se malo promisli, pa nastavi: čičaTuranžo,pošto se tako zovete, okrenite se. Naći ćetemoj odgovor ispisan na zidu.Čiča Turanžo se okrenu i pročita iznad svoje glave ovaj zapis urezan u zidu: Medicina je kći snova. Jamblikus5.Međutim, doktor Koatije saslušao je pitanje svoga druga s izvesnom srxbom koju je dom Klodov odgovor još višepojačao. On se naže na uvo čičaTuranžoa i reče mu tako polako da ga arhiđakon nije mogao čuti: Ja sam vamrekao da je ovaj čovek lud. Ali vi ste hteli da se vidite s njim!Ali vrlo je mogućno, doktore Jakove, da ovaj ludak ima iravo! odtovori Turanžo istim tonom i gorkim osmehom.Kako vam drago odgovori Koatije hladno. Zatim se okrete arhiđakonu: Vi brzo sudite, dom Klode, i gledate naHipokrata kao majmun na lešnik. Medicina san! Da su nešto ovde apotekari i lekari, sumnjam da bi se uzdržali da vasne zaspu kamenjem. Vi, dakle, poričete uticaj napitaka na krv, uticaj melema na meso! Vi ne priznajete onu večituapoteku od bilja i metala koja se zove svet, naročito stvorenu za večitog bolesnika koji se zove čovek!

Ja priznajem reče hladno Klod da ima i apoteke i bolesnika. Ne priznajem da ima lekara.4 Apolonov sin, bog medicine koji Je lečio bolesnike i vaskrsavao mrtve.* Filozof aleksandrijske škole (IV v. naše ere).224 Dakle, nije istina prihvati žestoko Koatije da je kostobolja unutrašnja rana, da se ranaod topa leči kad se obloži pečenim mišem, da mladakrv ubrizgana u dovoljnoj količini vraća mladoststarim venama; nije istina da je dva i dva četirii da emprostatonos6 dolazi posle opistotonosa7.Arhiđakon odgovori hladno: Ima izvesnih stvari o kojima ja imam svojelično mišljenje.Koatije pocrvene od ljutine. No, no, dobri moj Koatije, nemojte se ljutiti reče čiča Turanžo. Gospodin arhiđakon je našprijatelj.Koatije se umiri, gunđajući kroz zube:Uostalom to je ludak!Bogami, oče Klode prihvati čiča Turanžo posle nekoliko trenutaka ja sam sad u velikoj neprilici. Hteo sam od vasdva saveta: jedan odnosno moga zdravlja, a drugi odnosno moje zvezde.Gospodine reče arhiđakon ako vam je to bila namera, onda ste se uzalud morili uz moje stepenice. Ja ne verujemu medicinu. Ne verujem u astrologiju. Istina! reče Turanžo iznenađen.Koatije se smejao usiljeno.Vidite da je lud reče on tiho čičaTuranžou. Ne veruje u astrologiju.Kako se može zamisliti nastavi dom Klod da je svaki zrak zvezde konac privezan za glavu jednoga čoveka!• Grč sa savijanjem tela napred. 7 Leđni grč.15 Bogorodičina crkva225Pa u šta onda verujete vi? uzviknu čiča Turanžo.Arhiđakon osta nekoliko trenutaka neodlučan, zatim sa gorkim osmehom, koji kao da je bio u suprotnosti i njegovimodgovorom, reče: Credo in Deum8.Dominurn nostrum9 dodade čiča Turanžo i prekrsti se.Amin reče Koatije.Prečasni oče nastavi Turanžo ja se od srca radujem što u vama vidim tako dobru veru. Ali je li mogućno da ste vitoliko veliki naučnik da ne verujete više u nauku.Ne reče arhiđakon uhvativši za ruku čičaTuranžoa, a u njegovom hladnom oku senu munja oduševljenja ne, ja ne

poričem nauku. Ja nisam uzalud potrbuške puzao i rio noktima po bezbrojnim granama pećine; daleko pred sobom,na kraju jedne mračne galerije ugledao sam neku svetlost, neki plamen, nešto, bez sumnje odsev blistave glavneradionice, gde su strpljivi i mudri našli Boga.Pa koju to nauku smatrate za istinitu i tačnu? prekide ga Turanžo.Alhemiju.Koatije uzviknu iznenađen:O, dom Klode, alhemija bez sumnje ima svoga smisla, ali našto huliti na medicinu i astrologiju?Ništavna je vaša nauka o čoveku! ništavnaje vaša nauka o nebu! reče arhiđakon dostojanstveno.8 Verujem u Boga. * Gospoda našega.226Vi ne štedite ni Epidaur10 ni Haldeju11 odgovori lekar smejući se podrugljivo.Slušajte, gospodine Jakove. Ja govorim ovo u najboljoj nameri. Ja nisam kraljev lekar i njegovo veličanstvo nije mipoklonilo vrt Dedalus da u njemu posmatram sazvežđa ... Nemojte se ljutiti i saslušajte me. Do kakve ste istine došli,neću da kažem u medicini, koja je sasvim besmislena, nego u astrologiji? Pobrojte mi dobre strane upravnogabustrofedona, iznalaske iz broja ziruf i broja zefirod.Poričete li reče Koatije simpatičnu snagu klavikule, i da kabalistika od nje proizlazi?Sve je to zabluda, gospodine Jakove! ni jedna od vaših formula ne vodi stvarnosti. Mećutim, alhemija ima svojihpronalazaka. Možete li sporiti rezultate kao što su ovi? Staklo, koje bude pod zemljom hiljadu godina, pretvara se ugorski kristal. Olovo je predak svih metala. (Jer zlato nije metal, zlato je svetlost.) Olovu treba četiri periode, svaka oddve stotine godina, pa da preće najpre u crveni arsenik, iz crvenog arsenika u kalaj, iz kalaja u srebro. Nisu li to fakta?Ali verovati u klavikulu, u crte na ruci i u zvezde, to je tako isto smešno i glupo kao kad bi se verovalo, kao što verujustanovnici Kine, da se ptica pretvara u krticu, a špenično zrno u šarana.Ja sam izučio hermetiku uzviknu Koatije i tvrdim ...Bujni arhićakon ne dade mu dovršiti.io mesto u staroj Argolidi, na obali Egejskog mora. Njen hram su posećivali bolesnici iz cele Grčke, koji su dolazili dačuju proročanstva." Tako se nekada zvala Vavilonija, unutrašnji deo Mesopotamije.i5« 227 A ja, ja sam izučio i medicinu, i astrologiju,i hermetiku. Samo je ovde istina (govoreći ovo, onbeše uzeo sa ormara jedno staklence puno onog prahao kome smo malopre govorili), samo je ovde svetlost!Hipokrat, to je san; Uranija, to je san; Hermes, to je

misao. Zlato, to je sunce; praviti zlato, znači bitibog. To je jedina nauka. Ja sam ispitao medicinu iastrologiju, kažem vam! Ništavilo, ništavilo.Ljudsko telo, pomrčina, zvezde, pomrčina!I on pade u svoju naslonjaču, dostojanstven i kao Bogom nadahnut. Čiča Turanžo gledao ga je ćuteći; Koatije seusiljavaše da se smeje, slegao je neprimetno ramenima i ponavljao tihim glasom: Ludak!A jeste li postigli čudesni cilj reče najedanput Turanžo jeste li napravili zlato?Da sam ga napravio odgovori arhiđakon lagano kao čovek koji razmišlja kralj francuski zvao bi se Klod a ne Luj.Turanžo nabra obrve.Šta rekoh? nastavi dom Klod s prezrivim osmehom. Šta bi za mene bilo presto Francuske kad bih mogao obnovitiistočno carstvo!U dobri čas! reče Turanžo. O, jadna ludo! promrmlja Koatije.Arhiđakon nastavi, ali kao da je odgovarao jedinosvojim mislima.Ali ne, ja još luzim, još ranjavim svoje lice i svoja kolena po šljunku podzemnoga puta. Ja nazirem, još ne vidim jasno!ja ne čitam, ja sričem.A kad budete naučili čitati upita Turanžo hoćete li praviti zlato?Ko u to sumnja? reče arhiđakon.228 Kad je tako, Bogorodica mi je svedok da mije novac veoma potreban, i ja bih rado hteo da naučimčitati u vašim knjigama. Nego, recite mi, prečasnioče, da Bogorodica nema šta protiv vašenauke?Na to pitanje dom Klod odgovori hladno i dostojanstveno:Kome ja služim?To je istina, oče. Pa lepo, hoćete li biti tako dobri da me posvetite u tu vašu nauku? Pustite me da sričem s vamazajedno.Klod uze stav dostojanstven i prvosveštenički kao Samuilo. Starče, potrebno je više godina no što jevama ostalo da se može preduzeti ovaj put kroz stvaritajanstvene! Vaša je glava sasvim seda! Mećutim,s toga se puta vraća sa sedom kosom, ali se na nj polazisamo s crnom kosom. Nauka ume i sama vrlo dobroda dubi, da slabi i suši lica ljudska; njoj nijepotrebno da joj starost donosi lica puna bora. Međutim,ako vas vuče želja da se pod starost mučitei da tumačite strašnu azbuku mudrosti, onda dobro,dođite k meni, pokušaćemo. Ja vam neću reći, jadnistarče, da pohodite grobnice u piramidama, o kojima

govori stari Herodot12, ni Vavilonsku kulu, ni ogromnosveto mesto od bela mramora u indijskom hramuu Eklinzi. Ni ja nisam video haldejske građevine,podignute usvetom obliku Sikre, ni Salomonovhram koji je porušen, ni vrata od kamena na grobuizrailjskih kraljeva koja su polomljena. Mi ćemose zadovoljiti odlomcima Hermesove knjige kojuimamo ovde. Ja ću vam objasniti statuu svetoga HriaNajstariji grčki istoričar (484425. pre naše ere) nazvan ocem istorije.229stifora, simbol Sejača i simbol ona dva anđela ka portalu Svete kapele, od kojih jedan drži ruku u jednom sudu, a drugiu oblaku...Ovde Jakov Koatije, koga vatreni odgovori arhiđakonovi behu zbunili, dođe sebi i prekide pobedonosnim tonomjednog naučnika koji poprazlja drugoga: Erras, atgse Claudi13. Simbol nije broj. Vi mešate Orfeja i Hermesa. Vi se varate odgovori ozbiljno arhiđakon. Dedal14, to je temelj; Orfej15 to je zid; Hermes18 to je građevina. To jesve. Dođite, kad hoćete nastavi on okrenuvši se Turanžou i ja ću vam pokazati čestice zlata koje su zaostale udnu topionice Ngakole Flamela, pa ih poredite sa zlatom Gijoma od Pariza. Ja ću vas posvetiti u tajne osobine grčkereči peristera17. Ali pre svega daću vam da pročitate mramorna pismena azbuke i granitne listove knjige. Od portalabiskupa Gijoma i svetoga Jovana otići ćemo u Svetu kapelu, zatim u kuću Nikole Flamela u Ulici Marivo, pa nanjegov grob u Groblju nevinih, i naposletku u njegove dve bolnice u Ulici Monmoransi. Uputiću vas da pročitatejeroglife, kojima su pokrivena četiri gvozdena okova na portalu bolnice Svetoga Žervea i u Gvožđarskoj ulici. Zajednoćemo sricati fasade na crkvama Svetoga Koma, Svete Ženevjeve, Svetoga Martina, Svetoga Jakova kod klanice...Videlo se već odavno da Turanžo, ma koliko da15 Varaš se, prijatelju Klode.14 Grčki arhitekt. • ■11 Grčki mitski pevač koji je svojom pesmom očaravao divlje zveri, drveće i stenje.l' Grčki bog, od rođenja okretan i lukav. Bog stada, paše i trgovine, zaštitnik puteva i ulica.17 Golub.230mu je pogled bio bistar, ne razume više dom Kloda. On ga prekide.Blagi bože! kakve su to te vaše knjige?Evo jedne reče arhiđakon.I otvorivši prozor na svojoj ćeliji, on pokaza prstom ogromnu crkvu Svete Bogorodice, koja je prema zvezdanom nebu

ocrtavala crnu sliku svojih tornjeva, svojih kamenih bokova i svojih xinovskih leđa, i izgledala kao ogroman dvoglavisfinks u sredini varoši.Arhiđakon je nemo posmatrao neko vreme ovu ispolinsku građevinu; zatim, pruživši s uzdahom svoju desnu ruku naštampanu knjigu koja je ležala na stolu otvorena, a levu ka Bogorodičinoj crkvi, i gledajući tužnim pogledom časknjigu, čas crkvu, reče: Avaj! ovo će ubiti ono.Koatije, koji se beše živo približio knjizi, ne mogaše se uzdržati da ne uzvikne:Ali, molim vas, čega ima tako strašnoga u ovome: Glossa in epistolas D. Pauli. Norimbergae, Antnoius Kdburger,1474. Ovo nije ništa novo. To je knjiga Petra Lombarda, koji je bio Magister sententiarum. Da nije to što je štampana?Pogodili ste odgovori Klod koji je izgledao duboko zamišljen i stojao, naslanjajući svoj savijen kažiprst na ovu knjituiz čuvene nirnberške štamparije. Zatim dodade ove tajanstvene reči: Avaj! avaj! male stvari tamane velike; jedan zubodnosi pobedu nad čitavom masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će ubiti građevinu.Večernje zvono obitališta zazvoni baš kad je231doktor Jakov tiho ponavljao svome drugu svoju večitu pesmu: Lud čovek. Na to Turanžo ovaj put odgovori: I ja bihrekao.Posle toga znaka nikakav stranac nije mogao ostati u obitalištu. Gosti odoše. Oče reče Turanžo opraštajući se sarhiđakonom ja volim naučnike i velike umove, i ja vas neobično poštujem. Dođite sutra u Turnelski dvorac izatražite opata crkve Svetoga Martina u Turu.Arhiđakon se preneražen vrati u svoju ćeliju, jer naposletku beše doznao ko je taj Turanžo, sećajući se ovoga mestaiz knjige crkve Svetoga Martina u Turu: Abbas beati Martini, scilicet geh Franciae, est canonicus de consuetudine ethabet parvam praebendam quam habet sanctus Venantius et đebet sedere in sede thesaurariils.Vele da ce arhiđakon od tog doba često sastajao s Lujem XI, kad god je njegovo veličanstvo dolazilo u Pariz, i da jeuticaj dom Kloda bacio u zasenak i Olivija Dama19 i Jakova Koatijea, koji je zbog toga, po svojoj navici, bio veomagrub prema kralju.IIOVO TiE UBITI ONOOprostiće nam naše čitateljke što ćemo se za časak zaustaviti da potražimo kakva se to misao skrivala pod ovimzagonetnim rečima arhiđakonovim: Ovo će ubiti oio. Knjiga ke ubiti građevinu.

18 Opat Svetoga Martina, to jest kralj Francuske, jeste kanonik po poreklu i ima malo blagodejanje koje ima svetiVenancije, i veruje se da sedi u kući blagajnikovoj." Berberin i poverenik Luja XI.232Po našem mišljenju, misao ova imala je dva vida. To, pre svega, beše misao jednog sveštenika. To beše strahsveštenstva od jedne nove sile, od štampe. To beše užas crkvenog sluge, koga je zasenila svetlost Gutenbergoveštampe. To beše predikaonica i rukopis, živa reč i pisana reč, koje su se uplašile od štampane reči; nešto slično strahujednog vrapca, koji bi ugledao anđela Legiona kad raširi svojih šest miliona krila. To beše uzvik proroka, koji većčuje kako bruji i gmiže oslobođeno čovečanstvo, koji vidi u budućnosti kako um potkopava veru, kako misao uništavareligiju, kako svet potresa Rim. Umovanje filozofa koji vidi kako se ljudska misao, kojoj štampa daje krila, diže izteokratske oblasti. Strah vojnika koji gleda tučanu napravu za rušenje zidova i veli: kula se mora srušiti. To je značiloda jedna sila stupa na mesto drute sile. To je nagoveštavalo: štampa će ubiti crkvu.Ali pod ovom misli, koja je bez sumnje prava i najprostija, bila jepo našem mišljenju druga, novija, dodatak prvoj, kojuje teže uočiti a lakše osporiti, pogled isto tako filozofski, ali ne više samo pogled sveštenika nego pogled naučnika iumetnika. To beše predosećanje da će ljudska misao, menjajući oblik, promeniti i način izražavanja; da se glavnamisao svakog naraštaja neće više pisati istim sredstvom i na isti način; da će knjiga od kamena, tako temeljna i takotrajna, ustupiti mesto knjizi od hartije, koja je još temeljnija i još trajnija. U ovom pogledu nejasna formulaarhiđakonova imala je drugi smisao; ona je značila da će jedna umetnost svrgnuti drugu. Ona je htela reći: štampa ćeubiti arhitekturu.233I doista, od postanka stvari do petnaestoga veka hrišćanske ere zaključno, arhitektura je velika knjiga čovečanstva,glavni izraz čoveka u njegovim raznim stupnjima razvitka, bilo kao snage, bilo kao uma.Kad se pamćenje prvih rasa pretovari, kad tovar uspomena ljudskoga roda postade tako težak i tako zbrkan danastade opasnost da ih reč, gola i laka, ne stane vremenom gubiti, onda ljudi stadoše ispisivati na zemlji sve teuspomene na način najvidniji, najtrajniji i najprirodniji u isti mah. Svako predanje bi obeleženo spomenikom.Prvi spomenici behu prosti odlomci stena, koje gvožđe nije dirnulo, veli Mojsije.,Arhitektura otpoče kao i svaka

veština pisanja. Najpre je bila azbuka. Uspravljen je jedan kamen, i to beše jedno slovo, i svako slovo beše jedanjeroglif, a na svakom jeroglifu počivala je grupa misli, kao kapitel na stubu. Tako su radili prvi narodi, svuda, u istomtrenutku, na celom zemljinu šaru. Uspravljeni kaljen keltski naći ćete u azijskom Sibiru i u američkim pampasima1.Kasnije, sastavljene su reči. Metnut je kamen na kamen, povezani su ovi slogovi od granita, reč se već mogla videti.Keltski dolmen2 i krmleč3, etrurski tumulus4, jevrejski galgal5, sve su to reči. Neke su, naročito tumulus, osobenaimena. Ponekad, štaviše, kad je bilo mnogo kamena i dovoljno pro1 Velike, travom obrasle ravnice u Južnoj Americi. g Vrsta spomenika od velikog naslaganog kamenja. 8 Spomeniksazidan od velikog kamenja.4 Spomenik od kamena nad grobom, u obliku kupe.5 Humka od zemlje i šljunka u kojoj se nalazi grobnica.234stora, ispisana je ččtava rečenica. Ogromna gomila kamenja kod Kariaka već je čitava jedna rečenica. Naposlegku sugtasane knjige. Predanja behu začela simvole, pod kojima su se gubila kao što se stablo gubi pod svojim lišćem; sviovi simvoli, u koje je čovečanstvo verovalo, stadoše vremenom rasti, množiti se, ukrštati se, zapletati se sve više iviše; prvi spomenici ne behu više dovoljni da ih prime; simvoli ih behu poplavili sa svih strana; ti su spomenici jedvajoš izražavali primitivnu tradiciju, koja je prosta kao i oni što su i koja je naga ležala na zemlji. Simvolu je bilo potrebnošto više prostora na građevini. Tada se arhitektura razvi uporedo s čovečjim mislima; ona postade gorostas s tisućuglava i s tisuću ruku i dade večit, vidljiv i opipljiv oblik ovom nestalnom simvolu. Dok je Dedal, koji predstavlja snagu,merio, dok je Orfej, koji predstavlja um, pevao, dotle su se stub koji je pismo, svod koji je slog, piramida koja je reč, pozakonu geometrije i zakonu poezije, spajali, stapali, slivali, spuštali, peli, ređali jedno pored drugoga, peli u visinu, dokpo uputstvu glavne ideje jedne epohe nisu ispisali one divne knjige, koje u isti mah behu i divne građevine: pagodu uEklinzi, egipatski Ramsejon, Salomonov hram.Osnovna misao, reč, ogledala se ne samo u osnozi svih ovih građevina nego i u njihovu obliku. Salomonov hram, naprimer, nije bio samo povez svete knjige, on je bio sama sveta knjita. Na svakome od njegovih koncentričnih zidovamogli su sveštenici čitati jasno ispisanu reč, i oni su na taj način pratili njene promene od svetilišta do svetilišta, dokje nisu našli u njenom poslednjem skro235

vištu, u njenom najodređenijem obliku, koji je, opet, bio oblik arhitekture: u svodu. Na taj način reč beše zatvorena ugrađevinu, ali njena slika stajala je na njenoj spoljašnjosti kao čovečja slika na sanduku kakve mumije.Pa ne samo oblik građevina nego i mesto koje je za njih birano, kazivalo je misao koju su one predstavljale. Prematome kakav je simvol trebalo predstaviti, vedar ili sumoran, stvarani su i razni spomenici. Grčka je vrhove svojihplanina krasila harmoničnim hramovima; Indija je, opet, svoje otkopavala i u njima rezala one nezgrapne podzemnepagode, koje nosi red gorostasnih slonova od granita.I tako, za prvih šest hiljada godina od postanka sveta, od najdrevnije pagode u Hindustanu do katedrale u Kelnu,arhitektura je bila velika veština pisanja ljudskoga roda. I to je tako istinito da ne samo svaki verski simvol nego isvaka ljudska misao ima u ovoj ogromnoj knjizi svoj list i svoj spomenik.Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava se demokratijom. Ovaj zakon slobode, koji dolazi posle stege,ispisan je i u arhitekturi. Jer naglasimo ovo, ne treba misliti da je zidarstvo kadro samo da podigne hram, da izrazi miti crkveni simvolizam, da u vidu jeroglifa ispiše na ovim listovima od kamena tajanstvene tablice zakona. Kad bi takobilo, kako u svakom ljudskom društvu dođe trenutak kada se sveti simvol izgubi u slobodnoj misli, kada se čovekotme od sveštenika, kada filozofija i sistemi nagrizu religiju, arhitektura ne bi mogla stvoriti ovo novo stanje ljudskogauma; njeni listovi, ispunjeni na jednoj strani, ostali bi prazni na dru236goj, njeno delo bilo bi nedovršeno, njena knjiga bila bi nepotpuna. Ali nije tako.Uzmimo, na primer, srednji vek, koji nam je jasniji jer nam je bliži. Za vreme njegove prve periode, dok teokratijaorganizuje Evropu, dok Vatikan prikuplja oko sebe i sređuje elemente jednoga Rima, stvorenog iz Rima koji porušenleži oko Kapitola, dok hrišćanstvo prikuplja iz ruševina stare civilizacije sve slojeve društva i sa tim ostacima zida novhijerarhijski svet, na čijem vrhu stoji sveštenstvo, za vreme te periode čuje se najpre u ovom haosu neko komešanje, azatim malopomalo, pod dahom hrišćanstva, pod rukom varvara, izbija iz ruševina mrtvih arhitektura, grčke i rimske,ona tajanstvena romanska arhitektura, sestra teokratskih građevina Misira i Indije, večito znamenje čistogkatolicizma, nepromenljiv jeroglif papskog jedinstva. I zaneta, cela ondašnja misao ispisana je u ovom mračnomromanokom stiigu. U njemu se svuda oseća autoritet, jedinstvo, tajanstvenost, apsolutizam Grgura VII; svudasveštenik, nigde čovek; svuda stalež, nigde narod.

Ali nailaze krstaški pohodi. To vam je veliki narodni pokret, a svaki veliki narodni pokret, ma kakav mu bio uzrok i cilj,na kraju krajeva teži slobodi. Novine se javljaju. I sad, nastaje ona burna perioda raznih seljačkih pobuna i liga. Vlastse ljulja, jedinstvo se cepa. Feudalizam traži da podeli vlast s teokratijom; ali će neminovno doći narod, koji će izvršititu deobu kao onaj lav u basni. Quia nominor leo*. Plemstvo se, dakle, pomalja isiod svešteistva, narod ispodplemstva. Promenio* Jer se zove lav.237se izgled Evrope. E, isto tako, promenio se i izgled arhitekture. Kao i civilizacija, i ona je prevrnula list, i nov duhvremena nalazi je gotovu da piše kako joj on diktira. Ona se vratila iz krstaških pohoda s gotskim stilom, kao narodi saslobodom. I dok se Rim malopomalo rasparčava, romanska arhitektura izumire. Jeroglif ostavlja katedralu i prelazina kulu da da važnosti feudalizmu. Sama katedrala, ova građevina nekad tako dogmatična, koju su sad osvojiligrađanstvo, ogaptina, sloboda, otima se ispod svešteničke vlasti i pada pod vlast umetnika. Umetnik je zida po svojojvolji. I sad je svršeno s misterijom, sa mitom, sa zakonom. Mašta i ćud zauzele su njihovo mesto. Svešteniku je svejedno,samo kad ima svoju baziliku i svoj oltar. Sva četiri zida ostavljena su umetniku. Arhitekturna knjiga ne pripadaviše sveštenstvu, veri, Rimu, nego mašti, poeziji, narodu. Otuda nagle i bezbrojne promene ove arhitekture koja jestara svega tri veka, promene koje toliko padaju u oči posle mrtve nepomičnosti romanske arhitekture koja ih brojišesti ili sedam. Međutim, umetnost korača xinovskim koracima. Narodni genije i originalnost vrše posao koji su vršilibiskupi. Svaki naraštaj ispisuje svoj red u ovu knjigu; on briše stare romanske jeroglife na čelu katedrala, i dogma sejedva vidi ovdeonde pod novim simvolom. Kroz narodnu odeću jedva se može pogoditi verski kostur. Čovek ne moženi da zamisli koliko su arhitekti bili slobodni, čak i prema crkvi. Tu su vam kapiteli, na kojima su bezobzirno stavljenikaluđeri pored kaluđerica, kao u jednoj dvorani pariskoga Doma pravde. Tu vam je Nojeva avantura izvajana u celini,238kao na velikom portalu u Buržu. Tu vam je čak i jedan veseli kaluđer s magarećim ušima i čašom u ruci, koji se smejepod nos celom jednom bratstvu, kao u Bošervilskoj opatiji. U to vreme misao pisana u kamenu ima povlasticu, koja sepotpuno može porediti s našom sadašnjom slobodom štampe. To je sloboda arhitekture.

Ta sloboda ide vrlo daleko. Ponekad jedan portal, jedna fasada, čitava jedna crkva predstavlja jedan simvoličkismisao koji nema baš nikakve veze s bogosluženjem, ili koji je, štaviše, sasvim protivan crkvi. Još u trinaestome vekuGijom od Pariza, a Nikola Flamel u petnaestome, pisali su takve buntovničke listove. Crkva Svetoga Jakova kodklanice beše potpuno jeretička.U ono vreme misao je bila slobodna samo na taj način; zato je i ispisivana u celini jedino na ovim knjigama koje sezvahu građevine. Da se pojavila kao rukopis (to jest, da je to smela učiniti), xelat bi je javno spalio; misao izražena uportalu crkve gledala bi smrt misli izražene u knjizi. Zato, primorana da se javi putem građevinarstva, ona navali nanj sa svih strana. Otuda imamo ogromnu množinu katedrala koje su prekrile Evropu, broj tako ogroman da čovek, ikad se uveri, ne može čisto da veruje. Sve materijalne snage, sve umne snage društva sticale su se u jednu tačku: uarhitekturu. Na taj način, pod izgovorom da zida crkve Bogu, umetnost se razvijala u veličanstvenim razmerama.U ono vreme, ko se god rodi pesnik, išao je u arhitekte. Genije ljudski, pod teškim teretom feudalizma, kao podtestudo7 bronzanih štitova, nalarKoršačin štit.239zeći izlaza jedino u arhitekturi, krčio je sebi put kroz ovu umetnost, i njegove Ilijade dobijale su oblik katedrala. Sveostale umetnosti pokoravahu se arhitekturi. One behu radnici na tom velikom delu. Arhitekt, pesnik, oličavao je samsobom vajarstvo koje mu je resilo fasade, slikarstvo koje je bojilo njegova okna, muziku koja je klatila zvona i svirala unjegove orgulje. Čak i jadna poezija, u pravom smislu te reči, koja je životarila u rukopisima, morala je, da bi značilanešto, da uđe u sastav građevine u obliku himne ili proze; uostalom, to je ona ista uloga koju su Eshilove tragedijeigrale u crkvenim svečanostima Grčke, a Knjiga postanja u Salomonovom hramu.Dakle, do Gutenberga, arhitektura je glavni rukopis, ogapti rukopis. Srednji vek ispisao je poslednji list ove granitneknjige, koju je otpočeo Istok a nastavio stari svet Grka i Rimljana. Uostalom, ova pojava narodne arhitekture, koja jezamenila stalešku arhitekturu iz srednjega veka, ponavlja se sa svakim sličnim pokretom ljudskoga uma u drugimvelikim istorijskim vremenima. Tako, tek da površno pomenemo ovde jedan zakon za čije bi izlaganje bile potrebnečitave knjige, na Istoku, kolevci primitivnih vremena, posle hinduske arhitekture, imamo sreničansku arhitekturu,bogatu mater arapske arhitekture; u starom veku, posle misirske arhitekture, u koju možemo računati kao njene vrste

etrurski stil i kiklopske spomenike, imamo grčku arhitekturu, čiji rimski stil nije ništa drugo do produženje sakartaginskim kubetom; u modernim vremenima, posle romanske arhitekture, imamo gotsku arhitekturu. A akopodelimo nadvoje ove tri240serije, naći ćemo na trima starijim sestrama, arhitekturi hinduskoj, arhitekturi misirskoj i arhitekturi romanskoj, jedanisti simbol, to jest teokratiju, stalež, jedinstvo, dogmu, mit, boga; a kod triju mlađih sestara, kod arhitekturefeničanske, arhitekture grčke i arhitekture gotske, ma kakva bila, uostalom, raznovrsnost oblika, koja je svojstvenanjihovoj prirodi, isto značenje, to jest slobodu, narod, čoveka.Zvao se braman, mag ili papa, u spomenicima hinduskim, misirskim ili romanskim, oseća se uvek sveštenik, i samosveštenik. Tako nije kod narodnih arhitektura. One su bogatije i nisu tako svete. U feničanskoj opaža se trgovac, ugrčkoj republikanac, u gotskoj varošanin.Glavni karakteri svake teokratske arhitekture jesu nepromenljivost, .odvratnost prema progresu, održavanjetradicionalnih linija i primitivnih tipova, stalno prilagođavanje čoveka i prirode nepojmljivim ćudima simvola. To sumaglovite knjige, koje jedino posvećeni umeju da tumače. Uostalom, svaki oblik, štaviše svaka nepravilnost oblika imaizvestan smisao koji ih čini neprikosnovenim. Nemojte zahtevati od građevina hinduskih, egipatskih, romanskih, daizmene svoj oblik ili da poprave svoje skulpture. Svako usavršavanje za njih je bezbožnost. U ovim arhitekturama kaoda se na svakom kamenu vidi dogma u svoj svojoj strogosti. Naprotiv, glavne crte narodnih građevina jesu: raznolikost,progres, originalnost, bogatstvo, neprestani polet. One su se već toliko odvojile od vere da pomišljaju na svojulepotu, da je neguju, da neumorno popravljaju svoje ukrase od statua i arabeski.16 Bo;'ouodičina crkva241One su plod svoga doba. One imaju u sebi nečega čovečanskoga, što neprestano unose u božanstveni simvol podkojim se još rađaju. Otuda imate građevine koje shvata svaka duša, svačiji um, svačija mašta, koje su još simvolične,ali koje je lako razumeti, kao i prirodu. Arhitekture teokratska i ova razlikuju se među sobom kao jezik sveti i jezik narodni,kao jeroglif od umetnosti, Salomon od Fidije.Ako svedemo sve što smo dovde vrlo površno izneli, ostavljajući na stranu tisuću dokaza i tisuću pojedinosti,dolazimo do ovoga: da je arhitektura do petnaestoga veka glavna riznica čovečanstva; da se u ovom razmaku nije u

svetu pojavila nijedna malo dublja misao koja nije oličena u građevini; da su svaka narodna misao i svaki verski zakonimali svoje spomenike; naposletku, da je ljudski rod sve svoje važne misli ispisao u kamenu. A zašto? Zato što svakamisao, bila verska, bila filozofska, teži da se ovekoveči, zato što svaka misao koja je pokrenula jedno pokoljenje hoćeda pokrene i drugo i da ostavi traga. Kako je prolazna besmrtnost rukopisa! A kako je građevina temeljna, trajna ipostojana knjiga! Da se uništi pisana reč, dovoljna je jedna buktinja, jedan crv. Da se uništi zidana reč, potrebna ječitava društvena revolucija, čitava revolucija zemaljska. Varvari su prešli preko Koloseuma8, potop možda prekopiramida.U petnaestom veku sve se menja.Ljudska misao pronašla je jedno sredstvo da se8 Veličanstveni amfiteatr u Rimu, počet pod Vesnazijanom a završen pod Titom (80. g. naše ere), u kom je moglostati 80.000 gledalaca.242ovekoveči ne samo tra]ni]e i ]ače od arhitekture nego još i lakše i prostije. Arhitektura je svrgnuta. Orfejeva kamenapismena zameniće Gutenbergova olovna slova.Knjiga će ubiti građevinu.Pronalazak štampe najveći je događaj u istoriji. To je majka svih revolucija. To je način izražavanja čovečanstva kojese iz osnova menja, to je ljudska misao koja svlači jednu odeću i oblači drugu, to je potpuna i konačna promenakošuljice one simvolične zmije, koja još od Adama predstavlja um.U obliku štampe misao je večnija no ikad; ona je krilata, ne da se ni uhvatiti ni uništiti. Ona se meša s vazduhom. Udoba arhitekture ona je uzimala oblik planine i zahvatala jedan vek i jedno mesto. U današnje vreme ona je postalajato ptica, leti na sve četiri strane, i zauzima u jedan mah sve tačke u vazduhu i prostoru.Mi ponavljamo, ko ne uviđa da je ona ovako mnogo trajnija? Kao građevina bila je temeljna, a ovako je živa. Iztrajnosti prelazi u besmrtnost. Jednu građevinu možete porušiti, ali kako da iskorenite ono što je svuda i na svakommestu? Ako dođe potop, kad planine budu davno pod talasima, ptice će i dalje leteti; i neka jedan jedini kovčeg plovipo površini potopa, one će stati na nj, plivaće s njim, sačekaće s njim zajedno da voda opadne, i novi svet koji budeizišao iz toga haosa, videće, kad se probudi, kako iznad njega lebdi, krilata i živa, misao •utonulog sveta.I kad imate na umu da je ovaj način izražavanja ne samo najpouzdaniji nego još i najprostiji, najudobniji, najpodesnijiod svih, kad imate na umu

!••243da on ne nosi sa sobom veliki prtljag i ne vuče težak tovar, kad uporedite misao koja je, da bi se oličila u jednojgrađevini, morala da pokrene četiripet drugih veština i silno zlato, čitavu planinu kamena, čitavu šumu građe, čitavnarod radnika, kad uporedite tu misao sa mišlju koja se javlja kao knjiga i kojoj je dovoljno malo hartije, malo mastila ijedno pero kako se onda možete čuditi što je ljudski um napustio arhitekturu zargjd štamle? Presecite najedanputprvobitno korito kZkve reke jednim kanalom nižim od njene površine, reka će ostaviti svoje korito.Zato, eto, od pronalaska štampe arhitektura malopomalo usahnjuje, opada, obnažuje. Kako se oseća da voda opada,da sok odilazi, da se iz nje povlači misao vremena i naroda! Ovo opadanje gotovo je neprimetno u petnaestome veku;štampa je još suviše slaba, i od moćne arhitekture najviše aho oduzima samo ono što ovoj pretekne. Ali već u šesnaestomeveku vidisedajearhitektura bolesna:ona više ne oličava društvo; ona se bedno pretvara u klasičnuumetnost; od galske, evropske, urođeničke, ona postaje grčka i rimska, od prave i moderne pseudoantička. Toopadanje zove se renesensa. Opadanje, ipak veličanstveno, jer stari gotski genije, to sunce koje zalazi iza gigantskeštampe iz Majnca, ozarava još neko vreme svojim poslednjim zracima ovu mešovitu gomilu latinskih arkada ikorintskih kolonada.I baš ovo sunce koje zahodi, mi smatramo za zoru.Međutim, od onog trenutka kad arhitektura nije više ništa drugo do umetnost kao i svaka druga,244čim je prestala biti glavna umetnost, suverena umetnost, tiranska umetnost, ona nema više snage da zauzda ostaleumetnosti. One se, dakle, oslobađaju, stresaju sa sebe jaram arhitekta, i razilaze se svaka na svoju stranu. Svaka odnjih dobija ovim razvodom. Svaka raste usled toga. Kamenorez postaje vajarstvo, živopie postaje slikarstvo, pojanjepostaje muzika. Rekao bi čovek da gleda carstvo koje se po smrti svoga Aleksandra raspada i čije pokrajine postajukraljevine.Otuda imamo Rafaela, Mikelanđela, Jovana Gužona, Palestrinu, te veličine sjajnog šesnaestog veka.U isto vreme kao i umetnost, oslobađa se i misao. Jeretici srednjega veka behu već duboko načeli katolicizam.Šesnaesti vek raskida versko jedinstvo. Pre štampe reformacija bi bila samo šizma, štampa je načini revolucijom.

Uklonite štampu, jeres je oslabljena. Bilo da je tako hteo zao udes ili proviđenje, Gutenberg je preteča Lutera.Međutim, kad je sunce srednjega veka sasvim zašlo, kad se gotski genije zanavek ugasio na horizontu umetnosti,arhitektura počinje opadati, bledeti, gubiti se sve više i više. Štampana knjiga, taj crv koji nagriza građevinu, sisa je ipotkopava. Arhitektura obnažava, gubi svoje lišće i naočigled vene. Ona je beznačajna, siromašna, ništavna. Ona neizražava više ništa, čak ni uspomenu na umetnost negdašnjih vremena. Ostavljena samoj sebi, napuštena od drugihumetnosti zato što je misao ljudska napušta, ona u nedostatku umetnika priziva zanatlije. Staklo zamenjuje obojenookno. Kamenore245zac dolazi umesto vajara. Svaki sok, svaka originalnost, svaki život, svaki dar, sve se to gubi. Ona se vuče, kaobedna prosjakinja, od kopije do kopije. Mikelanđelo, koji je bez sumnje osećao još u šesnaestom veku da arhitekturaizumire, došao je na poslednju misao, misao očajnu. Ovaj div umetnosti beše nasadio Panteon na Partenon i načinioPetrovu crkvu u Rimu. Veliko delo koje je zasluživalo da ostane jedinstveno u svome rodu, poslednja originalnostarhitekture, potpis jednog umetnika diva na dnu kolosalne knjige od kamena koja se sklapala. Kad je umroMikelanđelo, šta je radila ova bedna arhitektura koja je samu sebe nadživela i ostala kao avet i senka? Ona jedohvatila Petrovu crkvu u Rimu i stala je precrtavati i parodisati. To postade manija. Da se čoveku smuči. Svaki vekima svoju Petrovu crkvu: sedamnaesti vek crkvu ValdeTras, osamnaesti crkvu Svete Ženevjeve. Svaka zemlja imasvoju Petrovu crkvu. London ima svoju, Petrograd ima svoju. Pariz ih ima dvetri. Zaveštanje ništavno, poslednjebenetanje jedne velike opale umetkosti, koja se pred smrt podetinjila.Ako mesto karakterističnih spomenika, kao što su ovi o kojima malopre govorasmo, razgledamo opšti izgledumetnosti od šesnaestoga do osamnaestoga veka, opazićemo iste pojave opadanja i sušice. Počevši od Fransoa II,arhitekturni oblik građevine gubi se sve više i više, i geometrijski oblik vidi se na njoj kao kostur smršala bolesnika.Lepe linije umetnosti ustupaju mesto hladnim i neumoljkvim geometrijskim linijama. Građevina nije više građevina; tovam je poliedar. Međutim, arhitektura se trudi da sakrije ovu nagotu. Otuda se grčkiŠfronton9 uvlači u rimski, i obratno. Uvek imate Panteon u Partenonu, Petrovu crkvu u Rimu. Otuda kuće od opeka

Henrika IV, sa uglovima od kamena; Kraljevski trg, Dofenski trg. Otuda crkve Luja XIII, teške, glomazne, zdepaste, sakubetom koje im stoji kao grba. Otuda arhitektura Mazarenova, rćav italijanski pasticcno10 u koležu Četirinarodnosti11. Otuda dvor Luja XIV, sa dugim kasarnama za dvorane, krutim, ledenim, dosadnim. Otuda, najzad, stilLuja XV, sa čipkaetim i šupljikastim šarama, i svima bradavicama i sunćerastim izraštajima koji ruže ovu staruarhitekturu, trošnu, krezubu i koketnu. Od Fransoa II do Luja XV, ovo je zlo raslo reometrijskom postupnošću.Umetnost je sama koža i kosti. Ona izdiše.Međutim, šta biva sa štampom? Sav ovaj život koji ostavlja arhitekturu ide k njoj. Ukoliko arhitektura opada, utolikoštampa buja i raste. Onaj kapital snage koji je trošila u građevine, ljudska misao odsad troši u knjige. Već ušesnaestom veku štampa, došavši na visinu arhitekture koja opada, bori se s ovom i ubija je. U sedamnaestom vekuona je već toliko jaka, toliko pobedonosna, toliko pouzdana da daje svetu veliki literarni vek. U osamnaestome veku,pošto se dugo odmarala na dvoru Luja XIV, ona ponovo podiže stari Luterov mač, daje ga u ruke Volteru i juriša naovu staru Evropu čiji arhitekturni izraz beše već ubila. U trenutku' Trougaoni arhitektonski ukras nad vratima ili prozorima.10 Imitacija.11 Kolež koji je u Parizu osnovao kardinal Mazarenda se u njemu vaspitavaju mladi plemići iz Italije i nekihfrancuskih pokrajina.24?kada se osamnaesti vek završuze, ona je sve uništila. U devetnaestome veku se sprema da nanovo zida.Sad, pitamo mi, koja od ovih dveju umetnostp predstavlja stvarno za ova tri veka čovečansku misao? Koja je vernokazuje? Koja izražava ne samo njene književne i skolastičke manije nego i njen prostrani, duboki, opšti pokret? Kojase nameće večito, stalno i neprekidno ljudskome rodu koji korača, tom čudovištu od tisuću nogu? Arhitektura ilištampa?Štampa. Ne treba se varati, arhitektura je mrtva, mrtva za večita vremena; nju je ubila štampana knjiga, ubila zato štoarhitektura traje manje, ubila zato što arhitektura staje skuplje. Jer, svaka katedrala staje milijardu. Zamislite sadkoliko bi kapitala trebalo da se ponovo napiše arhitektura knjiga; da se ponovo poseju po zemlji tisuće graćevina; dase vrati u ona vremena kada je bilo toliko spomenika da se, kao što kaže jedan očevidac, „moglo reći da je svetstresao sa sebe svoje odelo i obukao belu odeću crkava". Erat enim ut si mundus ipse excutiendo semet, rejecta

vetustate, candidam ecclesiarum, vestem indueret (Glaber Radulphus).Knjiga je tako brzo gotova, staje tako malo, a ide tako daleko! Zar ćete se čuditi što cela čovečanska misao ide timputem? Time ne mislimo reći da arhitektura neće više imati mestimice kakav lep spomenik, kakvo usamljeno remekdelo.Može se još pokatkad desiti, za vlade štampe, da čitava jedna vojska slije silne topove u jedan stub, kao što jeza vlade arhitekture čitav jedan narod složio i slio svoje rapeodije u Ilijade i Romancere, Ma248habharate12 i Nibelunge13. Kakav genijalni arhitekt može se javiti u dvadesetom veku, kao što se Dante javio utrinaestom. Ali arhitektura neće više biti umetnost društvena, umetnost zajednička, umetnost koja vlada. Velikapoema, velika građevina, veliko delo čovečanstva neće se više zidati, ono će se štampati.I odsada, ako se slučajno podigne, arhitektura neće više biti gospodar. Ona će se pokoravati zakonu literature, koja jetaj zakon pre od nje primala. Odnosi ove dve umetnosti biće obrnuti. Van svake je eumnje da u arhitekturno dobapoeme, koje su, istina, retke, liče na spomenike. U Indiji, Viacau je zbijen, neobičan, tajanstven kao kakva pagoda.Na misirskom istoku poezija, kao i građevine, ima uzvišenost i pravilnost linija; u staroj Grčkoj, lepotu, vedrinu,mirnoću; u hrišćanskoj Evropi, katoličku dostojanstvenost, narodnu proetodušnost, bogato i raskošno bujanje jedneepohe preporođaja. Biblija liči na piramide, Ilijada na Partenon, Homer na Fidiju. Dante u trinaestom veku, to jeposlednja crkva; Šekspir u šesnaestome, poslednja gotska katadrala.I tako, da svedemo sve ovo što smo dosad nepotpuno izneli, ljudski rod ima dve knjige, dva registra, dva testamenta,građevinarstvo i štampu, bibliju od kamena i bibliju od hartije. Nema sumnje, kad se posmatraju ove dve biblije, takoširom otvo12 Indijski ep (najveći ep u svetskoj književnosti sa 2.109 pevanja i preko 10.000 dvostiha).15 Nemačka epopeja s kraja XII veka, od nepoznatog pisca.i Indijski pustinjak iz XV ili XVI veka pre naše ere. Misli se da je on sredio Vede, svete indijske knjige.249rene u toku vekova, čovek mora zažaliti za ovom očiglednom veličanstvenošću arhitekturnog pisanja, za ovomxinovskom azbukom u vidu kolonada, stubova, obeliska, za ovim planinama koje su stvorili ljudi i kojih je prepun svet iprošlost, od piramide do zvonika, od Heopsa15 do Strasbura16. Treba još jedanput pročitati prošlost na ovim

mramornim listovima. Treba se diviti i neprestano prelistavati knjigu koju je napisala arhitektura; ali ne treba poricativeličinu građevine koju sad štampa podiže.Ova je građevina ogromna. Ne znam koji je statističar izračunao da bi se, kad bi se naslagale jedna na drugu sveknjige koje su izišle iz štampe od Gutenberga, ispunilo odstojanje od zemlje do meseca; ali mi ne mislimo na tuveličinu. Međutim, kad bi čovek pokušao da stvori u mislima celokupnu sliku o količini proizvoda štampe do našihdana, zar mu ova količina ne bi izgledala kao kakva ogromna građevina, koja se naslanja na ceo svet, na kojoj čovečanstvoradi bez prestanka i čija se ispolinska glava gubi u dubokoj tmini budućnosti? To vam je mravinjak uma. Tovam je košnica u koju svi umovi, te zlatne pčele, dolaze sa svojim medom. Građevina ima tisuću spratova. Ovdeondena njenim stranama vide se mračne pećine nauke, koje se ukrštaju u njenoj utrobi. Svuda na njenoj površini izlažeumetnost svoje arabeske, svoje ruže i svoje čipke. Tu svako delo pojedinca, ma kako se izdvajalo iz redova ostalih,ima svoje mesto i svoj položaj. HarlsEgipatski faraon iz četvrte dinastije; podigao najveću piramidu.111 U Strasburu postoji čuvena katedrala (XIIIXV v.).25 (?monija izbija iz svega. Od Šekspirove katedrale do Bajronove xamije, tisuću malih tornjeva nagomilalo se bez reda naovoj riznici svetskih ideja. Na njenoj osnovi ispisani su neki stari napisi čovečanstva, za koje arhitektura nije znala.Levo od ulaza imate stari niski reljef Homerov od bela mramora, desno poliglotsku Bibliju sa njenih sedam glava.Romancero, kao hidra, nakostrešio se malo dalje, a tako isto i još nekoliko drugih mešovitih oblika, Vede i Nibelunzi.Uostalom, ogromna građevina ostaje stalno nedovršena. Štampa, ta xinovska mašina koja neprestano sisa sav umnisok društva, izbacuje bez prestanka nov materijal za svoje delo. Ceo je ljudski rod na skelama. Svaki je um zidar. Inajskromniji zapušava po jednu rupu ili donosi po jedan kamen. Retif de la Breton17 donosi krbulju blata. Svaki dandiže se po jedan nov sloj. Sem onoga što donosi svaki pojedini pisac donose i čitave zadruge. Osamnaesti vek dao jeEnciklopediju™ revolucija Monigor19. Na svaki način i to je građevina koja raste i diže se neprestano; i tu imate izbrku jezika, i neprestani rad, i neumorni trud, i pregalačko sudelovanje celoga čovečanstva, i obećano utočište umnesnage protiv novoga potopa, protiv varvarskih poplava. To je druga vavilonska kula ljudskoga roda.17 Francuski romansijer (17341806), pisac raskalašnihromana, ali punih tačnih zapažanja.

18 Enciklopedija ili rečnik nauka, umetnosti i zanata,ogromna publikacija objavljena u XVIII veku, u redakcijiDalambera i Didroa.l* List, pokrenut 24. novembra 1789, zvanični organ francuske vlade do 1869.KNjIGA ŠESTAINEPRISTRASTAN POGLED NA NEKADAŠNjE PRAVOSUĐELeta gospodnjeg 1482, plemeniti Robert od Etutvila, vitez, gospodar od Bene, baron od Ivrija i Svetog Andrije u Marši,savetnik i komornik kraljev, i sudija pariske uprave, beše čovek vrlo srećan. Bilo je već sedamnaest godina, otprilike,kako je 7. novembra 1465. godine, one iste kada se javila kometa1, dobio od kralja ovo lepo zvanje pariskog sudije,koje se više smatralo kao počast nego kao služba; dignitas, veli Žan Lemneus, quae sit pop ehgdia potestate politiamconcernente, atque praerogativis multis et juribus conjuncta est2. Godine 1482. bilo je nešto neobično biti plemić ukraljevoj službi, i to plemić čije plemstvo potiče iz vremena kad je gospodin nahod od Burbona stupio u brak svanbračnom kćeri Luja XI. Onoga istog dana kad je Robert od Etutvila postavljen za sudiju pariske uprave namestoJakova od Vilijera, magistar Žan Dove postavljen je za prvog predsednika suda u parlamentu,~» Ta kometa, protiv koje je papa Kalikst, ujak Borđin naredio javne molitve, to je ona ista koja he se javiti 1835.godine.2 Dostojanstvo koje je vezano ne malom moći, koja se tiče bezbednosti, i sa mnogim povlasticama i pravima.2SSnamesto gospodina Helija od Toreta, Žan Žuvenel od Ursina zamenio je Petra od Morvilijera u zvanju kancelaraFrancuske, a Renjo od Dormana došao je namesto Petra Pija za sekretara kraljeva dvora. No koliko se predsednika,kancelara i sekretara promenilo otkako je Robert od Etutvila postao sudija! To mu je zvanje „dato u državinu", stojaloje u poveljama; i doista, on ga je dobro držao. On se beše pripio za nj, uživeo u njega, srastao s njime, i to tako jakoda ga je poštedela kraljeva strast za premeštanjem, jer nepoverljivi, prgavi i vredni Luj XI htede čestim postavljanjem ismenjivanjem održati elastičnost svoje vlasti. Još više: ovaj čestiti vitez beše izradio da njegovo zvanje nasledi njegovsin, i bilo je već dve godine kako je ime plemenitoga Jakova od Etutvila, štitonoše, stojalo pored njegova na čeluspiska pariske uprave. Doista, retka i velika milost! Doduše, Robert od Etutvila beše dobar vojnik, časno je razviozastavu protiv lige narodnog blagostanja i poklonio je kraljici, na dan njena ulaska u Pariz godine 14.., jednog divnog

jelena od šećera. Sem toga, bio je u velikom prijateljstvu s gospodinom Tristanom Ermitom, prvim savetnikomkraljevog dvora. Dakle, život gospodina Roberta beše vrlo prijatan i primamljiv. Pre svega, tu je bila vrlo dobra plata, skojom su bili vezani i o kojoj su visili, kao novi grozdovi o čokotu, prihodi graćanskog i krivičnog odeljenja uprave; daljegrađanski i krivični prihodi Donjih sudnica u Šatleu, a da i ne računamo ono malo mostarine od mostova mantskog ikorbeljskog, i desetak od pariskoga voća i od merilica drva i soli. Dodajte tome uživanje što je jašući kroz varošmogao pokazivati254svoje lepo ratničko odelo, koje se izdvajalo od pola crvenog, pola mrkog odela kmetova i činovnika, i kome se još idanas možege diviti izvajanom na njegovu grobu, u valmonskoj opatiji u Normandiji, i svoj šlem koji je bio sav ulubljenod bitki kod Monlerija. A posle, zar je tako malo imati vlast nad stražarima iz dvanaestine, nad vratarom i čuvaromŠatlea, nad dva auditora Šatlea, auditores Castelleti, nad šesnaest starešina od šesnaest kvartova, nad tamničaremŠatlea, nad četiri stalna stražara, sto dvadeset konjanika, sto dvadeset pešaka, nad vođom noćne straže i njegovomstražom. Zar je to malo suditi za najmanja i najveća dela, udarati na muke, i vešati, a da i ne računamo pravo suđenjau prvom stepenu, in prima instantia, kako vele povelje, u ovoj grafovini pariskoj, koja je tako slavno obdarena sasedam plemenitih kmetova? Zar može biti što lepše nego donositi odluke i izricati presude, kao što je svaki dan radiogospodin Robert od Etutvila, u Velikom Šatleu, pod širokim i uleglim gotskim svodovima Filipa Avgusta? i ići, kao štoje on imao običaj svako veče, u onu divnu kuću u Galilejevoj ulrši, u opsegu kraljevskog dvora, koju je nasledio sasvojom ženom gospođom Ambroaz od Lore, pa otpočinuti od umora koji vas je obrvao dok ste nekoliko grešnikaposlali da prenoće „u onoj maloj ćeliji u Ulici Ekoršeri, u kojoj su obično izdržavali zatvor pritvorenici pariske uprave iopštine, i koja je imala jedanaest stopa dužine, sedam stopa i četiri palca širine i jedanaest stopa visine?"3.No gospodin Robert od Etutvila nije bio samo* Izveštaj o baštini 1383.255sudija uprave i grafovine pariske, nego još i sudija kraljevskoga suda. Nije bilo nijedne malo otmenije glave koja nijeprošla kroz njegove ruke pre nego dođe u xelatove ruke. On je lično izveo iz Bastilje i odveo na Pijačno gubilište g. odNemura, a na Grevsko gubilište g. od Sen Pola, koji se otimao i vikao, na veliko zadovoljstvo g. sudije, koji nije voleo

g. konetabla.Ovo je, zaista, više no šgo je potrebno da čovek živi srećno, da bude čuven i da jednoga dana zasluži koji list u ovojzanimljivoj istoriji pariskih sudija, iz koje se može doznati da je Udar od Vilneva imao kuću u Mesarskoj ulici, da jeGijom od Angasta kupio veliku i malu Savoju, da je Gijom Tibu dao kaluđericama iz Svete Ženevjeve svoje kuće uKlopenovoj ulici, da je Igo Obrio stanovao u dvorcu Porkepik, i druge domaće stvari.,Međutim, kod tolikih razloga da živi mirno i zadovoljno, gospodin Robert od Etutvila beše se, ujutro 7. januara 1482.godine, probudio vrlo zlovoljan i ljutit. Zašto je bio ljutit? to ni sam ne bi umeo reći. Da nije zato što je nebo bilooblačno? ili što je kopča na njegovom starom pojasu sa Monlerija bila rđavo nameštena, te suviše vojnički stezalanjegov sudijski trbuh? Ili što je na ulici pod svojim prozorom ugledao bludne sinove koji su, prkoseći mu, išli početvorica zajedno, u bluzi, bez košulje, sa provaljenim šeširom na glavi i s bocama i torbama ea strane? Da nijepredosećao gubitak onih tri stotine sedamdeset livara, šesnaest sua i osam para, za koliko će budući Karlo VIII idućegodine smanjiti njegove prihode? Neka čitalac sam bira; što se nas tiče, mi smo skloni vero256vati da je g. od Etutvila bio zlovoljan prosto zato što je bio zlovoljan.Uostalom, to beše dan posle praznika, dan dosadan za svakoga, a naročito za sudiju čija je dužnost bila da očistisve blato, u pravom i prenosnom smislu, koje za sobom ostavlja praznik u Parizu. Posle, on je toga dana imao dasudi u Velikom Šatleu. A mi smo videli da sudije obično tako udese da onoga dana kad sude budu i zlovoljni, kako biuvek mogli iskaliti na nekome svoju zlovolju, u ime kralja, zakona i pravde.Suđenje, međutim, beše počelo bez njega. Njegovi pomoćnici u građanskom, krivičnom i naročitom odeljenju radili susvoj posao, kao i obično; nekoliko desetina muškaraca i žena, zbijenih u jednome mračnom uglu donje sudnice uŠatleu, između jedne masivne ograde od hrastovine i zida, još od osam časova izjutra prisustvovalo je sa uživanjemraznolikoj i zabavnoj predstavi građanskog i krivičnog suđenja kojim je rukovodio magistar Florijan Barbedijen,auditor u Šatleu, pomoćnik g. prvog sudije, bez reda i sasvim nasumce.Sudnica beše mala, niska, na svod. Udno je bio jedan sto išaran krinovim cvetovima, s velikom naslonjačom odhrastovine, koja je bila prvoga sudije i prazna, i jednom klupom, levo, za auditora, magistra Florijana. Malo niže sedeoje delovođa i škrabao. Prema njima bio je narod, a pred vratima i stolom silestvo čuvara reda u uniformi od ljubičasta

sukna sa belim krstovima. Dva opštinoka čuvara, u odelu pola crvenom pola plavom, stražarila su pred jednimoniskim zatvorenim vratima, koja su se videla u dnu, iza stola. Jedan je jedini prozor17 Bogorodičina crkva257gotskoga stila, uglavljen u debelome zidu, osvetljavao bledom januarskom svetlošću dve vrlo smešne figure:neobičnog demona od kamena, koji beše izvajan u vrhu svoda, i sudiju koji je sedeo u dnu sudnice na krinovima.Doista, zamislite za sudijskim stolom, između dva svežnja akata, nalakćena, s nogom na repu svoje haljine od mrkečohe, s licem zagnjurenim u ćurak od bele jagnjeće kože sa kojega kao da su mu se obrve odvajale; zamislite crvena,namrštena, kako žmiri kroz poluotvorene oči i nosi s velikim dostojanstvom salo svojih obraza koji su mu sesastavljali pod podbratkom goepodina Florijana Barbedijena, auditora iz Šatlea.No auditor beše gluv. Mala mana za jednog sudiju. Magistar Florijan sudio je pri svemu tome kako valja i njegove supresude bile izvršne. Svaki zna da je dovoljno kad sudija izgleda da sluša; a poštovani auditor Florijan ispunjavao jeovu pogodbu, jedinu glavnu pogodbu kod dobra suda, utoliko bolje što njegovu pažnju ništa nije moglo odvraćati.Uostalom, on je imao među slušaocima nemilostivog kontrolora svojih postupaka i svojih pokreta u ličnosti našegprijatelja Žana Froloa di Mulena, onog malog jučerašnjeg đaka, onog šunjala koje ste mogli videti svuda u Parizu,samo ne pred katedrom profesora. Gle reče on sasvim tiho svome drugu Robenu Puspenu, koji se cerekao pored Žana, dok je ovaj svojimnapomenama propraćao prizore koji su se zbivali pred njihovim očima: gle, evo Jovanke Bisonove, lepe kćeri onelenštine na Novom trgu!251Duše mi, osudi je onaj matori! Eto, on nije samo gluv nego i slep! Petnaest pariskih oua i četiri pare, zato što je nosiladvoje brojanice! To je malo mnogo. Lex duri carminis*. Ko je sad ovo? Roben Šef de Vil, što pravi oklope. Zato što jeproglašen za majstora? Da plati taksu za majstorsko pravo. Oho! dva plemića među ovim nitkovima! Egle de Soen,Uten de Maji. Dvojica štitonoša, corpus Christi!5 Aha! kockali se. A kad ću videti ovde našega rektora? Sto pariskihlivara novčane kazne! Odvaljuje Barbedijen kao gluv kako ga dao bog! Dabogda bio moj brat arhiđakon ako mi tostane na put da se kockam; da se kockam danju, da se kockam noću, da živim u kocki, da umrem pri kocki, i da

prokockam svoju dušu posle svoje košulje! Sveta Bogorodice, šta je devojaka! Jedna za drugom, jaganjci moji!Ambroaz Lekijer! Izabo la Penet! Berarda Žironen! Tako mi boga, sve ih poznajem! Da se kazne! da se kazne!Hoćete da nosite zlatne pojase! deset pariskih sua, kokete! Uh! da matore njuške, gluvog i blesavog sudije! Ej!klipane Florijane! ej! medvede Barbedizene! Eno za stolom! Taj će pojesti i parničara i parnicu, taj jede, žvaće, gušise, kljuka se. Globe, takse, nameti, dažbine, parnični troškovi, naknade, odštete i interes, muke, zatvor, tamnica ikvrge uz globu, sve je to njemu poslastica! Ta pogledaj ga samo, svinju jednu! Gle! gle! još jedna zaljubljena žena!Tibo la Tibod, ona glavom! Zato što je izišla iz Ulice Glatinji! Ko je sad ovo? Žifroa Mabon, konjički žandarm. Huliona Boga. Da se kazni la Tibod! da se kazni Žifroa!Zakon stroge sadržine.Tela mi Hristova.17»259da se kazne oboje! Pazi onog matorog gluvaka! mora da je pobrkao ove dve krivice! Kladim se u šta hoćete da jedevojku osudio zbog psovke, a žandarma zbog bluda! Pazi, Roben Puspene. Koga li će sad uvesti? Šta je stražara?Tako mi Jupitera, tu su svi hajkači. Mora da je krupan lov! Divlji vepar! I jeste, Robene! i jeste. To je još kakav! Herkula mi! to je naš jučerašnji kralj, naš ludački papa, naš zvonar, naš ćora, naš grbonja, naša grimasa. To jeKvazimodo!To beše on glavom.To beše Kvazimodo, spetljan, vezan, sputan i pod dobrom stražom. Na čelu straže koja ga je okružavala išao je vođstraže lično, s izvezenim grbom Francuske na prsima i grbom varoši na leđima. Uostalom, na Kvazimodu, semnjegove grdobe, nije bilo ničega što bi moglo opravdati ovolika koplja i puške. On beše mračan, nem i miran. Samo jeono njegovo jedno oko s vremena na vreme kradom i gnevno bacalo pogled na veze koje su ga stezale.Ovaj isti pogled baci on oko sebe, ali tako ugašen i tako dremljiv da su ga žene pokazivale prstom samo zato da muse smeju.Međutim, magistar Florijan, auditor, prelistavao je pažljivo akta po tužbi podnetoj protiv Kvazimoda, koju mudelovođa predade, pošto ih je letimice pregledao, on se kao za časak zamisli. Zahvaljujući ovoj meri kojoj je uvekbrižljivo pribegavao kad bi pristupao saslušanju, on je unapred znao ime i prezime, zanimanje i krivicu optuženoga,

spremao je primedbe na predviđene odgovore, i tako mu je polazilo za rukom da pređe sve teškoće saslušanja a dase mnogo ne primeti da je gluv. Akta kri260vice behu za nj što slepcu pseto. Kad bi se slučajno desilo da mu se gluvoća oda ovdeonde kakvom besmislicom ilikakvim nerazumljivim pitanjem, jedni su to smatrali za veliku učenost, a drugi za glupost. U oba slučaja to nije išlo nauštrb časti suda, jer je bolje da sudija važi kao glupak ili kao učen čovek nego kao gluv. On se, dakle, svim silamatrudio da sakrije svoju gluvoću, i u tome je obično tako dobro uspevao da je naposletku i sam poverovao da nije gluv.Ovo je, uostalom, mnogo lakše no što se misli. Sve grbonje idu uzdignute glave, svi tepavci mnogo govore, a svi gluvigovore tiho. Što se njega tiče, on je mislio da je mal.o tvrd na ušima i ništa više. To je jedini ustupak koji je činiojavnome mišljenju u trenucima iskrenosti i ispitivanja svoje savesti.Pošto je, dakle, dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici, on zabaci glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao štodostojanstveniji i što nepristrastniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep, bez čega nema savršenogsudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče on saslušanje. Kako vam je ime?Ali evo slučaja koji ne beše „predviđen zakonom", a to je kad gluvi ispituje gluvoga.Kvazimodo, koji ni po čemu nije mogao pogoditi da ga nešto pitaju, gledao je i dalje sudiju nepomice i ne odgovori.Sudija, koji beše gluv i koji ni po čemu nije mogao pogoditi da je i optuženi gluv, pomisli da je ovaj odgovorio, kao štosu odgovarali svi optuženi uogante, i nastavi sa svojom mehaničkom i glupom pouzdanošću. Dobro. Koliko vam je godina?261Kvazimodo n* odgovori ni na ovo pitaljv. Sudija pomisli da je dobio odgovor, pa nastavi: Sad, čime se zanimate?Opet isto ćutanje. Slušaoci, međutim, stadoše šaputati i zgledati se. Dosta prihvati nezbunljivi sudija kad muse učini da je optuženi dao i treći odgovor. Viste optuženi sudu: primo, za noćni nered; secundo,za nasilje nad jednom razvratnom ženom, in praeiudisgitmeretricis; tertio, za neposlušnost i protivstajanjestrelcima iz pratnje kralja, našega gospodara.Odgovorite na sva ova pitanja. Delovođo, jeste lizapisali sve što je optuženi dosad rekao?Na ovo zlosrećno pitanje diže se u slušaonici tako glasan, tako silan, tako zarazan, tako grohotan smeh da su ga oba

gluvaka morali primetiti. Kvazimodo se okrenu sležući prezrivo svojom grbom, a magistar Florijan, začuđen kao iKvazimodo i misleći da je ovaj smeh kod gledalaca izazvao kakav nepristojan odgovor optuženoga, odgovor koji je onvideo u ovom sleganju ramenima, ljutito reče: Tim vašim odgovorom, huljo, zaslužili stevešala! Znate li vi s kim govorite?Ovaj ispad nije bio pogodan da zaustavi izliv oggšte veselosti. On se svima učini tako smešan i tako besmislen da ludsmeh obuze čak i čuvare, koji su ličili na puba pika i kod kojih je glupavost dolazila s uniformom. Samo je Kvazimodoostao ozbiljan, i to prosto zato što nije razumevao šta se događa oko njega. Sudija, sve razjareniji, pomisli da trebada nastavi istim tonom, nadajući se da će na taj način uliti optuženome strah koji bi umirio slušaoce a njega nagnao napoštovanje.262 Dakle, prepredeni lupežu i zlikovče, vi sausuđujete ismevati auditora iz Šatlea, sudiju pariskenarodne policije kome je povereno da vodiistragu po svim zločinima, prestupima i istupima,da kontroliše sve zanate i zabranjuje isključive povlastice,da održava kaldrmu, da goni prekupce živinei divljači, da nadgleda merenje drva za ogrevi drugih vrsta drva, da čisti varoš od blata a vazduhod zaraznih bolesti, jednom reči da radi neprestanona ogsštem dobru, i to sve bez plate i bez izgledana nagradu! Znate li vi da se ja zovem FlorijanBarbedijen, lični zamenik gospodina prvog sudije,uz to komesar, istražni sudija, kontrolor iislednik s istom vlašću u upravi, ogaptini, administracijii prvostepenome sudu!Nema nikakva razloga da se jedan gluvi koji govori drutome tluvom zaustavi. Bog zna gde bi se i kad iskrcao nazemlju magistar Florijan, koji beše zaveslao u pučinu velike rečitosti, da se oniska vrata u dnu nisu najedanput otvorilai propustila glavom g. prvog sudiju.Kad on uđe, gospodin Florijan se ne zbuni, nego okrenuvši se upola na peti i sasvim neočekivano upravivši napredsednika besedu kojom je jedan trenutak pre toga bombardovao Kvazimoda, reče: Monsenjeru, molim vas da odmerite optuženomezasluženu kaznu za tešku i drsku uvredu nanetusudu.I on sede zadihan, brišući krupne graške znoja koje su mu kapale sa čela i kvasile kao suze pred njim raširene hartije.

Gospodin Robert od Etutvila nabra obrve i privuče Kvazimodovu pažnju jednim pokretom tako zapovedničkim iznačajnim da ga gluvi unekoliko razumede.263Prvi sudija upita ga vrlo strogo: Zbog čega si pred sudom, huljo?Ubogi grešnik, misleći da ga sudija pita za ime, prekide svoje uobičajeno ćutanje i odgovori glasom promuklim isgrlenim: Kvazimodo.Odgovor se tako malo slagao s pitanjem da ludi smeh ponovo otpoče i gospodin Robert, sav crven od gneva, uzviknu:Zbijaš li ti šalu i sa mnom, prepredena huljo!Zvonar Bogorodičine crkve odgovori Kvazimodo, misleći da treba objasniti sudu čime se zanima.Zvonar! nastavi sudija koji se tog jutra, kao što smo rekli, beše probudio toliko zlovoljan da njegovoj ljutini nije bilopotrebno da je raspaljuju ovako neobični odgovori. Zvonar! Odzvoniće tebi na lećima prutovi nasred raskršća! Jesi lirazumeo, huljo?Ako hoćete da znate koliko mi je godina reče Kvazimodo mislim da će mi biti dvadeset o Svetome Martinu.Ovo je bilo i suviše; sudija se ne mogade više uzdržati. A! ti se rugaš sudu, nitkove! Gospodo stražari,vodite ovu hulju ,na sramni stub na Grevskometrgu, udrite ga i mučite ga jedan sat. Platiće miskupo za ovu drskost! Neka četiri zakleta trubačaobjave ovu presudu u svih sedam opština pariskegrafovine.Delovođa smesta stade pisati presudu.264 Grom i pakao! Ovo je presuda! uzviknu iz'jednoga kuta mali đak Žan Frolo di Mulen.Sudija se okrenu i upravi ponovo na Kvazimoda teBOje oči koje su još sevale. Ova hulja reče kanda grom i pakao! Delovođo,dodajte i dvanaest pariskih para novčane kazne zapsovanje; polovinu od toga dobija crkva Svetoga Evstahija.Ja naročito poštujem svetoga Evstahija.Za nekoliko minuta presuda bi gotova. Sadržina njena bila je prosta i kratka. ObičaJno pravo suda i iarieke grafovinene behu još ggreradili predsednik Tibo Baje i Rože Barn, kraljev advokat. Ono u to doba ne beše zamršeno silnimzačkoljicama i procedurama koje su ova dva pravoznalca unela u nj početkom šesnaestoga veka. Sve je u njemu bilojasno, hratko, razgovetno. U njemu se išlo pravo k cilju, i na prvi pogled mogli ste videti na kraju svake staze, čiste iprave, točak, vešala ili sramni stub. Bar se znalo kuda se ide.

Delovođa podnese presudu sudiji, koji stavi na nju svoj pečat i iziđe da obiđe i ostale sudnice, sa raspoloženjem kojeje toga dana moralo napuniti sve pariske hapsane. Žan Frolo i Roben Puspen smejahu se u sebi. Kvazimodo jegledao sve ovo ravnodušno i začuđeno.Međutim, delovođu, baš kad je magistar Florijan Barbedijen čitao presudu da je potpiše, obuze sažaljenje premaubogom osuđeniku, i u nadi da će izraditi da se kazna kolikotoliko smanji, on se saže što je mogao više i rečeauditoru na uvo, pokazujući mu Kvazimoda: Ovaj je čovek gluv.On se nadaše da će se zbog ove zajedničke nesreće gospodin Florijan zauzeti za osuđenoga. Ali pre265svega, mi smo već kazali da magistru Florijanu nijv išlo u račun da se primeti njegova gluvoća. Dalje, on beše takotvrd na ušima da nijednu reč ne ču od onoga što mu je delovođa rekao: međutim, htede pokazati da je razumeo, iodgovori: A! a! tako, dakle! To nisam znao. Kad je tako, neka bude sat više na sramnom stubu.I on napisa presudu ovako preinačenu. Tako mu i treba reče Roben Puspen, koji je (bio kivan na Kvazimoda neka zna kad hoće da napada na ljude!IIMIŠJA RUPANeka nam čitalac dopusti da ga opet odvedemo na Grevski trg koji smo juče ostavili sa Grengoarom i otišli zaEsmeraldom.Sad je šest časova ujutru. Po svemu se vidi da je juče bio praznik. Kaldrma je pokrivena ostacima, krpama, prnjama,perjem, kapotinama voska od buktinja, mrvama od narodne gozbe. Mnogi građani švrljaju, kako mi kažemo, tamoamo,prevrću nogama pogašene ostatke jučerašnje vatre, dive se pred Kućom na stubovima, sećajući se jučerašnjihlepih uresa, i gledaju danas eksere, poslednje zadovoljstvo. Krčmari, koji su prodavali jabukovaču i pivo, valjaju svojuburad kroz svet. Nekoliko njih prolaze poslom. Trgovci razgovaraju i dozivaju se sa praga svojih dućana. Samo segovori o ovečanosti, o poslanicima, o Kopenolu, o ludačkom papi. Sve se to dalo na oro266varanje i smeh. Međutim, oko četiri stražara konjanika, koji su stali na četiri strane sramnoga stuba, već se okupilaprilična gomila naroda, koja je osudila sebe na nepomičnost i dosadu u nadi da će videti kakvo izvršenje presude.Ako sad čitalac, pošto je osmotrio ovaj živi i veseli prizor koji se odigrava na svima tačkama trga, baci svoj pogled na

onu staru polugotsku, poluromansku kuću TurRolan, koja završava kej na zapadu, videće na uglu fasade jedan velikimolitvenik s bogatim bakrorezima, koji čuva od kiše jedna streha, a od lopova rešetka koja nimalo ne smeta da gamožete prelistavati. Pored ovog molitvenika nalazi se jedan prozorčić u gotskome stilu, koji zatvaraju dve ukrštenegvozdene poluge i koji gleda na trg; to je jedini otvor kroz koji ulazi malo vazduha i svetlosti u malu ćeliju bez vrata,načinjenu u zidu ove stare kuće, u kojoj vlada mir utoliko veći, tišina utoliko dublja što je u njenoj neposrednoj blizininajživlji pariski trg, na kome se večito čuje žagor.Ova ćelija beše čuvena u Parizu od pre tri veka; nju je iz žalosti za svojim ocem, koji je umro u jednom krstaškompohodu, načinila u zidu svoje kuće gospođa Rolanda od la TurRolanda, da se tu zanavek zatvori; od svoje palate onaje zadržala samo ovu sobicu na kojoj vrata behu zazidana a prozor otvoren i leti i zimi, a sve ostalo ostavila je sirotinjii Bogu. Neutešna žena iščekivala je smrt u ovom privremenom grobu punih dvadeset godina, moleći se Bogu dan inoć za pokoj duše svoga oca, spavajući u pepelu, bez ikakva uzglavlja, obučena u crnu odeću od kostreti, i živećijedino od ono malo hle26?ba i vode što joj na prozor ostavljaju milosrdni prolaznici, primajući na taj način milostinju koju je ranije delila. Nasamrti, kad je trebalo da pređe u drugi grob, ona ovaj sadašnji zavešta za večita vremena ucveljenim ženama,majkama, udovicama ili devojkama, koje bi imale mnogo da se mole Bogu za drugoga ili za sebe, i koje bi bile voljneda se žive zakopaju u dubok bol ili u veliko ispaštanje. Siromasi onoga vremena behu joj priredili lep pogreb, bogatsuzama i blagosiljanjem, ali na njihovu veliku žalost ova pobožna žena ne mogade biti proglašena za svetiteljku jernije imala protekcije. Oni koji behu pomalo bezbožni nadahu se da će se to u raju izraditi lakše nego u Rimu, i obratilisu se molbom Bogu za pokojnicu, umesto papi. Većina se beše zadovoljila da smatra uspomenu na Rolandu za svetu,i da njene dronjke pretvori u relikvije. Opština, sa svoje strane, beše u spomen gospođi namestila do prozora odćelije jedan molitvenik, da 6i prolaznici s vremena na vreme zastali da se pomole Bogu, kako bi ih molitva podsetila namilostinju, te da jadne isposnice, koje su nasledile ćeliju gospođe Rolande, ne umru od gladi i zaborava.Uostalom, ovakvi grobovi nisu bili tako retki u varošima srednjega veka. Često ste mogli naići, u najživljoj ulici, na trgunajšarenijem i gde je najveća graja, nasred srede, pod konjskim nogama, pod točkovima od kola, tako reći, kakvu

jamu, kakav bunar, kakvu ćeliju zazidanu i s gvozdenom rešetkom, u kojoj se dan i noć molio Bogu kakav ljudski stvorkoji se svojevoljno predao večnom tugovanju, velikom ispaštanju. I sve misli koje bi danas probudio u nama ovajneobični prizor, ova strašna ćelija koja268je kao neka spona između kuće i groba, između groblja i varoši, ovaj život izbrisan iz ljudske zajednice i ubrojan umrtve, ova lampa koja i svoju poslednju kap zejtina troši u mraku, ovaj ostatak života koji izumire u jednoj jami, ovajdah, ovaj glas, ova večita molitva u jednoj kutiji od kamena, ovo lice koje je zanavek okrenuto drugome svetu, ovo okokoje već osvetljava drugo jedno sunce, ovo uvo prislonjeno uza zid groba, ova duša zatvorena u ovom telu, ovo telozatvoreno u ovoj ćeliji, i pod ovim dvostrukim zidom od mesa i granita tugovanje ove duše u mukama ništa od svegatoga nije shvatila gomila. Malo rasudljivo i malo razumno milosrđe onoga vremena nije videlo toliko raznih strana ujednom verskom delu. Ono je uzimalo stvar ukupno, i uvažavalo, poštovalo žrtvu, smatralo je za svetu, ali nijeispitivalo njene patnje, niti imalo prema njoj mnogo sažaljenja. Ono je s vremena na vreme donosilo bednomisposniku malo hrane, gledalo je kroz rupu je li još živ, nije znalo njegovo ime, jedva je znalo otkada je počeo umirati;a strancu, koji bi ih pitao o živom kosturu koji je trunuo u toj jami, susedi odgovarahu irosto, ako je muškarac: To jeisposnik; a ako je žena: To je isposnica.Tako se u ono vreme gledalo na sve, bez metafizike, bez preterivanja, bez stakla za uveličavanje, golim okom.Mikroskop ne beše još pronađen ni za telesne ni za umne stvari.Uostalom, mada im se malo ko divio, primeri ovakvog isposničkog života po varošima behu doista česti, kao što smomalopre rekli. U Parizu je bio dosta veliki broj ovih ćelija za molitve i ispaštalja, i gotovo sve behu popunjene. Istina je269i to da popovi nisu imali nikako računa da ostanu prazne, jer bi to značilo da vera kod vernih opada, i da su u njihzatvarali gubave, kad nije bilo pokajnika. Sem ćelije na Grevskome trgu, bila je jedna na Monfokonu, jedna kodKosturnice nevinih, a jedna opet ne sećam se gde, čini miseu Klišonovu domu. Bilo je i drugih na mnogam mestima,kojih je nestalo i za koje se po pričanju zna da su postojale. Školski kraj imao je takođe jednu. Na Visu sveteŽenevjeve nekakav Jov srednjega veka pevao je trideset godina sedam lohajničkih psalama, u dnu jedne cisterne,lonavljajući ih neprestano, pevajući noću glasnije, tadpa voce per umbras; pa i danas se starinaru čini da još čuje

njegov glas, kad stupi u Ulicu Buiar što govori.Da se zaustavimo na ćeliji TurRolan; treba, pre svega da kažemo da ona nije nikad bila bez isposnice. Od smrtigospođe Rolande, retko je kad bila godinudve prazna. Mnoge žene dolazile su u nju da oplakuju, do smrti, roditelje,ljubavnike, grehove. Pariski nestašluk koji se plete u sve, pa i u stvari koje ga se ništa ne tiču, veli da su se u njojretko mogle videti udovice.Po ondašnjem običaju, jedna latinska izreka, ispisana na zidu, kazivala je pismenom prolazniku pobožnu namenu ovećelije. Običaj da se građevina objasni jednom kratkom izrekom ispisanom iznad vrata održao se do polovinešesnaestog veka. Tako, još i danas se može pročitati u Francuskoj iznad rešetke na tamnici zamka u Turvilu: Sileto etspera1; u Irskoj, pod grbom iznad kapije na zamku For1 Ćuti i nadaj ss.»70tesku: Forte scutum, salus ducum*, u Engleskoj, nad glavnim ulazom gostoljubivog zamka grofova Kuper: Tiit ests.To je otuda što je u ono vreme svaka građevina bila jedna misao.Kako na zazidanoj ćeliji TurRolan nije bilo vrata, to su iznad prozora bile krupnim romanskim slovima urezane ovedve reči:Tv. ora1A otuda je narod, čiji zdrav razum ne vidi mnogo oštroumlja u pojedinim stvarima i rado prevodi Ludovico Madpo saKapije svetoga Dionisija, dao ovoj crnoj, mračnoj i vlažnoj pešteri ime Trou aih Ratsb. Ovo objašnjenje nije moždauzvišeno kao ono prvo, ali je zato živopisnije.III ISTORIJA JEDNOGA KOLAČAU vreme kad se događa ova priča, ćelija TurRolan nije bila prazna. Ako čitalac želi znati ko je bio u njoj, treba samoda čuje razgovor triju torokuša koje se, baš onda kad smo njegovu pažnju skrenuli na Mišju rupu, behu uputile istimpravcem, idući od Šatlea ka Grevskome trgu, duž reke.Dve od ovih žena behu obučene kao pristojne pariske građanke. Njihova fina bela vratna marama, njihova suknja odvunene tkanine sa prugama cr1 Snažan štit, spas kneževa.* Tvoje je.4 Moli se ti.* Mišja rupa.271venim i plavim, njihove čarape od bela pletiva, s krajevima izvezenim u boji, pripijene uz nogu, njihova četvrtastaobuća od žute kože sa crnim đonovima, a naročito način na koji im beše kosa očešljana, ona vrsta varakleisanog

roga pretrpanog trakama i čipkama koji Šampanjkinje još i danas nose, kao i grenadiri ruske carske garde sve tokazivaše da su iz onog reda bogatih trgovaca koji drži sredinu između onoga što sluge zovu žena i onoga što zovugospođa. One nisu nosile ni prstenje, ni zlatni krst, ali je lako bilo videti da tome nije uzrok sirotinja nego prost strahda ne budu kažnjene. Njihova druga beše nakinđurena otprilike isto tako, ali je u njenom odelu i njenom držanju bilonečega po čemu ste mogli poznati ženu jednog palanačkog beležnika. Kako je bila omotana pojasom iznad kukova,videlo se da odavno nije bila u Parizu. Dodajte tome nabranu maramu, mašne na obući, zatim da su joj pruge nasuknjama išle popreko mesto uzduž, i tisuću drugih užasa protiv kojih se bunio dobar ukus.Prve dve išle su onim korakom kojim se odlikuju Parižanke kad pokazuju Pariz palančankama. Palančanka je vodilaza ruku odraslo dete koje je imalo u ruci veliki kolač.Vrlo nam je neprijatno što moramo dodati da se dete, zbog jake hladnoće, brisalo jezikom umesto maramom.Dete se vuklo, pop passibus aequise, kako veli Virgilije, i spoticalo se svaki čas, na veliku ljutnju svoje matere. Istina,gledalo je više u kolač no u kaldrmu. Bez sumnje ga je kakav važan razlog za* Nejednakim koracima.272državao da ne zagrize kolač, jer ga je samo lakomo gledalo. Ali trebalo je da mati sama nosi kolač. Ovo je bilo takosvirepo da je bucmasti dečko trpeo Tantalove muke.Mećutim, sve tri žene (jer gospođama se zvahu samo plemićke žene) govorahu u isti mah.Pohitajmo, gospa Mahijeta govorila je palančanki najmlađa od njih, koja je u isto vreme bila i najpunija. Bojim se dane zakasnimo. U Šatleu nam rekoše da će ga odmah odvesti na sramni stub.Ta šta vi to govorite, gospa Udarda Munije? prihvati Parižanka. On će ostati na stubu dva sata. Imamo vremena.Jeste li ikada videli koga na sramnome stubu, draga Mahijeta?Jesam reče palančanka. U Rensu.Ah, šta je vaš sramni stub u Rensu! Bedan kavez u kome muče samo seljake. Čudna mi čuda!Samo seljake! reče Mahijeta na trgu gde se prodaje čoha! u Rensu! O! videli smo mi ,na njemu još kakve zločince,zločince koji su ubili oca i mater! Seljake! šta vi mislite o nama, Žerveza!Očevidno je da je palančanka bila gotova da se naljuti, braneći čast renskog sramnog stuba. Na sreću, pažljiva gospaUdarda Munije na vreme skrenu razgovor.Zbilja, gospa Mahijeta, šta velite za naše flamanske poslanike? Imate li tako lepih u Rensu?Priznajem odgovori Mahijeta da se samo u Parizu mogu videti ovakvi Flamanci.

Jeste li videli u poslanstvu onog velikog poslanika koji je čarapar? upita Udarda.18 Bogorodičina crkva 273Jesam reče Mahijeta. Izgleda kao Saturno.A onog debeljka čije lice liči na go trbuh? prihvati Žerveza. Pa onog malog sa sitnim očima i raščupanim crvenimtrepavicama. Kao glavica čička.Ali što su im konji lepi! reče Udarda pa onako osedlani kako je običaj u njihovoj zemlji!Ah! draga moja upade joj u reč palančanka Mahijeta, hoteći da se i ona pokaže a šta biste vi rekli da ste, godine 61,prilikom krunisanja u Rensu, pre osamnaest godina, videli konje kneževa i kraljeve pratnje! Aše i ćebad svake vrste;jedna od damske čohe, od čohe protkane zlatom, postavljene samurom; druga od svile, postavljene hermelinom;druga, opet, okićena zlatnim vezom i velikim zlatnim i srebrnim kitama! Šta je novca to stajalo! Pa oni lepi paževi nanjima!Svejedno! Flamanci ipak imaju vrlo lepe konje odgovori hladno gospa Udarda dobili su juče divan ručak kodgospodina predsednika opštine, u Opštinskom domu, gde su ih poslužili šećernim voćem, hipokrasom7, raznimzačinima i drugim neobičnim đakonijama.Šta vi to govorite, komšinice? uzviknu Žerveza. Flamanci su ručali kod gospodina kardinala, u dvorcu Mali Burbon.Bože sačuvaj! U Ošptinskom domu!Ne, nego u dvorcu Mali Burbon!• A ja vam kažem u Opštinskom domu prihvati Udarda ljutito i tom prilikom doktor Skurabl pozdravio ih jebesedom na latinskom jeziku,7 Piće od vina, šećera i cimeta.274kojom su bili vrlo zadovoljni. To mi je rekao moj muž koji je zakleti knjižar.A ja vam opet kažem odgovori Žerveza isto tako živo da su ručali u dvorcu Mali Burbon, 1I evo što im je ivneoprokurator gospodina kardinala; dvadeset buradi začinjena vina, bela, šilerasta i rumena; dvadeset četiri kutijemedenog lionskskg marzapana8 i šest polovčeta bonskoga vina, belog i šilerastog, najboljeg koje se moglo naći. Tovaljda nećete sporiti. To sam čula od svoga muža, koji je pedesetar u sudu i koji je jutros poredio flamanske poslanikes poslanicima PopŽana, i cara od Trebizonde, koji su došli iz Mesopotamije u Pariz za vlade poslednjega kralja i kojisu nosili prstenje u ušima.Cela je istina da su ručali u Opštinskom domu odgovori Udarda, koju ovo nabrajanje nije nimalo zbunilo i da nikadnije bilo takvog bogatstva u jelu i đakonijama.

