Viljem ekspir

Viljem ekspir

Kako vam drago

Prevod: Velimir ivojinovi i Borivoje Nedi

LICA:

Vojvoda, koji ivi u izgnanstvu.

Frederik, njegov brat koji je uzurpirao njegove zemlje

Amijen, lord u pratnji izgnanog vojvode

ak, lord u pratnji izgnanog vojvode

Le Bo, dvoranin u slubi Frederikovoj.

arls, Frederikov rva.

Oliver, sin Ser Rolanda de Bojsa

ak, sin Ser Rolanda de Bojsa.

Orlando, sin Ser Rolanda de Bojsa

Adam, sluga Olivera

Denis, sluga Olivera

Kremen, budala.

Pop Oliver Slovomuitelj, svetenik.

KORIN: i Silvije, pastiri

Viljem, seoski mladi zaljubljen u Odri.

Lice koje pretstavlja Himena.

Rozalinda, ki prognanog vojvode.

Silija, ki vojvode Frederika,

Feba, pastirka.

Odri, seljanica.

Lordovi, paevi, lovci i druga pratnja.

IN I

SCENA 1

Oliverov vrt. Ulaze ORLANDO i ADAM

ORLANDO: Koliko se seam, Adame, to je ovako bilo: u svojoj poslednjoj volji ostavio mi

je nekih jadnih hiljadu kruna, i, kao to ree, blagosiljajui moga brata, naredio mu je da me

lepo vaspita. - Eto, tu upravo i poinje moja nesrea. Moga brata aka dao je u kolu i

izvetaji govore da napreduje odlino. Mene, pak, uva prostaki kod kue, ili, tanije

govorei, dri me kod kue neuvanog; jer, vidi li, zar je to odgoj za jednog gospodina moga

roda, kad se taj odgoj ne razlikuje od odgoja vola u tali? On i svoje konje bolje odgaja, jer

pored toga to im se pazi na hranu, jo im plaa i skupe jahae za vebu; dok ja, njegov brat,

ne dobivam nita od njegova staranja do li to to rastem; a zato mu i ivina na bunjitu duguje

koliko i ja. Pored ovog nieg, koje mi on tako obilno daje, njegova vlast izgleda da mi

oduzima i ono to mi je sama priroda darovala: tera me da jedem sa slugama, liava me

bratskog mesta, i, ne dajui mi nikakvo obrazovanje, potkopava koliko moe moju

plemenitost. To je ono, Adame, to me boli, i duh moga oca koji je u meni poinje da se buni

protiv ovakvog robovanja. Neu vie to da trpim, premda jo ne znam nikakav nain da bih se

toga oslobodio.

ADAM: Evo dolazi moj gospodar, va brat.

ORLANDO: Skloni se malo, Adame, pa e videti kako e me on prodrmusati.

ADAM odlazi. Ulazi OLIVER.

OLIVER: Hej, gospodine, a ta ti pravi ovde?

ORLANDO: Nita. Nisam nauen da ita pravim.

OLIVER: A ta kvari onda?

ORLANDO: Pa tako, tvoj jadni, nedostojni brat pomae tebi da kvari Boja dela lenou.

OLIVER: Nai kakav bolji posao i neka te avo nosi! Gubi se odavde!

ORLANDO: Hoe li da uvam tvoje svinje, i da jedem sa njima kore? Jesam li ja, kao bludni

sin, proerdao svoj deo pa da sad budem ovako kaen?

OLIVER: Zna li ti gde si?

ORLANDO: O, da, vrlo dobro: tu u tvome vrtu.

OLIVER: A zia li pred kim, gospodine?

ORLANDO: Da, bolje nego onaj pred kim sam to mene zna. Ti si moj najstariji brat, i zato

to si plemenite krvi, i ti mene treba da tako poznaje. Narodni obiaj smatra te boljim, zato

to si stariji, ali taj isti obiaj ie oduzima ni meni moju plemiku krv, pa neka je dvadesetoro

brae izmeu nas. Ja u sebi imam isto toliko od moga oca koliko i ti; ma da priznajem da ti,

zato to si roen pre mene, ima vie prava na njegove asti.

OLIVER: ta ree, mome?

ORLANDO: Batali, brajko, jo si i ti mlad da takvim glasom govori.

OLIVER: Hoe li da digne ruku na mene, nevaljale?

ORLANDO: Ja nisam nevaljalac; ja sam najmlai sin Ser Rolanda de Bojsa; on je bio moj

otac; a onaj koji kae da je otac kao to je moj rodio nevaljalca, tri puta je vei nevaljalac. Da

mi nisi brat, ne bih skinuo ruku sa tvoga grla dok ti ova druga jezik ne bi iupala zato to

tako govori. Ti samog sebe rui...

ADAM: (stupajui napred) Dobri gospodari, stiajte se; tako vam uspomene na vaeg oca,

sloite se!

OLIVER: Pusti me da idem, uje li!

ORLANDO: Neu, tu e da ostane i da me uje. Moj ti je otac u poslednjoj volji naredio da

me koluje, a ti si me vaspitao kao seljaka, krijui od mene sve gospodske osobine. Duh

moga oca koji je u meni, jaa, i ja to vie neu da podnosim; zato dopusti mi obuku u

vetinama vitekim kao to prilii oveku moga roda, ili daj mi moj jadni deo koji mi je otac

ostavio, i ja u s tim otii da potraim svoju sreu.

OLIVER: A ta e da radi kad to potroi - da prosi? No dobro, gospodine, ui u kuu -

nee mi vie dosaivati; dau ti tvoj deo, i molim te da me ostavi.

ORLANDO: Ja te neu vie vreati nego koliko se tie mog sopstvenog dobra.

OLIVER: Hajd' i ti s njim, ti stara psino!

ADAM: Zar je stara psino" moja nagrada? - Istina - zacelo u vaoj sam slubi pogubio zube.

Neka je milost Vinjega sa mojim starim gospodarom! On tako to nikad ne bi rekao.

(Izlaze ORLANDO: i Adam)

OLIVER: Dakle tu smo? Poinje da nasre na mene? Pustiu ja tebi krv, i opet ti neu dati

hiljadu kruna. Hej, Denise!

Ulazi DENIS

DENIS: Je li vaa milost zvala?

OLIVER: Nije li dolazio arls, vojvodin rva, da me potrai?

DENIS: Ako je po volji, on eka pred vratima i moli za pristup.

OLIVER: Pusti ga unutra. (Izlazi Denis) Ovo e biti zgodna prilika - sutra je rvanje.

Ulazi ARLS

ARLS: Dobar dan, vaa milosti.

OLIVER: Dobri gospodine arlse, kakve nove vesti u novom dvoru?

ARLS: Nita novo sem starih vesti: novi vojvoda je izgnao svoga brata, starog vojvodu, a tri

ili etiri od njegovih omiljenih lordova odoe dobrovoljno u izgnanstvo sa njim; njihove pak

zemlje i prihodi bogate novog vojvodu, pa im je stoga on, valjda, rado i dopustio da lutaju po

svetu.

OLIVER: Moete li mi rei je li i Rozalinda, vojvodina ki, izgnana zajedno sa svojim ocem?

ARLS: A ne; jer vojvodina ki, njena roaka, toliko je voli - one su od kolevke zajedno

odrasle - da bi i ona pola sa njom u izgnanstvo, ili bi bez nje presvisla. Ona je na dvoru i njen

je stric voli kao svoju ker. Nikad se dve devojke nisu volele kao one.

OLIVER: A gde e iveti stari vojvoda?

ARLS: Vele da je ve u Ardenskoj umi gde sa mnogo veselih ljudi ivi kao onaj stari

engleski Robin Hud. Kau da se svakim danom sakuplja oko njega mnogo mlade gospode i da

bezbrino i veselo provode vreme, ba kao to se ono ivelo u zlatno doba.

OLIVER: A vi se, ujem, rvete sutra pred novim vojvodom?

ARLS: Da, rvem se, gospodine, i doao sam da vas upozorim na jednu stvar. Reeno mi je,

gospodine, tajno da va mladi brat, Orlando, namerava da se prerui i da pokua sa mnom

jedno hvatanje. Sutra se ja, gospodine, borim za svoje dobro ime; i onaj ko mi promakne bez

kojeg slomljenog uda, moe da smatra da je dobro proao. Va je brat mlad i nean, i, vae

ljubavi radi, bie mi ao da ga udesim onako kako bih svoga dobrog imena radi morao, ako

izie na megdan. Stoga sam, opet iz ljubavi prema vama, doao da vam to javim, ne biste li ga

vi od te namere odvratili; ako li ne, onda neka se spremi da podnese sramotu na koju je sam

naleteo, a to je u svemu protiv moje volje.

OLIVER: arlse, ja sam vam zahvalan na ljubavi koju mi ukazujete, i vi ete videti da u vam

je ja najljubaznije vratiti. I sam sam dokuio nameru svoga brata i pokuavao sam vetim

nainom da ga od toga odvratim - ali on je odluan. Kaem vam, arlse, to je najuporniji

mladi u Francuskoj; pun je slavoljublja, zavidljiv je, lukav, pokvaren, spletka ak i protiv

mene, svoga roenog brata - pa stoga radite kako znate. Drago e mi biti ako mu skr'ate vrat,

kao da ste mu samo pret slomili. A bogami vam kaem, pripazite se i vi: jer ako ga samo malo

posramite, ili ako se on sasvim ne proslavi nad vama, pokuae da vas otruje, da vas uhvati u

zamku na kakav izdajniki nain, i nee vas pustiti na miru dok vam kakvom prevarom ne

uzme i sam ivot. Uveravam vas - i to vam skoro u suzama kaem - da nema danas iva

oveka da je tako mlad a tako zao. I jo ja ovo kao brat o njemu govorim, i kada bih ga

ralanjavao, morao bih da crvenim i da plaem, dok biste vi bledeli i udili se.

ARLS: Radujem se to sam doao vama, a on e dobiti svoje ako sutra izie na megdan; i

vrati li se kui na svojim nogama, ja se vie neu rvati za nagradu. Bog neka uva vau

milost!