A ja vam kažem da ih je služio Le Sek, policijsvi zvaničnik, u dvorcu Mali Burbon, i da se vi varate.U Opštinskom domu kažem vam!U dvorcu Mali Burbon, draga moja! Znam i po tome što je čarobnim stakletom bila osvetljena reč Nada, ispisana navelikom portalu.U Ogaptinskom domu! u Ogaptinskom domu! Štaviše, Huson le Vor svirao je u flautu.Ja vam kažem da nije!Ja vam kažem da jest!Ja vam kažem da nije!Debela Udarda opremaše se da odgovori, a mo8 Okrugao kolačić od badema i šećera.18«275žda bi se počupale da Mahijeta najedanput ne uzviknu:Pogledajte šta je ljudi tamo na kraju mosta! Nešto gledaju.Doista reče Žerveza čujem daire. To he biti mala Esmeralda, koja se izmotava sa svojom kozom. Brzo, Mahijeta,pohitajte i povedite vašega sinčića. Vi ste došli da vidite pariske znamenitosti. Juče ste videli Flamance; danas trebada vidite Ciganku.Ciganku! reče Mahijeta okrenuvši najedanput natrag i stežući ruku svoga sina. Da mi ne da Bog! mogla bi miukrasti dete! Hodi, Evstahije.I ona stade trčati kejom ka Grevskome trgu, sve dok nije daleko za sobom ostavila most. Mećutim, dete, koje je vukla,pade na kolena; ona se zaustavi zadihana. Udarda i Žerveza stigoše je. Ciganka da vam ukrade dete! reče Žerveza otkud vam ta misao?Mahijeta odmahnu glavom zamišljena.Čudnovato primeti Udarda da pokajnica isto tako misli o Cigankama.Kakva iokajnica? reče Mahijeta.Sestra Gudula reče Udarda.Ko je ta sestra Gudula? prihvati Mahijeta.E vidi se da ste iz Rensa kad ni to ne znate! odgovori Udarda. To je isposnica u Mišjoj rupi.Kako! upita Mahijeta ona jadna žena kojoj nosimo ovaj kolač?Udarda klimnu glavom u znak odobravanja.276Ona glavom. Videćetv je uskoro na njenom prozorčetu što gleda na Grevski trg. Ona ima isto tako mišljenje o ovimskitnicama iz Misira, koje itraju i vračaju svetu. Niko ne zna otkuda kod nje ta mržnja prema Ciganima. Ali vi, Mahijeta,zašto vi bežite tako, čim ih vidite?Oh! reče Mahijeta obuhvativši rukama oblu glavu svoga deteta neću da mi se dogodi ono što se dogodilo Paketi

Šantefleri.Ispričajte nam to, draga Mahijeta reče Žerveza uhvativši je za ruku.Drage volje odgovori Mahijeta ali vidi se da ste iz Pariza, kad ni to ne znate! Čujte, dakle ali ne moramo stojati dokvam ovo pričam. Paketa Šantefleri bila je lepa devojka od osamnaest godina, kad sam i ja bila takva, to jest preosamnaest godina, i sama je kriva što danas nije, kao ja, dobra i očuvana mati od svojih trideset šest godina, kojaima muža i dete. Uostalom, još kad joj je bilo četrnaest godina bilo je već kasno! Ona je bila kći Gibertoa, svirača nalađama u Rensu, onoga istoga koji je pevao pred kraljem Karlom VII, prilikom njegova krunisanja, kad se spustionašom rekom Velom od Silerija do Mizona, i kad je u lađi bila i gospođa Jovanka Orleanka. Kad je stari otac umro,Paketa je još bila dete; ostala joj je, dakle, samo mati, sestra gospodina Matija Pradona, kazanxije u Parizu, u UliciParenGarlen, koji je umro prošle godine. Kao što vidite, bila je iz dobre porodice. Njena mati beše dobra žena, nanesreću, i naučila je Paketu jedino pravljenju nakita i ukrasa, tako da je dete vremenom postalo odrasla ali i vrlosiromašna devojka. Stanovale su u Rensu, po277red reke, ju: Mučeničkoj ulici. Upamtite to; čini mi se da je to i unesrećilo Paketu. Godine 61, kada se krunisao naškralj Luj XI Bog neka ga čuva! Paketa je bila tako vesela i tako lepa da su je svi zvali Šantefleri. Sirota devojka!Imala je lepe zube, i volela je da se smeje da bi ih pokazala. A devojka koja voli da se smeje, na putu je da plače; lepizubi upropašćuju lepe oči. Tako je bilo i s Paketom. Ona i njena mati s mukom su zarađivale svoj hleb. Smrt sviračevabacila ih je u veliku oskudicu. Pravljenjem ukrasa zaraćivale su jedva šest para nedeljno, što čini nepuna dva orlaša.Gde je ono vreme kad je otac Giberto dobijao dvanaest pariskih sua za jednu jedinu pesmu prilikom krunisanja?Jedne zime to beše te iste 61. godine kada ove žene nisu imale mt drva ni iverja i kada je bilo vrlo hladno,Šantefleri dobi tako lepu boju da su je ljudi zvali: Paketa! a mnogi, opet, Pakerta9! I ona propade. Evstahije, da nisidirnuo kolač! Mi smo odmah videli da je izgubljena čim je jedne nedelje došla u crhvu sa zlatnim krstom o vratu.Pomislite, u četrnaestoj godini! Najpre je bio mladi Vikont od Kormontreja, čiji je zamak na tri četvrti milje od Rensa;zatim gospodin Henrik od Trijankura, kraljev jahač; pa onda jedan manji tospodin, Šijar od Boliona, podoficir; pa,padajući sve niže, Geri Oberžon, kraljev momak; pa Mase od Frepusa, berberin gospodina Dofena; pa Tevnen le

Moen, kraljev kuvar; i neprestano tako, uzimajući sve etarije i sve prostije, ona spade na Gijoma Rasina, svirača, iTjeri de Mer, fenjerxiju. Naposletku jadna Šantefleri postade svačija. Ona beše9 Paquerette znači krasuljak.278došla na poslednju paru svoga zlatnika. Šta da vam kažem više? Prilikom krunisanja, te iste godine 61, spremala jepostelju starešini kraljeve garde! Pomislite! sve u istoj godini!Mahijeta uzdahnu i ubrisa suzu koja joj zaigra u očima.To nije ništa neobično reče Žerveza i ja ne vidim u svemu tome ni Cigane ni decu.Strpljenja samo! nastavi Mahijeta ■ ima tu i jedno dete. Godine 66, ovoga meseca na dan svete Pauline bićešesnaest godina otada, Paketa rodi jednu devojčicu. Nesrećnica! ona se veoma obradova. Odavno je želela da imadete. Njena mati, dobra žena koja joj je večito gledala kroz prste, beše već umrla. Paketa ne imaćaše ništa više nasvetu da voli, nmšta više što je nju volelo. Za ovih pet godina, otkako je pala u greh, Šantefleri beše bednr stvorenje.Bila je samohrana na ovom svetu; na nju su prstom pokazivali, vikali ulicama za njom, čuvari su je tukli, a dečurlija jeismevala. Posle, Došla je i dvadeseta godina, a dvadeset godina za žene koje su se odale ljubavi to je već doba starosti.Njena raskalašnost donosila joj je sad koliko joj je nekada donosilo pravljenje ukrasa; sa svakom borom koju jedobijala, gubila je po jedan talir; zima joj je opet bila surova, drva joj je opet nestalo na ognjištu, hleba u naćvama.Više nije mogla da radi, jer predavši se ljubavi beše se sasvim olenila, i patila je mnogo više, jer olenivši se, bešepostala žudna ljubavi. Tako bar gospodin paroh u Sen Remiju objašnjava zašto je tim ženama hladnije i zašto sugladnije kad ostare no druge sirotice.279Dobro primeti Žerveza ali gde su vam Cigani?Ta strpite se malo, Žerveza! reče Udarda, koja nije bila nestrpljiva. Šta bi ostalo za kraj kad bi sve bilo u početku?Nastavite, Mahijeta, molim vas. Sirota Šantefleri!Mahijeta nastavi: Ona beše, dakle, vrlo tužna, vrlo žalosnai dubila je suzama svoje obraze. Ali u njenoj sramoti,u njenom bezumlju i u njenoj usamljenosti činilojoj se da bi bila manje posramljena, manje bezumnai manje usamljena kad bi bilo nečega ili nekogana svetu koga bi mogla voleti i koji bi je mogaovoleti. To je trebalo da bude dete, jer je samodete moglo biti za to dovoljno nevino. Ovo bešeuvidela pošto je bila pokušala da voli jednog kradljivca,

jedinog čoveka koji ju je još hteo; ali poslekratkog vremena primeti da je kradljivac prezire. Takvim ženama treba ili ljubavnik ili dete pada im srce bude puno. Inače su vrlo nesrećne. Ne mogavšiimati ljubavnika, ona silno zažele da dobijedete, i kako je stalno ostala pobožna, stade se neprestanomoliti dobrome Bogu da joj ispuni želju.Dobri Bog smilova se na nju i pokloni joj jednu devojčicu.Ne treba da vam kažem koliko je to obradova.Suzama, milovanju i poljupcima nije bilo kraja.Ona sama uze dojiti dete, načini mu pelene odsvoga pokrivača, jedinoga koji je imala na svojoj postelji,i ne osećaše više ni zimu ni glad. Ona sesad prolepša. Stara devojka mlada je mati. Starinačin života opet otpoče, muškarci joj opet stadošedolaziti, ona nađe mušteriju za svoju robu,i za ovaj gnusni novac stade kupovati haljinice, ben280kice, košuljice sa čipkama i kapice od satina i ne pomišljajući da ponovo kupi sebi pokrivač. Gospodine Evstahije, jasam vam već rekla da ne jedete kolač. Cela je istina da je mala Agnesa tako beše ime detetu, kršteno ime, jerporodična imena Šantefleri već davno i davno ne imaćaše cela je istina da je ovo dete bilo povijeno u višetraka od čipaka no kakva kneginjica! Između ostalogaimalo je i jedne cipelice kakve Luj XI zacelonije imao! Njegova mati sama ih je sašila i izvezla;ona je oko njih uložila svu svoju veštinu kaovezilja i nakitila ih je kao što se kiti haljinasvete Bogorodice. To zaista behu najlepše ružičastecipelice koje se mogu videti. Nisu bile dužeod moga palca, i ko nije video kad se sa detinjihnožica skinu, nikad ne bi verovao da te nožicemogu stati u njih! Istina je i to da te nožice behutako male, tako lepe, tako rumene! rumenije no satinna cipelicama! Kad budete imali dece Udarda,znaćete da nema ničega lepšeg od tih nožica i ručica. Kako ja to želim! reče Udarda uzdišući ali čekam za to na dobru volju gospodina AndriMunijea. Uostalom nastavi Mahijeta u Paketinadeteta nisu bile samo noge lepe. Ja sam ga videlakad mu je bilo svega četiri meseca. Niste ga se moglisiti nagledati! Imalo je oči veće no usta, idivnu crnu kosicu koja se već kovrčala. To bi biladivna garavuša u šesnaestoj godini. Njena je matisve više ludovala za njom; milovala ju je, ljubila,

golicala, kupala, oblačila, čisto gutala očima. Bilaje van sebe od radosti i zahvaljivala je Bogu. Naro281čito su detinje rumene nožice bile predmet njene bezgranične ljubavi, njene neizmerne radosti! Nije odvajala od njihsvoje usne i nije mogla dovoljno da se načudi kako su male; neprestano je navlačila na njih cipelice i skidala ih, čudilaim se, divila im se, gledala ih po vas dugi dan, vodila ih po svojoj postelji, i rado bi provela svoj vek na kolenima,obuvajući i izuvajući ove nožice kao nožice maloga Hrista.Priča je lepa i dobra reče poluglasno Žerveza ali u svemu tome ne vidim Cigana?Sad ćete čuti odgšori Mahijeta. Jednoga dana dođoše u Rens neki vrlo neobični konjanici. To behu skitnice ibožjaci koji su tumarali po zemlji, predvođeni svojim knezom i svojim grofovima. Behu mrka lica, kovrxave kose i sasrebrnim prstenovima u ušima. Žene behu još ružnije no muškarci. Lice im je bilo crnje i večito otkriveno, na sebi suimale rite, na leđima privezanu staru ponjavu, a kosa im je izgledala kao konjski rep. Deca, koja su se valjala okonjihovih nogu, poplašila bi same majmune. To vam beše gomila besNućnika koji behu došli u Rens iz donjeg Misirapreko Poljske. Papa ih, vele, beše ispovedio i naložio im radi iepaštanja da sedam gadina bez prestanka idu posvetu, i da za to vreme ne legnu u postelju. Zato se i zvahu islosnici i zaudarahu. Izgleda da su nekad bili Saraceni, iotuda su verovali u Jupitera i zahtevali od svih nadbiskupa, biskupa i opata s biskupskim znacima po deset livaraiskovanih u Turu. To eu pravo stekli jednom papskom bulom. U Rens behu došli da vračaju svetu u ime alžirskogakralja i nemačkoga uapa. Ne treba282ni da vam kažem da je ovo bilo dovoljno da im se zabrani ulazak u varoš. I tako se cela četa utabori u blizini Brenskekapije, na onoj humci na kojoj je danas jedan mlin, pored jama nekadašnjih majdana krede. Svaki je u Rensu grabioda ih vidi. Oni su vam gledali u dlan i proricali prava čuda. Bili su u stanju proreći Judi da he biti papa. Međutim, onjima su se pronosili zli glasovi da kradu decu, da seku kese i da jedu ljudsko meso. Pametni govorahu budalama: neidite tamo! a sami su kradom išli k njima. Dakle, sve je listom išlo da ih vidi. Istina, garedskazivali su tako da bi se ijedan kardinal začudio. Matere behu veoma ponosne svojom decom otkako su im Ciganke pročitale na dlanu svakojakačuda ispisana bezbožničkim i turskim jezikom. Jedia je imala cara, druga pagau, treća vojskovođu. SirotuŠantefleri obuze radoznalost. Htela je da zna šta ona ima, i da li njena Agnesa neće jednoga dana postati jermenska

carica ili drugo šta. Ona je, dakle, odnese Cigankama; i Ciganke se stadoše diviti detetu, milovati ga, ljubiti ga svojimcrnim ustima i čuditi se njegovoj maloj ručici. Avaj! na veliku radost materinu. One naročito pohvališe lepe nožice ilepe cipelice. Dete nije imalo još ni godinu dana. Već je tepalo, slatko se smejalo na majku, bilo je punačko i okruglokao lopta, a pokreti su mu bili kao u anđela rajskih. Ono se veoma uplaši od Ciganki i udari u plač. Ali ga mati jačepoljubi i ode, očarana sudbinom koju vračare behu predskazale njenoj Agnesi. To vam je trebalo da bude čudo odlepote i vrline, prava kraljica. Ona se, dakle, vrati u svoj siromašni stan u Mučeničkoj ulici, ponosita što je u nj unela283jednu kraljicu. Sutradan iskoristi trenutak kad je dete spavalo na njenoj postelji, jer ono je uvek spavalo pored nje,ostavi polako vrata odškrinuta i otrča da ispriča jednoj komšinici u Ulici Sešeseri, kako he jednoga dana njenu kćerAgnesu služiti za stolom engleski kralj i egipatski knez, i stotinu drugih čuda. Kad u povratku, penjući se uz stepenice,ne ču plač, ona reče u sebi: Dobro je! još spava. Ona nađe vrata više otvorena no što ih je ostavila, uđe, jadna mati, ipritrča postelji ... Deteta u njoj ne beše više, mesto je bilo prazno. Od deteta nije bilo ni traga; samo beše ostalajedna njegova lepa cipelica. Ona jurnu iz sobe, sleti niz stepenice i stade lupati glavom o zid, vičući: Moje dete? Gdemi je dete? Ko mi je uzeo dete? ■ Ulica beše pusta, kuća usamljena; niko joj ne mogade ništa reći. Ona prođe krozvaroš, pregleda sve ulice, jurila je celoga dana tamoamo, van sebe, izbezumljena, strašna, njušeći na vratima iprozorima kao divlja zver koja je izgubila svoje mladunče. Bila je zadihana, razbarušena, strašna, a u očima joj jegorela vatra koja joj je sušila suze. Zaustavljala je prolaznike i vikala: Moje dete! Moje dete! Moj'e lepo dete! Ko mivrati dete, biću mu robinja, robinja psa njegova, daću mu i svoje srce da ga pojede ako hoće. Ona srete gospodinaparoha iz Sen Remija i reče mu: Gospodine popo, noktima ću kopati zemlju, samo mi vrati moje dete! Srce ti separalo, Udarda, i ja sam videla jednog baš surovog čoveka kako plače; to je bio gospodin sudija Pons Lakabr. Ah!sirota mati! Uveče, vrati se kući. Dok je bila u komšiluku, jedna susetka beše videla kako su se dve Ciganke, koje sunosile nešto284na rukama, popele kradom u njenu sobu, zatim sišle pošto su zatvorile vrata, i brzo pobegle. Posle njihova odlaskačuo se u Paketinoj sobi neki vrisak, nalik na vrisak deteta. Mati se glasno stade smejati, pope se uz stepenice kao na

krilima, razvali vrata kao topom i uđe. Užas, Udarda! Mesto njene lepe male Agnese tako rumene i tako sveže, kojabeše dar dobroga Boga, po podu je milelo i drečalo jedno gnusno čudovište, hromo, ćoravo, nakazno. Ona pokri očiužasnuta. Oh! reče, da mi vračare nisu pretvorile dete u ovu strašnu životinju? Brzo odneše ovu malu nakazu.Ona bi poludela od nje. To beše nakazno dete neke Ciganke koja se dala ćavolu. Moglo mu je biti otprilike četirigodine, a govorilo je jezikom koji zacelo nije bio ljudski; onakve reči nisu mogućne. Šantefleri pade na cipelicu, jedinošto joj je ostalo od svega onoga što je volela. Ona ostade na njoj tako dugo, nepomična, nema, ne dišući, da susvi mislili da je mrtva. Najedanput uzdrhta celim telom, obasu ovu relikviju nebrojenim poljupcima i stade jecati kao dajoj je srce prepuklo. Sve smo mi, verujte, plakale s njom zajedno. Ona govoraše: Oh! moje dete! Moje lepo dete! gdeoi mi? Ove reči srce su nam parale. I sad plačem kad se setim toga. Vidite, naša deca srž su naših kostiju. Dušomoja, Evstahije, kako si mi lep! Da znate samo kako je dobar! Juče mi kaže: ja ću da budem oficir! O, moj Evstahije,kad bih te izgubila! Šantefleri najedanput ustade i poče trčati kroz Rens vičući: U ciganski logor! U ciganski logor!Ovamo, stražari, da spalite veštice! Cigani behu otišli. Noć je bila mračna, te se ne mogaše u poteru za njima.Sutradan, na dve milje od28SRensa, u travi između Gea i Tiloa nađeni su ostaci velike vatre, nekoliko traka Paketina deteta, mrlje krvi i kozji izmet.Prošla noć beše upravo noć jedne subote. Bilo je van svake sumnje da su Cigani na tome mestu imali svoj nečastiviskup, i da su pojeli dete u društvu s Belzebubom, kao što je običaj kod muhamedanaca. Kad Šantefleri doznade oveužasne pojedinosti, ona se ne zaplaka, stade micati usnama kao da je htela nešto reći, ali nije mogla. Sutradan, svajoj kosa beše seda. Drugog dana beše je nestalo.To je zaista strašna priča koja bi do suza tronula i jednoga Burgunda! reče Udarda.Sad se ne čudim dodade Žerveza što se toliko bojite Cigana!I utoliko ste bolje učinili prihvati Udarda što ste malopre pobegli s vašim Evstahijem, jer su i ovi Cigani iz Poljske.Nisu reče Žerveza. Govori se da su iz Španije i Katalonije.Katalonije? možebiti prihvati Udarda. Polonija, Katalonija, Valonija, uvek mešam te tri oblasti. Tek izvesno je da suCigani.I da imaju dodade Žerveza dovoljno velike zube da mogu jesti malu decu. I meni ne bi bilo nimalo čudno da ih i

sama Esmeralda jede, iako su joj usta onako mala. Njena bela koza zna takve veštine da se tu zacelo krije neštobezbožno.Mahijeta je ćutala. Ona beše utonula u misli koje su u neku ruku nastavak jedne tužne priče i koje prestaju tek ondakad potres od takve priče unesu i u poslednju žilicu srca. Međutim, Žerveza je upita: I nikako se nije moglo saznatišta je286bilo sa Paketom? Mahijeta ne odgovori. Žerveza ponovi svoje pitanje, i u isti mah povuče je za rukav i zovnu je poimenu. Mahijeta se kao trže iz zanosa. Šta je bilo s Paketom? reče ona ponavljajućimahinalno reči koje su joj zvonile u ušima;zatim se upe da prikupi svoju pažnju na smisao svihreči i živo dodade: Ah! nikad se nije doznalo.Posle nekoliko trenutaka nastavi:Jedni su pričali da su je videli kad je u suton izišla iz Rensa na Kapiju Flešambo; drugi, opet, kad je izišla u zoru, nastaru Kapiju Baze. Jedan siromašak našao je njen zlatni krst obešen o kameni krst na vašarištu. To je taj nakit koji jebeše naveo na zlo, godine 61. To je bio poklon lepoga vikonta od Kormontreja, njenot prvog ljubavnika. Paketa senikad ne htede rastaviti s njim, ma kako bedna da je bila. Čuvala ga je kao oči u glavi. Zato, kad videsmo da je ostavilaovaj krst, svi pomislismo da je mrtva. Međutim, neki ljudi iz Kabare le Vant kažu da su je videli kako bosonoga idepariskim putem. Ali onda je morala otići kroz Velsku kapiju, a sve ovo ne slaže se. Ili, bolje reći, ja verujem da je otišlakroz Velsku kapiju, ali otišla s ovog sveta.Ne razumem vas reče Žerveza.Vela odgovori Mahijeta, s melanholičnim osmehom to je reka.Sirota Šantefleri! reče Udarda, koja se naježi utopila se!Utopila! prihvati Mahijeta i ko bi rekao dobrom ocu Gibertou, kad je prolazio ispod mosta Tenke niz reku, pevajući osvojoj barci, da će287jednoga dana i njegova draga Paketica proći takođe ispod mosta, ali bez pesme i bez čamca?A cipelica? upita Žerveza.Nje je nestalo s majkom odgovori Mahijeta.Sirota cipelica! reče Udarda. Udarda, krupna i osetljiva žena, zadovoljilabi se da uzdiše zajedno s Mahijetom. Ali Žerveza, koja je bila više radoznala, nije još bila gotova sa svojim pitanjima.A čudovište? reče ona najedanput Mahijeti.Kakvo čudovište? upita ova.

Ono malo cigansko čudovište, koje su vračare ostavile Paketi mesto njene kćeri? Šta ste s njime učinili? Zacelo ste injega utopili?Bože sačuvaj odgovori Mahijeta.Kako! dakle, spalili? Uostalom, i pravo je. Dete jedne vračare!Ni jedno, ni drugo, Žerveza. Gospodin nadbiskup zauzeo se za cigansko dete, blagoslovio ga, brižljivo mu izgnaođavola iz tela, i poslao ga u Pariz da se izloži u Bogorodičinoj crkvi, kao nahoče.E, ti biskupi! reče Žerveza gunđajući zato što su učeni ne rade ništa kao ostali svet. Molim vas, Udarda, jednogđavola izložiti kao nahoče! Jer to malo čudovište zacelo je đavo! Pa šta je, Mahijeta, bilo s njime u Parizu? Uverenasam da ga nijedna milosrdna duša nije htela.Ne znam odgovori Mahijeta. Baš u to vreme kupio je moj muž beležničko zvanje u Beriju, na dve milje od varoši, pase više nismo ni raspitivali za taj događaj; utoliko manje što su pred288Berijem dva sernejska brežuljka, koji vam zaklanjaju zvonike renske katedrale.Ovako u razgovoru, ove tri čestite varošanke behu došle na Grevski trg. Zanete pričanjem, prošle su poredmolitvenika u domu TurRolan, i mehanički se uputile sramnome stubu, oko koga je gomila sve više i više rasla.Zbog prizora koji je u tom trenutku privlačio sve poglede, one bi po svoj prilici sasvim zaboravile na Mišju rupu, gde suse htele malo zaustaviti, da ih šestogodišnji Evstahije, koga je Mahijeta vodila za ruku, nije najedanput podsetio: Majko reče on kao da mu je neki nagon kazivaoda su prešli Mišju rupu smem li sad dapojedem kolač?Da je bio veštiji, to jest manje proždrljiv, Evstahije bi još čekao, i tek po povratku, u Školskome kraju, u stanu, kod g.Andrija Munijea, u Ulici gospođe Valencije, kad između Mišje rupe i kolača budu dva rukava Sene i pet mostova Starevaroši, usudio bi se da upravi ovo plašljivo pitanje: Majko, smem li sad da pojedem kolač?Ovo pitanje, nesmotreno u trenutku kad ga je Evstahije postavio, probudi Mahijetinu pažnju.Zbilja uzviknu ona mi smo zaboravile na isposnicu. Pokažite mi tu vašu Mišju rupu, da joj dam kolač.Odmah reče Udarda. To je delo milosrđa.To se Evstahiju nije nimalo dopadalo. Jest, moj kolač! reče on i svojim ušimadodirnu naizmence o5a svoja ramena, što je u ovakvomslučaju najjači znak nezadozoljstva.19 Bogorodičina crkva289

Sve tri žene vratiše se, i kad su došle blizu doma TurRolan, Udarda reče drugim dvema: Ne treba sve tri u isti mah da gledamo u heliju, da ne poplašimo isposnicu. Vas dve pravite se da čitate umolitveniku Dominus, a ja ću se dot i le nadviriti kroz prozor. Isposnica me poznaje nešto malo. Ja ću vam kazatikad budete mogle prići.Ona sama priđe prozoru. Čim je pogledala unutra, na svima njenim crtama ukaza se duboka tuga, i njeno veselo iotvoreno lice promeni se tako naglo u izrazu i boji kao da je iz sunčeva zraka prešlo u zrak mesečev. Oči joj sezamagliše, a usta skupiše kao pred plač. Uskoro zatim ona metnu prst na usta i dade znak Mahijeti da priđe.Mahijeta, uzbuđena, priđe ćuteći i na prstima, kao što se prilazi postelji samrtnika.Doista su ove dve žene imale žalostan prizor pred očima, dok su nepomično i ne dišući gledale kroz rešetku naprozoru Mišje rupe.Ćelija beše tesna, šira no duža, s gotskim svodovima, i njena unutrašnjost ličila je dosta na šupljinu velike biskupskemitre. Na golom podu, u jednom kutu, sedela je, ili bolje reći čučala je jedna žena. Bradu beše naslonila na kolena,koja su joj ukrštene ruke snažno pritezale uz grudi. Tako zgrčena, obučena u mrko sukno koje je celu omotavalo ipadalo oko nje u širokim naborima, s dugom sedom kosom koja joj je padala preko lica duž nogu do stopala, ona je naprvi pogled izgledala kao neka neobična prilika koja se ocrtava na mračnome zidu ćelije, neka vrsta crnkastog trouglakoji je zrak svetlosti, prodirući kroz prozorčić, oštro delio na dve polovine, jednu mračnu, drugu svetlu. To beš*290jedna od onih pola mračnih, pola svetlih aveti, kakve se viđaju u snovima i na neobičnim slikama Gojinim10; avetibledih nepomičnih, mračnih, koje čuče na kakvom grobu ili stoje naslonjene na rešetku kakve ćelije. To ne beše nižena, ni muškarac, ni živi stvor, ni određeni oblik; to beše, senka; neka vrsta priviđenja, na kome su se ukrštale stvarnosti mašta, kao noć i dan. Pod njenom kosom koja je padala do zemlje jedva se mogaše raspoznati smršalo i oštrolice, a ispod haljine vrh bose noge koja se grčila na tvrdom i ledenom podu. Čoveku se koža ježila pred ono maloljudskoga lika koji se mogao nazreti pod ovom odećom žalosti.Ova prilika, za koju bi čovek pomislio da je prikovana za pod, kao da je bila i bez pokreta, i bez misli i bez daha. Podovom lakom haljinom, u januaru, ležeći na golom granitnom podu, bez vatre, u mraku jedne ćelije u koju je kroz jedan

kosi otvor ulazila spolja samo zima a nikad sunce, ona kao da nije patila, pa čak ni osećala. Rekao bi čovek da sepretvorila u kamen sa ćelijom, u led sa zimom. Ruke joj behu sklopljene, oči joj behu ukočene. Na prvi pogled pomisliobi čovek za nju da ie avet, na drugi da je statua.Međutim, njene modre usne micahu se s vremena na vreme i drhtahu, ali tako mrtve i tako mehaničke kao lišće kojevetar kreće.Iz njenih tužnih očiju izlazio je pogled, pogled koji se ne da iskazati, pogled dubok, mračan, hladan, stalno upravljen ujedan ugao ćelije koji se ne mogaše videti spolja; pogled, koji kao da je ve" Goja (17461828), veliki španski slikar, jedan od najvećih genija koje je Španija dala čovečanstvu.is«291zivao sve mračne misli ove oča]ne duše za neki tajanstveni predmet.Takav beše stvor koji je po svome stanu dobio ime Isposnica, a po svome odelu ime Pokajnica.Sve tri žene, jer se Žerveza beše pridružila Mahijeti i Udardi, pogledaše kroz prozor. Njihove glave zakloniše slabusvetlost koja je prodirala u ćeliju, a bedna žena, koju su na taj način lišile svetlosti, i ne osvrnu se na njih. Ostavimo je reče Udarda tihim glasom sad je zaneta, moli se Bogu.Međutim, Mahijeta je ica sve većim neepokojstvom posmatrala ovu glavu bledu, uvelu, razbarušenu, i oči joj senapuniše suzama. To bi doista bilo vrlo čudnovato promrmljaona.Ona provuče glavu kroz rešetku na prozoru i tako uspe da sagleda ugao u koji je ova nesrećna žena neprestanogledala.Kad izvuče glavu iz rešetke, lice joj bešv obliveno suzama.Kako zovete ovu ženu? upita ona Udardu. Udarda odgovori:Zovemo je sestra Gudula. A ja prihvati Mahijeta ja je zovem PaketaŠantefleri.I metnuvši prst na usta, ona dade znak preneraženoj Udardi da promoli glavu kroz prozor i da pogleda.Udarda pogleda i. u uglu u koji je isposničino oko nepomično gledalo sa zanosom, spazi jednu cipelicu od ružičastasatina, izvezenu s tisuću zlatnih i srebrnih šara.292Žerveza pogleda posle Udarde, i tada sve tri žene stadoše plakati, gledajući nesrećnu mater.Međutim, ni njihovi pogledi ni njihove suze ne trgoše isposnicu iz zanosa. Njene ruke ostadoše sklopljene, njene usne

nepomične, njene oči ukočene; i ko je god znao šta je s njome bilo, tome se srce paralo od tuge kad pogleda ovucipelicu.Ove tri žene ne behu još ni jednu reč izustile; one se ne usudiše tovoriti, čak ni tihim tlasom. Ova mrtva tišina, ovajveliki bol, ovaj veliki zaborav u koji sve beše utonulo sem jedne stvari, sve to činilo im se kao glavni oltar o Uskrsu ili oBožiću. One ćutahu, one se pribirahu, behu gotove da kleknu. Činilo im se da su ušle u crknu na jutrenje velikenedelje.Naposletku Žerveza, koja je bila najviše radoznala, pa prema tome i najmanje osetljiva, pokuša da navede narazgovor isposnicu. Sestro! SestraGudulo!Ona triput ponovi ove reči svaki put sve glasnije. Isposnica se ne mače. Nijedna reč, nijedan pogled, nijedan uzdah,nijedan znak života.Posle nje reče Udarda glasom blažim i umiljatijim: Sestro! Sestro, sveta Gudulo!Isto ćutanje, ista nepomičnost.Čudna žena! uzviknu Žerveza ni top je ne bi probudio!Možda je gluva reče Udarda i uzdahnu.Možda slena dodade Žerveza.Možda mrtva prihvati Mahijeta.Ali ako duša nije još bila ostavila ovo netgomično, uspavano, obamrlo telo, ona se zacelo beše293povukla i sakrila u dubine do kojih utisci spoljnih organa nisu dopirali. Moraćemo ostaviti kolač na prozor rečeUdarda. Ali uzeće ga neko. Kako da je probudimo?Evstahije, koji se do toga trenutka beše zagledao u jedna kola koja je vuklo veliko pseto, primeti najedanput danjegove tri vodilje gledaju nešto kroz prozor; u njemu se probudi radoznalost, te se pope na jedan kamen, podiže sena prste i prisloni svoje puno rumeno lice na otvor, vičući: Majko, pusti i mene da vidim!Na ovaj detinji glas, jasan, tanak, zvučan, isposnica uzdrhta. Ona okrenu glavu oštro i naglo, kao što odskače čeličnopero, njene duge i suve ruke razmakoše kosu sa čela, i ona upre u dete oči začuđene, tužne, pune očajanja. Ovajpogled prođe kao munja. O, Bože! uzviknu ona najedanput, krijućiglavu među kolena, i njen promukli glas čisto jojrazdiraše grudi ne pokazujte mi bar tuđu decu! Dobar dan, gospođo reče dete ozbiljno.Međutim, ovaj potres beše tako reći probudio

isposnicu. Jeza joj prođe kroz celo telo, od glave do pete, zubi joj stadoše cvokotati; ona podiže upola glavu i,prikupljajući laktove uz kukove i obuhvativši noge rukama, kao da ih je htela zagrejati, reče: Oh! ala je zima! Jadna ženo! reče Udarda veoma tronuta hoćete li malo vatre?Ona mahnu glavom u znak da neće. Onda nastavi Udarda pružajući joj jednu294bočicu evo vam malo začinjena vina koje će vas zagrejati. Pijte.Ona ponovo mahnu glavom, pogleda Udardu ukočeno i odgovori: Vode.Udarda navali: Ne, sestro, to se ne pije u januaru. Treba dapijete malo začinjena vina i da pojedete ovaj kolačkoji smo ispekle za vas.Ona odbi kolač koji joj Mahijeta beše lružila i reče:Crna hleba.Evo reče Žerveza, koju takoće obuze sažaljenje te skide svoj vuneni ogrtač evo vam haljine koja je malo toplija odvaše. Ogrnite se ovim.Ona ne htede primiti ni ogrtač, kao što nije primila ni vino ni kolač, i odgovori:Kostret.Ali prihvati dobra Udarda treba i vi da osetite malo da je juče bio praznik.Osećam ja to reče isposnica ima već dva dana kako nemam vode u krčagu.I posle kratkoga ćutanja dodade: Čim je praznik, na mene zaborave. I dobročine. Što bi svet mislio na mene kad ja ne mislimna nj? Ugašen ugalj, hladan pepeo.I kao da se zamorila što je ovoliko govorila, ona obori glavu na kolena. Prostodušna i milosrdna Udarda, koja je izovih njenih reči izvela da se ponovo tuži na hladioću, odgovori joj bezazleno:Onda, hoćete li malo vatre?Vatre! reče pokajnica s neobičnim na29Sglaskom a hoćete li je dati i onom siročetu koje je već petnaest godina pod zemljom?Celo njeno telo obuze drhtavica, glas joj je treperio, oči se sijale; ona se beše pridigla na kolena. Najedanput pružisvoju belu i mršavu ruku ka detetu koje je začuđeno gledalo: Nosite to dete! uzviknu ona. Sad ćeproći Ciganka.Zatim pade ničice i čelo joj udari o pod kao kad kamen udari o kamen. Žene prmisliše da je mrtva. Međutim, poslenekoliko trenutaka ona se stade micati, i one je videše kako se na kolenima i laktovima dovuče do kuta u kome je bila

cipelica. One se ne usudiše više gledati, ne videše je više, ali čuše bezbrojne poljupce i bezbrojne uzdahe koji su semešali sa užasnom piskom i s potmulim udarcima kao kad glava udara o zid. Zatim, posle jednog od ovih udaraca,tako silnog da sve tri posrnuše, one ne čuše više ništa.Da se nije ubila? reče Žerveza, usudivši se da promoli glavu kroz rešetku. Sestro! SestraGudulo!SestraGudulo! ponovi Udarda.Ah! Bože! Ne miče se više nastavi Žerveza da nije mrtva? Gudula! Gudula!Mahijeta, koja beše toliko uzbuđena da nije mogla govoriti, napreže sve svoje sile: Stanite reče ona. I nagnuvši se na lrozorreče: Paketa! Paketa Šantefleri!Dete, koje bezazleno duva u rđavo pripaljenu žabicu, te mu sukne u oči, ne može se toliko uplašiti koliko se Mahijetauplašila od dejstva ovog296imena koje je iznenada ubačeno u ćeliju sestre Gudule.Isposnica uzdrhta celim telom, podiže se na svoje bose noge i skoči na prozor tako užagrenih očiju da i Mahijeta, iUdarda, i Žerveza i dete pobegoše čak do ograde na keju.Međutim, strašno lice isposničino pojavi se priljubljeno uz rešetku od prozora. Ha! ha! uzviknu ona sa užasnim smehom to me Ciganka zove!U tom trenutku njen divlji pogled privuče prizor koji se odigravao na sramnome stubu. Njeno čelo nabra se od užasa,ona pruži kroz prozor svoje kao kostur suve ruke i glasom koji je ličio na ropac uzviknu: Dakle, ti si to, kćeri misirska! Ti me to zoveš,ti što kradeš decu! Prokleta da si! Prokleta!prokleta! prokleta!IVSUZA ZA KAP VODEOve reči spajale su, tako reći, dve scene koje su se razvijale u istom trenutku, svaka na svojoj pozornici; jednu, ovukoju ste pročitali, u Mišjoj rupi, drugu, koju ćete sad pročitati na stubama sramnoga stuba. Svedoci prve bile su jedinoove tri žene s kojima se čitalac malopre upoznao; gledaoci druge bili su svi oni koje smo nedavno videli da se gomilajuna Grevskome trgu, oko sramnoga stuba i vešala.297Ova gomila, nadajućk se kakvom omanjem kažnjavanju, ne vešanju, razume se, nego šibanju, rovašenju, ili takočemu, kad je videla četiri stražara koji još od devet časova ujutru behu stali na četiri strane sramnoga stuba, ovagomila beše tako brzo narasla da su je stražari, suviše skoljeni, nekoliko puta morali zbijati, kako se onda govorilo,

bičem i konjskim sapima.Ova svetika, naviknuta na čekanje prilikom izvršivanja kazne, nije bila suviše nestrpljiva. Ona se zabavljašeposmatrajući sramni stub, vrstu vrlo prostog spomenika koji se sastojao iz jednog šestostranog ozidanog stuba okodeset stopa visokog i šupljeg iznutra. Vrlo strme stepenice od neuglačana kamena, koje se nazivahu stubama, vodilesu na gornju površinu na kojoj se video horizontalni točak od hrastova drveta. Za taj točak vezivan je krivac, nakolenima i vezanih ruku na leđima. Jedna drvena poluga, koju je pokretao čekrk skriven u unutrašnjosti ove malegrađevine, stavljala je u pokret točak, koji je neprestano bio u horizontalnom položaju, te se tako lice osuđenogaokretalo na sve strane trga. To se zvalo okretatn zločinca.Kao što vidate, sramni stub na Grevskom trgu nije bio ni izbliza tako primamljiv kao sramni stub na Velikome trgu. Nanjemu ne beše ničeg neimarskog, ničeg monumentalnoga: ni krova sa zlatnim krstom, ni osmougaonog kubeta, nitankih stubova koji su se pod krovom završavali kapitelima s listolikim ukrasima i cvećem, ni himeričnih i strašniholuka, ni lepog drvoreza; ni fine skulpture duboko rezane u kamenu.Valjalo je zadozoljiti s« sa ova četirn zida odZ9Speščara i Jednim ružnim vešalima od kamena, prostim i golim.Ljubitelji gotske arhitekture ne bi imalk u čemu uživati. Istina je i to da se niko nije tako malo osvrtao na spomenikekao besposličari srednjega veka, koji su slabo vodili računa o lepoti jednoga sramnoga stuba.Naposletku stiže krivac, vezan za kola; i kad bi popet na gornju površinu, kad se sa snih strana trga mogaše videtivezan konopcima i kaišima za točak sramnoga stuba, na trgu se diže urnebesna rpaja, pomešana sa smehom iklicanj^m. Behu poznali Kvazimoda.To beše doista on. Čudan udes! Da bude šiba:* na onom istom trgu na kome je uoči toga dana bio pozdravljen iklicanjem dočekan kao ludački papa i kralj, u pratnji egilatskoga kneza, tunskoga kralja i galilejskoga cara! No izvesnoje da u ovoj gomili niko, pa ni on sam, juče slavan, danas osuđenik, nije jasno izveo u mislima ovo poređenje.Grengoar i njegova filozofija nedostajali su ovome prizoru.Naskoro Mihailo Noare, zakleti trubač našega gospodara kralja, utiša narod i pročita presudu prema zapovesti g,prvoga sudije. Zatim stade iza osuđeničkih kola sa svojim ljudima u dolamama.Kvazimodo, ravnodušan, nije ni uvom mrdnuo. Svaki otpor bio mu je nemogućan zbog onoga što se u ono vremekancelarijskim stilom zvalo Pritegnutost i čvrstina veza, što znači da su veze po svoj prilici ulazile u meso. To je,

uostalom, predanje tamnica i teške robije koje se nije izgubilo i koje su lisice još i danas dragoceno očuzale kod nas,naroda obrazovanog, pitomog, čovečnog (robija i galjotina u zagradi).On je mirno dopustio da ga vode, guraju, nose, penju, vezuju. Na njegovom licu mogli ste videti samo začuđenostjednoga divljaka ili blesana. Znalo se da je gluv, rekao bi čovek da je bio i slep.Položiše ga na pokretnu dasku da kleči, on se povinova. Skidoše ga naga do pojasa, on se ne mače. Uvezaše ganovim sistemom kvrga i pritega, on i to podnese. Samo je s vremena na vreme jako duvao kao tele čija glava visi ilandara iz kasapskih kola. Glupak reče Žan Frolo di Mulen szome prijatelju Robenu Puspenu (jer oba ova đaka behu pošla za osuđenikom,kao što je i pravo) baš ništa ne razume, kao bumbar zatvoren u kutiju.U evetini se razleže urnebesan smeh kad ugleda Kvazimodovu nagu grbu, njegove grudi kao u kamile i njegovarazvijena rutava pleća. Dok je ovaj smeh trajao, jedan čovek u varoškoj uniformi, omalena rasta a snažan naoko, popese na stub i stade uz osuđenika. Njegovo ime vrlo brzo ode od usta do usta. To beše Pjera Torteri, zakleti xelat izŠatlea.On najpre spusti na jedan kraj stuba crni peščani sat, čiji gornji deo beše pun crvenoga peska koji je promicao u donjideo; zatim skide ogrtač i uze u desnu ruku kratak i tanak bič sa dugim strukovima belim, svetlim, opletenim, sačvorovima i metalnim komadima. Levom rukom nemarno je zagrtao košulju oko svoje desne ruke, čak do pazuha.Za to vreme Žan Frolo, koji beše svoju plavu i grguravu glavu podigao iznad svetine (toga radi beše se ispeo naramena Robenu Puspenu), vikao je: Gospodo i gospođe, hodite da vidite! sad će da šibaju čuvenoga Kvazimoda,zvonara moga brata gospodina arhiđakona od Žoza, čudovište istočnjač300ke arhitekture; leđa su mu kao kube, a noge kao krivi stubovi.A svetina udari u smeh, naročito deca i devojke.Naposletku xelat udari nogom. Točak se stade okretati. Kvazimodo se povede onako vezan. Preneraženost, koja senajedanput pojavi na njegovom nakaznom licu, udvoji smeh kod gledalaca.Najedanput, baš kad je točak u svome okretanju izložio Xelatu Kvazimodova ispupčena leđa, xelat diže ruku, tananistrukovi zviznuše kroz vazduh kao splet zmija i pomamno padoše na pleća nesrećnoga zvonara.Kvazimodo skoči kao da se trgao iza sna. Sad mu je počelo bivati jasno. On se stade previjati u svojim vezama; jakogrčenje od iznenađenja i bola razvuče mišiće na njegovom licu; ali on ne uzdahnu. Samo zabaci glavu, okrete jedesno, zatim levo, mašući njome kao bik koga ubode obad.

Za prvim udarcem dođe drugi, zatim treći, pa onda još jedan, pa još jedan, i tako redom. Točak se neprestano okretao,a udarci su padali kao kiša. Naskoro šiknu krv; ona stade u hiljadama tankih mlazova teći niz crna pleća grbonjina, atanani strukovi, u svome letu koji je parao vazduh, rasturahu je u kapljama po svetini.Kvazimodo beše, bar prividno, povratio svoju raniju ravnodušnost. On beše pokušao najpre potajno i bez velikogvidljivog naprezanja da raskine veze. Videlo se kako mu oko seva, kako mu se mišići naprežu, udovi prikupljaju, i vezerastežu. Napor beše silan, čudesan, očajan; ali stare sprave pravosuđa odoleše. One samo zakrckaše, i ništa više.Kvazimodo klonu malaksao. Na njegovom licu nesta301preneraženosti, nju zameni osećanje gorke i velike klonulosti. On sklopi i ono jedno oko, obori glavu na grudi i ostakao mrtav.Od toga trenutka nije se makao. Ništa ga nije moglo naterati da učini ma kakav pokret: ni krv koja nije prestajala teći,ni udarci koji su bili sve pomamniji, ni gnev xelata koji se raspaljivao i onnjao šibanjem, ni fijuk strašnih strukova kojisu bili ljući no sokovi insekata.Najzad jedan zvaničnik iz Šatlea, koji je bio u crnome ruhu i na crnome konju, stajao je u blizini stuba od početka šibe,pruži svoju palicu od abonosa ka peščanom satu. Xelat stade. Točak stade. Oko Kvazimodovo otvori se lagano.Šiba beše svršena. Dva xelatova pomoćnika opraše krvava pleća zvonareva, protrljaše ih nekim melemom kojismesta zatvori sve rane, i baciše mu na leđa neku žutu struku iskrojenu u obliku odežde. Za to vreme Pjera Torteripustio je da na kaldrmu kaplje krv sa crvenih i krvlju natopljenih strukova.No još ne behu prošle sve muke za Kvazimoda. Ostalo mu je još da izdrži na stubu onaj sat koji je magistar FlorijanBarbedijen onako pametno dodao ggresudi gospodina Roberta od Etutvila sve u najveću slavu stare fiziološke ipsihološke igre reči Žana od Kumene: Surdus absurdus1.Peščani sat bi, dakle, okrenut i grbonja ostavljen privezan za pod da se osuda izvrši do kraja.Narod je, naročito u srednjem veku, u društvu ono što je dete u porodici. Dokle god je u ovom sta1 Glui je besmislei. 302nju potpunoga neznanja, moralne i intelektualne maloletnosti, za nj se može reći kao i za dete:To je doba bez milosti.Mi smo već kazali da je Kvazimodo bio uopšte omrznut; istina, ne bez razloga. Teško da je bilo ma jednoga gledaoca

u ovoj gomili koji nije imao ili nije mislio da ima razloga da se potuži na zlobnoga grbonju Bogorodičine crkve. Svi subili radosni kad su ga videli na sramnome stubu; i surova kazna koju je izdržao i bedno stanje u kome ga je ta kaznaostavila ne samo što ne tronuše svetinu nego, štaviše, pojačaše njenu mržnju time što je naoružaše izvesnomveselošću.I tako, pošto je pravda zadovoljena, kako još i danas vele sudije, dođe red na tisuću ličnih osveta. I ovde. kao i uvelikoj dvorani, naročito su se žene pokazale. Sve su bile kivne na nj, jedne zbog njegove pakosti, druge zbog njegoveružnoće. Ove poslednje behu najpomamnije.Uh! pravi antihrist! govorila je jedna.Sušti veštac! vikala je druga.Da lepe tragične grimase urlala je treća zacelo bi bio ludački papa da je danas juče!Vrlo dobro dodade jedna starica. Videli omo ga na sramnome stubu! Kad li ćemo ga videti na vešalima?Kad li ćeš s tvojim velikim zvonom na glavi biti na sto stopa pod zemljom, prokleti zvonaru?I taj đavo zvoni za molitvu svetoj Devi.Uh! gluvonja! ćoravko! grbonjo! čudovište'Ovo lice bolje je sredstvo za pobacivanje no sve lekarije!303A ona dva đaka, Žan di Mulen i Roben Puspen, pevahu koliko ih grlo nosi stari narodni pripev:Ličinu Za lopovčinu,Spalište Za čudovište!Tisuću drugih pogrda sipale su kao kiša, i ismevanja, i proklinjanja, i smeh, i po koji kamen.Kvazimodo beše gluv, ali je video dobro, a gnez svetine ogledao se na licima isto tako jasno kao i u rečima. Uostalom,udarci kamenjem objašnjavali su potpuno smeh.On se najpre držaše dobro. Ali malopomalo ovo strpljenje, koje se beše održalo pod bičem xelatovim, popusti, nemogući odoleti ovim ujedima insekata. Austrijskog bika, koji se malo osvrtao na napade pikadora, razdraže psi ibanderile.On najpre lagano premeri svetinu pogledom punim pretnje. Ali kako beše vezan, njegov pogled nije mogao rasteratiove muve koje su mu najedale rane. On zape iz sve snage, i od njegovih besnih potresa zaškripa stari točak nasramnome stubu. Na sve ovo, ismevanje i ruganje uze još veće razmere.I tada ovaj bednik, ne mogući raskinuti gvozden okovratnik kakvim se vezuju divlji zverovi, postade opet miran.Samo mu je s vremena na vreme uzdah besnila nadimao sve dubine njegovih grudi. Na njegovom licu nije bilo ni

stida ni crvenila. On je bio i suviše daleko od društva a suviše blizu prirodi, pa nije ni mogao znati šta je to stid. Uostalom,kad je čovek u toj meri nakazan, može li osećati sramotu? Ali su gnev, mržnja, očajanje spuštali lagano na ovoodvratno lice oblak sve mračniJI3Q4i mračni]i, sve više i više ispunjen elektricitetom koji je u tisući munja blistao u oku kiklopovu.Međutim, ovaj oblak razvuče se za časak kad naiđe jedna mazga koja prođe kroz gomilu i koja je nosila jednogsveštenika. Čim je u daljini spazio mazgu i sveštenika, lice ovog mučenika razvedri se. Za besnilom, koje ga bešezgrčilo, dođe neobičan osmeh, pun neiskazane blagosti, mekote, nežnosti. Što se sveštenik više približavao, ovaj osmehbivao je sve jasniji, određeniji, zadovoljniji. Nesrećni zvonar kao da je pozdravljao njime dolazak jednogizbavitelja. No baš onda kad je mazga bila tako blizu sramnoga stuba da je njen jahač mogao poznati osuđenoga,sveštenik obori oči, vrati se naglo nazad, obode mazgu obema petama, kao da je hitao da se što pre oprosti molbekoja ponižava, i kao da mu je vrlo malo stalo bilo da ga pozdravi i pozna jedan ubogi đavo u ovakvom položaju.Taj sveštenik beše arhiđakon dom Klod Frolo.Na Kvazimodovo čelo spusti se još mračniji oblak. Na njegovom licu još je neko vreme lebdeo osmeh, ali osmehgorak, osmeh čoveka koji je klonuo duhom, osmeh neobično tužan.Vreme je prolazilo. Bilo je bar sat i po kako je bio na stubu, mučen, zlostavljan, neprestano ismejavan, i gotovo zasutkamenjem.Najedanput on se ponovo pokrenu u svojim lancima s udvojenim očajanjem od koga se zatrese skela na kojoj je bio,i, prekinuvši svoje dotadašnje uporno ćutanje, on uzviknu glasom promuklim i strahovitim, koji je pre ličio na lavež nona ljudski govor i koji nadjača graju svetine:20 Bogorodičina crkva305 Vode!Ovaj uzvik pun očajanja ne samo što ne izazva saučešće nego, naprotiv, uveća uživanje dobrog pariskog sveta koji jebio oko stuba i koji, moramo reći, kad se uzme u masi i kao množina, nije u ono doba bio nimalo manje surov i manjeneosetljiv od užasnog lupeškog plemena kome smo već vodili čitaoca i koje nije ništa drugo do najniži sloj naroda.Oko ovog mučenika nije se čuo nijedan glas koji se nije rugao njegovoj žeđi. Istina je i to da je u tom trenutku bio višesmešan i odvratan no za sažaljenje, sa svojim crvenim i znojavim licem, svojim ukočenim okom, svojim ustima koja

behu zapenušila od gneva i bola, i svojim jezikom upola isplaženim. Treba još reći da je, baš i da se u gomili našlakakva dobra milosrdna duša koja bi bila voljna doneti čašu vode ovom bednom stvorenju u mukama, oko stramnihstepenica stuba vladala takva predrasuda stida i sramote koja je bila dovoljna da odvrati dobroga Samarićanina.Posle nekoliko minuta Kvazimodo sa očajanjem pogleda po gomili i još tužnijim glasom ponovi: Vode!Svi prsnuše u smeh. Pij ovo! uzviknu Roben Puspen, bacivšimu u lice sunđer, nakvašen u oluku. Na, gluvanakazo! Ja sam ti dužan.Jedna žena baci se na nj kamenom:Evo ti da znaš koga noću budiš svojim prokletim zvonjenjem.Aha! sinko urlao je jedan bogalj, usiljavajući se da ga dohvati svojim štakama hoćeš još da nam bacaš čini satornja Bogorodičine crkve?S06Na, pij! prihvati jedan čovek, udarivši ga u grudi jednim razbijenim krčagom. Zbog tebe je moja žena, samo zato štosi prošao pored nje, rodila dete sa dve glave.A moja mačka omacila male sa šest nogu! kreštala je jedna baba gađajući ga ciglom.Vode! ponovi i po treći put Kvazimodo brekćući.U tom trenutku on vide kako se svet razmiče. Jedna mlada devojka, obučena vrlo neobično, iziđe iz gomile. U ruci jeimala daire, a za njom je išla bela koza pozlaćenih rogova.Oko Kvazimodovo senu. To beše Ciganka, koju je prošle noći pokušao da otme, zbog čega je, mišljaše on, u ovomtrenutku izdržavao kaznu; ovo, uostalom, nije stojalo, pošto je bio kažnjen samo zato što je po nesreći bio gluv, i štomu je sudio gluv sudija. On beše uveren da je i ona došla samo zato da mu se sveti i da ga udari kao i svi drugi.On je doista vide kako se brzo penje uz stube. Gnev i mržnja gušahu ga. Kako je želeo da može srušiti stub! I da jemunja iz njegova oka mogla paliti, Ciganka bi bila pretvorena u prah i pepeo pre nego što bi stigla gore.Ona bez ijedne reči priđe mučeniku koji se uzalud otimao da je izbegne, i otkačivši od pojasa jedan vrč, prinese gablago suvim Kvazimodovim usnama.I tada u ovom dotle tako suvom i tako usijanom oku zaigra jedna krupna suza koja lagano kanu niz ovo nakazno licena kome se dugo ogledalo samo očajanje. To beše možda prva suza koju je nesrećni zvonar ikad pustio.ttr307

Međutim, on zaboravi da pije. Ciganka načini s nestrpljenjem onu svoju uobičajenu grimasu i smešeći se prisloni grlićna Kvazimodova usta.On stade lagano piti. Goreo je od žeđi.Kad se napi, ovaj jadnik pruži svoje crne usne, bez sumnje da poljubi lepu ruku koja mu je ublažila muke. Ali mladadevojka, koja možda nije imala u njega poverenja i sećala se nasilnog pokušaja prošle noći, trže ruku uplašeno, kaodete koje se boji da ga kakva životinja ne ujede.Tada ubogi Kvazimodo upravi na nju pogled pun prebacivanja i neiskazane tuge.Na svakome mestu, ova lepa devojka, sveža, čedna, puna draži, i tako slaba u isto vreme, koja je pobožno pritekla upomoć tolikoj nevolji, ružnoći i pakosti bila bi girljiv prizor. Na sramnome stubu ovaj prizor beše uzvišen.Ovaj prizor tronu sav narod, i svi stadoše pljeskati rukama, vičući: Živela! Živela!U tome trenutku spazila je isposnica iz svoje ćelije Ciganku na sramnome stubu, i dobaci joj svoju strašnu kletvu: Prokleta da si, kćeri misirska! Prokleta!Prokleta!VKRAJ ISTORIJE JEDNOG KOLAČAEsmeralda preblede i siđe sa stuba, povodeći se. Još je pratio isposničin glas: Silazi! Silazi! Ciganska nesrećo, popećešse opet!308 Pokajnica je opet dobila svoje nastupe reče narod mrmljajući; i na tome ostade. Jer svakise bojao ovih žena, i zato su bile prava svetinja.U ono doba niko nije rado udarao na onoga koji semoli Bogu dan i noć.Beše došlo vreme da se Kvazimodo skine sa stuba. Odrešiše ga i svet se raziđe.Blizu Velikoga mosta, Mahijeta, koja se vraćala sa svoje dve drugarice, najedanput zastade:A je li ti, Evstahije, šta si učinio s kolačem?Majko reče dete dok ste vi razgovarali sa onom ženom u rupi, jedno veliko pseto zagrizlo je kolač. Onda sam ga i jazagrizao.Kako, gospodine nastavi ona sve ste pojeli?Nisam ja, majko, nego pseto. Ja sam mu kazao, ali nije htelo da me sluša. Onda sam ga i ja počeo jesti!Ovo je strašno dete reče mati smešeći se i karajući u isti mah. Znate li, Udarda, da je u stanju sam da pojede svetrešnje u našem voćnjaku u Šarleranžu. Zato njegov deda i veli da će biti oficir. Samo još jedanput da vas vidim,gospodine Evstahije! Lave moj!KNjIGA SEDMA

IOPASNO JE POVERITI SVOJU TAJNU KOZIProteklo je bilo više nedelja.Bilo je to prvih dana meseca marta. Sunce, koje Dibartas1, taj klasični predak perifraze, ne beše još nazvao kraljemceeha, bilo je pri svemu tome veselo i svetlo. Beše jedan od onih prolećnih dana koji su tako prijatni i tako lepi da ihceo Pariz, rasut po trgovima i šetalištima, svetkuje kao nedelju. U tim danima, danima svetlim, toplim i vedrim, imajedan trenutak kad se naročito treba diviti portalu Bogorodičine crkve. To je onaj trenutak kad sunce, koje se već klonizapadu, gleda gotovo pravo u katedralu. Njegovi zraci, sve horizontalniji, povlače se lagano sa kaldrme, penju se uzstrmu fasadu i senče njene bezbrojne vajarske obline, a velika centralna ruža blista kao oko u kiklopa, zažarenorumenilom vatre.Bio je taj trenutak.Preko puta visoke katedrale, obasjane rumenim zracima sunca na zahodu, na kamenom balkonu iznad kapije jednebogate gotske kuće na uglu portina1 Dibartas (15441590), francuski pesnik, pisac Nedelje ili Stvaranja sveto, smrtno ranjen u bici kod Ivrija.311trga i Ulice Parvi, nekoliko lepih devojaka smejalo se i ćeretalo ljupko i veselo. Po dužini vela, koji im je sa vrha šiljatekape optočene biserom padao do peta, po finoći vezenog jelečeta koje im je pokrivalo ramena, tako da su se, poondašnjoj lepoj modi, mogle donekle videti njihove lepe devojačke grudi, po bogatstvu njihovih donjih sukanja kojesu bile još lepše no gornja haljina (otmenost jedinstvena!), po gazu, po svili, po kadifi kojom sve to beše urešeno, anaročito po njihovim belim rukama koje su svedočile da su besposlene i neradnice, lako je bilo pogoditi da su toplemićke i bogate naslednice.Doieta, to behu gospođica Fler de Lis od Gondelorijera i njene drugarice, Dijana od Kristeja, Amelota od Monmišela,Kolomba od Gajfontena i mala od Šanševrijera; sve devojke iz dobre kuće, na okupu u tom trenutku kod gospođeudove od Gondelorijera, zbog monsenjera od Božea i gospođe njegove žene, koji su meseca aprila trebalo da dođu uPariz i izaberu počasne gospođice za dofenovu zaručnicu Margeritu, kad pođu u Pikardiju da je prime iz rukeFlamanaca. Svi plemići na trideset milja unaokolo želeli su ovu počast za svoje kćeri, i mnogi od njih behu ih većdoveli ili poslali u Pariz. Ove devojke poverili su njihovi roditelji na čuvanje ozbiljnoj i poštovanoj gospođi Alojzi od

Gondelorijera, udovi nekadašnjeg starešine kraljevih strelaca, koja se sa svojom jedinicom kćerkom beše povukla usvoju kuću na trgu pred Bogorodičinom crkvom u Parizu.Balkon na kome behu ove mlade devojke bio je u vezi s jedkom sobom koja je bila bogato obložena312flamanskom kožom žute boje sa zlatnim šarama Grede koje su paralelno presecale tavanicu zabavljale su oko svojimmnogobrojgaim neobičtaim šarama obojenim i pozlaćenim. Na veštački izrezanim ormarima prelivali su se ovdeondedivni emalji, jedna porculanska glava divljeg vepra stojala je na jednoj divnoj polici, po kojoj se videlo da j'e domaćicažena ili udova vlastelina zastavnika. U dnu, pored visokog kamena koji je odozgo do dole bio išaran grbovima, sedelaje u bogatoj naslonjači od crvene kadife gospođa od Gondelorijera; njenih pedeset pet godina behu ispisane i nanjenom odelu i na njenom licu.Pored nje stojao je mlad čovek dosta otmena izgleda, mada malo tašta i ohola, jedan od onih lepih mladića koji sesvima ženama dopadaju, mada ih ljudi ozbiljni i fizionomisti ne cene mnogo. Ovaj mladi vitez imao je na sebi sjajnoodelo streljačkog kapetana u službi kraljevoj, tako mnogo nalik na Jupiterovo odelo, kome smo imali prilike da se divimou prvoj knjizi ove priče, te nećemo mučiti čitaoca još jednim opisom.Gospođice su sedele, neke u sobi, neke na balkonu, jedne na jastucima od utrehtske kadife s pozlaćenim krajevima,druge na klupicama od hrastovine na kojima beše izrezano cveće i razni likovi. Svaka od njih držala je na krilu pojedan kraj velikog veza na kome su sve zajednički radile i od koga se jedan dobar kraj vukao po pokrovcu koji je zastiraopod.One su razgovarale među sobom s onim šapatom i onim prigušenim smehom kakav se obično čuje u skupu devojakameđu kojima se nalazi mlad čovek.313Mladi čovek, čije je prisustvo bilo dovoljno da izazove sve ovo žensko samoljublje, kao da je malo vodio računa onjemu; i dok su se ove lepe devojke otimale koja he privući njegovu pažnju, on se gotovo beše zaneo čisteći svojomrukavicom od jelenske kože kopču na svome pojasu.S vremena na vreme stara gospođa rekla bi mu ponešto sasvim tiho, i on joj je odgovarao s nekom nespretnom iusiljenom učtivošću. Po osmesima, po znacima sporazumevanja, po pogledima koje je gospođa Alojza upravljala nasvoju kćer Fler de Lis, govoreći tiho kapetanu, lako je bilo videti da je reč o kakvoj svršenoj veridbi, o kakvom bliskom

braku, bez sumnje između mladoga čoveka i Fler de Lis. A po zbunjenoj hladnoći oficirovoj lako je bilo videti da, bar snjegove strane, tu nije bilo ni pomena o ljubavi. Na celom njegovom licu ogledala se neprijatnost i dosada koju bi našipotporučnici danas divno preveli sa: da strašna kuluka.Dobra gospođa, veoma ponosna svojom ćerkom, kao i svaka mati, nije ni primetila oficirovu hladnoću, i trudila se damu sasvim tiho skrene pažnju na neobičnu veštinu s kojom je Fler de Lis ubadala iglom ili namotavala svoje klupče.Pazite, rođače reče mu ona i povuče ga za rukav da mu šane u uvo. Pogledajte je samo! Eno, sagla se.Doista? odgovori mladi čovek; i on ponovo utonu u svoje rasejano i ledeno ćutanje.Posle nekoliko trenutaka, valjalo je ponovo da se nagne i tada mu gospođa Alojza reče: Jeste li ikad videli prijatnije i veselijelice no što je lice vaše zaručnice! Može li iko314biti beljeg lica i letpa plavuša? Zar one ruke nisu savršene? Pa onaj vrat, zar nije kao vrat u la~ ' buda? Kako vamzavidim ponekad! I kako ste srećni što ste muškarac, obešenjače jedan! Je l' te da je moja Fler de Lis vanredno lepa ida ste vi u nju smrtno zaljubljeni!Bez sumnje odgovori on misleći na nešto drugo.Ta govorite s njom reče najedanput gospođa Alojza i udari ga po ramenu. Recite joj šta. Postali ste vrlo bojažljivi.Mi možemo uveriti naše čitaoce da bojažljivost nije bila ni vrlina ni mana kapetanova. No on ipak pokuša da učini štase od njega zahtevalo.Lepa rođako reče on prilazeći Fler de Lisi šta predstavlja ta slika na vezu koji radite?Lepi rođače odgovori Fler de Lis malo ljutito rekla sam vam to već tri puta. To je Neptunova pećina.Bilo je očevidno da je Fler de Lis mnogo bolje razumela hladno i rasejano ponašanje kapetanovo no njena mati.Kapetan oseti potrebu da se upusti u razgovor.A za koga sve to? upita on.Za Opatiju svetoga Antonija u polju odgovori Fler de Lis ne dižući oči.Kapetan uze jedan kraj veza.Ko je, lepa rođako, ovaj debeli vojnik što iz sve snage duva u trubu?To je Triton2 odgovori ona.U kratkim odgovorima Fler de Lis bilo je uvek* Bog mora.315nečega srditoga. Mladi čovek uvide da je preko potrebno da joj kaže šta na uvo, koju ljubaznu reč, ma šta.

On se, dakle, naže, ali u svojoj mašti ne mogade naći ništa nežnije i ništa usrdnije od ovoga: Zašto vaša mati još neprestano nosi haljinus izvezenim grbovima, kakve su nosile naše staramajkeza vreme Karla VII? Kažite joj, lepa rođako,da se to više ne nosi, i da s onim lovorikamaizvezenim na njenoj haljini izgleda kao pokretankamin. Niko više ne sedi na svojoj zastavi, uveravamvas.Fler de Lis podiže svoje lepe oči u kojima se ogledalo prebacivanje. Je li to sve na šta mi se zaklinjete? rečeona tihim glasom.Međutim, dobra gospođa Alojza, veoma zadovoljna što su se ovako nagli i šapuću, igrajući se kopčom od svogamolitvenika, govoraše: Dirljiv ljubavni prizor!Kapetan, sve više i više zbunjen, ponovo se vrati na vez: Doista divan rad! uzviknu on.Na to Kolomba od Gajfontena, druga lepa plavuša bela lica, u plavoj damaskoj svili, plašljivo reče Fler de Lisinekoliko reči, u nadi da će lepi kapetan na njih odgovoriti:Draga Gondelorijerova, jeste li videli zastirke u zamku RošGijonu?Je li to onaj zamak gde je bašta dvorske nastojnice rubljem u Luvru? upita smejući se Dijana od Kristeja, koja jeimala lepe zube i, naravno, smejala se u svakoj prilici.316I gde je ona stara velika kula nekadašnjega pariskog bedema dodade Amelota od Monmišela, lepa crnomanjastadevojka kudrave kose, koja je imala običaj da uzdiše kao što je Dijana imala običaj da se smeje i ne znajući zašto.Draga Kolomba prihvati gospođa Alojza da ne govorite o zamku koji je za vlade kralja Karla VI bio svojinagospodina od Bakvila? U njemu doista ima divnih zastiraka.Karlo VI! Kralj Karlo VI! gunđao je mladi kapetan rastresajući brke. Bože moj! Kako stare stvari pamti ova dobražena.Gospođa Gondelorije nastavi: Zaista lepe zastirke. Tako su na glasu da ihsmatraju za jedinstvene!U tom trenutku Beranžera od Šanševrijera, vitka devojčica od sedam godina, koja je kroz ogradu od balkona gledalana trg, uzviknu: Ah! pogledajte, lepa kumo Fler de Lis, onudivnu igračicu što igra na ulici i udara u daireu gomili prostaka.I doista čulo se zvučno treperenje daira.Neka Ciganka reče Fler de Lis okrenuvši se nemarno trgu.

Gde je? Gde je? povikaše njene živahne drugarice; i one potrčaše balkonu, dok je Fler de Lis, premišljajući ohladnoći svoga zaručnika, lagano išla za njima, i dok se kapetan, obradovan ovim" slučajem koji je učinio kraj jednommučnom razgovoru, povlačio u kraj sobe, zadovoljna lica kao vojnik koji je smenjen sa straže. Međutim, bila je todivna i prijatna straža biti uz lepu Fler de Lis, i njemu je nekad takva izgledala; ali se kapetan317malopomalo beše zasitio; izgled na bliski brak činio ga je iz dana u dan sve hladnijim. Uostalom, on je bio vrlonestalan i, da li da kažemo? imao je ukus malo prost. Mada beše vrlo visoka porekla, on je, služeći u vojsci, primiomnoge vojničke navike. Voleo je krčmu i ostalo što uz nju ide. Osehao se ugodno samo među psovkama, vojničkimašikovanjima, raskalašnim lepoticama i lakim uspesima. Međutim, njegovi roditelji behu ga prilično vaspitali i naučililepom ponašanju; ali on beše suviše mlad otišao od kuće, suviše mlad stupio u vojsku, i plemićka uglađenost gubilase svakim danom sve više u trenju o njegov vojnički kajas. Pohodeći je ilak s vremena na vreme, iz ljudskoga poštovanjakoje još ne beše sasvim izgubio, on se osećaše kod Fler de Lise dvostruko neprijatno; pre svega, što je,rasipajući svoju ljubav po svakojakim mestima, vrlo malo ljubavi sačuvao za nju; a posle i zato što je u društvu tolikihlepih devojaka krutih, otmenih i pristojnih neprestano strahovao da mu se usta, naviknuta na psovke, ne razuzdajuodjednom i ne stanu govoriti kafanskim jezikom. Možete misliti kakav bi lep utisak to učinilo!Uostalom, pored svega ovoga on je mnogo polagao na otmenost, odelo i lepotu. Složite sad sve ovo kako možete.Moje je samo da vam sve kažem.On je stojao, dakle, od pre nekoliko trenutaka, misleći ili ne misleći ništa, naslonjen na izvajanu oplatu od kamina, kadse Fler de Lis najedanput okrenu i obrati na nj. Uostalom, sirotoj mladoj devojci nije bilo baš neprijatno da prekinećutanje. Lepi rođače, čini mi se da ste nam vi pri318čali o nekoj mladoj Ciganki koju ste, pre dva meseca, kad ste bili u patroli, spasli iz ruku gomile zlikovaca.Čini mi se da jesam, lepa rođako reče kapetan.Možda je to ona Ciganka što igra tamo pred crkvom nastavi ona. Hodite da vidite da li ]e poznajete, lepi rođačeFebuse.U ovom umiljatom pozivu da joj priđe, i u ovoj pažnji da ga zovne po imenu, ogledala se potajna želja za izmirenjem.

Kapetan Febus od Šatopera (jer njega ima čitalac pred očima od početka ove glave) laganim koracima priđe balkonu. Eno reče mu Fler de Lis i nežno spustisvoju ruku na njegovo rame pogledajte onu devojkušto igra u onom krugu, je li to ta vaša Ciganka?Febus pogleda i reče:Jeste, ona je, poznajem je po kozi.Ah, da lepe koze! reče Amelota sklopivši ruke zadivljena.Jesu li joj rogovi doista od zlata? upita Beranžera.Na to uze reč gospođa Alojza, ne mičući se sa svoje naslonjače:Da nije to jedna od onih Ciganki koje su prošle godine došle na Kapiju Žibar?Gospođo majko reče blago Fler de Lis ta se kapija zove danas Kapija pakla.Gospođica od Gondelorijera znala je koliko je uvo kapetanovo vređalo preživelo izražavanje njene majke. I doista, onse već poče podrugljivo smejati govoreći kroz zube: Kapija Žibar! Kapija Žibar! Jamačno daprođe kroz nju Karlo VI!319 Kumice uzviknu Beranžera čije večitonemirne oči behu najedanput pogledale na vrh tornjaBogorodičine crkve ko je onaj crni čovek tamogore?Sve devojke podigoše oči. Jedan čovek beše se doista nalaktio na najvišu ogradu severnoga tornja, koja je gledala naGrevski trg. To beše neki sveštenik. Lepo se raspoznavalo njegovo odelo i njegovo lice naslonjeno na ruke.Uostalom, bio je nepomičan kao statua. Njegov ukočeni pogled beše upravljen na trg.U ovoj nepomičnosti bilo je nečega što podseća na nepomičnost jastreba koji je spazio vrapčje gnezdo pa ga gleda.To je gospodin arhiđakon od Žoza reče Fler de Lis.Vi imate dobre oči kad ga odavde poznajete! primeti Gajfontenova.Kako gleda onu igračicu! irihzati Dijana od Kristeja.Teško njoj onda! reče Fler de Lis jer on ne voli Cigane.Šteta što je onaj čovek gleda onako dodade Amelota od Monmišela jer ona vanredno lepo igra.Lepi rođače Febuse reče najedanput Fler de Lis kad poznajete tu Ciganku, dajte joj znak da dođe, da se malozabavljamo.Jest, jest! zovnite je povikaše sve mlade devojke pljeskajući rukama.Ali to nema smisla odgovori Febus. Ona me je, bez sumnje, zaboravila, a ja joj ne znam ni imena. Nego, kad bašželite, gospođice, poku320šaću. I nagnuvši se na ogradu balkona, on stade vikati: Devojko!

Igračica nije udarala u daire u tom trenutku. Ona okrenu glavu u pravcu odakle je čula poziv, njen vatreni pogledzaustavi se na Febusu i ona zastade zbunjena. Devojko! ponovi kapetan; i on joj dadeznak da dođe.Devojka ga opet pogleda, zatim porumene kao da joj je plamen obuzeo obraze, i, uzevši daire pod ruku, uputi se, krozzačuđene gledaoce, pravo kući, koracima laganim, nesigurnim, zbunjena pogleda, kao ptica koju privlači neodoljivamoć zmije.Jedan trenutak posle toga podiže se zavesa na vratima, i Ciganka se pojavi na pragu, rumena, zbunjena, zadihana,očiju oborenih, ne usuđujući se kročiti nijedan korak više.Beranžera stade pljeskati rukama.Međutim, igračica ostade nepomična na vratima. Njena pojava beše učinila na ovu grupu mladih devojaka neobičanutisak. Van svake je sumnje da je sve njih obuzimala nejasna i neodređena želja da se dopadnu lepom oficiru, da jelepa uniforma bila nišan svih njihovih koketerija, da je između njih, otkako je on tu, vladalo izvesno suparništvo,potajno, podmuklo, koje su jedva same sebi priznavale, no koje se pri svemu tome ogledalo svakoga trenutka unjihovim pokretima i njihovim rečima. Međutim, kako su sve bile gotovo podjednako lepe, one su se borile jednakimoružjem i svaka se mogla nadati da će odneti pobedu. Dolazak Ciganke najedanput poremeti ovu ravnotežu. Onabeše tako retke le21 Bogorodičina crkva321pote da je, čim se lojavila na ulazu, tako reći, ispunila sobu nekom svetlošću koja je njoj bila svojstvena. U ovojtesnoj sobi, pod ovim mračnim zavesama i zidovima obloženim drvetom, ona bešz nesravnjeno lepša i divnija no natrgu. Kao kad biste buktinju uneli sa svetlosti u mrak. Otmene devojhe zaseni njena lepota i protiv njihove volje. Svakase osećala u neku ruku uvređena u svojoj lepoti. Zato se njihov front, da se tako izrazimo, najedanput skrenu, madanisu nijednu reč rekle jedna drugoj. One su se divno razumele. Ženski nagoni sporazumevaju se i dogovaraju brženo ljudski razum. Beše im došla nova nelrijateljica; sve su to osećale i sve su se udružile. Jedna kap vina dovoljna jeda oboji nrveno punu čašu vode; da se izazove izvesno raspoloženje u čitavom skupu lepih žena, dovoljno je da dođejedna žena legala naročito kad je među njima samo jedan muškarac.Zato je Ciganka dočekana neobično hladno. One su je losmatrale od glave do pete, zatim su se zgledale, i to je bilo

dovoljno. Razumele su se. Međutim, mlada devojka čekala je da joj šta kažu, i to tako zbunjena da se ne usudi podićioči.Kapetan prvi prekide ćutanje. Duše mi reče on sa svojom neustrašivom uobraženošću krasno stvorenje! Šta vi velite, lepa rođako!Ova napomena, koju bi kakav pažljiviji obožavalac kazao bar tihim glasom, nije bila takve lrirode da otkloni ženskuljubomoru koja je bila na oprezi prema Ciganki.Fler de Lis odgovori kapetanu sa usiljenim prezrenjem:322 Ni}e ružna.Ostale su šaputale među sobom.Naposletku gospođa Alojza, koja nije bila najmanje ljubomorna, jer je bila ljubomorna zbog svoje kćeri, reče igračici:Hodite bliže, mala.Hodite bliže, mala! ponovi s komičnom ozbiljnošću Beranžera, koja je bila do pojasa Ciganki.Ciganka priđe plemenitoj gospođi. Moje lepo dete reče svečanim tonom Febus,koji joj priđe nekoliko koraka ja ne znamjesam li toliko srećan da me poznajete...Ona ga prekide, upravivši na nj osmeh i pogled u kojima se ogledala bezgranična nežnost.Poznajem vas reče ona.Ima dobro pamćenje primeti Fler de Lis.Ama prihvati Febus vi ste vrlo brzo pobegli ono veče. Da me se ne bojite?O! ni najmanje reče Ciganka.U naglasku kojim su ova dva odgovora data bilo je nečega neiskazanoga, što je vređalo Fler de Lisu. Mesto vas, ostavili ste mi, lepojko nastavikapetan, čiji se jezik poče drešiti u razgovorus jednom devojkom sa sokaka neku zlovoljnu nakazu,ćoravu i grbavu, biskupovog zvonara, kako mise čini. Rekoše mi za nj da je nahod nekog arhiđakona,a đavo po rođenju. Ima neko smešno ime. Vavedenje,Bogojavljenje, Cveti, ne sećam se tačno, tekznam da je neki praznik. On se, dakle, usudio da vasotme, kao da ste vi stvoreni za crkvenjake! To je malomnogo. Šta je, do đavola, htela s vama ta sovuljaga?Recite mi.21»323Ne znam odgovori ona.Kakva drskost! jedan zvonar da otme devojku, kao kakav vikont! jedan prostak da krišom lovi plemićku divljač! Nešto

nečuveno zaista. Uostalom, tu je drskost skupo platio. Koga Pjera Torteri uzme da šiba, tome nije lako; i ja vam mogureći, ako vam to godi, da se vaš zvonar naročito lepo proveo kod njega. Jadan čovek! reče Ciganka, kojoj ove reči oživeše uspomenu na prizor na sramnome stubu.Kapetan prsnu u smeh. Do sto đavola! To vam milosrđe dolikuje kaopero svinjskome repu! Dabogda bio trbušat kaopapa ako ...On najedanput zastade.Oprostite, gospođe, umalo ne rekoh neku glupost.Pih, gospodine! reče Gajfontenova.On razgovara s njom njenim jezikom! dodade poluglasno Fler de Lis, čija je srxba^ svakoga trenutka bivala sveveća. Ova njena srxba ne popusti nimalo kad se kapetan, očaran Cigankom a naročito samim sobom, okrenu na petii ponovi s bezazlenim i vojničkim udvaranjem:Duše mi, lepa devojka!Samo dosta divljački obučena reče Dijana od Kristeja, smešeći se tako da joj se vide lepi zubi.Ova napomena bila je zračak svetlosti za ostale. Ona im pokaza s koje strane da napadaju na Ciganku. Ne mogućizameriti njenoj lepoti, one se okomiše na njeno odelo.324Zbilja, mala reče Monmišelova šta ti bi da ideš ulicom tako golovrata?Ovako kratku suknju nisam još videla dodade Gajsrontenova.Draga moja nastavi dosta zlobno Fler de Lis vas će žandarmi zatvoriti zbog tog vašeg zlatnog pojasa.Mala, mala prihvati Kristejova s nemi,losrdnim osmehom kako bi bilo da napraviš rukave, da ti ruke ne pocrne odsunca.To doista beše prizor dostojan pametnijega gledaoca no što je bio Febus: videti kako ove lepe devojke sa svojimotrovnim i pakosnim jezicima palacaju, puze i uvijaju se oko ulične igračice. One behu svirepe i umiljate. One supretresale, zajedljivo ocenjivale njeno siromašno i neobično odelo od šljokica i od šika. Smehu, ismevanju, ponižavanjunije bilo kraja. Na sirotu Ciganku padali su sarkazmi, ohola blagonaklonost i pakosni pogledi. Mislio bi čovek daima pred sobom one mlade rimske gospođe koje su zabave radi zabadale zlatne igle u prsa svoje lepe robinje. Rekaobi čovek da gleda lovačke hrtice kako, raširenih nozdrva, zažarenih očiju, obleću oko jadne srne koju im pogled gospodarevne da da prožderu.Uostalom, šta je bila u očima ovih devojaka iz otmenih porodica jedna bedna ulična igračica! One kao da nisu nimalo

vodile računa o njenom prisustvu, i govorile su o njoj, pred njom, njoj samoj, glasno, kao o nekom predmetu dostanečistom, dosta odvratnom i dosta lepom.Ciganka nije bila ravnodušna prema ovim uboDima. S vremena na vreme rumenilo stpda oblilo bi325njene obraze, munja gneva senula bi u njenim očima, reči pune preziranja kao da su joj lebdele na usnama; ona jeprezrivo pravila onu grimasu koja je čitaocu već poznata, ali je ćutala. Nepomična, ona nije skidala sa Febusa svojpogled miran, tužan i blag. U ovome pogledu bilo je u isto vreme i sreće i ljubavi. Rekao bi čovek da se uzdržavala,bojeći se da je ne oteraju.Febus se, pak, smejao i branio Ciganku s nekom drskošću i sažaljenjem.Neka ih, mala, neka govore! ponavljao je on zveckajući svojim zlatnim mamuzama istina, vaše odelo jeste maloneobično i zazorno, ali šta to mari kad ste vi tako lepa devojka?Kao što vidim uzviknu plava Gajfontenova i podiže svoj vrat kao u labuda s gorkim osmehom gospodu strelce ukraljevoj službi lako raspaljuju lepe ciganske oči.Zašto ne? reče Febus.Na ovaj odgovor, koji je kapetan nemarno izbacio, kao što čovek baci kamen pa i ne gleda gde će pasti, Kolomba sestade smejati, a s njom i Dijana, i Amelota, i Fler de Lis, kojoj se u isto vreme zablieta jedna suza u očima.Ciganka, koja na reči Kolombe i Gajfontenove beše oborila oči zemlji, diže pogled koji se blistao od radosti i ponosa, iponovo ga upravi na Febusa. Beše doista lepa u tome trenutku.Stara gospođa, koja je posmatrala ovaj prizor, osećala se uvređenom i nije ništa razumevala. Sveta Bogorodice! uzviknu ona najedanput šta mi se to miče kod nogu! Ju, prokleta životinja!326To beše hoza koja je ušla da potraži svoju gospođ|u i koja je, hitajući k njoj, uplela bila svoje rogove u haljine staregospođe, haljine koje su joj se gomilale oko nogu kad je sedela.To skrenu pažnju prisutnih. Ciganka je oslobodi ne rekavši nijednu reč. Gle male koze sa zlatnim nogama! uzviknuBeranžera podskakujući od radosti.Ciganka se saže i nasloni na svoj obraz umiljatu kozinu glavu. Rekao bi čovek da je moli za oproštaj što je takoostavila.Međutim, Dijana se beše nagla na uvo Kolombi.Kako da se nisam ranije setila? To je ta Ciganka s kozom. Kažu za nju da je vračara i da njena koza zna vrločudnovate veštine.

Vrlo dobro reče Kolomba treba sad i koza da nas pozabavi malo, i da nam pokaže neko čudo.Dijana i Kolomba obratiše se živo Ciganki:Mala, hajde da nam tvoja koza pokaže kakvo čudo.Ne znam šta hoćete da kažete odgovori igračica.Kakvo čudo, kakve mađije, ukratko, kakvu vraxbinu.To ja ne znam. I ona stade milovati svoju lepu kozu ponavljajući: Xali! Xali!U tom trenutku Fler de Lis spazi o kozinom vratu jednu kožnu kesicu. Šta je to? upita ona Ciganku.Ciganka je pogleda svojim krupnim očima i odgovori joj ozbiljno: To je moja tajna.32? Baš bih volela znati tu tvoju tajnu pomisliFler de Lis.Međutim, dobra gospođa beše ustala ljutita. No, Ciganko, ako ni ti, ni tvoja koza nećeteda nam igrate, šta ćete onda ovde?Citanka ne odtovori ništa i uputi se lagano zratima. Ali što im se više približavala, koraci joj behu sve sporiji. Kao da jeneki neodoljivi magnet zadržavao. Najedagaput ona uggravi evoje oči pune suza na Febusa i zastade!A! uzviknu kapetan ne možete otići tako. Vratite se i igrajte nam malo. Zbilja, lepa devojko, kako vam je ime?Esmeralda reče igračica ne skidajući oči s njega.Na ovo neobično ime, sve mlade devojke prsnuše u smeh.Strašno ime za jednu devojku reče Dijana.Vidite reče Amelota da je neka čarobnica.Draga moja uzviknu svečano gospođa Alojza vaši roditelji nisu vam to ime našli u krstionici.Međutim, od irpe nekoliko trenutaka, kako niko na Beranžeru nije obraćao pažnju, ona beše jednim kolačićemodmamila kozu u jedan kraj sobe. Za tren oka njih dve behu postale dobre lrijateljice. Radoznalo dete beše skinulokesicu koja je visila o kozinom vratu, otvorilo je i istreslo na pokrovac sve što je u njoj bilo. To beše azbuka čije svakoslovo beše zasebno ispisano na jednoj šimnšrovoj tablici. Čim su oze igračke izručene na pokrovac, dete sizienaćenjem vide kako koza to je bez sumljo328bilo jedno od njenih čuda svojom zlatnom nogom vuče izvesna slova i gurajući ih polako razmešta po nekomnaročitom redu. Posle nekoliko trenutaka slova su sastavljala jednu reč koju koza kao da beše naučena pisati; tako jemalo oklevala sastavljajući je, i Beranžera najedanput uzviknu, sklopivši ruke s divljenjem: Kumo Fler de Lis, da vidite šta je kozanaučila.

Fler de Lis pritrča i uzdrhta. Slova rasporećena na podu, obrazovala su ovu reč:fevu sTo je koza napisala!? upita ona prigušenim glasom.Jeste, kumice odgovori Beranžera,O tome nije moglo biti sumnje; dete nije umelo pisati. To je, dakle, ta tajna! pomisli Flerde Lis.Međutim, na detinju viku svi behu dotrčali, i mati, i devojke, i Ciganka, i oficir.Ciganka vide kakvu je glupost koza učinila. Ona pocrvene, zatim preblede i stade drhtati kao krivac pred kapetanom,koji je gledaše s osmehom zadovoljstva i čućenja.Febus! šaputahu preneražene devojke to je kapetanovo ime!Vi imate vanredno pamćenje! reče Fler de Lis skamenjenoj Ciganki. Zatim briznu u plač. Oh! promuca ona bolno,pokrivši lice svojim lepim rukama to je neka čarobnica! A u srcu svome čula je drugi jedan glas, još užasniji, koji jojje govorio: to je neka suparnica.329^na pade u nesvest. Kćeri moja! kćeri moja! uzviknu uplašena mati. Odlazi, paklena Ciganko!Esmeralda za tren oka pokupi zlosrećna slova, dade znak Xali, i iziđe na jedna vrata, dok su Fler de Lis nosili nadruga.Kapetan Febus, koji beše ostao sam, premišljaše za časak na koja će vrata; zatim ode za Cigankom.IIDRUGO JE SVEŠTENIK A DRUGO FILOZOFSveštenik koga mlade devojke behu uočile na severnom tornju, sa koga je, nagnut nad trg, tako pažljivo pratioCigankino igranje, beše doista arhiđakon Klod Frolo.Naši čitaoci nisu • zaboravili onu tajanstvenu ćeliju koju arhiđakon beše zadržao za sebe u tom tornju.. (Uzgred budirečeno, ne znam da nije to ona ista čija Se unutrašnjost još i danas može videti kroz jedan mali četvrtasti otvor, naistočnoj strani, u visini čovečjoj, okrenut platformi sa koje se dižu tornjevi; da nije to onaj ćumez, sada sasvim go,prazan i zapušten, čiji su okrečeni zidovi ukrašeni ovdeonde s nekoliko jadnih žutih gravura, koje predstavljajufasade raznih crkava. Ja mislim da u toj rupi stanuju zajedno slepi miševi i pauci, i da se prema tome tu vodi dvostranirat istrebljenja protiv muva.)Svakog dana, jedan sat pre sunčeva zalaska, peo se arhiđakon uz stepenice što vode na toranj i za330tvarao u tu ćeliju, u kojoj ]e ponekad provodio po čitave noći. Toga dana, baš kad je, došavši pred niska vrata toga

utočišta, uvukao u bravu mali starinski ključić koji je uvek nosio uza se u kesici o pojasu, dopreše mu do ušiju zvucidaira i kastanjeta. Ti su se zvuci čuli s trga pred crkvom. Ćelija je, rekli smo već, imala svega jedan prozorčić koji jegledao u zadnji deo crkve. Klod Frolo naglo izvadi ključ, i posle nekoliko trenutaka bio je na vrhu tornja, u sumornom izamišljenom položaju u kome ga devojke behu spazile.Tu je stajao ozbiljan, nepomičan, gledajući samo u jednu tačku, sa jednom jedinom mišlju. Pod njegovim nogamaležao je ceo Pariz, s tisuću strela na svojim građevinama i sa svojim kružnim horizontom od blagih brežuljaka, sasvojom rekom koja se vijuga pod njegovim mostovima i svojim narodom koji vrvi po njegovim ulicama, sa oblacimadima, sa neravnim lancem svojih krovova koji steže Bogorodičinu crkvu svojom mnogostrukom mrežom. Ali, u celojovoj varoši arhiđakon je gledao samo jedan kraj; trg pred crkvom; u celoj ovoj gomili samo jedno lice: Ciganku.Teško bi bilo reći kakve je prirode bio taj cogled, i otkuda je dolazio onaj plamen koji je iz njega izbijao. To bešepogled nepomičan, pa ipak uzbuđen i nemiran. I, po potpunoj nepomičnosti celog njegovog tela, koje bi ovdaonda,potresla mahinalna jeza, kao što vetar potresa drvo, po ukočenosti njegovih laktova koji su ličili na mramor više noograda na koju se naslanjahu, po skamenjenom osmehu koji mu je lice grčio, rekao bi čovek da su u Kloda Froloajedino oči bile žive.332Ciganka je igrala. Ona je okretala daire na vrhu svoga prsta i bacala ih uvis, igrajući provansalska kola, okretna, laka,vesela i ne osećajući težinu strašnoga pogleda koji je kao olovo padao na njenu glavu.Gomila se tiskaše oko nje; s vremena na vreme, jedan čovek u žutoj i crvenoj dolami sklanjao je svet, zatim se vraćaona stolicu koja je bila na nekoliko koraka od igračice, i stavljao na kolena glavu kozinu. Taj čovek kao da beše drugarCigankin, Klod Frolo, sa visine na kojoj je bio, ne mogaše raspoznati njegove crte.Otkako je spazio ovog nepoznatog čoveka, arhiđakon kao da je svoju pažnju podelio na igračicu i na njega,'i njegovolice stade bivati sve mračnije i mračnije. Najedanput on se ispravi i laka drhtavica prođe mu kroz celo telo: Ko je tajčovek? reče on kroz zube dosad sam je uvek viđao samu!I on se izgubi pad iskrivudanim svodom uvijenih stepenica, i siđe. Kad je prolazio pored vrata od zvonika koja behuodškrinuta, on vide nešto što mu pade u oči, vide Kvazimoda kako se nagao nal jedan otvor od onih streha od škriljacakoje liče na ogromne šalone, na gleda i on na trg. Kvazimodo se beše tako zagledao da se nije ni osvrnuo kad je njegov

poočim prošao. Njegovo divlje oko imalo je neobičan izraz. To beše pogled očaran i blag. Čudnovato! promrmlja Klod. Da li to Ciganku gleda tako? On nastavi silaziti. Posle nekoliko minuta brižni arhiđakon iziđe na trgkroz vrata na podnožju tornja.332Gde se dede Ciganka? reče on mešajući se među gledaoce koje daire behu okupile.Ne znam odgovori jedan od njegovih suseda sad je baš nestade. Čini mi se da je otišla da odigra koju fandangu1 uonoj kući preko puta, kuda su je pozvali.Mesto Ciganke, na onoj istoj prostirci čije eu se arabeske na nekoliko trenutaka pre toga gubile pod ćudljivom slikomnjene igre, arhiđakon je video sada samo čoveka u crvenom i žutom odelu, koji je, da bi zaradio koju paru, obilaziooko kruga, s laktovima na kukovima, zabačene glave, crvena lica, opružena vrata, s jednom stolicom u zubima. Na tojstolici beše privezana mačka koju mu je jedna susetka pozajmila i koja je maukala vrlo uplašena. Sveta Bogorodice! uzviknu arhiđakon baškada komedijaš, kome po licu behu izbile krupnegraške znoja, prođe pored njega sa svojom piramidomod stolice i mačke šta to radi magistarPjer Grengoar?Strogi glas arhiđakonov tako iznenadi ubogog đavola da sa celom svojom zgradom izgubi ravnotežu, te i stolica imačka padoše na glavu gledaocima posred urnebesne dreke.Verovatno je da bi magistar Pjer Grengoar (jer to on beše) imao vrlo neprijatno razračunavanje sa susetkom čija jemačka bila, i sa ostalim nagnječenim i izgrebanim ličnostima, koje su ra okružavale, da se nije koristio metežom isklonio u crkvu, kuda ga je Klod Frolo pozvao.Katedrala beše već mračna i pusta. Pobočne1 Španska igra uz pratnju kastanjeta.333lađe ležale su u potpunom mraku, a kandila u kapelama svetlela su već kao zvezde toliko gust mrak beše podsvodovima. Samo se velika ruža na fasadi, čije bezbrojne boje behu osvetlili zraci horizontalnoga sunca, blistala umraku kao gomila dijamanata, i bacala svoju svetlu sliku na suprotan kraj lađe.Posle nekoliko koraka dom Klod nasloni se na jedan stub i pogleda Grengoara nepomično. To ne beše pogled kogase Grengoar bojao, postiđen što ga je tako ozbiljna i učena ličnost zatekla u ovom komedijaškom odelu. Pogledsveštenikov ne imađaše u sebi ničega podrugljivog i ironičnog, on beše ozbiljan, miran i oštar. Arhiđakon prekidećutanje prvi.

Hodite, magistre Pjere. Mnoge ćete mi stvari morati objasniti. Pre svega, kako to da vas nisam video ima skoro dvameseca, i da vas sad nađem na ulici, u lepom ruhu doista! pola žutom a pola crvenom, kao jabuka iz Kodbeka?Gospodine reče pogruženo Grengoar odelo mi je doista vrlo neobično; i ja se tome više čudim no mačka kojoj bimetnuli na glavu tikvu. Doista je vrlo ružno, ja to osećam, dovoditi gospodu čuvare reda u nezgodan položaj da tukupod ovom haljinom leđa jednog filozofa pitagorejca. Ali šta ćete, prečasni oče? tome je kriv moj stari kaput koji me jepodlo ostavio u početku zime, pod izgovorom da se sav raspao i da mu je potrebno da se odmori u korpi krparevoj.Šta da radim? Civilizacija nije još došla dotle da čovek može ići go, kako je želeo stari Diogen. Dodajte tome da jeduvao vrlo hladan vetar, i da se u januaru mesecu ne može s uspe334hom raditi na uvođenju ove novine. Ovaj mi kaput dođe pot; ruku. Ja sam ga uzeo i ostavio svoju staru crnu kabanicu,koja je, za jednoga hermetika kao ja, bila vrlo slabo hermetički zatvorena. I tako, evo me u lakrdijaškom odelu, kaoono sveti Žene. Šta ćete? Moralo se. Kako je Apolon čuvao ovce kod Admeta.2Lep ste zanat izabrali! nastavi arhiđakon.Priznajem, oče, da je bolje filozofirati i pisati pesme, duvati plamen u peći ili ga dobijati s neba, no nositi mačke poulicama. Zato sam, kad ste me oslovili, i izgledao glup, kao tele pred šarenim vratima. Ali šta ćete, gospodaru? Trebajesti svaki dan, a ni najlepši stihovi aleksandrinci ne vrede u ustima koliko komadić sira. Ja sam napisao za gospođuMargeritu od Flandrije onaj čuveni svadbeni spev koji vam je poznat, ali opština neće da mi ga plati, pod izgovorom danije najbolji, kao da čovek može dati za četiri talira kakvu Sofoklovu tragediju. Predstojalo mi je, dakle, da umrem odgladi. Srećom, našao sam da imam dosta jaku vilicu, i onda sam rekao toj vilici: Pokaži svoju snagu i veštinu, hranisebe sama. Ale te ipsam3. Gomila luieža, koji su postali moji dobri prijatelji, naučili su me raznim herkulskimveštinama, i ja sad dajem svako veče svojim zubima hleb koji su preko dana zaradili u znoju lica moga. Uostalom,concedo, ja priznajem da svoje umne sposobnosti žalosno upotrebljavam, i da čovek nije stvoren zato da provedesvoj život udarajući u daire i noseći sto2 Admet, kralj i osnivalac Fere u Tesaliji, jedan od Argonauta, čija je stada čuvao Apolon. * Hrani se sama.335lice u zubima. Ali, prečasni oče, nije dovoljno provesti svoj život, treba ga i održavati.

Dom Klad je slušao ćuteći. Najedanput njegovo upalo oko dobi tako oštar izraz da Grengoar oseti kako mu taj pogledprodire, tako reći, u dno duše.Vrlo dobro, magistre Pjere, ali otkuda vi u društvu ove igračice?To je vrlo prosto reče Grengoar otuda što je ona moja žena i što sam ja njen muž.Mračno oko sveštenikovo planu:Je li mogućno, nesrećniče? uzviknu on i ščepa Grengoara za ruku je li mogućno da te je Bog toliko napustio da sidošao u dodir s tom devojkom?Duše mi, gospodaru odgovori Grengoar dršćući celim telom kunem vam se da je nisam nikad dirnuo, ako vas toonespokojava.Pa šta reče malopre nešto o mužu i ženi? upita sveštenik.Grengoar pohita da mu što je moguće kraće ispriča sve što čitalac već zna, svoj doživljaj u Čudotvornoj mali i svojuženidbu uz razbijen krčag. Uostalom, izglada da ovaj brak nije imao još nikakva rezultata, i da mu je Ciganka svakoveče uskraćivala prvu bračnu noć kao prvoga dana. To je vrlo neprijatno reče on na završetku ali to je otuda štosam bio tako nesrećan te se oženio nevinom devojkom.Šta hoćete time da kažete? upita arhiđakon koji se za vreme pričanja beše postupno umirio.To je dosta teško objasniti odgovori pesnik. Svemu tome uzrok je sujeverje. Moja je žena,336kako mi reče Jedan matori lupež koga kod nas zovu jeđupačkim knezom, dete nađeno, ili izgubljeno, što je svejedno.Ona nosi o vratu jednu amajliju koja će joj, vele, pomoći da jednoga dana nađe svoje roditelje, ali koja bi izgubilasvoju moć čim bi devojka izgubila svoju nevinost. Iz toga izlazi da mi oboje živimo vrlo čedno.Dakle prihvati Klod, čije čelo bivaše sve vedrije vi mislite, magistre Pjere, da još nijedan muškarac nije imao snošajs tim stvorenjem?A šta može, dom Klode, čovek protiv jedne. praznoverice? Ona je to uvrtela u glavu. Ja mislim da je zacelo velikaretkost takva čednost, očuvana usred tolikih Ciganki, koje je tako lako dobiti. Ali ona ima za odbranu tri stvari:jeđupačkog kneza koji je uzeo pod svoju zaštitu, računajući možda da je proda kakvom gospodinu opatu; celo svojepleme koje je neobično poštuje, kao Bogorodicu; i jedan mali nož koji uvek nosi uza se, skriven, mada je upraviteljpolicije to zabranio, i koji joj iskrsne u rukama čim je obuhvate oko struka. To vam je prava zolja.Arhiđakon okupi Grengoara pitanjima.

Esmeralda beše, po nahođenju Grengoarovu, stvorenje bezazleno i krasno; lepa, osim kad načini onu svoju grimasu;devojka nevina i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna za razliku između žene imuškarca, čak ni u snu; eto takva; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela kojana nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu. Ovakvu22 Bogorodičina crkva337prirodu dobila je sa čergaškim životom kojim je uzek živela. Grengoar beše doznao da je ona, još kao dete,proputovala Španiju i Kataloniju. pa čak i Siciliju; štaviše, mislio je da je nju ciganski karavan, u kome je bila, odveobio u kraljevinu Alžir, zemlju koja leži u Ahaji, koja se graniči s jedne strane malom Albanijom i Grčkom, a s druge Sicilijanskimmorem koje je put za Carigrad. Cigani, pričao je Grengoar, behu vazali alžirskoga kralja, starešine belihMavara. No jedno je izvesno: da je Esmeralda još vrlo mlada došla u Francusku preko Ugarske. U svima ovimzemljama mlada devojka naučila je ponešto od neobičnih jezika i pesama i primila neke nastrane pojmove, zbog čegajoj je jezik bio nešto tako šareno kao što joj beše šareno odelo, pola parisko, pola afrikansko. Uostalom, narod izkvartova u koje je odlazila voleo ju je zbog njene veselosti, zbog njene umiljatosti, zbog njene živahnosti, zbog njenaigranja i zbog njenih pesama. Po njenom mišljenju, u celoj varoši mrzele su je, pre svega, dve ličnosti, o kojima jeuvek sa strahom govorila: pokajnica u TurRolanu, opaka jedna isposnica koja je ne zna se zašto kivna na Cigane, ikoja je proklinjala sirotu igračicu kad god bi ova prošla pored njena prozora; i jedan sveštenik, koji je nikad ne bi sreo ada je ne dočeka pogledima i rečima od kojih se plašila. Ova poslednja okolnost veoma zbuni arhiđakona; noGrengoar nije obratio mnogo pažnje na ovu zabunu: dva meseca behu sasvim dovoljni da bezbrižni pesnik zaboravineobične nojedinosti one večeri kad je sreo Ciganku, i ulogu koju je prisustvo arhiđakonovo igralo u toj prilici.Ustalom, igračica se nije ničega bojala; ona nije338predskazivala ljudima sudbinu, i zato je bila van opasnosti od optužbe za vračanje koje su tako često podizane protivCiganki. A posle, Grengoar joj je bio brat, kad joj već nije bio muž. Uostalom, filozof je vrlo trpeljivo podnosio ovuvrstu platonskoga braka. Glavno je da je imao gde da legne i šta da jede. Svakog jutra polazio je iz prosjačke male,ponajčešće sa Cigankom, kojoj je pomagao da kupi po raskršćima krunaše i male srebrnike; svako veče vraćao se s

njom pod isti krov, pustio bi je da se zatvori u svoju sobicu, i zaspao bi snom pravednika. Ukupno uzevši, ovakav ježivot vrlo ugodan i vrlo povoljan za razmišljanje, govoraše on. Posle, po duši i savesti, filozof nije bio duboko uverenda je strasno zaljubljen u Ciganku. Gotovo isto toliko voleo je i kozu. To beše divna životinja, krotka, pametna,duhovita, učena. Ništa običnije u srednjem veku od ovih obučenih životinja kojima se ceo svet divio, i koje su čestoodvodile svoje učitelje na lomaču. Pa ipak, čarolije ove koze sa zlatnim nogama behu vrlo bezazlene veštine.Grengoar ih objasni arhiđakonu, koga su, kako izgleda, ove pojedinosti veoma zanimale. U većini slučajeva, dovoljnoje bilo pružiti daire pred kzozu na ovaj ili onaj način, pa da pokaže ono što želite. Nju je naučila Ciganka, koja za teveštine ima tako redak dar da joj je bilo dovoljno svega dva meseca pa da nauči kozu da pomoću pokretnih slovanapiše reč Febus.Febus! reče sveštenik zašto Febus?Ne znam odgovori Grengoar. Možda misli da u toj reči leži kakva čarobna i tajna sila. Ona ju je često ponavljalapoluglasno, kad misli da je sama.22*339Jeste li uvereni prihvati Klod svojim oštrim pogledom da je to samo obična reč i da nije nikakvo ime?Čije ime? upita pesnik.Šta ja znam? reče sveštenik.Znate šta ja mislim, prečasni sče. Ti su Cigani po malo Gauri4 i obožavaju sunce. Otuda to Febus.Meni to ne izgleda tako jasno kao vama, magistre Pjere.Uostalom, ne mari ništa. Neka mrmlja njeno Febus do mile volje. Ali je izvesno da me Xali voli već gotovo isto tolikokoliko nju.Šta je to Xali?To je koza.Arhiđakon nasloni bradu na ruku i osta nekoliko trenutaka zamišljen. Najedanput okrenu se naglo Grengoaru.I ti mi se kuneš da je nisi dotakao?Koga? reče Grengoar kozu?Ne, tu ženu.Moju ženu! Kunem vam se da nisam.A često si s njome nasamo? Svako veče, po jedan dobar sat.Dom Klod nabra obrve.• O, o! solus sit sola pop cogitabunt orare Pater noster*. Duše mi, mogao bih očitati i Pater6, i Ave4 Gauri, obožavaoci vatre u Persiji i Indiji.

5 Muško i žensko nasamo neće misliti na to da čitajuOčenaš.' Očenaš.340Maria7 i Credo in Deum patrem omnipotentem8, a da ona ni glave ne okrene na mene.Zakuni mi se utrobom svoje matere ponovi arhiđakon naprasito da nisi ni prstom taknuo to stvorenje.Mogao bih se zakleti i glavom svoga oca, jer to dvoje stoji u vezi. Ali, prečaeni oče, dopustite mi sad da ja vas upitamnešto.Govorite, gospodine.Šta se to vas tiče?Bledo arhiđakonovo lice pocrvene kao obraz u mlade devojke. On isprva ne odgovori ništa, zatim reče sa očevidnomzabunom:Slušajte, magistre Pjere Grengoare. Koliko ja znam, vi još niste izgubili dušu. Ja se intereoujem za vas i želim vamdobra. No najmanji dodir s tom paklenom Cigankom bacio bi vas u naručje satani. Vi znate da uvek telo upropastidušu. Teško vama ako se približite toj ženi. To je sve što imam da vam kažem.Pokušao sam jedanput reče Grengoar češući se iza uva. To je bilo prvoga dana; ali sam se opekao. Bili ste tako bezočni, magistre Pjere?I natušti se čelo sveštenikovo.Drugi put opet nastavi pesnik smešeći se pre nego sam legao, virio sam kroz ključaonicu i video u košulji najdivnijuženu kakva se ikad bosonoga pela u krevet.Idi do đavola! uzviknu sveštenik sa stra: Bogorodice devo.* Verujem u boga oca svemogućega.341hovitim pogledom; i gurnuvši začuđenoga Grengoara, on se krupnim koracima izgubi pod najmračnijim svodovimakatedrale.IIIZVONAOd onoga jutra kad je bio išiban na sramnome stubu, Kvazimodoza zvonarska revnost beše veoma ohladnela; tako sebar činilo susedima Bogorodičine crkve. Pre toga su brujala zvona svaki čas, od jutra do mraka, zvonilo je zvono kojepoziva na službu, čule su se bogate game na manjim zvonima, za svadbu, za krštenje, mešajući se u vazduhu kaosplet svakojakih umilnih zvukova. Stara crkva, koja je sva treperila i zvučala, bila je u večitoj jeci od zvona. U njoj sebez prestanka osećalo prisustvo ćudljive duše koja je pevala na sva ova bakarna usta. Sad ove duše kao da beše

nestalo. Katedrala je izgledala sumorna i rado je ćutala. O praznicima i ukopima čulo se obično zvonjenje, suvo inago, ono koje je prema obredima bilo neophodno, i ništa više. Od onog dvostrukog zvuka koji se čuje iz jedne crkve,orgulje iznutra i zvona spolja, ostale su samo orgulje. Rekao bi čovek da više nije bilo zvonara u zvonicima. Međutim,Kvazimodo je neprestano bio tu. Kakva se to promena desila u njemu? Da nisu stid i očajanje još trajali u dnu njegovasrca, da nisu udarci xelatovi još neprestano odjekivali u njegovoj duši, i da tuga zbog onakvog postupka nije sveugasila u njemu, pa čak i njegovu ljubav prema zvo342nima? Ili, da nije Marija imala suparnicu u srcu zvonara Bogorodičine crkve, i da nisu veliko zeono i njegovih četrnaestdrugova baš zanemareni zbog nečega milijeg i lešpeg?Leta gospodnjeg 1482, Blagovesti su pale u utorak 25. marta. Toga dana vazduh beše tako čist i tako lak daKvazimodo ponovo oseti u sebi nešto ljubavi prema svojim zvonima. On se pope na severni toranj, dok je dolecrkvenjak širom otvarao crkvena vrata, koja u ono doba behu ogromna krila od tvrdog drveta, prevučena kožom,oivičena gvozdenim pozlaćenim klincima, a optočena skulpturama „vrlo vešto izrađenim".Došavši u visoku sobicu gde stoje zvona, Kvazimodo je posmatrao neko vreme svih šest zvonika, tužno mašućiglavom kao da je podnosio patnje od nečega neobičnoga što ih je istislo iz njegova srca Ali kad ih je zaljuljao, kad jeosetio da se ovaj grozd od zvona kreće pod' njegovom rukom, kad je video, jer ne mogaše čuti, kako se ustreptalaoktava penje i sggušta po ovim zvučnim lestvama, kao ptica koja skače s grane na granu, kad ovaj muzički demonkoji rastresa ceo splet streta, trilera i arpeđa, ovlada bednim gluvakom, on tada opet posta srećan, zaboravi sve, injegovo srce koje se širilo razgali njegovo lice.On' je išao tamoamo, pljeskao rukama, trčao od jednoga konopca do drugog, podsticao pevače glasom i pokretom,kao kakav kapelnik koji bodri vešte svirače. Tako govorio je tako, Gabrijela. Sruči sav svoj glas na trg. Danas je praznik. Tibolde, što si se olenio? Popustio si.Življe! Življe! Da nisi343zarđao, lenivče? Tako! Brzo! Brzo! Da ti ne vidim klatno. Neka svi ogluve kao ja. Vrlo dobro, Tibolde, vrlo dobro!Gijome! Gijome! Ti si najveći, a Paskije je najmanji, pa opet Paskije zvoni bolje. Da se opkladimo da ga oni koji čuju,čuju bolje no tebe. Dobro je! Dobro je! Gabrijela, samo jako! Još jače! Hej! Šta radite tamo gore vas dvoje, vi Vrapci?

Ne vidim da dajete glasa od sebe. Šta je to s bakarnim jezicima koji kao da zevaju, mesto >da pevaju? Ded, naposao! Blagovesti su. Danas je lepo sunce, pa treba da je i zvonjenje lepo. Jadni Gijome! Ti si se sasvim umorio,debeljko!On se beše sav predao podsticanju svojih zvona koja ou se nadmetala da što bolje zvone, i čija su sjajna leđaodskakala i tresla se, kao ono zapregnute mazge u Španiji kad ih sagal ovdaonda opominje.Najedanput, bacivši pogled kroz široke krljušti od škriljaca kojima je do izvesne visine pokriven strmi zid zvonika, onspazi na trgu jednu devojku u neobičnom odelu koja stade i prostre pa zemlji ćilim, jednu malu kozu koja leže naćilim, i gomilu gledalaca koja načini krug oko nje. Ovaj prizor naglo izmeni tok njegovih misli i ohladi šegovo muzikalnooduševljenje kao što struja vazduha ohladi tečnu smolu. On zastade, okrete leđa zvonima, zguri se iza strehe odškriljaca i upravi na igračicu onaj sanjalački, nežan i blag pogled koji već jedanput beše začudio arhiđakona. Međutim,zaboravljena zvona najedanput umukoše sva u isti mah, na veliku žalost ljubitelja koji su sa344uživanjem slušali zvonjenje sa Menjačkoga mosta i razišli se zabezeknuti kao pseto kome ste pokazali kost pa gaudarili kamenom.IV 'AN'AGKHJJednoga lepog jutra tog istog meseca marta, čini mi se da je to bilo u subotu 29, na Dan svetoga Evstahija, naš mladiprijatelj đak Žan Frolo di Mulen primeti, oblačeći se, da njegove čakšire, u kojima mu je bila kesa, ne daju od sebenikakav metalni zvuk. Jadna keso! reče on izvadivši je iz xepa šta, zar ni prebijene pare u tebi! Kako su te svirepoiscedili kocka, pivo i Venera! Kako si prazna, smežurana i tanka! Ličiš na prsa kakve furije! Pitam ja vas, gospodineCicerone i gospodine Seneka, čije pohabane primerke vidim razbacane po podu, što mi pokazuje, bolje no neki kovničarili neki Jevrejin sa Menjačkog mosta da jedan talir s krunom vredi trideset pet uncija, svaka po dvadeset petsua i osam para pariskih, i da jedan talir s polumesecom vredi trideset šest uncija, od dvadeset šest sua i šest paraturski komad, kad nemam ni kršene pare da je metnem na duplošest! Oh, Konzule Cicerone! Iz takve se nevolje neizvuče čovek s perifrazama, sa quemadmodum2 i sa verum enimvero!*On se obuče vrlo neraspoložen. Dok je vezi1 Sudbina.2 Kao što.5 Ali zaista.

345vao obuću, dođe mu u glavu jedna misao, ali on je najpre odbaci; međutim, ona se povrati, i on obuče svoj prsniknaopačke, što je očevidan znak jake unutrašnje borbe. Naposletku, on tresnu kapu o zemlju i uzviknu: Ah, šta tu! Šta bude da bude. Idem ja svome bratu. Dobiću pridiku, ali ću dobiti i talir.I on naglo navuče svoju bluzu s postavljenim rukavima, diže kapu sa zemlje i iziđe kao očajnik. On se uputi ulicomHarp ka Staroj varoši. Kad je prošao pored Ulice Hušet, zagolica mu nos miris onih divnih ražnjića koji su seneprestano okretali, i on s puno ljubavi pogleda xinovshu prodavnicu pečenja koja je jednoga dana izmamila franciskancuKalatažironu onaj patetični uzvik: Veramente, queste rotisserie sono cosa stupenda*. Ali Žan ne imađašenovca za doručak, i on s dubokim uzdahom uđe pod portik Maloga Šatlea, ogroman svod s masivnim kulama, koji jebranio ulazak u Staru varoš.Nije se čak ni toliko zaustavio da se uzgred baci kamenom, kako je bio običaj, na bednu statuu Perine Leklerka, kojibeše predao Pariz Karla VI Englezima, zločin koji je njegov lik, unakažen kamenjem i ubrljan blatom, tri veka ispaštaona uglu ulica Harp i Busi, kao na večnom sramnom stubu.Kada je prešao preko Malog mosta i kročio u Ulicu nove svete Ženevjeve, Žan de Malendino nađe se predBogorodičinom crkvom. Tada ga njegova neodlučnost ponovo obuze, i on se prošeta nekoliko trenutaka oko statue g.Legrija, ponavljajući sa strahom:4 Zbilja, ove aščinice su stvar čudnovata.346 Pridika je izvesna, talir je sumnjiv!On zaustavi jednog crkvenjaka koji je izlazio iz obitališta. Gde je gospodin arhiđakon od Žoza?■ Čini mi se da je u svojoj ćeliji na tornju reče crkvenjak ali vam ne bih savetovao da ga uznemiravate, sem akodolazite od strane nekoga kao što je papa ili gospodin kralj.Žan pljesnu rukama. Do vraga! Evo divne prilike da vidim tu čuvenučarobničku ćeliju!S ovom namerom, on se odvažno uputi kroz mala crna vrata i stade se peti uz uvijene stepenice Svetoga Žila, kojevode na gornje spratove tornja. Baš da vidim! govorio je u sebi uz put. Svete mi Bogorodice! Mora da je vrlozanimljiva ta ćelija koju moj prečasni brat krije kao svoj pudendum! Kažu da u njoj pali pakleno ognjište i da na jakojvatri kuva kamen mudrosti. Do vraga! Stalo mi je do kamena mudrosti koliko do običnog šljunka. Više bih voleo naći

na njegovoj peći omlet od uskršnjih jaja sa slaninom no najveći kamen mudrosti na svetu!Kad je došao na galeriju sa stubovima, on odahnu malo i ne znam sa koliko miliona đavola opsova stepenice kojimanije bilo kraja, zatim nastavi da se penje kroz tesna vrata severnoga tornja, kroz koja je danas zabranjen prolaznarodu. Kad je posle nekoliko trenutaka prešao odeljenje u kome su bila zvona, on naiđe na malo odmaralište ujednom pobočnom odeljenju, i pod svodom na oniska gotska vrata, čiju je ogromnu bravu i teške okove mogao spazitikroz jedan otvor u zidu koji je okružavao stepenice. Oni koji bi danas bili radoznali da vide ova vrata347poznaće ih po ovom natpisu, urezanom belim slovima u crnom zidu: Obožavam Koraliju. 1829. Potpisan Užen. RečPotpisan stoji u tekstu. Uf! reče đak bez sumnje je ovde.Ključ beše u bravi. Vrata behu samo pritvorena. On ih gurnu polako i promoli glavu unutra.Čitalac je zacelo prelistavao divne slike Rembrantove, tog Šekspira slikarstva. Među mnogobrojnim božanstvenimslikama ima naročito jedna koja, kako se misli, predstavlja doktora Fausta i koju je nemogućno gledati a da čoveku očine zasene. To je jedna mračna ćelija. Na sredini je sto pretrpan odvratnim predmetima, mrtvačkim glavama, globusima,alambicima, šestarima, jeroglifskim pergamentima. Za stolom je doktor, u širokom ogrtaču, s natučenom kapomna oči. Vidi mu se samo polovina tela. On se pridigao sa svoje ogromne naslonjače, naslonio se rukama na sto i sradoznalošću i sa strahom posmatrao jedan veliki svetao krug od čarobnih slova, koji gori na zidu u dnu kao sunčanispektar u mračnoj sobi. Ovo kabalističko sunce čisto treperi pred očima i ispunjava tamnu ćeliju svojim tajanstvenimzracima. Strašno ali lepo.Nešto dosta slično Faustovoj ćeliji ukaza se oku Žanovu kad se usudio promoliti glavu kroz odškrinuta vrata. I to je bilasobica mračna i jedva osvetljena. I tu su bili veliki sto i velika naslonjača, šestari, alambici, kosturi raznih životinjapovešani o tavanicu, globus koji se valjao po podu, hipocefalije pomešane s bokalima u kojima su treperili zlatnilistovi, mrtvačke glave poređane na koži išaranoj raznim likovima i slovima, debeli rukopisi nabacani i rašireni bez348ikakva obzira prema slabim ivicama pergamenta; ukratko, svi izmeti nauke, a svuda preko ovog vašara prašina ipaučina; ali nije bilo kruga od svetlih pismena, nije bilo doktora koji sa zanosom posmatra vatrenu viziju, kao što orao

gleda sunce.Pa ipak ćelija ne beše prazna. Jedan čovek sedeo je u naslonjači, nagnut nad sto. Žan, kome taj čovek beše leđimaokrenut, mogao je videti samo njegova ramena i njegov potiljak! ali njemu nije bilo teško poznati ovu ćelavu glavu,koju priroda beše za večita vremena obrijala, kao da je vidljivim znamenjem htela obeležiti neodoljiv sveštenički pozivarhiđakonov.Žan, dakle, poznade svoga brata. Ali vrata se behu otvorila tako tiho da ništa nije nagovestilo dom Klodu njegovoprisustvo. Radoznali đak koristi se time da natenane razgleda ćeliju nekoliko trenutaka. Levo od naslonjače, ispodmalog prozora, bila je prostrana peć koju u prvi mah ne beše spazio. Dnevna svetlost koja je kroz taj prozorčić prodiralaprolazila je kroz mrežu jednoga pauka, koji je svoju tananu ružu s puno ukusa ispredao u svodu od prozora, i učijoj je sredini ovaj arhitekt insekt nepomično stojao kao osovina toga točka od čipaka. Na peći behu nagomilane bezikakva reda svakojake vaze, flašice od ilovače, staklene retorte i drugi sudovi. Žan sa uzdahom primeti da nemanijednog tiganja. Divna kuhinja! pomisli on.Uostalom, u peći nije bilo ognja; štaviše, kao da odavno nije u njoj ni gorela vatra. Jedna staklena obrazina, koju Žanspazi među posuđem za alhemiju i kojom je arhiđakon bez sumnje zaklanjao lgade kad je spravljao kakvu opasnusmesu, ležala je u349jednome uglu, pokrivena prašinom i kao zaborazljena. Pored nje ležao je jedan meh, isto tako prašljiv, na čijojgornjoj površini beše bakarnim pismenima ispisana ova izreka: Spira, spera5.Po zidovima behu, po običaju hermetika, ispisane mnoge druge izreke; jedna mastilom, druge urezane kakvimšiljatim metalom. Tu su se mogla videti pismena gotska, jevrejska, grčka i rimska bez ikakva reda, mnogobrojni zapisinagomilani jedni na druge, od kojih su noviji kvarili starije, a svi se mešali među sobom kao grane kakvog žbuna, kaokoplja u kakvom metežu. To doista beše dosta nejasan metež svih filozofija, svih snova, svih mudrosti ljudskih.Ovdeonde bio je poneki koji se blistao među ostalima kao zastava među kopljima. To beše ponajčešće kakva kratkaizreka latinska ili grčka, koje je srednji vek tako vešto sastavljao: Unde? inde? Noto homini monstrum. Astra, castra,nomen, numen. Meua pi|3Mov, cdu« kokov. Sapere aude Flatubi vulte itd,; ponekad po kojareč koja na prvipogled nije imala nikakva smisla: Avay ko<paia7 kojom se možda s gorčinom ciljalo na monaški režim; ponekad,

opet, neko obično pravilo svešteničke discipline, obučeno u pravilni heksametar: Coelistem, dominum terrestremdictio domnum8. Isto tako, bilo je mestimice jevrejskih mesta koja Žan, koji ni grčki nije znao čestito, nije ništa razumevao,a preko svega toga prelazile su svaki čas zvezde,8 Duvaj, naduj se.6 Kuda? otkuda? Čovek je čoveku čudovište. Zvezde, tabor, ime, božanski lik. Velika knjiga, velikozlo. Usudi se biti razuman. Duva kuda hoće.7 Jedenje na silu, po dijeti propisanoj za atlete.8 Nebesnoga gospoda, zemaljskoga nazivaj gospodara.šljudski ili životinjski likovi, i trougli koji su se sekli, što je prilično doprinosilo da ovaj išarani zid ćelije liči na list hartijepo kome bi majmun žvrljao perom punim mastila.Uostalom, cela ćelija bila je slika napuštenosti i nereda; a po rđavom stanju alatki mogao je čovek zaključiti da jegospodar poodavno već zanemario svoje radove zbog drugih briga.Međutim, izgledalo je da magistra, koji se beše nagao nad jedan zamašan rukopis ukrašen neobičnim slikama, mučineka misao koja se neprestano plela u njegova razmišljanja. Tako je bar zaključio Žan, slušajući ga kako sa zastojimačoveka koji glasno mudruje govori ovo: Jest, Manu kaže, a Zoroastar uči da se sunce rađa iz vatre, a mesec iz sunca. Vatra je duša vaseljene. Njenielementarni atomi izlivaju se i teku bez prestanka po svetu u beskrajnim strujama. Na mestima gde se presecaju nanebu, te struje proizvode svetlost; gde se presecaju na zemlji, proizvode zlato. Svetlost, zlato, to je jedno isto. Vatrau čvrstom stanju. Sva je razlika što je jedno vidljivo a drugo opipljivo, jedno vazdušasto a drugo čvrsto, kao što jevodena para prema ledu. Ništa više. To nije san, to je opšti zakon prirode. Ali kako da se izmami u nazgku tajnaovog ošpteg zakona? Šta! Ova svetlost, u kojoj se moja ruka kupa, to je zlato! Ove iste atome koji su se po izvesnomzakonu rasuli treba prosto skupiti po jednom drugom zakonu! Šta treba raditi? Neki su došli na misao da zakopajujedan sunčani zrak. Averoes jest. Averoes Averoes je zakopao jedan takav zrak pod prvim stubom na levoj stranioltara u kome se hrani351koran, u velikoj xamiji kordovskoj; ali he se tek kroz osam hiljada godina moći grobnica otvoriti da se vidi je li ovajogled uspeo.Do đavola! reče Žan u sebi ko će tako duto čekati na jedan talir!... Drugi su mislili nastavi arhiđakon zanet mislima da je bolje poslužiti se jednim Sirijusovim zrakom. Ali je vrlo

teško dobiti ovaj zrak čist, zbog jednovremenog prisustva drugih zvezda čiji se zraci mešaju sa zracima Sirijusovim.Flamel misli da je prostije vršiti oglede sa zemaljskom vatrom. Flamel! Kakvo srećno ime, Flamma9 Jest, vatra! Toje sve i sva. Dijamant je u ugljenu, zlato je u vatri. Ali kako da se iz nje izdvoje? Magistri tvrde da ima izvesnih ženskihimena koja imaju tako tihu i tako tajanstvenu moć da je dovoljno izgovoriti ih prilikom opita. Pročitajmo šta otome kaže Manu: „Gde se žene poštuju, tu se bogovi raduju; gde se žene preziru, uzalud je Boga moliti. Ustaženska uvek su čista; ona su tekuća voda, sunčev zrak. Ime žensko treba da je prijatno, slatko, zanosno; da sesvršava dugim samoglasnikom i da liči na reči kojima se blagosilja." Jest, mudrac ima pravo; doista, Marija, Sofija,Esmeral... Prokletstvo! Večito ta misao!I on gnevno sklopi knjigu.On prevuče rukom preko čela, kao da je hteo odagnati misao koja ga je mučila. Zatim uze sa stola jedan klin i jedanmali čekić, čiji držak beše neobično išaran tajanstvenim slovima. Od nekog vremena reče on s gorkim osmehom• Plamen, vatra.352 ne ispada mi za rukom nijedan ogled. Jedna misao neprestano mi se vrze po glavi i pomračava mi um kao usijan žig.Čak nisam mogao otkriti tajnu Kasiodorovu10, čija je lampa gorela bez fitilja i bez ulja. Mećutim, to je nešto takoprosto!Vraga! promrmlja Žan.... Dakle, jedna jedina tričava misao nastavi sveštenik dovoljna je da čoveka učini slabim i da mu pomuti pamet!Oh, kako bi mi se smejala Klaudija Pernel, ona koja ni za trenutak nije mogla odvratiti Nikolu Flamela od njegovogvelikog dela! Kako! U mojoj je ruci čarobni čekić Zehijelov! Kad god bi strašni rabin, povučen u svoju ćeliju, udarioovim čekićem u ovaj klin, onaj od njegovih neprijatelja koga je on osudio, pa ma bio na dve hiljade milja, utonuo bi zajedan lakat u zemlju koja ga je progutala. I ,sam kralj Francuske utonuo je u parisku kaldrmu do kolena zato što jejedno veče nerazmišljeno zakucao na vrata čudotvorčeva. To se dogodilo pre nepuna tri veka. Ele, ja imam i čekić iklin, i ti predmeti niou u mojim rukama nimalo strašniji od najmanjeg čekića u rukama jednog kujunxije. Treba, dakle,pogoditi čarobničku reč koju je Zehijele izgovarao kad je udario u klin.Sitnica! pomisli Žan.Hajde da pokušamo prihvati živo arhiđakon. Ako pogodim, plava varnica kresnuće iz glave klina. Emenhetan!

Emenhetan! To nije. Sižeani! Sižeani! Neka ovaj klin otvori grob svakom koji se zove Febus! ... Prokletstvo!Opet i večito ta ista misao!10 Magnus Aurelijus Kasiodor (468562), latinski pisac; jedan od najvećih naučnika svoga doba.23 Bogorodičina crkva ČČČI on gnevno baci čekić. Zatim se tako sroza u naslonjaču i naže nad sto da ga Žan izgubi iz vida iza ogromnoganaslona. Nekoliko minuta video je samo njegovu pesnicu grčevito stisnutu na jednoj knjizi. Najedanput dom Klodustade, uze jedan šestar i ćuteći ureza na zidu velikim početnim pismenima ovu grčku reč:'AH'AIKK Moj brat ne zna šta radi reče Žan u sebi; bilo bi mnogo prostije napisati Fatum11. Ne mora svaki znati grčki.Arhiđakon ponovo sede u svoju naslonjaču i nasloni glavu na ruke kao bolesnik kome je čelo teško i vrelo.Učenik je gledao svoga brata začuđeno. On koji je uvek bio otvorena srca, on koji nije znao ni za kakav zakon nasvetu do za zakon prirode, on koji je puštao na volju svojim strastima i kod koga jezero velikih uzbuđenja beše uvekpresušeno, jer je svako jutro pravio u njemu nove kanale, on nije znao kako pomamno vri i ključa more ljudskih strastikad mu se ne da nikakva oduška, kako buja, kako se penje, kako se razliva, kako nagriza srce, kako jeca u sebi i kakopotmulo tutnji, dok ne prolomi svoje nasipe i ne provali svoje korito. Ozbiljna, i ledena spoljašnjost Kloda Froloa, tahladna površina, strme i nepristupačne vrline, uvek je varala Žana. Veseli đak nije nikad ni slutio koliko se lave, ključale,pomamne i duboke, krije pod snežnim čelom Etne.Mi ne znamo da li je on odmah shvatio ove mi11 Sudbina.354sli, ali, ma koliko da je bio vetropir, on razumede da je video ono što nije trebalo da vidi, da je zatekao dušu svogastarijeg brata u jednom od njenih najtananijih stanja, i da nije trebalo da Klod to opazi. Videći da je arhiđakon ponovopostao nepomičan, on izvuče glavu vrlo lagano, i lupnu notama nekoliko puta kao neko koji dolazi i svoj dolazakobjavljuje. Slobodno! uzviknu arhiđakon iz ćelije ja sam vas očekivao. Naročito sam ostavio ključu vratima. Slobodno, magistre Žače.Žan uđe odvažno. Arhiđakon, kome je ovakva poseta bila vrlo neprijatna na ovakvom mestu, uzdrhta u svojojnaslonjači. Šta! Vi ste to, Žane! Ipak jedan čije ime počinje sa Ž reče

đak crvena, bezočna i vesela lica.Lice dom Klodovo dobi opet svoj strogi izraz.Zašto ste došli?Brate odgovori đak trudeći se da mu lice izgleda učtivo, pokorno i skromno, i obrćući u rukama kapu s bezazlenimizrazom došao sam da vas zamolim...Za šta?Za malo pouke koja mi je veoma potrebna. Žan se ne usudi dodati glasno: i za malo novca koji mi je još potrebniji.Ovaj poslednji deo njegove rečenice ostade neiskazan.Gospodine reče arhiđakon hladno ja sam vrlo nezadovoljan vama.Vaj! uzdahnu učenik.Dom Klod se okrete upola u svojoj naslonjači i pogleda Žana pravo u oči: Baš mi je milo što ste došli.23»355To beše strašan uvod. Žan se pripremi na oštar napad.Žane, svaki dan mi stižu tužbe protiv vas. Kakva je to tuča u kojoj ste izudarali malog vikonta Alberta odRamonšana?...O! reče Žan krupna stvar! Taj nevaljali paž trčao je s konjem po blatu i prskao đake!A kakav je to Mahije Faržel nastavi arhiđakon kome ste iscepali haljinu? Tunicam dechiraverunt12, veli tužba.Kakvu haljinu! Jednu staru kapu! Čudna mi čuda!Tužba veli tunicam a ne cappettam1*. Znate li latinski?Žan ne odgovori. Da! nastavi sveštenik mašući glavom eto kako danas stoji sa učenjem i znanjem. Latinskijedva se razume, sirski je sasvim nepoznat, a grčkije tako omrznut da ni za najveće naučnike nije sramotaako u čitanju preskoče grčku reč i da se kaže:Graecum est, pop legitur1*.Žan odlučno diže oči. Gospodine brate, je li po volji da vam objasnim na francuskome onu grčku reč koja je ispisanatamo na zidu?Koju reč?'AN'AGKH.Laka rumen obli žute jagodice arhiđakonove, kao pramen dima koji objavljuje potajne potrese kakvoga vulkana. Žanto jedva primeti. No, pa šta znači ta reč, Žane? promucastariji brat sa usiljavanjem.'* Haljinu su iscepali.13 Kapica." Grčki je, ne čita se.356

Sudbina.Dom Klod ponovo preblede, a Žan bezazleno nastavi: A ona reč ispod nje, urezana istom rukom,Avavvsia znači razvrat. Vidate da znam grčki?Arhiđakon je ćutao. Ova lekcija iz grčkoga navede ga na razmišljanje. Malom Žanu, koji je bio lukav kao svakorazmaženo dete, učini se ovaj trenutak pogodnim da iziđe sa svojom molbož On, dakle, poče neobično umiljatimglasom: Dragi brate, zar me toliko mrzite da me poprekogledate zbog nekoliko bednih ćušaka i šamarakoje sam opalio tamo nekim dečacima i deranima,quibusdam marmosetis? Vidite dobri brateKlode, da znam latinski?Ali sve ovo umiljato licemerstvo nije delovalo na strogoga brata kao obično dosad. Kerber15 ne zagrize medeni kolač.Na čelu arhiđakonovom ne razvuče se nijedna bora.Na šta sve to? reče on hladno.Pa dobro, na stvar! Evo šta hoću! odgovori odvažno Žan. Treba mi novac.Na ovu drsku izjavu, lice arhiđakonovo dobi najedanput izraz pedagoški i roditeljski.Vi znate, gospodine Žane, da nam naše dobro deset jedne kuće, donosi svega trideset devet livau Tiršapu, uzevšiukupno zakup i dohotke od dvara, jedanaest sua i šest para pariskih. To je, istina, za polovinu više no u vreme braćePakle, ali ipak nije mnogo.Meni treba novac reče Žan stoički.Vi znate da je duhovni sud odlučio da te15 Pasčuvar na ulazu u pakao, po grčžoj mitologiji.357naše kuće kao feudalno dobro zavise od biskupije, i da smo zato dužni plaćati prečasnome biskupu dve pozlaćenesrebrne marke u vrednosti od šest pariskih livara. Te dve marke ja još nisam mogao skupiti. Vi to znate.Ja znam da mi treba novac ponovi Žan i po treći put.A za šta vam treba?Na ovo pitanje zračak nade zablista u očima Žanovim. On opet dobi svoj umiljati i prepodobni izgled.Verujte, dragi brate Klode, ja se ne bih na vas obratio u rđavoj nameri. Ja ne ištem novac da se provodim po krčmamas vašim uncijama i da se šetam po pariskim ulicama u odelu izvezenom zlatom, sa svojim lakejom, sit teo laquasio.Ne, brate, meni novac treba za jedno dobro delo.Kakvo dobro delo? upita Klod malo iznenađen.Dva moja prijatelja hoće da kupe iz milosrđa povoj detetu jedne sirote udovice kaluđerice. Povoj će stati tri forinte, pabih i ja hteo šta da priložim.

Kako se zovu ti vaši prijatelji?Pjer Asomer i Batist KrokOazon.Hm! reče arhiđakon ta imena pristaju uz dobro delo kao top uz glavni oltar.Nema sumnje, Žan je vrlo rđavo izabrao imena svojih prijatelja. On to uvide suviše kasno. Posle nastavi oštroumni Klod kakav je to povoj koji staje tri forinte? i to za dete jedne kaluđerice? Otkad to udovicekaluđerice imaju decu u povoju?358Žanu ne ostade ništa drugo do iskrenost.Pa dobro, da vam kažem pravo; treba mi novac da se vidim večeras sa Izabelom Tijeri u Val d'Amur!Razvratniče! uzviknu sveštenik.'Avavveicc reče Žan.Ova reč koju je Žan, možda naročito, uzeo sa zida Klodove ćelije, učini na sveštenika neobičan utisak. On se ugrizeza usne i gnev mu se izgubi u rumenilu koje ga obli. Idite reče on Žanu. Očekujem jednogagospodina.Đak pokuša još jedanput.Brate Klode, dajte mi bar koju paru, da jedem...Dokle ste došli s Gratijanovim16 Dekretalijama? upita dom Klod.Izgubio sam svoje pribeleške.Dokle ste došli s latinskim?Ukrali su mi Horacija.Dokle ste došli s Aristotelom?Boga vam, brate, koji ono crkveni otac veli da je magluština Aristotelove metafizike bila odvajkada izvor jeretičkihzabluda! Do ćavola s Aristotelom! Neću da ubijem svoju veru njegovom metafizikom.Mladi čoveče nastavi arhiđakon prilikom poslednjeg ulaska kraljevog bio je jedan plemić po imenu Filip odKomina17, koji je na aši18 Italijanski kanonist (poznavalac kanonskog prava) iz XII veka, pisac čuvenog dela Gratijanove dekretalije (zbirkadoktrinarskih papskih pisama).17 Francuski hroničar (14441509). Napisao Memoare o vladavini Luja XI i Šarla VIII.359svoga konja imao izvezenu svoju devizu: Qui pop laborat pop manducet18. Ja vam preporučujem da promislite onjoj.Đak je neko vreme ćutao, s prstom u ušima, oborenih očiju i ljutita lica. Najedanput okrenu se Klodu hitro kao srna.Dakle, dragi brate, ne date mi nijedan pariski su da kupim koru hleba kod pekara?Qui pop laborat pop manducet.

Na ovaj odgovor neumoljivoga arhiđakona, Žan pokri glavu rukama kao žena koja jeca, i kao u očajan>u uzviknu: Ototototototo!Šta znači to, gospodine? upita Klod, iznenađen ovom ludorijom.Kako šta znači! reče Žan i pogleda Kloda svojim drskim očima koje beše pritisnuo rukama da bi pocrvenele kao odplača to je grčki! To je jedan Eshilov anapest19, koji potpuno izražava bol.Na ove reči prsnu on u tako komičan i buran smeh da se i arhiđakon morade nasmešiti. Svemu tome bio je, u stvari,kriv sam Klod; zašto je razmazio toliko ovo dete? Oh, dobri brate Klode nastavi Žan, kogaje ovaj osmeh osmelio pogledajte kako su mi secipele poderale. Ima li igde na svetu tragičnijeobuće od cipela koje su zinule?Arhiđakon beše brzo povratio svoju prvu strogost.18 Ko ne radi, neka ne jede." Trosložna stopa u antičkom pesništvu sa dva nenaglašena, odnosno kratka sloga, i trećim dugim ili naglašenimslogom.360Poslaću vam novu obuću. Ali vam novac ne dam.Samo jedan pariski su, brate nastavi Žan preklinjući ga. Naučiću Gratijana napamet, verovaću u Boga, biću praviPitagora po učenju i vladanju. Dajte mi samo jedan su, molim vas! Zar hoćete da me glad proguta svojom čeljusti kojazjapi preda mnom, mračnija, zagušljivija, dublja nego pakao ili nos nekoga kaluđera.Dom Klod odmahnu glavom punom bora. Qui pop laborat...Žan mu ne dade da dovrši. Onda neka ide sve >do đavola! uzviknu on. Veselo, Žane! Ići ću u krčme, tući ću se, razbijaćuboce i pohoditi bludnice!Rekavši ovo, on udari kapom o zid i puknu prstima kao kastanjetama.Arhiđakon ga pogleda mračna lica.Žane, vi nemate duše.Ako je tako, onda, po Epikuru, nemam nešto od nečega što nema imena.Žane, treba ozbiljno da nastojite da se popravite.Gle! uzviknu Žan, gledajući čas brata, čas sudove na peći ovde je međer sve ćoškasto, i pojmovi i boce.Žane, vi ste na vrlo klizavom putu. Znate li kuda idete?U krčmu reče Žan.Krčma vodi na sramni stub.To je fenjer kao i svaki drugi, i s ovim bi možda Diogen našao čoveka.Sramni stub vodi na vešala.361Vešala su terazije koje na jednom kraju imaju čoveka a na drugom celu zemlju. Lepo je to biti čovek.

Vešala vode u pakao.To je velika vatra.Žane, Žane, rđav će vam biti svršetak.Bar je početak dobar.U tom trenutku čuše se na stepenicama koraci. Pst! reče arhiđakon metnuvši prst nausta. Ide magistar Jakov. Slušajte, Žane dodadeon tihim glasom nipošto da niste govorilio ovome što ćete ovde videti i čuti. Sakrijte sebrzo pod ovu peć i ćutite.Žan se šćućuri pod peć. Tada mu pade na pamet jedna srećna misao.Znate šta, brate Klode, dajte mi jednu forintu pa da ćutim.Pst! daću vam je.Hoću da mi je date odmah.Na! reče arhiđakon i ljutito mu baci svoju kesu.Žan se zavuče pod peć i vrata se otvoriše.VDVA ČOVEKA U CRNOM ODELUČovek koji uđe imao je crno odelo i mračno lice. Što je na prvi pogled palo u oči našem prijatelju Žanu (koji se, možeteveć misliti, namestio u svome skloništu tako da je mogao po volji sve videti i sve čuti), to je duboka žalost koja seogledala na362odelu i na licu ovoga čoveka. Pa ipak opažala se na ovom licu i neka blagost, ali blagost jedne mačke ili jednogasudije, blagost otužna. On beše veoma sed, pun bora, mogao je imati oko šezdeset godina, žmirkao je očima, obrvemu behu bele, usne otomboljene, a ruke nezgrapne. Kad Žan vide da to nije bogzna ko, to jest da je bez sumnjenekakav lekar ili sudija, i da je tom čoveku nos vrlo daleko od usta, što je znak glupavosti, on se sasvim zavuče u svojujamu, pun očajanja što će neko izvesno vreme morati da provede u ovako nezgodnom položaju i ovako rđavomdruštvu.Međutim, arhiđakon nije čak ni ustao da dočeka ovu ličnost. On joj beše dao znak da sedne na jednu klupicu blizuvrata, i, posle nekoliko trenutaka ćutanja, koje kao da je nastavljalo ranije razmišljanje, reče joj kao s neke visine: Dobar dan, magistre Jakove. Dobar dan, magistre! odgovori čovek u crnomodelu.U načinu na koji je izgovoreno s jedne strane ovo lagistre Jakove, a sa druge strane ovo magistre, bilo je razlike kakvuimate između: gospodaru i gospodine, domine i domne. Tb očevidno beše pozdrav između učitelja i učenika.

Pa prihvati arhiđakon posle novog ćutanja koje se Jakov ne usudi prekinuti hoće li vam poći za rukom?Na žalost, magistre reče ovaj s tužnim osmehom duvam neprestano. Pepela ima do mile volje, ali zlata ni truni.Dom Klod učini nervozan pokret. Ne pitam vas to, magistre Jakove Šarmoli,363nego za istragu nad onim čarobnikom. Čini mi se da se zove Mark Senen, taj nastojnik u Glavnoj kontroli? Priznaje lisvoje vračarije? Jeste li se koristili šta mučenjem? Na žalost! reče Jakov opet s tužnim osmehom. Nemamo tu utehu. Taj čovek je od kamena.U vrelom ulju da ga kuvamo, pa neće ništa priznati.Međutim, ništa ne štedimo da dođemo do istine.Sav je već razglavljen. Upotrebili smo sva mogućasredstva, kako veli stari komičar Plaut:Ađrorsum stimutos, lamtnas, crucesque compeđesque, Nervos, catenas, carceres, numellas, pedicas, boias. *I ništa. Užasan čovek. Ja već ne znam više šta ću.Niste našli ništa novo u njegovom stanu?Jesmo reče magistar Jakov preturajući po svojoj kesi ovaj pergament. Na njemu ima reči koje ne razumemo.Međutim, državni tužilac Filip Lelije zna nešto malo jevrejski, koliko je naučio u parnici Jevreja iz Ulice Kantersten uBrislu.Govoreći ovo, magistar Jakov razvijao je jedan pergament. Dajte reče arhiđakon. On pogleda u pergamenti uzviknu. Čiste maćije, magistre Jakove!Emenhetan! To je uzvik veštica kad stižu u vrzinokolo. Per ipsum, et sit ipso, et in ipso!2 To jezapovest koja zaključava đavola u paklu. Nah pax,tah! To je iz oblasti lekarstva. Recept protiv ujedabesnoga psa. Magistre Jakove! vi ste kraljev prokuratoru duhovnome sudu, ovaj je pergament užasan.1 Protiv (njega) bodalje, šipke, raspeća, negve, okove,lance, zatvore, pute, kaiševe, stege oko vrata.2 Njime, i sa njime i u njemu.364 Udarićemo tog čoveka opet na muke. Evo štasmo još našli kod Marka Senena dodade magistarJakov preturajući ponovo po svojoj torbici.To beše sud sličan onima kojima beše pretrpana dom Klodova peć.A! reče arhiđakon, alhemijski sud za topljenje.Moram vam priznati prihvati magistar Jakov sa svojim plašljivim i zbunjenim osmehom da sam ga isprobao na peći,ali nisam bolje prošao no sa svojim.Arhiđakon uze razgledati sud.

Šta je to urezano na njemu? Och! och! reč koja rasteruje buve? Taj je Mark Senen puka neznalica! Razume se da sovim nećete napraviti zlato! Ovo je dobro da se metne leti u postelju, i ni za šta više.Kad već govorimo o zabludama reče kraljev prokurator razmatrao sam dole portal pre nego što sam se popeo; je livaša prečasnost uverena da je tu početak dela o fizici, prema Glavnoj bolnici, i da je od sedam golih statua na podnožjuBogorodičine crkve ona što ima na petama krila Merkur?Jesam odgozori sveštenik. Tako veli Ogisten Nifo, poznati italijanski doktor koji je imao jednog bradatog demona odkoga je svašta mogao doznati. Uostalom, sići ćemo, i ja ću vam na samome tekstu to objasniti.Hvala, gospodine magistre reče Šarmoli poklonivši se do zemljv. Zbilja, umalo ne zaboravih! Kad hoćete dauhapsim onu malu čarobnicu?Kakvu čarobnicu?365 Ta znate, onu Ciganku što svaki dan igrapred crkvom, iako je to duhovna vlast zabranila.Ona ima jednu nečastivu kozu s đavoljim rogovima,koja čita, piše, računa kao Pikatriks, i koja dajedovoljno povoda da se poveša ceo ciganski rod. Tužbaje već napisana i pretres će biti brzo gotov.Duše mi, lepo stvorenje, ta igračica! Ima divne crneoči! Dva misirska alema! Kad da počnemo?Arhiđakon beše neobično bled.Kazaću vam promuca on glasom jedva razumljivim. Zatim glasno dodade: Za sada gledajte šta ćete s MarkomSenenom.Ne brinite se reče Šarmoli smešeći se. Kad se vratim, položiću ga ponovo na kožnu postelju. Ali, đavolski čovek!Zamorio je samog Pjeraa Torterija, koji ima veće ruke no ja. Što rekao Plaut:Nudus vinctus, centum pondo, es quando pendes per pedes.'Čekrk; to je najbolje što imamo. Bacićemo ga na nj. Dom Klod kao da beše utonuo u neku mračnu rasejanost. On seokrenu Šarmoliju.Magistre Pjera... magistre Jakove, hoću reći, gledajte šta ćete s Markom Senenom!Hoću, hoću, dom Klode! Jadan čovek! Prepatiće kao Mumol4. Uostalom, šta će u vrzinom kolu! nastojnik Glavnekotrole, koji bi trebalo da zna tekst Karla Velikoga, Stryga vel masca. Što se tiče one male Smeralde, kako je zovu čekaću na vaše zapovesti. Ah! zbilja! kad budemo prošli* Nag vezan, sto funta si, kad visiš za noge. 4 Slavni ratnik iz VI veka, osuđen na smrt zbog izdaje.366

ispod portala, objasnićete mi i to šta predstavlja onaj naslikani vratar, koji se vidi kad se ulazi u crkvu. Da nije toSejač? Hej! magistre, o čemu to mislite?Dom Klod, zanet mislima, nije ga više slušao. Šarmoli pogleda tamo kuda je sveštenik gledao, i vide da mu se poglednesvesno zaustavio na velikoj paučini na prozoru. U tome trenutku jedna lakomislena muva koja je tražila martovskosunce nalete na ovu mrežu i uhvati se. Na potres mreže, ogroman pauk ispade iz svoje središne ćelije i skoči namuvu, koju svojim prednjim pipcima previ nadvoje, dok se njegova gadna sisaljka uvlačila u muvinu glavu. Sirotamuva! reče kraljev prokurator kod duhovnog suda, i diže ruku da je spase. Arhiđakon se trže kao iz sna, i grčevito gaščepa za ruku. Magistre Jakove uzviknu on ostavitesudbinu da čini svoje!Prokurator se okrenu uplašen. Činilo mu se da su ga klešta uhvatila za ruku. Oko sveštenikovo beše nepomično,unezvereno, zažareno, i netremice je gledao strašnu sliku muve i pauka. Da nastavi sveštenik glasom za koji bičovek rekao da je dolazio iz dubine duše to vamje simbol svega. Ona leti, vesela je, tek što je došlana svet; traži proleće, vazduh, slobodu; da, aliako naleti na kobnu ružu, izići će iz nje pauk,gnusni pauk! Jadna igračica! Jadna muva kojoj je suđenoda ugine! Magistre Jakove, pustite! Tako je suđeno! Avaj! Klode, ti si pauk; ali si i muva, Klode. Ti si leteo nauci, svetlosti, suncu; samo sigledao da iziđeš na vazduh, na videlo večite isti367ne; ali kad si poleteo svetlom otvoru koji vodi u drugi svet, u svet svetlosti, razuma i nauke, slepa muvo, bezumnidoktore, ti nisi video tananu paučinu koju je sudbina razapela između svetlosti i tebe, i uleteo si u nju, kao bez glave,jadni bezumniče, pa se sad koprcaš, razbijene glave i salomljenih krila, u gvozdenim pipcima sudbine*. MagistreJakove! Magistre Jakove! Ostavite na miru pauka! Uveravam vas da ga neću dirnuti rečeŠarmoli, koji ga je gledao ne razumevajući ništa. Ali pustite me, molim vas! Ruke su vam kaoklešta.Arhiđakon ga nije čuo. Oh, bezumniče! nastavi on ne skidajućioko s prozora. Pa baš kad bi i mogao raskinutitu strašnu mrežu s tvojim tananim krilima kao ukomarca, misliš da bi mogao izići na svetlost! Avaj!Ono okno malo ,dalje, onu providnu preponu, onaj

stakleni zid tvrđi no tuč koji razdvaja sve filozofijeod istine, kako bi to prešao? O sujeto nauke!Koliko mudraca doleću sa velmke dal>ine da tu razbijučelo! Koliko sistema sa zujanjem udaraju o ovovečito okno!On ućuta. Ove poslednje misli koje su ga neprimetno udaljile od sebe samoga i povratile nauci, kao da su ga stišale.Jakov Šarmoli sasvim ga povrati u stvarnost postavivši mu ovo pitanje: Dakle, gospodine magistre, kad ćete mi pomoćida pravim zlato? Jedva čekam da dvđem docilja.Arhiđakon mahnu glavom s gorkim osmehom. Magistre Jakove, čitajte Mihaila Pselusa55 Vizantijski državnik i pisac (10181078), obnovilac Platonove filozofije.368Dialogus de energia et operatione daemonum*. Ovo što mi radimo nije sasvim nevino. Tiše magistre! I ja to vidim reče Šarmoli. Ali se čovek mora pomalo zanimati i alhemijom,kad nije ništa više od kraljevog prokuratorau duhovnome sudu, sa platom od trideset turskihtalira godišnje. Samo, govorimo tiho.U tom trenutku nespokojno uvo Šarmolijevo ču neko žvakanje koje je dolazilo ispod peći. Šta je to? upita on.To beše Žan, koji je, kako mu je bilo vrlo nezgodno i dosadno, pronašao u svome skloništu koru hleba i komadplesnivoga sira, i stao jesti, ne snebivajući se nimalo, koliko da se uteši i da doručkuje. Kako je bio vrlo gladan,žvakao je halapljivo, tako da mu se čuo svaki zalogaj, što je probudilo pažnju i nespokojstvo prokuratorovo.Nije ništa reče živo arhiđakon to se moja mačka sladi kakvim mišem.Doista, magistre odgovori on s osmehom u kome se ogledalo poštovanje svi veliki filozofi imali su po kakvuživotinju. Vi znate šta veli Servijus7: Nullus enim locus sine genio ests.Međutim, dom Klod koji se bojao da Žan ne učini kakvu novu ludoriju, podseti svrga uvaženoga učenika da imaju daprouče nekoliko statua na portalu, i obojica iziđoše iz ćelije, uz veliko uf! Žanovo, koji se beše počeo ozbiljno bojati damu na kolenu ne ostane otisak brade.• Razgovor o jačini i delovanju duhova.7 Šesti ramski kralj (578534. pre naše ere) koji jeogradio Rim jakim bedemima.8 Jer nema mesta bez Boga zaštitnika.14 Bogorodičina crkva369VI

SEDAM PSOVKI I NjIHOVO DEJSTVO POD VEDRIM NEBOM Te Deum laudamus!1 uzviknu Žan izlazećiiz svoga skloništa odoše obe sovuljage. Och!och! Nah! rah! max! buve! besni psi! đavo! sit sam njihovarazgovora! Glava mi buči kao zvonara. Pa jošplesniv oir preko svega! Hajdemo sad dole, uzmimokeou brata Kloda i pretvorimo sav novac u boce!On pogleda nežno i s divljenjem u unutrašnjost dragocene kese, dotera svoje odelo, obrisa obuću, očisti rukave odpepela, odzvižda jednu pesmicu; proskakuta malo, razgleda šta bi mogao poneti iz ćelije, pokupi sa peći nekolikostaklenih amajlija. da ih pokloni Izabeli Tijeri kao nakit, naposletku gurnu vrata, koja njegov brat beše ostavio otvorenau znak pažnje, i koja on takođe ostavi otvorena ali iz pakosti, i siđe niz uvijene stepenice, skakućući kao ptica.U gustom mraku ia stepenicama on udari laktom nešto što se ukloni s gunđanjem, zaključi da je to Kvazimodo, i to muse učini tako smešno da siđe niz stepenice držeći se za trbuh od smeha. Kad je sišao na trg, još se smejao.On lupnu nogom kad se nađe na zemlji. Oh! reče dobra i uvažena kaldrmo pariska!Proklete stepenice, zamorile bi i anđele salestvica Jakovljevih! Šta mi je bilo da se zavlačimu ovaj svrdao od kamena koji para nebo? I to1 Tebe Bofa hvalimo.370samo zato da Jedem malo ustaJalog sira, i da vidim pariske zvonike kroz jedan prozorčić!On pođe nekoliko koraka, i spazi obe sovuljage, to jest dom Kloda i magistra Jakova Šarmolija, kako posmatrajujednu statuu na portalu. On im se privuče na prstima i ču arhiđakona koji je tiho govorio Šarmoliju:Na ovom kamenu lazurne boje, s pozlaćenim ivicama, po naređenju Gijoma Pariskog, urezan je jedan Jov. Jovfiguriše na kamenu mudrosti, koji mora da pretrpi mnoge muke i iskušenja pa da postane savršen, kako veli RajmondLul:2 Sub conservatione formae specificae salva anima3.To mi je baš svejedno reče Žan kesa je kod mene.U taj mah ču iza sebe neki snažan i zvučan glas koji je izgovarao čitav niz strašnih psovki.Do đavola! Vrat mu babi! Sunce li mu! Do sto vraga! Trista mu vera! Sto mu muka! Grom i pakao!Tako mi boga uzviknu Žan to ne može biti niko drugi do moj prijatelj kapetan Febus!Ovo ime Febus dođe do ušiju arhiđakonovih baš u trenutku kad je kraljevom prokuratoru objašnjavao zmaja čiji rep

beše sakriven u kadi iz koje se dizao dim i glava jednoga kralja. Dom Klod uzdrhta, ućuta, na veliko iznenađenjeŠarmolijevo, okrenu se i spazi svoga brata Žana, koji je prilazio jednom povisokom oficiru na vratima od stanaGondelorijerovih.To doista beše kapetan Febus od Šatopera. Naslonio se leđima na ćošak od kuće svoje zaručnice i psuje kao kakavbezbožnik.2 Katalanski pisac i alhemičar (12351315). 8 Pri sačuvanju naročite vrste zdrava duša.*• 371Vere mi, kapetane Febuse reče Žan pružajući mu ruku vi psujete divno.Grom i pakao! odgovori kapetan.Grom i pakao vama! reče Žan. Šta je to, lepi kapetane, otkuda ta bujica lepih reči?Izvini, dragi druže Žane uzviknu Febus rukujući se s njim oboden konj ne zaustavlja se lako. A ja sam psovao uvelikom galopu. Bio sam malo kod ovih čepa, i kad god odem od njih, usta su mi puna psovki; moram da ih izgovorim,inače bih se ugušio, sto mu gromova!Hoćete li da popijemo koju? reče Žan. Ovaj predlog umiri kapetana.Vrlo rado, ali nemam novca.Imam ja!Nije mogućno! Da vidim!Žan dostojanstveno i hladno iznese kesu pred oči kapetanove. Međutim, arhiđakon, koji beše ostavio Šarmolijapreneražena, došao je do njih i zaustavio se na nekoliko koraka, posmatrajući ih obojicu; no oni ga ne spaziše: tolikose behu zaneli oko kese.Febus uzviknu: Kesa u vašem xepu, Žane, to je mesec u vedricivode. Vidi se u njoj, ali, u stvari, nije. U njojje samo senka njegova. Da se opkladimo da je tošljunak.Žan odgovori hladno: Evo kakvim šljunkom punim ja svoje xepove.I ne govoreći ništa, on izruči kesu na jedanobližnji kamen, ponosit kao Rimljanin koji je spasao otaxbinu. Tako mi boga! progunđa Febus krunaši,372veliki srebrnici, mali srebrnici, turski dinari, pariske pare, pravi orlaši! Da čoveku oči zasene! Žan je bio dostojanstven ihladan. Nekoliko novčića beše se otkotrljalo u blato; kapetan se u svome oduševljenju saže da ih pokupi. Žan ga zadrža. Pih, kapetan Febus od Šatšera!Febus izbroja novac i okrenuvši se svečano reče Žanu: Znate li, Žane, da ovde ima dvadeset tri

pariska sua! Koga ste to opljačkali noćas u Zlikovačkojulici?Žan zabaci svoju plavu glavu s kovrxastom kosom, prezrivo zatvori oči upola i reče:He! kad čovek ima brata arhiđakona i glupaka. Grom i pakao! uzviknu Febus to je čovek!Hoćemo li da pijemo reče Žan.Gde ćemo? reče Febus. Kod Evine jabuke.Ne, kapetane. Hajdemo kod Stare nauke.Do đavola s naukom, Žane! Bolje je vino kod Evnne jabuke. Posle, tu je do vrata jedna loza koja me veseli kad pijem.Pa dobro, hajdemo Evi i njenoj jabuci reče Žan; i uzevši pod ruku Febusa, nastavi: Zbilja, dragi kapetane, maloprerekoste: zlikovačka ulica. To je vrlo ružno. Sad se više ne govori tako neuglađeno. Kaže se Hajdučka ulica.Oba prijatelja uputiše se Evinoj jabuci. Izlišno je reći da su najpre pokupili novac i da je arhiđakon pošao za njima.Arhiđakon je išao za njima, mračan i nespokojan. Je li to bio taj Febus čije se prokleto ime, po373sle njegova razgovora s Grengoarom, plelo u sve njegove misli? To nije znao; tek, opet, to je bio Febus, i to čarobnoime bilo je dovoljno da arhiđakon kradom prati ova dva bezbrižna druga, osluškujući njihove reči i motreći sa pažljivimnespokojstvom na svaki njihov pokret. Uostalom, ništa lakše nije bilo čuti no njihov razgovor, jer su govorili sasvimglasno, ne vodeći nimalo računa o tome što će prolaznike upola posvetiti u svoje tajne. Govorili su o dvobojima,bludnicama, piću i raznim nestašlucima.Na zavijutku jedne ulice čuše sa jednog obližnjeg raskršća daire. Dom Klod ču kako oficir reče Žanu.Do đavola! Pohitajmo.Zašto, Febuse?Bojim se da me ne vidi Ciganka.Koja Ciganka?Ona s kozom.Smeralda?Ona glavom, Žane. Nikako ne mogu da joj upamtim vražje ime. Pohitajmo, može me poznati, a nisam rad da mi priđena ulici.Zar je poznajete, Febuse?Arhiđakon vide kako se Febus glasno nasmeja, kako se naže Žanu na uvo i reče tiho nekoliko reči. Zatim Febus prsnuu smeh i pobedonosno zatrese glavom.Zbilja? reče Žan.Bogami! reče Febus.Večeras?

Večeras.Jeste li sigurni da će doći?374 Ta jeste li vi pri sebi, Žane? Zar se možeposumnjati u tako šta? Kapetane Febuse, vi ste srećan vitez!Arhiđakon ču ceo ovaj razgovor. Zubi mu stadošecvokotati. Neka primetna jeza prođe mu kroz telo. On zastade za časak, nasloni se na jedan zid kao čovek koji jepijan, zatim pođe dalje za ovim spadalima.Baš kad ih je stigao, oni behu promenili razgovor. Obojica su pevali iz sve snage jedan stari pripev:Deca mala nevaljala Idu ludo na vešala.VII ZAO DUHČuvena krčma kod Eeuue jabuke bila je u Školskome kraju, na uglu Ulice Rondel i Ulice Batonije. To beše soba prizemlji, dosta prostrana i vrlo niska, sa svodom koji se svojom sredinom oslanjao na debeo stub od žuto obojenogdrveta; na sve strane bili su stolovi, sjajni kondiri od kalaja visili su o zidu: tu ste uvek mogli naći puno pijanica ibludnIca u izobilju; jedan prozor gledao je na ulicu, pred vratima je bila jedna loza, a iznad vrata veliki pleh na komebeše naslikana jedna jabuka i jedna žena, pleh koji beše zarđao od kiše i koji c'e okretao prema vetru na jednojgvozdenoj šipci. Ova vrsta vetreuške na ulici beše firma.Noć se spuštala. Raskršće beše mračno. Lepo osvetljena krčma sijala se izdaleka kao kakva ko375vačnica u mraku. Kroz njena polupana okna čulo se pirovanje, psovka, svađa; a kroz maglu koja se beše nahvatala naprozorima od toplote videlo se kako gamižu mnogobrojne prilike, i s vremena na vreme čuo se glasan kikot. Ljudi kojisu išli svojim poslom prolazili su pored ove burne kafane i ne gledajući u nju. Samo po kakav odrpani deran svremena na vreme podigao bi se na prste do prozora i dobacio bi u krčmu staru podrugljivu psovku kojom su u onovreme propraćali bekrije: Ua! pijanice!Međutim, jedan čovek šetao se mirno ispred burne krčme, gledajući u nju neprestano i ne odmičući od nje kolikovojnik od svoje stražare. On se beše do očiju uvio u svoj ogrtač. Ovaj ogrtač kupio je pre nekoliko trenutaka odjednoga telala u blizini Evine jabuke, bez sumnje da se sačuva od hladnoće martovskih večeri, ili možda da prikrijesvoje odelo. S vremena na vreme zastao bi pred mutnim oknima, slušao, gledao i lupao nogom.Naposletku, otvoriše se vrata krčme. On je možda to i čekao. Dva pijanca iziđoše iz nje. Zrak svetlosti koja je prodrla

kroz vrata obasja začas njihova vesela lica. Čovek u ogrtaču skloni se pod jednu kapiju na drugoj strani ulice, da vidišta će biti.Grom i pakao! reče jedan od pijanaca, Tek što nije izbilo sedam, a u sedam imam sastanak.Ja vam kažem dodade njegov drug zaplićući jezikom da ne stanujem u Ulici zlih reči, indignus qui inter mala verbahabitat.1 Moj je stan u1 Nečastan koji stanuje između zlih reči (u zlrglasnim ulicama).376Ulici ŽanPenMole, in šso Johannis PainMollet, i vi ste glupi kao noć kad tvrdite protivno. Poznato je da se onaj kojije jedanput jahao na medvedu nikad ne boji, ali vi žudite samo za nasladom, kao sveti Jakov. Žane, prijatelju, vi ste pijani reče onajdrugi.Ovaj odgovori, povodeći se: Govorite vi šta hoćete, Febuse, ali je dokazanoda je Platonovo lice bilo kao u lovačkoga psa.Čitalac je bez sumnje već poznao naša dva dobra prijatelja, kapetana i đaka. Izgleda da ih je čovek, koji ih je čekao umraku, takođe poznao, jer je laganim koracima u stopu išao za đakom, zbog koga je krivudao i kapetan koji, vičnijipiću, beše očuvao svu svoju prisebnost. Slušajući pažljivo šta govore, čovek u ogrtaču mogao je čuti u potpunostiovaj njihov zanimljivi razgovor:Sto mu muka! Potrudite se da idete pravo, gospodine đače. Znate da vas moram ostaviti. Već je sedam. Imamsastanak s jednom ženom.Ostavite me! Ja vidim zvezde i ognjena koplja. Vi ste kao danmartenski zamak koji puca od smeha.Tako mi mladeža moje staramajke, Žane, vi bulaznite. Zbilja, Žane, je li vam ostalo šta novca?Gospodine rektore, tačno je; mala klanica, parva boucheria.Žane, dragi Žane! Vi znate da sam zakazao sastanak onoj maloj na kraju Mosta arhanđela Mihaila, znate da je moguodvesti jedino kod Falurdele, podvodačice na mostu, i da treba platiti sobu.377Ta matora bludnica sa sedim brkovima neće me pustiti na veru. Molim vas, Žane! Zar smo popili sve što je bilo upopovoj kesi? Zar vam nije ostao nijedan pariski su?Uverenje da smo pametno utucali vreme zaslužen je i sladak začin za stolom.Do đavola! Dosta jednom s tim glupostima! Recite mi, vraški Žane, je li vam ostalo šta novca? Dajte ih, sto mu muka!ili ću vas pretresti, pa da ste gubav kao Jov i šugav kao Cezar!Gospodine, Ulica Galijaš je ulica koja ima na jednom kraju Staklarsku ulicu, a na drugom Tkačku ulicu.

Pa dobro de, dragi prijatelju Žane, dobri moj druže, Ulica Galijaš, tako je, imate pravo. Ali, tako vam boga, dođite sebi.Treba mi samo jedan pariski su, i to za sedam časova.Mir, gospodo, i pazite na refren:Kad pacovi stanu mačke tući, Kralj u Aras pobedno će ući; Kad površje sinjeg okeana Led postane usred letnjih dana,Videće se tada preko njega Kako narod iz Arasa bega! Uh! Antihriste jedan! Udavili te crevimatvoje matere! uzviknu Febus i surovo gurnu pijanogđaka koji udari o zid i sroza se na kaldrmu FilipaAvgusta. Sa ono malo bratskoga saučešća kojenikad ne ostavlja srce jednoga bekrije, Febus otkotrljaŽana nogom na jedno od onih sirotinjskih uzglavljakoja proviđenje stalno čuva na uglovima pariskihulica i koja bogataši prezrivo žigošu imenomđubreta. Kapetan namesti glavu Žanovu na ro378milu korenja od kupusa, i đak smesta zahrka divnim basom. Međutim, u srcu kapetanovu ne beše se ugasila svasrxba. Tim gore po tebe ako te đavolske dvokolice ponesu uzgred reče on zaspalom đaku, i ode dalje.Čovek u ogrtaču, koji je neprestano išao za njim, zaustavi se za časak ggred đakom koji je ležao, kao da se dvoumio;zatim duboko uzdahnu i ode za kapetanom.Mi ćemo kao i oni, ostaviti Žana da spava pod vedrim nebom, i poći ćemo za njima, ako čitalac nema ništa protiv toga.Na ulasku u Ulicu svetoga Andrije, kapetan Febus primeti da ga neko prati. Osvrnuvši se slučajno, on vide kako seneka senka prikrada za njim duž zidova. On stade, stade i ona. On pođe, i senka pođe. To ga je vrlo malo uznemirilo. Ah, marim ja! reče on u sebi nemam ni prebijene pare.Pred fasadom Otenske gimnazije on se zaustavi. U toj gimnaziji beše započeo ono što je zvao svojim školovanjem, i,iz nestapše đačke navike koja mu beše ostala, nije nikad prošao pored te fasade a da statui kardinala Petra Bertrana,desno od portala, ne nanese uvredu na koju se tako gorko tuži Prijap u Horacijevoj satiri Olim truncus eram ficulnus2.To je činio c takvom ogorčenošću da je natpis Eduensis episcopus bio gotovo sasvim izbrisan. On se, dakle, zaustavipred statuom kao i obično. Ulica beše sasvim pusta. U trenutku kad se nemarno zakopčavao, gledajući levo i desno,on vide kako mu se senka primiče laganim koracima, tako laganim da je natenane mogao uočiti da ta senka ima ogrgNegda bejah pan> smokvin.ZG5tač i šešir. Kad je došla blizu njega, ona se zaustavi i osta nepomičnija od statue kardinala Bertrana. Međutim, ona je

gledala Febusa svojim nepomičnim očima, punim one nejasne svetlosti koja izbija noću iz mačje zenice.Kapetan beše hrabar i ne bi se ni najmanje uplašio od kakvog lupeža s nožem u ruci. Ali ova statua koja ide, ovajokamenjen čovek prestravi ga. U to vreme pričalo se svašta o nekom zlom duhu koji luta noću po pariskim ulicama, ite priče iziđoše mu nejasno pred oči. On osta nekoliko trenutaka preneražen, i naposletku prekide ćutanje usiljavajućise da se nasmeje. Gospodine, ako ste lupež, kao što ja mislim,izgledate mi kao čaplja koja kljuca u orahovu ljusku.Ja sam sin jedne propale porodice, dragi moj.Obratite se ovde. U kapeli ove gimnazije ima jedankrst od drveta onoga krsta na kome je Hristos biorazapet; taj je krst srebrom okovan.Ruka ove senke pomoli se ispod ogrtača i spusti se na rame Febusovo, teška kao orlovske kanxe. U isto vreme senkaprogovori: Kapetane Febuse od Šatopera!Šta, do đavola! reče Febus vi znate moje ime!Ne samo da znam vaše ime prihvati čovek u ogrtaču glasom koji kao da je dolazio iz groba nego znam i to da imatesastanak večeras.Imam odgovori Febus preneražen.U sedam časova.Kroz četvrt časa.Kod Falurdele.Tako je.380Podvodačice na Mostu svetoga Mihaila.Svetoga arhanđela Mihaila, kako stoji u molitvama.Bezbožniče! promumla avet. Sa jednom ženom?Confiteor3.Koja se zove...Smeralda reče Febus veselo. Sva njegova bezbrižnost beše mu se postupno povratila.Na ovo ime, kanxa senkina besno prodrmusa rame Febusovo. Kapetane Febuse od Šatopera, lažeš.Ko bi u tom trenutku mogao videti usplamtelo lice kapetanovo, njegov skok unazad, tako silan da se oteo iz klešta kojasu ga držala, ponos s kojim je spustio ruku na balčak svoga mača, i hladnu nepomičnost čoveka u ogrtaču pred ovimgnevom, ko bi to video uplašio bi se. To beše u neku ruku borba don Žuana sa statuom.Grom i pakao! uzviknu kapetan. Takvu reč retko čuje uvo jednoga Šatopera! Ponovi je ako smeš.Lažeš! reče senka hladno.

Kapetan škrgutnu zubima. Zlog duha, avet, sujeverje, sve je to on zaboravio u tom trenutku. Pred sobom je videosamo jednoga čoveka i jednu uvredu. Ha! tako li je! promuca on glasom koji segušio od gneva. On trže mač iz korica, i, mucajući,jer od gneva čovek drhti kao i od straha, nastavi: Ovamo! smesta! za mač! neka se prospe krvpo kaldrmi!Međutim, čovek se ne mače. Kad vide svoga pro* Priznajem.ttivnika spremnog za napad i odbranu: Kapetane Febuse reče on, a glas mu je drhtao s gorčinom vi zaboravljate na svoj sastanak.Gnev ljudi kao što je Febus to vam je čanak mleka čije vrenje zaustavi kap hladne vode. Na ovu prostu reč spusti semač koji je blistao u kapetanovoj ruci.Kapetane nastavi čovek sutra, prekosutra, posle mesec dana, posle deset godina naći ćete me gotova da vamodrubim glavu; ali idite najpre na svoj sastanak.Doista reče Febus, kao da je gledao da se pomiri sa samim sobom lepo je naći na jednom sastanku i dvoboj idevojku, ali ne vidim zašto bih izgubio devojku zbog dvoboja kad mogu imati oboje.On metnu mač u korice.Idite na sastanak prihvati nepoznati.Gospodine odgovori Febus malo zbunjeno hvala vam na vašoj učtivosti. Zaista, imamo kadi sutra izbušiti jedan drugome dolamu praoca Adama.Ja vam zahvaljujem što mi dopuštate da još četvrtčasa provedem prijatno. Ja sam, istina, mislioda vas prostrem na kaldrmu i opet da stignem navreme mojoj lepojci, tim pre što je u ovakvom slučajuviteški ostaviti žene da malo čekaju. Ali vi miizgledate hrabar čovek, zato će biti bolje da odložimodvoboj za sutra. Ja, dakle, idem na sastanakkoji je,. kao što znate, ugovoren za sedam časova. Ovde se Febus počeša za uvo. Ah, do đavola! Jasam zaboravio da nemam ni pare da platim sobu, amatora bludnica tražiće da joj se plati unapred.Ne veruje mi. Evo vam novac.382Febus oseti kako hladna ruka nepoznatoga spusti u njegovu jedan krupan novac. On se ne mogade uzdržati da neprimi taj novac i ne stisne tu ruku.Tako mi boga! uzviknu on vi ste dobroćudan čovek.

Ali pod jednom pogodbom! reče čovek. Dokažite mi da nisam imao pravo i da ste vi govorili istinu. Prikrijte me ukakav ugao, odakle bih mogao videti je li ta žena doista ona čije ste ime rekli.O! odgovori Febus drage volje. Mi ćemo uzeti sobu sa strane Svete Marte, i tako ćete moći lepo videti iz štenarekoja je pored nje.Onda hajdemo! prihvati senka.Hajdemo! reče kapetan. Ja ne znam da li ste vi glavom gospodin đavo; ali budimo za večeras dobri prijatelji. Sutraću vam platiti dug i kesom i mačem.Oni odoše brzo. Posle nekoliko minuta žubor reke objavi im da su na Mostu arhanđela Mihaila, koji je u ono vremebio pretrpan kućama. Najpre ću uvesti vas reče Febus svomedrugu zatim idem po moju lepojku koja me zaceločeka kod Malog Šatlea.Čovek u ogrtaču ne odgovori ništa. Dok su išli zajedno, oni nisu progorili ni reč. Febus se zaustavi pred jednimoniskim vratima i jako uvdari rukom nekoliko puta. Na pukotinama vrata ukaza se svetlost.Ko je? upita neki krezubi glas.Do đavola! Grom i pakao! Sto mu muka! odgovori kapetan.Vrata se smesta otvoriše, i pred kapetanom i383njegovim drutarom ukazaše se Jedna stara žena i jedna stara lampa koje su drhtale. Starica beše pogurena, udronjcima, s malim očima, a glava joj se tresla; povezana jednom krpom, ona beše puna bora, svuda, po rukama, policu, po vratu; usne joj behu upale pod desni, a oko usta imala je čupe od bele dlake zbog kojih je izgledala kaomačka.Unutrašnjost ovog ćumeza nije izgledala nimalo bolje od nje. Tu ste imali bele zidove, crne grede na tavaaici, opaokamin, paučinu u svima uglovima, na sredini red rasklimatanih stolova i klupicu bez nogu; jedno prljavo dete sedeloje u pepelu, a u dnu su bile drvene stepenice ili bolje reći lestvice kojima je kraj bio u jednome otvoru na tavanici.Ušavši u ovu jazbinu, tajanstveni drugar Febusov navuče svoj ogrtač do očiju. Međutim, kapetan, koji je neprestanopsovao kao kakav Saracen, pokaza novac tako da zablista na taliru sunce, kako veli naš slavni Renjije4. Soba sa strane Svete Marte reče on.Starica ga nazva monsenjerom i sakri talir u jednu fijoku. To beše novac koji je čovek u ogrtaču dao Febusu. Dok jeona bila leđima okrenuta, kosmato i izdrpano dete, koje se igralo u pepelu, vešto se prikrade fijoci, uze iz nje talir, ana njegovo mesto ostavi jedan suv list koji beše otkinulo s pruća.

Starica dade znak plemićima, kako ih nazva, da pođu za njom, i pope se uza stepenice, pred njima. Kad je došla nagornji sprat, ona spusti lampu na4 Matiren Renjije (15731613), francuski satirični pesnik.384(jedan sanduk, i Febus, kao česti gost ove kuće, otvori jedna vrata koja su vodila u jedan mračan sobičak. Uđiteovamo, dragi moj reče on svome drugaru. Čovek u ogrtaču uđe ne rekavši ni reč. Vrata se zatvoriše za njim. On čukako Febus navuče rezu, i posle nekoliko trenutaka kako silazi sa staricom niz stepenince. Svetlosti beše nestalo.VIIIDOBRO JE KAD PROZORI GLEDAJU NA REKUKlod Frolo (jer mi pretpostavljamo da čitalac, razboritiji od Febusa, nije video u celom ovom do^ađaju drugog zlogduha od arhiđakona), pipao je nekoliko trenutaka po ovoj mračnoj jazbini u koju ga kapetan beše zatvorio. To bešejedan od onih kutova kakve arhitekti ostavljaju pokadšto na mestima gde se krov spaja sa zidom. Vertikalni presekove štenare, kako je Febus nazva vrlo umesno, dao bi trougao. Uostalom, na njoj nije bilo ni prozora ni baxe, a zbognagiba krova nije se moglo u njoj ni ispraviti. Klod se, dakle, zguri u prašinu i malter koji je prštao pod njime. Glavamu je gorela. Pipajući oko sebe rukama, on nađe na zemlji komad razbi|jena stakla koje nasloni na svoje čelo;hladno staklo raehladi ga malo.Šta se u tom trenutku događalo u mračnoj duši arhiđakonovoj? Samo on i Bog mogli su to znati.Po kakvom je kobnom redu raspoređivao on u svojoj pameti Esmeraldu, Febusa, Jakova Šarmolija, svoga mladogabrata koga je toliko voleo i koga je25 Bogorodičina crkva385ostavio u blatu, svoju arhiđakonsku mantiju, svoje dobro ime možda, koje je ukaljao kad je došao u ovakvu kuću, sveove slike, sve ove događaje? To vam ne bih umeo reći. Ali je izvesno da su ove misli obrazovale strašnu skupinu unjegovoj pameti.Čekao je tako jedno četvrt časa; činilo mu se da je za čitav vek ostario. Najedanput ču špripu drvenih stepenica. Nekose peo. Tavanska vrata otvoriše se i svetlost se ukaza. Na crvotočnim vratima njegova ćumeza bila je jedna većapukotina; on priljubi uz nju svoje lice. Tako je mogao videti sve šta se događalo u susednoj sobi. Na tavanskim vratimapomoli se najpre starica s mačjim licem, sa lampom u ruci, zatim Febus, koji je sukao svoje brkove, i naposletku

treća ličnost, lepa i ljupka osoba, Esmeralda. Sveštenik je vide kako izlazi iz zemlje kao neka blistava pojava. Kloduzdrhta, oblak mu se navuče na oči, bilo mu stade jako udarati, sve je tutnjalo i okretalo se oko njega. On ne vide i neču ništa više.Kad je došao sebi, Febus i Esmeralda behu sami i seđahu na drvenom sanduku, pored lampe koja je osvetljavala ovodvoje mladih i jednu bednu postelju u dnu sobe.Pored postelje bio je prozor kroz čija se okna, isprovaljivana kao paučina na koju je pala kiša, video krajičak neba imesec koji je u daljini ležao na perini od lakih oblaka.Mlada devojka beše crvena, zbunjena, uplašena. Njene duge spuštene trepavice senčile su joj rumene obraze. Oficir,u koga se ona ne usudi pogledati, blistao je od zadovoljstva. Mehanički i sa divnim nespretnim pokretom, ona jevrhom prsta vukla po386klupi neke neodređene crte, i gledala u svo] prst. Noga joj se nije videla, na njoj je sedela koza.Kapetan beše obučen vrlo lepo; na okovratniku i oko ruku imao je mnogo drangulija, što je onda bilo vrlo otmeno.Dom Klod je s teškom mukom mogao čuti šta govore, tako su mu zujale uši od krvi koja je vrila u njegovim slepimočima.(Stvar je doista obična, razgovor zaljubljenih. To vam je jedno večito ja vas volim. Muzička fraza vrlo naga i vrlootužna za one koji je slušaju a ne tiče ih se, kad nije ukrašena kakvom fioriturom1. Ali Klod nije slušao kao čovekkoga se to ne tiče.)Oh! govorila je devojka ne dižući oči nemojte me prezirati, monesenjeru Febuse. Ja osećam da nije lepo ovo štočinim.Da vas prezirem, lelo moje dete! odgovarao je oficir sa vrlo otmenim udvaranjem da vas pre'zirem, grom i pakao! azašto?Što sam došla za vama.U tom pogledu, lepojko, nimalo se ne slažemo. Ne bi trebalo da vas prezirem, nego da vas mrzim.Mlada devojka pogleda ga uplašeno:Da me mrzite! A šta sam to učinila?Što sam vas toliko morao moliti.Ah! reče ona... to je zato što ću morati pogaziti jedan zavet... Nikad neću naći svoje roditelje... amajlija će izgubitiovoju moć. Ali šta mari? Šta će mi sad otac i mati?Govoreći ovo, ona je nepomično gledala kapetana1 Ukras u muzici.25*

387svojim krupnim crnim očima, u kojima su se blistale suze radosti i ljubavi. Đavo neka me nosi ako vas razumem! uzviknuFebus.Esmeralda je ćutala nekoliko trenutaka, zatim joj jedna suza kanu iz očiju, jedan uzdah ote joj se sa usta, i ona reče: Oh, monsenjeru, ja vas volim.Mladu devojku okružavao je takav dah čednosti, takva čar vrline da se Febus ne osećaše pored nje najugodnije.Međutim, ove reči osmeliše ga. Volite me! reče on strasno i obuhvati rukom Ciganku oko struka. On je samo čekaoovu priliku.Sveštenik to vide i krajem svoga prsta ogleda vrh kame koja mu beše skrivena u nedrima.Febuse! nastavi Ciganka uklanjajući blago sa svoga struka priljubljene ruke kapetanove vi ste dobri, vi steplemeniti, vi ste lepi. Vi ste me spasli, mene, jedno siroto dete koje živi među Ciganima. Odavno već snevam ja kakomi jedan oficir spasava život. O vama sam snevala ja pre nego sam vas i poznala, Febuse mo j. U snu sam videlalepo odelo, kao što je vaše, otmen izgled i mač. Vi se zovete Febus, to je lepo ime. Ja volim vaše ime, volim vašmač. Izvucite svoj mač, Febuse, da ga vidim.Baš ste dete! reče Febus i smešeći se izvuče mač iz korica.Ciganka pogleda balčak, sečivo, sa neiskazanom radoznalošću razgleda početna slova na braniku, i poljubi mač,rekavši mu: Vi ste mač hrabrog čoveka. Ja volim moga kapetana.388Febus se opet koristi ovom prilikom i pritište na njen lepi pogauti vrat poljubac, od koga se devojka ispravi crvena kaobožur. Sveštenik zaškrguta zubima u mraku. Febuse prihvati Ciganka pustite meda vam govorim. Idite malo da vas vidim u svoj vašojvisini i da čujem zvek vaših mamuza. Kako stelepi!Kapetan ustade da joj učini po volji, karajući je sa osmehom zadovoljstva:Baš ste dete! Zbilja, lepojko, jeste li me videli u paradnoj dolami!Na žalost! nisam odgovori ona.Ta je tek lepa!Febus opet sede pored nje, ali mnogo bliže nego pre toga.Slušajte, draga moja...Ciganka ga nekoliko puta lako udari po ustima svojom lepom rukom sa detinjarijom punom umiljatosti i veselosti. Ne, ne, neću da vas slušam. Volite li me? Hoću da mi kažete volite li me.Da li te volim, anđele moga života! uzviknu kapetan i kleče upola. Moje telo, moja krv, moja duša, sve je tvoje, sve

je za tebe. Ja te volim, i nikad nikoga nisam voleo do tebe.Kapetan beše toliko puta ponovio ovu rečenicu, u mnogim sličnim prilikama, da je izgovori nadušak, bez i jednepogreške. Na ovu strasnu izjavu, Ciganka podiže prema prljavoj tavanici, koja je ovde bila mesto neba, pogled punanđelske sreće. Oh! prošapta ona u ovom trenutku trebalo bi umreti.Febusu se „taj trenutak" učini zgodan da joj389ukrade nov poljubac koji je paklene muke zadavao bednome arhiđakonu.Umreti! uzviknu zaljubljeni kaletan. Šta vi to govorite, lepi anđele? Tako mi Jupitera! sad baš treba živeti. Umreti upočetku tako slatkih trenutaka! grom i pakao, vi se šalite! Vi ne mislite tako. Slušajte, draga Similar... Esme^narda... Oprostite, ali ime vam je tako neobično saracensko, da nikako ne umem da se snađem, kao pred šipragomkoji mi ne da maći.Bože moj reče sirota devojka a ja sam mislila da je to ime lepo zato što je neobično. Ali kad vam se ne dopada, jaću se zvati Gotona.Ah, ne kidajte se zbog takve sitnice, mila moja! To je ime na koje se samo treba navići. Kad ga jedanput budem znaonapamet, onda će ići lako. Dakle, slušajte, draga Similar; ja vas strasno obožavam. Volim vas toliko da je to pravočudo. Ja znam jednu devojku koja zbog toga puca od muke.Ljubomorna devojka prekide ga:Koja je to?Šta nas se to tiče? reče Febus... Volite li me vi?OxL. reče ona.No to je glavno. Videćete kako i ja vas volim. Neka me Neptun nabode na svoje vile ako vas ne učinim najsrećnijimstvorenjem na svetu. Uzećemo kakav lep mali stan. Ja ću prolaziti sa svojim strelcima pored vapšh prozora. Oni susvi na konju i prkose strelcima kapetana Minjona. Tu su vam kopljanici, strelci, i puškama oružani vojnici. Odvešću vasda vidite velike pariske smotre kod šupe u Rimiju. Ne znate kako je to lepo! Osamdeset390hiljada oružanih momaka; trideset hiljada u belim dolamama, pancirima i oklopima; šezdeset sedam esnafskihbarjaka; zastave parlamenta, glavne kontrole, blagajne, kovnice; jednom rečju, jedna vraška gungula. Naposletku,odvešću vas da vidite lavove u kraljevom dvoru, koji su, kao što znate, divlje zveri. Sve žene to vole.Od pre nekoliko trenutaka, utonula u prijatne misli, mlada devojka snevala je uz zvuke njegova glasa, ne slušajućismisao njegovih reči.