OLIVER: Zbogom, dobri arlse! (ARLS izlazi) Sada u da izazovem onoga junou, i

nadam se da e mu to smrsiti konce; ni sam ne znam zato, ali moja dua nikoga ne mrzi

toliko kao njega. A ipak, on je nean: nikad kolovan, a ipak uen; pun plemenitog duha; od

svih ljudi voljen, i, zaista, toliko u srcu celom svetu, a naroito mojim ljudima koji ga najbolje

poznaju, da sam ja sasvim zanemaren i prezren. Ali nee ni to jo dugo trajati; ovaj e rva

sve to raistiti: ostaje jo samo da u deaku raspalim vatru, pa odoh da i to svrim.

Pojava II

Pred Vojvodinim dvorom. ULAZE ROZALINDA i SILIJA

SILIJA: Molim te, Rozalinda, slatka moja sejo, budi veseli.

ROZALINDA: Draga Silija, ja pokazujem vie veeelosti no to je imam; zar bi htela da sam

jo veselija? Ako me ne ume nauiti da zaboravim izgnanog mi oca, ne sme me ni uiti da

se seam kakve naroite radosti.

SILIJA: Iz tvojih rei vidim da me ne voli onoliko koliko ja tebe volim. Da je moj stric, tvoj

izgnani otac, izgnao tvoga strica, vojvodu - moga oca, a da ti bude i dalje sa mnom, mene bi

moja ljubav nauila da uzmem tvoga oca za svoga; a tako bi i ti trebalo da uini, da je tvoja

ljubav prema meni u istinu onakva kao to je moja.

ROZALINDA: E pa dobro, ja u da zaboravim svoju nesreu i uivau u tvojoj srei.

SILIJA: Ti zna da moj otac nema vie dece, niti ima izgleda da e ih vie imati: pa kad on

umre, ti e biti njegova naslednica, jer sve to je on silom oteo od tvoga oca, ja u ti u ljubavi

vratiti - asti mi moje hou, a ako prekrim ovu re, neka se onoga asa pretvorim u kakvo

udovite! Zato, moja slatka Ruo, moja draga Ruo, budi vesela.

ROZALINDA: Od sada u biti vesela, sejo, i smiljau razne zabave. Da vidim ta misli: da

se zaljubim?

SILIJA: Oh, hajde, molim te, to bi bilo zabavno; ali nemoj voleti ni jednog oveka ozbiljno;

ne idi, ni radi zabave, dalje od nenog rumenila devojakog, da bi, kad prestane voleti, to

mogla da uini asno.

ROZALINDA: A ime da se zabavljamo sada?

SILIA Hajde da sedimo i da se smejemo dobroj domaici Srei to prede na vretenu, ne bi li

od sada svoje darove pravinije delila.

ROZALINDA: Eh, kad bismo mogle! Jer zbilja, ta slepa ena ih veoma nepravino deli,

naroito enama.

SILIJA: To je istina; jer kojima da lepotu, da im malo potenja, a potenima, pak, poklanja

malo lepote.

ROZALINDA: A ne, ti sad mea posao Sree sa poslom Prirode: Srea daje poklone ovoga

sveta, ali ne i crte Prirode.

SILIJA: Ne? Ali kad Priroda stvori kakvo lepo stvorenje, zar ne moe Srea da udesi da padne

u vatru? I ma da nam je Priroda dala otroumnost da se smejemo Srei, zar nije Srea poslala

ovu budalu da prekine prepirku?

Ulazi KREMEN

ROZALINDA: Zaista, tu je Srea i suvie jaka prema Prirodi - kad alje pravu, prirodnu

budalu, da uini kraj prirodnoj otroumnosti.

SILIJA: Moda to i nije ba delo Sree no Prirode, koja, videvi da nam je um i suvie tup da

govorimo o takvim boginjama, posla nam ovog da nam bude tocilo, jer uvek je glupost budale

tocilo za mudre. Kako ti, mudrae? Kuda lunja?

KREMEN: Gospo, vi morate svom ocu.

SILIJA: Zar si ti postao glasnik?

KREMEN: Nisam, asti mi, ali sam poslan da doem po vas.

SILIJA: A gde si nauio tu zakletvu, ludo?

KREMEN: Od nekog viteza koji se kleo au da su palainke bile dobre, i au se kleo da

slaica nita nije valjala. Ja ostajem pri tome da palainke nisu valjale a da je slaica bila

dobra - a ipak se vitez nije krivo zakleo.

SILIJA: Kako ti to da dokazuje iz velike rpe tvoje uenosti?

ROZALINDA: Hajde, otvori vreu svoje mudrosti!

KREMEN: Stupite napred, pogladite se po podbratku i zakunite se u svoje brade da sam ja

ugursuz.

SILIJA: Tako nam naih brada, kad bismo ih imale, jesi.

KREMEN: Tako mi ugursuzluka, kad bih ga imao, jesam; ali ako se vi kunete neim to nije,

ili ega nemate, vi se niste krivo zaklele; pa nije ni onaj vitez ko|i oe kler au, jer je nikad

nije imao, a i da je imao, on ju je, zaklinjui se, potroio davno pre no to je video one

palainke i slaicu.

SILIJA: Molim te, na koga to misli?

KREMEN: Mislim na nekog koga stari Frederik, va otac, veoma voli.

SILIJA: Ljubav moga oca dovoljna mu je preporuka. Dosta! Ne govori vie o njemu; jo e

biti iiban jednog dana zbog svog opakog jezika.

KREMEN: Utoliko alosnije kad budale ne smeju da govore mudro o onom to pametni ljudi

ine ludo.

SILIJA: Bogami, govori pametno; jer kad se ono malo pameti to je budale imaju uutka,

onda se ono malo ludosti to je pametni ljudi imaju ini bogzna ta. Evo dolazi Monsier Le

Bo.

ROZALINDA: Sa ustima punim vesti.

SILIJA: Kojima e nas kljukati kao to golub hrani svoje mlade.

ROZALINDA: I biemo natovljene vestima.

SILIJA: Tim bolje: biemo pogodnije za trg.

Ulazi LE BO.

SILIJA: Bon jour, Monsier Le Veau! ta ima novo?

LE BO: Krasna kneginjice, promakla vam je jedna divna naslada.

SILIJA: Naslada? Kakvog ukusa?

LE BO: Kakvog ukusa, kneginjice? Kako u na to da vam odgovorim?

ROZALINDA: Onako kako mudrost i srea dadnu.

KREMEN: Ili kako sudbina dosudi.

SILIJA: Vrlo dobro! Toliko krupnih rei o tako malom predmetu!

LE BO: Vi me zbunjujete, kneginjice; hteo sam vam samo neto rei o prekrasnom rvanju

koje ste propustile videti.

ROZALINDA: Ipak, recite nam bar kako je teklo rvanje.

LE BO: Ja u vam rei samo poetak, a, ako je po volji, kraj moete i same videti; jer najbolje

tek ima da doe, i to ovde gde vi sad stojite.

SILIJA: Dobro dakle, poetak - on je bio i proao!

LE BO: Dolazi jedan starac sa svoja tri sina...

SILIA Ja znam bolji poetak, iz jedne stare prie.

LE BO:...trojicom mladih ljudi, odlina rasta i dranja.

ROZALINDA: Sa oglasima oko vrata: Neka je znano svem svetu ovde."

LE BO: Najstariji od njih porve se sa arlsom, vojvodinim rvaem; i arls ga za tili asak

baci na zemlju i izlomi mu tri rebra, tako da je malo nade da e ostati u ivotu; - tako bi sa

drugim, a tako i sa treim. Eno ih sad tamo lee, sva trojica, a njihov stari otac kuka nad njima

tako silno i tako bolno da svi prisutni plau.

ROZALINDA: Uh, uh!

KREMEN: A kakva je to naslada koju su gospoice izgubile da vide, Monsier?

LE BO: Pa ta, o kojoj vam govorim.

KREMEN: Eto ti sad: ovek svakog dana neto naui! Ovo mi je prvi put da ujem da je

lomljenje rebara naslada za dame.

SILIJA: I meni, bogami!

ROZALINDA: Ima li jo neko nestrpljiv da iskusi tu muziku lomljenja na svojim slabinama?

Luduje li jo kogod da zaradi polomljena rebra? Hoemo li i mi da gledamo rvanje, roako?

LE BO: Moraete, ako ovde ostanete; jer ovde je odreeno mesto, i oni su gotovi da ponu.

SILIJA: Gle, evo ih! Sigurno idu ovamo; hajde da ostanemo da vidimo.

Ulaze VOJVODA FREDERIK, LORDOVI, ORLANDO, ARLS i PRATNJA. Muzika.

VOJVODA FREDERIK: Pa lepo! Kad se mladiu ne da dokazati, njegova pogibelj neka mu

bude za njegovu nasrtljivost.

ROZALINDA: Je li to taj ovek?

LE BO: Da, on je, kneginjice.

SILIJA: Avaj, on je odve mlad; pa ipak pogled mu je pun vere u pobedu.

VOJVODA FREDERIK: ta, keri i bratanice, zar ste i vi dole da vidite rvanje?

ROZALINDA: Da, milorde, ako ste voljni da nam dozvolite.

VOJVODA FREDERIK: Malo ete uivanja nai, velim vam, jer je velika razlika izmeu

njih. Zbog njegove mladosti hteo sam ga odvratiti, ali on ne slua; recite mu i vi koju re,

gospe, ne biste li ga vi omekale.

SILIJA: Zovite ga ovamo, dobri Monsier Le Bo.

VOJVODA FREDERIK: Uinite tako. Ja neu da prisustvujem. (Sklanja se u stranu)

LE BO: Monsier napada, kneginjica vas zove.

ORLANDO: Sluam svim dunim potovanjem.

ROZALINDA: Mladiu, jeste li vi pozvali na megdan rvaa arlsa?

ORLANDO: Ne, divna kneginjice, on je onaj koji sve poziva, a ja sam, kao i druti, doao

samo da okuam snagu svoje mladosti.

SILIJA: Mladi gospodine, va duh je i suvie hrabar za vae godine. Videli ste svirepi dokaz

snage ovoga oveka. Ako pogledate svojim oima i stvorite svoj sopstveni sud, strah od

ovakvog kuanja sree savetovae vam da potraite kakvu drugu pustolovinu, vama priliniju.