Oh, kako ćete biti srećni! nastavi kapetan, i u isti mah lagano otkopča Cigankin pojas.Šta to radite? reče ona živo. Ovo nasilje beše je trglo iz njena zanosa.Ništa odgovori Febus. Kažem samo da ćete morati ostaviti ovo smešno i sokačko odelo kad budete sa mnom.Kad budem s tobom, Febuse moj! reče mlada devojka nežno.Ona se ponovo zamisli i ućuta.Ohrabren njenom blagošću, kapetan je obuhvati oko pasa, čemu se ona ne usprotivi, zatim stade drešiti polako struksirotog deteta, i razdrlji joj jeleče tako jako da je uzbuđeni sveštenik video kako se iz tankoga platna pomalja levorame Cigankino, oblo i mrko, kao mesec koji se diže u gustoj magli po horizontu.Devojka se nije ni najmanje protivila. Kao da nije to ni opažala. Oko smeloga kapetana beše zažareno.Najedanput ona se okrenu njemu: Febuse reče oka s izrazom bezgraničneljubavi pouči me tvojoj veri.392Mogoj veri! uzviknu kapetan i grohotom se nasmeja. Ja, da vas poučim mojoj veri! Grom i pakao! A šta ćete smojom verom?Da se venčamo odgovori ona.Na licu kapetanovom ukaza se izraz iznenađenja, preziranja, lakomislenosti i razvratne strasti. Koješta! reče on ko je još to video!Ciganka preblede i tužno obori glavu na grudi. Lepi anđele reče nežno Febus kakvesu to lude misli? I brak mi je nešto! Zar čovekmanje voli ako ne izbrblja koju latinsku u popovskomdućanu?Govoreći ovo najumiljatijim glasom, on se sasvim približi Ciganki, njegove nežne ruke ponovo obuhvatiše ovaj takonežan i tako vitak stas, oko mu se blistalo sve jače i jače, i po svemu se videlo da se gospodin Febus primiče jednomeod onih trenutaka kada i sam Jupiter čini takve budalaštine da je dobri Homer morao zvati u pomoć oblak.Međutim, dom Klod je video sve. Vrata behu načinjena od dasaka sasvim istrulelih, kroz koje je njegov orlovskipogled mogao lepo gledati. Ovaj sveštenik mrka lica i širokih leđa, osuđen dotle na strogu čednost manastirsku,drhtao je i goreo pred ovim noćnim prizorom ljubavi i sladostrašća. Gledajući mladu i lepu devojku, koja beše ostavljenana milost i nemilost ovom strasnom mladiću, on oseti kako mu rastopljeno olovo teče po žilama. U njemu sedogađalo nešto neobično. Njegovo oko gledalo je sa sladostrasnom ljubomorom Cigankinu nagotu. Ko bi u ovome

trenutku mogao videti lice ovoga nesrećnika, priljubljeno uz crvotočne daske, pomislio bi da vidi lice kakvoga tigra, kojiiz dna392svoga kaveza gleda kako šakal proždire gazelu. Njegova zenica blistala se kao plamen kroz pukotine na vratima.Najedašgut, Febus jednim brzim pokretom skide jeleče sa Cigankinih rrudi. Jadno dete, koje beše bledo i zamišljeno,trže se kao iza sna. Ona se naglo udalji od smeloga oficira, i, bacivši pogled na svoje nage grudi i svoja naga ramena,crvena, zbunjena i nema od stida, ona skrsti svoje lepe ruke da sakrije prsa. Da joj rumen ne beše oblila obraze,gledajući je ovako nemu i nepomičnu, čovek bi rekao da ima pred sobom statuu stidljivosti. Njene oči ostaše oborene.Međutim, kapetan svojim pokretima beše otkrio tajanstvenu amajliju koju je ona nosila o vratu.Šta je to? reče on koristeći se ovim izgovorom da se približi lepome stvorenju koje je uplašio.Ne dirajte! odgovori ona živo to je moja čuvarica. Po njoj ću naći svoje roditelje ako ih ostanem dostojna. Oh,pustite me, gospodine kapetane! Mati! Jadna moja mati! Mati! Gde si? U pomoć! Preklinjem vas, gospodine Febuse!Vratite mi moj jelek.Febus se izmače i reče hladno:Oh, gospođice! Sad vidim da me ne volite!Ne volim ga! uzviknu nesrećno dete i u isti mah obisnu o vrat kapetanu, koga posadi pored sebe. Ne volim te,Febuse moj! Što mi tako nepravedno paraš srce! Oh, uzmi me, uzmi sve! Radi sa mnom šta hoćeš. Ja sam tvoja. Štami je stalo do amajlije! Šta mi je stalo do matere! Ti simi mati, jer te volim. Febuse, mili moj Febuse, vidiš li me?393Ja sam to, pogledaj me. To je ta mlada devojka koju ti, tako dobar, ne odbijaš, i koja je došla, došla sama tebi. Mojaduša, moj život, moje telo, moja ličnost, sve je to vaše, kapetane moj! Pa dobro, ne! nećemo se venčati, kad si tomeprotivan. Uostalom, šta sam ja? Bedna devojka sa ulice, dok, ti, Febuse moj, ti si plemić. Zaista bi bilo lepo! jednaigračica da se uda za oficira! Ja nisam znala šta govorim. Ne, Febuse, ne, ja ću biti tvoja ljubavnica, tvoja igračka,tvoja zabava, kad budeš hteo, devojka koja će biti tvoja, ja sam stvorena samo za to. Biću okaljana, prezrena,osramoćena, ali ako, kad me ti voliš. Ja ću biti najponositija i najveselija žena. A kad budem stara i ružna, Febuse, kadviše ne budem dovoljno lepa da vas mogu voleti, monsenjeru, vi ćete me i onda trpeti da vas služim. Druge će vam

vesti ešarpe, a ja, sluškinja, brinuću se o njima. Vi ćete mi dopustiti da vam brišem mamuze, da vam četkam dolamu,da vam čistim čizme. Jel'te, Febuse, da ćete mi ukazati tu milost? A sad, uzmi me, Febuse, ja sam potpuno tvoja,samo me voli! Nama Cigankama potrebno je samo to, vazduh i ljubav.Govoreći ovo, ona je grlila oficira, gledala ga od pete do glave ponizno i sa umiljatim osmehom sa kojim su se mešalesuze; njene lepe grudi trle su se o čohanu dolamu i hrapav vez na oficiru. Njeno lepo polunago telo uvijalo se nanjegovim kolenima. Kapetan, opijen, pritište svoje vatrene usne na ova lepa afrikanska ramena. Mlada devojka, očijuupravljenih u tavanicu, zavaljena, drhtala je celim telom pod ovim poljupcem.Najedanput, ona opazi iznad Febusove glave drugu jednu glavu, lice modro, zeleno, grčevito, s pa394klenim pogledom. Kraj toga lica beše jedna ruka koja je držala nož. To beše lice i ruka sveštenikova. On beše obiovrata i stajao je tu. Febus ga nije mogao videti. Mlada devojka osta nepomična, prestravljena, nema, pod uticajem ovestrašne pojave, kao golub koji bi. podigao glavu u trenutku kad jastreb gleda u njegovo gnezdo svojim okruglimočima.Ona čak ne mogade ni da vrisne. Vide kako se nož spusti na Febusa i podiže obojen krvlju koja se pušila na njemu. Ah! uzviknu kapetan i pade.Ona se onesvesti.U trenutku kad su joj se oči zatvarale, kad je gubila svest, njoj se učini da je na svojim usnama osetila vatreni dodir,poljubac vreliji od usijana gvožđa xelatova.Kad je došla sebi, bila je opkoljena žandarmima; kapetana su odneli svega krvava, sveštenika beše nestalo, prozor udnu sobe, koji je gledao na reku, beše širom otvoren, jedan ogrtač, za koji se mislilo da je oficirov, nađen je na podu, iona je čula kako oko nje govore: Jedna vračara probola je nožem jednog kapetana.KNjIGA OSMAITALIR KOJI SE PRETVORIO U SUV LISTGrengoar i cela Čudotvorna mala behu u najvećoj brizi. Bilo je već mesec dana kako se ništa ratie znalo o Esmeraldi,što je veoma žalostilo jeđupačkoga kneza i njegove prijatelje kradljivce, nggi o njenoj kozi, što je udvostručavaloGrengoarov bol. Jedno veče Ciganke beše nestalo, i otada nije v?gše dala znake života. Sva traženja behu uzalud1heki zajedljivi prosjaci epileptičari g>»koše 1'rengoaru da su je tr veče sreli u blizigl Moi^a arhanđela Mjj^rSiJia u

društzu s jednkm oficirom; ali ovaj muž na cigansku ruku beše neverni filozof; uostalom, on je znao bolje no iko kolikoje njegova žena bila nevina. Sam je mogao oceniti kako je velika čednost koja je bila posledica udruženih osobinaamajlije i Cigakke, i matematički tačno beše izračunao otpornu snagu ove nevinosti prema drugoj sili. S te strane bioje, dakle, sasvim miran.Zato nije ni mogao abjasniti sebi ovaj nestanak. To ga je veoma bolelo. On bi omršavio od tuge da je to bilo mogućno.Zbog toga beše na sve zaboravio, pa čak i na svoje književne sklonosti, čak i na svoje veliko delo De jigurisregularibus et irregu397laribus1 koje je nameravar štampati čim dođe do novca (jer je neprestano sanjao o štampi, otkako je videoDidascalon Huga od Sen Viktora2 štampan čuvenim slovima Vendelina od Spira).Jednoga dana kada je tužan prolazio pored Krivičnoga suda, on spazi neku gomilu pred jednom od kapija Domapravde.Šta je to? upita on jednoga mladog čoveka koji je izlazio iz Doma.Ne znam, gospodine odgovori mladi čovek. Kažu da je danas suđenje nekoj ženi koja je ubila jednog oficira. Kakoizgleda da su tu i vraxbine imale posla, umešali su se u ovu stvar i biskup i duhovni sud, 'a moj brat, koji je arhiđakonod Žoza, ne izbija iz sudnice. Hteo sam da govorim s njim, ali mu od sveta nisam mogao prići, što mi je vrlo krivo, jermi treba novac.He, gospodine, voleo bih da vam mogu dati šta na zajam; ali, na žalost! xepovi su mi, istina, provaljeni, ali ih nisuprovalili taliri.On se ne usudi reći mladome čoveku da poznaje njegovoga brata arhiđakona, kome nije više otišao posle one sceneu crkvi, što ga je dovodilo u nepriliku.Đak ode svojim putem, a Grengoar pođe za gomilom koja se pela uz stepenice što vode u veliku sudnicu. On jesmatrao da ništa ne može tako razagnati melanholiju kao kakav krivični pretres; toliko su zanimljive sudije sa svojimglupostima. Narod s kojim se beše pomešao išao je i gurao se ćuteći. Posle sporog i dosadnog tapkanja pod dugim1 O pravilnim i nepravilnim slikama. • Francuski skolastik XII veka.398mračnim hodnikom građevine, stiže najzad pred jedna oniska vrata, ulaz u jednu dvoranu koju je, budući visokarasta, mogao razgledati preko gomile glava koje su se talasale.Dvorana beše prostrana i mračna, zbog čega je izgledala još prostranija. Dan je bio na izmaku; kroz duge gotske

prozore prodirao je samo bled zrak svetlosti koji se gasio pre nego što je stizao do svoda, ogromne mreže oddrvoreza, čije bezbrojne figure kao da su se kretale i mešale u mraku. Ovdeonde po stolovima bilo je upaljeno većviše sveća, i one su osvetljavale glave pisara, koji se behu zagnjurili u akta. U prednjem delu dvorane behu slušaoci;desno i levo sedeli su za stolovima advokati; u dnu, na jednom uzvišenom mestu, bile su mnogobrojne sudije čiji suse poslednji redovi gubili u mraku; lica nepomična i strašna. Zidovi behu išarani bezbrojnim krinovima. Iznad sudijaraspoznavalo se nejasno u mraku veliko raspeće, a svuda behu koplja i oštroperci, izcad čijih su vrhova lebdeliplamenovi sveća.Gospodine upita Grengoar jednoga svoga suseda ko su one mnogobrojne ličnosti tamo što su se poređale kaoprelati na crkvenom saboru?Gospodine reče sused na desnoj strani sudije velikoga suda, a na levoj istražne sudije; magistri u crnom odelu igospoda u crvenom odelu.A iznad njih nastavi Grengoar onaj debeli crvenko što se znoji?To je gospodin predsednik.A oni ovnovi iza njega? reče Grengoar, koji, kao što smo već rekli, nije voleo sudije, možda zato što je bio kivan naDom pravde otkako je399onako rđavo prošao sa svojom dramom.To su gospoda sudije kraljevskoga dvora.A onaj divlji vepar pred njim?To je sudski delovođa.A onaj krokodil, desno?Magistar Filip Lelije, izvanredni kraljev advokat.A levo, onaj debeli crni mačak?Magistar Jakov Šarmoli, kraljev prokurator pri duhovnom sudu, sa gospodom sudijama duhovnoga suda.Pa šta rade, gospodine, ti čestiti ljudi? reče Grengoar.Sude.Kome sude? Ne vidim optuženoga.Optužena je jedna žena, gospodine. Ne možete je videti. Ona nam je okrenuta leđima, a zaklanja je svetina. Eno,ona je tamo gde su ona koplja.Ko je ta žena? upita Grengoar. Znate li joj ime?Ne znam, gospodine. Ja sam sad baš došao. Ali bih rekao da je optužena kao čarobnica, jer duhovni sud prisustvujepretresu.I tako reče naš filozof imaćemo prilike da vidimo kako ove sudije jedu ljudsko meso. Ni to, najzad, nije naodmetgledati.

Gospodine napomenu sused ne čini li vam se da je u magistra Jakova Šarmolija lice vrlo blago.Hm! odgovori Grengoar. Ja sam nepoverljiv prema blagom licu koje ima uzane nozdrve i tanke usne.400Ovde susedi ućutkaše Grengoara i njegova suseda. Saslušavao se jedan važan svedok. Gospodo govorila je na sredini sudnice jedna starica, čije se lice tako gubilo pod haljinama da bi čovek rekao daima pred sobom samo gomilu dronjaka koja se kreće gospodo, to je tako istina kao što je istina da sam ja Falurdela,koja već četrdeset godina stanuje na Mostu arhanđela Mihaila i tačno plaća porez, taksu i zakupninu. Moja su vratapreko puta kuće TasenKajara, farbara, koji stanuje malo više. Sad sam sirota starica, ali sam nekad bila lepadevojka, gospodo! Od pre nekoliko dana govorili su mi ljudi: Falurdela, ne predite uveče suviše, đavo voli da češljasvojim rogovima predivo starih žena. Zna se da se zao duh, koji se prošle godine bavio oko Tanila, šunja sada poStaroj varoši. Falurdela, čuvajte se da vam ne zakuca na vrata. Jedno veče okrećem ja čekrk, kad čujem da nekokuca na mojim vratima. Zapitam ko je. Neko stade psovati. Uđoše dva čoveka. Jedan crni sa jednim lepim oficirom. Nacrnome videle su se samo oči, dve žeravice. Sve ostalo gubilo se pod šeširom i ogrtačem. Uto mi oni rekoše: Sobuprema Svetoj Marti. To je moja soba na gornjem spratu, gospodo, moja najčistija soba. Oni mi dodaše jedan talir. Jaostavim talir u fioku, i rekoh u sebi: taman da kupim sutra škembića na Glorijetskoj pijaci. Mi se popnemo. Kad smodošli U gornju sobu, crnog čoveka nestade dok sam se okrenula. To me malo začudi. Oficir, koji beše lep kao kakavveliki gospodin, siđe sa mnom, i ode. Nisam namotala ni četvrt kanure, a on se vrati sa jednom lepom mladomdevojkom, pravom lutkom, koja bi bli26 Bogorodičina crkva401stala kao sunce da je bila lepo očešljana. S njom je bio i jedan jarac, veliki jarac, crn i beo, ne sećam se više. To mipade u oči. Devojka me se nije ticala, ali jarac! Ja ne volim te životinje, jer imaju bradu i rogove. Sasvim liče načoveka. A posle, s njima nisu čista posla; tu ima nečega nečastivoga. Međutim, nisam rekla ništa. Glavno je da samdobila talir. Je l' te da sam imala pravo, gospodine sudija? Ja odvedem devojku i kapetana u gornju sobu, i ostavim ihsame, to jest s jarcem. Zatim siđem i nastavim presti. Treba još da vam kažem da moja kuća ima prizemlje i prvi

sprat, da je začeljem okrenuta reci, kao i ostale kuće na mostu, i da prozori i prizemlja i prvog sprata gledaju na vodu. Ja sam, dakle, prela. Ne znam zašto, mislila sam o onome zlom duhu na koga me je podsetio jarac; a posle, i lepadevojka bila je malo neobično odevena. Najedanput čujem gore neki vrisak, kako nešto pade na pod i prozor seotvori. Potrčim prozoru i vidim kako mi ispred očiju prolete neko crno telo koje pade u vodu. To beše avet usvešteničkom odelu. Bila je mesečina. Avet sam vrlo dobro videla. Ona je plivala u pravcu Stare varoši. Ja onda,dršćući od straha, viknem stražare. Gospoda stražari uđoše, i u prvi mah, ne znajući zašto sam ih zvala, oni me,onako veseli, stadoše tući. Ja im objasnim šta sam videla. Popnemo se, i šta nađemo? Moja jadna soba sva krvava,kapetan koliki je dug leži s nožem u vratu, devojka se napravila mrtva, a jarac stoji poplašen. Eto ti sad, rekoh,moraću više od petnaest dana ribati patos. Moraću ga i strugati. Užasno! Odnesoše i oficira, siromah mladić! i mladudevojku koja je bila sasvim razgolićena. 402A, jest! Što je najgore, kad sam sutradan htela uzeti talir da kugšm škembića, mesto njega našla sam suv list.Starica ućuta. Žagor užasavanja prođe kroz sudnicu. Ta avet, taj jarac, sve to miriše na čarolije reče jedan sused Grengoaru.Pa taj suvi list! dodade drugi.Jasno je kao dan prihvati treći da je ta devojka neka čarobnica koja stoji u vezi sa zlim duhom da pljačkaju oficire. Gotovo i samome Grengoaru činilo se sve ovo užasno i verovatno.Svedoče Falurdela reče gospodin predsednik dostojanstveno imate li još šta da kažete sudu?Ništa više, monsenjeru odgovori starica do to da se u izveštaju kaže za moju kuću da jekriva i smrdljiva straćara, što je za mene uvreda.Kuće na mostu ne izgledaju lepo, jer u njima imamnogo sveta, ali pri svemu tome u njima stanuje dostakasapa koji su bogati i čije su žene lepe i vrločiste.Sudija koji je učinio na Grengoara utisak hrokodila ustade.Mir! reče on. Ja molim gospodu da ne nzgube iz vida da je kod optužene nađen i jedan nož. Svedoče, Falurdela,jeste li doneli taj suvi list u koji se pretvorio talir koji vam je demon dao.Jesam, gospodine reče ona našla sam ga. Evo ga.Jedan momak predade uveli list krokodilu, koji vzbiljno odmahnu glavom i pruži ga predsedniku,26«403

koji ga dade kraljevom prokuratoru pri duhovnom sudu. tako da je obišao celu sudnicu. To je brezov list reče magistar JakovŠarmoli. Nov dokaz o vraxbinama.Jedan sudija uze reč. Svedoče, dva su čoveka ušla u isto vreme uvaš stan. Crni čovek, koga ste videli najpre kakoje nestao, a zatim kako pliva po Seni u svešteničkomodelu, i oficir. Koji vam je od njih dvojice daotalir?Starica se promisli malo, pa reče: Dao mi ga je oficir.Kroz svetinu prođe žagor. A! pomisli Grengoar to već koleba mojeubeđenje.Međutim, magistar Filip Lelije, kraljev izvanredni advokat, ponovo se umeša. Ja molim gospodu da imaju na umu da je ranjenioficir, u svome iskazu koji je pisan kraj njegovepostelje, izjavljujući da je u trenutku kad mu jecrni čovek prišao, slutio da je taj čovek vrlo lakomogao biti zao duh, da je ranjeni oficir dodao da gaje avet bila živo saletala da se sastane sa optuženomi da mu je ona, na njegovu, kapetanovu napomeghuda nema novca, dala talir kojim je rečeni oficirplatio Falurdeli. Dakle, talir je novac pakla.Ova odsudna napomena kao da je razbila svaku sumnju Grengoara i drugih skeptika u sudnici. Gospoda imaju akta u rukama dodade kraljevadvokat sedajući i mogu se uveriti o iskazu,Febusa od Šatopera.Na ovo ime, optužena ustade. Njena glava diže404se iznad gomile. Grengoar, uplašen, poznade Esmeraldu.Ona beše bleda; njene kose, koje su nekad bile tako lepo opletene i okićene zlatnim paricama, padale su u neredu;usne joj behu modre, a njene upale oči ulivale su strah. Avaj!Febus! reče ona van sebe gde je on? O gospodo! Pre nego me ubijete, recite mi, tako vam Boga, je li još živ?Ćutite, ženo odgovori predsednik. To nije naše!Oh! smilujte se, recite mi je li živ! nastavi ona sklopivši svoje lepe smršale ruke; i lanci zazvečaše niz njeno odelo.Na umoru je, kad baš hoćete da znate reče oporo kraljev advokat. Jeste li zadovoljni?Nesrećna devojka ponovo pade na svoju klupu, nema, bez suza, bela kao vosak.Predsednik se saže jednome čoveku koji je bio niže njega i koji je imao zlatnu kapu i crnu haljinu, lanac o vratu i prutu ruci.

Vrataru, uvedite drugu optuženu.Svi pogledi upraviše se na jedna mala vrata koja se otvoriše i, na veliki užas Grengoarov, propustiše jednu lepu kozupozlaćenih nogu i rogova. Lepa životinja zastade za časak na pragu, pruživši vrat kao da joj se, sa ivice kakve stene,lruža pred očima ogroman horizont. Najedanput spazi Ciganku i, preskočivši preko stola i glave jednoga delovođe, udva skoka dođe pred nju. Zatim umiljato leže na noge svoje gospođe, moleći je da joj kaže koju prijatnu reč ili da jepomiluje; ali optužena osta nepomična, i jadna Xali ne dobi nijedan pogled.405 Šta vidim? to je ona gadna životinja rečeetara Falurdela dobro ih poznajem obe.Jakov Šarmoli umeša se. Ako gospoda nemaju ništa protiv, možemosad saslušati kozu.To doista beše druga optužena. U ono vreme bilo je nešto sasvim obično optužiti životinju za čarobnjaštvo. Izmeđuostalih krivica naći ćete, u računima policije za 1466. godinu, zanimljiv podatak o troškovima u krivici ŽileSulara i njegovekrmače, pogubljenih zbog svojih krivica u Korbeju. Sve je tu uračunato, i trošak oko kopanja rupv za krmaču, ipet stotina prutova koji su uzeti u pristaništu Morsan, i tri litre vina i hleb, kao poslednji obrok osuđenoga koji je xelatbratski podelio s njim, pa čak jedanaest dana čuvanja i hranjenja krmače, računajući svaki dan po osam pariskihpara. Ponekad, štaviše, nije se zaustavljalo samo na životinjama. Kapitularije Karla Velikog i Luja Pobožnogapropisuju oštre kazne za plamene utvari, koje se usude pojavljivati se u vazduhu,Međutim, prokurator duhovnoga suda beše uzviknuo: Ako demon, koji je u ovoj kozi i koga iz njeništa nije moglo izagnati, i dalje nastavi svoja nečastivadela, ako njima zaprepasti sud, mi ga unapredopominjemo da ćemo biti primorani zahtevatiza nj vešala ili lomaču.Grengoara probi hladan znoj. Šarmoli uze sa jednoga stola Citankine daire, i, pruživši ih pred kozu na izvestan način,upita: Koliko je časova?Koza ga pogleda svojim pametnim očima, diže406svoju pozlaćenu nogu i udari njome sedam puta. Bilo je doista sedam časova. Kroz svetivu prođe žagor užasavanja.Grengoar se ne mogade uzdržati.Ta ona sama sebe upropašćuje! uzviknu sasvim glasno. Vidite da ne zna šta radi.Neka ćute ti prostaci tamo u dnu sudnice! reče oštro vratar.

Pomoću ovih istih daira Jakov Šarmoli izmami kozi još nekoliko drugih veština, o datumu, o mesecu u godini itd., kojihse čitalac seća. I, po optičkoj iluziji koja je svojstvena sudskim ispitima, ove iste gledaoce, koji su možda više putapljeskali na sokaku ovim nevinim veštinama Xalinim, užasnule su ove veštine pod svodovima Doma pravde. Koza jeočevidno bila pravi satana.Još je gore bilo kad je kraljev prokurator izručio na pod jednu kožnu kesicu s pokretnim slovima, koja je visila oXalinu vratu, i kad je koza svojom nogom sastavila iz rasturene azbuke kobno ime: Febus. Čarolije, čija je žrtva biokapetan, bile su na taj način očito obelodanjene, i Ciganka, ta divna igračica koja je toliko puta zanela prolaznikesvojom ljupkošću, bila je sada za njih samo užasna veštica.Uortalom, ona nije davala ni znaka života. Ni vešta izvođenja Xalina, ni pretnje suda, ni potmule kletve slušalaca, ništaona nije opažala.Da bi se probudila, trebalo je da je jedan vojnik nemilosrdno prodrmusa i da predsednik svečano podigne glas: Devojko, vi ste ciganskoga soja koji se odaočarolijama. Vi ste u društvu sa ovom satanskom ko407zom, koja je takođe optužena, noću 29. marta, u sporazumu sa silama tmina, pomoću čarolija i čini, proboli nožemjednoga kapetana u službi kraljevoj, Febusa od Šatopera. Priznajete li ovo delo?Užasno! uzviknu mlada devojka i pokri lice rukama. Moga Febusa! Oh! da strašnih muka!Priznajete li ovo delo? upita predsednik hladno.Ne, nikad! reče ona strahovitim glasom; ona beše ustala, oko joj je sevalo.Predsednik nastavi odsečno: Pa kako onda objašnjavate okolnosti koje vasterete?Ona odgovori isprekidanim glasom:Rekla sam već. Ne znam. To je. To je delo učinio neki sveštenik. Sveštenik koga ne poznajem, pakleni sveštenik kojime goni.Tako je prihvati sudija. Zao duh.Oh, gospodo sudije! Smilujte se na mene! Ja sam sirota devojka...Jeđupka reče sudija.Magistar Jakov Šarmoli uze reč s blagošću: Pošto, na žalost, optužena uporno odričedelo, ja tražim da se udari na muke. Odobrava se reče predsednik.Nesrećna devojka uzdrhta celim telom. Pa ipakustade na zapovest kopljanika i dosta pouzdanim korakom uputi se za Šarmolijem i sveštenicima iz duhovnoga suda,

između dva reda oštroperaca, ka jednim omanjim vratima koja se najedanput otvoriše i zatvoriše za njom. TužnomeGrengoaru učini se da je jadnu devojku progutala neka strašna čeljust.408Kad nje nestade, začu se neko tužno vrečanje. To beše koza koja je plakala.Pretres bi obustavljen. Jedan sudija napomenu da su gospoda umorna i da bi djto bilo da čekaju na svršetak mučenja,na šta predsednik odgovori da sudija treba da se žrtvuje svojoj dužnosti. Odvratna i nesnosna devojčura reče jedan stari sudija sad je našla da je udaraju na muke kad mi nismo večerali!IINASTAVAK O TALIRU KOJI SE PRETVORIO U SUV LISTOkružena svojom crnom pratnjom, Esmeralda pređe nekoliko basamaka u hodnicima koji su bili tako mračni da su ih upo dana osvetljavali, i sudski stražari gurnuše je u jednu strašnu sobu. Ta soba, po obliku okrugla, bila je u prizemlju,u jednoj od onih velikih kula koje još i danas, u našem veku, probijaju sloj novih građevina kojim je novi Pariz pokriostari. Na ovom podrumu nije bilo prozora, nije bilo drugih otvora sem oniskog ulaza koji su zatvarala ogromnagvozdena vrata. Međutim, svetlosti je u njemu bilo dovoljno. Jedna peć beše načinjena u debelome zidu. U njoj jegorela velika vatra, koja je ispunjavala podrum svojom crvenom svetlošću, i prema ovoj svetlosti potpuno se gubilasvetlost jedne bedne sveće koja je stojala u jednome kutu. Od gvozdene rešetke, kojom se peć zatvarala i koja je utom trenutku bila podignuta, video409se, na ulasku ždrela KOje se sijalo u mračnome zidu, samo donji kraj njenih prečaga, kao red crnih zuba, oštrih irazmaknutih, zbog čega je peć ličila na usta u zmajeva, iz kojih, u legendama, modar plamen liže. Pri svetlosti.koja seiz peći širila, vide optužena svuda po sobi strašne sprave, za čiju upotrebu nije znala. Na sredini je ležao gotovo nasamoj zemlji jedan kožni dušek, iznad koga je visio kaiš s pređicom utvrđen za bakarni prsten koji je držalo u zubimaneko čudovište pljosnata nosa, izrezano u vrhu svoda. Kleštamašice, veliki gvozdeni komadi od pluga, zapremali suunutrašnjost peći i sijali se na žeravici. Krvava svetlost peći nije osvetljavala u sobi ništa drugo do gomilu strašnihstvari.Ovaj pakao zvao se prosto mučionica.Na lostelji je nemarno sedeo Pjera Torteri, zakleti mučitelj. Njegovi pomoćnici, dve nakaze četvrtasta lica, s kožnimkeceljama, s platnenim čakširama, prevrtahu gvožđuriju na ugljevlju.Jadna devojka uzalud je prikupljala hrabrost. Kad je stutšla u ovu sobu, ona se užasnu.

Sudski stražari poređaše se s jedne strane, sveštenici duhovnoga suda s druge. Jedan pisar, pribor za pisanje i stobehu u jednome uglu.Magistar Jakov Šarmoli priđe Ciganki s vrlo prijatnim osmehom.Dakle, drago dete reče on vi ne priznajete krivicu?Ke odgovori ona glasom koji se već beše ugasio.Onda nam je vrlo žao prihvati Šarmoli što ćemo vas pitati s više navaljivanja no što410bismo želeli. Budite tako dobri i sedite na ovu postelju. Gospodine Pjera, načinite mesta gospođici i zatvorite vrata.Pjera ustade gunđajući.Ako zatvorim vrata promrmlja on ugasiće mi se vatra.Pa dobro, dragi moj odgovori Šarmoli ostavite ih otvorena.Međutim, Esmeralda je stojala. Ova kožna postelja, na kojoj se previjalo toliko nesrećnika, plašila je jadnu devojku.Strah joj je ledio srž u kostima. Stojala je preplašena i kao van sebe. Na jedan znak Šarmolijev, xelatovi momcidohvatiše je i posadiše na postelju. Oni joj ne naneše nimalo bola, ali kad.je ova dva čoveka dotakoše, kad je dotačeova kožna postelja, ona oseti kako joj sva krv pojuri k srcu. Ona unezvereno pogleda po sobi. Učini joj se da se krećui da joj sa svih strana prilaze, u nameri da joj se puzaju uz telo, da je ujedaju i štipaju, sve ove nakazne sprave zamučenje koje, među svakojakim spravama koje je dotle videla, behu ono što su slepi miševi, stonoge i pauci međuinsektima i pticama.Gde je lekar? reče Šarmoli.Ovde je odgovori jedna crna haljina koju drtle ne beše spazila.Ona uzdrhta. Goopođice nastavi umiljati glas kraljevogprokuratora pri duhovnom sudu i po trećiput vas pitam, ostajete li pri tome da niste učinilidelo za koje se optužujete?Ovaj put ona odgovori samo mahanjem glave. Glas je izdade.411Ostajete? reče Jakov Šarmoli. Onda, vrlo mi je žao, ali moram činiti što mi dužnost ialaže.Gospodine kraljev prokuratore reče najedanput Pjera čime ćemo početi?Šarmoli poćuta malo, sa zamišljenim izrazom pesnika koji traži slik, pa zatim reče: Počnite sa španskom čizmom.Nesrećna devojka osećaše se tako ostavljena i od Boga i od ljudi da joj glava klonu na grudi kao mrtvo telo koje nemau sebi nimalo snage.Mučitelj i lekar priđoše joj jednovremeno. U isto vreme pomoćnici xelatovi stadoše preturati po svom gnusnom

arsenalu.Na zvek ovih užasnih sprava nesrećno dete uzdrhta kao mrtva žaba kad je galvanišu. Oh! promrmlja ona, tako tiho da je niko neču o Febuse moj! Zatim ponovo utonu u svojunepomičnost i svoje mramorno ćutanje. Ovaj prizortronuo bi svako drugo srce, samo ne srce sudije. Rekaobi čovek da gleda pred sobom neku sirotu greganudušu, koju satana ispituje pod usijanim vratimapakla. Dakle, jadno telo za koje se spremala ovaužasna gomila testera, točkova i klupica, telokoje će mučiti hrapave ruke xelatove i klepgga,to beše ovo umiljato, belo i nežno stvorenje. Jadnozrno prosa koje ljudska pravda hoće da samelje podužasnim žrvnjem torture!Međutim, žuljave ruke Pjeraovih pomoćnika behu surovo razgolitile ovu lepu nogu, ovu nožicu koja je toliko putasvojom oblinom i svojom lepotom zadivila prolaznike na raskršćima Pariza.422 Šteta progunđa mučitelj, gledajući ovetako lepe i tako nežne obline.Da je arhiđakon bio tu, on bi se u ovome trenutku zacelo setio svoga simvola o pauku i muvi.Naskoro nesrećna devojka vide, kroz oblak kojn joj se navukao na oči, kako se približuje španska čizma, vide kako jojse noga, uglavljena u gvozdene daščice, izgubi u strašnoj spravi. Strah joj povrati snagu. Skinite mi to! uzviknu ona kao van sebe.I, ispravivši se kao pomamna, dodade: Milost"Ona polete sa postelje da padne pred noge kraljevom prokuratoru, ali joj noga beše stegnuta u tešku spravu odhrastovine i gvožđa, te pade na špansku čizmu, smrvljena kao pčela kojoj bi na krilo metnuli olovo.Na znak Šarmolijev ponovo je namestiše na postelju, i dve ručetine utvrdiše za njen tanani struk kaiš koji je visio osvodu.Poslednj*i put, priznajete li delo za koje odgovarate? upita Šarmoli sa svojom nepromenljivom blagošću.Ja sam nevina.Onda, gospođice, kako ćete objasniti okolnosti koje vas terete?Avaj! monsenjeru, ne znam.Vi, dakle, ne priznajete?Ništa! Činite svoje reče Šarmoli Pjerau.Pjera okrenu držak na čekrku, čizma se stežei nesrećnoj devojci ote se iz grudi jedan od onih strašnih vrisaka koje nijedan ljudski jezik nije u stanju napisati.

413Stanite reče Šarmoli xelatima. Priznajete li? upita on Ciganku. iSve! uzviknu nesrećna devojka. Priznajem! priznajem! milost!Ona ne beše odmerila svoju snagu kad je stala pred ove sprave za mučenje. Jadno dete, čiji je život dotle bio takoveseo, tako prijatan, savladao je prvi bol.Čovečnost mi nalaže da vam kažem napomenu kraljev prokurator da vas čeka smrt pošto ste priznali krivicu.Znam! reče ona, i ponovo pade na kožnu postelju, iznurena, presamićena, tako da je visila o haišu koji joj bešeprivezan za prsa.Ded, lepojko, držite se malo reče Pjera dižući je. Izgledate kao zlatno runo o vratu gospodina od Burgonje.Jakov Šarmoli podiže glas.Delovođo, pišite. Mlada Ciganko, vi priznajete da ste pirovali, išli u vrzino kolo i bacali čini, sa avetima, vešticama,vukodlacima i vampirima? Odgovorite!Priznajem reče ona tako tiho da joj se reč gubila u dahu.Priznajete da ste videli ovna, koji se po zapovesti Belzebuba javlja u oblacima, da bi iskugšo veštice, i koga videsamo čarobnici?Priznajem.Priznajete da ste obožavali Bofometove glave, odvratne idole hramovnika?Priznajem.Da ste stojali u vezi s đavolom u obliku jedne pitome koze koja je takođe optužena?414Priznajem.Naposletku, priznajete i ispovedate da ste pomoću demona i aveti poznate pod imenom zlog duha, noću, dvadesetdevetog marta, proboli nožem jednoga kapetana po imenu Febus od Šatopera?Ona podiže svoje nepomične krupne oči ka sudiji i kao nesvesno odgovori bez trzanja i bez drhtanja:Priznajem. Bilo je očevidno da je u njoj sve skrhano.Pišite, delovođo reče Šarmolti. I, obraćajući se xelatima, dodade: Odrešite optuženu i vratite je u sudnicu.Kad optužena bi izuvena, prokurator pri duhovnom sudu pregleda joj nogu koja joj beše utrnula od bola. No! reče niste mnogo ugnječeni. Uzviknuliste na vreme. Mogli biste još igrati, lepojko!Zatim se okrenu svojim pratiocima, sudijama duhovnoga suda: Pravda je, dakle, potpuno obaveštena! Prebrinulismo jednu brigu, gospodo! Gospođica će priznatida smo postupali što smo mogli blaže.IIIKRAJ O TALIRU KOJI SE PRETVORIO U SUVI LIST

Kad se, bleda i hramljući, vratila u sudnicu, dočeka je opšti žagor zadovoljstva. Kod slušalaca, to beše onoosećanje zadovoljene nestrpljivosti415koja se opaža u pozorištu kad prođe odmor pred poslednjim činom komedije, kad se zavesa diže i počinje svršetak.Kod sudija, to beše nada da će uskoro moći večerati. Mala koza takođe je vrečala radosno. Ona htede potrčati ususret svojoj gospođi, ali beše privezana za klupu.Noć se beše sasvim spustila. Sveće, čiji broj ne beše povećan, davale su tako malo svetlosti da se zidovi sudnice nisuvideli. Mrak je kao u neku maglu omotavao sve predmete u njoj. Jedva su se raspoznavala apatična lica sudija.Prema njima, na kraju duge dvorane, videla se jedna bela tačka koja se ocrtavala na mračnoj osnovi. To bešeoptužena.Ona se beše dovukla do svoga mesta. Kad je Šarmoli dostojanstveno stigao na svoje, on sede, zatim opet ustade i,ne pokazujući se suviše uobražen zbog svog uspeha, reče:Optužena je sve priznala.Kćeri ciganska prihvati predsednik vi ste priznali sva dela vaša, čarobništvo, blud i mučko ubistvo Febusa odŠatopera?Njoj se srce steže. Čulo se u mraku kako jeca.Sve što god hoćete odgovori ona slabim glasom samo me ubijte što pre!Gospodine kraljev prokuratore pri duhovnom sudu reče predsednik sudije su spremne da saslušaju vašu tužbu.Magistar Šarmoli izvadi ogroman svežanj hartije, i sa silnim pokretima i preteranim deklamovanjem stade čitati jednubesedu na latinskome, u kojoj su se svi dokazi o krivici optužene nizali u ciceronskim perifrazama, s navodima izPlauta, koji je bio njihov ljubimac. Nama je žao što ne mo416žemo dati našim čitaocima ovaj zanimljiv sastav. Govornik ga je čitao sa neobičnom živošću. Još nije bio dovršio niuvod, a po čelu mu već behu izbile graške znoja, oči beše već iskolačio.Najedanput, usred jednoga perioda, on ućuta, i njegov pogled, koji je obično bio dosta blag, štaviše i dosta glup,postade strašan. Gospodo uzviknu on (ovaj put na francuskomejer to nije bilo napisano u njegovim hartijama). Satana je u toj meri upleten u ovu stvar daprisustvuje ovom pretresu i ismejava dostojanstvosuda. Pogledajte!Govoreći ovo, on pokaza rukom malu kozu koja je, videći Šarmolijeve pokrete, mislila da je zgodno vreme da pokaže

svoje, te je sela i svojim prednjim nogama i bradatom glavom stala, što je mogla bolje, izvoditi patetičnu pantomimukraljevog prokuratora pri duhovnom sudu. To beše, ako se sećate, jedna od njenih najletpih vešgina. Ovaj neprijatandogaćaj, ovaj poslednji dokaz, imao je veliko dejstvo. Kozi vezaše noge i kraljev prokurator nastavi svoju rečitost.Beseda je trajala vrlo dugo, ali joj svršetak beše divan. Evo vam poslednje rečenice njegove; dodajte joj samopromukli glas i malaksali pokret magistra Šarmolija. „Ideo, Domini, coram stryga demonstrata, criminepatente, intentione criminis existente, in nominesanctae ecclesiae NostraeDominae Parisiensis, quae estin saisina habendi omnimodam altam et bassam iustitiamin illa hac intemerata Ciuitatis insula, tenore praesentiumdeclaramus nos requirere, primo, aliquamdampecuniariam indemnitatem; secundo, amendationem ho27 Bogorodičina crkva417norabilem ante portalium mazimum NostraeDominae, ecclesiae cathedralis; tertio, sententiam in virtute cuius istastryga cum sua capella, seu in trivio vulgariter dicto „la Greve", seu in insula exeunte in fluvio Sequanae, iuxtapointam iardini regalis, executatae sint."1 On metnu kapu na glavu i sede. Vaj! uzdahnu Grengoar zlovoljno bassalatinitas!2Na to ustade druti čovek u crnom odelu, koji je bio blizu optužene. To beše njen branilac. Sudije, gladne, stadošegunđati.Branioče, budite kratki reče predsednik.Gospodine predsedniče odgovori branilac pošto je optužena priznala zločin, meni ostaje da samo nekoliko rečikažem gospodi. Evo šta veli jedan član salijskog zakona': „Ako jedna veštica pojede nekog čoveka, i to budedokazano, platiće za kaznu osam hiljada para, što iznosi dve stotine zlatnih sua." Ja molim sud da moju štićenicuosudi na ovu novčanu kaznu.Taj je stav ukinut reče izvanredni kraljev advokat.Nego* odgovori branilac.1 Stoga, gospodo, pošto je dokazano da je optužena veštica, pošto je zločin očevidan i pošgo postoji namera zločina,to u ime svete pariske Bogorodičine crkve, pod kojom stoji svaki viši i niži sud na onom neokaljanom gradskom ostrvu,složni sa prisutnima objavljujemo da tražimo: prvo, novčanu naknadu; drugo, javno priznanje zločina pred glavnimportalom Bogorodičine crkve; treće, presudu, po kojoj he veštica zajedno sa svojom kozom biti obešena ili na raskršću

koje se pučki zove „Grev", ili na ostrvu koje se diže u reci Seni, na visini vrha kraljeve bašte.8 Prostački latinski.s Stari germanski zakon.* Poričem.418 Da glasamo! reče jedan sudija zločin jeočevidan, a već je kasno.Glasalo se u samoj sudnici. Glasalo se kapama da se ne dangubi. Videlo se kako se u mraku sa sudijskih glavaredom skidaju kape na strašno pitanje koje im je predsednik šapatom postavljao. Sirota optužena kao da ih je gledala,ali ih njeno mutno oko nije videlo.Zatim delovođa stade pisati; i kad bi gotov, on predade predsedniku jedan dugačak pergament.Tada nesrećna devojka ču kako se narod kreće, kako koplja udaraju jedno o druto, i kako jedan ledeni glas govori:Kćeri ciganska, jednoga dana, koji kralj naš gospodar izvoleo bude odrediti, bićete odvedeni u podne, u dvokolicama,u košulji, bosonoga, s konopcem o vratu, pred veliki portal Bogorodičine crkve; tu ćete s voštanom buktinjom u ruci,teškom dve funte, javno priznati učinjeni zločin, a odatle ćete biti odvedeni na Grevski trg, gde ćete biti obešeni iudavljeni na varoškim vešalima; vaša koza isto tako; i platićete duhovnome sudu tri zlatna talira, naime naknade zazločine koje ste počinili i priznali: čarobništvo, čini, blud i ubistvo izvršeno nad gospodinom Febusom od Šatopera.Bog neka se smiluje duši vašoj!Oh! ovo je san! promrmlja ona; i oseti surove ruke koje je odvukoše.27*419IV„LASCIATE OGNI SPERANZA"1U srednjem veku, kad je kakva građevina bila potpuna, ona je bila pod zemljom gotovo isto tolika kolika i nad zemljom.Svaka palata, svaka tvrđava, svaka crkva imala je uvek i pod zemljom čitavu građevinu, sem ako je bila podignuta napilotima2, kao Bogorodičina crkva. U katedralama imali ste u neku ruku još jednu katedralu, podzemnu, nisku,mračnu, tajanstvenu, bez svetlosti i nemu pod gornjom lađom koja je plivala u moru svetlosti i koja je dan i noć brujalaod orgulja i od zvona; to je ponekad bila grobnica. U palatama, u tvrđavama, bila je tamnica, pokadšto i grobnica, aponekad i jedno i drugo. Ove ogromne zgrade, čiji smo postanak i život na drugom mestu objasnili, nisu imale samotemelj nego su imale, tako reći, korene, koji su se granali kroz zemlju u vidu soba, galerija, stepenica, kao i građevina

nad zemljom. I tako, crkve, palate, tvrđave, bile su do pola pretrpane zemljom. Podzemne prostorije jedne građevinebehu čitava druga građevina, u koju se silazilo umesto pelo, i koja je garostirala svoje podzemne spratove podspoljašnjim spratovima spomenika, kao ono šume i planine koje se ogledaju u glatkoj vodi kakvoga jezera ispodšuma i planina na obali.U Tvrđavi svetoga Antonija, u pariskom Domu pravde, u Luvru, ove podzemne građevine behu tam1 Napustite svaku nadu (vi koji ulazite). Ovo je poslednjistih natpisa koji je italijanski pesnik Dante, usvojoj Božanstvenoj komediji, stavio iznad „Pakla".2 Šipovi (kolje).420nice. Spratovi ovih tamnica bili su sve uži i mračniji što su dublje ulazili u zemlju. Koliko je bilo tih spratova, toliko jebilo redova s raznolikim užasima. Dante nije mogao naći ništa bolje za svoj pakao. Ovi levkovi ćelija završavali su seobično podzemnom tamnicom sa okruglim i ravnim podom, u koju je Dante zatvorio satanu, u koju je društvo zatvaralona smrt osuđenoga. Kad kakvo bedno stvorenje bude jedanput tu zakovano, onda zbogom svetlosti, vazduše, živote,ogni speranza. Odatle je izlazilo samo za vešala ili za lomaču. Ponekad je tu trunulo. Ljudska pravda zvala je tozaboraviti. Između ljudi i sebe, osuđenik je osećao da ga pritiskuje gomila kamenja i tamničara, i ceo zatvor, celatvrđava bila je kao neka ogromna složena brava koja ga je odvajala od živog sveta.U dnu takve jedne tamnice, u ćelijama koje je načinio Luj Sveti u in rase8 Turnele, bila je zatvorena, bez sumnje izbojazni da ne pobegne, na vešala osuđena Esmeralda, s xinovskim Domom pravde na glavi. Jadna muva koja ne bimogla pomaći ni najmanji njegov kamen.Zaista, i proviđenje i društvo bili su podjednako nepravedni; tolika nesreća i tolike munje ne behu potrebne da uništetako nejako stvorenje.Ona beše tu, okružena mrakom, zakopana, zatrpana, uzidana. Ko bi je mogao videti u ovom stanju, pošto je videokako se smeje i igra na suncu, uzdrhtao bi. Hladna kao noć, hladna kao smrt, bez i najmanje struje vazduha koji bi jojkosu pokrenuo, okružena mrtvom tišinom u kojoj nikakav ljudski glas nije čula, lišena svake svetlosti pred očima, presU miru.422samićena, sputana lancima, zgrčena pored jednoga krčaga i jednoga hleba na naramku slame u bari koju je pod njom

pravila voda kapljući sa svoda, nepomična, gotovo bez daha, ona nije više ni osećala svoje patnje. Febus, sunce, beodan, vazduh, pariske ulice, igranje i pljeskanje, slatko ljubavno ćeretanje s oficirom, zatim sveštenik, podvodačica,nož, krv, mučenje, vešala, sve joj se to, istina, još vrzlo po pameti, čas kao prijatna i divna slika, čas kao užasna mora;ali sve to beše samo užasna i neodrećena borba koja se gubi u pomrčini, ili udaljena muzika koja svira gore na zemljii koja se nije čula u dubini u koju nesrećnica beše pala.Otkako su je zatvorili ovde, ona nije ni bdela ni spavala. U ovoj nesreći, u ovoj ćeliji, ona ne mogaše razlikovatinespavanje od spavanja, san od stvarnosti, kao što nije mogla razlikovati dan od noći. Sve se to mešalo, stapalo,slivalo u njenoj pameti. Ona nije više osećala, nije razumevala, nije razmišljala. Još bi se moglo reći da je snevala.Nikad živo stvorenje ne beše tako duboko utonulo u ništavilo.Ovako ukočena, smrznuta, okamenjena, ona je jedva dvatri puta čula šum vrata, koja su se negde iznad njeotvarala, ne propuštajući u njenu ćeliju ni najmanje svetlosti, i kroz koja bi joj nečija ruka bacila koru crna hleba.Međutim, ova redovna poseta tamničareva bila joj je jedini dodir sa ljudima.Samo je nešto još mehanički zanimalo njeno uvo. Iznad njene glave vlaga je probijala kroz plesnivo kamenje nasvodu, i u pravilnim razmacima odvajala se od njega po kap vode. Ona je tupo slu422šala šum koji je ova kap vode pravila padajući u baru pored nje.Ova kap vode koja je padala u ovu baru beše jedini pokret koji se osećao oko nje, jedini časovnik koji je označavaovreme, jedini šum koji je dopirao do nje od silnog žagora na površini zemljinoj.Da ništa ne prećutimo, ona je pored toga osećala s vremena na vreme, u ovoj jami kala i pomrčine, kako joj neštohladno prelazi ovdeonde preko nogu ili preko ruku, i drhtala je.Otkada je ovde, to nije znala. Sećala se samo da je smrtna presuda izrečena negde nad nekim, zatim da su je odneli,i da se probudila u mraku i tišini, ukočena od zime. Beše pošla pobauljke, i tada su joj gvozdeni prstenovi zasekličlanke na nozi, a lanci su zazvečali. Znala je da je svuda oko nje zid, da je ispod nje pod pokriven vodom i nešto maloslame. Ali nigde ne beše ni svetlosti ni prozora. Ona je tada sela na tu slamu, a ponekad, da bi promenila položaj,sela bi i na poslednji basamak od kamenih stepenica koje su bile u njenoj ćeliji.U jednom trenutku beše pokušala brojati crne minute koje je odmeravalo kapanje vode; ali ovaj žalosni posaobolesnoga mozga ubrzo je prestao sam od sebe i ostavio je nesrećnu devojku poraženu.Jednoga dana, najzad, ili jedne noći (jer ponoć i podne behu iste boje u ovom grobu), ona ču iznad sebe neki šum, jači

od šuma koji se obično čuo kad joj je tamničar donosio hleb i vodu. Ona diže glavu i kroz pukotine na vratima ili nakapku svoje ćelije spazi jedan crvenkasti zrak.U isto vreme ključ se okrenu u teškoj bravi, zarđale šarke zaškripaše, kapak se diže i ona423spazi jedan fenjer, jednu ruku i donji deo tela dvojice ljudi, jer su vrata bila tako niska da nije mogla videti njihoveglave. Svetlost joj tako udari u oči da je morala zažmuriti.Kad je opet otvorila oči, vrata behu zatvorena, fenjer beše spušten na jedan basamak od stepenica, a jedan čovek,samo jedan, stojao je pred njom. Crna mantija padala mu je do nogu, kukuljača iste boje pokrivala mu je lice. Ništa sena njemu nije videlo, ni lice ni ruke. To vam je bio dugačak crn pokrov koji je stojao uspravljen, i pod kojim se neštomicalo. Ona je nepomično gledala nekoliko trenutaka ovu avet. Međutim, ni on ni ona nisu ništa govorili. Rekao bičovek da dve statue stoje jedna prema drugoj. Samo dve stvari kao da su bile žive u ovom podrumu; fitilj u fenjeru, kojije prštao zbog vlažnog vazduha, i vodene kaplje na svodu, koje su svojim monotonim kapanjem propraćale ovo nepravilnopuckaranje i zbog kojih je svetlost fenjera igrala na talasastim krugovima zejtinjave bariceNaposletku devojka prekide ćutanje:Ko ste vi?Sveštenik.Od ove reči, naglaska i glasa, ona uzdrhta. Sveštenik nastavi promuklim glasom.Jeste li spremni?Na šta?Da umrete.Oh! reče ona hoće li to biti skoro?Sutra.Njena glava, koja se beše radosno podigla, ponovo klonu na grudi.424Tek sutra! promrmlja ona zašto ne još danas?Vi ste, dakle, vrlo nesrećni? upita sveštenik posle kratkog ćutanja.Hladno mi je odgovori ona.Ona obgrli rukama svoja kolena, što obično rade paćenici kojima je hladno i što smo već videli kod pokajnice u TurRolanu, i zubi joj počeše cvokotati.Sveštenik kao da je ispod svoje kapuljače razgledao ćeliju. Bez svetlosti, bez vatre! u vodi! užasno! Da odgovori ona, začuđena lica koje joj je nesreća podarila. Dan je Bog dao celom svetu. Zašto meni daju samonoć?Znate li zišto ste ovde? nastavi sveštenik opet posle kratkog ćutanja.

Čini mi se da sam znala reče ona prevlačeći svojim mršavim prstima preko čela, kao da je htela da oživi svojepamćenje ali sad više ne znam.Najedanput stade plakati kao dete.Htela bih da izađem odavde, gospodine. Hladno mi je, bojim se, i neke životinje mile mi po telu.Onda hajdete sa mnom.Govoreći ovo, sveštenik joj pruži ruku. Nesrećna devojka beše se sva ukočila od zime, pa ipak joj se ova ruka učinihladna. Oh! promrmlja ona ovo je ledena rukasmrti. Ko ste vi?Sveštenik podiže svoju kukuljaču. Ona pogleda. To beše ono strašno lice koje ju je odavno gonilo, ona demonskaglava koju je kod Falurdele spa425zila iznad obožavane glave svoga Febusa, ono oko koje je poslednji put videla kako sija pored noža. Ova pojava kojaje po nju bila uvek kobna i koja je uvaljivala iz jedne nesreće u drugu sve do smrtne kazne, trže je iz njene obamrlosti.Učini joj se da se procepio veo koji joj je omotavao pamćenje. Sve pojedinosti njenog strašnog doživljaja, od noćnogprizora kod Falurdele do osude u Turneli, vaskrsnuše joj odjednom u pameti, ne više neodređene i nejasne kao dotle,nego razgovetne, žive, određene, jasne, strašne. Ove uspomene upola izbrisane i gotovo uništene prevelikompatnjom, ožive ovo mračno lice koje je stojalo pred njom, kao što vatra izaziva na beloj hartiji nevidljiva slovaispisana hemijskim mastilom. Njoj se učini 'da su se sve rane njena srca najedanput otvorile, te iz njih lije krv. Ha! uzviknu ona pokrivši oči rukama idršćući celim telom to je onaj sveštenik!Zatim spusti svoje klonule ruke i osta sedeći, oborene glave, ukočena pogleda, nema i dršćući dalje.Sveštenik je gledao kao jastreb koji je dugo šestario pod oblacima oko kakve jadne ševe u špenici, koji je duto i nemosužavao velike krugove svoga leta, pa najedanput sleteo kao munja na svoj plen, i drži ga uzdrhtala u svojimkanxama.Ona stade mrmljati sasvim tiho: Dovršite! dovrpšte! zadajte mi poslednjiudarac! I ona sa strahom uvuče svoju glavu u ramena,kao ovčica koja očekuje kasapski mal>.Vi me se, dakle, grozite? reče on najzad. Ona ne odgovori.Grozite li me se? ponovi on.426Njene usne se skupiše kao da se smešila.

Da reče ona xelat se ruga osuđenome.Toliko me meseci goni, preti mi, uliva mi strah!Dok njega nije bilo, bože moj, kako sam bila srećna!On me je survao u ovu provaliju! O! bože! on jeubio... on ga je ubio! moga Febusa.Nesrećna devojka briznu u plač i diže oči ka svešteniku:Oh! zlikovče! ko ste vi! šta sam vam učinila? tako me silno, dakle, mrzite? Ah! šta imate protiv mene?Ja te volim! uzviknu sveštenik.Njene suze najedanput usahnuše. Ona ga pogleda blesastim pogledom! On beše pao na kolena i gledaše jezažarenim očima.Čuješ li? ja te volim! uzviknu on još jedanput.Kakva ljubav! reče nesrećna devojka i strese se.On dodade: Ljubav prokletoga.Oboje ostaše nekolšso minuta nemi, smrvljeni pod teretom svojih uzbuđenja, on bezuman, ona otupela.Sl1ušiš| rečk iiJzgvd; sveštenik, kome se nekag šešbinia. mvpršLja firare šširžiašz. Sve ćeš sgvd, čguii!.. EVDćit fty/tšt ššv šššš dr sada nžeaš emeo reći gošovav št. sašinE eivš žzvd; ezš 'lajjiš šošaggavao svoju savbsdg u/ šššDJjLjvta nsLjš,, knvjjig su/ tak© žračvž da ež čššt. da nvvs šš Bsag šššir šk vicšk. Sžršvj. Dok tebž žikaš viidavc,dešdajjš^ Ja saš Smrn erž&anA jjš!! uzdažnnu egaa. tgopčdao ieču/jro.Iotojj me šrežvvdatž. Jest, bio sam srećan,427mislio sam bar da sam srećan. Bio sam čist, a duša mi beše ispunjena jasnom svetlošću. Nije bilo ponositije i vedrijeglave od moje. Sveštenici su me pitali za mišljenje o čednosti, doktori za mišljenje o nauci. Jest, nauka beše za menesve. Ona mi beše sestra, i sestra mi je bila dovoljna. Istina, sa godinama dolazile su mi i druge misli. Više putauzbudilo se moje telo kad pored mene prođe kakva žena. Ova sila pola i krvi čovečje, koju sam kao bezuman mladićmislio ugušiti zasvagda, više je puta grčevito potresla lanac zaveta koji me, jadnika, vezuje za hladno kamenje oltara.Ali post, molitva, nauka i mučenje načinili su moju dušu gospodarem tela. A posle, ja sam se klonio žena. Uostalom,trebalo je samo da otvorim kakvu knjigu, pa da sve nečiste misli moga mozga iščeznu ispred svetlosti nauke. Kroznekoliko minuta ja bih osetio kako se u daljini gube ružne zemaljske stvari, i bio bih opet miran, ozbiljan i pribran predmirnom svetlošću večite istine. Dotle dok je demon slao protiv mene samo nejasne senke žena koje su mi ovdaonda

prolazile ispred očiju, u crkvi, na ulici, u polju, i koje su mi se retko kad javljale u snu, ja sam ga lako savlađivao. Avaj!što nisam ostao pobedilac, tome je kriv Bog, koji čoveku i demonu nije dao jednaku snagu. Slušaj. Jednoga dana ...Ovde sveštenik ućuta i nesrećna devojka ču kako mu se iz grudi oteše uzdasi koji su ličili na ropac i čupanje.On nastavi: ... Jednoga dana stojao sam naslonjen na prozor svoje ćelije. Kakvu sam ono knjigu čitao? Oh! u glavi mi je pravihaos. Čitao sam. Prozor je gle428dao na jedan trg. Najedanput čujem zvuke daira i muzike. JButit što me uznemiriše u mome razmišljanju, pogledamna trg. Ono što sam video, videli su još i druti sem mene, pa ipak taj prizor nije bio za ljudske oči. Dole, nasredkaldrme bilo je podne, sunce jako igrala je jedna devojka. Devojka tako lepa da bi je Bog pretpostavio Bogorodici,izabrao je za svoju mater i poželeo da ga ona rodi, da je živela u doba kad je postao čovekom! Njene oči behu crne isjajne, a nekoliko pramenova njene crne kose blistali su se na suncu kao zlatne žice. Njene noge iščezavale su usvome kretanju kao paoci kakvoga točka koji se brzo okreće. Oko njene glave, u njenim crnim viticama, bilo jemetalnih pločica koje su se sijale na suncu i pravile na njenom čelu venac od zvezda. Njena haljina okićenašljokicama prelivala se u plavo sa tisuću varnica, kao letnja noć. Njene vitke i mrke ruke uvijale su se oko njena strukakao dve trake. Oblik njena tela beše vanredne lepote. Oh! da divne prilike, koja se kao nešto svetlo odvajala i usamoj sunčevoj svetlosti!... Avaj! mlada devojka, to beše ti. Iznenađen, opijen, očaran, ja te se nisam mogaonagledati. Gledao sam te toliko da sam najedanput uzdrhtao od straha, osetio da me je sudbina okovala.Sveštenik, zamoren, zastade za časak. Zatim nastavi: Već upola šgčinjen, pokušao sam da se uhvatim za šta i da se zaustavim u svome padu. Opomenuo sam se zamkikoje mi je satana ranije pleo. Stvorenje koje mi beše pred očima bilo je natčovečanske lepote, koje je delo samoBoga ili pakla. To ne beše obična devojka, stvorena od zemlje i slabo osvetljena429kznutra nestalnom sEetlošću jedne ženske duše. To beše anđeo! ali anđeo mraka, anđeo plamena, a ne svetlosti. Utrenutku kad sam to mislio, spazio sam kraj tebe jednu kozu, životinju đavolsku, koja me je gledala smejući se. Nažarkom suncu rogovi su joj svetleli kao plamen. Tada nazreh zamku demonovu, i više nisam sumnjao da si došla izpakla i da si došla zato da me upropastiš. Tako sam mislio.

Ovde sveštenik pogleda devojku pravo u oči, pa dodade hladno: Tako i sad mislim. Međutim, čar je malopomalo činila svoje, tvoja igra vrtela mi se u mozgu, i ja sam osećao kakome tajanstvene čini osvajaju; sve što je u meni trebalo da ostane budno, uspavljivalo se u duši mojoj, i, kao oni kojiumiru u snegu, ja sam osećao zadovoljstvo u ovom približavanju sna. Najedanput, ti stade pevati. Šta sam, bednik,mogao činiti? Tvoja je pesma bila dražesnija od tvoje igre. Htedoh pobeći, ali nisam mogao. Bio sam prikovan, srastaoza pod. Činilo mi se da mi se mramor sa poda do kolena popeo. Trebalo je ostati do kraja. Noge mi behu hladne kaoled, a glava mi je vatrom gorela. Naposletku, ti se možda smilova na mene, prestade pevati, ode. Odbleska sjajnepojave i odjeka čarobne muzike nestade postepeno pred mojim očima i u mojim ušima, i ja tada padoh kraj prozora,nepomičniji i slabiji od kakve oborene statue. Zvono za večernje probudi me. Ja ustadoh i pobegoh, ali, avaj! u menibeše nešto palo što se više ne mogaše dići, beše nečega novog od čega nisam mogao pobeći.On opet ućuta za časak, pa nastavi.430 Jest, od toga dana bio je u meni čovek koga nisam poznavao. Htedoh upotrebiti sve svoje lehove, ćeliju, oltar, rad,knjige. Bezumlje! Oh! kako nauka tupo odjekuje kad se o nju očajno udara glavom punom strasti! Znaš li, devojko, štasam otada uvek vićao između knjige i sebe? Tebe, tvoju senku, sliku svetle pojave koja je jednoga dana prošla poredmene. Ali ta slika ne beše više iste boje; beše maglovita, tužna, mračna kao crni krug koji dugo prati poglednesmotrena čoveka koji je nepomično gledao u sunce.Kako je se nisam mogao osloboditi, kako mi je tvoja peema neprestano brujala u glavi, kako sam neprestano videotvoje noge kako igraju na mome molitveniku, kako sam stalno noću, u snu, osećao tvoju senku na svome telu, ja tehtedoh još jedanput videti, dotaći te, doznati ko si, videti hoćeš li mi doista izgledati slična idealnoj slici koja mi je odtebe ostala, uništiti možda moj san stvarnošću. U svakom slučaju, nadao sam se da će nov utisak izgladiti prvi, a prvimi beše postao nesnosan. Ja te lotražih. Videh te. Teško meni! Kad sam te video dvaput, hteo sam te videti hiljaduputa, gledati večno. Otada kako da se zaustavim na ovoj ivici pakla? otada nisam više umeo vladati sobom. Drugikraj konca, koji mi beše prikačio za krila, demon priveza za tvoju nogu. Ja postadoh nestalan i lutao sam kao ti. Čekaosam te pod kapijama, vrebao sam te na uglu ulice, pazio sam na te sa vrha svoga tornja. Svako veče bio sam sveviše očaran, sve više očajan, sve više opčinjen, sve više izgubljen.

Znao sam da si jeđupka, Ciganka, gitana, čerga431šica. Kako sam mogao posumnjati u čini? Slušaj! Nadao sam se da ću se oprostiti čarolija, ako budeš osuđena.Jedna čarobnica beše opčinila Bruna od Asta4; on je otpravi na lomaču i izleči se. Ja sam to znao. Htedoh ogledatiovaj lek. Najpre sam pokušao da ti zabranim pristup na trg pred BogorodičInom crkvom, nadajući se da ću tezaboraviti ako tu više ne budeš dolazila. Ti se na ovo nisi ni osvrnula. I dalje si dolazila. Tada mi pade na um da teukradem. Jedne noći i to sam pokušao. Bilo nas je dvojica. Već si bila u našim rukama, kad naiđe onaj prokleti oficir.On te oslobodi. To beše početak tvoje nesreće, nesreće moje i njegove. Najzad, ne znajući više šta da činim i šta ćebiti sa mnom, optužih te duhovnome sudu. Mislio sam da ću se time izlečiti, kao Bruno od Asta. Mislio sam i to: da bite krivična tužba predala meni, da bi u zatvoru bila u mojoj vlasti, moja, da mi odatle ne bi mogla izmaći, da sam jadosta bio predan tebi i da je red da se i ti predaš meni. Kad se čini zlo, treba učiniti sve zlo. Bezumlje je zaustaviti sena polovini nedela. Krajnost u zločinu donosi neizmernu radost. Jedan sveštenik i jedna veštica mogu se topiti u slastina tamničkoj slami!Ja te, dakle, optužih. Otada sam ti ulevao strah kad bih te sreo. Zavera koju sam kovao protiv tebe, bura koju samskupljao nad tvojom glavom izlivala se iz mene u pretnjama i munjama. Međutim, još sam se ustezao. Moj je planimao strašnih strana zbog kojih sam se kolebao.Možda bih od svoje namere i odustao, možda bi moja gnusna misao uginula u mome mozgu, ne donesav4 Italijanski biskup i teolog XII veka.432ši ploda. Ja sam mislio da će uvek od mene zavisiti da se rad po ovoj tužbi nastavi ili prekine. Ali svaka je rđavamisao neumoljiva i hoće da se ostvari; tamo gde sam ja mislio da sam svemoguć, sudbina beše moćnija od mene.Avaj! avaj! ona te je dokopala i predala te strahovitom točku mašine koju sam ja potajno sagradio! Slušaj. Skoro ćubiti gotov.Jednoga dana i toga je dana sunce sijalo išao je preda mnom jedan čovek koji je izgovorio tvoje ime, koji se smejaoi u čijim se očima ogledala pohota. Proklet da je! Ja pođoh za njim. Ostalo^ znaš.On ućuta. Mlada devojka reče samo ove reči:O, moj Febuse!Ne to ime! reče sveštenik i snažno ze ščepa za ruku. Ne izgovaraj to ime! Oh! nas nesrećne to je ime i učtropastilo!

Ili, bolje reći, mi smo svi upropastili jedno drugo neobjašnjivom igrom sudbine! Ti patiš, hladno ti je, zbog mraka ti sečini da si slepa, ćelija te opkoljava, ali možda još imaš kakve svetlosti u dnu svoje duše, ma to bila tvoja detinjskaljubav prema tome ništavnom čoveku koji se igrao tvojim srcem. Ja, međutim, ja nosim tamnicu u grudima svojim,meni je u grudima zima, led, očajanje; noć je u duši mojoj! Znaš li ti šta sam ja sve prepatio? Ja sam bio na tvomepretresu. Sedeo sam na klupi za sudije duhovnoga suda. Jest, pod jednom od onih kaluđerskih kukuljača uvijao sekao crv jedan grešnik. Kad su te doveli, bio sam tu; kad su te ispitivali, bio sam tu. Oh, da strašne kurjačke pećine! To beše moj zločin, to behu moja vešala koja su se lagano dizala nadBogorodičina crkva 28433tvojom glavom. Svakoga svedoka, svaki dokaz, svaku odbranu ja sam čuo; mogao sam brojati svaki tvoj korak naputu stradanja; bio sam tu i kad je ona divlja zver... Oh! ja nisam bio predvideo mučenje!... Slušaj. Ja sam ušao zatobom u mučionicu. Video sam kako te svlače i polunagu hvataju nečasne ruke xelatove. Video sam kako su ti nogu,tu malu nogu za koju bih dao čitavo carstvo samo da je poljubim pa da umrem, tu nogu pod koju bih sa najvećimuživanjem položio svoj uglavu da bude razmrokana, video sam kako su je stegli u groznu špansku čizmu, koja odtela živoga stvora stvara krvavu masu. Oh! teško meni! dok sam to gledao, imao sam pod haljinom nož, kojim samparao svoje grudi. Na vrisak, koji se iz tvojih grudi čuo, ja sam ga zabo u svoje meso; na drugi vrisak, on bi mi u srceušao! Pogledaj! mislim da mi iz rana još teče krv.On razdrlji svoju mantiju. Grudi mu doista behu izranjavljene kao da ih je tigar svojim šapama iskidao, a sa strane sevidela povelika rana, koja još ne beše sasvim zarasla.Jadna devojka trže se užasnuta. Oh! reče sveštenik devojko, smiluj se na mene! Ti misliš da si nesrećna, ali vaj! ti još ne znaš šta je nesreća. Oh!voleti jednu ženu! biti sveštenik! biti predmet mržnje! voleti svom strašću duše svoje, osećati da je pravo blaženstvodati za njen najmanji osmeh svoju krv, svoju utrobu, svoje dobro ime, svoje spasenje, besmrtnost i večnost, život naovome i onome svetu; žaliti što se nije kralj, božanstvo, car, arhanđeo, Bog, kako bi što većeg roba imala pred svojimnogama; grliti je i danju i noću u svojim snovima i svojim mislima; videti je434zaljubljenu u jednu vojničku livreju, a moći joj ponuditi samo gadnu svešteničku mantiju koje se ona boji i gnuša! Biti

prisutan, s ljubomorom i besnilom u duši, dok ona kakvom bednom glupom razmetljivcu poklanja blago ljubavi ilepote! Gledati to telo čije vas obline sažižu, te grudi koje imaju toliko draži, to meso, kako obamire i crveni pod poljupcimadrugoga. O bože! voleti njenu nogu, njenu ruku, njeno rame, misliti na njene plave vene, na njenu mrku kožu,previjati se zbog toga po čitave noći na podu svoje ćelije, pa videti kako se sve milošte koje je čovek za nju sanjaosvode na mučenje! Uspeti jedino da bude položena na kožnu postelju! Oh! to su prava klešta usijana na vatri pakla!Oh! kako je srećan onaj koga testerišu i rastržu konjima na repove!... Znaš li ti kakve su to muke koje čoveku počitave noći zadaje njegova uzavrela krv, njegovo srce koje se cepa, njegova glava koja puca, njegovi zubi koji mugrizu ruke; ogorčeni mučitelji koji bez prestanka obrću čoveka, kao na usijanom gvožđu, na jednoj misli ljubavi,ljubomore i očajanja! Devojko, milost! Samo za trenutak daj mi mira! Pospi malo pepela na ovaj žar! Obriši, preklinjemte, znoj koji u krupnim graškama kaplje sa moga čela. Dete, muči me jednom rukom, ali me miluj drugom! Smiluj se,devojko! Smiluj se na mene.Sveštenik se valjaše u vodi na podu i udaraše glavom o ivice kamenih stepenica. Devojka ga je slušala i gledala. Kadućuta, klonuo i zadihan, ona ponovi polugrasno: O, moj Febuse!Sveštenik se na kolenima dovuče do nje. Preklinjem te uzviknu on ti imaš srce28»435u grudima, ne odbijaj me! Oh! ja te vootim! Ja sam nesrećan čovek! Kad izgovoriš to ime, nesrećna devojko, kao dazubima kidaš svaku žilicu srca moga! Milost! ako si iz pakla, ja idem s tobom u nj. Ja sam sve učinio da ga zaslužim.Pakao u kome ti budeš biće za mene raj, tvoje je lice lepše od lica božijega! Oh! govori! Zar me doista nećeš? Onogadana kad bi žena odbila ovakvu ljubav, ja bih mislio da oi se planine morale zatresti. Oh! kad bi samo htela! oh! kakobismo mogli biti srećni! Pobegli bismo ja bih ti pomogao da pobegneš otišli bismo nekud, potražili bismo kakvomesto na zemlji gde sunce najlepše sja, gde se gore najviše zelene, gde se nebo najdivnije plavi! Mi bismo se voleli,spojili bismo naše dve duše i osećali bismo neutoljivu žeđ nas samih, koju bismo zajednički i bez prestanka gasilipeharom nepresušne ljubavi. Ona ga prekide glasnim i strašnim smehom: Ta pogledajte, oče! Nokti su vam ogrezliU krv.

Sveštenik osta nekoliko trenutaka kao okamenjen, s ukočenim pogledom na svoju ruku. Pa dobro! nastavi on najzad s nekom neobičnomblagošću vređaj me, ismevaj me, muči me!ali hodi, hodi. Pohitajmo. Sutra te čeka smrt, rekohti. Ti znaš, vešala na Grevskome trgu uvek suspremna. Užasno! da te vidim u onim kolima! Oh!preklinjem te! Nikad nisam osećao kao u ovom trenutkukoliko te volim! Oh! pođi sa mnom. Volećešme kasnije, pošto te budem spasao. Možeš memrzeti dokle god hoćeš. Ali hodi. Sutra! sutra!vešala! pogubljenje! Oh! spasi sebe! poštedi mene!436On je uhvati za ruku, beše čiste van sebe, htede je odvući.Ona upravi na nj svoj nepomični pogled.Šta je s Febusom? upita ona hladno.Ah! reče sveštenik pustivši joj ruku vi nemate milosti!Šta je s Febusom? ponovi ona hladno.Mrtav je! uzviknu sveštenik.Mrtav! reče ona neprestano hladna kao led i nepomična pa šta mi onda govorite o životu!On je ne slušaše. Oh! da reče on kao da govori sam za se zacelo je mrtav. Sečivo je duboko ušlo. Čini mi seda sam vrhom u srce udario. Oh! ja sam živeo dovrha svoga noža.Mlada devojka skoči na nj kao razjarena tigrica i s natprirodnom snagom gurnu ga na stepenice. Odlazi, čudovište! Odlazi, ubico! Ostavi meda umrem! Neka ti naša krv utisne na čelo večitižig! Da budem tvoja, svešteniče! nikad! nikad! Ništanas neće sjediniti, pa ni sam pakao! Prokletičoveče! nikad!Sveštenik beše posrnuo. On ćuteći oslobodi noge iz bora svoje mantije, uze fenjer, i stade se lagano peti uz stepenicekoje su vodile vratima, on otvori vrata i izađe.Najedanput mlada devojka ponovo ugleda njegovu glavu koja je izgledala strašna, i on joj, gušeći se od besnila iočajanja, doviknu: Rekoh ti da je mrtav!Ona ničice pade na zemlju; i u ćeliji se nije više čuo nikakav drugi šum do uzdah vode koja je ovojim kapanjemtalasala baru u pomrčini.«7VMATI

Ne verujem da ima na seetu ičega garijatnijeg od misli koje se buše u srcu materinom kad gleda cipelicu svogadeteta. Naročito ako je to cipelica praznična, nedeljna, s krštenja, cipelica izvezena do samoga đona, cipelica s kojomdete nije još ni jedan korak kročilo. Ta je cipelica tako lepa i mala, u njoj je tako nemogućno hoditi da se materi činikao da gleda svoje dete. Ona se smeši na nju, ljubi je, govori joj. Pita se je li doista mogućno da noga bude tako mala;i, ako dete nije tu, dovoljna je lepa cipelica pa da joj iziđe pred oči slatko i nejako stvorenje. Njoj se čini da ga vidi, vidiga, živahno, veselo, s njegovim nežnim ručicama, njegovom okrutlom glavicom, njegovim nevinim usnama, njegovimbistrim očima, čija je belina plava. Ako je zima, ono je tu, mili po prostirci, s mukom se penje na klupicu, a majka strepida se ne približi vatri. Ako je leto, mili po dvorištu, po bašti, čupa travu u kaldrmi, bezazleno gleda velike pse, velikekonje, ne boji se, igra se školjkama, cvećem, i ljuti baštovana koji nalazi pesak u lejama a zemlju po stazama. Sve sesmeje, sve blista, sve igra oko njega, kao i ono, pa čak i laki povetarac i sunčev zrak koji se nadmeću igrajući senestašnim viticama njegove kose. Sve to pokazuje cipelica materi, kojoj se topi srce od miline kao vosak na vatri.Ali kad se dete izgubi, ove bezbrojne slike radosti, draži, nežnosti, koje se tiskaju oko cipelice, postaju utolikostrašnije. Lepa vezena cipe438lica nijs više ništa drugo do sprava za mučenje, koja večito razdire srce materino. I tu treperi isti živac, najdublji inajosetljiviji, ali mesto da ga miluje anđeo, čupa ga demon.Jednog jutra, dok se majsko sunce dizalo u zatvorenoplavo pebo koje Garofalo1 rado stavlja na svojim slikamaSkidanje s krsta, isposnica u TurRolanu ču lupu točkova, bat konja i zvek gvožđurije na Grevskome trgu. Ona semalo trže iz szoga zanosa, namače kosu na uši da ne čuje, i klečeći ponovo stade posmatrati mrtav predmet koji jepunih petnaest godina tako obožavala. Ova mala cipelica, kao što smo već rekli, beše za nju sve i sva. Njene mislibile su neprestano na toj cipelici, i samo bi ih smrt mogla od nje odvojiti. Za silne gorke kletve, dirljiva tugovanja,molitve i suze koje je slala nebu, gledajući u ovu lepu igračku od ružičastog satina, znala je jedino mračna pešteraTurRolan. Nikad nije više očajnih suza proliveno na predmet legapi i sa više draži.Toga jutra njen bol kao da beše veći no obično, i spolja se mogaše čuti kako tuguje svojim jakim i monotonim glasomkoji je čoveku srce parao. O, kćeri moja! goborila je kćeri moja! Jadno moje milo dete! Nikad te više, dakle, neću videti. Dakle, svršeno je!

Sve mi se čini da je juče bilo! Bože moj! Bože moj! Bolje bi bilo da mi je nisi ni dao, kad si mi je tako brzo uzeo. Zar tine znaš da su naša deca utroba naša, i da majka koja je izgubila svoje dete ne veruje više u Boga? Ah! teško meni,što sam onoga dana otišla od kuće!1 Italijanski slikar (14481559), prijatelj i imitator Rafaelov.439 Gosiode! Gospode! Kad si mi je tako oduzeo, jamačno me nikad nisi video s njom, kad sam je, vesela, grejala nasvojim grudima, kad se smešila na me sisajući, kad mi se svojim nožicama pela na grudi čak do usana? Oh! da si tovideo, Bože, ti bi se smilovao na moju radost, ti mi ne bi oduzeo jedinu ljubav koja beše ostala u srcu mome! Zar sambila tako grešno stvorenje, Gospode, da me nisi mogao pogledati pre nego si me osudio? Avaj! avaj! evo cipelice; aligde je noga? Gde je ostalo? Gde je dete? Kćeri moja, kćeri moja! Šta su učinili s tobom? Vrati mi je, o Gospode. Jasam izranjavila svoja kolena moleći te, Bože, petnaest godina; zar to nije dosta? Vrati mi je, samo za jedan dan, jedansat, jedan minut, jedan minut, o Gospode! Pa me posle predaj demonu za večita vremena! Oh! kad bih znala gde jeskut tvoje ha1ljine, ja bih se obema rukama uhvatila za nj, i ti bi mi morao vratiti moje dete! Zar nemaš milosrća lremanjenoj lepoj cipelici, o Gospode? Zar možeš osuditi jednu jadnu majku na muke koje traju petnaest godina? DobraBogorodice! Dobra sveta Bogorodice! Moga malog Isusa odveli su, ukrali su mi ga, pojeli su ga, popili njegovu krv,oglodali kosti njegove; sveta Bogorodice, smiluj se na mene! Moja kći! Meni treba moja kći! Šta mi pomaže što je onau raju? Meni ne treba vaš anđeo, ja hoću svoje dete! Ja sam lavica i hoću svoje lavče. Oh! ja ću se žao crv uvijati nazemlji, razbiću kamen čelom svojim, izložiću se večnom prokletstvu i proklinjaću tebe, Gospode, ako mi ne daš mojedete! Ti vidiš, o Gospode, da sam svoje ruke izgrizla! Zar dobri Bog nema sažaljenja? Oh! ne daj mi ništa drugo dosoli i crna hleba, samo da dobijem svoju kćer i da440me zagreva kao sunce! Ah! Gospode bože, ja sam, istina, teška grešnica, ali me je kći načinila pobožnom. Ja samverovala iz ljubavi prema njoj, i kroz njen osmeh, kao kroz otvor na nebu, gledala oam tebe. Oh! daj da samojedanput, još jedanput, jedan jedini put mogu navući ovu cipelu na njenu lepu rumenu nožicu, pa ću umreti, dobraBogorodice, blagosiljajući te! Ah! petnaest godina! Sad bi bila velika! Nesrećno dete! šta! dakle, istina je da jeneću više videti, pa čak ni na nebu, jer ja tamo neću otići. Oh! teško meni! kad pomislim samo da je ovo njena cipelica,

i da je to sve!Nesrećna žena beše pala na ovu cipelicu, svoju utehu i svoje očajanje kroz toliko godina, i njeno srce cepalo se odbola kao prvoga dana. Jer za majku koja je izgubila svoje dete večito je prvi dan. Ovaj bol nikad ne ostari. Crninauzalud ovešta i bledi, srce doveka ostaje u žalosti.U tom trenutku začuše se ispred ćelije tanki i veseli glasovi dece. Uvek, kad god bi videla ili čula decu, jadna majkapovukla bi se u najmračniji kut svoje grobnice, i, rekao bi čovek, pokušavala je zavući svoju glavu u kamen, samo daih ne čuje. Ovaj put, naprotiv, ona se naglo ispravi i stade ih žudno slušati. Jedan od dečaka beše rekao: Danas će da obese jednu Ciganku.Naglim skokom, kao onaj pauk koga smo videli kako je jurnuo na muv1u kad mu se mreža zatresla, ona pritrča svomeprozoru koji je, kao što znate, gledao na Grevski trg. I doista, uz stalna vešala behu prislonjene jedne lestvice, i xelatpopravljaše lance koji od kiše behu zarđali. Oko njega stojalo je nekoliko ljudi.441Vesela gomila dece beše već daleko. Isposnica potraži očima kakvog prolaznika koga bi mogla pitati. Pored samenjene ćelije ona ugleda jednog sveštenika koji je tobože čitao javni molitvenik, ali koga je mnogo manje zanimaorešetkol ograđen lolitvenik no vešala na koja je s vremena na vreme bacao mračan i divljačan pogled. Ona poznadegospodina arhiđakona od Žoza, jednoga svetog čoveka. Oče upita ona koga će to da obese?Sveštenik je pogleda i ne odgovori. Ona ponovisvoje pitanje, i on tada reče: Ne znam.Neka deca, koja su malopre prošla ovuda, rekoše da će biti obešena neka Ciganka prihvati isposnica.Čini mi se reče sveštenik.Na to se Paketa Šantefleri stade smejati kao kakav krvolok.Sestro reče arhiđakon zar vi tako mrzite Ciganke?Da li ih mrzim! uzviknu isposnica to su veštice koje kradu decu! One su proždrle moju kćer, moje dete, mojejedinče! Ja nemam všce srca. One su mi ga pojele.Izgledala je strašna. SveštenŠk je posmatraše hladno.Naročito ima jedna koju mrzim i koju sam proklela nastavi ona to je jedna mlada, koja ima toliko godina koliko bi imoja kći imala da mi je njena mati nije pojela. Kad god ta mlada guja prođe pored moje ćelije, sva mi krv uzavri!Onda radujte se, sestro reče eveštenih,442hladno kao nadgrobna statua jer tu ćete videti danas na vešalima.Njegova glava klonu na grudi, i on se lagano udalji.

Isposnica je kršila ruke od radosti. Ja sam joj prorekla da će na vešalima skončati! Hvala, oče! uzviknu ona.I ona stade krupnim koracima hodati pored rešetke na svojoj ćeliji, razbarušena, zažarena oka, udarajući ramenom uzid, kao kurjačica u kavezu koja je odavno gladna i koja oseća da se približuje čas kad će dobiti hranu.VITRI LjUDSKA SRCA, SASVIM RAZLIČNAFebus, međutim, ne beše umro. Ljudi njegova soja ne umiru lako. Kad je magistar Filip Lelije, kraljev izvanredniadvokat, rekao jadnoj Esmeraldi: Na umoru je, on je bio pogrešno izvešten ili se šalio. Kad je arhiđakon ponovioosuđenoj: Mrtav je, on to, u stvari, nije znao, ali je mislio tako, računao je tako, nije u to sumnjao, nadao se da je tako.Za njega bi bilo i suviše mučno da ženi koju voli da dobre vesti o svome suparniku. Svaki čovek na njegovom mestupostupio bi tako isto.Istina, ne može se reći da Febusova rana nije bila opasna, ali je bila manje opasna no što je arhiđakon zamišljao.Lekar, kod koga ga stražari behu u prvi mah preneli, punih osam dana strepio je za njegov život i, štaviše, rekao mu jeto na latin443skome. Međutim, mladost odnese pobedu; i, što se često događa, pokraj svih predskazivanja i dijagnoza, prirodi seprohtelo da spase bolesnika lekarima ispred nosa. Dok je još ležao kod lekara, saslušali su ga Filip Lelije i isledniciduhovnoga suda, što mu nije bilo nimalo prijatno. Zato je jednoga dana, kad se osećao bolje, ostavio svoje zlatnemamuze kao nagradu lekaru, i pobegao. To, uostalom, nije nimalo omelo sudsku istragu. Ondašnjem pravosuđu vrloje malo bilo stalo do jasnosti i potpunog isleđenja kakve krivice. Glavno je bilo da se optuženi obesi. Sudije su imaledovoljno dokaza protiv Esmeralde, mislili su da je Febus mrtav, i to je bilo dosta.Febus, pak, ne beše pobegao daleko. On je prosto otišao u svoju četu, koja je bila u KeanBriju u pokrajini IldeFrans, na nekoliko konaka od Pariza.Njemu, uostalom, nije bilo nimalo prijatno da se lično pojavi na ovom suđenju. Osećao je unekoliko da će izgledatismešan. U samoj stvari ni sam nije znao šta da misli o celom ovom događaju. Nepobožan i sujeveran kao svakivojnik koji nije ništa drugo do vojnik, pitajući se o ovom događaju, on ne znađaše šta da misli o kozi, o neobičnom načinuna koji se sreo sa Esmeraldom, i isto tako neobičnom načinu na koji mu je ona nagovestila svoju ljubav, onjenom ciganskom poreklu, i najzad o zlom duhu. U celom ovom događaju on je nazirao više mađija no ljubavi,

verovatno kakvu čarobnicu, možda i samog đavola; jednom reči, neku komediju ili, da se poslužimo ondašnjimjezikom, neko vrlo neprijatno prikazanje, u kome je on igrao vrlo nespretnu444ulogu, ulogu onoga koji dobija batine i koji služi za podsmeh. Kapetan beše sasvim zbunjen. On osećaše onu vrstustida koju je naš La Fonten tako divno predstavio:„Posramljen ko lisac, uhvaćen kokoškom."Uostalom, nadaše se da se ovaj događaj neće raščuti, da njegovo ime, ako ne bude na pretresu, neće ni pasti u oči, ida se u svakom slučaju neće čuti van sudskih zidova. U ovome se doista nije varao; onda nije bilo Sudskih novina, ikako je retko koja nedelja prošla a da se kakav zločinac ne baci u ključalu vodu, zbog pravljenja lažnoga novca, ilikakva veštica ne obesi, ili kakav jeretik ne spali na kome od mnogobrojnih gubilišta pariskih, svet beše tako navikaogledati po svima raskršćima staru feudalnu Temidu1, golih ruku i zavrnutih rukava, kako vrši svoj posao oko vešala,lestvica i sramnih stubova, da se nije na to gotovo ni osvrtao. Ondašnji bolji svet jedva je znao ime mučenika koji je nauglu ulice umirao, a narod se čak uveseljavao ovim svirepim zločinima. Pogubljenje beše nešto sasvim obično na ulici,kao ulični pekar ili klač. Xelat ne beše ništa drugo do vrsta kasapina koji je bio malo veštiji od drugih.Febus, dakle, dosta brzo zaboravi na čarobnicu Esmeraldu, ili Similaru, kako on reče, na ranu koju ,mu je zadalaCiganka ili zao duh (malo ga se ticalo) i na ishod suđenja. Ali čim mu srce ostade prazno, u nj se vrati slika Fler deLise. Srce kapetana Febusa, kao i ondašnja fizika, nije trpelo prazninu.Uostalom, KeanBri beše vrlo dosadno mesto,1 Boginja pravde.445selo potkivača i geakuša sa ispucalim rukama, dugačak lanac malih kuća i koliba koji se pružao s obe strane drumaza jedno po milje; ukratko, pravi rep.Fler de Lis beše njegova pretposlednja ljubav, lepa devojka, s krasnim mirazom; ele, jednog lepog jutra, potpunozdrav i uveren da je Cigankina krivica okončana i zaboravljena, jer je otada prošlo bilo već dva meseca, zaljubljenivitez dojaha pred vrata na stanu Gondelorijerovih.On se ne osvrnu na dosta veliku gomilu ljudi koja se beše iskupila na trgu pred portalom Bogorodičine crkve; seti seda je mesec maj, pomisli da je neka litija, neki Duhovi, neki praznik, priveza konja za alku na kapiji i veselo se pope ustan svoje lepe zaručnice.Ona beše sama sa majkom. . Fler de Lisi neprestano je bio u pameti prizor sa vračarom, njena koza, njena prokleta

azbuka, i davnašnji nedolazak Febusov. Međutim, kad vide svoga kapetana, njoj se učini da izgleda tako dobro, damu je dolama tako nova, kajas tako svetao i lice tako zaljubljeno da porumene od zadovoljstva. Otmena gospođicabila je i sama lepša no ikad. Njena krasna plava kosa beše divno opletena; na sebi je imala haljinu otvorenoplave bojekoja tako lepo stoji belim ženama koketerija koju je naučila od Kolombe a u očima joj se ogledala ona ljubavnačežnja koja im stoji još letpe.Febus, koji dugo ne beše video ništa lepo do raskalašne devojke iz KeanBrija, bi ogaijen Fler de Lisom; zato se našoficir pokaza tako predusretljiv i tako ljubazan da mir bi smesta uglavljen.446I sama gospođa Gondelorije, koja je neprestano materinski sedela u svojoj velikoj naslonjači, nije imala odvažnosti dase na nj ljuti. Što se tiče prebacivanja Fler de Lisinih, ona se izgubiše u nežnom gukanju.Mlada devojka sedela je kraj prozora i još neprestano vezla svoju Neptunovu pećiku'. Kapetan se beše naslonio nanjenu stolicu, a ona ga je poluglasno i nežno karala.Gde ste čitava dva meseca, nevaljalče jedan?Kunem vam se odgovori Febus, koga je ovo pitanje dovodilo malo u zabunu da ste tako lepi da biste i jednogbiskupa zaneli.Ona se ne mogade uzdržati da se ne nasmeši.Dobro, dobro, gospodine. Manite se moje lepote i odgovorite mi. Lepa lepota, zaista!Kad baš hoćete da znate, draga rođako, odazvan sam bio u svoj garnizon.A gde to, ako smem pitati? I zašto niste došli da mi kažete zbogom?U KeanBriju.Febus beše očaran što mu je prvo pitanje pomoglo da izbegne drugo. Pa to je sasvim blizu, gospodine. Kako to danijedanput ne dođoste da me vidite?Ovaj put Febus beše dosta ozbiljno zbunjen.Znate... služba... A posle, lepa rođako, bio sam bolestan.Bolestan! prihvati ona uplašeno.Da... ranjen.Ranjen!Siroto dete beše sasvim potreseno. O! nemojte se plašiti reče nemarno Febus447• nije bilo ništa ozbiljno. Obična svađa, ubod mačem; što vas to obespokojava?Što me obespokojava? uzviknu Fler de Lis i pogleda ga svojim lepim očima u kojima su se blistale suze. Oh! vizacelo ne mislite tako kao što govorite. Šta je to bilo? Hoću sve da znam.Ništa, draga rođako, svadio sam se s Maheom Fedijem, onim poručnikom iz Svetoga Žermena na Laji i rasparali smo

jedan drugom kožu za nekoliko palaca. To je sve.Lažljivi kapetan znao je vrlo dobro da dvobojem čovek uvek dobija u očima jedne žene. I doista, Fler de Lis ga jegledala pravo u oči, uzbuđena od straha, zadovoljstva i divljenja. Međutim, nije bila sasvim umirena. Samo da ste se potpuno izlečili, dragi Febuse! reče ona. Ja ne poznajem tog vašeg MaheaFedija, ali to je neki rđav čovek. A oko čega ste sesvadili.Ovde se Febus, čija je mašta bila vrlo slaba u izmišljanju, prilično zbuni, ne znajući kako da se izvuče iz svogajunaštva. Ne znam ni sam... ni oko šta, oko konja, ilitako nešto. Lepa rođako uzviknu on da bi okrenuorazgovor na drugo šta kakva je to traja natrgu pred crkvom?On priđe prozoru.Bože moj! lepa rođako, šta je sveta na trgu!Ne znam reče Fler de Lis čini mi se da neka čarobnica priznaje danas pred Bogorodičinom crkvom svoj zločin,zbog koga će je potom obesiti.Kapetan je bio tako uveren da je Esmeraldino448delo okončano da su ga reči Fler de Lisine vrlo malo dirnule. Međutim, on je opet upita.Kako se zove ta čarobnica?Ne znam odgovori ona.A za šta je optužena?Ona orteT sleže svojim belim ramenima.Ne znam.O! blagi Bože reče mati danas ima toliko čarobnika, da ih spaljuju, čini mi se, i ne znajući njihova imena. To je kaokad bi čovek hteo znati ime svakoga oblaka na nebu. Uostalom, može čovek biti spokojan. Dobri Bog ima svoj spisak. Ovde uvažena gospođa ustade i priđe prozoru. Gospode! uzviknu ona pravo kažete, Febjuse. Šta je tu sveta!Ima ga, Bogu hvala! čak i po krovovima. Ovo me Febuse, podseća na moje mlade godine, na ulazak Karla VII, kadaje takoće bilo mnogo sveta. Ne sećam se koje je to godine bilo. Kad vam govorim o ovome, vama, je l' te, izgledada vam govorim o nečemu starome, a meni, opet, o nečemu mladom. O! onda je narod bio mnogo lepši no sad. Biloga je čak i na Kapiji svetoga Antonija. Kraljica je sedela na konju iza kralja, a za njihovim visočanstvima išle sugospođe, koje su sedele na konjima iza gospode. Sećam se da su se svi smejali, jer je pored Amaniona od Garlande,

koji je bio vrlo malog rasta, jahao gospodin Matfelon, vitez xinovskoga stasa, koji je pobio tušta Engleza. Bilo je odistalepo: svi francuski plemići s barjacima koji ou se crveneli. Bilo ih je i sa alajbarjacima i sa zastavama. Ko će ih znati?Gospodar od Kalana sa alajbarjakom; Žan od Šatomorana sa zastavom; gospodar od Kusija sa zastavom, a na njemuodelo bogatije no u ijednog druBogorodičina crkva 29449gog sem u vojvode od Burbona. Vaj! kako je tužno pomisliti da je sve to nekad bilo, i da danas od svega toga nemaničega!Ovo dvoje zaljubljenih i ne slušahu poštovanu udovicu. Febus se beše ponovo naslonio na stolicu svoje zaručnice, i sovog krasnog mesta njegov raskalašni pogled zavirivao je u sve otvore na Fler de Lisinom struku. Ovaj struk bešetako zgodno otvoren, kroza nj su se mogle videti tako lepe stvari i naslutiti tolike druge da je Febus, očaran ovomnežnom kožom, govorio u sebi: Kako čovek može voleti drugu ženu do belu?Oboje su ćutali. Mlada devojka pogledala bi ga s vremena na vreme svojim sjajnim i blagim očima a njihove kosemešale su se u zraku prolećnjeg sunca. Febuse šanu mu najedanput Fler de Lis mi ćemo se venčati kroz tri meseca; zakunite mi se da nikad niste volelidrugu ženu sem mene.■ Kunem vam se, lepi anćele! odgovori Febus, i njegov strasni pogled pridruži se, da bi ubedio Fler de Lisu,iskrenosti njegova glasa. Možda je i sam sebi verovao u tome trenutku.Međutim, dobra mati, očarana što se zaručnici tako lepo slažu, beše izišla da se postara za neke domaće sitnice.Febus to vide, i ova samoća tako osmeli drskog kapetana da mu se u glavi porodiše vrlo čudnovate misli. Fler de Lisga je volela, on beše njen zaručnik, ona beše sama s njime, njegova stara naklonost prema njoj beše se probudila unjemu, ne u svoj svojoj svežini, no u svem svome žaru; uostalom, nije veliki zločin uzeti šta od ovoga blaga unapred;ne znam da li su mu ove misli prošle kroz glavu, ali je izvesno da se Fler de Lis450najedanput uplašila od izraza njegovih očiju. Ona pogleda oko sebe, i ne vide svoju mater.Uh! reče ona, rumena i nespokojna ala mi je vrućina!Doista odgovori Febus čini mi se da će skoro podne. Sunce je jako. Treba samo spustiti zavese.Ne, ne uzviknu sirota devojka naprotiv, potreban mi je svež vazduh.I kao srna koja oseća lovačke pse koji je gone, ona ustade, pritrča prozoru, otvori ga i istrča na balkon.Febus, kome ovo nije bilo nimalo po volji, iziđe za njom.

Na trgu pred Bogorodičinom crkvom, na koji je, kao što znate, balkon gledao, bio je u tom trenutku strašan i neobičanprizor koji naglo izmeni prirodu straha plašljive Fler de Lise.Ogromna gomila sveta, koja se talasala po svima okolnim ulicama, beše prekrilila trg. Oniski zid koji je opasivao trg nebi bio u stanju očuvati ga slobodna da nije pojačan gustim lancem od stražara i čuvara reda, s puškom u ruci.Zahvaljujući ovoj šumi od kopalja i pušaka, prostor pred crkvom beše čist. Ulaz je čuvao odred kopljanika s biskupovimgrbom. Široka crkvena vrata behu zatvorena, dok naprotiv bezbrojni prozori na trgu behu širom otvoreni dosamoga krova, i na njima su se videle tisuće glava, nagomilane otprilike kao kamare đuladi u kakvom artiljerijskomparku.Ova svetina beše siva, prljava, zemljane boje. Prizor koji je očekivan bio je očevidno jedan od onih koji po svojojprirodi privlače i prikuplja»•451ju najgori ološ u narodu. Nema ničega odvratnijeg od vreve koja se čula iz ove nepregledne gomile žutih kapa iprljave kose. U ovoj gomili bilo je više smeha no uzvika, više žena no muškaraca.S vremena na vreme po neki neprijatan i snažan glas izbio bi iz oštre graje.Hej! Maje Balifr! Hoće li tu da je obese?Glupače! ovde će javno, u košulji, da prizna svoj zločin! Dobri Bog očitaće joj koju latinsku. To se uvek radi ovde upodne. Ako hoćeš da vidiš vešala, idi na Grevski trg.Ići ću posle.Je l' te, Bukanbri? Je li istina da nije primila ispovednika?Tako kažu, Bešenja.Vidiš ti bezbožnice!Takav je običaj, gospodine. Sudija Doma pravde dužan je da osuđenog zločinca, ako je svetovno lice, predaupravitelju Pariza da nad njim izvrši presudu; a ako je svešteno lice, onda sudu bisnupije.Hvala vam, gospodine. Oh! Bože reče Fler de Lis siroto stvorenje!Ova misao ispuni tugom njen pogled, koji je preletao po narodu. Kapetan, koga je ona zanimala mnogo više no ovagomila rite, zaljubljeno je gužvao njen pojas na leđima. Ona se okrenu moleći ga i smešećk se.452 Molim vas, Febuse, ostavite me; ako matiuđe, videće vašu ruku.U tom trenutku izbi lagano podne na satu Bogorodičine crkve. Žagor zadovoljstva prođe kroz svetinu. I tek što su

poslednji zvuci dvanaestoga udara izumrli, sve se glave zatalasaše kao površina vode kad najedanput dune vetar, isilna graja diže se sa kaldrme, prozora i krovova: Evo je!Fler de Lis pokri oči rukama da ne vidi.Lepa zaručnice reče joj Febus hoćete li da se vratimo u sobu?Neću odgovori ona; i te oči koje je zatvorila od straha ona sad otvori iz radoznalosti.Jedna osuđenička kola, koja' je vukao snažan normanski konj i koja behu sa svih strana opkoljena kopljanicima uljubičastom odelu sa belim krstovima, behu stupila na trg iz Ulice svetoga Petra. Čuvari reda krčili su im buzdovanimaput kroz narod. Pored kola jahalo je nekoliko sudskih i policijskih činovnika, koje je lako bilo poznati po njihovomcrnom odelu i neveštom držanju na sedlu. Magistar Jakov Šarmoli bio je na čelu.U tim kobnim kolima sedela je jedna mlada devojka, vezanih ruku na leđima, bez sveštenika pored sebe. Ona bešeu košulji, a duga crna kosa (u ono vreme kosa se sekla tek pod vešalima) padala joj je po grudima i po razgolićenimramenima.Kroz ovu talasastu kosu, koja beše svetlija no lerje u gavrana, video se debeo siv i hrapav konopac, koji je ranjavionjene nežne ključnjače i omotavao se oko lepoga vrata jadne devojke, kao crv na cvetu. Pod ovim konopcem blistalaje mala amaj453lija, ukrašena zelenim kamenjem, koju su joj osta vili bez sumnje zato što se ništa ne uskraćuje onima koji idu u smrt.Gledaoci koji su bili po prozorima mogahu videti u dnu kola njene bose noge. koje je ona, po svome poslednjemženskom nagonu, pokušavala sakriti poda se. Kraj njenih nogu ležala je jedna vezana koza. Osuđenica je zubimapridržavala košulju, koja ne beše dobro zakopčana. Rekao bi čovek da je u svojoj nesreći patila što je ovako, gotovosasvim naga izložena tolikim pogledima. Ah! za ovakve muke nije stid stvoren. Isuse! reče živo Fler de Lis kapetanu. Pogledajte samo, lepi rođače! To je ona odvratnaCiganka s kozom.Govoreći ovo, ona se okrenu Febusu. On je nepomično gledao u kola. Beše vrlo bled.Koja Ciganka s kozom? reče on mucajući.Kako! prihvati Fler de Lie zar se ne sećate?... Febus je prekide.Ne znam šta hoćete da kažete.On htede ući u sobu. Ali Fler de Lis, u koje se probudi ljubomora koju je tu skoro tako živo izazvala ova ista Ciganka,Fler de Lis pogleda ga s puno nepoverenja i kao da je htela u dušu da mu pronikne. Ona se u tom trenutku opomenu

da je slušala o nekom kapetanu koji je bio umešan u krivicu ove veštice. Šta vam je? reče ona Febusu kao davas je ova žena zbunila.Febus se usiljeno nasmeja.Mene! Bože sačuvaj! Taman!Onda ostanite nastavi ona zapovednički da vidimo dokraja.454Zlosrećni kapetan nije imao kud nego ostade. Uspokojavalo ga je jedino to što osuđenica ne dizaše oči sa podasvojih kola. To doista beše Esmeralda. Na ovom poslednjem koraku sramote i nesreće ona beše još neprestano lepa;njene krupne crne oči izgledale su još krupnije zato što joj obrazi behu upali, a njeno bledo lice beše čisto i uzvi■šeno. Ličila je na ono što je nekad bila, kao što Bogorodica Mazačova1 liči na Bogorodicu Rafaelovu; beše slabija,nežnija, mršavija.Uostalom, na njoj nije bilo ničega što se nije klatilo, tako reći, i što nije bilo, sem njena stida, ostavljeno slučaju; tolikoje behu slomili bol i očajanje. Kad god bi se kola trucnula, njeno telo odskočilo bi kao stvar mrtva ili slomljena. Pogledjoj beše tužan i unezveren. U očima joj se još videla jedna suza, ali nepomična i, tako reći, smrznuta.Međutim, strašni sprovod beše prošao kroz svetinu, uz radosne uzvike i radoznalo tiskanje. No kao veran istoričarmoram isto tako reći da su se mnogi, pa i ljudi najokorelijega srca, ražalili, videći je tako lepu i tako klonulu.Kola behu došla pred crkvu.Pred glavnim portalom, ona se zaustaviše. Pratnja se postroji s obe strane. Svetina ućuta, i usred svečane tišine punenespokojstva, otvoriše se oba krila velikih vrata, kao sama od sebe, na svojim šarkama koje su škripale. Tada seukaza u svoj svojoj dužini mračna crkva, zastrta crnilom, slabo osvetljena nekolikim svećama koje su svetlucale udaljini na glavnome oltaru, otvorena kao čeljust1 Mazačo, italijanski slikar XV veka.455kakve pećine nasred trga koji se kupao u svetlosti. Sasvim u dnu, u mraku apside, video se pinovski srebrni krst, nacrnoj čohi koja je sa svoda padala do poda. Lađa beše sasvim pusta. Međutim, u udaljenim sedištima na horu videlose nejasno kretanje svešteničkih glava i, u trenutku kad su se velika vrata otvorila, iz crkve se začu dostojanstvena,zvučna i monotona pesma, koja je kao na mahove izlivala na glavu osuđenice odlomke pogrebpsalama:

„ ... Non timebo millia populi circumdantis me: exsurge, Domine; salvum me jac, Deus!„ ... Salvum me jac, Deus, quoniam intraverunt aquae usque ad animam meam.„... Infixus sum in limo projundi; et non est substantia."2U isto vreme, drugi neki glas, odvojen od hora zapeva pred glavnim oltarom ovu melanholičnu molitvu:„Qui verbum teit audit, et credit ei qui misit me, habet vitam aeternam et in iudicium non venit; sed transit a morte invitam."3Ova pesma koju su neki starci u dubini crkve pevali izdaleka nad ovim lepim stvorenjem, koje beše puno mladosti iživota, koje je milovao blagi1 Neću se bojati mnoštva varoda koji me okružuje: Ustani, Gospode; spasi me, Bože!... Spasi me, Bože, jer su talasi prodrli čak do duše moje.... Ležim u dubini provalije; i nema oslonca nogama mojim.9 Koji sluša moju reč i veruje u onoga koji me posla, taj ima večni život i ne dolazi na sud, već prelazi iz smrti u život.456prolećni vazduh i koje se kupalo u sunčevoj svetlosti, ta pesma beše opelo.Narod je slušao s pobožnošću.Nesrećna devojka, preplašena, gledala je kao da su joj se i pogled i misli izgubili u mračnoj utrobi crkve. Njene beleusne micale su se kao da se Bogu molila, i kad joj xelatov pomoćnik priđe da joj pomogne da se skine s kola, on je čukako tihim glasom ponavlja ovu reč: Febus.Odrešiše joj ruke, skinuše je s kola zajedno s njenom kozom, koja takođe bi odrešena i koja je vrečala od radosti što jeslobodna, i povedoše je bosonogu preko neravne kaldrme do basamaka pred portalom. Konopac, koji je imala okovrata, vukao se za njom kao kakva zmija.Tada umuknu pesma u crkvi. Jedan veliki zlatan krst i red sveća stadoše se kretati u pomrčini. Halebarde šarenihvratara zazvečaše, i posle nekoliko trenutaka ukaza se pred njom i pred svetinom dut sprovod sveštenika uodeždama i đakona u stiharima, koji je dostojanstveno i pevajući psalme prilazio osuđenici. Ali njen pogled zaustavise na onome koji je išao na čelu, neposredno za onim koji je nosio krst. Oh! >reče ona sasvim tiho i uzdahnu opet on! onaj sveštenik!To beše doista arhiđakon. S leve strane bio mu je mlađi, a s druge stariji kantor, koji je nosio štaku. On je stupaonapred, zabačene glave, očiju nepomičnih i otvorenih, pevajući jakim glasom:„De ventre inferi clamavi, et exaudisti vocem meam.457IEt proiecisti me in profundum in corde maris, et Ijlumen circumdedit me."*

Baš kad stupi na svetlost pod gotskim portalom, ogrnut širokom srebrnom odeždom na kojoj beše izvezen crn krst, onbeše tako bled da se mnogima u svetini učini da imaju pred sobom jednoga od mramornih boiskupa koji kleče nadnadgrobnim pločama na horu, biskupa koji je ustao da na pragu grobnice primi onu koja he umreti.Isto tako bleda « isto tako nepomična, osuđenica je jedva primetila da su joj gurnuli u ruku tešku zapaljenu sveću odžutoga voska; ona ie beše čula kreštavi glas sudskoga činovnika koji je čitao neizbežnu sadržinu javnoga pokajanja;kad su joj rekli da odgovori Amin, Amin je odgovorila. Da dobije kolikotoliko života i snage, trebalo je da vidi kako jesveštenik dao znak njenim čuvarima da se izmaknu, pa joj sam prišao.Ona oseti tada kako joj sva krv jurnu u glavu, i u ovoj već obamrloj i hladnoj duši planu ono malo gneva što bešezaostalo.Arhiđakon joj priđe lagano. Čak i u ovom poslednjem času života vide ona kako preko njena nagog tela prelazinjegov zažareni pogled, pun strasti, ljubomore i želje. On joj zatim reče glasno: Devojko, jeste li molili Boga da vam oprosti vaše pogreške i vaše grehove? On joj se naže na uvo i dodade(gledaoci su mislili da prima njenu poslednju ispovest): Hoćeš li da budeš moja? Još'te mogu spasti!Ona ga pogleda pravo u oči:4 Vapio sam iz dubine pakla, i čuo si glas moj.I bacio si me u dubinu mora, i voda me je opkolila.458~~1 Odlazi, satano! inače ću te optužitiNa njegovim usnama ukaza se strašan osmeh.Niko ti neće verovati. Samo ćeš dodati zločinu i jedan skandal. Odgovaraj brzo! Hoćeš li da budeš moja?Šta si uradio s mojim Febusom?Mrtav je reče sveštenik.U tom trenutku grozni sveštenik slučajno diže glavu i na drugom kraju trga, na balkonu Gondelorijerovih spazikapetana koji je stojao pored Fler de Lise. On se povede, prevuče rukom preko očiju, pogleda još jedanput, promrmljaneku kletvu i sve crte njegova lica grčevito se skupiše.Onda, umri! reče on kroz zube. Nećeš biti ničija. I podigavši ruku iznad Ciganke, on uzviknu tužnim glasom:I pips, anima anceps, et sit tibi Deus misericors.'5To behu strašne reči kojima su obično završavali ove tužne svečanosti. To beše ugovoreni znak sveštenikov xelatu.Narod pade na kolena.Kyrie Eleison6 rekoše sveštenici koji behu ostali pod portalom.

Kupe Eleison ponovi svetina sa onim žagorom koji leti preko glava kao zapljuskivanje uzburkanoga mora.Amin reče arhiđakon.On okrenu leđa osuđenoj, obori glavu na grudi, skrsti ruke, pridruži se povorci sveštenika, i ubrzo zatim izgubi se,zajedno sa krstom, svećama is Idi sad, zabludela dušo, i neka se Bog na te smiluje. * Gospode, smiluj se.459odeždama, pod mračnim svodovima katedrale; i njegov zvučni glas izgubi se postupno u horu, pevajući ovaj stih punočajanja:„... Omnes gurgites tui et fluctus tui super me jtransierunt!"1U isto vreme povremeni zvuk okovanog držalja od heroldskih halebardi, koji je malopomalo izumirao pod stubovimalađe, ostavljao je utisak čekića na časovniku koji otkucava poslednji čas osuđene.Međutim, vrata na Bogorodičinoj crkvi behu ostala otvorena, i kroz njih se videla crkva prazna, sumorna, u crnini, bezsveća i bez ljudskih glasova.Osuđena je nepomično stajala na svome mestu, očekujući šta će biti s njom. Jedan od zvaničnika sudskih moradeopomenuti na to magistra Šarmolija, koji se za vreme ove scene beše udubio u proučavanje onog niskog reljefa navelikom portalu, koji, po jednima, predstavlja žrtvu Avramovu, a po drugima, traženje kamena mudrosti, utoliko što anđeopredstavlja sunce, lomača vatru, a Avram alhemičara.S teškom mukom otrgoše magistra od ovog reljefa; no on se naposletku okrenu, i, na njegov znak, dva čoveka užutom odelu, xelatovi pomoćnici, pristupiše Ciganki da joj opet vežu ruke.Baš kad je trebalo da se ponovo popne na kobna kola i da se krene svome poslednjem stanku, kukavnu devojkuobuze možebiti neka tuga za životom. Ona diže svoje crvene i suve oči put neba, sunca, srebrnih oblaka kroz koje sevidelo ovdeonde plavo nebo u obliku trapeza ili trougla, zatim ih7 Svi talasi tvoji i struje tvoje preći he preko mene.460opet obori i pogleda oko sebe, po zemlji. po svetini, po kućama. Najedanput, dok joj je žuti čovek vezivao ruke, onastrahovito vrisnu, vrisnu od radosti. Na onom balkonu, tamo, na uglu trga, spazila je njega, svoga prijatelja, svogagospodara, Febusa, drugu sliku svoga života. Sudija je lagao! Sveštenik je lagao! To je doista bio on, u to nije moglasumnjati, on je stojao tamo, lep, živ, u svome sjajnom odelu, s perom za šeširom, s mačem o bedrima. Febuse! uzviknu ona Febuse moj!I ona htede pružiti k njemu svoje ruke koje su drhtale od ljubavi i miline, ali joj ruke behu vezane.

Tada vide ona kako kapetan nabra obrve, kako ga jedna mlada devojka koja se naslanjala na nj gleda s preziranjemna usnama i s gnevom u očima; Febus progovori nekoliko reči koje ne dopreše do nje, i oboje se naglo izgubiše izavrata na balkonu koja se zatvoriše. Febuse! uzviknu ona izvan sebe zar veruješu to?Jedna strahovita misao sevnula joj je u tom trenutku kroz glavu. Ona se opomenu da je bila osuđena zbog ubistvaFebusa od Šatopera.Do tog trenutka sve je podnosila. Ali ovaj poslednji udar beše i suviše težak. Ona kao mrtva pade na kaldrmu. Nosite je u kola reče Šarmoli i svršavajmo.Niko dotle ne beše uočio na galeriji sa statuama kraljeva, odmah iznad gotskih svodova portala, jednoga neobičnogagledaoca koji je dotle sve posmatrao, s takvom hladnokrvnošću, s tako opruženim461vratom, s tako nakaznim licem da bi svaki pomislio za nj da je jedio od onih čudovišta od kamena kroz čije se čel>ustiveć šest stotina godina izlivaju duti oluci katedrale, samo da na sebi nije imao ono smešno, pola crveno, polaljubičasto odelo. Ovome gledaocu nije izmaklo ništa od onoga što se od tadne događalo pred portalom Bogorodičinecrkve. I još u prvim trenucima, kada nikome nije ni padalo na um da obrati pažnju na nj, on je dobro uvezao za jedanod stubova na galeriji debeo konopac sa čvorovima, čiji se kraj vukao dole po peronu. Kad je to uradio, on je opetstao mirno gledati i zviždati s vremena na vreme, kad bi kakav kosić proleteo pored njega.Najedanput, baš kad su se pomoćnici xelatovi spremali da izvrše hladnokrvnu zapovest Šarmoliovu, on prekoračiogradu, ščepa konopac nogama, kolenima i rukama, sroza se niz fasadu, pritrča xelatima brzo kao mačka koja je palas krova, obori ih svojim ogromnim pesnicima, diže Ciganku jednom rukom, kao što dete diže svoju lutku, i jednim mahomskoči u crkvu, držeći mladu devojku iznad glave i vičući strahovitim glasom: Utočište!Da je bila noć, sve bi se moglo videti pri svetlosti jedne jedine munje, s takvom je brzinom ovo bilo izvršeno. Utočište! utočište! ponovi svetina; i napljesak deset hiljada ruku zablista od radosti i ponosaono jedno Kvazimodovo oko.Usled ovog potresa osuđenica dođe sebi. Ona otvori oči, pogleda Kvazimoda, zatim ih naglo zatvori, kao da seuplašila od svoga spasioca.462

Šarmoli osta preneražen, a tako isto i xelati i cela oratnja. Doista, u unutrašnjosti Bogorodičine crkve osuđenica je bilaneprikosnovena. Katedrala beše pravo utočište. Svaka ljudska pravda prestajala je na njenom pragu.Kvazimodo se beše zaustavio pod velikim portalom. Njegova velika stopala izgledala su na podu crkve tako temeljnakao teški romanski stubovi. Njegova kosmata velika glava beše ulegla u ramena, kao glava u lavova koji takođe imajugrivu a nemaju vrat. On držaše uzdrhtalu mladu devojku, koja je visila u njegovim žuljavim rukama kao beli veo; ali jenosaše s toliko obazrivosti kao da se bojao da je ne povredi ili ne uprlja. Rekao bi čovek da je osećao da nosi neštonežno, divno i dragoceno što je stvoreno za druge ruke a ne za njegove. Pokadšto je izgledalo kao da se ne usuđujedotaći je, pa čak ni dahom svojim. Zatim bi je, najedanput, pritisnuo u svoja naručja, na svoje nakazne grudi, kao svojedobro kao svoje blago, kao što bi učinila mati ovog deteta; njegovo strašno oko obasipalo je nežnošću, tugom isaučešćem, pa bi se najedanput podiglo, i iz njega bi sevnula munja. Žene su se smejale i plakale, svetina je likovalaod oduševljenja, jer u tom trenutku i Kvazimodo imađaše svoju lepotu. Ovo siroče, ovo prezreno stvorenje, ovaj nahodbeše doista lep; on se osećaše uzvišenim i snažnim, tledaše ggravo u oči ovo društvo iz koga beše izgnan i u čijoj jestvari uzeo tako živo učešće, ovu ljudsku pravdu kojoj je otrgao njen plen, ove tigrove kojima je oteo iz usta zalogaj,ove čuvare, ove sudije, ove xelate, svu ovu silu kraljevu koju je uništio, on, najmanji, snagom božjom.tUostalom, doista beše nešto dirljivo ova zaštita koju je jedno tako nakazno stvorenje ukazalo stvorenju takonesrećnom, ova osuđenica koju je od smrti spasao Kvazimodo. To behu dve najbednije žrtve prirode i društva koje suse dodirivale i uzajamno pomagale.Međutim, posle nekoliko trenutaka likovanja, Kvazimodo zajedno sa svojim teretom zamače u crkvu. Narod, koji volisvako junaštvo, tražio ga je očima pod mračnom lađom, žaleći što se tako brzo sklonio ispred njegova klicanja.Najedanput on se pojavi na jednom kraju galerije francuskih kraljeva, pretrča preko nje kao besomučan, noseći iznadglave svoj plen i vičući:Utočište! Svetina ponovo zapljeska. Pošto je pretrčao preko galerije, on se opet izgubi u unutrašnjosti crkve. Ubrzozatim ponovo se pojavi na gornjoj platformi, neprestano noseći Ciganku, neprestano trčeći kao sumanut, neprestanovičući: Utočište! Svetina je pljeskala. Naposletku, on se i po treći put pojavi, ido na vrhu zvonika; odatle kao da s

ponosom pokazivaše celoj varoši onu koju je spasao, i njegov gromki glas, taj glas koji se tako retko čuo i koji on niječuo nikad, triput ponovi da se do neba čulo: Utočište! utočište! utočište!Ura! ura! vikao je opet narod; i ovo gromko klicanje začudi svetinu na Grevskome trgu, na drugoj obali, i isposnicukoja je neprestano čekala, gledajući nepomično u vešala.KNjIGA DEVETAIGROZNICAKlod Frolo nije više bio u Bogorodičinoj crkvi kad je njegov posinak ovako naglo rasekao kobnu zamku u kojunesrećni arhiđakon beše uhvatio Ciganku, pa se i sam uhvatio. Kad se vratio u sakristiju, on je zbacio sa sebe stihar,odeždu i epitrahilj, sve to utrapio u ruke zabezeknutog crkvenjaka, izišao kroz sporedna vrata crkvena, zapovediojednom vozaru da ga preveze na levu obalu Sene, i uputio se kroz strme ulice Školskoga kraja, ne znajući kuda ide,susrećući na svakom koraku gomile ljudi i žena koje su veselo hitale ka Mostu arhanđela Mihaila, u nadi da he crukujoš na vreme da vide vešanje veštice, bled, unezveren, više zbunjen i preplašen no kakva noćna ptica koju bi u podana vijala gomila dece. Više nije znao gde je, šta misli, da li sneva. Išao je, hitao, trčao, ne vodeći računa o ulicama,ne birajući ih; samo ga je neprestano gurao napred Grevski trg, strašni Grevski trg, koji je nejasno osećao iza sebe.Tako je prošao pored Brda svete Ženevjeve i naposletku izišao iz varoši kroz Kapiju svetoga Viktora. Bežao je sve dokje, osvrnuvši se, mogao30 Bogorodičina crkva465videti venac kula Školskoga kraja i retke kuće u predgrađu; ali kad mu naposletku jedno udolje potpuno zakloni ovajgnusni Pariz, kad je mogao pomisliti da je na stotinu milja od njega, u polju, u pustinji, on stade i učini mu se da lakšedgane.Tada navališe u njegovu glavu strapše misli. On ih jasno vide u svojoj dupš i uzdrhta. Pade mu na pamet onanesrećna devojka koja ga je upropastila i koju je on upropastio. Unezvereno je gledao na dvostruki iskrivudani putkojim zla kob beše uputila njihove dve sudbine do tačke na kojoj se taj put spajao, gde ih je nemilosrdno razdrobilajednu o drugu. Razmišljao je o bezumlju večnog zavetovanja, o ništavilu čednosti, nauke, vere, vrline, o izlišnostiBoga. Predao se potpuno rđavim mislima, i ukoliko je dublje tonuo u njih, utoliko je više osećao u sebi fohotan smehsatanin.

I kad je, ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati s jošviše gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji pregleda bolesnikaprimeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku,pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom. I on sestrahovito nasmeja, pa najedanput ponovo preblede, kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti, te ljubaviubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku odvela na vešala a njega u pakao: ona osuđena, on proklet.Zatim se ponovo stade smejati kad pomisli da je Febus živ, da je kapetan ostao u životu, da je466veseo i zadovoljan, da ima odelo lepše no ikad, da ima novu draganu koju je doveo da vidi kako mu vešaju staru.Njegov podrugljiv smeh udvostruči se kad pomisli da mu od živih stvorenja čiju je smrt želeo nije izmakla samoCiganka, jedino stvorenje koje nije mrzeo.Sa kapetana pređoše njegove misli na narod i tada ga obuze ljubomora nečuvene vrste. Pade mu na um da je i narod,vaokoliki narod, imao pred očima ženu koju je on voleo, u košulji, gotovo nagu. On je kršio ruke pri pomisli da je tažena, čije oblike tela beše samo on nazreo u mraku, što je za njega bilo pravo blaženstvo, bila izložena, usred beladana, pogledima čitavog sveta, obučena kao za kakvu strasnu noć. Plakao je od besnila što su ove tajne ljubaviobesvećene, okaljane, razgolićene, obeščašćene zanavek. Plakao je od besnila na pomisao koliko je nečistihpogleda uživalo u tome što ova hošulja nije bila dobro prikopčana; na pomisao da je ta lepa devojka, ovaj nevini krin,ovaj pehar čednosti i slasti, kome bi on smeo prineti svoje usne samo dršćući, pretvoren kao u neku javnu panicu, izkoje najniži slojevi pariski, lopovi, prosjaci, sluge, behu došli da zajednički piju zadovoljstvo bezočno, nečisto irazvratno.I kad je pokušao zamisliti sreću koju je mogao naći na zemlji, da ona nije bila Ciganka i da on nije bio sveštenik, daFebusa nije bilo i da je ona njega volela; kad je pomislio da je život pun zadovoljstva i ljubavi bio i za njega isto takomogućan, da je u tom istom trenutku bilo ovdeonde na zemlji srećnih parova, čijem ćeretanju pod pomoranxama, naobali potoka, pri suncu na zahodu, pod zvezdanom30* 467noći, nije bilo kraja, i da je i on mogao biti s njome jedan od tih blagoslovenih parova, samo da je Bog hteo njegovo

srce topilo se u milini i očajanju.Oh! ona! ona! To je ta misao koja mu se neprestano vrzla po glavi, koja ga je mučila, koja mu je rila po mozgu i čupalautrobu. On nije žalio, nije se kajao; sve što je učinio, bio je gotov učiniti još jedanput; više je voleo videti je u rukamaxelatovim no u naručju kapetanovu, ali je patio; patio je toliko da je s vremena na vreme čupao po pramen kose svojeda vidi da nije osedela.Bio je jedan trenutak, između ostalih, kada mu pade na um da je to možda minut u kome onaj gnusni lanac, koji je tojutro video, steže svoj gvozdeni prsten oko onoga vra4a tako nežnog i tako lepog. Na ozu pomisao svega ga probiznoj.Bio je i drugi trenutak u kome je, smejući se u sebi satanskim smehom, zamišljao u jedno isto vreme Esmeraldu,kakvu je beše video prvoga dana, živahnu, bezbrižnu, veselu, nakićenu, okretnu, čisto krilatu, skladau, i Esmeralduposlednjega dana, u košulji i s konopcem o vratu, kako se bosonoga lagano penje uz ćoškaste stube na vešalima; iovu dvostruku sliku zamislio je tako živo da je strahovito vrisnuo.Dok je ova bura očajanja prevrtala, lomila, čupala, savijala, obarala sve u njegovoj duši, on pogleda prirodu okosebe. Nekoliko kokošiju pred njime čeprkale su po žbunu i kljucale, zlatne bube milele su po suncu, iznad njegoveglave zelenkasti oblaci leteli su preko plavoga neba, zvonik Opatije svetoga Viktora izbijao je na horizontu iznad krivelinije brežuljka svojim obeliskom od škri468ljaca, a vodeničar sa humke Kopa, zviždućući, gledao je kako se okreću vredna krila njegove vetrenjače. Ceo ovajživot radan, sređen, miran, koji se javljao oko njega u hiljadu oblika, stade ga tištati. On ponovo stade bežati.Tako je trčao kroz polja do mraka. Ovo bežanje od prirode, od života, od samoga sebe, od ljudi, od Boga, od svetatrajalo je celoga dana. Ponekad bi pao licem na zemlju i noktima stao čupati zeleno žito. Ponekad bi se, opet,zaustavio u kakvoj pustoj ulici seoskoj, i obuzele bi ga tako nesnosne misli da je obuhvatio glavu rukama, mučeći seda je iščupa iz ramena i razbije o kaldrmu.Otprilike kad se sunce klonulo padu, on ponovo ispita sebe i nađe da je gotovo lud. Bura koja je besnela u njemu odonoga trenutka kada je izgubio svaku nadu i volju da spase Ciganku, ta bura nije ostavila u njegovoj svesti ni jedanpojam zdrav, ni jednu misao tačnu. Njegov razum bio je gotovo potpuno uništen. U njegovu duhu samo su dve slikebile jasne, Esmeralda i vešala. Sve ostalo beše crno. Ove dve slike, jedna pored druge, bile su za nj nešto užasno, i

što je više ono malo svoje pažnje i misli što mu beše preostalo poklanjao njima, sve mu se više činilo da te slikefantastično rastu, jedna u nežnosti, u čari, u lepoti, u svetlosti, druga u užasu; tako da mu se naposletku Esmeraldačinila kao neka zvezda, a vešala kao ogromna mršava ruka.Pada u oči da mu za sve vreme ovih muka nijedanput nije ozbiljno palo na um da umre. Takav beše ovaj bednik.Voleo je da živi. Možda je zaista video pakao iza života.Međutim, dan se sve više klonuo padu. Živi469stvor koji još beše u njemu pomisli nejasno na povratak. On je mislio da je daleko od Pariza, ali kad je razgledaookolinu vide da je obišao samo zid koji opasuje Školski kraj. Tanani toranj na crkvi Svetoga Sulpicija i tri visoka šiljkana crkvi Svetoga Žermena na livadi dizali su se desno od njega iznad horizonta. On se uputi na tu stranu. Kad ču:stoj! stražara oko zupčastih bedema Svetoga Žermena, on promeni pravac, uputi se jednom stazom koja se pružalapred njime između opatijina mlina i gradske bolnice za gubave, i posle nekoliko trenutaka nađe se na ivici Pisarskelivade. Ova livada beše čuvena sa tuče koja se tu događala i danju i noću; to beše hidra sirotih kaluđera Svetoga Žer(mena, quod monachis SanctiGermani pratensis hydra fuit clericis nova semper dissidiorum capita suscitantibus1.Arhiđakon ce poboja da ne sretne koga; plašio se svakoga ljudskog lica; izbegao je Školski kraj, predgrađe SvetogaŽermena, p hteo je da se vrati u ulice što je mogućno kasnije. On prođe duž Pisarske livade, uputi se pustom stazomkoja je odvajaše od NovogaBoga i najzad stiže na obalu reke. Tu dom Klod nađe jednoga vozara, koji ga za nekolikopariskih para odveze uz Senu do vrha Stare varoši i ostavi na ovom pustom jeziku zemlje, na kome je čitalac većvideo zamišljenoga Grengoara, i koji se pružao iza kraljevih gradina, uporedo sa Kravarskim ostrvom.Monotono ljuljanje čamca i žuborenje vode behu čisto uspavali nesrećnog Kloda. Kad se vozar uda1 Jer je livada za kaluđere Svetoga Žermena bila hidra stoga što su klerici neprekidno pokretali nove glave u knjizizađevica.470ljio, on osta zbunjen na obali, gledajući preda se, opažajući predmete samo kao uveličane slike svoje pokolebanemašte, koja mu je od svega gradila neku vrstu fantasmagorije. Nije nikakva retkost da umor od velikoga bola izazoveovo dejstvo na čovečji duh.Sunce beše zašlo iza visoke Nelske kule. Suton se hvatao. Nebo beše belo, rečna voda isto tako. Između ove dve

bele površine, leva obala Sene, u koju je on nepomično gledao, ocrtavala je svoju mračnu masu i sve više utančanaperspektivom zalazila je u maglu na horizontu kao neka crna strela. Ona beše pretrpana kućama od kojih seraspoznavala samo mračna silueta koja se u mraku živo odvajala od jasne osnovice neba i vode. Ovdeonde svetlucalisu već prozori kao vatrene rupice. Ovaj ogromni crni obelisk, ovako usamljen između ove dve bele površineneba i reke, veoma širok na ovome mestu, učini na dom Kloda neki neobičan utisak, sličnom onome što bi osećaočovek koji bi, ležeći pod Strasburškim tornjem, gledao kako se ovaj ogromni šiljak gubi iznad njegove glave u maglisutona.Samo, ovde je Klod stojao, a obelisk ležao; ali kako je reka, u kojoj se nebo ogledalo, produžavala ponor pod sobom,izgledalo je da se ovaj ogromni greben diže u pučinu isto tako smelo kao i svaki toranj katedrale; i utisak beše isti.Ovaj utisak bio je, štaviše, utoliko neobičniji i jači što je to doista bio Strasburški toranj, ali Strasburški toranj visok dvemilje, nešto nečuveno, xinovsko, neizmerno, građevina kakvu čovečje oko nije videlo, prava Vavilonska kula. Dimnjacina kućama, zubi na zidovima, iskrojeni kalkani na krovovima, zvo471nik na Avgustinskoj crkvi. Nelska kula, sva ova ispupčenja koja su izbijala iz profila kolosalnoga obeliska, pojačavalasu iluziju time što su na neobičan način predstavljala oku oblike jedne fantastične i kitnjaste skulpture.Klodu se učini, u stanju halucinacije u kome se nalazio, da vidi, da vidi svojim očima, veliki zvonik pakla;mnogobrojne svetle, tačke u svima visinama ovog užasnog tornja učiniše mu se kao mnogobrojni otvori ogromneunutrašnje peći; glasovi i žagor, koji su se iz njega čuli, učiniše mu se uzvici i ropac. Njega obuze strah, on pokri uširukama da ne čuje, okrete leđa da ne vidi, i udalji se krupnim koracima od ove strašne vizije.Ali vizija beše u njemu.Kad se vrati u ulice, prolaznici koji su se gurali ired osvetljenim dućanima činili su mu se aveti koje se neprestanotiskaju oko njega. Uši su mu neobično zujale. Čudnovate slike remetile su mu um. On nije video ni kuće, ni kaldrmu, nikola, ni ljude, ni žene, no zbrku nesređenih predmeta koji su se ivicama slivali jedan u drugi. Na uglu Ulice Barijeribila je jedna bakalnica čija streha beše, po vajkadašnjem običaJu, ukrašena po svome obimu onim obručima od lima okojima visi krug drvenih sveća koje na vetru udaraju jedna o drutu i zveče kao kastanjete. Njemu se učini da čuje umraku kako se udaraju mnogobrojni skeleti na Monfokonu.

Oh! promrmlja on noćni vetar tera ih jedne na druge, i zvek njihovih lanaca meša se sa zvekom njihovih kostiju!Možda je i ona među njima!Izvan sebe, on ne znađaše kuda ide. Posle nekoliko koraka nađe se na Mostu arhanđela Mihaila..472Jedan prozor pri zemlji beše osvetljen. On mu priđe. Kroz razbijeno okno vide jednu prljavu sobu koja probudi unjemu neku nejasnu uspomenu. U toj sobi, koju je rđavo osvetljavala mala lampa, sedeo je jedan mlad čovek, plav irumen, vesela lica, koji je, smejući se glasno, grlio neku mladu devojku, vrlo bestidno nakićenu. A kraj lampe sedela jejedna stara žena koja je prela i pevala uzdrhtalim glasom. Kako se mladi čovek nije smejao neprestano, to su pojediniodeljci staričine pesme dolazili do ušiju sveštenikovih. To vam beše nešto nerazumljivo i strašno.Veseli se, Grevski trže, Ded, preslico, predi brže, Pa konopac da se sprema, Jer besposlen xelat drema. Veseli se,Grevski trže.Kudeljno je uže tvrdo! Bila dolja, bilo brdo, Svud kudelja nek se sije Čak od Vanvra do Isije, Kudeljno je uže tvrdo!Veseli se Grevski trže, Hej narode, amo brže! Gledaj, eucu obešena Na vešala bludna žena. Veseli se, Grevski trže!Mladi čovek nasmeja se na to i pomilova devojku. Starica beše Falurdela; devojka beše neka javna ženska; mladičovek beše njegov mladi brat Žan.On je i dalje gledao. Gledao ovo ili drugo šta, svejedno je.On vide Žana kako priđe prozoru u dnu sobe, otvori ga, pogleda na kej gde su se svetleli u daljini bezbrojni prozori, iču kako, zatvarajući prozor, reče:473 Duše mi! noć je tu. Pučani pale svoje sveće,a dobri Bog svoje zvezde.Žan se vrati ka bludnici, i razbi jednu bocu koja je bila na stolu, uzviknuvši: Već prazna, grom i pakao? A ja nemam višenovca! Izabo, mila moja, tek ću onda biti zadovoljans Jupiterom kad vaše bele dojke pretvori udve crne boce, iz kojih ću i d^n i noć sisati bonskovino.Na ovu lepu šalu bludnica se nasmeja, i Žan iziđe.Dom Klod je imao samo toliko vremena da legne na zemlju, da ga brat ne bi sreo, pogledao i poznao. Na sreću, ulicabeše mračna, a đak pijan. Međutim, on opazi arhiđakona koji je ležao na kaldrmi u blatu. Oho! reče on ovaj je veselo proveo današnjidan.On gurnu nogom Kloda, koji je uzdržavao diranje.

Mrtav pijan nastavi Žan. Ala se tajnapio! Kakav je, kao pijavica koja je otpala s bureta.Ćelav dodade sagnuvši se to je neki starac!Fortunate senex!2Zatim ga dom Klod ču kako se udaljava govoreći: Ali što jest, jest, pamet je lepa stvar, i mojbrat arhiđakon vrlo je srećan što je mudar i štoima novca.Arhiđakon tada ustade i što je mogao brže otrča ka Bogorodičinoj crkvi, čije je ogromne tornjeve video u mrakuvisoko iznad kuća.2 Srećni starče!474U tom trenutku kad je sav zadihan stigao pred crkvu, on se trže i ne usudi se pogledati u kobnu građevinu. Oh! reče tihim glasom je li doista istina da se danas, jutros, dogodilo ovde tako šta!Međutim, on se odvaži pogledati crkvu. Fasada beše mračna. Pozadi je treperilo zvezdano nebo. Mlad mesec, koji sebeše digao iznad horizonta, beše se zaustavio u tom trenutku na vrhu desnog tornja, i^kao neka sveta ptica stajao jena ivici crne ograde, izrezane u obliku deteline.Vrata od dvorišta behu zatvorena. Ali je arhiđakon uvek imao pri sebi ključ od tornja u kome je bila njegovalaboratorija. On se posluži njime i uđe u crkvu.U crkvi nađe pomrčinu i grobnu tišinu. Po velikim senkama koje su sa svih strana padale kao široka platna, onpoznade da zastori od jutrošnje ceremonije nisu još uklonjeni. Veliki srebrni krst blistaše se u mraku, posut nekolikimsvetlim tačkama, kao mlečni put ove grobne noći. Iznad crnoga zastora videli su se gornji delovi dugih gotskihprozora, čija okna, kroz koja je prodirao jedan mesečev zrak, behu neke neodređene boje, ljubičaste, bele i plave,kao što je boja lica u mrtvaca. Kad je svuda oko hora ugledao ove blede lukove, arhiđakonu se učini da vidi mitregrešnih biskupa. On zatvori oči, i kad ih je opet otvorio, učini mu se da ima pred sobom krug bledih lica koja su gagledala.On stade bežati kroz crkvu. Tada mu se učini da se i crkva miče, kreće, da oživljava, živi, da se svaki veliki stubpretvorio u ogromnu nogu koja udara o pod svojim velikim stopalom od kamena, i475da xinovska katedrala niJe više ništa drugo do neka vrsta ogromnog slona, koji je duvao i išao, i kome su stubovi bilinoge, tornjevi surla, a ogromna crna čoha aša.I tako groznica ili mahnitost beše dostigla taj stepen jačine da je spoljašnji svet bio za nesrećnoga arhiđakona neka

vrsta apokalipse vidljive, opipljive, užasne.U jednom trenutku laknu mu. Idući kroz sporedne lađe, spazi iza jedne grupe stubova neku crvenkastu svetlost. Onpohita njoj kao kakvoj zvezdi. To beše bedna lampa koja je dan i noć osvetljavala javni molitvenik Bogorodičine crkvepod njegovom gvozdenom rešetkom. On stade žudno čitati ovu svetu knjigu, u nadi da će u njoj naći utehe i okrepljenja.Knjiga beše otvorena na ovom mestu o Jovu, preko koga prelete njegov ukočeni pogled:„I jedan duh pređe ispred očiju mojih, i ja čuh jedan slab dah, i koža mi se naježi."Čitajući ove tužne reči, on oseti ono što oseća slep čovek koga ubode prut koji je podigao. Kolena mu klecnuše, i onpade na pod, misleći na onu koja je toga dana umrla. U svome mozgu osećao je kovitlanje tako strahovitih dimova damu se činilo da mu je glava postala dimnjak pakla.Izgleda da je dugo ostao u ovom položaju, ne misleći ništa, poražen i nemoćan pred silom demonovom. Najzad,povrati mu se nešto snage i on namisli da se skloni u tornju, kod svoga vernoga Kvazimoda. On ustade i, kako gabeše obuzeo strah, uze lampu koja je stojala uz molitvenik, da bi osvetlio sebi put. To je bilo oskrvnjenje svetinje, alion se nije više osvrtao i na takve sitnice.476On se lagano pope uz stepenice što vode na to ranj, ispunjen nekim tajanstvenim strahom, koji je čak i retkimprolaznicima na trgu morala ulevati tajanstvena svetlost njegove lampe, što se tako kasno pela uz zvonik od otvora dootvora.Najedanput oseti neku svežinu na svome licu i nađe se pred vratima najviše galerije. Vazduh beše hladan; na nebu sebehu nagomilali oblaci, čiji su ogromni beli talasi prelazili jedan preko drugoga, te izgledali kao prolom leda na reci.Mlad mesec, koji je lebdeo posred oblaka, izgledao je kao neka nebesna lađa, opkoljena ovim vazdušnim santama.On obori pogled i, kroz rešetku od tananih stubova što spaja oba tornja, stade posmatrati nekoliko trenutaka u daljininemu gomilu pariskih krovova, šiljatih, bezbrojnih, zbijenih i niskih, kao što su talasi mirnoga mora u kakvoj letnjojnoći.Mesec je bacao slabu svetlost koja je davala nebu i zemlji pepeljastu boju.U tom trenutku začu se tanak i promukao glas sata na tornju. Ponoć otkuca. Sveštenik pomisli na podne. Opet je bilodvanaest časova. Oh! reče on sasvim tiho sad već mora da je sasvim hladna.Najedanput vetar mu ugasi lampu, i gotovo u isti mah ugleda on, na protivnom kraju tornja neku senku, nešto belo,

neku priliku, neku ženu. On uzdrhta. Pored ove žene bila je jedna koza, koja" je svoje vrečanje pridruživalaposlednjim zvucima sata.On imađaše toliko snage da pogleda. To beše ona.477Bila je bleda, bila je tužna. Kosa joj je padala po ramenima, kao i toga jutra. Ali nije imala konopac o vratu, ruke jojnisu bile vezane. Bila je slobodna, bila je mrtva.Bila je obučena u belo, i na glavi je imala beli veo.Ona je išla k njemu, lagano, gledajući u nebo. Neobična koza išla je za njom. On se osećaše kao od kamena, i suvišetežak da bi mogao pobeći. Na svaki njen korak unapred, on se povlačio korak unazad. Tako se vratio pod mračnisvod stepenica. Krv mu se ledila u žilama na pomisao da će ona možda doći pod svod; da je to učinila, on bi umro odstraha.Ona doista dođe pred vrata od stepenica, tu zastade nekoliko trenutaka, pogleda nepomično u mrak, ali kao da nijevidela sveštenika, i prođe. Ona mu se učini mnogo veća no dok je bila živa; on vide mesec kroz njenu belu haljinu, i čunjen dah.Kad je prošla, on stade silaziti niz stepenice, lagano kao avet, misleći da je i sam avet, unezveren, sa nakostrešenomkosom, s ugašenom lampom u ruci, i silazeći niz uvijene stepenice, on razgovetno ču u ušima neki glas koji je,smejući se, ponavljao:„ ... I jedan duh prođe ispred očiju mojih, i ja čuh jedan slab dah, i koža mi se naježi."IIGRBAV, ĆORAV, HROMSvaka varoš u srednjem veku, i, do Luja XII, svaka varoš u Francuskoj imala je svoja utočišta. Ova utočišta, usredpotopa od kaznenih zakona i var478varskih pravosuđa, behu kao neka ostrva koja su se dizalg! iznad nivoa ljudske pravde. Svaki krivac koji bi se tusklonio bio je spasen. U jednom predgrađu bilo je gotovo isto toliko utočišta koliko i vešala. To beše zloupotrebanekažnjavanja pored zloupotrebe smrtne kazne, dva zla koja su gledala da poprave jedno drugo. Kraljevi dvorovi,kneževski konaci a naročito crkve imađahu pravo utočišta. Pokadšto je po čitava varoš, koju je bilo potrebno naseliti,pretvarana za izvesno vreme u mesto utočišta. Luj XI proglasio je Pariz za utočište 1467. godine.Čim je stupio u kakvo utočište, zločinac je postajao svetinja; ali se mora dobro čuvati da ne iziđe iz njega. Samo

jedan korak van ovakvog svetog mesta, pa je propao. Točak, vešala, estrapada1 stražarili su dobro oko utočišta ineprestano su vrebali svoj plen kao ajkule oko lađe. Otuda je bilo osuđenika koji su osedeli u kakvom manastiru, nastepenicama kakvog dvorca, na dobru kakve opatije, pod crkvenim vratima; na taj način utočište je bilo zatvor kao isvaki drugi.Ponekad se dešavalo da svečana odluka parlamenta povredi pravo utočišta i preda osuđenoga xelatu; ali to je bilovrlo retko. Parlamenti su se bojali biskupa, i kad bi te dve vlasti došle u sukob, sudska toga ne bi dobro prošla u borbis mantijom. Pokadšto, međutim, kao u krivici ubica PtiŽana, pariskog xelata, i u krivici Emeri Rusoa, ubice JovanaValereta, pravda se nije osvrtala na crkvu i pristupala je izvršenju svojih presuda; ali ako nije bilo parlamentskeodluke, teško onome ko1 Vešala za secanje, iščašivanje ruku i nogu.Č 479bi oružanom rukom povredio svetinju utočišta! Poznato je kako su skončali Robert od Klermona, maršal francuski, iŽan od Šalona, maršal šampanjski; međutim, u pitanju je bila jedna sasvim obična ličnost, neki Peren Mark, menjačkimomak, jedan odvratni ubica; ali ova dva maršala behu obili vrata na crkvi Svetoga Meri. U tome je bio užas.Ova utočišta behu predmet takvog poštovanja da su ih ponekad, po pričanju starih, čak i životinje poštovale. Emonpriča da su svi psi stali, lajući, kad je jedan jelen, koga je lovio Dagober, pobegao na grob svetoga Dionisija.Crkve su obično imale jednu ćeliju spremljenu za one koji potraže utočišta. Godine 1407, Nikola Flamel podiže im, nasvodovima crkve Svetoga Jakova kod klanice, jednu sobu koja ga je stajala četiri livre, šest sua i šesnaest pariskihpara.U Bogorodičinoj crkvi bila je jedna ćelija na vrhu pobočnih zidova pod svodovima podupiračima, prema dvorištu, i tobaš na onome mestu gde je žena sadašnjega vratara podigla sebi baštu, koja je prema vazdušnim baštama Vavilonaono što je salata prema palmi, što je vratarka prema Semiramidi.Tu, na tome mestu, spustio je Kvazimodo Esmeraldu, posle svoga pomamnog i pobedonosnog trčanja po tornjevima igalerijama. Za sve vreme ovoga trčanja, mlada devojka nije mogla doći sebi; upola zaspala, upola budna, osećala jesamo da se penje u vazduh, da po njemu plovi, da po njemu leti, da je nešto nosi sa zemlje. S vremena na vremečula je glasni smeh, gromki glas Kvazimodov, i upola bi otvorila480

oči; tada bi nejasno videla pod sobom Pariz sa njegovim mnogobrojnim krovovima od škriljca i crepa, kao kakavcrveni i plavi mozaik, a više svoje glave strašno i veselo lice Kvazimodovo. Oči bi joj se tada opet sklopile; mislila je daje svemu kraj, da su je pogubili, dok je bila u zanosu, i da je nakaradni duh, koji je njenom sudbinom upravljao, opetdohvatio i odneo. Ona se ne usudi pogledati ga i sasvim se predade.Ali kad je razbarušeni zadihani zvonar položi u ćeliju utočišta, kad oseti kako njegove nezgrapne ruke pažljivo drešekonopac koji joj je ubijao mišice, ona oseti onu vrstu potresa koji tržu iza sna putnike na kakvoj lađi koja pristaje usredmračne noći. Njene misli probudiše se takođe i vratiše joj se jedna po jedna. Ona vide <da je u Bogorodičinoj crkvi,opomenu se da je bila otrgnuta iz ruku xelatovih, da je Febus živ, da je Febus više ne voli; i kako su ove dve misli, odkojih je jedna izlila toliko gorčine na drugu, u jedan isti mah senule kroz glavu kukavne osuđenice, ona se okrenuKvazimodu, koji je stojao pred njom i koji jo; je ulivao strah. Ona mu reče: Zašto ste me spasli!Kvazimodo je pogleda nespokojno, kao da je hteo pogoditi šta mu je rekla. Ona ponovi svoje pitanje. On je tadapogleda beskrajno tužno i pobeže.Ona osta začuđena.Posle nekoliko trenutaka on se vrati i baci joj pred noge jedan zavežljaj. To beše odelo koje milosrdne žene behuostavile za nju na pragu crkve. Ona se tada pogleda, vide da je gotovo naga, i pocrvene. Život joj se vraćaše.31 Bogorodičina crkva481I Kvazimodo kao da oseti nešto od ovoga stida. On zakloni pogled svojom velikom rukom i ponovo se udalji, alilaganim koracima.Ona pohita da se obuče. To beše bela haljina sa belim velom, haljina kakvu su nosile milosrdne sestre u Varoškojbolnici.Tek što se obukla, Kvazimodo opet dođe. U jednoj je ruci nosio kotaricu a u drugoj dušek. U kotarici je bila jednaboca, malo hleba i druga jestiva. On spusti kotaricu na zemlju i reče: Jedite. Zatim prostre dušek na pod ireče: Spavajte.Zvonar joj beše doneo svoj ručak i svoju sopstvenu postelju.Ciganka podiže oči da mu zahvali; ali ne mogade ni rečice izustiti. Ubogi zvonar beše zaista strašan. Ona obori glavui zadrhta od užasa.Na to joj on reče: Plašite me se. Vrlo sam ružan, je l' te? Nemojteme gledati. Slušajte me samo. Danju ćete ostati

ovde; noću se možete šetati po celoj crkvi.Ali ne izlazite iz crkve ni danju ni noću. Propalibiste. Vas bi ubili, a ja bih umro.Uzbuđena, ona diže glavu da mu odgovori. Njega beše nestalo. Ona ostade sama, razmišljajući o čudnovatim rečimaovoga stvorenja gotovo nakaznog, i potresena zvukom njegova glasa koji je bio tako hrapav pa ipak tako blag.Zatim stade razgledati svoju ćeliju. To beše soba otprilike šest kvadratnih stopa velika, sa malim prozorom i vratima ublago nagnutom krovu od482glatkog kamena. Nekoliko oluka sa životinjskim oblikom čisto se behu nagli oko nje i opružili vratove da je vide krozprozor. Na ivici svoga krova videla je vrhove bezbrojnih dimnjaka kroz koje se pred njenim očima peo dim pariokihvatri. Žalostan prizor za jednu Ciganku, nahoče, osućenu na smrt, nesrećno stvorenje bez otaxbine, bez rodbine, bezognjišta.Baš kad joj je ova misao o njenoj usamljenosti izišla tako pred oči, življe no ikad, ona oseti na rukama i kolenima nekučudnu i bradatu glavu. Ona uzdrhta, jer se sad od svačega plašila, i pogleda. To beše jadna koza, hitra Xali, koja jepobegla za njom kad je Kvazimodo rasterao Šarmolijevu četu, i koja se umiljavala skoro čitav sat oko njenih nogu, nemogući dobiti nijedan pogled. Ciganka je obasu poljupcima. Oh! Xali reče ona kako sam zaboravila na tebe. Ti, dakle, neprestano misliš na mene! Ti, ti nisi nezahvalna.U isti mah, kao da je kakva nevidljiva ruka uklonila teret koji joj je tako dugo zadržavao suze u srcu, ona stade plakati;i dok su joj suze ovako tekle, osećala je kako joj sa njima odilazi najveća gorčina njena bola.Kad dođe veče, noć joj se učini tako lepa, mesec tako prijatan, da je obišla visoku galeriju koja okružava crkvu. Posleove šetnje bi joj čisto lakše: toliko joj se zemlja učini mirna, gledana sa ove visine.31*483IIIGLUVSutradan ujutru, kad se probudila, ona primeti da je spavala. Ova neobična stvar začudi je. Prošlo je toliko vremenakako se odvikla od sna. Jedan veseli zrak jutarnjeg sunca ulazio je kroz prozor i padao joj na lice. U isti mah, kad jevidela sunce, vide na prozoru i neki predmet od koga se uplaši, nesrećno lice Kvazimodovo. Ona i nehotice zaklopioči, ali uzalud; neprestano joj se činilo da kroz svoje ružičaste kapke vidi ovo lice zemaljskoga duha, ćoravog i

krezubog. Ovako sa zatvorenim očima ona ču neki surovi glas koji je govorio vrlo blago: Ne bojte se. Ja sam vaš prijatelj. Došao sambio da vidim kako spavate. Nije vam, valjda, neprijatnošto sam hteo da vidim kako spavate? Šta vamje stalo što sam ja tu kad su vam oči zatvorene?Sad idem. Evo, sklonio sam se iza zida. Možete otvoritioči.Bilo je nečega još tužnijeg od ovih reči; to beše ton kojim su one izgovorene. Tronuta, Ciganka otvori oči. Njega doistane beše više na prozoru. Ona priđe tom prozoru i vide jadnoga grbonju kako se šćućurio pored zida, tužan i klonuoduhom. Silom savlada svoju odvratnost prema njemu i reče mu blago: Hodite. Po kretanju njenih usana, Kvazimodopomisli da ga tera; on ustade i udalji sehramljući, lagano, oborene glave, ne usuđujući sedići na mladu devojku svoj pogled pun očajanja. Ta hodite reče ona. Ali on ode dalje. Ona onda484izlete iz ćelije, pritrča mu i uze ga za ruku. Kad ga se Ciganka dotače, Kvazimodo uzdrhta celim telom. On diže svojeponizno oko, i kad vide da ga ona zove sebi, lice mu zablista od radosti i nežnosti. Ona ga htede uvesti u svoju ćeliju,ali on ne htede preći preko praga. Ne, ne reče on buljina ne može u ševinognezdo.Ona se onda graciozno izvali na postelji, sa svojom kozom! koja beše zaspala kraj njenih nogu. Oboje ostaše nekolikotrenutaka nepomični, posmatrajući nemo, on toliku lepotu, ona toliku ružnoću. Ona je svakoga trenutka pronalazilana Kvazimodu po neku novu rugobu. Njen pogled išao je od krivih kolena do grbavih leđa, od grbavih leđa do onogjednog oka. Nikako joj nije išlo u glavu kako je mogućno da postoji tako nakazno stvorenje. Međutaš, na svemuovome izlivalo se toliko tuge i blagosti da se ona poče navikavati.On prvi prekide ćutanje.Rekli ste mi, dakle, da se vratim? Ona mahnu rukom u znak da je tako i reče:Da.On razumede ovaj znak.Na žalost! reče on kao ustežući se da dovrši ja... ja sam gluv.Jadan čovek! uzviknu Ciganka s izrazom dobrodušnog saučešća.On se bolno nasmeši. Velite da mi je još samo to nedostajalo, je l'te? Jest, gluv sam. Tako je dao Bog. Nešto strašno,zar ne? A vi, vi ste tako lepi!U glasu nesrećnoga čoveka ogledalo se tako sil485

no osećanje njegova bednog stanja da Ciganka ne imađaše snage da izusti ijednu reč. Uostalom, on je ne bi ni čuo.On nastavi: Nikad nisam osećao svoju ružnoću kao sad.Kad se uporedim s vama, ja sažaljevam sebe, ovakonesrećno čudovište. Zacelo vam izgledam kao nekaživotinja, je l' te? Vi, vi ste sunčan zrak, kaprose, pesma ptičja! Ja, ja sam nešto strašno, ni čovekni životinja, nešto tvrđe, nešto što se višegazi i nešto nakaznije od šljunka.On se na to stade smejati, i ovaj smeh beše nešto najtužnije na svetu. On nastavi: Jest, gluv sam. Ali vi ćete mi govoriti pokretima,znacima. Ja imam jednoga gospodara kojina taj način razgovara sa mnom. A, posle, ja ću vrlobrzo umeti da pogodim vašu volju po pokretu vašihusana, po vašem pogledu. Pa lepo prihvati ona smešeći se recitemi zašto ste me spasli.On je gledaše pažljivo dok je govorila. Razumeo sam odgovori on. Pitate me zaštosam vas spasao. Vi ste zaboravili onog nesrećnikakoji je jedne noći pokušao da vas odvede, nesrećnikakome ste odmah sutradan pritekli u pomoćna njihovom gnusnom sramnom stubu. Kap vode i malosaučešća, to ja ni svojim životom neću moći isplatiti.Vi ste zaboravili toga nesrećnika; on, on nijezaboravio.Ona ga je slušala duboko tronuta. Jedna suza zaigra u oku zvonarevu, ali ne kanu. Zadržati tu suzu, to za njega kaoda beše pitanje časti. Slušajte nastavi on kad se prestao bojatida će ova suza kanuti mi imamo ovde dva tor486nja vrlo visoka: čovek koji bi sa njih pao, umro bi pre no što bi stigao do kaldrme; kad vam se prohte da padnem s njih,ne morate ni reči reći, jedan vaš pogled biće dovoljan.On zatim ustade. Ovo neobično stvorenje probudi u Ciganki neko saučešće, ma koliko da je i sama bila nesrećna.Ona mu dade znak da ostane. Ne, ne reče on. Ie treba da ostanem suvišedugo. Osećam se nelagodno kad me gledate. Viiz sažaljenja ne okrećete glavu od mene. Idem nekudodakle ću vas gledati, a da vi mene ne vidite. To ćebiti bolje.On izvadi iz xepa jednu malu metalnu pištaljku. Slušajte reče kad vam ustrebam, kadbudete hteli da dođem, kad vam ne bude suviše odvratno

da me vidite, zviznite u ovu pištaljku. Jačujem ovaj zvuk.On spusti pištaljku na zemlju i pobeže.IV PEŠČAR I KRISTALDani su prolazili jedan za drugim.Mir se malopomalo vraćao u Esmeraldinu dušu. Preveliki bol, kao i prevelika radost, stvar je ireterana i traje malo.Čovečje srce ne može dugo ostati u krajnosti. Ciganka beše toliko prepatila da se sad samo čudila.Sa bezbednošću povratila joj se i nada. Ona beše van društva, van života, ali je osećala da ne487bi možda bilo nemogućno vratiti se u društvo i život. Ona beše kao neka pokojnica, koja ima u pripravnosti ključ odsvoga groba.Ona je osećala kako se od nje malopomalo udaljavaju strahovite slike koje su je tako dugo mučile. Sve odvratneaveti, Pjera Torteri, Jakov Šarmoli, nestajale su iz njene duše, sve pa i sam sveštenik.A, posle, Febus je bio živ; to je znala pouzdano, videla ga je. Život Febusov bio je za nju sve i sva. Posle čitavog nizakobnih potresa, koji su sve u njoj uništili, našla je ona u svojoj duši samo jednu stvar netaknutu, samo jedno osećanje,svoju ljubav prema kapetanu. Jer ljubav je kao i drvo; ona niče sama od sebe, duboko širi svoje žile po celom našem1biću, pa često zeleni čak i na smrvljenom srcu.I što je neobjašnjivo, ukoliko je ova strast više slepa, utoliko je postojanija. Nikad nije tako temeljna, kao kad nema usebi razloga.Nema sumnje, Esmeralda nije pomišljala na kapetana bez izvesne gorčine. Nema sumnje, bilo je strašno što se i onirevario, što je poverovao u nešto što je nemogućno, što je mogao misliti da ga je udarila nožem ona koja bi dala za njhiljadu života. Ali naposletku, nije mu trebalo za to mnogo zameriti; nije li ona priznala svoj zločin? Nije li, kao slabažena, podlegla mučenju? Sama je bila kriva svemu. Pre je trebalo da dopusti da joj nokte iščupaju no da prizna takonešto. Najzad, da vidi Febusa samo jedanput, samo na jedan minut, dovoljna bi bila jedna reč, jedan pogled, da garazuveri, da ga ponovo gtridobije. U to nije sumnjala. Isto tako,488pravdala je u sebi mnoge neobične stvari, slučajno Febusovo prisustvo na dan javnog pokajanja, prisustvo mladedevojke koja je bila s njime; to je, bez sumnje, bila njegova sestra. Ovo objašnjenje nije imalo smisla, ali se onazadovolji njime, jer je osećala potrebu da veruje da je Febus još voli i da voli sam» nju. Nije li joj se zakleo na to? Šta

je više trebalo njoj, ovako bezazlenoj i lakovernoj? Posle, u celoj ovoj stvari, iisu li sve okolnosti pre bile protiv nje noprotiv njega? Ona je dalje čekala. Nadala se.Dodajmo da je crkva, ova velika crkva koja ju je okružavala sa svih strana, koja ju je čuvala, koja beše njen spas, isama bila nešto što stišava. Svečane linije ove arhitekture, religiozni stav svih predmeta koji ou okruživali mladudevojku, pobožne i tihe misli, koje su izbijale, tako reći, iz svih pora ovoga kaadena, sve to uticalo je na nju, a ona tonije ni opažala. Pored toga, u ovoj građevini čuli su se zvuci tako pobožni i tako uzvišeni da su blažili ovu bolesnudušu. Monotono pojanje sveštenika, odgovori naroda sveštenicima, kadšto neskladni a kadšto gromki, harmoničnipotresi prozora, orpulje koje su treštale kao stotinu truba, tri zvonika koji su brujali kao košnice pune velikih pčela, ceoovaj orkestar po kome je skakala xinovska gama koja se bez prestanka pela od naroda na zvonik i opuštala,zaglušavaše njeno pamćenje, njenu maštu, njen bol. Naročito su je zvona uspavljivala. To vam beše kao neki jakma<gnetizam, koji su ove prostrane sprave izlivale na nju u velikim talasima.Zato je svaka zora zaticaše sve mirniju, zado489voljniju, manje bledu. Dok su joj se unutrašnje rane zatvarale, na licu su joj ponovo cvetale ljupkost i lepota, alipotpunije i svežije. Vratiše joj se nekadašnje osobine, čak i nešto veselosti, ona njena lepa grimasa, njena ljubavprema kozi, njena volja za pevanjem, njena stidljivost. Svako jutro oblačila se u kutu svoje ćelije, bojeći se da je krozprozorčić ne vidi ko iz susednih tavanskih soba.Kad je mislila na Febusa, Ciganka je pomišljala kadšto i na Kvazimoda. To beše jedina veza, jedino ophođenje,jedino druženje sa živima. Nesrećna devojka! Ona je bila više odvojena od sveta no Kvazimodo! Ona nije bila načistosa neobičnim prijateljem koga joj slučaj beše dao. Često je prebacivala sebi što ne oseća zahvalnost koja bi zatvorilaoči, ali baš se ne mogade navići na bednoga zvonara. Bio je suviše ružan.Ona beše ostavila na zemlji pištaljku koju joj je dao. Pri svemu tome, Kvazimodo se prvih dana javljao s vremena navreme. Ona se trudila koliko je mogla da ne okrene glavu sa suviše odvratnosti kad bi joj doneo kotaricu s jelom ilikrčag vode, ali on je uvek primetio i najmanji pokret ove vrste, i tada bi se udaljio tužan.Jedanput naiđe baš kad je milovala Xali. On osta nekoliko trenutaka zamišljen pred ovom lepom slikom koze iCiganke. Naposletku, mašući svojom teškom i nepravilnom glavom, reče: Moja je nesreća što još i suviše ličim na čoveka. Kako bih voleo da sam sasvim životinja kao ta koza!

Ona ga začuđeno pogleda.Na taj pogled on odgovori:490 O! ja znam zašto. I ode.Druti put, opet, on se ukaza na vratima ćelije (u koju nikad nije ulazio) baš kad je Esmeralda pevala neku starušpanjolsku baladu, čije reči nije razumevala, ali koju beše upamtila, jer su je Ciganke njome uspavljivale, dok je biladete. Kad je ugledala ovo ružno lice, koje je iznenada naišlo u po njene pesme, mlada devojka i nehotice se tržeužasnuta i ućuta. Nesrećni zvokar pade na kolena na pragu vrata i ponizno sklopi svoje velike nakaradne ruke. Oh! reče on tužno preklinjem vas, nastavitei nemojte me terati. Ona ga ne htede žalostitii, uzdrhtala, nastavi svoju romancu. Međutim,malopomalo ostavi je strah, i ona se potpunopredade utisku melanholične i razvučene arije kojuje pevala. On, pak, beše ostao na kolenima sklopljenihruku, kao da se moli Bogu, pažljiv, gotovo ne dišući,gledajući nepomično u svetle oči Cigankine.Rekao bi čovek da je slušao njenu pesmu iz njenihočiju.Jedanput, opet, priđe joj snebivajući se i bojažljivo. Slušajte reče sa usiljavanjem imam nešto da vam kažem. Ona mu dade znak da ga sluša. On onda stadeuzdisati, otvori upola usne, kao htede nešto reći, zatim je pogleda, mahnu glavom u znak da ne može ništa da jojkaže, i lagano se udalji, pokrivši čelo rukama; Ciganka osta začuđena.Među smešnim ličnostima, izvajanim u zidu, bila je, jedna koju je on naročito voleo, i s kojom kao da je čestoizmenjivao bratske poglede. Jedanput ga Ciganka ču kako joj reče:491 Oh! što nisam od kamena kao ti!Jednoga dana najzad, jednog jutra, Esmeralda beše stala na ivicu krova i gledala na trg preko šiljatog krova crkveSvetoga Jovana. Kvazimodo beše iza nje. Stojao je tako kako bi što je moguće više poštedeo mladu devojku odneprijatnosti da ga vidi. Najedanpjut Ciganka uzdahta, jedna suza i munja radosti zablistaše joj u očima u jedan istimah; ona kleče na ivicu krova i očajno pruži svoje ruke ka trgu vičući: Febuse! hodi! hodi! Jednu reč, samo jednu reč,za ime božje! Febuse! Febuse! Njen glas, njenolice, njen pokret, cela njena ličnost imala je očajniizraz brodolomnika koji znacima moli za pomoć veselulađu što u daljini jedri u zraku sunca na horizontu.Kvazimodo se naže nad trg i vide da je ova nežna strasna molba bila upućena jednom mladom čoveku, jednom

kapetanu, jednom konjaniku na kome se blistalo oružje i odelo i koji je, podigravajući konja, prelazio preko trga ipozdravljao kalpakom jednu lepu ženu koja se smešila na svome balkonu. Uostalom, oficir nije čuo nesrećnu devojkukoja ga je zvala. Bio je suviše daleko.Ali je čuo gluvi zvonar. Dubok uzdah ote mu se iz grudi. On se okrenu. Oči su mu bile prepune suza koje je silomzadržavao; on se grčevito uhvati rukama za glavu, a kad ih je uklonio, u svakoj je bio pramen njegove riđe kose.Ciganka se nije na nj ni osvrtala. On je tihim glasom i škripeći zubima govorio: Oh! takav, dakle, treba biti! Treba imatisamo lepu spoljašnjost!492Međutim, ona beše ostala na kolenima i u najvećem uzbuđenju vikala je: Oh! eno silazi s konja! Sad he da uđe u onukuću! Febuse! Ne čuje me! Febuse! Kakoje rđava ona žena što mu govori u isto vreme kad ija! Febuse! Febuse!Gluvi je gledaše. On je razumeo ovu pantomimu. Oko jadnoga zvonara napuni se suzama, ali ne pusti ni jednu.Najedanput on je blago povuče za kraj od rukava. Ona se okrenu. On je izgledao opet sasvim miran i reče joj: Hoćete li da vam ga dovedem?Ona radosno uzviknu: Oh! idi! idite! trči! brzo! onog kapetana!onog kapetana? dovedite mi ga! voleću te!Ona mu je grlila kolena. Kvazimodo se ne mogade uzdržati da tužno ne klimne glavom. Dovešću vam ga reče on slabim glasom.Zatim okrenu glavu i krupnim koracima pohita nizstepenice, gušeći se u suzama.Kad je sišao na trg, vide samo lepoga konja, koji beše privezan za vrata na stanu Gondelorijerovih. Kapetan bešemaločas ušao u kuću.Kvazimodo pogleda na krov crkve. Esmeralda je neprestano stojala na istom mestu, u istom položaju. On joj tužnomahnu glavom. Zatim se nasloni na jedan kamen pod kapijom Gondelorijerovih, rešen da čeka dok kapetan iziđe.U stanu Gondelorijerovih bila je jedna od onih svečanosti koje prethode svadbi. Kvazimodo vide mnoge koji su ušli, aline vide nikoga da iziđe. S vremena na vreme, pogledao bi na krov. Ciganka493se nije micala, kao i on. Jedan konjušar iziđe, odreši konja i odvede ga u štalu.Tako prođe ceo dan. Kvazimodo je sedeo na kamenu, Esmeralda na krovu, Febus bez sumnje kraj nogu Fler de Lis.Najzad pade noć; noć bez meseca, noć mračna. Kvazimodo je uzalud gledao nepomično u Esmeraldu. Naskoro se

videlo samo nešto belo u sutonu; zatim ništa. Sve se izgubi, sve beše mračno.Kvazimodo vide kako se osvetliše svi prozori na stanu Gondelorijerovih. Vide kako se jedan po jedan osvetljavaju iostali prozori na trgu; pa je video i kako se pogasiše svi do poslednjega. Jer on osta celo veče na svome mestu. Oficirnikako ne iziđe. Kad su i poslednji prolaznici otišli kućama, kad je nestalo svetlosti na svima prozorima ostalih kuća,Kvazimodo ostade sasvim sam, sasvim u mrakzu. U ono vreme na trgu Bogorodičine crkve nije bilo osvetljenja.Međutim, prozori na stanu Gondelorijerovih behu ostali osvetljeni, čak i posle pola noći. Nepomični i pažljiviKvazimodo video je kako pored šarenih okana promiču mnoge senke koje su se živo kretale i igrale. Da nije bio gluv,on bi, ukoliko je vreva uspavanog Pariza slabila, sve jasnije i jasnije čuo u stanu Gondelorijerovih žagor gozbe, smehi muziku.Oko jednoga sata ujutru gosti se počeše razilaziti. Kvazimodo <ih je iz mraka gledao kako izlaze iz kapije koju suosvetljavale buktinje. Nijedan od njih ne beše kapetan.Njega behu obuzele tužne misli. Ponekad bi pogledao u nebo, kao ljudi kojima je dosadno. Veliki494oblaci, crni, teški, razbijeni, prolomljeni, visili su kao svilene ljuljaške pod zvezdanim svodom noći. Rekao bi čovekpaučina nebeenoga svoda.U jednom od tih trenutaka on najedanput vide kako se tajanstveno otvoriše vrata na balkonu, čija se kamena ogradaraspoznavala iznad njegove glave. Uska staklena vrata propustiše dve ličnosti i nečujno se zatvoriše za njima. Tobehu muškarac i žena. Prilično je muke stalo Kvazimoda dok je u muškarcu poznao lepoga kapetana, a u ženi mladudevojku koju to jutro beše video kad je sa ovog istog balkona pozdravila oficira. Trg beše potpuno mračan, advostruka crvena zavesa, koja se beše spustila na vrata u trenutku kad su se zatvorila, nije propuštala na balkonnimalo svetlosti iz sobe.Mladi čovek i mlada devojka, koliko je to mogao oceniti naš gluvi zvonar koji nije čuo nijednu njihovu reč, kao da suse upustili u vrlo nežan razgovor. Mlada devojka po svoj prilici beše dopustila oficiru da je obuhvati oko struka, islabo se branila od jednog poljupca.Kvazimodo je gledao ozdo ovu scenu, koja je bila utoliko lepša što nije bila za gledanje. On je posmatrao ovu sreću,ovu lepotu, s gorčinom. Ta priroda nije bila nema kod ubogog zvonara! I njegovu kičmu, ma koliko da je bila kriva,podilazili su žmarci kao i svaku drugu. On je premišljao o bednom udesu koji mu provićenje beše dodelilo; da mu

žena, ljubav, naslada, večito prolaze ispred očiju, a on doveka samo da gleda blaženstvo drugih. Ali što ga je u tomtrenutku najviše bolelo, zbog čega se njegovo negodovanje mešalo s gnevom, to je pomisao kako teško mora bitiCiganki ako vidi ovaj495prizor. Istina, noć je bila veoma mračna, Esmeralda je bila vrlo daleko, ako je ostala na svom mestu (u šta on nijesumnjao), i jedva je on sam mogao raspoznati ovo dvoje zaljubljenih na balkonu. To ga je tešilo.Međutim, njihov razgovor postajao je sve življi. Mlada devojka kao da je preklinjala oficira da ne traži od nje ništa više.Kvazimodo je od svega toga raspoznavao samo lepe sklopljene ruke, osmehe sa kojima su se mešale suze, pogledemlade devojke koji behu upravljeni nebu i kapetanove oči koje su je strasno gledale.Na sreću jer je mlada devojka već počela bila popuštati vrata na balkonu iznenada se otvoriše i na njima se pojavijedna stara gospođa; lepojka je izgledala zbunjena, oficiru kao da nije bilo pravo, i sve troje vratiše se u sobu.Nekoliko trenutaka posle toga, začu se pod kapijom bat konjski, i Lepi oficir, umotan u svoj noćni ogrtač, prođe brzopored Kvazimoda.Zvonar ga pusti da zavije za ugao ulice; zatim stade trčati za njim sa svojom majmunskom okretnošću, vičući: Hej! kapetane!Kapetan zaustavi konja: Šta hoće sa mnom ova hulja? reče on kadje u mraku smotrio ovu priliku raztlavljenih kukova,koja je trčala k njemu hramajući.Međutim, Kvazimodo ga beše stigao i smelo uhvatio za uzde njegova konja:Hajdete sa mnom, kapetane, ima neko koji hoće da govori sa vama.Do sto đavola progunđa Febus. Čini mi496se da sam negde video ovu raščerupanu ptičurinu. Hej! prijatelju, puštaj tu uzdu!Kapetane odgovori gluvi • pitate li me ko?Ja ti kažem da mi pustiš konja odgovori Febus nestrpljivo. Šta hoće ovaj nitkov što se obesio o vrat mome paripu?Misliš li ti da su to vešala?Kvazimodo, kome nije ni na um padalo da pusti uzde, htede već da okrene konja. Ne mogući objasniti sebi što sekapetan protivi, on pohita da mu kaže:Hodite, kapetane, čeka vas jedna žena. Zatim s usiljavanjem dodade: Žena koja vas voli.Gledaj ti ugursuza! reče kapetan koji misli da ja moram ići svakoj ženi koja me voli, ili kaže da me voli! A ako ta

žena liči slučajno na tebe, buljino jedna! Reci toj koja te je poslala da se ja ženim, i neka ide do đavola!Slušajte uzviknu Kvazimodo misleći da će jednom reči slomiti njegovo ustezanje hajdete, monsenjeru! Čeka vasona Ciganka!Ova reč doista učini veliki utisak na Febusa, ali ne onaj koji je gluvi očekivao. Vi se opominjete da se naš zaljubljenioficir uklonio s Fler de Lisom na nekoliko trenutaka pre nego je Kvazimodo spasao osuđenu Ciganku iz rukuŠarmolijevih. Otada, kad god bi došao u pohode Gondelorijerovim, on je brižljivo izbegavao svaki razgovor o toj ženi,čija je uspomena, uostalom, bila za nj vrlo mučna; a Fler de Lis, opet, smatrala je da neće biti pametno ako mu kažeda je Ciganka u životu. I tako je Febus mislio da je jadna Similar mrtva, i da je otada prošlo blizu dva meseca.Dodajmo da je kape32 Bogorodičina crkva497tan od pre nekoliko trenutaka pomišljao na gustu pomrčinu, na užasnu ružnoću, na grobni glas neobičnog glasnika,da je ponoć prevalila, da je ulica bila pusta kao ono veče kad mu je prišao zao duh, i da mu je konj rzao gledajućiKvazimoda. Ciganka! uzviknu on uplašeno. Ta jesili ti sa onog sveta?I on prinese ruku na balčak svog mača. Brzo, brzo reče gluvi, pokušavajući dapovede konja. Ovamo!Febus ga snažno udari čizmom u grudi.Oko Kvazimodovo sevnu. On se ustremi na kapetana, ali se savlada i reče: Oh! kako ste srećni što ima neko koji vasvoli!On udari glasom na reč neko, i pustivši uzde konju reče: Idite!Febus obode konja psujući. Kvazimodo ga je gledao kako zalazi u uličnu maglu. Oh! reče on sasvim tiho odbiti takošta!On se vrati u Botorodičinu crkvu, upali lampu i pope se na toranj. Kao što je i mislio, Ciganka je još neprestano bila naistome mestu. Čim ga je, još izdaleka, ugledala, ona mu potrča u susret.Sam! uzviknu ona i tužno sklopi svoje lepe ruke.Nisam ga mogao naći reče hladno Kvazimodo.Trebalo je čekati ga celu noć! odgovori ona ljutito.4981On vide njen gnevni pokret i razumede prebacivanje.Drugi put ću ga čekati bolje reče on i obori glavu.