Radi vaeg vas dobra molimo da zagrlite svoj spokoj i da se proete ovakvog pokuaja.

ROZALINDA: Uinite tako, mladi gospodine: va ugled nee time biti okaljan, a mi emo

moliti vojvodu da rvanje izostane.

ORLANDO: Molim vas, ne kanjavajte me svojim zloslutim mislima, ma da priznajem da

mnogo greim kad ma ta odriem damama tako lepim i dobrim. Ali neka me vae lepe oi i

dobre elje prate na megdanu, pa i ako budem oboren, bie osramoen samo jedan koji nikad

nije ni bio u asti; ako li i ubijen, opet samo jedan koji je sasvim voljan da umre. Time neu

uiniti nikakvu nepravdu svojim prijateljima, jer nemam nijednoga koji bi zaalio za mnom;

niti u naneti kakvu tetu svetu, jer u njemu nemam niega, no samo zalud zauzimam jedno

mesto koje e se moi bolje popuniti ako se ja uklonim s njega.

ROZALINDA: Kad bih mogla, poklonila bih vam ovo malo snage to je imam.

SILIJA: I ja bih, da poveam njezinu.

ROZALINDA; Sa sreom poli! Dao bi Bog da sam se prevarila u vama.

SILIJA: Dao vam Bog ono to elite!

ARLS: Dakle, gde je taj mladi junak to toliko eli da se sastavi sa majkom zemljicom?

ORLANDO: Ovde je, gospodine, samo njegove su elje malo skromnije.

VOJVODA FREDERIK: Rvaete se samo dok prvi ne padne.

ARLS: Uveravam vau milost da ga neete morati nagovarati na drugi pokuaj, poto ste ga

toliko odvraali od prvog.

ORLANDO: V.i mislite da mi se rugate posle, pa zato nije potrebno da to inite i pre. - Ali

hajdete!

ROZALINDA: Neka vam je Herkul u pomoi, mladi ovee!

SILIJA: Da mi je da sam nevidljiva, pa da uhvatim onog jakog za nogu!

(ARLS i ORLANDO se rvu).

ROZALINDA: O, odlini mladiu!

SILIJA: Kada bih imala grom u oima, kazala bih koji e pasti.

(ARLS je oboren. Larma)

VOJVODA FREDERIK: Dosta, dosta!

ORLANDO: Molim vau milost, jo malo: ja se estito nisam ni zaduvao.

VOJVODA FREDERIK: Kako se ti osea, arlse?

LE BO: Ne moe da govori, milorde.

VOJVODA FREDERIK: Nosite ga odatle. (arlsa nose) A kako ti je ime, mladiu.

ORLANDO: Orlando, gospodaru; ja sam najmlai sin Sera Rolanda de Bojsa.

VOJVODA FREDERIK: Vie bih voleo da si sin kog drugog:

Svet tvoga oca za asnog smatrae,

No, ipak, on mi neprijatelj bee.

Da si od kakvog drugog kolena,

Delo bih tvoje voleo jo vie.

Al' poi zbogom; ti si hrabar mladi.

No voleo bih da si drugog roda.

(Izlaze VOJVODA FREDERIK, SVITA i LE BO)

SILIJA: Da sam na mestu svoga oca, da l' bih

Radila i ja tako, sejo?

ORLANDO: Ja sam

Ponosan to sam Ser Rolandov sin,

Najmlai njegov sin, i ne bih ime

Menjao za nasledstvo ovog Frederika.

ROZALINDA: Moj otac, a i sav ostali svet

Voljahu Ser Rolanda kao sebe.

Da ranije znadoh da mu je on sin,

Molbama ja bih pridruila suze,

Da ga odvratim.

Hajd'mo, roako.

SILIJA: Zahvalimo mu i ohrabrimo ga:

Surevnjiva i gruba ud mog oca

Srce mi para. Zasluni ste vi,

Gospodine. Drite li tako

I u ljubavi obeanja svoja

K'o to ih sada nadmaiste sva,

Draga vam srena bie.

ROZALINDA: Gospodine, (dajui mu ogrlicu s vrata)

To mene radi, jo jedna na koju

Srea se ne osmehnu, nosite!

Dala bi vie da joj ruka nije

Sretstava liena. Hoemo li, sejo?

SILIJA: Da. Plemeiiti gospodine, zbogom.

ORLANDO; Ni hvala zar da kaem nisam kadar?

Moj bolji deo nekud potoiu,

A ovo to je ovde ostalo

Lii na protac to za nian slui.

ROZALINDA: Natrag nas zove: klonu gordost moja

Sa sreom mojom. Pitau ta hoe.

Jeste l' vi zvali? Vi se, gospodine,

Boriste hrabro i pobediste

Ne samo svoje neprijatelje.

SILIJA: Sejo, hoe li?

ROZALINDA: Evo idem. Zbogom!

(Izlaze ROZALINDA: i SILIJA)

ORLANDO: Kakvo to uzbuenje jezik meni

Pritite? Nita ne mogoh joj rei,

A ona htede razgovor. Jadni

Orlando, ti si pobeen. Nad tobom

Ovlada arls il' neto slabije.

Ulazi LE BO

LE BO: K'o prijatelj vas, dobri gospodine,

Svetujem: be'te odavde. Jer ma da visoku

Hvalu i pravo divljenje i ljubav

Zasluiste, to vojvoda ipak

Tumai krivo. On je plah. U stvari

Kazati ta je, to prilii vie

Da zamislite no da reem ja.

ORLANDO: Hvala, gospodine: no rec'te, molim,

Od one dve to behu ovde sada

Koja je vojvode Frederika ki?

LE BO: Po postupcima njegovim, nijedna.

U stvari, manja njegova je ki,

Druga, pak, izgnanog vojvode je ki,

Koju grabljivi stric zadra ovde

Druga da bude keri njegovoj;

Vie no sestre roene se vole

Njih dve, al' ovaj vojvoda odskora

Mrzeti poe nenu neaku

Zato to svak vrline njene hvali

I radi oca dobrog ali je;

Due mi, protiv te gospoe zloba

Na preac e mu buknuti. Gospodine,

Do vienja. A dotle, dao Bog

U boljem svetu kom da ljubav vau

Zasluim i s vama bolje se upoznam.

ORLANDO: Ja vam ostajem zahvalan: zbogom!

I tako moram iz dima u vatru,

Od nasilnika vojvode, nasilniku bratu:

Ali prekrasna Rozalindo!

Pojava III

Soba u dvoru. Ulaze SILIJA i ROZALINDA

SILIJA: ta sejo, ta, draga Rozalindo! Neka se Kupidon smiluje, zar ni rece?

ROZALINDA: Ni jedne, koliko da je pred psa bacim.

SILIJA: Ne, tvoje su rei i suvie dragocene da bi se bacale psima; baci ih meni i osakati me

svojim razlozima.

ROZALINDA: Onda bi jedna od nas bila osakaena razlozima, a druga luda to ih nema.

SILIJA: Zar je to sve zbog tvoga oca?

ROZALINDA: Ne, neto je i zbog deteta moga oca. Oh, kako je pun trnja ovaj svakodnevni

svet!

SILIJA: To su samo ikovi koji se bacaju u prazninoj ali: ako ne idemo utabanim stazama,

uhvatie nam se za suknje.

ROZALINDA: Otuda bih ja njih lako stresla; ali ti ikovi su u mome srcu.

SILIJA: A ti ih iskalji.

ROZALINDA: Bih, kad bi mogla da uinim samo hm pa da on bude moj.

SILIJA: Hajde, hajde, bori se sa svojim naklonostima.

ROZALINDA: Eh! da one ne staju ia stranu jednog borca boljega od mene!

SILIJA: Bog nek ti je u pomoi! Kad bude vreme ponee se, pa makar i pala! Nego ostavimo

alu i govorimo ozbiljno: zar je moguno da tako odjednom toliko zavoli najmlaeg sina

starog Ser Rolanda?

ROZALINDA: Vojvoda moj otac njegovog je oca neno voleo.

SILIJA: Pa zar iz toga sleduje da i ti zato mora da voli njegovog sina neno? Sa takvim

umovanjem trebalo bi da ga ja mrzim, jer moj otac mrzi njegovog oca, - pa ipak, ja ne mrzim

Orlanda.

ROZALINDA: Ne, zaista, nemoj ga mrzeti, nemoj mene radi.

SILIJA: I to bih? Zar ne zasluuje svako dobro?

ROZALINDA: Pusti da ga ja zbog toga volim, a ti ga voli zato to ga ja volim. Gle, evo ide

vojvoda.

SILIJA: Sa oima punim gneva.

Ulazi VOJVODA FREDERIK sa LORDOVIMA

VOJVODA FREDERIK: Pripremi se, gospoice, ti

to pre, i s naeg dvora odlazi.

ROZALINDA: Ja, strie?

VOJVODA FREDERIK: Ti, sinovice. I ako

Nau te od sad pa za deset dana

Na dvadeset milja od naega dvora,

Ti mre.

ROZALINDA: Nek vaa milost dozvoli,

Da sobom znanje pogreke ponesem;

Imam li uma, znam li elje svoje,

Il' ako ne sanjam, ili luda nisam, -

to, drim, nisam, - onda, dragi strie,

Nikad ne uvredih vae visoanstvo

Ni milju neroenom.

VOJVODA FREDERIK: Izdajnici svi

Tako od rei opravdanje grade,

I nevini su k'o dobrota suta;

Al' dosta tol'ko: ja ti ne vurujem.

ROZALINDA: Time izdajnik postati ne mogu:

No rec'te barem ta je osnov sumnji.

VOJVODA FREDERIK: Svoga si oca ki, i to je dosta.

ROZALINDA: To beh i kad mu vojvodstvo oteste,

To beh i kada izgnaste ga.

Izdajstvo nije nasledno, milorde,

Pa i kada bi prijatelji nas

Kuili njime, ta je meni za tim?

Otac moj nije bio izdajnik.

Ne gre'te zato svoju duu mnome,

Drei moju bedu izdajom.

SILIJA: Vladaru dragi, uj i mene.

VOJVODA FREDERIK: Da,

Rad tebe, Silija, ostavismo je ovde,

Inae s ocem zajedno bi pola.

SILIJA: Onda i nisam molila vas ja,

Milost vam i savest naloie to:

Suvie mlada beh da znam ta vredi,

Al' sad je znam: je l' ona izdajnik,

Onda sam i ja; uvek smo zajedno

Spavale, uile, igrale i jele,

Kudgod smo ile, besmo nerazdvojne

K'o Junonini labudi to behu.

VOJVODA FREDERIK

Ona je za te odve lukava.

Pitomom udi, utanjem, strpljenjem,

Svet ona miti, te je ali.

Hej! Ludo! pa ona ime ti potkrada.

Kad ode, bolje sinue tvoj sjaj

I tvoja preimustva. Bolje uti:

to rekoh ne porekoh; svoju re

Gaziti neu: izgnana je ona.

SILIJA: Tad, gospodaru, prognajte i mene,

Jer ja bez nje ne mogu da ivim.

VOJVODA FREDERIK: Ti si van sebe.

Spremi se, bratanice:

Ne bude l' k'o to rekoh, asti mi,

I veliine mi rei, umree.

(Izlaze VOJVODA FREDERIK: i LORDOVI)

SILIJA: O, jadna Rozalindo! Kud e sad?

Hoe da oceve izmenjamo?

Eno ti mog, al' kunem te, nemoj

Tunija biti od mene.

ROZALINDA: Ja imam Razloga vie.

SILIJA: Nema, sejo. Glavu

Gore! Zar ne zna da vojvoda sad

Mene, ker svoju, izagna?

ROZALINDA: To nije.

SILIJA: Nije zar? Tad u Rozalinde nema

Ljubavi da ti kae da smo jedno:

Zar da nas otrgnu jednu od druge?

Zar da se, duo, rastanemo? Ne:

Nek naslednika otac drugog trai,

A ti me svetuj kako da beimo:

Kud da idemo, ta da nosimo:

Ne primaj sama na se teret taj,

Nit svoju tugu nosi bez mene;

Jer, neba mi, bledog s nae alosti,

Reci ta hoe, ja u s tobom poi.

ROZALINDA: Pa kud?

SILIJA: Za stricem u Ardensku umu.

ROZALINDA: Vaj, kakva bie to za nas opasnost!

Devojke mi smo: put dalek. Zloince

Lepota vie drai nego zlato.

SILIJA: Odeu bednu navui u ja,

Nagaraviu lice; i ti tako

Uini, pa emo, ne draei zloince,

Na miru proi.

ROZALINDA: A kako bi bilo

Da se u muko, poto sam visoka,

Preruim? O bedru levom kratki ma,

U desnoj koplje lovako i - ma kol'ka

U srcu enska plaljivost mi bila -

Na lice maska vajnoga junatva,

K'o tol'ko drugih mukih kukavica,

to kukavitvo junaenjem kriju.

SILIJA: A k'o mukarac kako bi se zvala?

ROZALINDA: Ne gore nego Jupiterov pa

I zato, pazi, Ganimed me zovi.

Al' kako da se zove ti?

SILIJA: Nekako da mome poloaju lii:

Ne vie Silija, nego Aliena.

ROZALINDA: A, sejo, ta veli: da ukrademo

Ludog pajaca s dvora oca tvog? Zar ne?

Zlata bi nam usput vredeo.

SILIJA: Na kraj bi sveta za mnom po'o taj;

Pusti da ja to zbrinem. Hajd'mo sad

Da pokupimo nakit svoj i blago,

Smislimo vreme pogodno i put

Pouzdan da nas od potera skrije.

Sad hajd'mo s radou u izgnanstvo poi,

Tako emo samo do slobode doi. (Izlaze)

IN II

POJAVA I

Ulaze STARI VOJVODA, AMIJEN i DRUGI LORDOVI U UMARSKOJ ODEI

STARI VOJVODA: Pa, drugovi i brao u izgnanstvu,

Zar navika ne ini svet ovaj

Slaim od arnog onog bleska? Nije l'

U umi ovde pogibelji manje

No na lukavom dvoru?

Tu trpimo samo Adamovu kaznu:

Vremena menu, mraza leden zub

I fijukanje vetra zimskog. Ali

I dok me tipa i ujeda on,

Ja, drhu, ipak smeim se i velim:

Laskanje to nije, savetnici to su

Koji me opipljivo ubeuju ta sam.

Slatka su iskustva nesree i bede,

to kao krastaa, runa i otrovna,

Ipak u glavi dragi kamen nosi.

I ovaj na ivot, udaljen od ljudskog drutva,

Re u drveu, u potoku knjigu,

U steni nauk, i dobro u svaem nae.

Promenio ga ne bih.

AMIJEN: Srena je milost vaa

Kad upornost kobi prometnuti ume

U tako tih i tako sladak stil.

STARI VOJVODA: Hajd', hoemo li u lov na divlja poi?

A, opet, alim te arene lude,

Roene graane pustog grada ovog,

to im na njinom vlastitom imanju

Strelama sapi paramo.

PRVI LORD: Da, gospodaru,

Melanholini se na to tui ak;

Kune se da ste vi nasilnik vei

No brat va koji vas amo prognao.

Ba danas smo se lord Amijen i ja

Prikrali bili dokle on leae

Pod hrastom onim to korenjem drevnim

tri nad potokom to onud ubori;

A tu, da se skrije, ranjen jelen doe,

Riui tako, da bi rek'o: sad e

Od napona mu kono ruho pui,

A krupne suze, sustiu' se, tuno

Niz nevini mu slivahu se nos.

Tupo je setni posmatrao ak

Kosmatu ludu gde potokom vodu

Suzama poveava.

STARI VOJVODA: I ta ree ak?

Zar moralisao nije na taj prizor?

PRVI LORD: O, da, u bezbroj metafora. Prvo

Zbog suza tako izlikih za potok:

Jelene jadni, ti pravi zavetanje

K'o neki ljudi, ree, to sve daju

Onom ko odve ima. Zatim to je sam,

Od kadifastih ostavljen drugova:

Da, ree, tako nesrea razdvaja

Druga od druga. A kad opor srna,

Trbuha punih, protra kraj njega

I ne zastavi da ga pozdravi:

Hajd, hajd, buruji gojni, ree ak,

I red je tako! to da gledate

Na ovog bednog brodolomnika?

Tako vam on ustrojstvo zemlje, grada,

Dvora i ovog naeg ivljenja

Izobliava; i kune se da smo

Nasilnici, razbojnici, i gore no to,

Jer ivotinje plaimo, tamanimo

U vlastitome domu njihovom.

STARI VOJVODA: U razmiljanju ostade li tom?

DRUGI LORD: Da, gospodaru, osta da plae, pravei opaske

O jelenu to grca.

STARI VOJVODA: Poka'te mi gde je.

Volim ovako mrana kad ga naem;

Tad je pun duha.

PRVI LORD: Odveu vas odmah.

Pojava II

Odaja u dvoru. Ulaze VOJVODA FREDERIK, LORDOVI I SVITA

VOJVODA FREDERIK: Je l' moguno da ne vide ih niko?

Ne moe biti: hulje neke s dvora

U dosluku su s njima i na ruci Bile im.

PRVI LORD: Ne uh da ih spazi iko:

Dvorkinje to paze na odaju njenu

U postelju je spremie; a jutros

Postelja bee bez svojega blaga.

DRUGI LORD: Milorde, nema ni podle budale

to nas tako esto zasmejavala.

Hisperija, dvorkinja, naula je tajno

Kako ki vaa i roaka joj mnogo

Vrline i ljupkost rvaa onog hvale,

to snanog arlsa nedavno pobedi;

Pa veruje da, ma gde one bile,

Taj mladi mora da je sa njima.

VOJVODA FREDERIK: Poalj'te k njegovom bratu; dovedite

Tog viteza ovamo: ako ga nema - brata

Dovedite mu: taj e mi ga ve nai!

Hajdete odmah! Tragajte kud znate,

Al' da mi se lude begunice vrate!

Pojava III

Pred Oliverovom kuom. Ulaze ORLANDO i ADAM, susreui se.

ORLANDO: Ko je?

ADAM: Gle, moj gospodar mladi! O dragi, o duevni

Moj gospodaru! O uspomeno na starog

Ser Rolanda! Al' ta inite ovde?

to se vrlinom kitite? to ljubav

Budite? to ste estit, jak i hrabar?

to beste ludi da estitom vojvodi

Rvaa dina tresnete o tle?

Slava je vaa pre vas doma stigla.

A ne znate li, gospodaru, da su

Vrline nekom neprijatelj suti?

I vae vrline, gospodaru dobri,

Izdajice su vam zaklete i svete.

O, kakav je ovo svet kad dobro truje

Onog koji ga nosi!

ORLANDO: Al' ta je?

ADAM: Avaj, nesreni mladiu!

Ne ulazite na ta vrata! Pod tim krovom

Zlotvor svih vaih vrlina obitava.

Va brat - ne, ne brat; ali sin - no opet

Ni sin, ne mogu zvati ga ni einom

Onog kog ocem mu htedoh da nazovem -

u gde vas hvali svet, i hoe noas

Kuu u kojoj spavate da sagori

I vas u njoj; ne uspe l' mu to,

Drugi e nain nai da vas smakne.

Prislukivao sam i nauo mu plan.

To nije dom: klanica to je prava,

Groz'te se, bojte, ne stupajte u nj.

ORLANDO: Al' kud da idem, Adame?

ADAM: Kud bilo; Nemojte samo ostajati ovde.

ORLANDO: Neu tek valjda da idem da prosim,

Ili da maem prljavim na drumu

K'o aramija iznuavam hleb:

A ta bih drugo ako neu to?

Ali ja neu to pa ma ta bilo.

Radije se zato nevaljalstvu

Svog nebratskoga brata predajem.

ADAM: Ne in'te to! Ja imam petsto kruna

Koje sauvah slue oca vaeg

I koje skupih da mi dadilja

Budu kad snaga izda me da sluim,

I kad me starost u zapeak baci. Uzmite to; a

Onaj koji hrani Gavrane, koji i o vrapcu brine,

Neka mi starost tei. Evo zlata -

Iako star, krepak sam ja i jak,

Jer nikad pia otrovna ne meah

Sa krvlju svojom u mlade svoje dane,

Nit kakvih drugih traih naslada

Koje su samo izvor slabosti;

Zato je starost moja vrsta zima;

Ledna al' dobra. Pustite da poem

S vama; u svakoj potrebi i poslu

Sluiu vas k'o mladi kakav ja.