Idi! reče mu ona.On ode. Ona je bila nezadovoljna njime. On je više voleo trpeti njene prekore nego da je ožalosti. Sav bol bešezadržao za sebe.Od toga dana Ciganka ga ne vide više. On prestade dolaziti u njenu ćeliju. Samo bi ponekad ugledala na vrhu tornjazvonarevo lice, kako melanholično gleda u nju. Ali čim bi ga spazila, njega bi nestalo.Moramo reći da je nju malo žalostilo ovo dobrovoljno sklanjanje jadnog grbonje. Ona mu je u duši bila zahvalna.Uostalom, Kvazimodo nije obmanjivao sebe u ovom pogledu.Ona ga nije više viđala, ali je osećala oko sebe prisustvo dobroga duha. Neka nevidljiva ruka donosila joj je hranu,dok je spavala. Jedno jutro, nađe na prozoru kavez s pticama. Iznad njene ćelije bila je jedna skulptura koja joj jeulivala strah. To je više puta pokazivala pred Kvazimodom. Jedno jutro (jer sve ovo događalo se noću), ona je ne videviše. Bila je slomljena. Onaj koji se uspuzao do te skulpture, morao je staviti na kocku svoj život.Ponekad, uveče, čula je neki glas, skriven pod šalonima na zvoniku, koji je pevao neku tužnu i čudnovatu pesmu, kaoda je uspavljuje. To vam behu stihovi bez slika, kakve gluv čovek može sastaviti.Nemoj gledati lice, Devojho, gledaj srce,Srce lepog mladog čoveka često je pokvareno. Ima srdaca u kojima ljubav ne traje.J2.499Devojko, jela nije lepa,1 Nije lepa kao jablan, Ali se i zimi zeleni.Axl na što to govoriti?Što nije lepo, ne treba da postoji:Lepota voli samo lepotu,April okreće leđa januaru.Lepota je savršena,Lepota može sve,Lepota je jedina stvar koja ne postoji upola.Gavran leti samo danju, Sova leti samo noKu, Labud leti i noću i danju.Jednog jutra, kad se probudila, ona vide na svome prozoru dve vaze pune cveća. Jedna beše od kristala, vrlo lepa,divna, ali prepukla. Voda, kojom je bila iapunjena, beše istekla, a cveće u njoj bilo je svelo. Druga beše običan sud odpeščara, nezgrapna i prosta, ali je sačuvala svu svoju vodu, i cveće u njoj beše ostalo sveže i crveno.Ne znam da li je to bilo namerno, ali Esmeralda uze uvelu kitu i nosaše je celoga dana na svojim grudima.Toga dana ona ču pesmu u tornju.To joj je bilo svejedno. Ona je provodila dane milujući Xali, gledajući na vrata na stanu Gondelorijerovih, misleći na

Febusa, i mrveći hleb lastama.Uostalom, ona beše sasvim prestala vićati i slušati Kvazimoda. Ubogog zvonara kao da beše nestalo iz crkve.Međutim, jedne noći, kako nije spavala no mislila na svoga lepog kapetana, ona ču neke uzdahe pored svoje ćelije.Uplašena ustade, i pri mesečini vide neku masu koja je popreko ležala pred njenim vratima. To beše grozniKvazimodo, koji je šavao tu, na kamenu.5001V KLjUČ OD CRVENIH VRATAMeđutim, arhiđakon beše saznao od sveta na kakav se čudan način Ciganka spasla. Kad je to čuo, nije znao šta je utom trenutku osećao. Beše se pomirio s tim da je Esmeralda mrtva. I tako, bio je miran, jer je pretrpeo najveći bol kojičovek može osetiti. Ljudsko srce (dom Klod je o tome razmišljao) može da primi u sebe samo izvesnu količinuočajanja. Kad je sunđer natopljen, može more preći preko njega, nijedna kap više neće ući u nj.Sa Esmeraldinom smrću, sunđer beše natopljen, i za dom Kloda ništa više nije postojalo na ovoj zemlji. Ali znati da jeEsmeralda u životu, a tako isto i Febus, to behu nove muke, novi potresi, nove nezgode, nov život. A Klod beše sitsvega toga.Kad je doznao ovu vest, on se zatvori u svoju ćeliju. Nije se pojavljivao ni na kanoničnim konferencijama, ni na službi.Zatvorio je svoja vrata svima, pa i samome biskupu. Ovako zatvoren u četiri zida ostao je više nedelja. Svi su mislilida je bolestan. I doista bio je bolestan.Šta je radio ovako zatvoren? Kakve su ga misli morile? Da nije i poslednji put pokušavao ugušiti svoju kobnu strast?Da nije smišljao i poslednji plan o njenoj smrti i svojoj propasti?Njegov Žan, njegov mili brat, njegova maza, dođe jedanput na njevoga vrata, kucao je, psovao je, preklinjao je, desetputa kazao je svoje ime, Klod ne otvori.On je po čitave dane provodio na svome prozoru. Sa toga prozora video je Esmeraldinu ćeliju, pa je501često viđao i nju samu sa njenom kozom, a ponekad sa Kvazimodom. Njemu je pala u oči pažljivost gluvoga grdila,njegova poslušnost, njegovo učtivo i ponizno držanje prema Ciganki. Opominjaše se, jer je imao dobro pamćenje, apamćenje je mučitelj ljubomornih, opominjaše se neobičnog pogleda kojim je zvonar jedno veče gledao igračicu.Pitaše se šta je moglo rukovoditi Kvazimoda da je spase. Bio je svedok nebrojenih prizora između Ciganke i gluvoga,

čija mu se pantomima, posmatrana izdaleka i protumačena njegovom strašću, učini vrlo nežna. On ne imađašepoverenja u čudnovatosti žena. I tada kao da oseti kako se u njemu budi neka ljubomora kojoj se nikad nije nadao,ljubomora koja mu je rumen stida i gieva naterala u obraze. Kapetan još i kojekako, ali ovaj! Ova mu pomisao nijedavala mira.Noći su mu bile strašne. Otkako je doznao da je Ciganka živa, beše nestalo ledenih misli o aveti i grobu, koje su gačitav jedan dan morile, i ljudska priroda nanovo ga stade mučiti. On se preturaše u postelji, osećajući mrku devojkutako blizu sebe.Njegova vatrena mašta predstavljala mu je svake noći Esmeraldu u svima položajima, od kojih mu je krv vrila užilama. Video je kako leži na probodenom kapetanu, zatvorenih očiju, sa lepim razdrljenim grudima koje bešepoprskala krv Febusova, u onom zanosnom trenutku kad je arhiđakon pritisnuo na njene blede usne onaj poljubac čijižar nesrećna devojka beše osetila, iako je bila polumrtva. Video je kako su je svukle surove ruke xelata, koji su ušpansku čizmu s gvozdenim zavrtnjima stegli njenu nežnu i oblu nožicu, njeno meko i belo ko502leno. Pa je opet video ovo koleno, belo kao slonova kost, koje je jedino ostalo van užasne sprave Torterijeve.Naposletku, zamišljao je mladu devojku u košulji, s konopcem o vratu, golih ramena, bosonogu, gotovo nagu, kako jebeše video poslednjega dana. Ove sladostrasne slike grčile su mu pesnice i žmarci su ga podilazili po leđima.Jedne noći uspališe one tako silno njegovu čednu i svešteničku krv da je zagrizao svoj jastuk, skočio iz postelje,navukao mantiju preko kongulje i izišao iz ćelije, s lampood u ruci, polunag, unezveren, usplamtela oka.On je znao gde stoji ključ od Crvenih vrata, koja vezuju obitalište sa crkvom, a uvek je, kao što znate, nosio ključ odstepenica što vode na toranj.VINASTAVAK O KLjUČU OD CRVENIH VRATATe noći Esmeralda beše zaspala u svojoj sobici, sasvim bezbrižna, puna nade i prijatnih misli. Spavala je tako nekovreme, sanjajući, kao i uvek o Febusu, kad joj se učini da čuje neki šum. Spavala je uvek lako i nemirno, kao ptica. Nanajmanji šum probudila bi se. Ona otvori oči. Noć beše vrlo mračna. Pri svemu tome ona vide na prozoru neko licekoje ju je gledalo. Jedna lampa osvetljavala je ovu tgojavu. Kad je primetilo da ga je Ciganka spazila, ovo lice ugasi

lampu. Međutim, mlada devojka je imala vremena da ga pozna. Njene se oči sklopiše od straha.503 Oh! reče ona slabim glasom sveštenik!Sva njena minula nesreća iskrsnu joj najedanputpred oči. Ona pade na postelju, polumrtva.Jedan trenutak posle toga oseti ona duž svoga tela neki dodir, od koga je tako podiđe jeza da se kao pomamnaispravila u svojoj postelji.Sveštenik se beše uvukao kod nje i obuhvatio je svojim rukama.Dalje od mene, čudovište! Dalje od mene, ubico! reče ona slabim glasom koji je drhtao od gneva i straha.Milost! milost! promrmlja sveštenik i pritište joj svoje usne na rame.Ona ga obema rukama uhvati za ono malo kose na njegovoj ćelavoj glavi i napreže sve sile da otkloni njegovepoljupce koji su je pekli. Milost! ponavljao je nesrećni čovek. Kad bi samo znala šta je moja ljubav prema tebi! Toje oganj, rastopljeno olovo, hiljadu noževa koji misrce razdiru!I on natčovečanekom snagom zadrža njene ruke. Prestravljena, ona mu reče: Pusti me, inače ću ti pljunuti u lice!On je pusti. Prezri me, udri me, ljuti se, radi šta hoćeš,ali smiluj se! voli me!Ona ga na to udari kao dete kad se razljuti, i pruži svoje lepe ruke da ga izgrebe:Dalje od mene, demone!Voli me! voli me! milost! vikao je kukavni sveštenik, naletajući na nju i odgovarajući na njene udarce poljupcima.Najedanput oka oseti da je slabija od njega.504 Neka jednom bude kraj! reče on škripećizubima.Ona beše savladana, zamorena, malaksala, u njegovim rukama, u njegovoj vlasti. Osećaše na svome telu njegovustrasnu ruku. Ona napreže i poslednje sile i stade vikati: U pomoć! u pomoć! vampir! vampir!Niko ne dođe. Samo se Xali beše probudila i stala uplašeno vrečati. Umukni! reče sveštenik zadihan.Najedanput, otimajući se, vukući se po zemlji,Cigankina ruka naiđe na nešto hladno i metalno. To beše Kvazimodova pištaljka. Ona je ščepa ispunjena nadom,prinese je ustima i zviznu u nju iz sve snage koja joj beše preostala. Pištaljka dade od sebe zvuk jasan, oštar, jak. Šta je to? reče sveštenik.Gotovo u istom trenutku oseti on kako ga diže neka snažna ruka; ćelija beše mračna, te ne mogade raspoznati ko ga

je uhvatio; ali je čuo gnevan škrgut zuba, i u mraku je bilo taman toliko svetlosti da je iznad svoje glave mogao videtikako se blista široko sečivo noža.Svešteniku se učini da je poznao Kvazimoda. Računao je da niko drugi nije mogao biti. Seti se da se na ulazuspotakao o neki predmet koji je popreko ležao pred vratima. Međutim, kako ovaj čovek nije nijednu reč izustio, neznađaše šta da misli. On ščepa ruku koja je držala nož, vičući: Kvazimodo! U ovom trenutku opasnostibeše zaboravio da je Kvazimodo gluv.Za trenut oka sveštenik bi oboren, i on oseti kako mu grudi pritisnu koleno teško kao olovo. Po505uglastom otisku ovoga kolena on poznade Kvazimoda. Ali šta da radi? Kako da Kvazimodo pozna njega? U noći gluvibeše i slep.Arhiđakon beše izgubljen. Mlada devojka, bez milosti kao razjarena tigrica, nije činila ništa da ga spase. Nož seprimicao njegovoj glavi. Trenutak beše kritičan. Najedanput njegov protivnik kao da se stade premišljati. Ne treba daje poprska krv! reče on potmulim glasom.To doista beše Kvazimodov glas.Tada sveštenik oseti kako ga snažna ruka uhvati za noge i stade vući iz ćelije. Napolju je, dakle, trebalo da umre. Nanjegovu sreću, mesec se od pre nekoliko trenutaka beše pomolio.Kad su prešli preko praga ćelije, njegov bledi zrak pade na lice sveštenikovo. Kvazimodo pogleda u to lice, uzdrhta,pusti sveštenika i povuče se.Ciganka, koja beše stala na prag ćelije, vide s iznenađenjem kako su se uloge naglo izmenile. Sad je sveštenik pretio,a Kvazimodo preklinjao.Sveštenik, koji beše okupio gluvoga pokretima gneva i prebacivanja, zapovednički mu dade znak da se ukloni.Gluvi obori glavu, zatim pade na kolena pred vratima Cigankinim. Gospodaru reče on glasom ozbiljnim i mirnim radite što god hoćete, ali me najpre ubijte.Govoreći ovo, on pruži svešteniku nož. Sveštenik, van sebe, polete da ga ščepa, ali mlada devojka bi brža od njega.Ona ote nož iz ruku Kvazimodovih i glasno se nasmeja s besnilom u duši. Priđi reče svešteniku.506Ona držaše sečivo iznad glave. Sveštenik zastade neodlučan. Zacelo bi ga udarila. Usudi se da mi priđeš, zlikovče! uzviknuona. Zatim nemilosrdno dodade, znajući da će usijanogvožđe zabosti u srce sveštenikovo: Ah! jaznam da Febus nije mrtav.

Sveštenik udari nogom Kvazimoda i obori ga pa se, van sebe od besnila, izgubi pod svodom od stepenica.Kad on ode, Kvazimodo diže pištaljku koja je spasla Ciganku. Počela je bila da rđa reče on, vraćajućijoj je. Zatim je ostavi samu.Potresena ovim strašnim događajem, mlada devojka iznurena pade na postelju i stade jecati. Njen horizont behuprekrili crni oblaci.Sveštenik se, pipajući, beše vratio u svoju ćeliju.Svršeno je. Dom Klod beše ljubomoran na Kvazimoda!Zamišljena lica, on ponovi svoje zlokobne reči: Neće biti ničija!KNjIGA DESETAIGRENGOARU JEDNO ZA DRUGIM PADANA PAMET VIŠE SREĆNIH MISLIU ULICI BERNARDINACAOtkako je video kakav je obrt uzela cela ova stvar, i uverio se da glavnim ličnostima ove komedije predstoje konopac,vešala i druge neprijatnosti, Pjeru Grengoaru nije više bilo ni nakraj pameti da se u nju plete. Šatrovci, među kojimabeše ostao smatrajući da su oni, na kraju krajeva, najbolje društvo Pariza, nisu prestajali voditi računa o Ciganki. Onse nije tome ni najmanje čudio od strane ljudi koje su, kao i nju, čekali Šarmoli i Torteri, i koji nisu kao on, jezdili pozamišljenim predelima na krilima Pegazovim. Iz njihova razgovora beše doznao da je njegova nevesta našla utočišteu Bvgorodičinoj crkvi, i to ga je obradovalo. Ali mu nije ni na um padalo da ide da je vidi. Pomišljao je kadšto na malukozu, i to je sve. Uostalom, danju je izvodio razne veštine da bi mogao živeti, a noću je sastavljao jednu žalbu protivpariskoga biskupa, jer mu je neprestano bilo u pameti kako su ga iskvasili točkovi od njegovih vodenica, i to mu nijemogao oprostiti. Pored toga, komentarisao je lepo delo Bodri le Ruža, biskupa od Noajona i Turneja, De sirapetrarum1, što je probudiloi O kamenom svodu.509u njemu veliku ljubav prema arhitekturi. Ova naklonost zamenila je u njegovu srcu ljubav prema hermetizmu, čija je,uostalom, samo prirodna posledica, pošto postoji tesna veza između hermetike i građevinarstva. Grengoar bešeprešao od ljubavi prema jednoj ideji na ljubav prema obliku te ideje.Jednoga dana on se beše zaustavio u blizini crkve Svetoga Žermena Okserskog, na uglu zgrade koja se zvala ForlEvek2 i koja je bila preko puta druge jedne zgrade koja se zvala ForlRoa. Uz ovaj ForlEvek bila je jedna krasna

kapela iz četrnaestoga veka, čije zaleđe beše okrenuto ulici. Grengoar je pobožno razgledao njene spoljašnjeskulpture. On beše u jednom od onih trenutaka uživanja samoživog, predanog, potpunog, u kojima umetnik vidi nasvetu samo umetnost i vidi ceo svet u umetnosti. Najedanput oseti kako mu pade na rame neka teška ruka, On seokrenu. To beše njegov stari prijatelj, njegov stari učitelj, gospodin arhiđakon.On se prenerazi. Davno već ne beše video arhiđakona, a dom Klod je bio jedan od onih dostojanstvenih i strasnihljudi čiji susret uvek remeti ravnotežu filozofa skeptičara.Arhiđakon je ćutao nekoliko trenutaka, i za to vreme Grengoar ga je natenane posmatrao. On nađe da se dom Klodsasvim promenio, da je bled kao zimsko jutro, da su mu oči upale, a kosa gotovo sasvim osedela. Sveštenik prviprekide ćutanje rekavši mirnim ali ledenim tonom: Kako ste, magistre Pjere?8 Feudalni zatvor u Ulici svetoga Žermena Okserskog, porušen 1780; u njemu su zatvarani dužnici i glumciprestulnici.510Sa zdravljem! odgovori Grengoar. The! može se reći svakojako. Uglavnom dobro. Ne uzimam ništa odviše. Viznate, magistre, tajna da čovek bude zdrav, id est, po Hipokratu,sgog, potus somni, venus, omnia moderata sint3.Nemate, dakle, nikakvih briga, magistre Pjere? nastavi arhićakon gledajući Grengoara pravo u oči.Vere mi, ne.A šta radite sad?Vidite šta radim, magistre. Razgledam kroj ovih kamenova i način na koji je ovako vešto izvajan onaj niski reljef.Sveštenik se stade smešiti, onim gorkim osmehom koji razvlači samo jedan kraj usta.I vas to zanima?To je za mene prava naslada! uzviknu Grengoar. I nagnuvši se nad skulpture sa blaženim licem čoveka, kojipokazuje žive fenomene, nastavi: Zar vi ne nalazite, na primer, da je ovaj preobražaj niskoga reljefa izvršen samnogo veštine, pažnje i strpljenja? Pogledajte ovaj stub. Oko koga ste kapitela videli leggše i finije izraćeno lišće?Evo vam tri puna reljefa Žana Majvena. To nisu najlepši radovi ovoga velikog genija. Pa, ipak, bezazlenost, blagostlica, veselost stavova i odela, i ona neobjašnjiva prijatnost koje ima u svim manama, čine te figurine vrlo veselim i vrlonežnim, možebiti i suviše. Zar vi ne nalazite da je ovo vrlo zanimljivo?Jeste! reče sveštenik.• To jest: uživati umereno u svemu, u jelu, piću, snu i ljubavi.511

A da vidite nešto unutrašnjost kapele! nastavi pesnik u svome brbljivom oduševljenju. Na sve strane imate skulpture, zbijene kao srce odkupusa! Apsida je izrađena vrlo pobožno i tako neobičnoda nisam nigde video tako šta!Dom Klod ga prekide: Vi ste, dakle, srećni?Grengoar odgovori sa žarom: Časti mi, jesam! Najpre sam voleo žene, zatimživotinje. Sad volim kamenje. Ono je isto tako zanimljivokao i životinje i žene, a manje je neverno.Sveštenik metnu ruku na čelo. To beše njegov obični pokret.Imate pravo.Znate li reče Grengoar da je to retko uživanje. On uze za ruku sveštenika, koji se nije protivio, i uvede ga pod kulunad stepenicama ForlEveka. Ovo su stepenice! Kad god ih vidim, ja sam srećan. One su vrhunac prostote i neštonajređe u Parizu. Svi basamaci su ozdo koso podsečeni. Lepota i prostota ovih stepenica u tome je što su pojedinistupnji, duboki otprilike jednu stopu, isprepleteni, uglavljeni, učašeni, povezani, uokvireni, usečeni jedni u druge i štokao zupcima ulaze jedan u drugi tako čvrsto i lepo.I vi ne želite ništa?Ništa.I ne žalite ni za kim?Niti šta želim, niti za čim žalim. Ja sam uredio svoj život.Što ljudi urede, to prilike pokvare odgovori Klod.512Ja sam filozof škole Pironove4 odgovori Grengoar i držim sve u ravnoteži.A od čega živite?Pišem još, ovdeonde, epopeje i tragedije; ali najviše prihoda imam od zanata koji vam je poznat, gospodinemagistre: nosim u zubima piramide od stolica.Taj zanat ne dolikuje jednom filozofu.I to spada u ravnotežu reče Grengoar. Kad se čovek nosi kakvom mišlju, onda je nalazi u svemu.To znam odgovori arhiđakon. Posle kratkog ćutanja sveštenik nastavi:Pri svemu tome vi ste dosta bedni?Bedan jesam, ali nisam nesrećan.U tom trenutku začu se topot konja, i naša dva poznanika ugledaše na uglu ulice četu kraljevih strelaca, sausprazljenim kopljima, sa oficirom na čelu. Kavalkada beše sjajna i kaldrma odjekivaše pod njom.Kako gledate onog oficira! reče Grengoar arhiđakonu.Čini mi se da ga poznajem.Kako se zove?Mislim reče Klod da se zove Febus od Šatopera.

Febus, čudnovato ime! Ima još jedan Febus. grof od Foa. Sećam se da sam poznavao jednu devojku koja se samoFebusom klela.Hajdete sa mnom reče sveštenik. Imam nešto da vam kažem.4 Piron, grčki filozof, učio da treba sumnjati u sve pa da se dođe do istine.33 Bogorodičina crkva513Otkako je ovaj odred prošao, opažao se neki nemir pod ledenom spoljašnjošću arhiđakonovom. On pođe. Grengoarje išao za njim, naviknut da mu se pokorava, kao i sve što je ma jedanput došlo u dodir sa ovim čovekom koji je imaoneobičnu moć. Ćuteći dođoše do Ulice bernardinaca, koja je bila dosta pusta. Tu se dom Klod zaustavi.Šta imate da mi kažete, gospodine magistre? upita ga Grengoar.Ne čini li vam se odgovori arhiđakon kao da kazuje kakvu duboku misao da je odelo u ovih konjanika koje maločasvidesmo lepše od vašeg i moga?Grengoar mahnu glavom.Vere mi, ja više volim moju žutu i crvenu haljinu no ove gvozdene i čelične ljuske. I to mi je neko zadovoljstvo,zveketati u hodu kao gvožđarski kej kad se zemlja trese!Dakle, Grengoare, vi niste nikad zavideli tim lepim ljudima u ratnim dolamama?Na čemu zavideo, gospodine arhiđakone? Na njihovoj snazi, na njihovim oklopima, na njihovoj disciplini? Bolje sufilozofija i nezavisnost u ritama. Ja više volim biti muvina glava no lavov rep.To je čudnovato reče sveštenik, zanet mislima. Lepa uniforma ipak je lepa stvar.Videći ga zamišljena, Grengoar ga ostavi i ode da se divi kapiji jedne obližnje kuće. Kad se vratio, on pljesnu rukama. Da ste manje zauzeti lepim odelom u vojnika,ja bih vas zamolio, gospodine arhiđakone, da vidite514ona vrata. Ja sam to uvek govorio, kuća gospodina Oorija ima najleppš ulaz na svetu.Pjere Grengoare reče arhiđakon šta ste učinili s onom igračicom Cigankom?Esmeraldom? Vi vrlo naglo menjate predmet razgovora.Nije li ona bila vaša žena?Jeste, pomoću jednog razbijenog krčaga. Brak je važio za četiri godine. Zbilja dodade Grengoar, gledajućiarhiđakona upola podrugljivo vi, dakle, neprestano mislite na nju?A vi, zar vi ne mislite više?Malo. Imam toliko drugih poslova!... Bože moj, kako je lepa bila ona koza!Nije li vam ta Ciganka spasla život?To je, doduše, istina.No! pa šta je s njom? Šta ste učinili?To vam ne umem reći. Čini mi se da su je obesili.Mislite?Ne znam pouzdano. Kad sam video da će biti vešanja, ja sam se uklonio.

To je sve što znate o njoj?Stanite. Pričali su mi da je pobegla u Bogorodičinu crkvu i da je tu van svake opasnosti; to mi je vrlo milo; nisam samomogao doznati da li se koza spasla s njom. To je sve što znam.Ja ću vam reći nešto više uzviknu dom Klod; i njegov glas, dotle tih, lagan i gotovo potmuo, stade grmeti. Ona jedoista našla utočište u Bogorodičinoj crkvi. Ali kroz tri dana pravosuđe će je izvesti iz nje, i obesiće je na Grevskomtrgu Parlament je doneo odluku.33»515 To je baš neprijatno reče Grengoar.Sveštenik, za trenut oka, beše ponovo hladani miran.A kome je to, do đavola garihvati pesnik palo na pamet da moli za izvršenje presude? Zar se nije mogao ostavitiparlament na miru? Kakve to važnosti ima što se jedna sirota devojka sklonila pod svodove podupirače Bogorodičinecrkve, pored lastinih gnezda.Ima satana u svetu odgovori arhiđakon.Sve je to đavolski rđavo izvedeno napomenu Grengoar.Arhiđakon nastavi posle kratkog ćutanja:Dakle, ona vam je spasla život?Kod mojih drbrih prijatelja šatrovaca. Zamalo me nisu obesili. Danas bi im bilo žao.Zar vi nećete ništa da učinite za nju?Vrlo rado, dom Klode. Ali ako navučem na sebe kakvu bedu?Svejedno!E jeet, svejedno! Hvala lepo, gospodine magistre! Ja imam započeta dva velika dela.Sveštenik se udari po čelu. Pokraj sve njegove usiljene mirnoće, po neki naprasit pokret s vremena na vreme otkrio binjegovu unutrašnju borbu. Kako da je spasemo?Grengoar mu reče:Gospodine magistre, ja ću vam odgovoriti: Il padelt, što na turskome znači: Bog nal je nada.Kako da je spasemo? ponovi Klod zamišljen.Sad, se Grengoar udari rukom po čelu. Slušajte, gospodine magistre. Ja imam ma525šte. Ja ću nešto izmisliti. Kako bi bilo da molimo kralja za milost.Luja XI? za milost.Zašto ne?Otmi od tigra kost, ako možeš! Grengoar stade tražiti nova sredstva. Znate šta? Hoćete li da uputim matronamamolbu s izjavom da je devojka trudna?

Na ove reči sevnuše upale oči sveštenikove. ■ Trudna! Huljo! Ti možda znaš nešto? Njegov izgled uplaši Grengoara.On brzo dodade:Oh! ja ne! Naš je brak bio pravi forismaritagium5. Ja sam ostao napolju. Ali na taj način dobili bismo u vremenu.To bi bilo bezumlje! stidno! ne govori više o tome!Nemate prava što se ljutite progunđa Grengoar. Ako dobijemo u vremenu, od toga niko neće imati štete, amatrone, koje dy sirote žene, dobiće četrdeset pariskih para.Sveštenik ga nije slušao.Pa ipak, ona mora izići iz crkve! promrmlja on. Odluka će biti izvršena kroz tri dana! Uostalom, i da nema odluke,onaj Kvazimodo! Žene imaju vrlo pokvaren ukus! On dodade glasno:Magistre Pjere, ja sam dobro promislio, ima samo jedko sredstvo da se ona spase.Koje? ja ne vidim više nijednr.Slušajte, magistre Pjere, imajte na umu da vam je ona spasla život. Ja ću vam otvoreno reći šta sam smislio. Na crkvuse pazi i danju i noću. Iz nje se puštaju samo oni koje vide kad uću. Vi5 Brak van kuće.517ćete, dakle, moći ući. Doći ćete. Ja ću vas odvesti njoj. Vi ćete promeniti s njom odelo. Ona će uzeti vaš kaput, vi ćeteuzeti njenu suknju.Dovde je išlo dobro primeti filozof. A posle?A posle? Ona će izići s vašim haljinama a vi ćete ostati s njenim. Možda ćete biti obešeni, ali ona će se spasti.Grengoar se počeša iza uva, vrlo ozbiljan. Gle! reče on ta mi misao nikad ne bipala na pamet.Na neočekivani predlog dom Kloda, otvoreno i blago, lice pesnikovo beše se najedanput natuštilo, kao kakav prijatanitalijanski predeo kad iznenadan vetar zakloni sunce oblakom.No, Grengoare! šta velite na ovo?Velim, gospodine magistre, da me neće obesiti možda, no da će me obesiti zacelo.Šta to čini?Đavola! reče Grengoar.Ona vam je spasla život. Na taj način vi ćete platiti jedan dug.Ima dosta drugih koje nisam platio! Magistre Pjere, vi morate ovo učiniti.Arhiđakon je govorio zapovednički.Slušajte, dom Klode odgovori pesnik preneražen. Vama je stalo da je spasete na ovaj način, ali nemate pravo. Jane uvićam zašto bih otišao na vešala za drugoga.Pa šta vas to toliko vezuje za život?O! hiljadu razloga!Koji, molim vas?

Koji? Vazduh, nebo, jutro, veče, mesečina,518moji dobri prijatelji šatrovci, naše šale s bludnicama, proučavanje lepe pariske arhitekture, tri debele knjige koje trebada napišem, od kojih će jedna biti protiv biskupa i njegovih vodenica, i šta ti još znam? Anaksagora* je rekao da živizato da se divi suncu. A, posle, ja sam tako srećan da sve svoje dane od jutra do mraka provodim sa jednim genijalnimčovekom koji se zove Pjer Grengoar, i to je vrlo prijatno. Glavo prazna kao praporac! progunđa ar~hiđakon. Pa dobro, reci ko ti je sačuvao taj životkoji ti se čini tako lep? Kome imaš da zahvališšto udišeš ovaj vazduh, što gledaš ovo neboi što možeš svoj ptičji mozak da zabavljaš besmislicamai budalaštinama? Da nije bilo nje, šta bibilo s tobom? Ti, dakle, hoćeš da ona umre, ona kojojimaš da zahvališ što oi živ? Da umre to stvorenje,lepo, nežno, milo, potrebno svetlosti sveta, božanstvenijeod samoga Boga! dok ti, pola mudar i polalud, bedna slika ne znam čega, biljka koja smatrada ide i da misli, ti ćeš i dalje živeti životomkoji si joj ukrao i koji je potreban kao sveća u podana? Zaboga, imaj malo sažaljenja, Grengoare! budisad ti plemenit. Ona je već bila.Sveštenik beše plahovit. Grengoar ga je slušao isprva neodlučan, zatim se razneži i naposletku načini tragičnugrimasu zbog koje je njegovo bledo lice ličilo na lice novorođenčeta koje ima grčeve. Vi ste vrlo dirljivi reče on brišućijednu suzu. Dobro! promisliću. Zaista, vrlovam je čudna misao pala na pamet. Uostalom nastavi on posle kratkog ćutanja ko zna? Možda me0 Gočk:j filozsf ft 420. rrpe naše ere).519neće obesiti. Ne ženi se svaki ko isprosi. Kad me budu našli u njenoj ćeliji, tako smešno obučena, u suknji i saženskom kapom na glavi, možda će prsnuti u smeh. Posle, baš i da me obese, vešala su smrt kao i svaka druga, ili,bolje reći, nisu smrt kao i svaka druga. To je smrt dostojna mudraca koji se celoga svog života kolebao, smrt koja nijeni meso ni riba, kao um pravoga skeptičara, smrt u kojoj su oličeni pironizam i nerešljivost, koja drži sredinu izmeđuneba i zemlje, i koja vas ostavlja u neizvesnosti. To je filozofska smrt, i meni je ona možda suđena. Divno je umretionako kako se živelo. Sveštenik ga prekide:Pristajete li?

Šta je smrt, kad se dobro promisli? na~ stavi Grengoar sa oduševljenjem. Jedan rđav trenutak, jedna brodarina,prelaz iz nečega u ništa. Kad je neko upitao Kerkidu Megalopoljca7 da li bi rado umro, on je odgovorio: „Zašto ne? jerću posle smrti videti ove velike ljude, Pitagoru, među filozofima, Hikata8 među istoričarima, Homera među pesnicima,Olimpa među muzičarima."Arhiđakon mu pruži ruku: Dakle, pristajete? Doći ćete sutra?Ovaj pokret povrati Grengoara u stvarnost.Bogami, neću! reče on kao čovek koji se probudio. Da budem obešen! To bi bilo i suviše ludo. Ne, ne, neću.Onda zbogom! I arhiđakon dodade kroz zube:7 Grčki filozof i zakonodavac, rođen u III veku prenaše ere.8 Grčki filozof iz V veka pre naše ere; prvi pokušaoda izdvoji istorijske činjenice iz predanja.520Ja ću te opet naćijNeću da me taj đavolski čovek opet nađe pomisli Grengoar; i on potrča za dom Klodom. Slušajte, gospodinearhiđakone, nije lepo da se zavade stari prijatelji! Vi se zauzimate za tu devojku, za moju ženu, hoću reći; dobro.Izmislili ste Jedno lukavstvo da je izvedete zdravu iz Bogorodičine crkve, ali je vaše sredstvo suviše neprijatno zamene, Grengoara. Ako bih ja imao kakvo drugo! Znajte da mi je ovoga časa došla u glavu Jedna vrlo srećna misao. Kad bih ja nešto imao načina da je spasem bede, a da svoj vrat ne dovedem ni u najmanji sukob sa kakvomzamkom, šta biste na to rekli. Zar vam to ne bi bilo dovoljno? Je li baš neophodno da ja budem obešen, pa da vibudete zadovsljni?Sveštenik je nestrpljivo kidao dugmeta na svojoj mantiji. Čitava bujica reči! Koje je to tvoje sredstvo?Jest nastavi Grengoar, goooreći sam za se i metnuvši prst na čelo u znak razmišljanja vrlo dobro! Šatrovci suhrabri ljudi. Misirsko pleme je voli. Oni će ustati na prvu reč. Ništa lakše. Jedan prepad. U tome metežu bićelako odvesti je. Još sutra uveče... Oni će jedaa dočekati.Da čujem to sredstvo! Govori reče sveštenik drmusajući ga.Grengoar mu se okrete dostojanstveno: Ostavite me na miru! Vidite da smišljam. On promisli još nekoliko trenutaka. Zatim stadezadovoljno pljeskati rukama, vičući: Divota! uspehnesumnjiv!521 Da čujem to sredstvo! ponovi sveštenik

ljutito.Grengoar beše blažen. Hodite da vam ga šapnem. Dosetka je zaistaobešenjačka, i ona će nas sve izvući iz neprilike.Badava! Mora se priznati da nisam glupak.On zastade:Zbilja! Je li s devojkom i koza?Jeste. Đavo da te nosi!Oni bi i nju obesili, je l' te?Šta me se to tiče.Jest, obesili bi je. Kako su prošlog meseca obesili jednu svinju. Xelat to voli. Posle pojede meso. Da obese moju jadnuXali! Siroto jagnješce!Do sto đavola! uzviknu dom Klod. Xelat si ti. Kakvo si sredstvo našao da je spaseš, budalo? Treba li čovekkleštima da ti vadi misli? Samo polako, magistre! Slušajte.Grengoar se naže na uvo arhiđakonu i stade mugovoriti sasvim tiho, pogledajući nespokojno s jednoga kraja ulice na drugi, iako njome nije niko prolazio. Kad jedovršio, dom Klod ga uze za ruku i reče mu hladno: Dobro! Do viđenja sutra. Do viđenja ponovi Grengoar. I dok se arhiđakonudaljavao u jednome pravcu, on ode u drugom,govoreći poluglasno: Vaše je poduzeće vrlo smelo,gospodine Pjere Grengoare. Svejedno! Ne značida se čovek, zato što je mali, mora plašiti velikogpoduzeća. Biton9 je nosio na svojim plećima velikogbika; pliske, slavuje i male kamenjarke prelazepreko okeana.• Biton i Kleobis, po grčkoj mitologiji, sipovi Kidite, Herine sveštenice u Argu.522IIIDITE U ŠATROVCEKad se vratio u obitalište, arhiđakon zateče pred vratima svoje ćelije svoga brata Žana di Mulena, koji ga je čekao ikoji je iz duga vremena crtao ugljenom na zidu profil svoga starijeg brata, ukrašen vrlo velikim nosom.Dom Klod gotovo i ne pogleda brata. Imao je druge brige. Ovo veselo obešenjačko lice, koje je toliko puta razvedrilosumorno sveštenikovo čelo, bilo je sad nemoćno da razagna maglu koja se svakoga dana sve više spuštala na ovudušu pokvarenu, kužnu i ustajalu. Dragi brate reče Žan snebivajući se došao sam da vas vidim.Arhiđakon ra i ne pogleda.Dalje?

Dragi brate nastavi licemer vi ste tako dobri prema meni i dajete mi tako dobre savete da se uvek obraćam vama.Zatim.Ah! dragi brate, kako ste imali pravo kad ste mi rekli: Žane, Žane cessat doctorum doctrina, discipulorum disciplina1.Žane, budite pametni, Žane, učite, Žane, nemojte izostajati iz škole bez opravdanoga uzroka i dopuštenja učiteljeva.Ne tucite Pikarđane: noli, Johannes, verberare Picardos. He trulite kao nepismen magarac, quasi asinus illitteratus naškolskoj klupi. Žane, pokoravajte se kazni koju1 Popušt« učenost naučnika, marljivost učenika.523vam učitelj po svome nahođenju odredi. Žane, idite svako veče u kapelu i otpevajte jedan antifon sa stihovima imolitvama u slavu naše prečasne Bogorodice. Ah! kako su to bili dobri saveti!Posle?Dragi brate, pred vama je grešnik, krivac, nevaljalac, pokvaren deran, čovek užasan! Dragi brate, Žan je smatrao vašemudre savete za slamu i đubre koje valja gaziti. Ja sam zato strogo kažnjen; dobri Bog je neobično pravedan. Doksam imao novca, ja sam pirovao, pravio budalaštine i veselo provodio život. Oh! kako je ružno i odvratno naličjerazvrata, čije je lice tako primamljivo! Ja nemam više ni pare, prodao sam svoj čaršav, svoju košulju i svoj peškir:svršeno je sa veselim životom! Lepa se sveća ugasila i ostao mi je samo lojani stenjak čiji mi se dim penje u nos.Devojke mi se rugaju. Ja pijem vodu. Savest i poverioci muče me.Naposletku? reče arhiđakon.Ah! mili brate, kako bih rado živeo boljim životom! Ja stojim skrušen pred vama. Ja sam pokajnik. Ja se ispovedam.Busam se u grudi. Vi ste imali prava što ste hteli da jednoga dana završim studije i postanem suplent u gimnaziji uToršiju. Ja sad osećam neobično mnogo volje za to zvanje. Ali nestalo mi je mastila, treba da ga kupim; nestalo mi jepero, treba da ga kugaš; nestalo mi je hartije, nestalo mi je knjiga, treba da ih kupim. Za sve to veoma mi je potrebnonešto malo para. I ja sam došao vama, dragi brate, sasvim pogružen ...Je li to sve? Jeste reče đak. Hoću malo para. ■ Nemam.524Na to đak, ozbiljan i odlučan u isto vreme, reče: Onda mi je, dragi brate, vrlo neprijatno štovam moram reći da sam, s druge strane, dobio vrlolepe ponude i predloge. Dakle, ne date mi novac? Ne? Kad je tako, idem u šatrovce.Izgovorivši ovu užasnu reč, on se isprsi kao A.jaks2, očekujući da ga grom udari. Arhiđakon mu hladno reče:

Idite u šatrovce.Žan mu se duboko pokloni i siđe niz stepenice zviždućući.Baš kad je u dvorištu prolazio ispod prozora na ćeliji svoga brata, on ču kako se prozor otvori, diže nos i ugledaozbiljnu glavu arhiđakonovu. Idi do đavola! reče dom Klod ovo je poslednji put što ti dajem novac.U isto vreme baci sveštenik Žanu jednu kesu, koja načini đaku na čelu veliku čvorugu, i s kojom Žan ode u isti mah iljut i zadovoljan, kao pseto za kojim biste se bacili mekim kostima.IIIŽIVELO VESELjE!Čitalac nije možda zaboravio da je jedan deo Čudotvorne male bio ograđen zidom koji je nekad ohružavao varoš i čijese kule u znatnom broju behu još u to vreme počele rušiti. Jednu od ovih kula2 Ajaks, sin Ojleja, lokriđanskog kralja. Na povratku iz Troje, pretrpeo je brodolom i bio izbačen na jednu stenu sa kojeje pretio bogovima, pa se stoga udavio.525behu šatrovci pretvorili u mesto za veselja. Pri zemlji je bila krčma, a ostalo u gornjim spratovima. Ova kula bešenajživlja, pa prema tome i najgnusnija tačka šatrovštine. To je bila kao neka ogromna košnica, u kojoj se dan i noćčulo zujanje. Noću, kad je sav ostali ološ spavao* kad na tamnim fasadama na trgu nije bilo više nijednog osvetljenogprozora, kad se nijeviše čuo ni najmanji žagor iz ovih nebrojenih kuća, iz ovih mravinjaka lopova, bludnica, pokradenedece ili nahočadi, vesela kula raspoznavala se po graji koja se u njoj čula, po crvenoj svetlosti koja je, svetleći u istimah na podrumskim otvorima, na prozorima, na pukotinama ispucalih zidova, izbijala, tako reći, iz svih njenih pora.Podrum beše, dakle, krčma. U nju se silazilo kroz jedia oniska vrata, a niz stepenice koje su bile strme kao klasičnistih od dvanaest slogova. Na vratima je bila kao firma jedna divna brljotina, koja je predstavljala nove pare i zaklanepiliće, sa ovim kalamburom dole: Kod zvonara za preminule.Jedno veče, kad su sva pariska zvona objavljivala noć, mogli bi noćni čuvari, da su samo smeli ući u opasnuČudotvornu malu, zapaziti da je u šatrovačkoj krčmi vreva veća no obično, da se u njoj pije više i psuje bolje. Napolju,na trgu, bilo je mnogo gomilica koje su šapatom razgovarale, kao kad ee smišlja nešto veliko, a ovdeonde video seponeki lupež koji je čučeći oštrio na kamenu neko rćavo sečivo.Međutim, u samoj krčmi vino i kocka behu u tako velikoj protivnosti s mislima koje su to veče zanimale šatrovce da biiz razgovora pijanica bilo526

vrlo teško pogoditi u čemu je stvar. Oni su samo izgledali veselije io obično, i kod svih njih blistalo se izmeću kolenapo neko oružje: kosir, sekira, veliki paloš ili kuka od kakve stare puške.Soba, po obliku okrugla, bila je vrlo prostrana, ali stolovi behu tako zbijeni a pijanci mnogobrojni da je sve što je bilo ukrčmi, muškarci, žene, klupe, krčazi s pivom, sve što je pilo, sve što je spavalo, sve što se kockalo, zdravi, bogalji,izgledalo izmešano s toliko isto reda i skladnosti koliko je reda u gomili praznih školjaka. Na stolovima je gorelonekoliko lojanih sveća: ali glavno osvetljenje, ono što je u krčmi vršilo ulogu polijeleja u crkvi, beše vatra. Ovaj podrumbio je tako vlažan da u njemu nikad, pa ni usred leta, nije gašen kamin, kamin ogroman, sa izvajanim ramom,načičkan ozgo do dole gvozdenim prekladima i kuhinjskim posuđem, kamin u kome je gorela jedna od onih velikihvatri od drva i treseta, koja noć|u, po seoskim ulicama, tako živo ocrtavaju na zidovima preko puta sliku prozora odkovačnice. Jedno veliko pseto, koje je ozbiljno sedelo u pepelu, okretalo je pred žarom ražanj s mesom.Ma kako velika da je izgledala zbrka, na prvi pogled mogle su se raspoznati u ovoj gomili tri glavne grupe, koje su setiskale oko tri ličnosti koje čitalac već poznaje. Jedna od ovih ličnosti, čudovato obučena u svakojake istočnjačketkanine izvezene šikom, beše Matija Hungadi Spikali, jeđupački i ciganski knez. Ovaj lupež sedeo je na jednomestolu, skrštenih nogu, s podignutim prstom, i glasno je delio svoje znanje o izazivanju dobrih i527zlih duhova predanim slušaocima koji su ga okružavali.Druga gomila tiskala se oko našega starog prijatelja, čestitoga kralja tunskoga, koji je bio oružan do zuba. KlopenTrujfu vrlo ozbiljna lica i tihim glasom delio je pljačku iz jedne ogromne bačve pune oružja, koja je stojala pred njimesa izbijenim dnom i iz koje su kuljale sekire, mačevi, šlemovi, panciri, naxaci, koplja i xiliti, strele i terkeši, kao jabuke igrožđe iz roga izobilja. Svaki je uzimao sa gomile, ko šlem, ko rapir, ko mač s krstatim balčakom. I sama decaoružala su se, pa je bilo čak i bogalja koji su se, u pancirima i oklopima, provlačili ivmeđu nogu pijanaca kao velikmivsekti.Naposletku, treća grupa slušalaca, najburnija, najveselija i najveća, zairemala je klupe i stolove, usred kojih je besedioi psovao jedan tanak glas, koji se čuo iz teškoga oklopa, potcunoga od šlema do mamuza. Ličnost koja tako bešenavukla oklop na telo, gubila se toliko pod ratnom odećom da joj se video samo bezočan, crven, prćast nos, pramen

plave kose, rumena usta i drske oči. Za pojasom je imala sijaset noževa i kama, o bedrima veliki mač, s leve stranezarđalu strelu, pred sobom xban vina, a da i ne ra^čunamo dežmekastu devojčuru razdrljenih prsiju, koja joj\je bila sdesne strane. Sva usta oko ove ličnosti smeJala su se, psovala su i pila.Dodajte\ tome dvadeset sporednih grupa, devojke reduše i mbmke redare koji su trčali sa xbanovima na glavi, kockarekoji se behu nadneli nad kuglice, nad micaljke, nad kocke, nad kravice i nad strasnom igrom tringuletom, svađe ujednom uglu, poljupce u drugom, pa ćete imati nepgto malo pojma o ovoj go528mili na koju je padala nemirna svetlost velike vatre, usled koje su igrale na zidovima krčme mnogobrojne senkexinovske i smešne.Što se tiče graje, krčma vam je bila unutrašnjost zvona koje zvoni u najvećem jeku.Tiganj, u kome je prštala silna mast, popunjavaše svojim neprekidnim cvrčanjem intervale ovih nebrojenih razgovorakoji su se ukrštali s jednoga kraja sobe na druti.Usred ove graje, u dnu krčme, na klupi do kamina, bio je jedan filozof koji je razmišljao, držeći noge u pepelu igledajući u nagorela drva. To beše Pjer Grengoar. Ded, brvo! pohitajte, oružajte cel Kroz jedansat polazimo! govorio je Klopen Trujfu svojimprijateljima.Jedna je devojka pevušila: Laku noć, oče, laku noć, mati! Poslednji će vatru ugasiti.Dva su se kartaša prepirala.Pub! vikao je onaj što se beše više zajapurio, pokazujući pesnicu drugome obeležiću ti čelo trefom, pa ćeš moćizameniti puba trefa u kartama goopodara kralja.Uf! urlao je jedan Normanac, koga je lako bilo poznati po njegovom unžavom glasu zbili smo se ovde kao sveci izKajuvila!Sinovi moji govorio je piskavim glasom svojim slušaocima jeđupački knez u Francuekoj veštice idu u vrzino kolobez metle, nenamazane i ne jašući, samo sa nekoliko čarobnih reči. U Italiji veštice uvek imaju jednoga jarca koji ih34 Bogorodičina crkva529čeka ggred vratima. Sve su obavezne da izlaze kroz dimnjak.Glas mladoga obešenjaka, koji je bio oružan od glave do pete, beše natkrilio užasnu graju.Ura! ura! vikao je on, Danas prvi ggut stupam u borbu! Šatrovac! Ja sam šatrovac, sto mu gromova! Sipajte mi da

pijem! Prijatelji, ja se zovem Žan Frolo di Mulen, i plemić sam. Ja mislim da bi i Bog postao pljačkaš kad bi bio vojnik.Braćo, mi ćemo učiniti veliko delo. Mi smo junaci. Opkoliti crkvu, obiti vrata, izvući iz nje onu leggu devojku, spasti jeod sudija, spasti je od popova, porušiti ćelije, spaliti biskupa u episkopiji, učinićemo sve to za manje vremena no štobi trebalo jednome kmetu da pojede kašiku čorbe.Naša je stvar pravedna, mi ćemo opljačkati Bogorodičinu crkvu, i time će sve biti svršeno. Obesićemo Kvazimoda.Poznajete li vi Kvazimoda, gospođice? Jeste li ga videle o Duhovima kad se zaduva zvoneći u veliko zvono? Sto mumuka! To da vidite! rekao bi čovek da vidi đavola kako je uzjahao čeljust. Prijatelji, slušajte, ja sam šatrovac srcem idušom, ja sam u duši tucak, ja sam se rrdio skitnica. Bio sam vrlo bogat i pojeo sam svoje imanje. Mati mi je htela dabudem oficir, otac hipođakon, tetka istražni sudija, baba kraljev protrnotar, njena sestra blagajnik. Ja, ja samotišao u šatrovce. To sam rekao ocu, koji me je prokleo, i majci, koja je ostala plakati i sliniti kao onaj panj na vatri.Živelo veselje! Ja sam pravi veseljak! Krčmarice, dušo, daj mi drugo vino! Još imam novca. Neću više vino iz Sirene.Vređa mi530gušu. Više bih voleo, sto mu vraga! isgšrati grlo košarom.Međutim, gomila je pljeskala i cerila se; i kad vide da se graja oko njega udvojila, đak uzviknu: Populi debacchantispopulosa debacchatiol1 Oh! da umilne graje!Zatim stade pevati, prevrćući čisto očima od miline, glasom kanonika koji počinje večernje: Quae cantica! quae organa! quae cantilenae! quaemelodiae hic sine fine decantantur! sonant mellifluahymnorum organa, suavissima, angelorum melodia, canticacanticorum mira!.. ? On zastade: Krčmarice,prokletinjo, daj mi šta da večeram.Za trenutak zavladala je neka tišina, i za to vreme čuo se kreštavi glas jeđupačkog kneza koji je poučavao svojepodanike:...Lasica se zove Aduina, lisica Plavonoga ili Šumoka Trkuša, kurjak Sivonogi ili Zlatonogi, medved Matori ili Deda. Ko ima čarobnu kapu, toga nino ne vidi, a sam viDi i ono što drugi ne mogu da vide. Svaka žaba koju krste treba daje obučena u crvenu i crnu kadifu, da ima praporac o vratu, praporac na nogama. Kum pridržava glavu, a kumastražnji deo. Demon Sidragazum ima tu moć da natera devojke da igraju potpuno nage.Do đavola! prekide ga Žan voleo bih biti demon Sidragazum.Međutim, šatrovci su se neprestano oružali, šapućući na drugom kraju krčme.

* Zagrejanoga naroda graja ogromna.1 Kakve pesme! kakvi instrumenti! kakve kantilene! kakve se melodije ovde bez prestanka hore! odjekuju medeniinstrumenti himni, umilna melodija anđeoska, i divne pesme nad pesmama.»*•531Jadna Esmeralda! govorio je jedan Ciganin. Ona je naša sestra. Moramo je oteti.Zar je još neprestano u Bogorodičinoj crkvi? upita jedan trgovac jevrejekog lica.Naravno.Kad je tako uzviknu trgovac onda u Bogorodičinu crkvu, drugovi! Tim pre što se u kapeli Svetoga Fereola iFerucija nalaze dve statue, jedna svetoga Jovana Krstitelja, druga svetoga Antonija, obe od suvoga zlata, teškesedamnaest zlatnih maraka i petnaest estelina, sa postoljem od pozlaćemog srebra koje je teško sedamnaestmaraka i pet unija. Ja to znam. Ja sam zlatar.Uto doneše Žanu njegovu večeru. On se izvali na grudi devojci koja je bila pored njega, i uzviknu: Tako mi svetoga Vulta Lučkog3, koga narodzove sveti Goglu, ja sam potpuno srećan. Pred sobomimam jednoga glupaka koji me gleda sa ćosavim licemjednoga nadvojvode. Levo od mene evo jednoga, ukoga su zubi tako veliki da mu se od njih bradane vidi. AT deenom stranom, kao maršal de Žije4 uopsadi Pontoaza, naslanjam se na jedan brežuljak. Tako mi Muhameda, druže^ Ti mi ličiš na nekogtrgovca, a seo si do mene! Ja sam plemić, prijatelju.Trgovački stalež ne pristajb uz plemstvo. Odlaziodatle. Hej! vi tamo! ne tucite se! Šta, BatisteKrokOazone, ti svoj tako lep nos stavljaš na kockupred pesnicama toga grmalja! Glupače! Non cuiquamdatum est habere nasum.5 Ti si Žakelina RonžOrej, zaista božanstvena! Šteta samo što nemaš' Bogato obučena slika raspetoga Hrista u Luki, u Italiji.* Jedan od najboljih generala Luja XI (14501513). 6 Nije dato svakome da ima nos.532hose. Hej! ja se zovem Žan Frolo, a brat mi je arhiđakon. Neka ga đavo nosi! Sve što vam kažem cela je istina!Stupivši u šatrovce, ja sam se od sveg srca odrekao polovine jedne kuće u raju koju mi je brat obećao. Dimidiamdomum in paradiso6. Ja vam navodim njegove vlastite reči. Ja imam jedno imanje u Ulici Tiršap, i sve su ženezaljubljene u mene; to je tako istina kao što je istina da je sveti Eloa bio izvrstan zlatar, da su zanati dobre varošiPariza štavarski, kožarski i sarački i da je sveti Loran spaljen ljuskama od jajeta. Ja vam se kunem, drugovi, da ako

lažem:Neću biti medovinu Čitavu jednu godinu!Lepojko moja, mesečina je; pogledaj tamo kroz oiaj prozor, kako vetar gužva oblake! Tako ću ja tvoju ogrlicu. Devojko! useknite decu i sveće. Do sto đavola! šta ja to jedem, Jupiteru? He, gazdarice! Zato tvoje devojke nemajukose, što je u omletima. Slušaj, matora! Ja volim ćelave omlete. Đavo da te nosi! Da vraške krčme, u kojoj sebludnice češljaju viljuškama!Rekavši ovo, on tresnu tanjir o pod i stade pevati koliko ga grlo nosi:I ja nemam, Tako mi svega! Zakona nm vere, Hu vatre km krova,Hu kralja,Hu boga!Međutim, Klopen Trujfu beše gotov sa razdavanjem oružja. On priđe Grengoaru, koji kao da see Pola kuće u raju.533beše duboko zamislio, držeći noge na jednom prekladu. Prijatelju Pjere reče tunski kralj što si se tako zamislio?Grengoar se okrenu njemu sa setnim osmehom.Ja volim vatru, dragi gospodaru. Ne kao što se obično voli, zato što nam greje noge i kuva jela, nego zato što imavarnice. Ponekad po čitave časove provodim gledajući varnice. U ovim zvezdama koje osvetljavaju mračnu dubinuognjišta ja vidim tisuću stvari. I ove su zvezde čitavi svetovi.Ubio me Bog ako te razumem! reče šatrovac. Znaš li koliko je sati? Ne znam odgovori Grengoar.Klopen priđe onda jeđupačkom knezu.Druže Matija, nismo izabrali najzgodnije vreme. Kažu da je kralj Luj XI u Parizu.Tim pre treba da mu otmemo iz šaka našu sestru odgovori stari Ciganin.Ti govoriš kao čovek, Matija reče tunski kralj. Uostalom, radićemo brzo. U crkvi se nemamo bojati otpora. Kanonicisu pravi zečevi, a nas je mnogo. Ala će gospoda iz parlamenta otomboljiti noseve kad dođu sutra po nju! Grom ipakao! Ne dam da obese našu lepu devojku!Klopen iziđe iz krčme.Za to vreme Žan je vikao promuklim glasom: Pijem, jedem, ja sam pijan, ja sam Jupiter!Ej! Pjere Asomere, ako me još jedanput pogledaštako, iščibukaću ti nos zvrčkama.Grengoar, pak, koga behu uznemirili u njegovom razmišljanju, posmatrao je razuzdan i buran prizor oko sebe,mrmljajući kroza zube: Luxuriosa res vinura534et tumultuosa ebrietas1. Ah! kako dobro činim što ne pijem, i kako lepo veli sveti Benoa: Vinum apostatare facit etiam

sapientes8.U taj mah uće Klopen i gromkim. glasom uzviknu: Ponoć!Na ovu reč, koja je dejstvovala kao reč „sedlaj" na puk konjice koji se odmara, svi šatrovci, muškarci, žene, deca,poleteše gamilama iz krčme, sa velikom zvekom orzokja.Mesec beše zašao za oblake. Čudotvorna mala bila je sasvim mračna. U njoj se nigde nije videla svetlost. Pa ipak nijeni izdaleka bila pusta. U njoj ste mjogli raspoznati množinu žena i ljudi koji su tiho razgovarali. Čuo se njihov žagor ividelo se u mraku kako svetluca svakojako oružje. Klopen se pope na jedan veliki kamen. U redove, šatrovci! uzviknu on. U redove,misirci! U redove, galilejci!U mraku nastade kretanje. Ogromna gomila kao da se postroji u kolone. Posle nekoliko minuta, tunski kralj opetpodiže glas: Sad, niko da nije pisnuo kroz Pariz! Lozinkaje: Misirac u cepu! Buktinje he se zapalititek kod Bogorodičine crkve! Napred!Deset minuta posle toga, konjanici stražari pobegoše uplašeni dugim sprovodom crnih i nemih ljudi koji su se spuštalika Menjačkom mostu, kroz iskrivudane ulice koje su u svima pravcima presecale zbijeni pijačni kraj varoši.7 Razvratna je stvar vino, a licemerska (stvar) pijanstvo.' Vino i mudrace činn otpadnicilga.535IVNESPRETAN PRIJATELjTe iste noći Kvazimodo nije spavao. Pre nekoliko trenutaka pregledao je bio celu crkvu, što je redovno činio. Kada jezatvarao vrata, nije mu palo u oči da je arhiđakon prošao iored njega s izvesnom zlovoljom, kad ga je video kakobrižljivo zatvara i zaključava ogroman gvozdeni okov zbog koga su široka dvokrilna vrata bila temeljna kao zid. DomKlod izgledao je još zamišljeniji no obično. Uostalom, posle onog noćnog dotađaja u ćeliji, on je stalno kinjioKvazimoda; ali uzalud ga je mučio, štaviše ponekad i udarao, ništa nije moglo pokolebati poniznost, strpljenje, mirnuodanost vernoga zvonara. On je od arhiđakona trpeo sve, uvrede, pretnje, udarce, bez roptanja, bez jadanja. Oamoje nespokojno gledao za njim kad bi se dom Klod peo uz stepenice tornja; ali se arhiđakon i sam uzdržavao da ne iziđena oči Ciganki.Te noći, dakle, pošto je bacio jedan pogled na svoja jadna zvona koja je tako zanemario, na Žakelinu, na Mariju, na

Tibalda, Kvazimodo se beše popeo na vrh severnog tornja i odatle je stao posmatrati Pariz, spustivši svoj zatvorenislepi fenjer na olovni krov. Noć je, kao što smo već rekdi, bila vrlo mračna. Pariz, koji u ono vreme, tako reći, nije bioosvetljen, izgledao je kao neka nejasna grmila crnih glomaznih predmeta, koju je ovdeonDe presecala beličastakrivina Sene. Kvazimodo nije video nigde u njemu svetlosti do na jednom prozoru jedne udaljene građevine, čiji senejasni i mračni536oblik ocrtavao visoko iznad krovova, u ggravcu Kapije svetoga Antonija. I tamo je bilo nekoga koji nije spavao.Gledajući svojim jednim okom po ovom maglovitom i mračnom horizontu, zvonar osećaše u sebi neko neiskazanonespokojstvo. Već nekoliko dana bio je na oprezi. Neprestano je vićao kako se oko crkve šunjaju ljudi mračna lica, kojisu stalno gledali utočište mlade devojke. Pomišljao je da se kuje možda neka zavera protiv nesrećne begunice.Uobražavao je da na njoj leži neka narodna mržnja, kao što je ležala na njemu, i da oe vrlo lako uskoro može dogoditinešto. Zato je sedeo na svome zvoniku, motreći, sanjalački sanjajući u svome sanjalištu, kako veli Rable,pogledajući čas u ćeliju, čas na Pariz, čuvajući stražu kao dobro pseto, sa neizmernim nepoverenjem u duši.Najedanput, dok je razmatrao veliku varoš onim jednim okom koje je priroda, kao u naknadu, načinila tako oštrim da jegotovo moglo naknaditi nedostatak ostalih čula, Kvazimodu se učini da silueta keja Stare kožarnice ima nečeganeobičnoga, da se na njemu opaža neki pokret, da ograda, koja se u vidu crne pruge ocrtavala prema beloj vodi, nijeprava i nepomična kao ograda drugih kejova, nego da se talasa kao talasi kakve reke, ili kao glave gomile koja sekreće.To mu se učini čudnovato. On udvoji svoju pažnju. Pokret kao da je išao ka Staroj varoši. Uostalom, nikakva sesvetlost nije videla. Taj je pokret trajao neko vreme na keju, zatim se malopomalo stade gubiti, kao da je ono što sedogađalo537stupalo u unutrašnjost ostrva, zatim se sasvim izgubi, i pruga keja postade opet prava i nepomična.Baš kad se gubio u pretpostavkama, Kvazimodu se učini da se taj pokret sad pojavio u ulici koja se produžava u Staruvaroš, upravno na fasadu Bogorodičine crkve. Naposletku, ma kako da je bila gusta pomrčina, on ugleda čelo kolone,koje se pomaljalo iz te ulice, i za tren oka prekrili trg gomila, od koje se u pomrčini ne mogaše ništa drugo raspoznati

do da je gomila.Prizor ovaj beše jezovit. Verovatno da je u ovom neobičnom sprovodu, kome kao da beše veoma stalo da se prikradepod zaštitom duboke pomrčine, vladala isto tako duboka tišina. Međutim, nekog šuma moralo je tu biti, pa ma to bio ibat nogu. Ali ovaj šum nije dolazio do ušiju našega gluvoga zvonara, i ova velika gomila, koju je video jedva neštomalo a nije čuo nimalo, i koja se, međutim, komešala i kretala u njegovoj neposrednoj blizini, činila je na nj utisakgomile mrtvaca, neme, neopipljive gomile koju je omotao oblak dima. Činilo mu se da vidi kako ide k njemu maglapuna ljudi, da vidi kako se senke kreću u mraku.Tada ga opet obuze njegovo strahovanje, misao o pokušaju protiv Ciganke ponozo mu se rodi u pameti. On nejasnooseti da se primiče teškom položaju. U ovom kritičnom trenutku on se stade savetovati u sebi, sa rasućivanjemboljim i bržim no što se moglo očekivati od mozga tako rđavo sklopljenog. Da li da probudi Ciganku? Da je izvede izcrkve? Kuda? Ulice behu posednute, crkva beše uz samu reku. Nigde čamca, nigde izlaska. Nije ostajalo ništa drugodo poginuti na pragu Bogoro538dičine crkve, držati se bar dok ne dođe kakva pomoć, ako uopšte dođe, i ne kvariti san Esmeraldin. Nesrećna devojkabila bi uvek dovoljno rano probuđena da umre. Kad se ovako odlučio šta da čini, on stade sa više mirnoće ispitivatineprijatelja.Gomila kao da je svakoga trenutka sve više rasla na trtu. Samo, po njegovom mišljenju, morala je vrlo malo grajati,jer su svi prozori na ulici i trgu ostali zatvoreni. Najedanput zasija jedna svetlost, i za tren oka prođoše kroz gomilusedamosam zapaljenih buktinja, čiji je plamen drhtao u mraku. Tada Kvazimodo jasno vide kako se pred crkvomtalasa užasna gomila ljudi i žena u dronjcima, naoružanih kosama, kopljima, kosirima, halebardama, čiji su sebezbrojni vrhovi blistali. Ovdeonde crne vile izgledale su kao rogovi ovih odvratnih lica. On se unekoliko opomenuove svetine, i učini mu se da raspoznaje sve ove glave koje su ga, pre nekoliko meseci, pozdravile kao ludačkogapapu. Jedan čovek, koji je u jednoj ruci držao buktinju a u drugoj buxu, pope se na jedan kamen i kao poče besediti.U isto vreme ova neobična vojska stade se kretati, kao da je posedala položaj oko crkve. Kvazimodo uze svoj fenjer isiđe na platformu između tornjeva, da izbliže vidi i razmisli o sredstvima za odbranu.Klopen Trujfu, došavši pred glavni portal Bogorodičine crkve, beše doista postavio svoju vojsku u bojni poredak. Mada

nije očekivao nikakav otpor, on je hteo, kao razborit vojskovođa, da održi izvestan poredak, koji bi mu olakšao da, popotrebi, da otpora kakvom iznenadnom napadu noćnih stražara i čuvara reda. On je, dakle, tako razme539stio svoju brigadu da biste, gledajući sa visine i izdaleka, rekli da imate pred sobom rimski trougao iz bitke kodEknoma, Aleksandrovu svinjsku glavu, ili čuveni klin Gustava Adolfa. Osnovica ovog trougla naslanjala se na dno trga,tako da je Ulica Parvi bila zatvorena; jedna strana njegova gledala je u Glavnu bolnicu, a druga u Ulicu svetoga Petra.Klopen Trujfu beše stao na čelo, s jeđupačkim knezom, našim prijateljem Žanom i na]odvažnijim šatrovcima.U varošima srednjega veka nije bila velika retkost napad kao ovaj koji su u ovom trenutku pokušavali šatrovci naBogorodičinu crkvu. Ono što mi danas zovemo policijom, u ono vreme nije postojalo. Po velikim varošima, naročito poprestonicama, nije bilo centralne vlasti, jedne, koja je upravljala. Feudalni sistem beše zasnovao ove velike ogaptinena način vrlo čudnovat. Varoš je bila skup mnogobrojnih spahiluka koji su je delili u odeljenja svakojaka oblika isvakojake veličine. Otuda tisuću protivrečnih policija, to jest nikakve policije. U Parizu, na primer, nezavisno od stočetrdeset jednog vlastelina, koji su prisvajali sebi pravo kupljenja poreza, bilo ih je dvadeset pet koji su prisvajali sebipravo suđenja i kupljenja poreza, počev od pariskog biskupa, koji je imao sto pet ulica, do iriora Bogorodičine crkve upol>u koji je imao četiri. Svi ovi feudalni gospodari priznavali su samo po imenu baštinsku zlast kraljevu. Svi su imalipravo drumarine. Svi su bilm gospodari na svome dobru. Luj XI, taj neumorni radnik koji je u tako velikom obimuotpočeo rušenje feudalne zgrade, rušenje koje su Rišelje i Luj XIV540nastavili u korist kraljevstva a koje je Mirabo vršio u korist naroda, Luj XI beše pokušao da raskine tu mrežuvlastelinske sile koja je pokrivala Pariz, i izdao je dvetri naredbe o javnoj policiji. Tako je 1465. godine, izdaonaredbu stanovnicima da, kad padne noć, osvetljavaju prozore i zatvaraju pse, jer će inače biti obešeni; iste godineizdao je naredbu da se uveče zatvaraju ulice lancima, i da se nož ili oružje za napad ne smeju noću nositi ulicama. Alikroz vrlo kratko vreme, svi ovi pokušaji opštinskoga zakonodavstva izgubiše se. Pučani pustiše da vetar gasi sveće unjihovim prozorima, i da im psi skitaju; lanci su se zatezali samo za vreme opsade; zabrana da se motu nositi noževiučinila je samo to da se Zlikovačš ulica prozove Hajdučka ulica, što je očevidno izvestan napredak. Stara zgrada

feudalne sudske nadležnosti osta netaknuta, kao beskrajna gužva kmetovina i baština koje su se granale nad varoši,smetale jedna drugoj, ukrštale se, isprečavale jedna ispred druge, zasecale jedna u drugu; kao beskorisna busija,podbusija i protivbusija kroz koje se oružanom rukom provlačilo razbojništvo, otmica i buntovništvo. U ovome metežu,dakle, ovi napadi jednoga dela stanovništva na dvorove, na palate, na kuće, u najnaseljenijim krajevima nisu bili neštonečuveno. U velikoj većini slučajeva susedi su se mešali samo onda kad pljačkanje zagrozi i njima. Oni su zatiskivaliuši na pucanj ggušaka, zatvarali su kapke na prozorima, barikadirali su vrata, ostavljajući da se raspra svrši sanoćnim stražarima ili bez njih, i sutradan se po Parizu govorilo: Noćas je opljačkan Etijen Barbet. Maršal od541Klermona napadnut je! Zato su ne samo kraljevske zgrade, Luvr, Dvor, Bastilja, Turnelski dvorac, nego i običnevlastelinske palate Mali burbon, Sanska palata, Angulemska palata, itd., imale zupce na zidovima i puškarnice nadsvojim kapijama. Crkve je štitila njihova svetost. Pa, ipak, neke od n»ih, među koje nije spadala Bogorodičina crkva,behu utvrđene. Opatija Svetoga Žermena na livadi beše okružena zupčastim zidovima kao kakav zamak; kod njebejaše potrošeno više bakra na lubarde no na zvona. Njena tvrđava videla se još i 1610. godine. Danas je ostalasamo crkva.Vratimo se Bogorodičinoj crkvi.Kad su prve pripreme dovršene (moramo priznati da su Klopenove zapovesti izvršene u tišini i sa primernomtačnošću, što služi na čast šatrovačkoj disciplini), uvaženi poglavar ove gomile pope se na ogradu pred crkvom,okrenu se Bogorodičinoj crkvi i otpoče svojim promuklim i oštrim glasom, mašući svojom buktinjom čiji se plamenljuljao na vetru i svaki čas umotavao u svoj rođeni dim, te s vremena na vreme zaklanjao očima crvenkastu fasaducrkve: Tebi, Luju od Bomona, pariskom biskupu, savetniku parlamenta, ja Klopen Trujfu, tunski kralj, veliki tucak,šatrovački knez, ludački biskup, velim: naša sestra, nepravedno osuđena za čarobništvo, sklonila se u tvoju crkvu; tisi dužan štititi je i braniti je; međutim, sud hoće da je izvede iz crkve, i ti na to pristaješ; prema tome, ona bi sutra bilaobešena na Grevskome trgu da tu nisu Bog i šatrovci. Mi smo, dakle, došli k tebi, biskupu. Ako je tvoja crkva svetinja,onda je sveti542

nja i naša sestra; ako naša sestra nije svetinja, nije svetinja ni tvoja crkva. Zato te pozivamo da nam predaš devojkuako si rad da spaseš svoju crkvu; inače ćemo oteti devojku i opljačkati crkvu. I to he biti pravo. Za dokaz toga japobadam ovde svoju zastavu, i Bog neka se na te smiluje, pariski biskupe!Za nesreću, Kvazimodo ne mogade čuti ove reči, izgovorene s nekim mračnim i divljačkim dostojanstvom. Jedanšatrovac pruži zastavu Klopenu, koji je svečano pobode u kaldrmu. To behu vile na koje beše nataknut krvav čerekmrcine.Kad je to učinio, tunski kralj okrenu se i pogleda svoju vojsku, divlju gomilu u kojoj su se oči blistale gotovo isto takokao i koplja. Posle kratkog ćutanja, on uzviknu. Napred, deco! na posao, ključari!Trideset ljudi snažnih, koščatih, kovačka lica,iziđoše iz redova, sa čekićima, ćuskijama i gvozdenim polugama na ramenima. Oni se uputiše glavnim vratimacrkvenim, popeše se uz stepenice, i naskoro ste ih mogli videti pod gotskim svodom, kako istavljaju vrata ćuskijama ipolugama. Gomila šatrovaca pođe za njima da im pomogne ili da gleda šta rade. Oni behu prekrilili jedanaest stepenikapred portalom.Međutim, vrata ne popustiše. Do đavola! Baš su jaka i tvrda! reče jedan. Stara, pa im hrskavica okoštala rečedrugi.I Odvažno, drugovi! dodade Klopen. Dajem svoju glavu da ćete otvoriti vrata, oteti devojku i opljačkati glavnioltar pre nego se i jedan543crkvenjak probudi. Slušajte! Čini mi se da brava popušta.Klopena prekide užasan tresak koji se u tome trenutku začu iza njega. On se okrenu. Jedna ogromna treda beše palas neba i smrvila dvanaestinu šatrovaca na crkvenim stepenicama. Ona je odskakala po kaldrmi sa topovskomtutnjavom i lomila ovdeonde noge po gomili prosjaka koji su se razmpcali vrišteći od straha. Za tren oka prostor predcrkvom bi prazan. Ključari, mada su bili zaklonjeni ogromnim svodovima portala, ostaviše vrata, pa i sam Klopenpovuče se na pristojnu daljinu od crkve. Umalo nisam nastradao! vikao je Žan. Osetio sam kako me je dohvatio vetar od nje, gromi pakao! Ali je Pjer Asomer poginuo!Nemogućno je iskazati kakva je preneraženost pomešana s užasom ovladala razbojnicima kad je pala ova greda. Oniostaše nekoliko minuta gledajući ukočeno uvis, više zaprepašćeni ovim komadom grede no da ih je napalo dvadeset

hiljada kraljevih strelaca. Do sto đavola! progunđa jeđupački knez ovo mi miriše na mađije!Ovu kladu bacio je na nas mesec reče Andri le Ruž.Pa neka sad neko kaže da je mesec prijatelj Bogorodici!Hiljadu mu papa! uzviknu Klopen vi ste svi budale! Ali nije znao kako da objasni pad balvana.Međutim, nije se ništa videlo na fasadi do čijeg vrha svetlost buktinja nije dopirala. Teški544balvan ležao je na sredini trga, i čulo se ječanje jadnika na koje je najpre pao i koji su razmrskani ležali na ivicikamenih stepenica.Kad je prva preneraženost prošla, tunski kralj naposletku nađe jedno objašnjenje koje se učini verovatno njegovimdrutovima.Sto mu muka! Da se kanonici ne brane? Onda juriš! juriš!Juriš! ponovi gomila sa besomučnim ura. I čitava kiša strela i puščanih zrna sruči se na fasadu crkve.Na ovu pucnjavu probudiše se mirni stanovnici susednih kuća, otvoriše se nekoliko prozora i na njima se ukazašenoćne kape i ruke koje su držale sveće. Pucajte na prozore uzviknu Klopen.Prozori se smesta zatvoriše, i jadni građani, koji su jedva imali vremena baciti jedan uplašen pogled na ovaj prizorsvetlosti i okršaja, vratiše se prestravljeni svojim ženama, pitajući se kupi li se to vrzino kolo pred Bogorodičinomcrkvom, ili Buginjoni napadaju kao godine 64. Muževi su pomišljali na pljačkanje, žene na silovanje, i svi su drhtali.Juriš! ponavljali su šatrovci. Ali ne smedoše se približiti. Gledali su crkvu, gledali su na balvan. Balvan se ne micaše.Crkva je i dalje izgledala mirna i pusta, ali je nešto ledilo srca u šatrovaca.Na posao. ključari! povika Trujfu. Obijte vrata.Niko se ne mače.35 Bogorodičina crkva545 Grom i pakao! reče Klopen zar se bojitejedne grede.Jedan stari ključar odgovori mu:Kapetane, ne zadaje nama brige greda, no vrata koja su sva gvožđem okovana. Ćuskije tu ne pomažu.Pa šta vam treba da ih obijete? upita Klopen. Trebala bi nam sprava za provaljivanje.Tunski kralj odvažno pritrča strašnom balvanui stade na nj nogom. Evo vam je uzviknu on kanonici su vamje poslali. I poklonivši se podrugljivo prema

crkvi, reče: Hvala, kanonici!Ovo prkošenje imalo je dobro dejstvo, balvan izgubi svoju čarobnu moć. Šatrovci se ponovo ohrabriše; dve stotinesnažnih ruku digoše kao pero tešku gredu i svom snagom udariše njome u velika vrata, koja bravari vvć behu pokušaliistaviti. Ko bi u nejasnoj svetlosti, koju su retke buktinje šatrovaca prosipale na trg, video ovaj dugački balvan narukama ove gomile ljudi, koji su trčeći udarali njime u crkvu, mislio bi da gleda neko čudovište sa hiljadu nogu kakoglavom napada xina od kamena.Pod udarcem ove grede, upola metalna vrata odjeknuše kao ogroman doboš; ona se ne prolomiše, ali se celakatedrala zatrese, i duboke prostorije ove građevine zatutnjaše.U istom trenutku osu se na napadače, ozgo sa fasade, prava kiša od krupna kamena. Do đavola! uzviknu Žan da nam tornjevi ne tresu na glavu svoje ograde?546Ali oduševl>enje beše uzelo maha, tunski kralj prethodio je primerom, i kako su svi bili uvereni da se to biskup brani,napad je bio utoliko žešći, iako je kamenje razbijalo lobanje i desno i levo.Pada u oči da je ovo kamenje padalo pojedinačno, ali brzo. Šatrovci su uvek osećali dva kamena u isti mah, jedanmeću nogama, jedan na glavama. Malo koji nije pogodio, i već je poveliki broj mrtvih i ranjenih ležao u krvi i ječao podnogama napadača koji su se, razjareni, neprestano povraćali. Dugačka greda neprestano je udarala u vrata u podjednakimrazmacima, kao klatno kakvoga zvona, kamenje je neprestano padalo, a vrata su neprestano tutnjila.Čitalac je bez sumnje pogodio da je ovaj neočekivani otpor, koji je do krajnosti razdražio šatrovce, dolazio odKvazimoda.Slučaj je, za nesreću, bio poslužio hrabroga zvonara.isad je sišao na platformu izmeću tornjeva, misli mu behu zbrkane u glavi. Nekoliko minuta trčao je tašoamo dužgalerije, kao van sebe, gledajući ozgo zbijenu gomilu šatrovaca, spremnih da navale na crkvu, moleći se ćavolu iliBogu da spase Diganku. Beše mu palo na pamet da se popne do južnog velikoga zvona i da zvoni na uzbunu; ali prenego bi mogao zaljuljati zvono, pre nego bi Marija mogla dati od sebe glasa, nisu li crkvena vrata deset puta moglabiti obijena? Baš u tom trenutku prilazili su im ključari sa svojim alatima. Šta da radi?Najedanput seti se da su zidari celoga dana opravljali zid, skelu i krov južnoga tornja. Jedna39»547

misao sevnu mu kroz glavu. Zid beše od kamena, krov od olova, skela i drveta. Skela je bila tako ogromna, takočesta, da su je zvali šumom.Kvazimodo otrča tome tornju. Donje sobe behu doista pune materijala. Tu je bilo nagomilanog kamenja, olovnihploča, gvozdenih šipki, velikih greda koje testera beše već načela, nagomilanog maltera. Čitav arsenal.Valjalo je hitati. Pijuci i čekići radili su dole. Sa snagom koju je udvostručavalo osećanje opasnosti, on diže jednugredu, najtežu, najdužu, provuče je kroz jedan otvor, zatim je uhvati sa spoljne strane tornja, sroza je na kraj ogradekoja je okružavala platformu, i bazi je u bezdan. U ovom padu sa visine od sto šezdeset stopa, rušeći zid, lomećistatue, ova ogromna greda okrenu se nekoliko puta oko same sebe, kao krilo od vetrenjače koje bi samo za sekružilo po vazduhu. Naposletku pade na zemlju; začu se užasan vrisak; crna greda, od1skačući po kaldrmi, ličila jena zmiju koja skače.Kvazimodo vide kako se šatrovci pri padu balvana rasturiše kao pepeo kad u nj dune dete. On se koristi njihovimstrahom, i dok su oni sa sujeverjem nepomično gledali u gredu koja je pala s neba, i kišom od strela i zrna izbijali očisvecima od kamena na portalu, Kvazimodo je nemo gomilao malter, kamenje, cigle, pa čak i zidarske alate, na iviciove ograde sa koje je greda bila pala.I tako, čim su počeli obijati vrata, na njih se osu pljusak od kamenja; činilo im se da se crkva sama od sebe ruši nanjihove glave.Ko bi mogao videti Kvazimoda u ovom trenutku, uplašio bi se. Sem raznih predmeta koje beše na548gomilao na ogradi, on je složio bio hrpu kamena na samoj platformi. Čim je potrošio opeke nagomilane na spoljnojivici, on se lati kamenja. I sad se stade saginjati, podizati, opet saginjati i opet podizati, sa neverovatnom brzinom.Njegova velika nakaradna glava nagla bi se preko ograde, i tada bi pao jedan ogroman kamen, zatim još jedan, pa jošjedan. S vremena na vreme pratio bi kamen pogledom, i kad bi koji dobro pogodio, rekao bi: ha!Međutim, šatrovci ne klonuše duhom. Već su se preko dvadeset puta zatresla vrata, na koja su ogorčeno napadali,pod težinom hrastovog balvana, koju je uvećavala snaga stotine ljudi. Table su pucale, drvorezi su agrštali, šarke supri svahom potresu odskakale na svojim klipovima, daske su otpadale, drvo se pretvaralo u prah, samleveno izmećugvozdenih okova. Na sreću Kvazimodovu, bilo je više gvožđa no drveta.

Pa, ipak, on je osećao da velika vrata popuštaju. Mada nije čuo, svaki udarac grede odjekivao je u prostorijamacrkve i u njegovoj duši. On je video ozgo kako šatrovci, pobedonosno i s besnilom, pokazuju pesnicu mračnoj fasadi, iželeo je, za Ciganku i za sebe, krila sovuljaga koje su preletale iznad njegove glave.Njegova kiša od kamenja nije bila dovoljna da odbije napadače.U ovom trenutku očajanja on uoči, malo niže ispod ograde sa koje je tamanio šatrovce, dva duta oluka koji su seizlivali neposredno iznad velikih vrata. Unutrašnja usta ovih oluka ležala su na površini platforme. Njemu senu krozglavu jedna misao. On otrča u svoj ćumez i donese snop549pruća, metnu na taj snop poviše letava i poviše olovnih ploča, xebanu koju još ne beše upotrebio, i namestivši tulomaču pred ustima oba luka, on je potpali svojim fenjerom.Za to vreme kamenje nije padalo, i šatrovci behu prestali gledati u visinu. Razbojnici, zadihani kao čopor pasa kojiteraju divljega vepra iz njegova legla, tiskahu se u neredu oko velikih vrata koja balvan beše sasvim iskvario, ali kojasu još stojala. Oni su žudno očekivali poslednji udarac koji he vrata provaliti. Otimali ou se ko će stati bliže, da može,kad se vrata otvore, među prvima uleteti u ovu bogatu katedralu, prostranu riznicu u kojoj behu nagomilana blagačitava tri veka. Podsećali su jedni druge, s uzvicima radosti i lakomosti, na lepe srebrne krstove, na lepe odeždeprotkane zlatom, na lepe grbove sa pozlatom, na bogate ukrase na horu, na sjajne svečanosti, na Božić obasjanbuktinjama, na Uskrs preliven suncem, na sve te sjajne svetkovine kada su ćivoti, čiraci, putiri, kovčežići zastirali oltarneravnom korom od zlata i dragog kamenja. Nema sumnje, u ovom lepom trenutku lopovi i nazorbolesnici, pantaxije isprže mnogo su manje mislili na oslobođenje Ciganke no na pljačkanje Bogorodičine crkve. Štaviše, rado bismoverovali da je, za veliki broj njih, Esmeralda bila prost izgovor, kad bi uopšte lopovima bio potreban izgovor.Najedanput, baš kad su se prikupljali oko balvana za poslednji napor, kada je svaki uzdržavao dah i naprezao mišiceda uloži svu svoju snagu u odlučni udar, začu se među njima urlik, strašniji od onoga koji se čuo i izgubio podbalvanom.550Oni koji nisu vikali, oni koji su još bili u životu, pogledaše. Dva mlaza istopljena olova padala su sa građevine unajgušću gomilu. Ovo more ljudi splasnu pod ključalim metalom, koji na ona dva mesta gde je padao beše načinio u

gomili dve crne rupe koje bi vrela voda načinila u snegu. Na tim mestima previjali su se upola sagoreli samrtnici koji suurlali od bola. Oko ova dva glavna mlaza, pojedine kapi ove užasne kiše rasturale su se, padale na napadače i ulazileu lobanje kao plameni svrdlovi. To beše teška vatra koja je satirala ove Jadnike tisućom zrna.Vika beše strašna. Oni baciše balvan na leševe, razbegoše se kud koji, najodvažniji kao i najplašljiviji, i prostor predcrkvom ostade prazan i po drugi put.Sve oči behu upravljene ka vrhu crkvenom. Ono što su videle, bilo je nešto vrlo neobično. Na vrhu najviše galerije,visoko iznad središne ruže, video se veliki plamen, koji se dizao iznad oba tornja i sipao čitav oblak od varnica,plamen razuzdan i silan, čije je delove vetar s vremena na vreme nosio s dimom. Ispod ovoga plamena, ispodmračne ograde sa usijanim krstatim šarama, dva oluka u vidu dve čeljusti čudovišta sipala su bez prestanka ovuusijanu kišu čiji se srebrnasti mlaz raspoznavao u mraku koji je omotavao donju fasadu. Što su bili bliže zemlji, ovimlazevi tečna olova širili su se u vidu snopova, kao voda koja šiba iz tisuću otvora rešetke za zalivanje. Iznad plamena,ogromni tornjevi od kojih su se videle po dve strane jasne i oštre, jedna sasvim mračna a druga sasvim osvetljena,činili su se još veći zbog ogi551romne senke koju su bacili na nebo. Njihove bezbrojne statue đavola i zmajeva izgledale su strašne. Usled nemirnesvetlosti plamena činilo se čoveku da se kreću. Tu je bilo guja koje kao da su se smejale, čudovišta koja su kevtala,salamandara koje su duvale plamen, aždaja koje su kijale u dimu. I među ovim čudovištima koja je ovako probudio iznjihova mrtvoga sna ovaj plamen, ovaj žagor, bilo je jedno koje je išlo i koje je s vremena na vreme prolazilo ispredraspaljene lomače, kao slepi miš ispred svećnjaka.Nema sumnje, ova neobična kula svetilja morala je probuditi u daljini drvara na Bisetru, koji se uplašio videći kako nanjegovim rudinama igra xinovska senka tornjeva Bogorodičine crkve.Među šatrovcima zavlada tišina puna strave, i za vreme te tišine čula su se samo zapomaganja kanonika, koji su bilizatvoreni u svojim ćelijama i koji se behu poplašili više no konji u zapaljenoj štali, kratka lupa prozora koji su se naglootvarali i još naglije zatvarali, vreva po kućama i u Glavnoj bolnici, vetar koji je raspirivao plamen, poslvdnji ropacsamrtnika, i neprestano cvrčanje olovne kiše na kaldrmi.Međutim, šatrovački prvaci behu se povukli pod kapiju od stana Gondelorijerovih da se posavetuju. Jeđupački knez,

koji je sedeo na jednome kamenu, posmatrao je sa verskim strahom fantazmagoričnu lomaču koja je plamtela navisini od dve stotine stopa. Klopen Trujfu s besnilom u duši grizao je svoje velike pesnice. Nemogućno je ući! mrmljao je on kroz zube.552Stara čarobna crkva! gunđao je stari Ciganin Matija Hungadi Spikali.Papinih mu brkova! prihvati jedan nposedi lupež koji je služio u vojsci ovi crkveni oluci sipaju rastopljeno olovobolje no bedemi Lekture1.Vidite li onoga demona što prolazi pored vatre! uzviknu vojvoda od Misira.Ta to je reče Klopen onaj prokleti zvonar Kvazimodo.Ciganin je vrteo glavom.Ja vam kažem da je to duh Sabnak, veliki markiz, demon utvrđenja. Telo mu je kao u vojnika, a glava kao u lava.Ponekad jaše konja, pravu rugobu. Pretvara ljude u kamenje, pa zida kule. Zapoveda nad pedeset legiona. To jezacelo on. Poznajem ga dobro. Ponekad se oblači u lepo zlatno tursko odelo.Gde je Belvinj de l'Etoal? upita Klopen. Poginuo je odgovori jedna šatrovka.Andri le Ruž smejaše se glupo:Bogorodičina crkva daje posla bolnici reče on.Dakle, nema načina da se vrata obiju? uzviknu tunski kralj, i tresnu nogom o zemlju.Jeđupački knez tužno mu pokaza dva potoka ključala olova, koji su neprestano tekli niz mračnu fasadu kao dva dugafosforna vretena. Bilo je crkava koje su se tako same branile napomenu on s uzdahom. Sveta Sofija u Carigradu ima od tada četrdeset godina triput uza* Tvrđava u Francuskoj primorana 1473. da se preda kardinalu od Albe, koji je beše opseo u ime Luja XI.553stopce zbacila je na zemlju Muhamedov polumesec, zatresavši svoja kubeta koja su njene glave. Gijom pariski, koji jesazidao ovu crkvu, bio je čarobnik.Pa zar da odemo posramljeni kao lakeji? reče Klopen. Da ostavimo napcu sestru koju će ovi vuci s kamilavkamasutra obesiti!I riznicu u kojoj ima puna kola zlata! dodade jedan šatrovac, čije ime na žalost ne znamo.Bradu mu Muhamedovu! uzviknu Trujfu.Pokušajmo još jedanput nastavi šatrovac.Matija Hungadi odmahnu glavom.Na vrata nećemo ući. Valja naći nezaštićenu stranu ove matore veštice. Kakvu rupu, kakva tajna vrata, kakvupukotinu.

Ko će sa mnom? reče Klopen. Ja idem napred. Zbilja, gde je mali Žan, koji je u oklopu od glave do pete?Bez sumnje je poginuo odgovori neko. Ne čuje se više njegov smeh.Tunski kralj nabra obrve.Šteta! Pod onim oklopom bilo je hrabro srce. A magistar Pjer Grengoar?Kapetane Klopene reče Andri le Ruž on je umakao još kad smo bili na Menjačkom mostu.Klopen tresnu nogom.Sto mu muka, on nas je i naveo ovde, pa nas ostavio u po posla! Podli brbljivče, s papučom na glavi!Kapetane Klopene reče Andri le Ruž, koji je gledao u ulicu što vodi crkvi evo maloga Žana.554 Slava Plutonu! reče Klopen. Ali kogđavola ono vuče za sobom?To doista beše Žan, koji je hitao koliko mu je to dopuštalo njegovo teško viteško odelo i duge lestvice koje je srčanovukao po kaldrmi, zamoren više no mrav koji vuče slamku dvadeset puta dužu od sebe. Pobeda! Te Deum!2 vikao je đak Evolestvipa sa Pristaništa svetoga Landrija.Klopen mu priđe.Dečko, šta će ti, do đavola, te lestvice?Dobio sam ih odgovori Žan zadihan. Znao sam gde su bile. Pod šupom u upravnikovoj kući. Ima tu jedna devojkakoju poznajem i koja veli da sam lep kao Kupidon5. Ja sam se time koristio da dobijem lestvice, i dobio sam ih, sto mugromova! Sirota devojka, u košulji je izišla da mi otvori vrata.Dobro reče Klopen ali šta ćeš s tim lestvicama?Žan ga pogleda lukavo, i luknu prstima kaokastanjetama. Divan je bio u ovom trenutku. Na glavije imao jedan od onih teških šlemova iz petnaestogaveka koji su ulivali strah neprijatelju svojimhimeričnim čelenkama. Na ovom šlemu bešedeset gvozdenih kljunova, tako da bi Žan mogaoosporiti homerskoj lađi Nestorovoj strašni pridevbeheceoHo^*. \ j Šta ću s njima, uzvišeni kralju tunski? Viditeli vi onaj red statua s glupačkim licem, tamoiznad ona tri portala?* Tebe boga hvalim.' Bog ljubavi kod Rimljana.* Sa deset ključeva.555Vidim. Pa šta.To je galerija francuskih kraljeva.Šta me se to tiče? reče Klopen.

Stanite! Na kraju te galerije nalaze se jedna vrata koja se zatvaraju jedino skakavicom; po ovim lestvicama popeću setamo, i onda sam u crkvi.Dečko, pusti mene da se ja popnem prvi.Ne mogu, druže; lestvice su moje. Hodite, vi ćete biti drugi.Belzebub te zadavio! reče zlovoljno Klopen. Ja neću da budem ni za kim. Onda, Klopene, potraži sebi lestvice.Žan stade trčati preko trga, vukući svoje lestvicei vičući: Ovamo, sinovi!Za tren oka lestvice behu uspravljene i naslonjene na ogradu donje galerije, iznad jednoga od bočnih portala. Gomilašatrovaca stade se, uz klicanje, tiskati oko njih da se popne. Ali Žan zadrža svoje pravo i prvi metnu nogu na prečage.Penjanje je trajalo dosta dugo. Galerija francuskih kraljeva diže se danas otprilike na šezdeset stopa iznad kaldrme.Jedanaest basamaka na ulasku uzdizali su je još više. Žan se peo lagano, jer mu je drsta smetao teški oklop; jednomrukom držao se za lestvice, a u drugoj je nosio strelu. Kad je bio na sredini basamaka, on baci melanholičan pogledna jadne mrtve šatrovce, kojima behu pokriveni crkveni basamaci. Ah! reče on ova gomila leševa dostojna je petepesme u Ilijadi! Zatim nastavi peti se. Šatrovci su išli za njim. Na svakoj prečagi bio je po jedan. Ko bi video kako seu mraku talasa ova pruga od oklopljenih leća, mislio bi da556se neka zmija sa čeličnim krljuštima puže uz crkvu. Žan, koji je bio glava i koji je zviždukao, doggunjavao je ovuiluziju.Najzad Žan stiže do balkona galerije, i ošgorači ga dosta lako, uz pljesak svih šatrovaca. Postavši tako gospodartvrđave, on kliknu od radosti, ali najedanput ućuta kao okamenjen. Iza statue jednoga kralja beše opazio Kvazimoda,koji je bio skriven u mraku i čije se oko neobično svetlelo.Pre nego je drugi napadač mogao stati nogom na galeriju, strahoviti grbonja skoči, ne govoreći ni reči, ščepa svojimsnažnim rukama za oba kraja, podiže, odvoji od zida, zaljulja malo, uz uzvike strave, duge i povijene lestvice kojebehu načičkane šatrovcima ozgo do dole, i najedanput sa natčovečanskom snagom hitnu na trg ovaj grozd od ljudi.Nastade trenutak u kome i najodvažniji zadrhtaše. Odbačene lesgvice ostadoše za časak uspravljene i kao da sekolebaju, zatim se zalelujaše, pa najedanput opisaše užasan luk s poluprečnikom od osamdeset stopa, i srušiše sena kaldrmu sa svojim teretom, brže no što bi pao pokretni most čiji su se lanci pokidali. Začu se užasno proklinjanje,

zatim se sve utiša, i nekoliko unakaženih nesrećnika izvukoše se, mileći, ispod gomile leševa.Uzvici bola i gneva zameniše među napadačima prvo pobedonosno klicanje. Kvazimodo, miran, naslonjen laktovimana ogradu, gledao je dole. Izgledao je kao neki stari kosmati kralj na svome prozoru.Što se tiče Žana Froloa, on beše u kritičnom položaju. Bio je u galeriji sa strahovitim zvonarom, sam, odvojen odsvojih drugova odvesnim zi557dom od osamdeset stopa. Dok se Kvazimodo igrao lestvicama, đak beše otrčao tajnim vratima za koje je mislio da suotvorena. Ali se prevario. Sišavši na galeriju, gluvi zvonar beše ih zatvorio za sobom. Žan se onda sakri iza jednogakralja od kamena, ne usuđujući se pisnuti i gledajući nakaznoga grbonju s užasnutim licem, kao čoveka koji je, udvarajućise ženi čuvara menažerije, otišao jedno veče na ljubavni sastanak, pa se pri preskakanju prevario u zidu inajedanput se našao pred belim medvedom.U prvi mah gluvi i ne obrati pažnju na nj; ali naposletku okrenu glavu i najedanput se ispravi. Beše ugledao đaka.Žan se spremi na strahovit sudar, ali gluvi osta nepomičan; samo se beše okrenuo đaku koga je gledao. Ho! Ho! reče Žan što me gledaš timtvojim ćoravim i tužnim okom?I govoreći ovo, mladi obešenjak zape kradom svoju strelu. Kvazimodo uzviknu on ja ću ti promenitinadimak. Odsad će te zvati slepim.Tetiva se odape. Strela sa perima zviznu i zabode se u levu mišicu grbonjinu. Kvazimodo ostade potpuno hladan, kaoda se stvar nije njega ticala. On prinese ruku streli, iščupa je iz mišice i mirno je prebi na svome debelom kolenu.Zatim više ispusti nego baci na zemlju oba komada. Ali Žan ne imade vremena pustiti drugu. Kad je prebio strelu,Kvazimodo riknu, skoči kao skakavac i ščepa đaka, čiji se oklop namah spljošti o zid. Tada se u558ovom sumraku, u kome je lebdela svetlost buktinje, mogaše nazreti nešto užasno.Kvazimodo beše levom rukom uhvatio za obe ruke Žana koji se nije otimao, jer je ocehao da je izgubljen. Desnomrukom gluvi zvonar stade mu redom skidati, ćuteći i strahovitom oporošću, sve delove njegove ubojne opreme, mač,noževe, šlem, oklop, gvozdene rukave. Mislio bi čovek da gleda majmuna kako ljušti orah. Kvazimodo je komad pokomad bacao pred noge gvozdenu ljusku Žanovu.