ORLANDO: O, dobri stare, kako li te krasi

Odanost ta iz starih onih dana

Kad se za dunost, ne rad nagrade

Sluilo! Nisi ti za ovo vreme

Kad svaki trai samo nagradu;

A im je ima, ugasi se s njom,

Njegova dunost. Takav nisi ti!

Al' jadni stare, trulo drvo gaji,

Drvo to nee poterati cvet

Kraj sveg tvog truda i marljivosti sve.

Al' neka bude! Hajd'mo! A dok traje

Uteda skromna iz mladosti tvoje

Proiveemo slatko dane svoje.

ADAM: Gospodaru, hajte! U dobru i zlu

Pratiu vas verno dok trajem. Ja tu

Proiveh od sedamnaeste svoje

Do osamdesete. Sad idem. Mnogi kroje

U sedamnaestoj svoj put; retko ko

U osamdesetoj - malo je tad kasno za to

A najbolje nagraen smatrau se, ako

Dug gospodaru platam i umrem lako.

Pojava IV

Ardenska uma. Ulaze ROZALINDA, preruena kao mladi, SILIJA kao pastirka i

KREMEN.

ROZALINDA: O, Jupiteru, kako mi je dua umorna!

KREMEN: Ja ne bih mario za duu, da mi noge nisu umorne.

ROZALINDA: Bila bih kadra da osramotim ovu muku odeu i da zaplaem; ali moram da

uteim slabiju stranu, jer gunj i akire treba da se pokau hrabri pred suknjom. Zato, budi

hrabra, dobra Alieno.

SILIJA: Ponesi me, molim te: ja ne mogu dalje.

KREMEN: to se mene tie, ja bih vas pre podneo nego poneo; ali i kad bih vas poneo, ne bih

poneo ni venac ni krunu, jer mislim da nemate ni pare u kesi.

ROZALINDA: Evo ovo je Ardenska uma.

KREMEN: Da, sad sam u Ardenu; utoliko vea budala! Kad sam bio kod kue bio sam na

boljem mestu; ali, putnici moraju da budu zadovoljni s malim.

ROZALINDA: I budi, dobri Kremene. Ali, gle, ko ovo ide? Jedan mladi sa nekim starcem i

ozbiljno se neto razgovaraju.

Ulaze KORIN: i SILVIJE

KORIN: To je ba put da te jo vema mrzi.

SILVIJE: O, kad bi znao, Korine, kol'ko je volim!

KORIN: Pogaam neto, jer i sam nekad voljah.

SILVIJE: Ne, Korine, star si da nasluti to.

Ako si u mladosti voleo istinski,

K'o iko ngto nad uzglavljem uzdie,

Ako ti ljubav bee slina mojoj -

A nije, jer niko ne voljae tako -

Reci na kol'ko ludorija sve

Navodila te mata u to doba?

KORIN: Na hiljade kojih ne seam se vie.

SILVIJE: Tad nisi nikad voleo istinski.

Ako se ne sea svake najmanje

Ludosti na koju te ljubav navede,

Voleo nisi ti;

Ako morio sluaoce nisi,

Kao ja sada, hvalom svoje drage,

Voleo nisi.

Ako iz drutva nisi skakao

Na preac, k'o to strast sad mene goni,

Voleo nisi... O, Febo, Febo, Febo!

(Izlazi)

ROZALINDA: Pastiru jadni, bol sluaju' tvoj,

Ja udnim sluajem sagledah i svoj.

KREMEN: I ja svoj. Seam se kad sam bio zaljubljen kako sam elomio svoj ma o jedan

kamen, i rekao mu da je to zato to se usuuje da dolazi Jani Smajlovoj; pa se onda seam

kako sam ljubio ljenu oklagiju, i kravino vime koje su njezine slatke ispucale ruke muzle; pa

se onda seam kako sam, umesto njoj, izjavljivao ljubav jednoj mahuni graka i uzevi iz nje

dva zrna, vratih ih i rekoh u u suzama: Nosi ovo mene radi. Mi koji smo pravi ljubavnici

pravimo udne skokove; ali kao to je sve smrtno u prirodi, tako je sve u prirodi, kad voli,

smrtno ludo.

ROZALINDA: Govori pametnije no to i sam misli.

KREMEN: Nikada neu ni biti svestan svoje doskoice, sem ako se eapletem pri skoku.

ROZALINDA: Jupiteru, ljubav pastireva ova

I moja ljubav - istoga su kova.

KREMEN: I moja, samo je moja ve malo rabatna.

SILIJA: Molim te, pitaj onog pastira

Bi l' nam za novac malo hrane dao:

Smrtna me nesvest hvata.

KREMEN: Ej ti, ludo!

ROZALINDA: uti, budalo: niste rod.

KORIN: Ko zove?

KREMEN: Bolji od tebe.

KORIN: Da nisu, jadni bi bili.

ROZALINDA: Mir, u li! Dobro vee, prijatelju.

KORIN: I vama, dobri gospodine. I vama svima.

ROZALINDA: Pastiru, ako se za ljubav il' za zlato

U ovoj pusti moe nai krov,

Vodi nas, molim te, da se prihvatimo

I poinemo: devojka, sustala ta

Vapije za okrepljenjem.

KORIN: Eh, gospodine,

Vie nje radi, no sebe radi, alim

to nisam sreniji da joj pomognem;

Nu ja sam ovar kod drugog oveka,

I ne striem ovce koje uvam;

A gazda moj je ovek grube udi,

Ne haje mnogo da nae k nebu put,

inei dobra dela gostoprimstva.

Sem toga, njemu prodaje se sad

Koliba, stado, panjaci; i poto

On nije tuna, u kolibi nema

Nieg to biste jeli vi. Al' hajte samo!

Eno vam sve to bude bilo tamo.

ROZALINDA: A ko to treba imanje da kupi?

KORIN: Taj mladi to ga malo as videste,

Nu malo on za kupovinu mari.

ROZALINDA: Ako je pos'o astan kupi ti,

Molim te, staju, stada, panjake,

A novaca e od nas dobiti.

SILIJA: I veu platu. Ja ovo mesto volim

I dragovoljno bih prebivala tu.

KORIN: Imanje se prodaje - to jest, jest. Pa hajte,

I ako vam se zemlja dopadne

I prinos s nje, i ovaj ivot na,

Kupiu za vas odmah drage volje

I sluiti vas ne moe biti bolje.

Pojava V

Drugi deo ume. Ulaze AMIJEN, AK: i DRUGI.

Pesma

AMIJEN: Ko eli da leim s njim

Pod zelengranjem tim

I glas da zdrui svoj

Uz slatki ptica poj

Nek pouri, nek pouri, nek pouri,

Niko mu tu

Ne radi o zlu

Sem mraz i oblak suri.

AK: Jo, jo, molim vas jo.

AMIJEN: Biete melanholini.

AK: Na tome hvala. Pevajte molim vas jo. Ja mogu da posiem melanholiju iz pesme kao

to lasica sie jaja. Jo, molim vas, pevajte jo.

AMIJEN: Glas mi je hrapav. Znam da vam se neu svideti.

AK: Ja ne elim da mi se vi svidite; elim da pevate. Hajdete, jo; jo jednu stancu: je li se

tako zove: stanca?

AMIJEN: A koju pesmu?

AK: Ne tiu me se njihova imena; one mi nita ne duguju. Hoete li pevati?

AMIJEN: Vie da vama ugodim, nego da sebe zadovoljim.

AK: E, pa onda ako ikome ikad budem zahvaljivao, zahvaliu vama: ali ljudi kad zahvaljuju

lie na psoglave kad se sretnu; i kad mi ovek srdano zahvaljuje, ini mi se kao da sam mu

dao marja za njegovu prosjaku hvalu. Dakle, pevajte, a vi koji neete, jezik za zube.

AMIJEN: Pa, zavriemo pesmu. Gospodo, postavite trpezu; vojvoda e piti pod ovim

drvetom. On vas je vas dan traio.

AK: A ja sam ga vas dan izbegavao. On je suvie govorljiv da bi mi njegovo drutvo godilo:

i ja razmiljam o stvarima toliko koliko i on, ali, nebu hvala, ja se time ne hvaliem. Ali, hajd'

pesmice, hajd'!

AMIJEN: Ko nije sujetnik klet

I voli sunani svet,

Stiui sam svoj kruh,

Hleb slatko jedui suh,

Nek pouri, nek pouri, nek pouri,

Niko mu tu

Ne radi o zlu

Sem mraz i oblak suri.

AK: I ja u vam rei na taj glas jedan stih, koji sroih jue prkosei svojoj fantaziji.

AMIJEN: A ja u ga otpevati.

AK: Ovako ide:

Desi l' se udo to

Da neko, k'o glupi vo,

Napusti rasko i sjaj

Za neki pustoni kraj,

Duc at me, duc at me, duc at me!

Nai e tu

Gomilu svu

Luda, i mene uz nju.

AMIJEN: A ta je to duc at me "?

AK: Tako Grci vabe budale da se skupe u krug. Odoh da spavam ako mogu; ako li ne,

skinuu s neba sve rodonaelnike misirske.

AMIJEN: A ja odoh da potraim vojvodu; sve je gotovo za njegovo slavlje.

Pojava VI

Drugi deo ume. Ulaze ORLANDO i ADAM

ADAM: Dragi gospodaru, ja dalje ne mogu. Umirem od gladi. Evo, prostreu se i izmeriti

svoj grob. Zbogom, dobri moj gospodaru.

ORLANDO: ta, Adame, zar tako malo srca ima u grudima? ivi jo malo, ohrabri se malo,

oveseli se malo; ako u ovoj nepoznatoj pgumi ima ikakve divljai, ili u ja njoj biti hrana, ili

ona tebi. Blie je smrti tvoje uobraenje, no tvoja snaga. Hajde, mene radi, ohrabri se malo: ne

daj smrti da ti prie koliko ti je na dohvat ruku; ja u se odmah vratiti, pa ako nita ne

donesem, dozvoliu ti da umre; uini li to pre no to se vratim, misliu da si se samo rugao

mom trudu. Tako! Izgleda veseliji. Sad u se ja vratiti. Ali ti lei nezaklonjen: hajde da te

prenesem u kakav zaklon; i ne boj se da e umreti od gladi ako ima ieg ivog u ovoj

pustinji. Priberi duu, dobri Adame. (Izlazi)

Pojava VII

Drugi deo ume. Postavljen sto. Ulaze STARI VOJVODA, AMIJEN I DRUGI

STARI VOJVODA: K'o da se u zvere prometnu. Ne mogoh

Nigde ga nai u obliju ljudskom.

PRVI LORD: Milorde, sad ba otide odavde:

Veseo bee pesmu sluajui.

STARI VOJVODA: Postane l' on - sav nesklad - muzikalan,

Brzo e nesklad sferama zavladati.

Na'te ga, rec'te: Bih da zborim s njim.

PRVI LORD: Dolaskom svojim utede mi trud.

Ulazi AK

STARI VOJVODA: ta je to, Msje, da vas prijatelji

Jadni za drutvo moraju da mole!

Al' vi ste, vidim, veseli!

AK: Ludu sam, ludu susreo u umi,

Ludu s kolirom arnim - bedni svete!

Jela mi koje me hrani sretoh ludu:

Na suncu se je izleavala,

Rue gospu sreu reju probranom

Izvrsno - a ipak arna luda!

Dobar dan ludo, rekoh, dok e on:

Ne, gospodine, ne zov'te me ludom

Dokle me srea ne blagoslovi!

Pa onda sat iz depa izvue,

I okom tupim gledajui u nj

Pametno ree: Deset je asova:

Tuna se vidi kako se svet odvija.

Pre jednog asa bee devet tek,

A ve kroz as e jedanaest biti:

S asa na as sve vie tako zremo

I s asa na as trulimo sve vie.

Ima i bajka o tom. Kad ludu uh

Da o vremenu pridikuje tako

I da je tako dubokomislena,

Zakukurekae mi plua kao pet'o,

I itav sat se, po njegovom satu,

Smejah k'o lud! O, divne li lude!

Oh, estite lude! Taj kolir para vredi!

STARI VOJVODA: A ko je ta luda?

AK: Oh, estita luda! Dvoranin je bio;

I veli: je l' dama mlada i lepa samo,

Obdarena je da to i zna; u mozgu

Njegovom - suhom k'o dvopek iza puta

Zaost'o - ima udnih kutova

Punih iskustva, koje on ovako

Na sitno krmi. Oh, to nisam luda!

Ambicija mi je kolir areni.

STARI VOJVODA: I dobiete ga.

AK: To je sve to elim,

Pod uslovom da se otarasite

Ukorenjenog opteg miljenja

Kako sam mudar; i da me ovlastite,

Poveljom irokom k'o vetar, da smem

Duvati na kog hou, k'o i sve budale,

Pa onaj koga inem najvie,

Najvie da se smeje. A zato to?

Pa to je jasno kao put u crkvu.

Jer koga luda mudro pogodi,

Bio bi lud - ma kol'ko pogoen

Ako se nevet ne ini. Inae

Ispoljila bi se ludost mudroga

I tamo gde luda nasumice gaa.

Dajte mi odeu arnu, dajte pravo

Da zborim kako mislim, pa u ja

Temeljno zaraeni proistiti svet,

Bude li strpljivo primao moj lek.

STARI VOJVODA: Nek vas je stid! Ja znam ta smerate vi.

AK: ta drugo, osim dobra, do vraga?

STARI VOJVODA: Najvei porok, psujui na porok,

Jer vi ste bili suti poronik,

ulnik koliko najulnija zver.

Sva svoja zla bi i ireve sve,

Stvorene dok ste bili na slobodi,

Prosuli irom sveta cela.

AK: ta? Zar onaj koji na oholost vie,

Zar pojedinca optuuje on?

Nije li to plima to raste k'o okean,

Dok rasipnitvo plasne osekom?

Zar imenujem koju graanku

Kad tvrdim kako graanke u nas

Kneevski troak na pleima nose?

Koja e rei da mislim ba nju

Kad je susetka njena k'o i ona?

A ta je drugo nego jadnik onaj

to kae da mu raun ja ne plaam,

Misle da ciljam na nj? Zar samim tim

Ne saglasi se sa onim to rekoh?

Eto! Al' ta i kako? Ded da vidim

im ga obedih? Ako sam u pravu,

Onda je kriv on. A nije li kriv,

Potvora moja tumarae onda

K'o divlja guska koja nikome

Ne pripada. Ali, gle, ko ide to?

Ulazi ORLANDO s maem u ruci

ORLANDO: Prestan'te s jelom!

AK: Ja jo i ne poeh.

ORLANDO: I neete dok se nevolja ne namiri.

AK: Od kakvog li je roda petli ovaj?

STARI VOJVODA: Da li te beda tako osmeli,

Il' prezre dobre obiaje sve,

Kad tako malo za uljudnost zna?

ORLANDO: U icu ste me takli: ljuti trn

Nevolje gole skide s mene gle

Uljudnosti; ipak, na selu odgajen,

Znam za pristojnost. Al' stanite velim,

Umree ko se takne voa tog

Dok sebe i svoj pos'o ne namirim.

AK: Poto kod vas razlog ne pomae,

Valja mi mreti.

STARI VOJVODA: ta hoete? Pre ete ljubaznou svojom,

No silom na ljubaznost prisiliti nas.

ORLANDO: Hrane mi dajte: umirem od gladi.

STARI VOJVODA: Sedite i jedite: i dobro nam doli!

ORLANDO: Zar tako blaga re? Oprostite,

Miljah da ovde divljano je sve,

S tog uzeh na se izraz prkosnoga

Nareivaa. Ali ma ko da ste

Vi to u pusti ovoj neprohodnoj

U hladu setnog granja asove

Vremena lenog proerdavate,

Ako za bolje dane ikad znaste,

Ako vas ikad zvono crkvi zvalo,

Ako u dobrih ljudi beste gost,

Ako vam suza ista ikad kanu

I znate ta je aliti i biti aljen,

Nek onda blaga re zameni silu,

I ja, s tom nadom, crvenim i skrivam ma.

STARI VOJVODA: Jest, videli smo i mi bolje dane,

U crkvu svetog zvona zvuk nas zvao,

U dobrih ljudi besmo gost, i s oka

Brisasmo kaplje to ih saaljenje

Izmami sveto. Zato sed'te tu

I po volji se slu'te svim to moe

Od pomoi vam bit' a to nemate.

ORLANDO: Onda odlo'te obed koji as

Dok ja, k'o srna, lane ne pronaem

I dam mu hrane. Tu je starac jedan

Bedan, to dugo posrt'o je za mnom

Iz ljubavi iste: dok ne bude sit

On, dvogubo iscrpen starou i glau,

Ja okusit' neu.

STARI VOJVODA: Hajdete, naite ga

Neemo jesti dok se ne vratite.

ORLANDO: Hvala! Nek Bog vam za dobrotu plati.

(Izlazi)

STARI VOJVODA; Vidite, ne tue zlo jedino nas.

Prostrana svetska pozornica prua

Prizora tunih vie nego gluma

U kojoj igramo mi.

AK: Pa ceo svet je

Glumite gde ljudi svi i ene glume;

Svak se pojavi tu i ode; i odglumi

U svom ivotu mnoge uloge

Kroz sedam inova: prvo kao dete

to plae i gue dadilji u krilu;

Potom, k'o ai plaljiv, to sa torbom,

Svetla jutarnja lica, puzei k'o pu,

Nerado koli ide; pa k'o ljubavnik

to uzdie k'o odak, uz baladu tunu

O vei svoje drage; pa k'o vojnik

to pun udnih psovki, s bradom kao panter,

Na ast ljubomoran i na svau brz,

Mehuri slave trai ispred same

eljusti topa; pa k'o pupav sudac,

Stomaka punog masnih petlova,

to otra oka, a propisne brade,

Pun otrcanih primera i sentenca,

Ulogu svoju igra. U doba esto

U papuama je lutak presamien

S naoarima na nosu, s kesom uza se,

Na listovima mu smralim landaraju

Bestraga iroke akire, a glas

Nekada muki, a sad piska deja

Pijue i zvidi. A poslednji in,

K'o konac te udne istorije burne,

Drugo je detinjstvo, suti zaborav:

Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ieg.

Ulazi ORLANDO s ADAMOM

STARI VOJVODA: Dobro nam do'o!

Spustite svoj tovar asni

I dajte mu jela.

ORLANDO: Da kaem mesto njega Hvala.

ADAM: I ta bi drugo!

Ja jedva zborim da kaem hvala sam.

STARI VOJVODA: Dobro nam doli! Jedite! Ja neu

Da smetam o sudbi pitaju vas zloj.

Svirajte to; vi, roae, pevajte.

AMIJEN: Pesma

ibaj, severe ljut!

Nezahvalnosti prut

LJue no ti ozledi.

Ma kako ljut i plah,

Nevidljiv tvoj je dah,

Pa manje i povredi. Hejho, popevaj, hejho zelengranje lako! LJubav je ludost, la prijateljstvo

svako. Pa hejho, granje lako! Najlepe je iveti ovako.

Nek ree mraz ljut! To

Ne boli k'o kad zlo

Za dobro vrate ljudi.

Mraz ledi sve u krug;

Ali kad izda drug

To pee ljue od studi.

Hejoh, popevaj, hejho zelengranje lako!

LJubav je ludost, la prijateljstvo svako.

Pa hejho, zelengranje lako!

Najlepe je iveti ovako.

STARI VOJVODA: Ako ste dobrog Ser Rolanda sin

K'o to mi iskreno doanuste sad

I k'o to okom opaam i vidim

Istinski ocrtan i iv njegov lik

Na licu vaem - nek ste dobro doli!

Vojvoda ja sam to je oca vaeg

Voleo mnogo. U peinu hajte

Da ujem vau nevolju do kraja.