Kada se vide ovako razoružan, svučen, slab i nag u ovim strašnim rukama, Žan i ne pokuša govoriti gluvome, no muse drsko stade smejati u oči, i sa neustrašivom bezbrižnošću deteta od šesnaest godina pevati u ono doba omiljenupesmu:Baš je lepo odevena,Naša varoš Kambre,\ Marafen je opljačkao...On ne dovrši. Kvazimodo je stojao na ogradi galerije i jednom rukom držao za noge Žana, koga je kao praćku vitlaonad ponorom. Zatim se začu tresak, kao kad se koštana kutija razbije o zid, i svi vidbše kako pade nešto što se utrećini pada zaustavi na jednom ukrasu arhitekture. To beše jedno mrtvo telo, koje osta viseći, previjeno nadvoje,prebijenih kukova, prazne lobanje.Uzvici puni užasa začuše se meću šatrovcima. Osveta! povika Klopen. Ruši! odgovori gomila. Juriš! juriš!I tada nastade strašan urlik u kome su se mešali svi jezici, sva narečja, svi naglasci. Smrt jadnoga Žana raslali ovugomilu. Nju obuze stid559i gnev što je tako dugo drži pred crkvom jedan grbonja. Besnilo nađe lestvice, umnoži buktinje, i posle nekoliko minutaprestravljeni Kvazimodo vide kako se ovaj strahoviti mravinjak sa svih strana penje na juriš na Bogorodičinu crkvu.Koji nisu imali lestvice, imali su užad sa čvorovima; koji nisu imali užad, ti su se puzali uz reljef od skulptura. Jedni suse vešali o dronjke drugih. Nije bilo više mogućnosti odoleti ovoj plimi od strašnih prilika. Ova divlja lica behu sezajapurila ad silne jarosti; niz njihova bleda čela curio je znoj; oči su im sevale. Sve ove grimase, sve ove rugobeopkoljavale su Kvazimoda. Rekao bi čovek da je neka druga crkva poslala na juriš na Bogorodičinu crkvu svojegorgone5, svoje pse, svoje ptičurine, svoje demone, svoje najfantastičnije skulpture. To vam beše kao sloj živihčudovišta na kamenim čudovištima fasade.Međutim, trg je' osvetljavalo tisuću buktinja. Ovaj strašni prizor, koji dotle beše pokriven mrakČš, najedanput jeobasjala svetlost. Trg se sav blistao, pa je osvetljavao i nebo. Lomača, koja beše zapaljena na visokoj platformi,gorela je neprestano i daleko osvetljavala varoš. Ogromna silueta oba tornja, koja se prostirala daleko po krovovimapariskim, pravila je širok mračan usek u ovoj svetloeti. Varoš kao da se beše uzbunila. U daljini su brujala zvona nauzbunu. Šatrovci su urlali, brektali, psovali, peli se; a Kvazimodo, nemoćan pred tolikim neprijateljima, strepeći zaCiganku, gledajući kako se ova besomučna lica sve više pri

• Strašno čudovište o kome govore antički pesnici, koje se nalaoilo na mnogim spomenicama.560bližavaju njegovoj galeriji, molio je Boga da učini neko čudo i kršio je ruke u očajanju.VIZBA U KOJOJ SE MOLI BOGU GOSPODII LUJ FRANCUSKIČitalac možda nije zaboravio da je Kvazimodo,na nekoliko trenutaka pre nego je ugledao noćnugomilu šatrovaca, razgledajući Pariz sa svogatornja, video samo jednu svetlost, koja je osvetljavalaprozor na najvišem spratu jedne visoke imračne građevine, u blizink Kapije svetoga Antonija.Ta građevina beše Bastilja. Ta svetlost bešesveća Luja XI. /Kralj Luj XI beše doista u Parizu od pre dva dana. Posle dva dana trebalo je opet da otputuje u svoju tvrđavu MontileTur. On se uvek retko i na kratko vreme pojavljivao u svojoj dobroj varoši Parizu, jer u njemu nije osećao oko sebedovoljno klopki, vešala i škotskih strelaca.Toga dana beše došao da prenoći u Bastilji. Velika soba od pet kvadratnih hvati, koju je imao u Luvru, sa svojimvelikim kaminom na kome je bilo dvanaest velikih životinja i trinaest velikih proroka, i njegova velika postelja širokajedanaest a dugačka dvanaest stopa, nisu mu se dopadale. Nije voleo ovako velike stvari. Ovaj kralj pučanin voleo jeviše Bastilju sa jednom sobicom i malom posteljom. Posle, Bastilja je bila tvrđa od Luvra.I ova sobica, koju kralj beše zadržao za sebe u36 Bogorodičina crkva561čuvenoj državnoj tamnici, bila je dosta prostrana i nalazaše se na najvišem sggratu jedne omanje kule koja je bilanasađena na velikoj kuli. To beše sobica okrugla, zastrta asurama od sjajne slame, s tavanom od greda, išaranimkrinovim cvetovima od pozlaćenoga kalaja, sa bojadisanim međuprostorima, optočena bogatim drvorezima koji behupoprskani ružicama od beloga kalaja i išarani lepom otvorenozelenom bojom, spravljenom od sumpora i skupocenogčivita.Na njoj beše samo jedan prozor, dug i šiljat na vrhu, opleten bakarnom žicom i gvozdenim šipkama, a sem togazamračen lepim obojenim staklima s grbom kraljevim i kraljičinim, čija okna stajahu po dvadeset dva sola svako.Imala je samo jedan ulaz, vrata iz novijega vremena, sa navedenim svodom, ukrašena iznutra zavesama a spolja

nadstrešnicom od irskoga drveta, onim tananim veštačkim drvorezom koji se pre sto pedeset godina video u mnogimstarim kućama, „Mada oni ruže i zakrčuju kuće, veli Soval u očajanju, naši stari ne mogu nikako bez njih i zadržavajuih uprkos svima."U ovoj sobi nije bilo nikakvog nameštaja kao u običnim stanovima, ni klupa, ni nogara, ni postavljenih stolica, niobičnih klupica u obliku sanduka, ni lepih klupica koje nose stubovi i prečage što staju četiri sola svaka. U njoj je bilasamo jedna stolica s naslonom za ruke, vanredno lepa; drveni deo te stolice beše išaran ružama na crvenoj osnovi, asedište joj je bilo od crvene kordovske kože, okićeno dugačkim svilenim resama i okovano bezbrojnim zlatnimklincima. Usamljenost562ove stolice kazivala je da je samo jedna ličnostimala prava da sedi u sobi. Pored stolice, a odmahdo prozora, bio je sto zastrt čaršavom sa utkanimšarama koje su predstavljale ptice. Na ovom stoluležala je mastionica pokapana mastilom, nekolikopergamenata, nekoliko pera i izvajan srebrni kondir.Malo dalje bila je grejalica, nalonj od crvenekadife, ukrašen zlatnim kvržicama. Naposletku,u dnu je bila obična postelja od žute i crvenkastedamaske svile, bez šljokica i bez veza, sa prostimresama. Ova postelja, čuvena zato što je podnosilasan ili nesanicu Luja XI, mogla se, do predve stotine godina, razgledati kod jednoga državnogsavetnika, gde ju je videla stara gospođa Pilu,čuvena u Kiru1 pod imenom Arikidije i Živog morala.fTakva beše soba koja se zvala „izba u kojoj sb moli Bogu gospodin Luj Francuski".Baš kada smo uveli čitaoca, ova izba beše vrlo mračna. Večernje zvono odzvonilo je pre jednoga sata, bila je noć, ina stolu je žmirkala samo jedna voštana sveća, da osvetli pet ličnosti koje behu na raznim mestima u sobi.Prvi, na koga je svetlost pala, beše velikaš u divnom odelu; u kratkim čakširama i crvenoj dolami sa srebrnimprugama, i gornjoj haljini sa zlatom protkanim čohanim rukavima, sa crnim šarama. Ovo sjajno odelo, na kome jeigrala svetlost, čisto se prelivalo vatrom na svima borama. Čovek koji ga je nosio imao je na prsima svoj grb, izvezen uživim bojama; poprečnu prugu s jelenom u hodu1 Roman francuske spisateljke Madlene Skideri (1607 1701).zv»563

ispod nje. Na štitu toga grba bila je s desne strane maslinova grančica, s leve jelenski rog. Ovaj čovek nosio je zapojasom skupocen nož, čiji crveni držak beše izrezan u obliku čelenke, i na njemu je bila grofovska kruna. Izgledao jepakostan, ponosita lica i ohola držanja. Na prvi pogled videla se na njegovom licu drskost, na drugi lukavstvo.On je stojao gologlav, s dugačkom hartijom u ruci, iza stolice s naslonom za ruke, na kojoj je sedeo čovek vrlo rćavoobučen, presamićena tela, s prebačenom nogom preko noge, s laktom na stolu. Zamislite, na širokom sedištu odkordovske kože, dva kriva kolena, dve mršave butine siromašno obučene u triko od crne vune, tr|up uvijen u pamučanogrtač s kožnom poetavom na kojoj se više videla koža no dlaka; najzad, kao krunu svega toga, jedan stari suri šeširod najprostije crne čohe, opervažen vencem od olovnih figurina. Ovo, i prljav ćelepuš ispod koga se nije videla gotovonijedna dlaka, to je sve što ste mogši videti od ove ličnosti. Ona beše tako oborila glavu na grudi da joj od lica, na kojeje padala senka, niste mogli videti ništa drugo do krajičak nosa, na koji je padao zrak svetlosti i koji mora da je biodugačak. Po mršavosti njene smežurane ruke videlo se da je neki starac. To beše Luj XI.Malo dalje iza njih razgovarala su tihim glasom dva čoveka, obučena po flamanski; oni ne behu toliko skriveni u sencida neko od onih koji su prisustvovali predstavi Grengoarove misterije ne bi mogao u njima poznati dva glavnaposlanika flamanska, Gijoma Rima, razboritoga savetnika iz Gana, i Jakova Kopenola, popularnog čarapara. Vi se564sećate da su ova dva čoveka bila jumešana u tajnu politiku Luja XI.Najzad, sasvim u dnu, do samih vrata, stojao je u mraku, nepomičan kao kip, jedan snažan čovek, zdepasta tela, uvojničkoj opremi i dolami išaranoj grbovima; njegovo četvrtasto lice, sa buljavim očima, sa ogromnim ustima, ušimakoje su krili široki pramenovi priljubljene kose, bez čela, imalo je u sebi nečega što je podsećalo u isti mah i na psa ina tigra.Svi behu gologlavi, sem kralja.Velikaš koji je stojao pored kralja čitao je neki dugačak račun, koji je njegovo veličanstvo, kako je izgledalo, pažljivoslušalo. Ona dva Flamanca šaputala su. Do vraga! gunđao je Kopenol već mi jedosadilo stojati! Zar ovde nema stolica?Rim mu oIgovori da neka, šžretom koji je propratio nespokojan osmeh.Do vraga! nastavi Kopenol, vrlo zlovoljan što je morao da govori tako tiho gorim od želje da sednem na zemlju, sprekrštenim nogama, kao čarapar, kao što sedim u svome dućanu.

Nipošto da niste to učinili, gospodaru Jakove!Kako! gospodaru Gijome! Ovde se, dakle, može samo stojati?Ili klečati reče Rim.U tom trenutku začu se kraljev glas. Oni ućutaše. Pedeset sola odelo naših momaka, i dvanaestlivara ogrtači za pisare naše krune! Samotako! Rasipajte zlato na tovare! Jeste li vi prisebi, Olivije?565Govoreći ovo, starac beše podigao glavu. O njegovom vratu blistale su se zlatne školjke od Ordena arhanćelaMihaila. Sveća je živo osvetljavala njegovo mršavo i sumorno lice. On trže hartiju iz ruku velikaševih. Vi ćete nas upropastiti! uzviknu on preletajućisvojim upalim očima preko računa. Štaje ovo? Šta će nam tako ogroman dvor? Dva kapelana,svaki sa platom od deset livara mesečno, ijedan klerik sa platom od sto sola! Jedan sobar s godišnjomplatom od dvadeset livara? Četiri dvorskakuvara, svaki s godišnjom platom od sto dvadesetlivara! Jedan nastojnik, jedan kuvar za čorbu,jedan kuvar za sosove, jedan glavni kuvar, jedan čuvaroružja, dva nastojnička pomoćnika, svaki s mesečnomplatom od deset livara! Dva pokućara s platomod osam livara! Jedan konjušar i njegova dvapomoćnika s mesečnom platom od dvadeset četirilivre. Jedan nosač, jedan kolačar, jedan hlebar,dva dvokoličara, svaki šezdeset livara godišnje!Pa potkivač, sto dvadeset livara! Pa upravnik našeblagajne, hiljadu dve stotine livara, pa kontrolor,pet stotina! I šta ti ja znam! To je užasno!Zbog plate naših slugu pljačka se Francuska! Svablaga Luvra stopiće se pri ovakvoj vatri trošenja.Moraćemo prodati naše posuće! I iduće godine, akoBog i Bogorodica (ovde on skide svoj šešir) dadute budemo živi, pićemo naše tejove iz suda od kalaja.Govoreći ovo, on pogleda u srebrni kondir koji se blistao na stolu, nakašlja se i nastavi: Magistre Olivije, vladaoci koji vladaju velikimzemljama, kao kraljevi i carevi, ne treba da№dopuste da u njihovim dvorovima zavlada raskoš; jer odatle se ta vatra širi po celoj zemlji. Dakle, magistre Olivije,upamtite to dobro. Naši troškovi rastu iz godine u godinu. To nam se ne dopada. Kako, do vraga! Do 79. oni nisuprelazili trideset šest hiljada livara. Osamdesete izneli su četrdeset tri hiljade šest stotina devetnaest livara.

Zapamtio sam broj. Osamdeset prve, šezdeset šest hiljada šest stotina osamdeset livara; a ove godine, moje mičasti, izneće na osamdeset hiljada livara! Udvostručeni za četiri godine. To je užasno!On ućuta zadihan, zatim nastavi plahovito: Oko sebe vidim samo ljude koji se goje mojommršavošću. Vi mi sisate talire iz svih pora!Svi su ćutali. To beše jedan od onih izliva gneva koji se propuštaju. On nastavi: Tako i ona molbafrancuske vlastele, na latinskome,koja traži da uspostavimo ono što onazove visokim činovima u službi kraljevoj! Visoki,zaista! Visoki tako da čovek stenje pod njima. Ah!gospodo! velite da nismo kralj, da vladamo dapijeronullo, buticulario nullol2 Pa lepo, pokazaćemo vam,do vraga, da li nismo kralj!On se ovde nasmeši, svestan svoje moći, njegova se zlovolja stiša, i on se okrenu Flamancima: Vidite. prijatelju Gijome? Veliki hlebar,veliki vinar, veliki komornik, veliki nastojnikne vrede ni koliko najobičniji sluta. Upamtiteovo, prijatelju Kopenole oni nisu ni za šta.Ovako izlišni oko kralja izgledaju mi kao onačetiri apostola oko velikoga časovnika, koji je1 Bez poslužnika i bez peharnika.5WFilip Bril obnovio. Oni su pozlaćeni, ali ne pokazuJU vreme; skazaljka može biti bez njih.On osta začas zamišljen, pa zatim dodade, mašući svojom staračkom glavom: He! he! tako mi svete Bogorodice, ja nisamFilip Bril i neću pozlatiti svoje kletvenike. Jadelim mišljenje kralja Edvarda: spasite narod apobijte vlastelu. Nastavi, Olivije.Ličnost koju je označio ovim imenom ponovo uze rukopis iz njegovih ruku, i nastavi čitati glasno: „ ... Adamu Tenonu, zvaničniku kod čuvarapečata pariske uprave, za srebro, crtež i izradurečnih pečata, koji su napravljeni novi, jer ranijizbog svoga oblika i svoje izlizanosti nisu više moglidobro služiti dvanaest pariskih livara.„Gijomu Freru, četiri livre i četiri pariska sola, za trud i nagradu što je hranio i nabavljao hranu za golubove u dvagolubinjaka Turnelskoga dvorca, u mesecu januaru, februaru i martu ove godine, za šta je izdao sedam mericaječma.„Jednom franciskancu, za ispovedanje jednoga zločinca, četiri pariska sola."Kralj je slušao ćuteći. S vremena na vreme kašljao je. Tada bi prineo usnama kondir i popio koji gutljaj, mršteći se.

„Ove godine bilo je po zapovesti suda pedesetšest objava, koje su po raskršćima pariskimobznanjene trubom." Ovaj račun nije još sveden.„Za kopanje i traženje na izvesnim mestima, u Parizu i van njega, blaga, za koje se mislilo da je zakopano, pa nijeništa nađeno četrdeset pet pariskih livara."568Zakopati talir da se iskopa su! reče kralj.„Za nameštanje, u Turnelskom dvorcu, šest prozora od belog stakla na mestu gde je gvozdeni kavez, trinaest sola. Za izradu i predaju, po zapovesti kraljevoj, četiri štita sa grbom pomenutoga gospodara, uokvirena ružama, šestlivara. Za dva nova rukava na staroj dolami kraljevoj, dvadeset soli. Za kutiju masti za mazanje kraljevih čizama,petnaest para. Opravka obora za crne prasce kraljeve, trideset parišzih livara. Više pregrada, dasaka i vrata začuvanje lavova kod Svetoga Pavla, dvadeset dve livre."Skupe životinje reče Luj XI. Ali ako! Ovako šta mogu imati samo kraljevi. Ima jedan veliki riđi lav koga volim zbognjegovih umiljatih pokreta. Jeste li ga videli, magistre Gijome? Nije rđavo da vladaoci imaju ove čudnovate životinje.Kod nas kraljeva, psi naši treba da su lavovi, a naše mačke tigrovi. Sve što je veliko dolikuje krunama. Uneznabožačko vreme Jupiterovo, kad je narod davao crkvama stotinu volova i stotinu ovaca, carevi su davali stotinulavova i stotinu orlova. To je bilo surovo i vrlo lepo. Kraljevi francuski uvek su voleli ovakvu riku oko svoga prestola.Pri svemu tome priznaće mi se da na to manje trošim od njih, i da sam vrlo skroman u lavovima, medvedima,slonovima i leopardima. Nastavite, magistre Olivije. Hteli smo ovo reći našim prijateljima Flamancima.Gijom Rim pokloni se duboko, dok je Kopenol, sa svojim mrgodnim licem, ličio na jednoga od onih medveda o kojimaje govorilo njegovo veličanstvo.569Kralj ne primeti ovo. On beše okvasio svoje usne u kondiru i ispljuvao tečnost, rekavši: Pih! da otužnoga pića! Onajšto je čitao nastavi:„Za hranu jednoga lupeža koji je zatvoren pre šest meseci u klaničnoj ćeliji, dok se ne vidi šta će s njime biti šestlivara i četiri sola,"Šta je to? prekide ga kralj. Hraniti ono što treba obesiti! Do vraga! Ne dam više ni pare za tu hranu. Olivije,sporazumite se s gospodinom od Etutvila, i još večeras spremiti sve što treba za svadbu viteškoga mladoženje svešalima. Nastavite.Olivije obeleži palcem tačku koja se odnosila na lupeža i nastavi dalje.

„Hanrijetu Kuzenu, glavnom xelatu pariske pravde, šezdeset pariskih sola, koje mu je odredio gospodin upraviteljPariza, što je kupio, po naredbi pomenutoga goslodina upravitelja, veliki paloš za pogubljenje onih lica koja su sudomosuđena zbog svojih krivica, i što je za isti nabavio korice i sve što uz to ide; dalje, što je popravio i ponovo doveo ured stari mač koji beše naprsnuo i iskrzao se prilikom pogubljenja gospodina Luja od Luksemburga, kao što sepotgJunije može videti ..."Kralj ga prekide.Dovoljno je. Odobravam taj izdatak od svega srca. To su troškovi na koje ne gledam. Za to nikad nisam žalio novac. Nastavite.„Za jedan nov veliki drveni kavez ..."Ah! reče kralj i obema rukama uhvati se za naslon svoje stolice znao sam ja da sam radi nečega došao u ovuBastilju. Stanite, magistre Olivije. Hoću lično da vidim kavez. Troškove za570n> pročitaćetv mi onda kad ga budem razgledao. Gospodo Flamanci, hodite da vidite ovo. Vrlo je zanimljivo.On ustade, nasloni se na ruku onoga kome je govorio, dade znak onome nemom koji je stojao pred vratima da idenapred, Flamancima da pođu za njim, i iziđe iz sobe.Pratnja kraljeva popuni se, na izlazu, vojnicima u teškom oklopu i malim paževima koji su nosili buktinje. Ona je nekovreme išla kroz unutrašnjost mračne kule koja je imala stepenice i hodnike i u samim svojim debelim zidovima. KapetanBastilje išao je na čelu i naređivao da se otvaraju vrata pred starim bolnim i pogrbljenim kraljem koji je u hodukašljao.Kod svakih vrata morale su se sagnuti sve glave sem starca koji se beše pogurio od starosti. Hm! govorio je on kroz desni, jer ne imađaše više zuba mi smo već spremni za grobna vrata. Za niska vrata,pogureno telo.Naposletku, pošto su prošli i kroz poslednja vrata na kojima je bilo toliko brava da je trebalo četvrt časa dok se otvore,oni stupiše u visoku i prostranu gotsku dvoranu, usred koje se raspoznavala, pri svetlosti buktinja, velika temeljnakocka, od kamena, gvožđa i drveta. Unutrašnjost njena bila je šuplja. To beše jedan od onih čuvenih kaveza zapolitičke krivce, koje su zvali kraljeve kćerčice. Na njegovim zidovima bila su dvatri mala prozora, tako čestoisprekrštana debelim gvozdenim šipkama da se staklo na njima nije ni videlo. Vrata behu velika ploča od glatkogkamena, kakve se meću na grobove jedna od onih vrata koja5>71

služe jedino za ulaz. Samo, ovde mrtvac beše živ čovek.Kralj stade lagano obilaziti ovu malu građevinu, razgledajući je pažljivo, dok je magistar Olivije, koji je išao za njim,glasno čitao račun.„Za jedan nov veliki drveni kavez od debelih greda, dasaka i letava, sa devet stopa dužine i osam širine, i sedamstopa visine između poda i tavanice, uglađen i okovan velikim gvozdenim klincimn, koji je smešten u jednoj sobi u kulina Utvrđenju svetoga Antonija, i u koji je kavez, po zapovesti kralja našega gospodara, zatvoren jedan zatočenik kojije pre toga bio u jednome starom opalom i trulom kavezu. Za rečeni novi kavez upotrebljeno je devedeset šestgreda poprečnih i pedeset dve uspravne, i deset pragova dugačkih tri hvata: devetnaest drvodelja proveli su u Bastiljskomdvorištu punih dvadeset dana u sečenju, izradi i tesanju rečenoga kaveza ..."Dosta dobra hrastovina reče kralj udarajući pesnicom u kavez.„ ... U ovaj kavez ušlo je nastavi Olivije dve stotine dvadeset velikih gvozdenih klinaca od devet stopa i od osam,ostali srednje veličine, s potrebnim sponama, sve to gvožđe u težini tri hiljade sedam stotina trideset pet livara; semtoga, osam velikih gvozdenih prstenova, koji su imali da drže pomenuti kavez sa kukama i klinovima, sve u težini dvestotine osamnaest livara gvožđa, ne računajući tu gvozdene šipke na prozorima sobe u kojoj je kavez stojao,gvozdene poluge na vratima iste sobe, i drute stvari..."572 Mnogo gvožđa reče kralj za jednu lakoumnupamet!„ ... Sve to staje tri stotine sedamnaest ligara pet sola i sedam para." Do vraga! uzviknu kralj.Na ovu psovku, koja beše omiljena Luju XI, kao da se probudi neko u unutrašnjosti kaveza; začu se zvek lanaca, kojisu se vukli po podu, i jedan slab glas koji kao da je iz groba dolazio progovori:Gospodaru! gospodaru! milost! Onaj koji je ovo govorio ne mogaše se videti.Tri stotine sedamnaest livara pet sola i sedam para! ponovi Luj XI.Tužan glas koji se čuo otz kaveza beše sledio sve prisutne, pa i samoga magistra Olivijea. Samo se kralj pravio kaoda ga nije čuo. Po njegovoj zapovesti magistar Olivije nastavi čitati, a njegovo veličanstvo nastavi hladno razgledatikavez. „ ... Sem toga, plaćeno je jednome zidaru, kojije izbušio rupe za prozorske rešetke i udesio podsobe u kojoj je kavez, jer taj pod ne bi mogao izdržatiovaj kavez zbog njegove težine, dvadeset sedamlivara i četrnaest pariskih sola ..."Glas ponovo stade zapomagati.Milost! gospodaru! Kunem vam se da je izdaju učinio kardinal anžerski, a ne ja.

Zidar je preterano skup! reče kralj. Nastavi, Olivije.Olivije nastavi: Stolaru, za prozore, postelju i drugo,dvadeset livara i dva pariska sola ..." Glas takođe nastavi: Avaj! gospodaru! zar me nećete saslušati!573Uveravam vas da nisam ja pisao goslodaru od Gijene, nego gospodin kardinal La Bali!Stolar je preskup napomenu kralj. Je li to sve?Nije, gospodaru. „ ... Staklorescu za okna ia rečenoj sobi, četrdeset šest sola i osam pariskih para."Smilujte se, gospodaru! Zar nije dosta što su sva moja dobra data mojim sudijama, moje posuđe gospodinu odTorsija, moje knjige magistru Pjeru Doriolu, moje zastirke guverneru od Rusijona! Ja sam nešcn. Evo već četrnaestgodina kako cvokoćem u gvozdenom kavezu. Smilujte se, gospodaru! Nebo će vas za to nagraditi.Magistre Olivije reče kralj koliko svega?Tri stotine šezdeset sedam livara, osam sola i tri pariske pare.Sveta Bogorodice! uzviknu kralj da užasna kaveza.On trže račun iz runu magistra Olivijea, i stade sam računati na prste, gledajući čas u račun, čas u kavez. Međutim, izkaveza se začu jecanje. To beše vrlo žalosno u ovom mraku, i prisutni se zgledahu prebledeli. Četrnaest godina, goopodaru1 Već četrnaestgodina! Od meseca aprila 1469. Tako vam svete materebožije, gospodaru, saslušajte me! Vi ste za sveto vreme uživali toplotu sunca. A ja, bednik, zarja nikad više neću videti dan? Milost, gospodaru!Budite milosrdni. Blagost je lepa kraljevska vrlinakoja obustavlja izlive gneva. Misli li vaše veličanstvoda je u času smrti veliko zadovoljstvo za574jednoga kralja ako nijednu uvredu nije ostavio nekažnjenu? Uostalom, gospodaru, ja nisam izdao vaše veličanstvo,nego gospodin od Anžea. Međutim, ja imam na nogama vrlo težak lanac s teškom gvozdenom loptom, mnogo težomnego što su obično. Ah, gospodaru! Smilujte se na mene! Olivije reče kralj mašući glavom javidim da meni merov gipsa računaju po dvadesetsola, a vredi samo dvanaest. Ispravićete ovaj račun.On okrenu leđa kavezu i pođe iz sobe. Nesrećni zatočenik, po buktinjama i glasovima koji su se udaljavali, vide dakralj odlazi. Gospodaru! gospodaru! uzviknu on u očajanju.Vrata se zatvoriše. On ne vide više ništa, i ču samo promukli glas tamničara koji mu je pevao ovu pesmu:

Gospodar Žan Vali Izgubio svoje Cee biskupije; Gospodinu od Verdena Nije ostala nijedna, Sve su razdate.Kralj se ćuteći vraćao u svoju sobu, a njegova pratnja išla je za njim, poražena poslednjim uzdasima osuđenoga.Najedanput njegovo veličanstvo okrenu se guverneru Bastilje.Zbilja reče on čini mi se da je neko bio u onom kavezu?Tako je, gospodaru! odgovori guverner, preneražen ovim pitanjem.A ko to?Gospodin verdenski biskup.575Kralj je to znao bolje no iko. Ali je voleo tako da pita. Tako! reče on prostodušno kao da je sadprvi put pomislio na ovo Gijom od Arankura,prijatelj gospodina kardinala La Bali. Grešni biskup!Posle nekoliko trenutaka vrata na izbi behu se otvorila i zatvorila iza pet ličnosti koje je čitalac video u početku oveglave, i koje su ponovo zauzele svoja mesta, svoj položaj, i nastavile svoj razgovor tihim glasom.Za vreme kraljevog odsustva behu ostavili na njegov sto nekoliko depeša, na kojima on sam raskide pečat. On ihstade brzo čitati jednu za drugom, dade znak lagistru Olivijeu, koji kao da beše n>egov lični ministar, da uzme pero, ine saopštavajući mu sadržinu depeša, stade mu tihim glasom kazivati u pero odgovore koje je ovaj pisao u dosta nezgodnompoložaju, klečeći pred stolom.Gijom Rim posmatraše.Kralj je govorio tako tiho da Flamanci nisu čuli gotovo ništa sem po koji stav, odvojen i malo razumljiv, kao: ... Plodna mesta podići trgovinom, a neplodnafabrikama... Pokazati gospodi iz Engleskenaše četiri lubarde: London, Brabant, BuranBres,Sent Omer... Artiljerija je uzrok što se danasratovi vode razumnije. Gospodinu od Bresira, našemprijatelju ... Vojske se ne održavaju bez nameta... Itd.Jedanput reče glasno: Do vraga! gospodin kralj od Sicilije pečatisvoja pisma žutim voskom, kao kralj Francuske.576Možda grešimo što mu to dopuštamo. Moj rođak od Burgonje nije dopuštao grbove sa crvenim poljima. Veličinavladalačkih kuća obezbeđuje se neprikosnovenošću. Upamtite to, Olivije. Drugi put: O! o! reče on da krupne poruke! Štahoće od nas naš brat car? I preletajući očimapreko poslanice, prekidao je čitanje uzvicima: Doista, Nemci su tako veliki i tako moćni da se

to jedva može verovati. Ali mi ne zaboravljamostaru poelovicu: najletpa je grofovija Flandrija;najlepša vojvodina Milan; najlepša kraljevinaFrancuska. Je li tako, gospodo Flamanci?Ovaj put Kopenol se pokloni, s Gijomom Rimom. Kraljeve reči polaskale su čaraparevom patriotizmu.Kod poslednje depeše Luj XI nabra obrve. Šta je ovo? uzviknu on. Žalbe i tužbeprotiv naše vojske u Pikardiji? Olivije, pišiteodmah gospodinu maršalu od Rua. Da je disciplinaolabavila. Da telesna garda, niži plemići,najamnici, strelci i Švajcarci čine grdna zlanarodu. Da vojnici, nezadovoljni onim što nađu ukući ratara, nateruju ove batinama i halebardamada idu u varoš po vino, ribu, začiie i druge izlišnestvari. Da gospodin kralj zna to. Da mihoćemo da se naš narod čuva od štete, krađe ipljačkanja. Da mi to zahtevamo, tako nam Bogorodice! Dalje, da nam se ne dopada da svirači,berberi i obični vojnici idu obučeni kao kneževi,u kadifu i svilu, i sa zlatnim prstenjem na rukama. Da su ove taštine mrske Bogu. Da se mi, kojismo plemić, zadovoljavamo dolamom od čohe, od koje37 Bogorodičina crkva 577pariski aršin staje šesnaest sola. Da se i gospoda prostaci mogu toliko poniziti. Javite i zapovedite. Gospodinu odRua, našem prijatelju. Tako.On izdiktira ovo pismo glasno, tonom oštrim i odsečno. Baš kad je dovršavao, vrata se otvoriše i propustiše jednonovo lice, koje preplašeno upade u sobu vičući: Gospodaru! gospodaru! narod se pobunio uParizu!Ozbiljno lice Luja XI zgrči se; ali ono malo uzbuđenja, koje se na njemu moglo primetiti, nestade kao munje, on sesavlada i reče sa mirnom strogošću:Prijatelju Jakove, vi ulazite suviše naglo!Gospodaru! gospodaru! buna! ponovi prijatelj Jakov zadihan.Kralj, koji beše ustao, ščepa ga za ruku i reče mu na uvo, tako da ga je samo on mogao čuti, sa uzdržanim gnevom iJledajući koso na Flamance: Ćuti, ili govori tiho.Prijatelj Jakov razumede, i stade mu preplašeno i vrlo tiho pričati neki događaj koji je kralj m!irno slušao, dok je GijomRim obraćao thažnju Kopenolu na lice i odelo čoveka koji je ušao, na njegovu postavljenu kukuljaču, caputia furrata,na njegov kratki ogrtač, epitogia curta, na njegovu haljinu od crne kadife, po kojoj se videlo da je to predsednik

Kontrole.Tek što je ova ličnost dala kralju nekoliko objašnjenja, Luj XI prsnu u smeh i uzviknu: Istina! govorite glasno prijatelju, Koatije!Što govorite tako tiho? Bogorodica nam je svedok578da mi ništa ne krijemo od naših dobrih prijatelja Flamanaca. Ali, gospodaru...„Prijatelj Koatije" stojao je nem od iznenađenja.Dakle nastavi kralj govorite, gospodine naro$ se uzrujao u našoj dobroj varoši Parizu?Tako je, gospodaru.I uputio se, velite, protiv gospodina sudije Doma pravde?Tako izgleda odgovori Koatije šapatom, ne mogući razjasniti sebi ovu naglu i neobjašnjivu promenu, koja je nastupilau kraljevim mislima.Luj XI nastavi:Gde je noćni stražar sreo tu gomilu?Na putu iz Šatrovačke male ka Menjačkom mostu. I ja sam je sreo kad sam išao ovamo po zapovesti vašegaveličanstva. Čuo sam neke kako viču: „Dole sa sudijom Doma pravde!"A šta imaju protiv sudije?Što je njihov gospodar reče prijatelj Jakov.Istina!Tako je, gospodaru. To su lupeži iz Čudotvorne male. Oni se već odavno tuže na sudiju, čiji su podanici. Ne priznajuga ni za sudiju ni za kmeta.E! reče kralj sa osmehom zadovoljstva koji se uzalud trudio da prikrije.U svima svojim molbama sudu nastavi prijatelj Jakov oni vele da imaju samo dva gospo37«579dara, vaše veličanetvo i svoga boga, koji je, mislim, đavo. He! he! reče kralj.On je zadovoljno trljao ruke i smejao se u sebi smehom koji blista na licu. On ne mogaše prikriti svoju radost, premdaje u izvesnim trenucima pokušavao savladati se. Niko ništa nije razumeo, pa ni „magistar Olivije". On osta začasćuteći zamišljen, ali zadovoljan.Ima li ih mnogo? upita on najedanput.Na svaki način, gospodaru odgovori prijatelj Jakov.Koliko?Bar šest hiljada.Kralj se ne mogade uzdržati da ne kaže: dobro! On nastavi:Jesu li oružani?Kosama, kopljima, puškama i pijucima. Svakojakim opasnim oružjem.

Kralja kao da nije nimalo uznemirilo ovo nabrajanje. Prijatelju Jakovu učini se da treba da doda:Ako vaše veličanstvo brzo ne pošalje pomoć sudiji, on je propao.Poslaćemo reče kralj sa izveštačenom ozbiljnošću. Dobro, na svaki način poslaćemo. Gospodin oudija je našprijatelj. Šest hiljada! Ti su lupeži vrlo odvažni. Njihova je drskost besprimerna, i mi smo zato vrlo gnevni. Ali noćasimamo malo ljudi oko nas. Biće vremena sutraUJutruPrijatelj Jakov uzviknu: Sad odmah, gospodaru. Do sutra sud može bi580ti dvadeset puta opljačkan, baština opustošena i sudija obešen. Zaboga, gospodaru! pošaljite pomoć što pre.Kralj ga pogleda pravo u oči. Rekao sam vam sutra ujutru.To beše jedan od onih pogleda na koje se ne odgovara.Posle kratkog ćutanja, Luj XI ponovo uze reč:Prijatelju Jakove, vi ćete to znati? Kakva beše... On se popravi: Kakva je feudalna nadležnost sudijina?Gospodaru, sudija Doma ima Ulicu Kalandr do Ulice Erberi, Trg arhanđela Mihaila i delove varoši koji se pučki zovuZičine u blizini Bogorodičine crkve u polju (ovde Luj XI diže obod od svog šešira), kojih dombva ima trinaest, pa ondaČudotvornu malu, pa Maladriju koju zovu Predgrađem, i celu ulicu koja počinje od te Maladrije a svršava se kodKapije svetoga Jakova. Svih ovih mesta on je upravnik, srednji i niži sudija, neograničeni gospodar.Oho! reče kralj češući levo uvo desnom rukom to je priličan deo moje varoši? Dakle, gospodin sudija bio je kraljsvega toga!Ovaj put on se ne popravi, no nastavi, zamišljeni kao da govori sam za sebe: Polako, gospodine sudija! vi ste to držaliu zubima lep komad našega Pariza!Najedanput planu: Do vraga! kakvi su to ljudi koji se nazivajukod nas upravnicima, sudijama, velikašima i gospodarima,koji na svakom koraku imaju svoju drumarinu,a na svakom raskršću u našem narodu svoj581sud i svoga xelata? Tako da Francuzi broje toliko kraljeva koliko vide vešala, kao što su Grci mislili da ima tolikobogova koliko česama, a Persijanci toliko bogova koliko su videli zvezda! Do vraga! to je vrlo rđavo, i meni se ta zbrkanimalo ne dopada. Voleo bih znati je li to Bogu u volji da u Parizu ima još gospodara sem kralja, još sudova sem

našeg parlamenta, još careva u ovom carstvu pored nas! Tako mi moje duše! moraće doći dan kad će u Francuskojbiti samo jedan kralj, samo jedan gospodar, samo jedan sudija, samo jedan xelat, kao što je u raju samo jedan Bog!On opet podiže kapu i nastavi, neprestano sanjalački, sa izrazom i glasom lovca koji drži i tutka svoje kerove: Tako, moj narode! samo odvažno! uništi telažne gospodare! čini svoje! Napred! napred! pljačkajih, vešaj ih, ubijaj ih!... A! hoćete da ste kraljevi,gospodo! Udri! narode! udri!Ovde on naglo ućuta, ugrize se za usne, kao da htede vratiti misao koja mu se beše upola otela, pogleda redomsvojim oštrim okom po ličnostima koje su ga okružavale, i najedanput dokopa obema rukama svoj šešir, pogleda ga ireče mu: Oh, ja bih te spalio kad bi ti znao šta je u mojoj glavi!Zatim ponovo pogleda oko sebe pažljivim i nemirnim pogledom lisice koja se kradom uvlači u svoju jazbinu: Ali opet! priteći ćemo u pomoć gospodinusudiji. Na žalost, u ovom treenutku imamo ovde vrlomalo vojske protiv tolikoga naroda. Moramo čekatido sutra. Red će u varoši biti povraćen, i biće bezmilosti obešeni svi koji budu uhvaćeni.582Oprostite, gospodaru reče prijatelj Koatije u prvoj zabuni zaboravio sam reći da je noćni čuvar uhvatio dvojicu izgomile koji behu zaostali. Ako vaše veličanstvo hoće da vidi te ljude, oni su ovde.Hoću li da ih vidim! uzviknu kralj. Šta! do vraga! i ti da zaboraviš tako šta! Idi brzo, Olivije! dovedi ih.Magistar Olivije iziđe i posle jepjnoga trenutka vrati se s dva zarobljenika koji behu okruženi kraljevim strelcima. Prvibeše puna lica, glupa, pijana i začuđena. Bio je u dronjcima i u hodu je savijao koleno i vukao nogu. Drugi beše bledo inasmejano lice, koje čitalac već poznaje.Kralj ih je gledao nekoliko treiutaka ne govoreći ništa, zatim se naglo obrnu prvome:Kako se zoveš?Žifroa Ienseburd.Zanimanje?Šatrovac. Šta ćeš u ovoj kažnjivoj pobuni?Šatrovac pogleda kralja mašući rukama i blesastalica. To beše jedna od onih nepravilnih glava u kojima se pamet oseća otprilike onako isto kao plamen podusekačem.Ne znam reče on. Krenuše se svi, pa i ja s njima.Niste li hteli napasti i opljačkati svoga gospodara sudiju Doma pravde?Znam da je trebalo uzeti nešto od nekoga. To je sve.

Jedan vojnik pokaza kralju kosir koji je nađen kodj šatrovca.583Poznaješ li ovo oružje? upita kralj.Poznajem, to je moj kosir. Ja sam vinogradar.A je li ovaj čovek tvoj drug? dodade Luj XI, pokazujući drugog zatvorenika.Nije. Ne poznajem ga.Dovoljno je reče kralj, i dade prstom znak onoj nemoj ličnosti, koja je nepomično stojala do vrata i na koju smo većobratili pažnju čitaocu. Prijatelju Tristane, evo vam jednoga za vae.Tristan Ermit se pokloni. On izdade zapovesttihim glasom dvojici strelaca, koji odvedoše jadnoga šatrovca.Međutim, kralj beše prišao drugome zatvoreniku kome su po čelu izbile krupne graške znoja.Tvoje ime?Gospodaru, Pjer Grengoar.Zanimanje?Filozof, gospodaru.Kako se usuđuješ, huljo, napasti na našeg prijatelja gospodina sudiju Doma pravde, i šta imaš da kažeš o ovojnarodnoj pobuni?Gospodaru, ja nisam učestvovao u njoj.Šta! huljo, zar te stražar nije uhvatio u tom rđavom društvu?Nije, gospodaru, to je neki nesporazum, moj zao udes. Ja pišem tragedije. Gospodaru, ja preklin>em vaševeličanstvo da me sasluša. Ja sam pesnik. Ljudima moga zanimanja u prirodi je da blude noću po ulicama. Ja samsasvim slučajno prolazio večeras tuda. Mene su pogrešno zatvorili. Ja ne stojim ni u kakvoj vezi sa ovom građanskombunom. Vaše veličanstvo vidi da me šatrovac.nije poznao. Ja preklinjem vaše veličanstvo...5U Dosta! reče kralj, koji je tgre i posle overeči pogšo po gutljaj teja. Glava nam puče odtebe.Tristan Ermit priđe i pokazujući prstom Grengoara reče: Gospodaru, možemo li i ovoga obesiti?To behu prve reči koje je izgovorio.The! odgovori kralj nemarno. Ne vidim da bi bilo šteta.Ali vidim ja! reče Grengoar.Naš filozof beše u ovom trenutku zeleniji od masline. Po hladnom i ravnodušnom licu kraljevom on vide da ga možespasti samo nešto vrlo dirljivo; zato pade pred noge Luju XI, govoreći sa pokretima punim očajanja: Gospodaru! vaše veličanstvo blagoizvolećeda me sasluša. Gospodaru! ne ljutite se na ovakosićušno stvorenje kao što sam ja. Bog ne bije gromom

u salatu. Gospodaru, vi ste veliki i silan vladar,smilujte se na jednog siromašnog poštenog čoveka;pre bi varnica iz leda iskočila no što bi onbio kadar izazvati bunu. Premilostivi gospodaru,blagost je vrlina lavoaska i kraljevska. Avaj! strogostsamo uliva strah; na silnom vetru čovek ne skidaogrtač, a izdašno sunce svojim zracima zagrevara malopomalo tako da skida sa sebe sve do košulje.Gospodaru, vi ste sunce. Ja vas uveravam, uzvišenikralju i gospodaru, da nisam šatrovac, kradljivacili buntovnik. Buna i pljačkanje nisu u pratnjiApolonovoj. Ja nisam čovek koji bi uleteo u oblakekoji prosipaju bunu. Ja sam veran podanik vašegaveličanstva. Sa istom surevnjivošću s kojom mužčuva čast svoje žene, i sin ljubav svoga oca,_ dobar585podanik treba da čuva slavu svoga kralja; on treba da se žrtvuje iz oggredanosti njegovu domu, njegovoj službi. Svakadruga strast bila bi samo bezumlje. To su, gospodaru, moja načela o državi. Dakle, nemojte misliti o meni da sambuntovnik i pljačkaš zato što su mi laktovi lropali. Ako me pomilujete, gospodaru, ja ću i kolena poderati moleći seBogu za vas jutrom i večerom! Avaj! ja nisam odveć bogat, to je istina. Štaviše, malo sam siromah. Ali nemamporoka. Ja tome nisam kriv. Svaki zna da se bogatstvo ne gomila lepom književnošću, i da oni koji su najbolje knjigepisali nemaju zimi uvek dovoljno vatre. Jedino piskarala kupe sve zrnevlje i ostavljaju samo slamu ostalim naučnimzanimanjima. Ima četrdeset odličnih poslovica o poderanom ogrtaču filozofa. Oh! gospodaru! blagost je jedinasvetlost koja može da obasja unutrašnjost jedne velike duše. Blagost nosi luču pred svima ostalim vrlinama. Biti beznje, to je biti slepac koji ššajući traži Boga. Milosrđe, koje je isto što i blagost, rađa podaničku ljubav koja je najsilnijatelesna straža ličnosti jednoga vladara. Šta je vama stalo, vaše veličanstvo, čije je lice tako uzvišeno, što na zemlji živijedan siromašak više? jedan ubogi nevini srilozof koji gaca po mraku nevolje, sa praznim xepom koji odjekuje na njegovupraznu trbuhu? Uostalom, gospodaru, ja sam književnik. Veliki kraljevi dodaju biser svojoj kruni, štitećiknjiževnost. Herkul nije prezirao titulu Muzageta4. Matija Korvin poklanjao je mnogo pažnje Žanu od Monroajala,ponosu matematičarskom. Rđav je način zaštićavati književnost4 Vođ muza.586vešanjem književnika. Kakva ljaga za Aleksandra da je obesio Aristotela? Takav postupak ne bi bio mušica na licu

njegove slave da ga ulepša, no rana da ga nagrdi. Gospodaru! ja sam napisao vrlo lep epitalam za gospođicu odFlaidrije i njegovo visočanstvo naslednika prestola. To ne radi buntovnik. Vaše veličanstvo vidi da ja nisam škrabalo,da sam odlično učio i da imam mnogo prirodne rečitosti. Pomilujte me, gospodaru. Ako to učinite, učinićete dobrodelo Bogorodici, a ja vam se kunem da me neobično užasava pomisao da ću biti obešen.Govoreći ovo, očajni Grengoar ljubio je papuče kraljeve, a Gijom Rim je govorio tiho Kopenolu: Vrlo dobro čini štopuzi. Kraljevi su kao i kritski Jupiter: imaju uši samo na nogama. A čarapar, ne vodeći računa o kritskom Jupiteru,odgovarao je s tupim osmehom, gledajući nepomično u Grengoara: Oh! sasvim je ovako! čini mi se da čujemkancelara Hugone kako me moli za milost.Kad je najzad sasvim premoren prestao govoriti, Grengoar dršćući podiže glavu i pogleda u kralja, koji je noktomčapkao jednu mrlju na svojim kolenima. Njegovo veličanstvo uze piti tej iz kondira. Uostalom, ono nije ni rečprogovorilo, i ovo ćutanje bilo je pravo mučenje za Grengoara. Nalosletku kralj ga pogleda. Da strašna drekavca! reče on. Zatim seokrenu Tristanu Ermitu: Pustite ga!Grengoar pade nazatke uplašen od radosti.U slobodu! progunđa Tristan. Gap vaše veličanstvo neće da ga malo zadržimo u kavezu?Prijatelju odgovori Luj XI misliš li ti da mi za ovakve ptice gradimo kaveze koji stajuWtri stotine šezdeset sedam livara, osam sua i tri pare? Pustite smesta ovu hulju (Luj XI voleo je ovu reč, koja je sa dovraga bila osnova njegove veselosti), i izbacite ga sa nekoliko ćušaka. Uf! uzviknu Grengoar da velikogakralja!I, bojeći se protivne zapovesti, on jurnu na vrata koja mu Trietan otvori dosta zlovoljno. Vojnici iziđoše za njim,gurajući ga preda se pesnicama koje je Grengoar podneo kao pravi filozof stoik.Dobra volja kraljeva, otkako je čuo za bunu protiv sudije, ogledala se u svemu. Ova neobična blagost nije bila maliznak te dobre volje. Tristan Ermit beše u svome uglu kao zlovoljan pas koji je video kost, ali je nije dobio.Međutim, kralj je veselo dobovao prstima po naslonu od stolice pontodmerski marš. To vam beše licemeran vladar,ali vladar koji je mnogo bolje umeo kriti svoje brige no svoje radosti. Ove spoljne manifestacije radosti prilikom svakeprijatne novosti išle su pokadšgo vrlo daleko; tako, prilikom smrti Karla Omeloga, zavetovao se da će dati crkvi

Svetoga Martina u Turu srebrnu ogradu, a prilikom stupanja na presto zaboravio je narediti pogreb svoga oca.No, gospodaru uzviknu najedanput Jakov Koatije šta je s bolešću zbog koje me je vaše veličanstvo zvalo?Oh! reče kralj ja zaista mnogo bolujem, prijatelju Jakove. Uvo mi pišti, a grudi mi razdiru vatrene grabulje.ŠKoatije uze kralja za ruku i stade mu pipati bilo sa znalačkim licem. Pogledajte, Kopenole reče Rim tihimglasom. Evo ga između Koatijea i Tristana. Tomu je sav dvor. Lekar za nj, xelat za druge.Pipajući kralju bilo, Koatije se činio sve više i više nespokojan. Luj XI gledao ga je s nekom zebnjom. Koatije jeprimetno postajao nerasloložen. Ovaj čestiti čovek nije imao drugog dobra do rđavo zdravlje kraljevo. I on ga jeeksploatisao što je bolje umeo.Oho promrmlja on naposletku ovo je doista nešto ozbiljno.Je li? reče kralj nespokojan.Pulsus creber, anhelans, crepitans, irregularis5 nastavi lekar.Do vraga!Od ovota čovek može da umre za tri dana.Sveta Bogorodice! uzviknu kralj. A lek, prijatelju?Baš o tome mislim, gospodaru.On naredi Luju XI da pokaže jezik, odmahnu glavom, načini jednu grimasu, i usred ovih izveštačenih pokreta uzviknunajedanput:Gospodaru, znate li da je slobodan jedan baštinski dohodak, i da ja imam jednoga sinovca?Dajem tvom sinovcu taj dohodak, prijatelju Jakove odgovori kralj samo me oprosti ove vatre u grudima.Pošto je vaše veličanstvo tako milostivo nastavi lekar neće mi odbiti molbu da mi* Bilo ubrzano, jako, silno, nepravilno.589pomogne u zidanju moje kuće u Ulici svetoga Andrije.Hm! reče kralj.Ponestalo mi je novca nastavi lekar a bilo bi doista šteta da kuća ostane bez krova. Ile zbog kuće, koja je prosta isasvim pučka, nego zbog živopisa Žana Furboa, koj'i krasi njene zidove. Ima jedna Dijana6 koja leti, ali koja je takoodlična, tako nežna, tako delikatna, tako nevina, s tako lepo izrađenim polumesecom na glavi, tako bela tela dadovodi u iskušenje one koji je gledaju suviše radoznalo. Ima i jedna Cerera7. I to je jedno vrlo lelo božanstvo. Sedi nasnopovima žita, a na glavi joj divan venac od klasja, prepleten kozjom bradom i drugim cvećem. Nema ničega

umiljatijeg od njenih očiju, ničeg oblijeg od njenih nogu, ničega plemenitijeg od njena lica, ničega lepšeg u naborimaod njene haljine. To vam j'e jedna od najnevinijih i najsavršenijih lepota koje je kičica ikad stvorila.Xelatu progunđa Luj XI šta hoćeš s tim?Treba mi krov za ove slike, gospodaru, a ja nemam više novca, mada mi ne treba mnogo.Koliko staje taj krov?Pa... krov od išarana i pozlaćena bakra, dve hiljade livara najviše.Uh! ubico! uzviknu kralj. Ne iščupa mi nijedan zub koji ne bi bio dijamant.Hoću li dobiti krov? reče KoatiJ'e.Dobićeš, i idi do đavola, samo me izleči.* Boginja lova kod Rimljana. 7 Boginja zemljoradnje kod Grka.590Jakov Koatije pokloni se duboko i reče: Gospodaru, vas će spasti odbojan lek. Obložićemovam krsta velikim odbrambenim melemom odvoštane masti, jermenske pilule, belančevine, zejtinai sirćeta. Lastavićete piti vaš tej, i ja jamčimza zdravlje vašega veličanstva.Sveća koja gori ne privuče samo jednoga komarca. Videći kralja izdašnog i misleći da je trenutak, magistar Olivijetakođe priđe:Gospodaru ...Šta je sad opet? reče Luj XI.Gospodaru, vaše veličanstvo zna da je magistar Simon Raden umro?Pa?On je bio kraljev savetnik blagajne.Pa? Goolodaru, njegovo je mesto upražnjeno.Govoreći ovo, ponosito lice magistra Olivijeabeše izgubilo svoj oholi izraz i dobilo izraz ponizan. To je jedina promena koja se viđa na lipu dvoranina. Kralj gapogleda pravo u oči i reče mu oštrim glasom: Razumem. On nastavi: Magistre Olivije, maršal od Busikoa govoraše:nema dara bez kralja, ni riba bez mora. Ja vidimda ste vi mišljenja gospodina Busikoa. Sad čujteovo. Mi imamo dobro pamćenje. Godine 68. postaviliomo vas za našeg sobara; 69, za čuvara kastelaSen Kludskoga mosta, sa platom od sto livara turskih(vi ste hteli pariskih). Novembra 73, ukazomdatim u Žereolu, naimenovali smo vas za čuvaraVensenske šume, namesto Žilberta Akla, konjušara;75, za šumara Ruvrelesenkluske šume, namesto591Jakova Le Mera; 78, odredili smo vam milostivo, našim pretpisom zalečaćenim zelenim pečatom o dvostrukoj vrici,

dohodak od deset pariskih livara, vama i vašoj ženi, na trgovačkom trgu u školi Svetoga Žermena; 79, postavili smovas za šumara Senarske šume, namesto onoga grešnog Žana Deza; zatim za kaletana zamka u Lošu; pa zaguvernera od Sen Kantena; pa za kapetana mosta u Melanu, po kome se nazivate grofom. Od svakih pet sola kaznekoje plaća svaki berberin koji brije praznikom, tri sola dobijate vi, a naše je ono što ostane iza vas. Blagovoleli smopromeniti vaše ime Zlobni, koje je i suviše odgovaralo vašem licu. Godine 74, podarili smo vam, na velikonezadovoljstvo našega plemstva, grb od tisuću boja, te vam se grudi prelivaju kao u pauna. Do vraga! Zar niste jošsiti? Zar taj lov nije lep i jedinstven. Zar se ne bojite da vam ne potone čamac od jedne mladice8 više? Ponos će vasupropastiti, prijatelju. Ponos uvek prate u stopu propast i sramota. Imajte ovo na umu, i ćutite.Ove reči, izgovorene sa strogošću, povratiše drskost licu magistra Olivijea. No promrmlja on gotovo sasvim glasno vidi se da je kralj danas bolestan. Sve daje lekaru.Luj XI, koga ova zajedljiva napomena ni najmanje ne naljuti, nastavi s izvesnom blagošću: Stanite, zaboravio sam još da sam vas naimenovaobio za poslanika u Ganu, kod gospođe Marije.Jest, gospodo dodade kralj okrenuvši se Flamancima ovaj je bio poslanik. Dakle, dragi prijatelju nastavi on obraćajući se magistru Olivi* Vrsta ribe.592jeu nemojte se ljutiti, mi smo stari prijatelji. Nego, već je vrlo kasno. Svršili smo naš posao. Obrijte me.Naši čitaoci nisu, bez sumnje, tek sad poznali u lagistru Olivijeu onoga strašnoga Figara koga je proviđenje, taj velikitvorac drama, tako vešto uplelo u dugu i krvavu komediju Luja XI. Mi nećemo ovde pokušavati da opisujemo ovuneobičnu ličnost. Ovaj kraljev berberin imao je tri imena. Na dvoru su ga zvali učtivo Olivije Dem; u narodu OlivijeĐavo. Pravo mu je ime bilo Olivije Zlobni.Olivije Zlobni osta, dakle, nepomičan, ljut na kralja, i gledajući popreko Jakova Koatidea. Pa jest, lekar nastavi Luj XI neobičnodobroćudno lekar stoji bolje nego ti. To je sasvimprosto. U njegovim je rukama celo naše telo,a ti nas držiš samo za bradu. Ništa, ništa, mojjadni berberine, nadoknadićeš ti to drugom prilikom.A šta bi ti rekao, i šta bi bilo sa tvojim zvanjemda sam ja kralj kao kralj Šilperik, koji jeimao običaj da se drži jednom rukom za bradu?

Hajd, prijatelju Olivije, na posao, obrij me. Ididonesi šta ti treba.Videći da se kralj rešio na smeh, i da nema mogućnosti naljutiti ga, Olivije iziđe gunđajući da izvrši njegove zapovesti.Kralj ustade, priđe prozoru i, otvorivši ga, najedanlut sa neobičnim uzbuđenjem uzviknu pljeskajući rukama: Oh! kako se nebo crveni iznad Stare varoši.To sudija gori. Ne može biti ništa drugo.Ah! dobri moj narode! i ti mi, dakle, priteče najzadu pomoć da srušim vlastelu.38 Bogorodičina crkaa593Zatim se obrnu Flamancima: Gospodo, hodite da vidite ovo. Nije li onovatra što se crveni?Oba Flamanca priđoše.Velika vatra reče Gijom Rim.Oho! dodade Kopenol, čije se oči najedanput zasvetliše to me podseća na spaljivanje kuće gošodara odImberkura. Tamo mora da je velika pobuna.Mislite, magistre Kopenole? I pogled Luja XI beše gotovo isto toliko veseo koliko pogled čaraparev. Je l' te da ćebiti teško dati otpora?Vere mi, gospodaru! vaše će veličanstvo prorediti poviše svojih četa dok povrati red.Ah! ja! to je druga stvar reče kralj. Kad bih samo hteo!...Čarapar odgovori smelo:Ako je ta pobuna ono što ja mislim da je, uzalud biste hteli, goopodaru!Prijatelju reče Luj XI sa dve čete moje garde i jednim topom lako se izlazi na kraj s gomilom prosta naroda.Čarapar kao da se beše odlučio da ne popušta kralju, iako mu je Gijom Rim neprestano davao znake. Goslodaru, i Švajcarci su bili prost narod.Gospodin vojvoda od Burgonje beše veliki plemići prezirao je taj tad. U bici kod Gransona, gospodaru,on je vikao: Tobxije! pucajte na tu rulju!i psovao je. Ali starešina Šarnahtal navali nalepoga vojvodu sa svojim buzdovanom i svojim narodom,i u sudaru sa seljacima u bivoljoj koži raopr594šte se sjajna vojska burgundska kao staklo pod udarcem kamena. Mnogi vitezovi padoše tada od ruke prostačke; agospodin od ŠatoGijona, najveći plemić burgundski, nađen je mrtav sa svojim velikim sivim konjem u jednoj bari. Prijatelju reče kralj vi govorite obici. Međutim, ovo je prosta pobuna. I ja ću je savladatikad mi bude volja nabrati obrve.

Kopenol odgovori ravnodušno: Mogućno, gospodaru. U tom slučaju znači dajoš nije kucnuo čas naroda.Gijomu Rimu učini se da treba da se umeša.Magistre Kopenole, vi govorite s jednim moćnim kraljem.Znam odgovori čarapar ozbiljno.Pustite ga, prijatelju gospodine Rime reče kralj. Ja volim ovaj slobodan govor. Moj otac Karlo VII govorio je da jeistina bolesna. Ja sam, pak, mislio da je umrla i da nije našla ispovednika. Magistar Kopenol razuverio me je.Zatim ljubazno spusti ruku na Kopenolovo rame pa nastavi:Rekoste, dakle, magistre Jakove?...Kažem, gospodaru, da vi možda imate pravo, da čas naroda nije još kucnuo kod vas.Luj XI pogleda ga svojim oštrim okom.A kad će kucnuti taj čas, magistre?Čućete ga kad izbije.Na kom časovniku, molim vas?Kopenol dovede kralja do samog prozora, sa svojim mirnim i prostačkim držanjem. Slušajte, gospodaru! Ovde imate jednu kulu,jedno zvono za uzbunu, topove, građane, vojnike.38»595Kad zvono zazvoni, kad topovi zagrme, kad se kula stane rušiti, kad građani i vojnici stanu urlati i ubijati se međusobom, tada će kucnuti taj čas^ Lice Luja XI posta mračno i zamišljeno. On poćuta nekoliko trenutaka, zatim laganoudari rukom u debeli zid kule, kao kad se tapšu sapi u ata. Oh! ne! reče on. Je li da se nećeštako lako srušiti, dobra moja Bastiljo?I okrenuvši se naglo drskome Flamancu dodade:Magistre Jakove, jeste li ikad videli kakvu bunu?Ja sam je dizao reče čarapar.Pa kako je dižete? reče kralj.O! odgovori Kopenol to nije tako teško. Ima stotinu načina. Pre svega treba da je varoš nezadovoljna. To nijeretkost. A posle, sve zavisi od karaktera stanovništva. Stanovnici Gana skloni su na bunu. Oni uvek vole vladaočevasina, vladaoca nikad. Sad, jedno jutro, recimo, uđe neko u moj dućan i kaže mi: čičaKopenole, dogodilo se ovo,dogodilo se ono, gospođica od Flandrije hoće da spase svoje ministre, vrhovni sudija udvojio je desetak na useve, ilidrugo šta. Šta hoćete. Ja smesta ostavim posao, izađem iz svoga dućana, stanem na ulicu i viknem: na oružje! Tu seuvek nađe kakvo bure sa izbijenim dnom. Ja se popnem na nj, i glasno izgovorim prve reči koje mi padnu na pamet,

ono što mi leži na srcu; a kad je čovek iz naroda, gospodaru, uvek ima nešto na srcu. Tada se skupi gomila, podignese vika, zvoni se na uzbunu, otima se oružje od vojnika i njime oružaju građani, lju596di sa tržišta pridružuju se ostalima, pa se ide! I tako će biti večito, dokle god bude gospodara na gošodarskim dobrima,građana po gradovima, i seljaka po selima. A protiv koga se bunite tako? upita kralj. Protiv vaših sudija? protiv vaših velikaša? Ponekad. Kako kad. Nekad i protiv vojvode.Luj XI sede ponovo u svoju naslonjaču i rečes osmehom: Ah! ovde još nisu otišli tako daleko; ovdese bune samo protiv sudija!U tom trenutku vrati se Olivije Dem. Za n>im su išla dva paža koji su nosili kraljevo odelo; ali što je palo u oči Luju XIto je što su za njim išli upravnik Pariza i etarešina straže, koji su izgledali zaprepašćeni. Osvetljivi berberin takođe jeizgledao zaprepašćen, ali se u sebi radovao. On prvi reče: Gospodaru, molim vaše veličanstvo da se neljuti što mu donosim jedan nepovoljan glas.Kralj se živo okrenu i zapara prostirku na podu nogama svoje stolice.Šta znači to?Gospodaru nastavi Olivije Dem sa pakosnim licem čoveka koji uživa što će naneti udar ova narodna pobuna nije upravljena protiv sudijeDoma.Nego lrotiv koga?Protiv vas, gospodaru.Stari kralj skoči i ispravi se kao mladić. Izjasni se, Olivije! izjasni se! čuvaj dobrosvoju glavu, prijatelju, jer kunem ti se krstom SvetogaLoa ako si nas slagao, mač koji je presekao vrat597gospodina od Luksemburga nije toliko okrnjen da ne može preseći još i tvoj!Zakletva je bila strašna. Luj XI zakleo se krstom Svetoga Loa svega dva puta u svome životu.Olivije otvori usta da odgovori:Gospodaru ...Na kolena prekide ga kralj plahovito. Tristane, pazite na ovoga čoveka.Olivije pade na kolena i reče hladno:Gospodaru, vaš sud osudio je jednu vešticu na smrt. Ona je pobegla u Bogorodičinu crkvu. Narod hoće silom da jeizvuče iz nje. Gospodin upravnik i gospodin starešina straže, koji dolaze sa mesta pobune, neka kažu govorim liistinu. Bogorodičinu crkvu opkolio je narod!

Šta! reče kralj tihim glasom, sasvim bled i dršćući celim telom od gneva. Bogorodičinu crkvu! Opseli su u njenojkatedrali Bogorodicu, moju dobru zaštitnicu! Ustani, Olivije. Imao si pravo. Dajem ti zvanje Simona Rodena. Imao sipravo. Na mene su napali. Veštica je pod zaštitom crkve, crkva je pod mojom zaštitom. A ja sam mislio da su ustaliprotiv sudije! Protiv mene su ustali!I podmlađen gnevom, on stade hodati krupnim koracima. Više se nije smejao, bio je strašan, koračao je goredole,lisica se beše pretvorila u hijenu, gušio se tako da nije mogao govoriti, usne su mu se micale, a mršave pesnice grčilese. Najedanput diže glavu, upale oči sevnuše mu, a glas mu se zaori kao truba: Pobij, Tristane! Pobij te hulje! Idi, Tristaneprijatelju! Smrt! smrt!598Kad je ovaj izliv prošao, on ponovo sede, i reče sa gnevom hladiim i uzdržanim: Ovamo, Tristane! Kod nas u ovoj Bastilji ima pedeset kopalja vikonta od Žifa, što čini tri stotine konja; povešćete ih.Tu je i četa naših strelaca, četa goopodina od Šatopera; povešćete je. Vi ste upravnik policije, imate vaše ljude, povešćeteih. U dvorcu Sen Pol naći ćete četrdeset strelaca nove garde gospodina Dofena, povešćete ih; i sa svimanjima odjurićete Bogorodičinoj crkvi. Ah! gospodo pariski pučani, napadate na krunu Francuske, na svetostBogorodičine crkve i na mir ove države! Tamani, Tristane! tamani! Nijedan da ne izmakne, do za Monfokon.Tristan se pokloni:Razumem, gospodaru! Posle kratkog ćutanja dodade:A šta ću s vešticom?Na ovo pitanje kralj se zamisli.Ah! reče on s vešticom? Gospodine od Etutvila, šta je narod hteo s njom?Gospodaru odgovori uiravnik Pariza pošto narod hoće da je izvuče iz njena utočišta u Bogorodičinoj crkvi, ja mislimda ga ta nekažnjivost. vređa i da hoće da je obesi.Kralj se duboko zamisli, zatim se okrenu Tristanu Ermitu:Kad je tako, prijatelju, ootamani narod, i obesi vešticu.Tako reče sasvim tiho Rim Kopenolu kazniti narod što hoće, i učiniti ono što hoće.Razumem, gospodaru odgovori Tristan. 599A ako je veštica još u Bogorodičinoj crkvi, treba li je uhvatiti bez obzira na to što je u utočištu. Do vraga, utočište! reče kralj češućiuvo. Pa ipak ta žena treba da bude obešena.Najedanput, kao da mu sevnu kroz glavu neka misao, on pade na kolena pored svoje stolice, skide šešir, metnu ga

na sedište, i gledajući pobožno u jednu od olovnih amajlija koje su bile na njemu sklopi ruke i reče: Oh! sveta pariska Bogorodice, moja preblagazaštitnice, oprosti mi. Samo sad učiniću ovo.Treba kazniti tu prestupnicu. Ja te uveravam, svetaBogorodice, moja dobra gospođo, da je to vešticakoja nije dbstojna tvoje milostive zaštite. Tiznaš, sveta Bogorodice, da su mnogi vrlo pobožnivladaoci pogazili privilegije crkava za slavuBoga i iz državne potrebe. Sveti Huto, engleski biokup,dopustio je kralju Eduardu da izvede iz njegovecrkve jednoga čarobnika. Sveti Luj Francuski,moj veliki učitelj, povredio je u istom cilju crkvuSvetoga Pavla; a gospodin Alfons, sin jerusalimskogakralja, i samu crkvu Svetoga groba. Oprostimi, dakle, ovoga puta, pariska Bogorodice. Neću tonikad više učiniti, a podariću ti lepu srebrnustatuu, sličnu statui koju sam prošle godine daoBogorodičinoj crkvi u Ekuzu. Neka tako bude.On se prekrsti, ustade, metnu šešir na glavu i reče Tristanu: Nemojte oklevati, prijatelju. Povedite sasobom gospodina od Šatopera. Naredićete da sezvoni na uzbunu. Smrvićete narod. Obesićete vešticu.Gotov sam. Još nešto. Hoću da vi to uzmete600na sebe. Izvestite me šta budete učinili. No, Olivije, ja noćas neću leći. Obrij me.Tristan Ermit pokloni se i iziđe. Tada kralj dade znak rukom Rimu i Kopenolu da idu. Laku noć, gospodo moji dobriprijatelji Flamanci. Idite da se malo odmorite. Noć je uveliko; bliže smo zori no večeru.Flamanci iziđoše i kad su u pratnji bastiljskoga kapetana došli u svoje sobe, Kopenol reče Gijomu Rimu:Hm! sit sam ovoga kralja koji kašlje. Ja sam video Karla od Burgonje pijana, i on je bio manje svirep no bolesni Luj XI.Magistre Jakove odgovori Rim kraljevi su manje surovi kad piju vino no kad piju tej.VIMISIRAC U XEPUIzišavši iz Bastilje, Grengoar siđe Ulicom svetoga Antonija brzinom konja koji se oteo. Kad je došao do KapijeBodoaje, uputi se pravo kamenom krstu koji se dizao naored toga trga, kao da je mogao raopoznati lice u čoveka kojije sedeo na stepenicama krsta, obučen u crno i sa crnom kukuljačom na glavi. Jeste li vi to, magistre? reče Grengoar.Crni čovek ustade. Grom i pakao! vi me izvodite iz strpljenja,Grengoare. Stražar na kuli Svetoga Žervea objavio

je malopre jedan i io po ponoći.601Oh! odgovori Grengoar ja nieam kriv, nego straža i kralj. Umalo nisam nastradao. Nekako mi uvek izmaknu vešala.Tako mi je suđeno.Tebi sve izmakne reče čovek koji ga je čekao. Nego pohitajmo. Znaš li lozinku?Zamislite, magistre, video sam kralja. Sad vdem od njega. Ima pamučne čakpšre. Šta mi se desilo!Uh! koliko reči! šta me se tiče šta ti se desilo? Znaš li ti šatrovačku lozinku?Znam. Ne brinite se. Misirac u xepu. Dobro je. Inače ne bismo mogli doći do crkve. Šatrovci su poseli sve ulice.Srećom, izgleda da su naišli na otpor. Još ćemo možda sgići na vreme.Da, magistre. Ali kako ćemo ući u crkvu?U mene je ključ od tornja.A kako ćemo izići?Iza obitališta nalaze se mala vrata koja vode u polje, a odatle na reku. Ja sam uzeo ključ od njih i privezao sam tamojutros jedan čamac.E, umalo me ne obesiše! dodade Grengoar.Brzo sad! hajdmo.Obojica se uputiše krupnim koracima ka Staroj varoši.VIIŠATOPER STIŽE U POMOĆČitalac se možda opominje kritičnoga položaja u kome smo ostavili Kvazimoda. Hrabri zvonar, napadnut sa svihstrana, beše izgubio, ako ne602svaku hrabrost a ono bar svaku nadu da će spasti, ne sebe, na sebe nije pomišljao, nego Ciganku. On je kao vansebe trčao po galeriji. Šatrovci tek što nisu osvojili Bogorodičinu crkvu. Najedanput začu se u obližnjim ulicama topotkonja, i, sa dugim nizom buktinja i gustom kolonom konjanika koji behu opustili uzde a oborili koplja, izbiše na trg kaouragan ovi pomamni uzvici: Ura! ura! Šatoper stiže u pomoć.Zbunjeni šatrovci obrnuše se neprijatelju.Kvazimodo, koji nije čuo, vide gole mačeve, buktinje, koplja, celu ovu konjicu na čijem čelu poznade kapetanaFebusa; vide pometnju šatrovaca, strah kod jednih, zabunu kod najhrabrijih, i ova neočekivana pomoć uli mu tolikosnage da je izbacio iz crkve prve napadače koji su već preskakali galeriju.To behu doista kraljeve trupe koje su stizale.Šatrovci su se držali hrabro. Vranili su se kao očajnici. Napadnuti s boka iz Ulice svetoga Petra, i s leđa iz ulice štovodi crkvi, pritešnjeni uz Bogorodičinu crkvu koju su još napadali, i koju je branio Kvazimodo, u isti mah opsađivači iopsednuti, oni behu u neobičnom položaju u kome se kasnije našao, za vreme čuvene opsade Torina, godine 1640,

između kneza Tome Savojskog koga beše opseo i markiza od Leganeza koji ga je opkolio, grof Henrik od Arkura,Turinum obsessor idem et obsessus1, kako piše na njegovom grobu.Borba je bila užasna. Na vučje meso pasji zub,1 Turinski opsađivač i opsađenik u isto vreme.603kako veli P. Matije*. Kraljevi konjanici, usred kojih se hrabro držao Febus od Šatopera, nisu imali nimalo milosti, isečivo je dočekivalo što bi vrh mača propustio. Šatrovci, rđavo oružani, besneli su i ujedali. Ljudi, žene, deca skakalisu na sapi i grudi konjske i grčevito se hvatali za njih kao mačke zubima i noktima. Jedii su buktinjama udarali strelcepo licu. Drugi su gvozdenim kukama hvatali konjanike za vratove i vukli ih k sebi. Oni su u komade rastrzali one kojisu pali.Naročito je pao u oči jedan sa širokom svetlom kosom, koji je dugo kosio noge konja. Taj je bio strašan. Pevao je kroznos neku pesmu, i bez prestanka pružao i vraćao svoju kosu. Svakim udarcem načinio bi oko sebe veliki krug odisečenih nogu. Tako je zalazio u najtušću gomilu konjanika, mirno i lagano, mašući glavom i dišući odmereno kaožetelac koji obara žito. To beše Klopen Trujfu. Jedan puščani metak obori ga.Mećutim, prozori se behu ponovo otvorili. Kad su čuli ratne uzvike kraljevih vojnika, susedi se behu umešali, i sa svihstrana padala su zrna kao kiša na šatrovce. Trg pred crkvom beše pokrio gust dim, u kome je sevala vatra iz pušaka.U njemu se nejasno raspoznavala fasada Bogorodičine crkve i oronula Glavna bolnica, sa nekoliko bledih i mršavihbolesnika koji su gledali sa njena krova, načičkanog malim prozorima.Naposletku šatrovci popustiše. Umor, oskudica u dobrom oružju, strah od ovog iznenadnog napada, pucnjave sprozora, srčan napad kraljevih voj1 Matije Paris, engleski benediktinac i vrlo poznati hroničar XII veka.604nika, sve ih to slomi. Oni se probiše kroz napadače, i stadoše bežati u svima pravcima, ostavivši na trgu gomilumrtvih.Kada Kvazimodo, koji se neprestano borio, vide ovaj poraz, on pade na kolena i diže ruke nebu; zatim, van sebe odradosti, otrča, pope se brzo kao ptica do ćelije kojoj je pristup tako neustrašivo branio. Sad je imao jednu jedinu misao:da klekne pred onom koju je spasao i po druti put.Kad je ušao u ćeliju, u njoj ne beše nikoga.KNjIGA JEDANAESTAICIPELICAU trenutku kada šatrovci behu napali na crkvu, Esmeralda je spavala.

Ali je ubrzo probudi graja oko crkve, koja je bivala sve veća, i nespokojno vrečanje koze koja se beše probudila pren>e. Ona se beše iridigla u postelji, slušala je, gledala je, zatim je, uplašena svetlošću i grajom, izletela iz ćelije i otišlada vidi šta se događa. Izgled trga, prizor na njemu, metež ovoga noćnoga n"apada, ova odvratna gomila koja jeskakutala kao oblak žaba i koja se jedva raspoznavala u pomrčini, dreka ove promukle svetine, ove crvene buktinjekoje su jurile i ukrštale se u ovom mraku kao što noćni plamenovi brazdaju maglovitu površinu bara, ceo ovaj prizoručini na nju utisak neke tajanstvene bitke između nečastivih duhova i kamenih čudovišta crkvenih. Napojena još uranom detinjstvu praznovericama ciganekoga plemena, u prvi mah pomislila da je zatekla u nečastivom delanjuneobična bića koja se javljaju samo noću. Zato uplašena otrča i zavuče se u svoju ćeliju, tražeći u svojoj postelji kakavmanje strašan san.607Mećutim, malopomalo rasturiše se prvi oblici straha; po graji, koja je neprestano rasla, i po drugim nekim znacimastvarnosti, ona beše osetila da su je opkolili, ne duhovi no ljudska stvorenja. Njen strah se ne poveća tada, ali dobidrugi oblik. Pomišljala je na mogućnost narodne pobune, da bi je silom izveli iz njena utočišta. Pomisao da će opetizgubiti život, nada, Febus, koga je neprestano nazirala u svojoj budućnosti, njena duboka slabost, onemogućenosvako bekstvo, nikakva zaštita, njena osamljenost te misli i tisuću drugih behu je slomile. Ona pade na kolena sglavom na postelji, ruku sklopljenih iznad glave, obuzeta strahom i užasom, i, mada je bila Ciganka, idolopoklonik ibezbožnica, stade jecajući prositi milost u dobrog Boga hripgćanskoga i moliti se svetoj Bogorodici svojoj zaštitnici.Jer, ne verovao čovek ni u šta, ima u životu trenutaka kad je uvek vere onog hrama koji mu je najbliži.Ona osta u ovom položaju vrlo dugo, dršćući, u stvari, više no moleći se Bogu, prestravljena dahom ove pomamnesvetine koja se sve više približavala, ne shvatajući ovaj neobuzdani napad, ne znajući šta se snuje, šta se radi, štase hoće, ali osećajući strašan svršetak.Usred ovoga samrtnog straha ona ču u svojoj blizini neke korake i okrenu se. Dva čoveka, od kojih je jedan nosiofenjer, behu ušli <u njenu ćeliju. Iz njenih grudi ote se slab uzvik.Ne bojte se reče jedan glas koji nije bio nepoznat ja sam.Ko? vi? upita ona.Pjer Grengoar.608

Ovo je ime umiri. Ona podiže oči i poznade doista pesnika. Ali pored njega je bila neka crna i od glave do pete uvijenaprilika koja je uplaši svojim ćutanjem. Ah! reče Grengoar s prekorom. Xali meje poznala pre nego vi!I doista, koza nije čekala da Grengoar kaže svoje ime.Čim je ušao, ona mu se stade nežno tiskati oko nogu i umiljavati se, ostavljajući mu na odelu belu dlaku, jer se linjala.I Grengoar je milovao nju.Ko je to s vama? reče Ciganka tihim glasom.Ne bojte se odgovori Grengoar. To je jedan moj prijatelj.Filozof opusti fenjer na zemlju, sede na pod, zagrli Xali i uzviknu razdratan: Da mile životinje! Nema sumnje, više jeugledna sa svoje čistote no sa svoje veličine, alije pametka, oštroumna i učena kao kakav gramatičar.Ded Xali, da nisi zaboravila šta od svojelepe veštine? Kako radi magistar Jakov Šarmoli?...Crni čovek ne dade mu da dovrši. On priđe Grengoaru i surovo ga udari po ramenu. Grengoar ustade.Zbilja reče ja sam zaboravio da nam valja hitati. Ali ipak, magistre, to nije nikakav razlog da tako postupate sljudima. Moje lepo dete, vaš je život u opasnosti, a tako isto i Xalin. Hoće opet da vas obese. Mi smo vaši prijatel>i idošli omo da vas spasemo. Hajdete s nama.Je li istina? uzviknu ona uplašena.39 Bogorodičina crkva609 Te još kako istina! Hajdete brzo!Vrlo rado promuca ona. Ali zašto vaš prijatelj ne govori ništa.Ah! reče Grengoar roditelji mu behu neki osobenjaci i naučili ga ćutalicom.Ona se morade zadovoljiti ovim objašnjenjem. Grengoar je uze za ruku, a njegov drug uze fenjer i pođe pred njima.Strah beše sasvim zbunio mladu devojku. Ona se nimalo ne usprotivi. Koza je išla za njima i skakutala; vesela što jeopet videla Grengoara, ona je nestrpljivo plela rogove među noge pesniku, tako da je svaki čas poortao. Eto kakav je život rekao bi filozof kadgod bi se spotakao često nas obaraju naši najboljiprijatelji.Oni siđoše niz stepenice tornja, prođoše preko crkve, koja je bila mračna i ggusta i u kojoj je odjekivala spoljašnjagraja, što je činilo strašan kontrast, i iziđoše u dvorište kroz drvena vrata. Obitalište beše napušteno, kanonici behupobegli u biskupiju da se zajednički mole Bogu; dvorište beše pusto, nekoliko preplašenih momaka beše se pribilo unjegovim mračnim kutovima. Oni se uputiše vratima koja su iz toga dvorišta vodila u polje. Crni čovek otvori ih

ključem koji je imao. Naši čitaoci znaju da je taj prostor bio jezik zemlje okružen zidovima ča strane Stare varopgi, daje pripadao kanonicima Bogorodičine crkve, i da se njime završavalo ostrvo istočno od crkve. Taj zatvoreni prostorbio je oasvim pust. Tu se već manje čula graja. Žagor šatrovačkog napada dolazio im je do ušiju nejasniji i manje jak.Svež povetarac s reke lelujao je na ovom jedinom610drvetu na vrhu ostrva lišće koje je šuštalo. Međutim, oni behu još vrlo blizu opasnosti. Najbliže građevine bile su imbiskupija i crkva. U unutrašnjosti biskupije vladala je očevidno velika zabuna. Njena mračna slika beše izbrazdanasvetlostima koje su išle od jednog prozora do drugoga, kao što, kad sagori hartija, ostane crna gomila pepela krozkoju na sve strane svetlucaju žive varnice. Ogromni tornjevi Bogorodičine crkve, gledani ovako s leđa sa dugomlađom na kojoj se dižu, izdvajajući se kao crna masa na crvenoj i velikoj svetlosti koja je obasjavala trg, ličili su na dvaxinovska preklada na kiklopskoj vatri.Deo Pariza koji se video unaokolo treperio je u mraku s kojim se mešala svetlost. Takve su slike Rembrantove.Čovek koji je nosio fenjer uputi se pravo ka vrhu ostrva. Tu, na samoj obali, bili su crvotočni ostaci ograde od kočevaioprepletanih letvama, uz koje se beše pripilo nekoliko suvih grana loze, opružene kao prsti otvorene ruke. Pozadi, usenci koju je ova ograda bacala, bio je skriven jedan čamac. Čovek dade znak Grengoaru i njegovoj saputnici dauđu u taj čamac. Za njima uđe i koza. On siđe u nj poslednji. Zatim preseče konopac kojim beše privezan, otisnu gana vodu jednom dugačkom čakljom, uze oba vesla, sede na prednji kraj, i iz sve snate zavesla preko reke. Na tommestu Sena je bila vrlo brza, te se teškom mukom odvojiše od vrha ostrva.Kad je ušao u čamac, Grengoaru je prva briga bila da uzme kozu na kolena. Ona sede na stražnji kraj čamca, a mladadevojka, kojoj je nepoznati uli39*612vao neki neodređeni strah, sede i pribi se uz pesnika.Kad oseti da se čamac zaljuljao, naš filozof zapljeska rukama i poljubi Xali među rogove. Oh! reče sad smo spaseni sve četvoro.Zatim sa izrazom dubokog mislioca dodade: Za srećan ishod velikih poduhvata ima čovekda zahvali često sreći, a često lukavstvu.Čamac je lagano plovio ka desnoj obali. Mlada devojka posmatrala je nepoznatoga s nekim potajnim strahom. On

beše pažljivo zaklonio svetlost svoga slepoga fenjera. Video se u mraku, na prednjem kraju čamca, kao neka avet.Kukuljača, koju nije dizao s glave, bila mu je kao neka maska, i kad god bi, veslajući, raširio ruke na kojima su visiliširoki crni rukavi, rekao bi čovek da vidi velika krila slepoga miša. Uostalom, on ne beše progovorio još nijednu reč, nebeše dao ni glasa od sebe. U čamcu se nije čuo nikakav drugi šum do kretanje vesala koje se mešalo sa žuborenjemvode duž barke. Duše mi! uzviknu najedanput Grengoar mi smo čili i veseli kao kukumavke! Ćutimo kaopitagorejci ili ribe! Do vraga! dragi moj, voleobih da ko kaže šta. Glas ljudski muzika je duhučovečjem. To ne velim ja nego Didim1 iz Aleksandrije,i to su čuvene reči. A Didim iz Aleksandrijezacelo nije rđav filozof. Recite šta, mojelepo dete! recite mi šta, preklinjem vas. Zbilja,vi ste nekad pravili jednu vrlo čudnu grimasu;činite li to i sad? Znate li, draga moja, da sevlast larlamenta prostire i nad utočištima, i da1 Grčki gramatičar iz Aleksandrije (I vek pre vaše ere).622vam je grozila veliku opasnost u vgšoj Keliji u Bogorodičinoj crkvi? Avaj! mali kolibri svija svoje gnezdo u čeljustikrokodilovoj. Magistre, evo meseca. Samo da nas ne opaze! L1i činimo pohvalno delo što spasavamo gospođicu,pa ipak će nas povešati u ime kraljevo ako na; uhvate. Avaj! Na ljudska dela dvojako se gledp. Jednoga kazne za onoza šta drugog nagrade. Jedni hvale Cezara a napadaju Katilinu. Je li taio, magistre? Šta velite o ovoj filozofiji? Meni jeurođena filozofija nagona, prirode ut apes geometriam*. Šta, niko mi ne odgovara. E batp ste neraspoloženi! Moramja sam da govorim. To mi u tragediji zovemo monolog. Do vraga! Znajte da sam malopre video kralja Luja XI, ida sam ovu psovku od njega naučio. Dakle, do vraga! oni u varopš još neprestano urlaju. To vam je svirep i starkralj. Sav je umotan u kože. Još mi nije ništa platio za moj svadbeni spev; umalo što me nije večeras obesio, a to bime dovelo u veliku nepriliku. Velika je tvrdica prema zaslužnim ljudima. Trebalo bi da pročita četiri knjige Salvijana3iz Kelna Advesus avaritiam*. Zaista, to vam je kralj vrlo tesnogrud u ophođenju s književnicima, i čini varvarskesvireposti. To vam je sunđer koji siše novac narodu. Njegovo je tvrdičenje slezina koja deblja na račun mršavostiostalih delova tela. Zato tužbe na teška vremena postaju gunđanje protiv vladaoca. Pod ovim blagim i pobožnim kraljem

lome se vešala od obešenih, panjevi na gubilištu trule od krvi, a tamnice se provaljuju kao1 Kao pčelama geometrija.* Sveštenik i crkveni pisac (390484).4 Protiv tvrdičenja.613prepuni trbusi. Ovaj kralj ima jednu ruku koja uzima i jednu koja veša. To vam je prokurator gospođe Solarine igospodina Gubilišta. Velikima su oduzeta njihova dostojanstva, a na male se neprestano tovare novi nameti. To vamje užasan vladalac. Ja ne volim toga monarha. A vi, magistre?Crni čovek pustio je brbljivoga pesnika da grdi. On je nastavio boriti se protiv silne matice, koja razdvaja kljun Starevaroši od stražnjeg dela ostrva Bogorodičine crkve, koje danas zovemo ostrvom Luja Svetoga. Zbilja, magistre! nastavi Grengoar najedanput. Onda kad smo se probili kroz besomučnešatrovce i došli na trg, je li vaša prečasnostuočila onog jadnika kome je vaš gluvi zvonar razmrskaoglavu o ogradu na galeriji kraljeva? Ja samkratkovid i nisam ga mogao poznati. Znate li ko tomože biti?Nepoznati ne odgovori ništa. Ali najedanput prestade veslati, ruke mu klonuše kao prebijene, glava mu pade na grudi iEsmeralda ga ču kako grčevito uzdahnu. Ona uzdrhta. Ovakve uzdahe beše već čula.Ostavljen samome sebi, čamac pođe nekoliko trenutaka niz vodu tokom reke. Ali crni čovek ispravi se, ponovo ščepavesla, i stade veslati uz vodu. On još jedanput prođe pored vrha ostrva Bogorodičine crkve, i uputi se ka mestu zaiskrcavanje kod PortoFoena. Ah! reče Grengoar eno kuće Barbo. Eno,magistre, pogledajte, ona gomila crnih krovova kojičine neobične uglove, tamo, ispod onih nagomilanihoblaka niskih, sivih i prljavih, iza kojih se614mesec rasplinuo kao žumance kad prsne opna koja ga omotava. Lepa kuća. Tu imate jednu kapelu sa svodom koji jepun lepih ukrasa. Iznad nje možete videti zvonik koji je divno izrađen. Sem toga, tu vam je i lepa bašta, koja se sastojiiz ribnjaka, kaveza, mesta na kome se čuje odjek, igralšpta, lavirinta, kuće za zverinje i mnogih senovitih stazaveoma prijatnih Veneri. Tu vam je još jedno obešenjačko drvo koje zovu sladostrasnim, zato što su u njetovu hladuprovodili ljubav jedna čuvena knetinja i jedan ljubazni i duhoviti konetabl srrancuski! Vaj! mi jadni filozofi, mi smo

prema jednome konetablu ono što je prostor zasaćen kupusom i rotkvicama prema bašti u Luvru. Uostalom, šta tomari? Život je, za velike kao i za nas, pun dobra i zla. Bol je uvek pored radosti spondej5 pored daktila8. Dragimagistre, moram vam išričati istoriju ove kuće Barbo. Svršava se tragično. To je bilo 1319, za vlade Filiia V,najdužega kralja francuskoga. Ta nas priča uči da su teleša iskušenja opasna i ubitačna. Ne gledajmo odveć mnogoženu svoga bližnjega, ma koliko nas privlačila njena lepota. Blud je misao vrlo raskalašna. Preljuba je radoznalostprema tuđem sladostrašću... Oh! graja je tamo sad mnogo veća.Vreva je doista rasla oko Bogorodičine crkve. Oni stadoše slušati. Čuli su se dosta jasno pobedonoski uzvici.Najedanput stotinu buktinja, od kojih su se blistali šlemovi vojnika, rasturiše se po svima visinama crkve, po tornjima,po galeri5 Spondej, u grčkom pesništvu stopa sastavljena od dva duga sloga.• Daktil, stopa sastavljeka od jednog dugog i dva kratka sdoga u grčkoj l latinskoj metrici.615jama, pod svodovima poduliračima. Obe buktinje kao da su tražile nešto; i naskoro ovi udaljeni uzvici dopreše jasnodo ušiju begunaca: Ciganka! smrt Ciganki!Nesrećna devojka obori glavu na ruke, a nepoznati stade pomamno veslati ka obali. Međutim, naš je filozofrazmišljao. On je pritiskivao kozu u svoje naručje i lagano se udaljavao od Ciganke koja se sve više pribijala uza nj,kao jedino utočište koje joj je ostalo.Izvesno je da je Grengoar bio u grdnoj zabuni. Pomišljao je kako bi po postojećem zakonu, i koza bila obešena akobude uhvaćena, kako bi to bila velika šteta, kako je suviše imati na vratu dve osuđenice i kako bi, najzad, njegov drutvrlo rado uzeo na sebe da se pobrine o Ciganki. U njegovim mislima vodila se jaka borba, u kojoj je on, Jupiter izIlijade, naizmence merio Ciganku i kozu; i on ih je obe gledao očima vlažnim od suza, govoreći kroz zube: Pa ipak,ne mogu vas spasti obe.Jedan potres opomenu ih da je čamac stigao na obalu. Strašna graja orila se neprestano u Staroj varoši. Nepoznatiustade, priđe Ciganki i htede je uzeti za ruku da joj pomogne da siđe. Ona ga odbi i obionu o rukav Grengoaru, koji je,opet, zauzet oko koze, gotovo odgurnu. Ona onda sama skoči iz čamca. Bila je tako zbunjena da nije znala šta čini,kuda ide. Ostala je tako zapršašćena nekoliko trenutaka, gledajući kako voda teče. Kad je malopomalo došla sebi,bila je sama s nepoznatim. Grengoar kao da se koristio trenutkom iskrcavanja, pa se sa kozom izgubio u masi kuća u

Ulici GrenijesirLo.Sirota Ciganka uzdrhta kad vide da je sama sa616ovim čovekom. Htede govoriti, vikati, zvati Grengoara, ali joj se jezik beše vezao, i sa njenih usana ne ču se nikakavglas. Najedanput oia oseti ruku nepoznatoga na svojoj ruci. To beše ruka hladna i snažna. Zubi joj stadoše cvokotati, iona lostade bleđa od mesečeva zraka koji je osvetljavao. Čovek ne reče ni reč. On se krupnim koracima uputiGrevskome trgu, vodeći je za ruku. U tom trenutku ona nejasno oseti da je sudbina sila neodoljiva. Više ne imađašesnage, predade se sasvim, trčeći dok je on išao. Kej se na tome mestu peo. Njoj se, međutim, činilo da silazistranom.On pogleda na sve strane. Nigde nikoga. Kej je bio sasvim pust. Nije čula nikakav žagor, osećala je kretanje ljudisamo u uzavreloj i vatrom obasjanoj Staroj varoši, od koje je razdvajao jedino rukav Sene, i iz koje joj je dolazilo doušiju njeno ime nomešano sa uzvicima: smrt, smrt! Ostali Pariz ležao je oko nje kao velika crna masa.Međutim, nepoznati ju je, ćuteći stalno, neprestano vukao, istom brzinom. Ona se ne mogaše opomenuti nijednogaod mesta kroz koja je išla. Prolazeći pored jednoga osvetljenog prozora, ona se napreže, zaustavi se naglo iuzviknu: U pomoć!Jedan čovek otvori osvetljeni prozor, pomoli se na njemu u. košulji i s lampom u ruci, pogleda na kej glupa lica,progovori nekoliko reči koje ona ne ču, i zatvori garozor. To beše poslednji zračak nade koji se ugasio.Crni čovek ne reče ni reč; on je držaše čvrsto i nastavi ići još brže. Ona se više nije otimala, i išla je za njim kaoubijena.S vremena na vreme prikupila bi malo snage617i rekla glasom koji presecaše spoticanje o kaldrmu i zamorenost od hoda: Ko ste vi? Ko ste vi? On nije odgovarao.Tako su došli, idući neprestano duž keja, na jedan dosta veliki trg. Bilo je malo mesečine. To beše Grevski trg. Nasredini se rasloznavao kao neki crni krst. To behu vešala. Ona poznade sve to, i vide gde je.Čovek se zaustavi, okrenu joj se i diže svoju kukuljaču. Oh! promuca ona prestravljena znala sam da je opet on!To beše sveštenik. Izgledao je kao senka. To je dejstvo mesečine. Pri toj ovetlosti kao da se vide samo senke odpredmeta. Slušaj reče joj on, i ona uzdrhta na zvuk ovoga kobnoga glasa koji odavna ne beše čula. On nastavi. Govorio je

glasom kratkim i kao zadihanim, koji je odavao silno uzbućenje. Slušaj. Sad smo ovde. Hoću da govorim s tobom.Ovo je Grevski trg. Ovde je krajnja tačka. Sudbina nas je predala jedno drugome. Ja ću rešavati o tvome životu; ti omojoj duši. Ovo je trg i noć iza kojih se ništa ne vidi. Čuj me, dakle. Hoću da ti kažem... Pre svega ne pominji mi tvogFebusa. (Govoreći ovo, išao je goredole kao čovek koji ne može da stoji na jednom mestu, i vukao je Ciganku zasobom.) Nemoj mi govorita o njemu. Vidiš? Ako izgovoriš to ime, ja ne znam šta ću učiniti, ali ću učiniti nešto strašno.Kad je to rekao, on ostade nepomičan, kao telo koje je povratilo ravnotežu. Ali njegove reči odavale su ipakuzbućenost. Glas mu je bio sve tiši i tiši.618 Ne okreći glavu. Čuj me. Stvar je ozbiljna.Pre svega, evo šta se dogodilo. Sve ono nije nimalosmešno, kunem ti se. Šta sam ono rekao?podseti me! ah, da! Parlamenat je doneo odlukuda budeš pogubljena. Ja sam te spasao iz njihovihruku. Ali oni te gone, pogledaj.On pruži ruku ka Staroj varoši. Traženje kao da je doista bilo nastavljeno. Žagor se čuo sve bliže i bliže. Kulaupravnikove kuće, koja je bila preko Grevskoga trga, beše ispunjena grajom i svetlošću; videlo se kako vojnici trče pokeju s one strane vode, s buktinjama u ruci i s uzvicima: Ciganka! Gde je Ciganka! Smrt! Smrt! Sad vidiš da te gone i da te ne lažem. Jate volim. Ne otvaraj usta, bolje ne govori ništa,ako misliš reći da gme mrziš. Ja sam odlučio date više ne čujem. Spasao sam te, dakle. Pustime najpre da dovršim. I mogu te sasvim spasti.Sve sam pripremio. Tvoje je hoćeš li da te slasem.Kako ti hoćeš, tako će biti.On se najedašgut popravi. Ne, nisam to hteo reći.I trčeći s njom zajedno, jer je nije puštao, on priđe pravo vešalima, pokaza ih prstom i reče hladno: Biraj između nas dvoje.Ona mu se ote iz ruku, pade na podnožje vešala i poljubi ovaj strašni oslonac. Zatim okrete upola svoju lepu glavu ipogleda sveštenika preko ramena. Mislio bi čovek za nju da je sveta Bogorodica na podnožju krsta. Sveštenik bešeostao nepomičan, kao kakva statua, pokazujući prstom vešala.619Najzad mu Ciganka reče: Njih se manje grozim nego vas.On onda lagano spusti ruku i kao utučen pogleda u kaldrmu.