Ti, starino dobra, dobro doao

K'o i gospodar tvoj. Pomoz'te mu!

A vi mi ruku dajte pa mi tu

Nevolju svoju ispriajte svu.

(Izlaze)

IN III

Pojava I

Odaja u dvoru. - Ulaze VOJVODA FREDERIK, OLIVER, LORDOVI i SVITA.

VOJVODA FREDERIK: I od onda ga nisi video? To

Ne moe biti, gospodine; da nisam

Preteno duom milostiv, ja ne bih

Daleko traio za osvetu cilj

Kad si ti tu. Al' uj: da brata nae,

Ma gde on bio: sveom trai ga!

Ne dovede li ga, mrtva ili iva,

Od sad za godinu, ne dolazi vie

Da opstanka u naoj zemlji trai.

Sav posed tvoj, i sve to svojim zove,

A to je plena vredio, zapleniemo mi

I drati dokle kroz usta brata svog

Ne spere ono to mislimo o tebi.

OLIVER: Da visost vaa moje srce zna!

Svog brata nikad nisam voleo.

VOJVODA FREDERIK: Utol'ko vei podlac. Izbacite ga!

Nek inovnici moji koji to

Rade, zaplene njegov dom i zemlje!

Sve ovaj as! i napolje s njim!

Pojava II

Ardenska uma. - Ulazi ORLANDO: sa hartijom u ruci, koju vea o drvo.

ORLANDO: Visi tu, pesmo, ljubav mi kazuj i trubi:

A ti, ednim okom, iz bledog kruga svog,

Kraljice noi trokruna, ime ljubi

Nimfe, to posta vladarka ivota mog.

O Rozalinda! Drveta bie mi ta

Knjige; u kore urezau njine

Duu, da svaki koji itati zna

Svud vidi dokaz za tvoje vrline.

Hajd', hajd', Orlando, posej kroz umu svu

estitu, divnu, neizrecivu nju.

(Izlazi) Ulaze KORIN i KREMEN

Pa kako vam se svia ovaj pastirski ivot, Gospodine Kremene?

KREMEN: Zaista, pastiru, posmatran sam kao takav, taj ivot je dobar; ali s pogledom na to

da je pastirski, on ne valja. S pogledom na to da je usamljen, veoma mi se dopada; ali s

pogledom na to da je tih, to je veoma bedan ivot. Dalje, s pogledom na to da je u polju, on mi

se veoma svidi, ali s pogledom na to da nije na dvoru, dosadan mi je. Budui da je tedljiv,

on, vidi, godi mojoj udi; ali kako pri tom nije izobilniji, protivi se jako mome eludcu. Zna

li to filozofije, pastiru?

KORIN: Znam samo da to je ovek bolesniji, sve mu je tee; i da je onaj koji nema novaca,

sredstava ni zadovoljstvo, lien tri dobra prijatelja, da je svojstvo kie da ovlai, a svojstvo

vatre da gori; da dobri panjaci daju debele ovce, a da je nedostatak sunca glavni uzrok noi;

da onaj koji nije nauen mudrosti, bilo od prirode, bilo vetaki, moe da se potui kako je

ravo odgojen, ili kako potie od veoma glupog soja.

KREMEN: Ti si prirodan filozof. Jesi li ikad bio na dvoru, pastiru?

KORIN: Nisam, odista.

KREMEN: E, onda si peen za pakao.

KORIN: Nisam, nadam se -

KREMEN: Zaista si peen, kao ravo zapretano jaje - samo s jedne strane.

KORIN: Zar zato to nisam bio na dvoru? Da ujem razlog!

KREMEN: Pa, ako nikad nisi bio na dvoru, onda nikad nisi video dobro ponaanje; ako nikad

nisi video dobro ponaanje, onda mora da se ponaa zlo: a zlo je greh, a greh vodi u pakao.

Ti si u opasnom stanju, pastiru.

KORIN: Ni nalik, Kremene: ono to se zove dobro ponaanje na dvoru, bilo bi isto tako

smeno na selu kao to je seljako ponaanje nakaradno na dvoru. Vi mi rekoste da se na

dvoru pozdravlja ne klanjanjem, ve ljubljenjem ruku: takav bi obiaj bio neist kad bi

dvorska gospoda bili pastiri.

KREMEN: Dokaz, brzo, dokaz.

KORIN: Pa evo: mi, znate, radimo oko ovaca, a njihova je koa masna.

KREMEN: ta, zar se i u gospode ne znoje ruke? A zar nije ovija mast isto toliko zdrava

koliko i ljudski znoj? Plitko, plitko; hajde bolji dokaz, velim ti.

KORIN: Sem toga, nae su ruke grube.

KREMEN: Utoliko e ih lake vae usne osetiti. Plitko opet. Ded, malo pametniji dokaz.

KORIN; Sem toga nae su ruke i katranjave od melema koji stavljamo na ovce. Pa zar da

ljubimo katran? A gospodske su ruke namirisane cibetom.

KREMEN; Hej, vrlo plitki ovee! Ti zaista pokraj dobra mesa guta crve. Naui od mudraca

i promukaj: cibet je nieg porekla od katrana; to je prosto prljavi maji odliv. Proberi dokaz,

ovaru.

KORIN; Vaa je mudrost i suvie dvorska za mene: nemam vie kud...

KREMEN: Nego hoe u pakao? Neka ti je Gospod na pomoi, plitki ovee! Neka te nebo

isceli! Ti si upljoglavac.

KORIN: Gospodine, ja sam poten radnik: ja zaraujem ono to jedem; kupujem ovo to

nosim; ne mrzim nikoga; ne zavidim niijoj srei; radujem se tuem dobru, pomirio sam se sa

svojom bedom; a najvea mi je gordost kad vidim svoje ovce kako pasu i svoje jaganjce kako

sisaju.

KREMEN; To je jo jedan prostaki greh u vas to svodite ovce i ovnove, ne stidei se da

ivite od sparivanja stoke; to igrate podvodnika za ovnove predvodnike, uruujui

jednogodinje jagnje kakvom krivonogom starom rogonji ovnu, protivno svim branim

pravilima. Ako zbog toga ne ode u pakao, onda ni sam avo nee ovare: inae ne uviam

kako bi mogao da se ispetlja.

KORIN: Ali evo dolazi gospodin Ganimed, moje nove gazdarice brat.

Ulazi ROZALINDA i ita.

ROZALINDA: Nema Indija rubina

Kao to je Rozalina.

irom sveta sa vrlina

Bruji ime Rozalina.

Opis bledi, sjaj umine

Pred arima Rozaline.

Nek u srcu bdi jedina

ednim likom Rozalina.

KREMEN: Ja u vam tako praviti stihove osam godina bez prestanka, rukove, veere i

spavanje izuzimam. Ti stihovi lie na povorke seljanaka kad idu na trg da prodaju maslo.

ROZALINDA: Bei, budalo -

KREMEN: Na primer -

Kad za srnom srnda gine

Nek otri do Rozaline.

Da se spari maka brine:

Suta slika Rozaline.

Uz pritku se put visina

Loza puza - k'o Rozalina.

Snoplje veu kad ga skinu;

Daj u kola i Rozalinu.

to orasi slai - njina

Gora kora - k'o Rozalina.

Ko slast rue sni, tog ine

Trn ljubavi i - Rozaline.

Ko je pravi pogrean galop u stihovima. Zato se njima kuite?

ROZALINDA: uti, ti glupa ludo! Nala sam ih na jednom drvetu.

KREMEN: Zaista, drvo je urodilo ravim plodom.

ROZALINDA: Staviu tebe kao pelcer na njega pa e uroditi oskoruama, jer tvoje dosetke

istrule pre no to sazru, a to je uprav i sa oskoruama sluaj.

KREMEN: Vi rekoste; a da li e i biti tako, neka presudi uma.

ROZALINDA: Mir, dolazi sestra moja i ita. Skloni se.

Ulazi SILIJA i ita.

SILIJA: to tu da je pustinja? ta?

Nema ljudi? - ta je s tim!

Svakom grmu jezik ja

Dau da mudro zbori njim:

Sad kako brzo ljudski vek

Varljiv svoj okona tok;

Kako je aka jada tek

Sveg ivota sr i sok;

Sad kako verolomstva gnoj

Dvoji prisne due dve.

Al' upisau pod stih svoj

I na lepe grane sve

ROZALINDA: - da pismen svak

Vidi kako nebo zna

I u neem malom ak

Sviju dua sr da da.

Jer prirodi nebo znak

Dade da od drai svih

Stvori jedan lik - i ak

Probra brzo izme njih:

Lik Jelenin, ne ud joj zlu,

Kleopatrin gordi stas,

Lukrecije skromnost svu,

Atalantin dobri glas,

Pa Rozalindi sve to tad

Nebeski Sinod dade na dar:

To oko, ovaj lik, taj srca sklad,

Da svaku najdrau ima ar.

Nebo je htelo sve darove ove da ima

A ja da ivim i umrem robujui njima.

ROZALINDA: O, najplemenitiji propovednie! kakvim sve dosadnim ljubavnim pridikama

mori ti, uostalom, svoje parohijane, a nikad da uzvikne: ,,Imajte strpljenja, dobri ljudi!"

SILIJA: Gle sad! Nazad, prijatelji! Pastiru, udalji se malo; poi i ti sa njim, mome.

KREMEN: Hajdemo, pastiru, povucimo se asno; ako i ne s kovezima i pratnjom, a ono s

bisagama i klapnjom.

(Izlaze Korin i Kremen).

ROZALINDA: Jesi li ula ove stihove?

SILIJA: Jesam, ula sam ih sve, pa i neto preko toga; jer neki od njih su imali vie stopa no

to stihovi mogu da ponesu.

ROZALINDA: To ne ini nita: stope mogu da nose stihove.

SILIJA: Da, ali stope su bile hrome, pa nisu mogle da nose sebe bez stihova, i zato su stajale

hromo u stihu. A jesi li ula, a da se ne zaudi, da se tvoje ime vea po drveu i urezuje u

njegovu koru?

ROZALINDA: Da, od devet dana ve itavih sedam sam bila van sebe od uda; jer gle ta

sam nala na jednoj palmi: nisam bila tako opevana od Pitagorina vremena, kad sam bila irski

pacov, a toga jedva da se jo seam.