Kad bi ovo kamenje umelo govoriti promrmljaon reklo bi da ovde stoji čovek vrlo nesrećan.On nastavi. Mlada devojka, klečeći pred vešalima i pokrivena svojom dugom kosom, nije ga prekidala. Njegov glasbeše sad tužan i blag, što je stojalo u bolnoj opreci s oholom strogošću njegovih crta. Ja vas volim. Oh! doista vas volim. Zar ovavatra koja mi sažiže srce ne izbija napolje! Ah!devojko, dan i noć, jest dan i noć, zar to ne zaslužujemalo sažaljenja? To je ljubav koja me mučidan i noć, rekoh vam, to su muke. Oh! ja suvišepatim, moje jadno dete! To je stvar vredna saučešća,verujte. Vi vidite da vam govorim blago.Kako bih voleo da me se ne grozite tako! Najzad,čovek nije kriv ako voli neku ženu! Oh! Božemoj! Šta! Zar mi nikada nećete olrostiti? Zarćete me večito odrzeti? Dakle, svršeno je! To je onošto me čini rđavim i groznim samome sebi! Tavi me i ne gledate! Mislite možda na drugo štadok vam ja govorim uzdrhtao i stojeći na granicinaše večnosti! Samo, nemojte mi govoriti o onomoficiru. Šta! kad bih vam pao pred noge, kad bihvam stao ljubiti, ne noge, vi to ne biste dopustili,nego zemlju pod vašim nogama, kad bih zajecao kaodete, kad bih iščupao iz svojih grudi, ne reči negosrce i utrobu svoju, da vam kažem da vas volim sve bi to bilo uzalud, sve! Međutim, vaša je duša620tako nežna i milostiva, iz vas blista najlelša blagost, vi ste tako mili, dobri, milosrdni i lepi! Ah! vi ste nemilostivi jedinoprema meni. Oh! teško meni!On pokri lice rukama. Mlada devojka ču ga kako plače. To beše prvi put. Ovako stojeći i jecajući on beše bedniji iponizniji no na kolenima. Tako je plakao neko vreme. Eto! nastavi on kad su ove prve suze prošle ne mogu da nađem reči. Međutim, toliko sammislio o onome šta sam vam hteo reći. Sad drhtim,slab sam, izgubio sam prisustvo duha u odlučnomtrenutku, osećam nešto sudbonosno što nas omotavai mucam. Oh! ja ću pasti na kaldrmu ako se nesmilujete na mene, ne smilujete na vas. Ne osuđujteoboje nas. Kad biste znali koliko vas volim! Kakvoje srce moje srce! Oh! kako sam napustio svaku vrlinu!Kako sam napustio samoga sebe. Kao naučnik,ismevam nauku, kao plemić, gazim svoje ime; kaosveštenik, načinio sam od svoga molitvenika uzglavljenaslade, i pljujem u lice Bogu svome! I sve

to tebe radi, čarobnice! da budem dostojniji tvogapakla! I ti nećeš da čuješ za prokletnika! Oh! dati kažem sve! još više, nešto užasnije, oh! mnogoužasnije!...Dok je govorio ove poslednje reči, lice mu dobi sasvim unezveren izraz. On poćuta malo, zatim nastavi kao da govorisam za se, glasom snažnim: Kaine, šta si učinio s bratom?Opet nastade kratka tišina, i on nastavi: Šta sam učinio s njime, Gospode? Uzeo samga k sebi, odgajio ga, othranio, voleo sam ga, obožavaoga, pa ga ubio! Jest, Goopode, malopre su mu raz622mrskali glavuG^preda mkom, o kamen tvoga doma 'i to zbog mene, zbog ove žene," zbog nje...Pogled mu beše ukočen. Glas mu se postupno gasio, i on još nekoliko puta ponovi, nesvesno, u dosta velikimrazmacima, kao zvono koje produžava svoje poslednje treperenje: Zbog nje. Zbog nje... Zatim se iz njegovih ustane ču više nikakav zvuk, međutim, usne su mu se i dalje micale. Najedanput on se sroza kao kad se nešto sruši, iosta na zemlji nepomičan s glavom na kolenima.Dodir mlade devojke, koja je izvlačila svoju nogu ispod njega, trže ga iz zanosa. On glasno prevuče rukom prekosvojih upalih obraza, i ukočeno pogleda svoje vlažne prste. Šta! promrmlja ja sam plakao!I, okrenuvši se najedašgut Ciganki sa neiskazanim bolom, dodade: Avaj! vi ste hladno gledali kako plačem! Znaš li ti, devojko, da su ove suze lava? Dakle, istina je? ne dira nas nesrećačoveka koga mrzimo. Ti bi mogla gledati kako umirem i smejala bi se. Oh! ja neću da vidim kako ti umireš! Jednu reč!samo jednu reč oproštaja! Nemoj mi reći da me voliš, reci samo da nisi protivna; to je dovoljno, ja ću te spasti. Inače...Oh! vreme prolazi; preklinjem te onim što ti je najsvetije, nemoj čekati da opet postanem kamen kao ova vešala kojate takođe ištu! Pomisli da su naše sudbine u mojoj ruci, da sam ja van sebe užasno! da sam u stanju sveupropastiti, i da je ispod nas provala bez dna, nesrećnice, u kojoj će moj pad do večnosti pratiti tvoj! Jednu blagu reč!reci jednu reč! samo jednu reč!Ona otvori usta da mu odgovori. On joj pade622pred noge da sa obožavanjem dočeka reč, možda nežnu, koja joj je lebdela na usnama. Ona mu reče: Vi ste ubica!Sveštenik je kao besomučan pritište na grudi i stade se smejati groznim smehom. Pa dobro, ubica! reče on ali ćeš biti

moja. Kad me nećeš za roba, imaćeš me za gospodara.Bićeš moja! Ja imam jedno sklonište gde ćute odvući. Ići ćeš za mnom, moraćeš ići, jer ćute inače predati vlastima. Valja umreti, lepojko,ili biti moja! biti jednoga sveštenika, jednoga apostata,jednoga ubice! i to još večeras, razumeš li?Ded! budi vesela! ded! loljubi me, bezumnice! Grobili moja postelja!U očima mu blistahu strast i besnilo. Njegova strasna usta rumenila su vrat mlade devojke. Ona se otimaše unjegovom zagrljaju. On je obasipaše besomučnim poljupcima. Ne ujedaj me, čudovište uzviknu ona. Oh! da odvratnoga i mrskoga kaluđera! Puštaj me,jer ću ti iščupati tu gadnu sedu kosu i bacititi je u lice!On pocrvene, preblede, zatim je pusti i pogleda je mračnim pogledom. Njoj se učini da je pobedila i nastavi: Znaj da sam Febusova, da Febusa volim, daje Febus lep! Ti svešteniče, ti si star, ti si ružan!Dalje od mene!On dreknu kao nesrećnik koga peku usijanim gvožđem. Onda umri! reče, škripeći zubima. Ona vide njegov strašnipogled i htede pobeći. On je uhvati, prodrmusa, obori na zemlju i naglim ko623racima uputi se ka uglu TurRolan, vukući je za sobom po kaldrmi, držeći je za njene lepe ruke. Kad je došao do ugla,on joj se okrenu:I poslednji put, hoćeš li biti moja? Ona odgovori odlučno:Nikad.On onda uzviknu glasno: Gudula! Gudula! evo Ciganke! osveti se!Mlada devojka najedanput oseti kako je nekoščepa za mišicu. Ona pogleda. To beše suva ruka koja se pružala iz jednoga otvora u zidu, i koja je držala kao rukagvozdena. Drži je dobro! reče sveštenik. To jeona Ciganka što je pobegla. Ne puštaj je. Ja odohpo žandarme. Videćeš kad je obese.Promukli smeh odgovori iz unutrašnjosti zida na ove krvave reči. Ha! ha! ha! Ciganka vide sveštenika kako se trčećiudaljava ka Mostu Bogorodičine crkve. U tom,pravcu čuo se topot konja.Mlada devojka beše poznala zlu iolosnicu. Van sebe od straha, ona pokuša da se otme. Stade se uvijati, trzati, ustrahu i očajanju, ali je isposnica držala sa nečuvenom snagom. Koščati i suvi prsti koji su je stezali behu se grčevitopripili za njeno meso i obuhvatali ga. Rekao bi čovek da je ta ruka bila srasla s njenom mišicom. To beše više nego

lanac, više nego sinxir, više nego gvozdeni prsten, to behu razumna i živa klešta koja su izlazila iz jednoga zida.Iznurena, devojka klonu na zid, i tada je obuze strah od smrti. Ona pomisli na lepotu života, na mladost, na nebo, naizgled prirode, na ljubav, na Febusa, na sve što se udaljavalo i na sve što se624približavalo, na oveštenika koji je otišao da je prokaže, na xelata koji će doći, na vešala koja su bila tu. I tada osetikako joj se kosa diže od straha i ču jezovit smeh isposnice koja joj je sasvim tiho govorila: Ha! ha! ha! bićešobešena. Ona se polumrtva okrenu otvoru i spazi kroz rešetku bledo lice isposničino. Šta sam vam učinila? reče, gotovo ne dišući.Isposnica ne oštovori; ona stade mrmljati glasom razvučenim, ljutitim i podrugljivim: Kćeri misirska! kćeri misirska!kćeri misirska!Nesrećna Esmeralda obori glavu, poimajući da nema posla s ljudskim stvore1njem.Najedanput isposnica uzviknu, kao da je tek sad razumela Cigankino pitanje: Šta si mi učinila, veliš! Šta si mi učinila,Citanko! Čuj, dakle. Ja sam imala dete,ja, vidiš, imala sam dete, kao što ti rekoh! Jednulepu devojčicu! Moju Agnesu nastavi ona, zanetai ljubeći nešto u mraku. I vidiš, kćeri misirska,meni su uzeli moje dete, ukrali ga, pojeli ga.Eto šta si mi učinila.Mlada devojka odgovori kao jagnje:Vaj! ja se tada nisam možda bila ni rodila!Oh! jesi! nastavi isposnica morala si biti rođena. Ona bi sad bila tvojih godina! Evo <petnaest godina kako samovde, petnaest godina kako patim, petnaest godina kako se molim Bogu, petnaest godina kako udaram glavom o ovačetiri zida. Rekoh ti, Ciganke su mi je ukrale, čuješ li? i pojele je svojim zubima. Imaš li ti srca? Zamisli šta je detekoje se igra, dete koje sisa, dete koje40 Bogorodičina crkva625spava. Ono je tako nevino! Eto njega su mi ukrali, njega su mi ubili! Dobri Bog to zna dobro! Danas je na menered, ja ću pojesti Ciganku. Oh! «ako bih te jela da mi rešetke ne smetaju. Glava mi je suviše velika! Siroto mojedete! Ukrale su je dok je opavala! A i da su je probudile, uzalud bi vikala, ja nisam bila tu! Ah! majke ciganske, pojeleste moje dete! Hodite da vidite svoje.I ona se stade smejati ili škrgutati zubima obrje je bilo slično na ovome pomamnom licu. Dan beše počeo svitati. Oiva

svetlost obasjavala je maglovito ovaj prizor, i vešala na trgu videla su se sve bolje. S druge strane, u pravcu MostaBogorodičine crkve, jadnoj osuđenici činilo se da čuje kako se približuje topot konjice.Gospođo! uzviknu ona sklapajući ruke i klečeći, razbarušena, unezverena, van sebe od straha gospođo! smilujtese! Evo dolaze. Ja vam nisam ništa učinila. Zar hoćete da na ovako strašan način umrem pred vašim očima? Vi stemilostivi, uverena sam. To je užasno. Pustite me da se spasem. Pustite me! Milost! Ja neću da umrem na vešalima!Vrati mi moje dete! reče isposnica.Milost! milost!Vrati mi moje dete!Pustite me, tako vam Boga!Vrati mi moje dete!Mlada devojka ponovo pade, iznurena, slomljena; pogled joj beše staklen kao u čoveka koji leži u grobu. Ah! promuca ona vi tražite svoje dete;a ja, ja tražim svoje roditelje.626 Vrati mi moju malu Agnesu! nastavi Gudula. Ne znaš gde je? Onda, umri! Slušaj. Jasam bila raskalašna žena, imala sam jedno dete,i to su mi dete uzeli. Uzele su ga Ciganke. Saduviđaš da moraš umreti. Kad tvoja mati Cigankabude došla po tebe, ja ću joj reći: majko, pogledajona vešala! Ili, vrati mi moje dete. Znašli gde je moja mala kći? Stani, da ti pokažem. Evonjene cipelice, sve što mi je od nje ostalo? Znašli gde je druga? Ako znaš, reci mi, i ja ću na kolenimaotići po nju, pa ma bila na drutom krajusveta.Govoreći ovo, ona je svojom drugom rukom, koju beše pružila kroz rešetku, pokazivala Ciganki vezenu cipelicu. Biloje već dovoljno vidno da se može raspoznati njen oblik i njena boja. Pokažite mi tu cipelicu reče Cigankauzdrhtala. Bože! Bože!I u isto vreme, rukom koja joj je bila slobodna, ona živo otvori zelenim kamenjem ukrašenu kesicu koja joj je visila ovratu. Tako! tako! gunđala je Gudula preturajtu svoju paklenu amajliju.Najedanput ućuta, uzdrhta celim telom i uzviknu glasom koji joj se ote iz dubine duše: Kćeri moja!Ciganka beše u tom trenutku izvadila iz svoje kesice jednu cipelicu koja je u svemu bila jednaka s onom drutom. Zaovu cipelu bio je utvrđen pergament na kome su bila ispisana ova dva stiha:

Kada drugu budeš našla, Majka će te zagrliti.Za tren oka, išosnica beše uporedila obe ci40«627pelice, pročitala zapis na pergamentu i priljubila uz rešetku na prozoru svoje lice, koje se blistalo od nebesne radosti,vičući:Kćeri moja! kćeri moja!Majko! odgovori Ciganka. Ovaj se prizor ne da opisati.Zid i gvozdena rešetka behu između njih dve. Oh! zid! vikala je isposnica! Oh! videti je a ne moći je zagrliti! Tvojuruku! tvoju ruku!Mlada devojka pruži joj ruku kroz otvor, isposnica ščepa tu ruku, pritište na nju svoje usne, i osta na njoj nepomična,utonula u ovom poljutšu; samo se po jecanju koje joj je s vremena na vreme potresalo telo videlo da je živa. Međutim,suze su joj potokom tekle, u tišini, u mraku, kao noćna kiša. Jadna majka lila je na ovu obožavanu ruku crni i dubokiizvor suza koji beše u njoj, i u koji se kap po kap taložio punih petnaest godagaa njen preveliki bol.Najedanput, ona se ispravi, razmače sa čela svoju dugu kosu i, ne rekavši ni reč, stade obema rukama, pomamno kaolavica, drmusati rešetku od svoje ćelije. Rešetka ne popusti. Ona onda potraži u jednom uglu svoje ćelije veliki kamenkoji joj je služio za uzglavlje, i udari njime u rešetku tako silno da se jedna šipka prebi uz tisuću varnica. Drugi udaracsasvim razvali stari gvozdeni krst koji je zatvarao prozor od ćelije. Ona zatim obema rukama slomi i razmaknu komadegvožđa. Ima trenutaka kada ruke jedne žene dobiju natčovečansku snagu.Kad prolaz bi otvoren, a za to je trebalo manje od jednog minuta, ona uhvati svoju kćer po sredini628i uvuče je u ćeliju. Hodi! da te izbavim smrti promrmlja.Kad joj kći bi u ćeliji, ona je lagano spusti na zemlju, zatim je opet uze, i, noseći je na rukama kao da je to još bilanjena mala Agnesa, stade hodati po svojoj tesnoj sobici, van sebe od radosti, izbezumljena, vesela, vičući, pevajući,ljubeći svoju kćer, govoreći joj, smejući se, plačući, sve to u isti mah, i sa zanosom. Kćeri moja! kćeri moja! govoraše ona. Našla sam svoju kćer! evo je! Dobri Bog mi je vratio! Hej! hodite svi! Ima likoga da vidi da sam našla svoju kćer? Gospode Isuse, kako je lepa! Ostavio si me da čekam na nju petnaest godina,dobri Bože, ali zato da mi je vratiš lepu. Ciganke je, dakle, nisu pojele? Ko je to rekao. Kćeri moja! mila moja kćeri!poljubi me. Kako su dobre Ciganke! Ja volim Ciganke. To si doista ti. Zato mi je, dakle, srce bilo u grudima kad god

si prošla pored mene. A ja sam mislila da je to mržnja! Oprosti mi, Agnesa, oprosti mi. Morala sam ti se učiniti vrlo zla,je li? Ja te volim. Imaš li još onu malu belegu na vratu? da vidim. Imaš je. Oh! kako si lepa! Ja sam vam dala te velikeoči, gospođice. Poljubi me. Kako te volim. Sasvim mi je svejedno što druge matere imaju dece; marim ja za njih sad!Neka samo dođu. Evo meni moga deteta. Evo njena vrata, njenih očiju, njene kose, njene ruke. Nađite mi šta ovakolepo! Oh! što će ona imati obožavalaca! Plakala sam petnaest godina. Sva moja lepota otišla je i došla k njoj. Poljubime!Ona joj je govorila još tisuću drugih neobičnih reči čija je lepota ležala u naglasku, remeti629la joj je odelo, tako da je jadna devojka crvenela, gladila joj je rukom svilenu kosu, ljubila joj nogu, koleno, čelo, oči,ushićivala se svime. Mlada devojka nije se branila, i s vremena na vreme ponavljala bi vrlo tiho i sa bezgraničnomljubavlju:Majko!Vidiš, kćeri moja nastavljala je isposnica prekidajući svaku svoju reč poljupcima vidiš, ja ću te voleti. Otići ćemoodavde. Bićemo srećne. Ja sam nasledila nešto u Rensu, u našoj postojbini. Ti znaš Rens? Ah! ne znaš, bila si sasvimmala! Da znaš kako si bila lepa kad ti je bilo četiri meseca! Imala si tako male nožice da su iz radoznalosti dolazilida ih vide čak iz Eperneja, koji je sedam milja daleko! Imaćemo našu njivu i kuću. Spavaćeš u mojoj postelji. Božemoj! ko bi to pomislio? ja sam našla svoju kćer.O, majko! reče mlada devojka, koja od silnog uzbućenja jedva najzad dobi snage da govori lepo mi je Cigankarekla. Bila je među nama jedna Ciganka, koja je umrla prošle godine i koja se brinula o meni kao dadilja. Ona mi je iobesila o vrat ovu kesicu. Uvek mi je govorila: Mala, čuvaj dobro ovu dragocenost. To je blago. Po njoj ćeš naćisvoju mater. Tvoja ti je mati o vratu. Ciganka mi je prorekla da ću vas naći!Isposnica ponovo pritište kćer u svoja naručja. Hodi da te poljubim! kako to lepo kažeš!Kad odemo u našu postojbinu, daćemo cipelice malomeHristu u crkvi. Dužni smo to dobroj svetojBogorodici. Bože! kako imaš lep glas. Kad si migovorila malopre, činilo mi se da slušam muziku.630Ah! Goopode bože! Našla sam opet svoje dete. Ali je li mogućno to što se dogodilo? Ne umire se, dakle, ni od čega,jer ja nisam umrla od radosti.I ona ponovo stade pljeskati rukama, smejati se i vikati:

Kako ćemo biti srećne!U tom trenutku odjeknu u ćeliji zveket oružja i konjski topot koji kao da je dolazio sa Mosta Bogorodičine crkve i svese više približavao kejom. Ciganka, preplašena, pade u naručje isposnici. Spasite me! opasite me! majko! evo ih gdedolaze.Isposnica preblede.Bože! šta reče? Ja sam zaboravila! Tebe gone! Šta si to učinila?Ne znam odgovori nesrećno dete ali sam osuđena da umrem.Da umreš .reče Gudula i povede se kao da je grom udario. Da umreš! nastavi ona lagano i gledajući ukočeno usvoju kćer.Jest, majko nastavi mlada devojka van sebe od straha hoće da me ubiju. Eto idu da me uhvate. Ta su vešala zamene. Opasite me! Opasite me! Evo dolaze! Spaoite me!Ispoonica osta nekoliko trenutaka nepomična kao okamenjena, zatim mahnu glavom u znak sumnje, i najedanput,prenuvši u smeh, ali u smeh užasan koji joj se beše povratio, uzviknu: Ho! ho! ne! to što mi reče san je. Šta! bilasam je izgubila, nisam čula za nju punih petnaestgodina, i sad, kad sam je našla, da bude moja samojedan minut! Da mi je opet uzmu! Sad, kad je lepa,kad je velika, kad mi govori, kad me voli, sada da mi631je pojedu, pred mojim očima, pred očima njene matere! Oh, ne! to nije mogućno! Dobri Bog neće dopustiti tako šta.Ovde konjanici kao da se zaustaviše, i ču se udaljeii glas koji je govorio: Ovamo, gospodine Tristane. Sveštenikreče da ćemo je naći kod Mišje rupe. Topot konjski ponovo se začu.Isposnica se ispravi sa očajnim vriskom. Beži! beži, moje dete! Sad se svega opominjem.Imaš pravo. Čeka te smrt. Užasno! Beži!Ona prisloni glavu na otvor, pa je brzo trže. Ostani reče glasom tihim, kratkim i tužnim,stežući grčevito ruku svoje kćeri koja jebila više mrtva no živa. Ostani! Ne govori ništa!Vojnici susvuda unaokolo. Ne možeš izići.Suviše je vidno.Oči su joj bile suve i zažarene. Ona osta nekoliko trenutaka ne govoreći. Samo je krupnim koracima koračala posvojoj ćeliji i zaustavljala se ovdeonde te čupala svoju sedu kosu koju je zatim kidala zubima.Najedanput reče: Približuju se. Hoću da govorim s njima. Sakrijse u onaj ugao. Neće te videti. Ja ću im rećida si pobegla ili da sam te pustila.

Ona spusti svoju kćer, koju je dotle neprestano nosila, u onaj ugao ćelije koji se spolja nije video. Tu je pribi, brižljivonamesti tako da joj ni noge mi ruke nisu izlazile iz mraka, rasplete joj crnu kosu i njome joj pokri belu haljinu da se nevidi, metnu pred nju svoj krčag i svoj kamen, jedini nameštaj koji je imala, misleći da će je taj krčag i taj kamenzakloniti. I kad je to svršila, mirnija,632pade na kolena i stade se moliti Bogu. Dan koji tek što se beše počeo pomaljati ostavljao je još mnogo mraka u Mišjojrupi.U tom trenutku glas sveštenikov, taj pakleni glas prođe sasvim blizu ćelije vičući: Ovamo, kapetane Febuse odŠatopera.Kad ču ovo ime i ovaj glas, Esmeralda, koja se beše pribila u svom uglu, učini jedan pokret. Ne mmči se! reče Gudula.Tek što je izgovorila ove reči, a gomila ljudi, mačeva i konja zaustavi se oko ćelije. Mati se brzo diže i stade predprozor da ga zatvori. Ona vvde veliki odred vojnika pešaka i konjanika koji behu postrojeni na Grevskome trgu. Njihovzapovednik odjaha konja i priđe joj: Starice reče taj čovek koji je izgledaovrlo svirep tražimo jednu vešticu da je obesimo.Rekli su nam da je kod tebe.Jadna mati načini lice što je mogućno ravnodušnije i odgovori: Ne znam šta hoćete da kažete.Čovek nastavi:Do sto đavola! Šta priča onaj ludi arhiđakon. Gde je on?Gospodaru reče jedan vojnik nestalo ga je.Slušaj, matora ludo nastavi zapovednik nemoj lagati. Jedna veštica predata ti je na čuvanje. Šta si učinila s njom?Ioposnica ne htede sve odricati, bojeći se da ne izazove sumnju, i odgovori glasom iekrenim i osornim: Ako govorite o jednoj velikoj devojci, koja633mi je malopre bila predata, ta me je devojka ujela i ja sam je pustila. To je sve što znam. Ostavite me na miru.Zapovednik se namršti. Nemoj lagati, matora avetinjo nastavi on. Ja se zovem Tristan Ermit i prijatelj sam kraljev.Tristan Ermit, čuješ? I, gledajući Grevskitrg oko sebe, on dodade: To je ime koje ovde imaodjeka.Da ste i Satana Ermit odgovori Gudula, koja dobi malo nade ne bih ništa drugo mogla reći, i ne bih vas se bojala.

Do sto đavola! reče Tristan ala ova sikće! Dakle, veštica je pobegla, a na koju je stranu otišla?Gudula odgovori nemarno: Čini mi se Ulicom Muton.Tristan okrenu glavu, i dade svojoj četi znak da se spremi za polazak. Isposnica dahnu dušom. Gospodaru reče najedanput jedan strelac pitajte tu matoru vešticu zašto su tako iskvarenešipke na njenu prozoru.Ovo pitanje ponovo ispuni strahom srce jadne matere. Pa, ipak, ona ne izgubi sve prisustvo duha. Takve su uvek bile promuca. To nije istina nastavi strelac jučejoš stojale su kao lep crni krst koji budi pobožnost.Tristan pogleda isposnicu ispod oka. Čini mi se da se veštica zbunila.Nesrećna žena oseti da sve zavisi od njena držanja,i s paklenim mukama u duši stade se smejati. Majke su u stanju sve da učine.634Koješta reče ona taj je čovek pijan. Ima više od godine dana kako su jedna kola, natovarena kamenom, udarila uprozor i izvalila na njemu rešetku. Štaviše, tada sam izgrdila kočijaša.To je istina reče drugi strelac ja sam tu bio.Uvek ima svuda ljudi koji su sve videli. Ovaj neočekivani iskaz strelčev ožive isposnicu, za koju je ovaj ispit bioprelazak preko provale po oštrici noža.Ali ona beše osuđena na naizmenično menjanje nade i straha.Da su to kola učinila nastavi prvi vojnik šipke bi bile ugurane, međutim, one su izbijene napolje.Oho reče Tristan vojniku ti imaš nos istražnoga sudije u Šatleu. Šta veliš na ovo, stara?Bože moj uzviknu ona u očajanju i glasom plačnim protiv svoje volje ja vam se kunem, gospodaru, da su kolapolomila ove šipke. Vi ste čuli da je taj čovek video kad su kola udarila u prozor. A posle, kakve to veze ima s vašomCigankom?Hm progunđa Tristan.Do đavola nastavi vojnik, kome je polaskala upravnikova pohvala prelom gvožđa sasvim je nov.Tristan mahnu glavom. Ona preblede.Koliko ima, rekoste, kako su ta kola udarila u prozor?Mesec dana, petnaest dana, možda, gospodaru. Ne opominjem se tačno.635Najpre je rekla da ima više od godine dana napomenu vojnik.Ovo je zaista sumnjivo reče upravnik.Gospodaru uzviknu ona, ne odmičući od prozora i strepeći da ih sumnja ne navede da iromole glavu kroz prozor i

pogledaju u ćeliju gospodaru, kunem vam se da su kola slomila ovu rešetku. Kunem vam se svima anđelima u raju.Ako je kola nisu slomila, dabogda se u paklu kuvala.Nešto mi se mnogo kuneš reče Tristan, gledajući je inkvizitorskim pogledom.Jadna žena osećala je kako sve više gubi svoje pouzdanje. Počela je bila hvatati se u laži i sa strahom je uviđala dane govori ono što bi trebalo govoriti.Uto dođe drugi vojnik i uzviknu: Gospodaru, ova matora veštica laže. Ciganka nije pobegla Ulicom Muton. Lanac u ulici bio je cele noći zategnut, ičuvar nije video nikoga da je prošao.Tristan, čije je lice svakoga trenutka bilo sve mračnije, obrati se ioposnici: Šta imaš da kažeš na ovo?Ona pokuša da se iz ove nove neprilike izvuče:Ne znam, goslodaru, mogla sam se prevariti. Čini mi se da je prešla preko vode.To je protivna etrana reče Tristan. No nije verovatno da je htela da se vrati u Staru varoš, gde su je gonili. Ti lažeš,babetino!A posle dodade prvi vojnik nema čamca ni. s ove ni s one strane vode.636Biće da je preplivala odgovori isposnica, braneći zemljište stopu po stopu.Zar žene ššvaju? reče vojnik.Do sto đavola, babo, ti lažeš, lažeš nastavi Tristan gnevno. Došlo mi je da se manem Ciganke ša da tebe obesim.Četvrt časa mučenja iščupaće ti možda iz grla istinu. Poći ćeš s nama.Ona žudno prihvati ove reči.Kako hoćete, goopodaru. Vodite me, vodite. Udarite me na muke, nisam protivna. Vodite me. Brzo, brzo, hajdemoodmah. Za to vreme mišljaše kći će mi se spasti.Sto mu muka reče Tristan kakva žudnja za mukama! Ja ništa ne razumem ovu ludu.Jedan stari podoficir noćne straže, sav sed, iziđe iz redova i obrati se upravniku: Doista je luda, gospodaru. Ako je pustilaCiganku, nije njena krivica, jer ona ne voli Ciganke.Ima petnaest godina kako sam stražar i kakoje svako veče slušam gde proklinje Ciganke kletvamakojima nema kraja. Ako je ta koju tražimo,kao što ja mislim, ona igračica s kozom, tu naročitomrzi.Gudula se papreže i reče: Tu naročito.Jednodušni iskaz noćnih stražara potvrdi upravniku policije reči starog podoficira. Tristan Ermit, koji izgubi svakunadu da će šta doznati od isposnice, okrenu joj leđa i ona ga sa neiskazanom zebnjom vide kako se lagano uputisvome konju. Ništa reče on kroz zube napred, da

tražimo dalje. Neću zaepati dok ta Ciganka ne budeobešena.637Međutim, on se ustezao još neko vreme, pre nego je uzjahao konja. Gudula je lebdela između života i smrti, gledajućiga kako se osvrće po trgu, uznemiren kao lovački pas koji oseća u svojoj blizini legalo divljači i neće da se udalji.Naposletku, on mahnu glavom i skoči u sedlo. Srce Gudulino, koje se beše tako užasno steglo, raširi se, i ona rečetihim glasom, pogledavši svoju kćer koju nije smela pogledati otkako su oni došli: Spasena.Jadno dete sedelo je za sve to vreme u svome uglu, ne dišući, ne mičući se, misleći neprestano o smrti. Ona bešečula sav razgovor između Gudule i Tristana, i svaka strava njene matere odjeknula je u njoj. Beše čula neprekidnopucanje konca koji je držao nad provalijom, dvadeset puta učinilo joj se da se taj konac prekinuo, i naposletku poče disatilakše i osećati zemlju pod nogama. U tom trenutku ona ču jedan glas koji je govorio upravniku: Grom i pakao! gospodine upravniče, moje nijeda vešam veštice, ja sam vojnik. Narod je potučen;ostalo ostavljam vama. I sami ćete priznatida treba da se vratim svojoj četi, jer je ostala bezkapetana.Ovaj glas beše glas Febusa od Šatopera. Šta se u tom trenutku u njoj dogodilo, ne da se iskazati. Dakle, on je bio tu,njen prijatelj, njen zaštitnik, njena potpora, njeno utočište, njen Febus. Ona ustade, i pre nego je mati mogla zadržati,polete na prozor vičući: Febuse, u pomoć, Febuse moj.Febus nije više bio tu. Na nekoliko trenutaka pre toga savio je bio u Nožarsku ulicu. Ali Tristan ne beše još otišao.638Isposnica jurnu na svoju kćer kao besomučna. Ona joj zabode nokte u vrat i surovo je trže. Mati tigrica ne razbiramnogo. Ali je bilo suviše kasno. Tristan je beše video. He, he uzviknu on smejući se tako da sumu se videli svi zubi i da mu je lice izgledalo kaokurjačka njuška dva miša u mišolovci. Slutio sam ja to reče vojnik.Tristan ga udari po ramenu: Ti si dobar momak. Brzo dodade on gde je Hanrijet Kuzen?Jedan čovek koji nije imao ni odelo ni lice vojničko iziđe iz redova. Odelo mu je bilo pola sivo, pola zagasito, kosazaglađena, rukavi kožni, a u krupnoj ruci nosio je konopac. Ovaj čovek uvek je pratio Tristana, koji je uvek pratio Luja

XI.Prijatelju reče Tristan Ermit ja bih rekao da je ovo veštica koju tražimo. Obesićeš je. Imaš li lestvice?Tamo su jedne, u šupi Kuće na stubovima odgovori čovek. Hoću li je obesiti na ovim vešalima tamo? nastavi onpokazujući zidana vešala.Da. He, he nastavi čovek sa smehom više zverskimno što je bio smeh upravnikov nećemo moratiići daleko. Požuri reče Tristan. Smejaćeš seposle.Međutim, otkako je Tristan video njenu kćer i otkako je svaka nada bila izgubljena, isposnica nije progovorila nijednureč. Ona je bacila u jedan kut svoje ćelije jadnu Ciganku koja je bila polumrtva, i stala ponovo na prozor, naslonivšiobe639ruke, kao kanxe, na naslon od prozora. U ovom položaju neustrašivo je gledala po vojnicima, pogledom divljim iunezverenim. Baš u trenutku kad je Hanrijet Kuzen prišao ćeliji, ona ga pogleda tako zverski da je ustuknuo.Gospodaru reče on vrativši se upravniku koju treba uhvatiti?Mladu.Tim bolje, jer mi stara izgleda nezgodna.Sirota igračica s kozom! reče stari podoficir.Hanrijet Kuzen priđe prozoru. Pred pogledom materinim on obori oči. Zatim dosta plašljivo reče: Gospođo...Ona ga prekide glasom vrlo tihim i pomamnim:Šta hoćeš?Neću vas nego onu drugu.Koju drugu?Onu mladu.Ona stade vrteti glavom vičući:Nema ovde nikoga! Nema nikoga! Nema nikoga!Ima nastavi xelat vi to dobro znate. Pustite me da uzmem mladu. Vama neću ništa.Ona se neobično gorko nasmeja:Tako, meni nećeš ništa.Dajte mi onu drugu, gospođo; tako je naredio gospodin upravnik.Ona ponovi kao u ludilu:Nema ovde nikoga.Ja vam kažem da ima odgovori xelat. Svi smo videli da vas ima dve.640 Hodi da se uveriš reče isposnica sa strašnimsmehom. Provuci glavu kroz prozor.

Xelat pogleda materine nokte, i ne usudi se. Požuri povika Tristan, koji beše razmestiosvoju četu u krug oko Mišje rupe i stojao nzkonju u blizini vešala.Hanrijet se vrati upravniku još jedanput, sasvim zbunjen. On beše spustio konopac na zemlju. i nespretno je obrtaošešir u ruci.Gospodaru upita on kako da uđem?Na vrata.Nema ih.Kroz prozor.Suviše je uzan.Proširi ga reče Tristan ljutito. Zar nemaš pijuka?Iz dubine svoje peštere, mati, koja je neprestano bila na oprezi, gledala je ovo. Ona se ne nadaše više ničemu, nijeviše znala šta hoće, ali nije htela da joj uzmu kćer.Hanrijet Kuzen ode u šupu Kuće na stubovima po sanduk sa xelatskim alatom. On izvadi iz njega i lestvice, kojesmesta prisloni uz vešala. Petšest vojnika naoružaše se pijucima i polugama, i Tristan se uputi s njima prozoru. Stara reče upravnik strogim glasom predaj nam tu devojku na lep način.Ona ga pogleda kao da ga nije razumela. Do sto đavola! nastavi Tristan što nedaš da se ta veštica obesi kad to kralj želi?Jadna žena stade se smejati svojim divljim smehom. Što ne dam? Zato što je to moja kći.41 Bogorodičina crkva641Ove reči izgovorila je tako da je uzdrhtao i sam Hanrijet Kuzen. Vrlo mi je žao reče na to upravnik alitako hoće kralj.Ona uzviknu, udvojivši svoj strahoviti smeh:Šta me se tiče tvoj kralj? Rekoh ti da je to moja kći.Provalite zid reče Tristan.Da se napravi otvor dosta prostran, dovoljno je bilo izvaditi jedan kamen ispod prozora. Kad mati ču kako pijuci ipoluge potkopavaju njenu tvrđavu, ona strahovito vrisnu, zatim sa užasnom brzlnom stade trčati po svojoj ćeliji, kaozver u svome kavezu. Ona ne reče više ništa, ali su joj oči sevale. U vojnika se behu sledila srca.Najedanput ona uze kamen, nasmeja se i obema rukama hitnu ga na radnike. Kamen, rđavo bačen, jer su joj rukedrhtale, ne dohvati nikoga i zaustavi se pod nogama Tristanova konja. Ona škrgutnu zubima.Međutim, mada sunce ne beše još izišlo, videlo se uveliko; lepo rumenilo obasjavalo je stare crvotočne dimnjake na

Kući na stubovima. Beše čas kada se prvi prozori ove velike varoši veselo otvaraju na krovovima. Seljaci, piljari kojise na svojim magarcima behu uputili na pijacu, prelazeći preko Grevskoga trga zaustavili bi se začas pred ovomčetom vojnika, koja se beše okupila oko Mišje rupe, pogledali bi je začuđeno i otišli dalje.Isposnica beše sela kraj svoje kćeri, zaklonila je svojim telom i, ukočena pogleda, slušala je jadno dete koje se nijemicalo i koje je tihim glasom ponavljalo samo jednu reč: Febus. Ukoliko642je rad rušilaca napredovao, mati se i nehotice povlačila i sve više pritiskivala mladu devojku uza zid. Najedanputisposnica vide kako se kamen zaljulja (jer je bila kao na straži i kije ga puštala iz očiju), i ču glas Tristanov koji jesokolio radnike. Ona se tada trže iz klonulosti koja je beše obuzela od pre nekoliko trenutaka, i uzviknu; i, dok jegovorila, glas joj j'e parao uvo kao testera, čas šaputao kao da su joj sve kletve poletele na usne da se odjednomizliju. Ho, ho, ho! Ta to j'e užasno. Vi ste zlikovci!Zar hoćete doista da mi uzmete kćer? Rekoh vam daje to moja kći. Oh, podlaci! Oh! xelati! Ubice! U pomoć!u pomoć! Je li mogućno da hoće da mi oduzmudete. Ko je taj koga nazivaju dobrim Bogom.I obraćajući se Tristanu, zapenušena, unezverena, puzeći kao panter i nakostrešena, ona nastavi:Priđi da mi uzmeš kćer! Zar ti ne razumeš da ti ova žena kaže da je to njena kći? Znaš li ti šta je to imati dete? Hej,vuče, zar nisi nikad ležao sa svojom kurjačicom, zar nisi nikad imao svoje kurjače? A ako imaš male, zar nemaš ništau utrobi da te potresa kad oni urlaju?Oborite kamen reče Tristan ne drži se više.Poluge podigoše teški kamen. Kao što smo rekli, to beše posledši bedem materin. Ona skoči na nj, htede ga zadržati,zapara ga svojim noktima, ali joj kamen, koji pokrenuše šestorica ljudi, izmače iz ruku i lagano se skliza niz gvozdenepoluge.Videći da je prolaz otvoren, išosnica pade41»tpred otvor, zatvori rupu svojim telom, kršeći ruke, udarajući glavom o pod, i vičući glasom koji beše promukao odumora i koji se jedva čuo: U pomoć! vatra! vatra! Sad uhvatite devojku reče Tristan neprestanohladan.Mati pogleda vojnike tako strašno da bi se ovi radije povukli no išli napred. Na posao nastavi Tristan. Hanrijete

Kuzene, čini svoje.Niko se ne mače.Tristan stade psovati:Grom i pakao! Zar moji vojnici da se boje jedne žene!Gospodaru reče Hanrijet zar je to žena?Ima lavovsku grivu reče drugi.Napred nastavi upravnik otvor je dovoljno širok. Uđite trojica naporedo, kao u proboju kod Pontoaza. Nekajednom bude kraj ovome, grom i pakao! Prvi koji odstupi poginuće.Dovedeni u tesnac između upravnika i matere, koji su pretili, vojnici se začas ustezaše, zatim se odlučno uputišeMišjoj rupi.Kad ieposnica ovo vide, ona se naglo diže na kolena, razmače kosu s lica, zatim spusti na kukove svoje mršave iraskrvavljene ruke, krupne suze pođoše joj jedna po jedna iz očiju i stadoše joj teći niz obraze jednom borom, kaobujica koritom koje je prolokala. U isto vreme ona stade govoriti, ali glasom tako punim molbe, tako blagim, tako poniznimi tako dirljivim da su oko Tristana utira644li suze mnogi vojnici koji bi meso ljudsko mogli jesti. Gospodo, gospodo vojnici, čujte. Treba da vam kažem. To je moja kći, moja draga kći koju sam bila izgubila. Čujteme. To je čitava priča. Imajte na umu da ja vrlo dobro poznajem gospodu vojnike. Oni su uvek bili dobri prema meni,kad su se deca bacala na mene kamenjem, zato što sam provodila ljubav. Vi ćete mi ostaviti moje dete kad budetesve doznali. Ja sam bila pokvarena devojka. Cigani su mi je ukrali. Petnaest godina čuvala sam njenu cipelicu.Pogledajte, evo je. Tolika joj je bila noga. U Rensu, Šantefleri, u Mučeničkoj ulici. Čuli ste možda. To sam bila ja. Kadste vi bili mladi, tada je bilo srećno vreme. Onda se lepo živelo. Vi ćete imati sažaljenja prema meni, je l' te gospodo?Ciganke su mi je ukrale, i nisam je videla petnaest godina. Mislila sam da je mrtva. Petnaest godina provela samovde, u ovom podrumu, bez vatre zimi. To je strašno. Sirota cipelica. Ja sam toliko vikala da me je dobri Bog čuo.Noćas mi je vratio kćer. To je čudo dobroga Boga. Ona ne beše mrtva. Vi mi je nećete uzeti, uverena sam. Kad bistehteli uzeti mene, ne bih rekla ništa, ali nju, dete od šesnaest godina, dajte joj vremena da vidi sunce. Šta vam je onaučinila? Ništa. Ni ja vam nisam ništa učinila. Kad biste znali da ja imam samo nju, da sam stara, da je to blagoslovkoji mi je poslala sveta Bogorodica. A posle, vi ste svi tako dobri, vi niste znali da je to moja kći, a sad znate. Oh, ja jevolim! Gospodine upravniče, ja bih više volela ranu na utrobi svojoj no ogrebotinu na njenome prstu. Vi mi

645izgledate dobar gospodin. Ovo što vam govorim sve vam razjašnjava, je jf te? Oh, da ste imali majku, gospodaru, viste starešina, ostavite mi moje dete. Pomislite da vas molim na kolenima, kao što se moli Hristos. Ja ne tražim ništa niod koga, ja sam iz Rensa, gospodo; imam nešto malo imanja od mog ujaka Majeta Pradona. Ja nisam prosjakinja. Nećuništa, samo hoću svoje dete. Oh, hoću da ostane kod mene! Dobri Bog, koji je gospodar, nije mi ga vratio uzalud.Kralj! velite kralj! Njemu neće baš tako mnogo goditi da mi kći bude ubijena. A posle, kralj je dobar. To je moja kći,moja kći, a ne kraljeva. Ona nije vaša. Ja ću otići, otići ćemo obe. Kad idu dve žene, od kojih je jedna mati a druga kći,treba ih pustiti da idu. Pustite nas da idemo, mi smo iz Rensa. Oh, vi ste tako dobri, gospodo vojnici, ja vas sve volim...Vi mi nećete oduzeti moje milo dete, to nije mogućno. Je l'te da je to sasvim nemogućno? Moje dete, moje dete.Nećemo pokušavati da predstavimo njene pokrete, njen glas, njene suze koje je gutala govoreći, ruke koje je sklapalai kršila, smeh od koga se čoveku srce paralo, ukočene poglede, jecanje, uzdahe, tužan i dirljiv vrisak koji je prekidaonjene reči bez reda, bez smisla i bez veze. Kad je ućutala, Tristan Ermit nabra obrve, ali zato da sakrije suze koje sublistale u njegovom zverskom oku. Pa, ipak, on savlada svoju slabost, i reče kratko: Tako kralj hoće.Zatim se naže na uvo Hanrijetu Kuzenu i reče mu sasvim tiho: Svršavaj brzo!646Strašni upravnik osećao je možda da i u nje*> mu srce popušta.Xelat i vojnici uđoše u ćeliju. Isposnica se ne usprotivi; samo se dovuče do svoje kćeri i pade na nju.Ciganka vide vojnike gde se približavaju. Strah od smrti povrati je.Majko uzviknu ona neiskazanim glasom očajanja majko, evo ih, branite me!Branim te, čedo moje odgovori mati ugušenim glasom; i, stežući je u svoja naručja, ona je obasu poljupcima. Ležećiovako na zemlji, jedna na drugoj, i mati i kći behu dostojne sažaljenja.Hanrijet Kuzen uze mladu devojku preko sredine, ispod njenih lepih ramena. Kad oseti ovu ruku, ona vrisnu ionesvesti se. Xelat kome su iz očiju kapale na nju krupne suze htede je poneti. On pokuša odvojiti mater, koja, takoreći, beše vezala svoje ruke oko struka svoje kćeri, ali ona se beše tako čvrsto uhvatila za svoje dete da mu je bilonemogućno odvojiti je. Hanrijet Kuzen izvuče onda mladu devojku iz ćelije, a s njom i mater. Materine oči behutakođe zatvorene.

Sunce se u tom trenutku rađalo, i na trgu je bilo već prilično sveta koji je izdaleka gledao šta se to tako vuče pokaldrmi ka vešalima. Jer takav beše običaj upravnika Tristana prilikom pogubljivanja. On nikako nije dopuštaoradoznalima da se približe.Na prozorima nije bilo nikoga. Samo su se u daljini, na vrhu onoga tornja Bogorodičine crkve s koga se video Grevskitrg, videla dva čoveka kao6i7dve crne tačke na jasnome jutarnjem nebu, koji kao da su gledali.Hanrijet Kuzen zaustavi se sa svojim teretom na podnožju kobnih lestvica i, jedva dišući od silnog uzbućenja, namačekonopac na divni vrat mlade devojke. Nesrećno dete oseti strašni dodir konopca. Ona otvori oči i vide suvu rukukamenih vešala, koja se pružala iznad njene glave. Ona se strese i uzviknu glasom jasnim i užasnim: Ne, ne, neću! Mati, čija se glava gubila u odelu njene kćeri, ne reče ni reč; samo uzdrhta celim telom i ču se kakoudvoji svoje poljupce. Xelat se koristi ovim trenutkom da živo otkopča ruke kojima ona beše stegla osuđenu. Bilo odumora, bilo iz očajanja, ona se ne usprotivi. On onda diže mladu devojku na rame, sa koga je ovo krasno stvorenjepadalo preko njegove velike glave graciozno previjeno nadvoje. Zatim metnu nogu na lestvice da se popne.U tom trenutku, mati, koja je ležala na kaldrmi, sasvim otvori oči. Ne pustivši ni glasa, ona se ispravi strahovita lica,zatim kao zver na svoj plen jurnu na xelata i ujede ga za ruku. To je bilo u trenut oka. Xelat zaurla od bola. Vojnici pritrčašei s teškom mukom iščupaše mu krvavu ruku iz usta materinih. Ona je ćutala. Vojnici je dosta surovo odgurnuše,i tada uočiše da joj glava teško pade na kaldrmu. Podigoše je. Ona ponovo pade. Bila je mrtva.Xelat, koji ne beše pustio mladu devojku, nastavi peti se uz lestvice.648IILA CREATURA BELLA BIANCO VESTITA1(Dante)Kad Kvazimodo vide da je ćelija prazna, da Ciganke nema više u njoj, da su je odveli dok ju je branio, on se obemarukama uhvati za kosu i stade skakati od iznenađenja i bola. Zatim stade trčati po celoj crkvi, tražeći svoju Ciganku,urlajući neobično po svima kutovima, sejući svoju riđu kosu po podu. To je bilo baš onda kad su kraljevi strelcipobedonosno ulazili u Bogorodičinu crkvu tražeći takođe Ciganku. Kvazimodo im je pomogao i ne sluteći, grešnik, onjihovim strašnim namerama; on je mislio da su neprijatelji Cigankini šatrovci. Sam je vodio Tristana Ermita po svima

mogućim skloništima, otvarao mu je tajna vrata, dvostruke zidove u oltaru, zadnja odeljenja u riznicama. Da jenesrećna devojka još bila u crkvi, on bi je predao.Kad Tristanu dosadi ovo uzaludno traženje, njemu, koji nije lako gubio strpljenje, Kvazimodo nastavi tražiti sam. Onobiđe crkvu dvadeset puta, sto puta, uzduž i popreko, ozdo do dole, peo se, silazio je, vikao je, njuškao je, tražio je,pretresao je, zavlačio je glavu po svima rupama, unosio je buktinju pod sve svodove, u očajanju, van sebe. Mužjakkoji je bio izgubio svoju ženku, nije strašniji niti nemirniji.Kad se najzad uverio, dobro uverio da je nema,1 Stvorenje lepo u belo obučeno.64$da je s njom svršeno, da su mu je ukrali, on se lagano pope uz stepenice tornjeva, stepenice uz koje je ustrčao takoživo i tako pobedonosno onoga dana kada ju je spasao. On prođe još jedanput kroz ista mesta, oborene glave, bezglasa, bez suza, gotovo ne dišući. Crkva je opet bila pusta, i u njoj je ponovo zavladala mrtva tišina. Strelci je behunapustili i otišli da potraže vešticu po varoši. Kad ostade sam u ovoj prostranoj Bogorodičinoj crkvi, koja je na nekolikotrenutaka pre toga bila tako uzavrela, Kvazimodo se uputi u ćeliju u kojoj je Ciganka provela toliko nedelja podnjegovom zaštitom.Približujući se ćeliji, zamišljao je da će je možda naći u njoj. Kad na savijutku galerije, koja vodi na krov pobočnihstrana, ugleda tesnu ćeliju s njenim malim prozorom i malim vratima, sklonjenu pod jednim velikim svodompodupiračem kao ptičje gnezdo pod granom, bedni zvonar klonu i nasloni se na jedan stub da ne padne. On pomislida se možda vratila, da ju je neki dobar duh bez sumnje doveo natrag, da je ta ćelija tako mirna, tako pouzdana, takolela da nije mogućno da nije u njoj, i on se ne usudi kročiti ni korak više, bojeći se da ne uništi svoje iluzije. Jest,govorio je u sebi, možda spava ili se moli Bopu. Ne treba je uznemiravati.On prikupi najzad svu svoju hrabrost, priđe na prstima, pogleda i uđe. Prazna! Ćelija beše neprestano prazna.Nesrećni zvonar obiđe je lagano, podiže postelju i pogleda pod njom, kao da se devojka mogla sakriti između poda idušeka, zatim mahnu glavom i osta kao blesast. Najedanput on razjareno zgazi nogom buktinju, i, ne rekavši nijednureč,650ne pustivši ni Jedan uzdah, zatrča se, udari glavom o zid i pade na pod onesvešćen.Kad dođe sebi, on pade na postelju i stade ljubiti još toplo mesto na kome je mlada devojka spavala; tu osta nekoliko

trenutaka nepomičan, kao da će na tom mestu izdahnuti, zatim se diže, kupajući se u znoju, zadihan, van sebe, istade udarati glavom o zid, odmereno kao klatno zvona, odlučno kao čovek koji hoće da je razbije. Naposletku pade ipo drugi put, iznuren, iziđe na kolenima iz ćelije i namesti se preko duta vrata, u položaj čoveka koji je začuđen.Tako je ostao više od jednoga sata, ne mičući se, gledajući ukočeno u pustu ćeliju, mračniji i zamišljeniji od materekoja sedi između prazne kolevke i mrtvačkog sanduka s telom. Nije govorio ništa; samo bi mu s vremena na vremesilno potreslo telo jecanje, ali jecanje bez suza, kao ono letnje munje bez grmljavine.Reklo bi se da je tada, premišljajući u svome bolu o tome ko bi mogao biti neočekivani otmičar Ciganke, pomislio naarhiđakona. On se seti da je jedini dom Klod imao ključ od stepenica koje vode u ćeliju, opomenu se noćnih nasrtajana mladu devojku: prvog, kada mu je Kvazimodo pomogao, drugog, kada mu je stao na put. Opomenu se bezbrojnihpojedinosti i naskoro bi potpuno uveren da mu je arhiđakon oteo Ciganku. Međutim, on je toliko poštovao ovogsveštenika, zahvalnost, odanost i ljubav prema tome čoveku behu uhvatile tako duboka korena u njegovom srcu dasu, čak i u ovom trenutku, davale otpora noktima ljubomore i očajanja.On je pomišljao da je ovo učinio arhiđakon;652i strašan gnev, koji bi osetio prema svakome drugom, pretvorio se kod jadnoga zvonara u neizmeran bol, kad seticalo Kloda Froloa.Baš kad je ovako mislio na sveštenika, zora je osvetlila svodove podupirače, i on spazi na gornjem spratuBogorodičine crkve, na laktu spoljašnje ograde koja savija oko apside, neku priliku koja je išla. Ta je prilika išla knjemu. On je poznade. To beše arhiđakon.Klod je išao korakom odmerenim i laganim. U hodu nije gledao pred sobom; išao je ka severnom tornju, ali mu je licebilo okrenuto koso, ka desnoj obali Sene; glavu je držao visoko, kao da se trudio da vidi nešto preko krovova. U ovompoložaju često stoji buljina. Ona leti ka jednoj tački a gleda u drugu. Sveštenik prođe tako iznad Kvazimoda i ne spaziga.Gluvi, koga ova iznenadna pojava beše skamenila, vide Kloda kako uđe na vrata od stepenica severnog tornja.Čitalac zna da je to onaj toranj s koga se vidi Opštinski dom. Kvazimodo se diže i pođe za arhiđakonom.On se pope uz stepenice tornja, da dozna zašto se sveštenik popeo. Uostalom, jadni zvonar nije znao šta čini, šta bi

mogao reći, šta bi hteo. Duša mu beše ispunjena gnevom i strahom. Arhiđakon i Ciganka sudarili su se u njegovusrcu.Kad je došao na vrh tornja, pre nego je izišao iz mraka na stepenicama i istupio na plat4>ormu, on oprezno razgledagde je sveštenik. Sveštenik mu beše okrenut leđima. Ima jedna ograda oko plat4>orme zvonika. Sveštenik, čije su očinepomično gledale u varoš, beše se naslonio grudima na onub5gstranu te ograde koja gleda na Most Bogorodičine crkve.Kvazimodo, prikradajući se iza njega, htede videti šta to gleda. Sveštenik beše tako zanet da ne ču korake gluvoga.Divan je i prijatan prizor Pariz, naročito ondašnji Pariz, kad se gleda sa tornja Bogorodičine crkve, pri bistroj svetlostiletnje zore. To je moglo biti meseca jula. Nebo je bilo sasvim vedro. Poslednje zvezde gasile su se na raznimnjegovim tačkama, a jedna vrlo sjajna blistala se na istoku aa najsvetlijem mestu neba. Sunce tek što se nije bilorodilo. Pariz se već počeo kretati. Vrlo bela i vrlo čista svetlost živo je isticala u oku sve slike koje su tisuću kućapružale na istoku. Xinovska senka zvonika išla je s krova na krov, s jednoga kraja velike varoši na drugi. Bilo je većkraJ'eva u kojima se čuo govor i vreva. Ovde udar zvona, onde udar čekića, tamo tandrkanje kola koja idu. Većnekoliko dimova izbijalo je ovdeonde nad ovom površinom krovova, kao kroz pukotine kakvog ogromnog vulkana.Reka koja talasa svoju vodu pod svodovima tolikih mostova, na vrhu tolikih ostrva prelivala se srebrnastim talasima.Svuda oko varoši, van bedema, pogled se gubio u krugu pramenaste magle, kroz koju se nejasno raspoznavalaneodrećena pruga ravnica i lepo uzvišenje brežuljaka. Svakojaki talasasti zvuci razlivali su se iznad ove upolauspavane varoši. Prema istoku, jutarnji vetar gonio je preko neba nekoliko belih pramenova, otkinutih sa runa maglena brežuljcima.Na trgu, neke žene koje su nosile u ruci sudove s mlekom, pokazivale su začuđeno jedna drugoj653neobično iskvarena velika vrata Bogorodičine crkve i dva olovna mlaza zgusnuta u pukotinama peščara. To bešesve što je preostalo posle noćne borbe. Lomača, koju je Kvazimodo zapalio između tornjeva, beše se ugasila.Tristan beše već očistio trg i pobacao leševe u Senu. Kraljevima kao što je Luj XI prva je briga da operu kaldrmu poslekakvog pokolja.Izvan ograde tornja, baš ispod tačke na kojoj se zaustavio sveštenik, bio je jedan od onih fantastično izrezanih oluka

od kamena koji se ističu na gotskim građevinama; a u jednoj pukotini toga oluka, dva lepa šeboja, koje je vetar kretaote se činjahu kao živi, nestašno su se pozdravljala. Dznad tornja, visoko, daleko na nebu čuo se cvrkut ptica.Ali sveštenik nije slušao, nije gledao ništa od svega ovoga. To beše jedan od onih ljudi za koje nema jutra, nema ptica,nema cveća. U ovom ogromnom horizontu na kome je bilo toliko slika oko njega, njegov pogled beše upravljen ujednu jedinu tačku.Kvazimodo je goreo od želje da ga upita šta je učinio sa Cigankom. Ali arhiđakon kao da beše u tom trenutku vansveta. Bio je očevidno u jednome od onih burnih trenutaka u životu kada čovek ne bi osetio ni samu propast zemlje.Stalno i ukočeno gledajući u izvesno mesto, on se ne micaše niti govoraše; i ovo ćutanje i ova nepomičnost imađahu usebi nečega tako strašnog da je divlji zvonar drhtao pred njima, ne usuđujući se da ih poremeti. On samo pogleda, a ito je bio jedan način da se arhi654đakon upita, u pravcu Klodovih očnih zrakova, itako pogled nesrećnoga zvonara pade na Grevski trg.Tako vide ono što je gledao sveštenik. Uz stalna vešala behu prislonjene lestvice. Na trgu je bilo nešto malo naroda imnogo vojnika. Jedan čovek vukao je po kaldrmi nešto belo za šta beše okačeno nešto crno. Taj čovek zaustavi sena podnožju vešala.Sad se dogodi nešto što Kvazimodo ne vide dobro. Ne što njegovo jedno oko nije moglo donde dogledati, nego štoje bilo mnogo vojnika koji su zaklanjali, te se nije moglo lepo videti. Uostalom, u aome trenutku ukaza se sunce ipreko horizonta preli se takav talas svetlosti da bi čovek rekao da su se svi pariski šiljci, kubeta, dimnjaci, kalkani,zalalili ujedanput.Međutim, čovek se stade peti uz lestvice. Tada ga Kvazimodo vide jasno. On je nosio na ramenu neku žeiu, nekumladu devojku obučenu u belo, i ta mlada devojka imala je zamku oko vrata. Kvazimodo je poznade.To je bila ona.Čovek se tako pope na vrh lestvica. Tu namesti zamku. Ovde sveštenik kleče na ogradu, da bi bolje video.Najedanput čovek naglo gurnu nogom lestvice, i Kvazimodo, koji je na nekoliko trenutaka pre toga prestao disati, videkako se o konopcu, na dva hvata iznad zemlje, ljulja nesrećno dete sa čovekom koji joj beše stao nogama naramena. Konopac se nekoliko puta obrte oko sebe, i Kvazimodo vide kako se telo Cigankino stade užasno trzati.Sveštenik, opružena vrata, iskolačenih očiju, posmatrao je ovu

655strašnu grupu čoveka i mlade devojle, pauka i muve.Onda kada je ovaj užas dostigao vrhunac, demonski smeh, smeh koji čovek može imati samo onda kad prestane bitičovekom, ukaza se na bledom licu sveštenikovu. Kvazimodo ne ču ovaj smeh, ali ga vide.Zvonar se povuče na nekoliko koraka iza arhiđakona, i najedanput, jurnuvši na nj besomučno, gurnu ga s leđasvojim snažnim rukama u ponor nad kojim se dom Klod beše nagnuo.Sveštenik dreknu i pade.Oluk iznad koga se nalazio zaustavi ga u padu. On se očajno uhvati za nj rukama, i baš kad je otvorio usta da ponovodrekne, on spazi na ivici ograde, iznad svoje glave, strašno i osvetničko lice Kvazimodovo.Kad to vide, ne reče više ništa.Pod njim je bio ponor. Dubina od preko dve stotine stopa i kaldrma.U ovom strašnom položaju arhiđakon ne reče nijednu reč, ne pusti nijedan uzdah. Samo se sa nečuvenim naporimaupinjaše na oluku da se ponovo popne. Ali mu se ruke nisu mogle uhvatiti za granit, a noge su mu klizale niz pocrnelizid. Oni koji su se peli na tornjeve Bogorodičine crkve znaju da se odmah ispod ograde nalazi jedno ispupčenje odkamena. Na tome uvučenom uglu trošio je svoju snagu gnusni arhiđakon. On ne imađaše posla sa zidom odvesnim,no sa zidom koji mu se gubio ispod nogu.Kvazimodo je imao samo da mu pruži ruku pa da ga izvuče iz ponora, ali on ga i ne gledaše. Gle656dao je Grevski trg. Gledao je vešala. Gledao je Ciganku.Gluvi se beše nalaktio na ogradu, na ono isto mesto na kome je pre nekoliko trenutaka bio arhiđakon, i ne skidajućioka s jedinog predmeta koji je u tom trenutku postojao za nj na ovome svetu, ostao je nepomičan i nem, kao čovekkoga je grom porazio, a potok suza tekao je iz ovoga oka koje je dotle pustilo bilo jednu jedinu suzu.Međutim, arhiđakon je malaksavao. Niz njegovo ćelavo čelo curio je znoj, nokti mu se behu raskrvavili o kamen, akolena su mu se gulila o zid.Čuo je kako mu mantija, koja se beše zakačila za oluk, puca i cepa se, kad god se pokrene. I kao vrhunac sreće, tajse oluk završavao jednom olovnom cevi, koja se savijala pod težinom njegova tela. Arhiđakon osećaše kako ta cevlagano popušta. Ne^rećnik govoraše u sebi da će, kad mu ruke sasvim klonu od umora, kad mu se mantija pocepa,kad se olovo bude savilo, morati pasti, i neiskazani strah obuze mu dušu. Pokadšto je nesvesno gledao u jednu uzanu

površinu, koju su na desetinu stopa niže obrazovale skulpture, i iz dubine svoje očajne duše molio se Bogu da možezavršiti svoj život na tome prostoru od dve kvadratne stope, pa ma živeo stotinu godina. Jedanput pogleda ispod sebena trg, u ponor; glava koju diže zatvarala je oči, a kosa na njoj beše se nakostrešila.Ćutanje ove dvojice ljudi beše nešto strašno. Dok se arhiđakon na nekoliko stopa od njega borio sa smrću na ovakostrašan način, Kvazimodo je plakao i gledao na Grevski trg.Videći da svojim kretanjem samo potresa slabi42 Bogorodičina crkva657oslonac koji mu je ostao, arhiđakon odluči da se ne miče. Tako je visio, obgrlivši oluk, gotovo ne dišući, ne mičući se,bez ikakvih drugih pokreta do onog nehotičnog grčenja trbuha, koje čovek dobija u snu kad mu se čini da pada.Njegove ukočene oči behu otvorene nekako bolno i začuđeno. Međutim, malopomalo on stade pogvuštati, prsti sumu klizili niz oluk, osećao je sve više i više slabost svojih ruku i težinu svoga tela; krivina olova koje ga je zadržavalopadala je svakoga trenutka za jedan stepen niže ka ponoru.On je sa užasom video ispod sebe krov crkve Svetoga Jovana, mali kao karta previjena nadvoje. Gledao je redomhladne skulpture tornja, koje su kao i on visile nad ponorom, ali bez straha za sebe, bez sažaljenja prema njemu. Sveoko njega bilo je od kamena: pred njegovim očima čudovišta kojr zjape, dole, na dnu trga, kaldrma, iznad njegoveglave Kvazimodo koji je plakao.Na trgu je bilo nekoliko gomilica radoznalih ljudi, koji su mirno nagađali koji li je to ludak koji se zabavlja na takočudnovat način. Sveštenik ih je čuo kako govore, jer je njihov glas, jasan i zvučan, dopirao do njega: Ta taj će slomitivrat.Kvazimodo je plakao.Naposletku arhiđakon, van sebe od besnila i straha, uvide da je sve uzalud. Pa, ipak, prikupi svu snagu koja mu jepreostala za poslednji napor. On se prikopča za oluk, odbi se od zida kolenima, uhvati se rukama za jednu pukotinu ukamenu, i tako se uspuza za jednu stopu možda; ali usled ovoga potresa naglo se savi olovni kljun na koji seoslanjao. U istom trenutku rascepi mu se mantija.658I tada, osećajući da je izgubio svaki oslonac, držeći se još jedino ukrućenim i malaksalim rukama, nesrećniarhiđakon zatvori oči i pusti oluk. On pade.Kvazimodo ga je gledao kako pada.

Pad sa tolike visine retko je kad uopravan. Arhiđakon pade najpre s glavom dole i rapšrenih ruku, zatim se nekolikoputa obrnu u vazduhu. Vetar ga baci na krov jedne kuće, gde se nesrećnik najpre razbi. Međutim, još ne beše mrtavkad je pao na krov. Zvonar ga vide kako pokušava da se noktima zadrži, na kalkanu. Ali površina beše odveć strma, ion ne imađaše više snage. On se brzo skotrlja niz krov kao crep koji se odvoji, i pade na kaldrmu. Tu se više ne mače.Kvazimodo diže tada svoje oko ka Ciganki, čije je telo, viseći na vešalima, drhtalo pod belom haljinom u samrtnojtrzavici, zatim ga spusti na arhiđakona, koji je unakažen ležao na podnožju torn>a, i sa jecanjem, od koga eu senadimale njegove široke grudi, reče: Oh, sve što sam voleo.III ŽENIDBA FEBUSOVAPred veče istoga dana, kad je biskupovo sudsko osoblje odnelo sa kaldrme razdrobljenu lešinu arhiđakonovu,Kvazimoda beše nestalo iz Bogorodičine crkve.O tom događaju mnogo se govorilo. Niko nije«•659sumn>ao'da je došao bio dan koji je, po njihovom ugovoru, Kvazimodo, to jest đavo, odneo Kloda Froloa, to jestčarobnika. Mislilo se da je on razbio telo i uzeo dušu, kao što majmuni razbiju ljusku i pojedu orah.Zato arhiđakon nije sahranjen u osvećenoj zemlji.Što se tiče Pjera Grengoara, n>emu je pošlo za rukom da spase kozu, i požnjeo je lep uopeh u tragediji. Pošto jeogledao astrologiju, filozofiju, arhitekturu, hermetiku, svakojake ludorije, on se izgleda vratio tragediji, koja je najluđaod svih. To je on zvao tragičnim svršetkom. Evo šta stoji, odnosno njegovih dramenih uspeha, još 1483, u knjiziizdataka: „Žanu Maršanu i Pjeru Grengoaru, drvodelji i sastavljaču, koji su sagradili i sastavili misteriju davanu uPariskom Šatleu prilikom dolaska gospodina papinog poslanika, našli ličnosti i iste odeli i obukli, kako u rečenojmisteriji beše propisano; a tako isto što su sagradili postolja koja za to potrebna bejahu; za taj rad, sto livara."Febus od Šatopera svrši takođe tragično: oženi se.IVŽENIDBA KVAZIMODOVAMalopre smo rekli da je Kvazimoda nestalo iz Bogorodičine crkve na dan smrti Cigankine i arhiđakonove. Otada ganiko više nije video, niti se znalo šta je bilo s njim.660Prve noćm po Cigankinom pogubljenju, pomoćnici xelatovi behu skinuli s vešala njeno telo i odneli ga, po običaju, u

kosturnicu Monfokona.Monfokon behu, kako veli Soval, „najstarija i najlešpa vešala u kraljevini". Između predgrađa Tanpl i predgrađaSvetoga Martina, otprilike na sto šezdeset hvati od pariskih zidova a na puškomet od Kurtije, videla se, na vrhu jedneuzvišice blage, neosetne, dovoljno visoke da se može spaziti sa nekoliko milja unaokolo, jedna građevina neobičnogoblika, koja je dosta ličila na keltski kromlek, i u kojoj su takođe prinošene ljudske žrtve.8amislite, na vrhu jednog krečnog brežuljka, veliki ozidani paralelopiped, visok petnaest stopa, širok trideset, dugačakčetrdeset, sa jednim vratima, jednim spoljašnjim stepenicama i jednom platformom; na toj platformi šesnaestogromnih stubova od neotesanog kamena, uspravnih, visokih trideset stopa, poređanih na tri strane zgrade koja ihnosi, povezanih među sobom na vrhu jakim gredama, o koje u izvesnim rastojanjima vise lanci; na svima ovimlancima kosture; u blizini, u ravnici, jedan kamenit krst i dvoja vešala drugoga reda, koja kao da su bila izdanci glavnihvešala; iznad svega ovoga u vazduhu, večiti let gavranova. Eto to vam je Monfokon.Pri kraju petnaestog veka, ova strašna vešala, podignuta 1328, bila su već vrlo oronula. Grede behu istrulele, lancizarđali, stubovi su se zeleneli od plesni. Slojevi tesanog kamena behu se razmakli, i trava je rasla po ovoj platformi pokojoj ljudska noga nije išla. Strašna je bila slika koju je ova661građevina ocrtavala na nebu; naročito noću, kad slaba mesečina padne na ove bele lobanje, ili kad večernji povetaraczaljulja u mraku kosture i lance. Prisustvo ovih vešala bilo je dovoljno da cela okolina izgleda strašna.Debeli zid, koji je bio temelj ove odvratne građevine, beše šupalj. U njemu je bio načinjen prostran podrum, zatvorenstarom pokvarenom gvozdenom rešetkom, u koji su bacani ne samo ljudski ostaci koji su padali sa lanaca Monfokonano i tela svih onih nesrećnika koji su pogubljeni na drugim stalnim vešalima pariskim. U ovoj dubokoj kosturnici u kojojsu zajedno istruleli toliki zločini i toliki ljudski krah, ostavili su svoje kosti mnogi veliki ljudi i mnogi nevini, od Angerandade Marinji1, koji je podnovio Monfokon i koji je bio pravednik, do admirala Kolinjija2, koji ga je zatvorio i koji jetakođe bio pravednik.Što se tiče tajanstvenog nestanka Kvazimodovog, evo šta smo mogli doznati.Otprilike dve godine ili godinu i po dana posle događaja koji završuju ovu priču, kad je u kosturnici Monfokonapotražen leš Olivija Dema, koji je pre dva dana bio obešen i koga su, po milosti Karla VIII, imali da sahrane u Sen

Loranu u boljem društvu, nađena su među ostalim kostima dva kostura, od kojih jedan beše neobično zagrlio drugi.Na jednom od ova dva kostura, kosturu koji je bio ženski, bilo je još nekoliko parčadi od materije1 Vrhovni nadzornik finansija pod Filipom Lepim, obešen posle jedne nepravedne parnice (12601315).* Šef proteeganata, žrtva Vartolomejske noći. Njegov leš, bačen kroz prozor, vučen ulicama, obešen je (15191572).662koja je bila bela, a o vratu ogrlica od adrezaraha sa malom svilenom kesicom, ukrašenom zelenim kamenjem, koja jebila otvorena i prazna. Ovi predmeti bili su od tako male vrednosti da ih xelat bez sumnje nije hteo uzeti. Drugi, kojibeše zagrlio ovaj, bio je kostur čovečji. Palo je u oči da mu je kičma bila kriva, glava upala u ramena, a jedna nogakraća od druge. Dalje, na njegovom potiljku kičmeni stub nije bio prebijen: očevidno je da nije bio obešen. Čovek, čijije taj kostur bio, došao je dakle ovde, i tu je umro. Kad ga htedoše odvojiti od kostura koji je držao u zagrljaju, on seraspade u prašinu.ICKA ' gICA 2[g J^CBELEŠKA O „BOGORODIČINOJ CRKVI U PARIZU"Ne zna se tačno kad je Igo došao na misao da napiše roman u kome bi vaskrsnuo Pariz s kraja XV veka, sBogorodičinom crkvom kao glavnim junakom dela. Možda još 1823, kad je objavljen jedan roman Valtera Skota, okom je Igo pisao a gde je Luj XI jedna od glavnih ličnosti, kao i u Bogorodičinoj crkvi u Parizu.Tri su faktora mogla uticati na Igoa kad je odlučivao o predmetu svoga novog romana. Prvo, oživljeni ukus za istorijskiroman, posle Šatobrijanovih dela koja otkrivaju hrišćanski svet, viteštvo i gotiku. Uzimajući predmet iz moderneistorije, pod uticajem Valtera Skota, Alfred de Vinji piše SenMara (1826), Merime Hroniku Karla IX (1829), BalzakŠuane (1829). Zatim veliko interesovanje za srednji vek. I najzad, borba koja se u Francuskoj vodila za zaštituumetničkih starina protiv neveštih arhitekata restauratora, i naročito protiv „crne družine" koja je za vreme restauracijekupovala stare spomenike, rušila ih i prodavala materijal, ili ih rasturala i slala u inostranstvo.Tokom 1828. Igo ozbiljno misli na svoj roman: šeta po starom Parizu, posmatra, sanjari, razmišlja. Polovinomnovembra obavezuje se da ga preda svom izdavaču pre 15. marta iduće godine. Ali posle predgovora Krolvelu,drame su za Igoa postale preče od romana. Tre665

balo je što pre da pokaže da nije samo vešt teoretičar nego i sposoban stvaralac. Međutim, posle svog trijumfa napozornici, Igo se mogao vratiti predmetu koji ga odavno opseda, sazreva u njegovoj mašti, i on 5. juna 1830. potpisujeugovor da će roman predati izdavaču do 1. decembra.Još dva meseca Igo razmišlja, priprema se. Tek 25. jula napisao je prve stranice Bogorodičinje crkve u Parizu, ali jedva dana docnije morao da prekine, zbog revolucije koja je za tri dana svrgla Burbonce.Posle pariske pobune, koju će Igo u ggredgovoru Marion Delorm nazvati „divnom revolucijom", on javno pristuparevolucionarima. Raskida s prošlošću, ali naglo i neočekivano, jer je poslednjih godina sve više naginjao liberalizmu.Ne treba zaboraviti da su političke ideje romantičarske omladine koja je branila Ernanija bile pre republikanske negomonarhističke. Pariska pobuna oslobodila je pesnika, kristalisala njegova osećanja, i dovela do izražaja prve težnjenjegova duha. Pesnik koji je izveo revoluciju u pozorištu, sad je jasno osetio da mora da bude revolucionar i u politici,ako hoće da ostane dosledan.Igo teoretičar sada daje čuvenu definiciju nove književnosti: „Romantizam nije ništa drugo do liberolizal uknjiževnosti. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu."Iako sav u političkoj groznici, Igo se 1. septembra vraća Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Kupio je bocu mastila i velikivuneni triko, odelo zaključao, kako ne bi dolazio u iskušenje da izlazi, i sav se predao svom novom romanu. Toliko jeobuzet svojim stvaralaštvom da ne oseća ni umor ni hladnoću, i usred zime radi pored otvorenog prozora. Poslednjimkapima mastila završio je poslednje redove romana 14. januara (1831). Radeći tako silovito i munjevito, on je za četirii po meseca napisao jedno od svojih i najvećih i najboljih dela. Toliko se bio saživeo s ličnostima svog romana da je,po završetku, bio tužan, kao da se rastao od starih prijatelja.666Roman je objavljen 16. marta, usred mučne političke atmosfere. Julska monarhija već je bila stvorila nezadovoljnikemeđu kojima je i Viktor Igo, koji oštro napada novi poredak. Zaoštrava se politička borba. Ipak, delo značaja ivrednosti Bogorodičine crkve u Parizu nije moglo ostati nezapaženo. Opšti utisak je bio „zasenutost i zadivljenostpred jednim takvim raskošem umetničkih bogatstava".Da bi istorijska i lokalna boja bila što vernija, Igo se podrobno dokumentovao u mnogim memoarima, istorijskimspisima i arhivama. A zagim je od prikupljenog materijala probrao ono što je karakteristično za doba koje je

vaskrsavao i, zahvaljujući svojim izvanrednim sposobnostima da zamisli i predstavi daleke događaje i odsutne stvari,oživeo tu sirovu građu svojom bujnom maštom i zadahnuo svojim snažnim umetničkim dahom u nizu ogromnihfresaka, slika i živopisnih prizora najizrazitije boje.Intriga romana, međutim, plod je piščeve bogate fantazije. To isto važi i za ličnosti. Od glavnih junaka samo su Luj XIi Grengoar istorijske ličnosti. Ostale su delo piščeve mašte i često su toliko neobične i izuzetne da ih ne možemosmatrati predstavnicima jednog određenog društva i doba, iako žive snažnim životom. Njihova psihologija nijeprodubljena, iako Igo daje veoma tanane psihološke analize. Igo slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnosti. Poonome kako misle i šta osećaju, one više liče na savremenog čoveka nego na ljude XV veka.Ali zato je slika starog Pariza, njegovih običaja, naravi, verovanja, predrasuda, njegove umetnosti i civilizacije nesamo umetnički živa i kolorisana, nego i istorijski verovatna. Pišući o istorijokoj tačnosti Igovog romana, arheolog Fedokaže: „Nikada, ni jedan čovek nije napisao ni jedan odlomak iz arheologije koji vredi kao istorija, kao tačnost, kaozanimljivost, kao boja, kao misao, stoti deo glave Bogorodičina crkva u Parizu i Pariz sa visine." Arhitekt Lasi kaže damu je Igoov roman bio od velike pomoći pri obnovi stare katedrale, dok se Emil Mal čuveni istoričar srednjo667vekovne umetnosti ustezao da izjavi: „Mi smo s mukom pokazali ono što je pesnik osetio intuicijom genija".Igoova vizija toliko je snažna da često sve ostale senzacije preobražava u vizuelne slike, koje imau mop priviđenja.Te su halucinacije ponekad toliko jake da ličnosti romana u mrtvim stvarima šk živa bića. Kad šatrovci jurišaju nakatedralu, n>ima se čini da se na vrhu tornjeva sve statue oavola i zmajeva kreću, da se guje smeju, da tudoviigtakevću, da salamandre duvaju u plamen, a aždaje kijaju u dimu. Esmeraldi se čini da sve sprave za muč'.nje idu ka njojsa svih strana, da je bodu, stežu, k/če.Igo je isto tag.i dramatičan i slikovit evokator narodnih masa. Uz taru katedralu, narod je glavna ličnost romana,narod svih staleža, svih naravi, i svih običaja, od stgdenata do vlastele i šatrovaca. I sve te mase žive snažnimživotom, i kad se, radosne, zabavljaju, i kad se, kivne, bune ili jurišaju na Bogoroditipu cr1svu. Kroz njih upoznajemodušu Pariza s kraja XV veka.Ali, ono što je najlepše i najtrajnije u ovom romanu, to je poezija u svim svojim oblicima: epska poezija u silovitom

oživljavanju prošlosti, stvari, sredina i kolektivnih bića; lirska poezija toplih pripovesti i snažne boje; dramska poezijaraznolikih prizora, čas silovitih i svirepih, čas dirljivih i nežnih, koji se lako i prirodno odvijaju na prostranom platnustarog Pariza.Bogorodičina crkva u Parizu napisana je takvim jezikom i stilom da liči na divnu poemu u prozi. Igo je čarobnjak reči.Njegov je jezik raskošno bogat. Igo ima u najjačoj meri razvijeno osećanje za živost, izrazitost, linije i boje. Njegova jerečenica vajana, reljesrna, blistava, praskava, kolorisana, živopisna, i takmiči se s plastičnim umetnostima. Zbogpiščevog jedinstvenog slikarokog dara, u njegovom romanu stvari žive dubljim životom nego ličnosti. Živopisnost jepotisnula analizu, dekor je apsorbovao čoveka.Svi se kritičari, i stari i sadašnji, dive izvan668rednim stilskim bogatstvima dela, čudesnoj orgiji zvukova i tonova, i ritmičkom treperenju rečenica. Čim se delopojavilo, ono je svakoga zadivilo čudesnim bogatstvom jezika. „Ponekad, jezik je tako čudan i neobičan da izgledakao da se pisac služio nepoznatim slovima nekog prastarog narečja", pisao je jedan Igoov savremenik, dok našsavremenik Tibode nalazi da je Bogorodičina crkva u Parizu jedna od kreacija francuoke proze, „remekdelo slikanjasredina", i „često remekdelo umetničkog pričanja".Igo je majstor pripovedačke umetnosti. On priča živo, tečno, slikovito, jezikom koji združuje „arhaizam s najblistavijommodernom bojom", tonom u kom neusiljenost običnog, prostog govora meša sa uzvišenošću, lirizmom i patetikom.Igo je majstor i hompozicije. Ove je logički povezano i harmoiički stopljeno u ovom romanu složene intrige i obiljamaterijala. Ni uvođenje čitavih glava iz istorije umetnosti nije narušilo sklad ove velike freske.Savremenici su bili iznenađeni odsustvom religioznog osećanja u delu u kome je stara katedrala glavna ličnost iduša. Lamartin je nazvao pisca Šekspirom romana, a njegovo delo epopejom srednjeg veka, i setno dodao: „Svegaima u vašem hramu osim malo religije." To mu d'e zamerio i SentBev. Igo katolik upravo tada preživljuje versku krizu.Od hrišćanina, on postaje deist, i može se reći da je u to doba raskinuo s religijom.Pišući Bogorodičinu crkvu u Parizu, Igo se nije mogao osloboditi pesimizma koji je tada suvereno vladao. Antičkasudbina pritiska celu radnju romana i svirepo muči nesrećne ličnosti koje se stalno sudaraju, gonjene nekomnepoznatom i neodoljivom silom što ih gura ka zločinu ili nesreći. Igoovi lični pogledi na doba koje je vaokrsavao

možda su najviše doprineli da njegova slika XV veka bude onako sumorna. On je, kao umetnik, voleo katedralu i staruarhitekturu, ali nije voleo srednji vek, koji mu je izgledao svired i669surov. Zato je onako nemilostivo šibao nečovečnosti, varvarstva, sujeverja, naravi i ustanove toga doba.Bogorodičina crkva u Parizu ne označava samo datum u knjotževnom radu Viktora Igoa, koji je ovim remekdelomuvećao slavu romansijera, nego i datum u francuokom romantizmu. Pod snažnim dejstvom Igoovog romana oživeo je iojačao interes za srednji vek i vaokrsavanje stare francuske civilizacije. Ali Igo je ostao nedostižan kao slikar i pesniknajlepše francuske katedrale. Kad je veliki istoričar Mišle, koji nije bio samo naučnik nego i pesnik, pisao svoju Istorijusrednjeg veka, priznao je da je nemoćan da se takmiči s Viktorom Igoom: „Neko je, rekao je on, tako snažno isjajno opisao oovaj spomenik da se odsad niko neće usuditi da dirne u njega. On je, pored stare katedrale, sazidaojednu katedralu poezije koja je isto tako čvrsta kao temelji one druge, isto tako visoka kao njeni tornjevi."Bogorodičika crkva u Parizu, od svoje pojave pa do naših dana, bila je bogato vrelo umetničkih nadahnuća: jednaopera, nekoliko pozorišnih komada, nekoliko filmova i bezbroj ilustracija, fantastičnih, ljupkih, strašnih.Igoov roman je mnogo učinio i za zaštitu umetničkih starina u Francuskoj, i možda njemu ima da se zahvali što uvreme Komune nije zapaljena kraljica francuskih katedrala.Dušan MILAČIĐ'V •S A D R Ž A JBogorodičina crkva u Parizu 7Napomena Dodatak poslednjem izdanju od 1832 9Knjiga prvaVelika dvorana 15Pjer Grengoar 35Gospodin Kardinal 47Gazda Žak Kopenol 55Kvazimodo 66Esmeralda 75Knjiga drugaIz Haribde u Scilu 79Grevski trg 82„Besos para golpes" 85Neprijatnosti kojima se čovek izlažekad noću prati ulicama kakvu lepuženu 97V Dalje neprijatnosti 103

Razbijen krčag 105Svadbena noć _ _ __ 129Knjiga trećaBogorodičina crkva Pariz sa visine 143 154Knjiga četvrtaDobre duše 187Klod Frolo 192Immanis pecoris custos, immanior ipse 198Pseto i njegov gospodar 207Opet Klod Frolo 209Nepopularnost 217Knjiga petaI Abbas beati Martini 219II Ovo he ubiti ono 232Knjiga šesta!INepristrastan pogled na nekadašnje pravosuđe 253Mišja rupa 266Istorija jednoga kolača 271Suza za kap vode 297Kraj istorije jednoga kolača 308Knjiga sedmaOpasno je poveriti svoju tajnu kozi 311Drugo je sveštenik a drugo filozof 330Zvona 342'AH' GKH 345Dva čoveka u crnom odelu 362 č VI Sedam psovki i njihovo dejstvo pod vedrimnebom 370Zao duh 375Dobro je kad prozori gledaju na reku 385Knjiga osmaI Talir koji se pretvorio u suv list 397II Nastavak o taliru koji se pretvorio usuv list 409III Kraj o taliru koji se pretvorio u suvlist 415IV „Lasciate ogni speranza" 420V Mati __________ 438VI Tri ljudska srca sasvim različna 443Knjiga devetaGroznica 465Grbav, ćorav, hrom 478Gluv 484Peščar i kristal 487

Ključ od crvenih vrata 501Nastavak o ključu od; crvenih vrata 503Kljiga desetaI Grengoaru jedno za drugim pada na pametviše srećnih misli u ulici Bernardinaca 509Idite u šatrovce 523Živelo veselje 525Nespretan prijatelj 536Izba u kojoj se moli bogu gospodin LujFrancuski 561Misirac u xepu 601Šatoper stiže u pomoć 602Knjiga jedanaestaCipelica 607La creatura bella bianco vestita 649Ženidba Febusova 659IV Ženidba Kvazimodova • 660Beleška o Bogorodičinoj crkvi u Parizu 665rBIBLIOTEKA VELIKIH ROMANANova serija Drugo kolo, knj. 2VIKTOR IGOBOGORODIČINACRKVA U PARIZUUrednik ČEDOMIR MIRKOVIĆLikovni urednik RATOMIR DIMITRIJEVIĆGrafički uredniciOLIVERA JELIĆSEKA KRESOVIĆ BUNETAKorektori Korektorsko odeljenje PROSVETEIzdavač IP PROSVETA D.D. Beograd, Čika Ljubina 1Za izdavača ČEDOMIR MIRKOVIĆ, direktorŠtampa BIGZ, Beograd, Vojvode Mišića 17Tiraž 1500 primeraka1994.ISBN 860700803HCIP Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd84031IGO, ViktorBogorodičina crkva u Parizu / Viktor Igo ; [preveo Dušan Đokić]. Beograd : Prosveta, 1994 (Beograd : BIGZ). 669str. ; 20 cm. (Biblioteka velikih romana. Nova serija ; kolo 2, kn>. 2)Prevod dela: Notre dame de Paris / Victor Hugo. Tiraž 1500. Str. 665[670]:Beleška o „Bogorodičinoj crkvi u Parizu" / Dušan Mičzčić. ISBN 860700803H840.0931a) Igo, Viktor (18021885) „Bogorodičina crkva u Parizu"

ID=29507852