SILIJA: Pogaa li ije je to delo?

ROZALINDA: Je li to neki ovek?

SILIJA: Sa lancem oko vrata koji si ti nekad nosila. Menja boju?

ROZALINDA: Molim te, ko?

SILIJA: O, Gospode, Gospode! Da se prijatelji sretnu, to nije laka stvar; ali planine se mogu

pomerati zemljotresom, pa se tako sresti.

ROZALINDA: Ne, ali ko je?

SILIJA: Je li mogue?

ROZALINDA: Ne, molim te najmoleivijim arom, reci mi ko je.

SILIJA: O, udno, udno, najudnije udo! I opet udo, i posle svega, udno preko svake

mere!

ROZALINDA: Tako mi moga belolikog obraza! Misli li ti da ja, zato to sam se nakinurila

kao ovek, imam prsluk i akire i u srcu? Jedan pedalj odlaganja vie, to je to i Juno More

koje tek valja otkriti; molim te, brzo, reci mi ko je, i govori odjednom. to se ne zagrcne pa

odjednom ne prospe iz usta tog skrivenog oveka, kao iz kakve boce iz koje vino pokulja

odjednom mnogo ili nimalo. Izvadi, molim te, ep iz usta da mogu da posrem tvoje vesti.

SILIJA: Onda bi mogao uleteti u tebe ovek kao zapua.

ROZALINDA: Je li on boje delo? Kakav je ovek? Je li mu glava vredna eira, a podbradak

vredan brade?

SILIJA: Ne, brade jedva da ima.

ROZALINDA: Pa Bog e mu je dati jo, ako e biti zahvalan; hajde da priekamo dok mu ne

poraste, samo ako ne bude oklevala da mi da obavetenja o njegovom podbratku.

SILIJA: Mladi Orlando, koji u istom trenu pretumba rvau pete a tebi srce.

ROZALINDA: Nemoj! Doavola s alom: govori ozbiljno kao to prilii ozbiljnoj devojci.

SILIJA: Veruj mi, sejo, on je.

ROZALINDA: Orlando?

SILIJA: Orlando.

ROZALINDA: Jao meni! ta u s gunjem i akirama? ta je radio kad si ga videla? ta je

kazao? Kako je izgledao? Kako je bio odeven? Kuda je otiao? ta radi ovde? Je li pitao za

mene? Gde je ostao? Kako se rastade od tebe? i kad e ga opet zideti? Odgovori mi jednom

rei.

SILIJA: Najpre mi mora pozajmiti usta jednog Gargantue: odgovor bi bio i suvie veliki za

ijedna usta dananjega kroja. Na takva pitanja rei da ili ne to je vie nego odgovoriti po

katihizisu.

ROZALINDA: A zna li on da sam ja u ovoj umi, ovako preruena? Je li jo uvek onako

bodar kao to je bio onoga dana kad se rvao?

SILIJA: Reavati zadatke koje zaljubljeni postavljaju isto je tako lako kao i brojati atome u

sunanim zracima; ali srkni gutljaj vesti o tome kako ga naoh, i na tenane se naslauj njim.

Naoh ga pod drvetom kao opao ir.

ROZALINDA: Treba mu dati ime Jupiterovo drvo, kad takav plod pada sa njega.

SILIJA: Dobra gospo, sasluajte me.

ROZALINDA: Nastavi.

SILIJA: Gu je dakle leao kao kakav ranjen vitez.

ROZALINDA: Ma da je takav prizor alostan, ipak je dobro pristajao tlu.

SILIJA: Molim te, dozikni jeziku hoj! jer ipa neprekidno. Bio je odeven kao lovac.

ROZALINDA: O, pretskazanje! Doao je da ulovi moje srce.

SILIJA: Htela bih da ispevam svoju pesmu bez pripeva; ti me izvodi iz takta.

ROZALINDA: Zar ne zna da sam ena? Kad mislim, moram i da govorim. Mila, nastavi

dalje.

SILIJA: Ti me ne puta... Al' mir! Da nije ovo on?

ROZALINDA: On je: sakrimo se i uzmimo ga na oko.

(SILIJA i ROZALINDA sklanjaju se u stranu). Ulaze ORLANDO: i AK

AK: Hvala vam na drutvu; ali, vere mi, isto bi mi tako bilo drago da sam bio sam.

ORLANDO: I meni; pa ipak, obiaja radi, i ja vama zahvaljujem na drutvu.

AK: Ostajte zbogom! Nastojmo da se viamo to je moguno ree.

ORLANDO: Ja zaista elim da budemo to bolji neznanci.

AK: Molim vas da ne kvarite vie ova drveta reui ljubavne pesme u njihove kore.

ORLANDO: Molim vas da ne kvarite vie moje pesme itajui ih nakaradno.

AK: Rozalinda je ime vae drage?

ORLANDO: Da, uprav tako.

AK: Ne dopada mi se njeno ime.

ORLANDO: Kad su je krtavali, niko nije ni mislio da vama ugaa.

AK: Kakvog je stasa?

ORLANDO: Visoka uprav do mog srca.

AK: Vi ste puni zgodnih odgovora. Da se niste druili s kujundiskim enama, pa odgovore

prepoeli sa prstenja?

ORLANDO: A ne; ja vam dajem odgovore sa onih vezenih ilimova sa kojih ste vi nauili

svoja pitanja.

AK: Imate hitar duh: mora da je sainjen od Atalantinih peta. Ako vam je po volji da

oednemo pa da ospemo grdnjama svoju gospodaricu - svet, i svu nau bedu?

ORLANDO: Neu da grdim nikoga ivog do sebe, u koga znam najvie nedostataka.

AK: Najgori nedostatak vam je taj to ste zaljubljeni.

ORLANDO: Taj nedostatak ne bih hteo da promenim ni za vau najlepu vrlinu. Sit sam vas.

AK: Vere mi, ba sam traio jednu ludu, kad naoh vas.

ORLANDO: Utopila se u potoku; nadvirite se samo pa ete je videti.

AK: Pa tu u videti svoju sopstvenu jedinku.

ORLANDO: Za koju drim da je ili luda ili broj.

AK: Neu vie da se majem s vama: zbogom, dobri Sinjor Zaljubljenko!

ORLANDO: Drago mi je to odlazite: zbogom, dobri M'sje Melanholijo!

(Izlazi AK; SILIJA: i ROZALINDA: stupaju napred)

ROZALINDA: (Siliji) Osloviu ga kao kakav drzak lakej i ovako preruena aiu se s njim.

ujete li, love?

ORLANDO: Vrlo dobro; ta hoe?

ROZALINDA: Molim vas, koliko je sati?

ORLANDO: Trebalo bi da pita koje je doba dana: ovde u umi nema satova.

ROZALINDA: Onda nema ni pravog ljubavnika u umi; inae bi svakoga minuta po uzdah i

svakoga sata po lelek pokazivali lenji hod Vremena ba kao i pravi sat.

ORLANDO: A to ne brzi hod Vremena? Zar ne bi to bilo na svom mestu?

ROZALINDA: Nipoto, gospodine. Vreme putuje raznim koracima kod razliitih ljudi. Rei

u vam kod kojih Vreme koraa, kod kojih kasa, kod kojih juri u galopu, a kod kojih se ne

mie.

ORLANDO: Molim te reci kod kojih kasa.

ROZALINDA: Eh, pa kasa otro kod mlade devojke od dana zaruka pa do venanja. Ako je

rastojanje makar samo sedam dana, vreme kasa tako otro da joj se ini punih sedam godina.

ORLANDO: A za koga koraa?

ROZALINDA: Vreme kasa za popa koji ne zna latinski i za bogataa koji ne pati od

kostobolje; jer prvi spava bezbrino zato to ne moe da ita, a drugi ivi veselo jer ne osea

nikakav bol: jednom nedostaje teret suvog i zaludnog znanja, a drugi ne poznaje teret teke i

mune nematine. Kod njih, dakle, Vreme koraa.

ORLANDO: A kome juri u galopu?

ROZALINDA: Galopira lopovu kad ga vode na veala; jer iao to sporije moe, njemu opet

izgleda da je suvie brzo doao do mesta.

ORLANDO: A kod kojih se ne mie?

ROZALINDA: Ne mie se kod advokata za vreme sudskog raspusta; jer oni to vreme

prespavaju pa i ne opaaju kako vreme promie.

ORLANDO: Gde ivi ti, lepi mladiu?

ROZALINDA: Sa svojom sestrom, ovom pastirkom, na rubu ove ume to zaokruuje kao

porub na donjoj suknji.

ORLANDO: Jesi li roen ovde?

ROZALINDA: Ba kao i zec koji uvek boravi onde gde je ugledao svet.

ORLANDO: Tvoj je naglasak neto bolji no to se moe nauiti u ovako udaljenom kraju.

ROZALINDA, Mnogi su mi to kazali: u stvari, imao sam starog strica koji je bio poboan

ovek; on me je uio da govorim. U mladosti iveo je u gradu i bio veoma vian udvaranju,

jer se pri tom i zaljubio. Docnije mi je drao mnoge pridike protiv te strasti, i ja hvalim Boga

to nisam ena te nemam sve one lakoumne poroke sa kojih je on optuivao ceo enski rod.

ORLANDO: Da li se sea koje glavnije mane kojom je teretio ene?

ROZALINDA: Nijedna se nije naroito izdvajala: sve su izgledale sline jedna drugoj, kao

marjai; svaki nedostatak inio se ogroman dok mu ne bi doao parnjak da se nadmee s njim.

ORLANDO: Molim te, reci mi nekoje.

ROZALINDA: Ne, neu da traim svoje lekove na one koji nisu bolesni. Ima neki ovek to

se unja ovuda po umi i kvari nae mlado drvee urezujui u njihovu koru ime Rozalinda.

Vea ode po glogovima i elegije po kupinama, i sve to - nema sumnje - da bi veliao ime

Rozalinda. Kad bih sreo tog ljubavnog krmara, dao bih mu dobar savet, jer izgleda da pati od

svakodnevne ljubavne groznice.

ORLANDO: Ja sam taj to ga ljubav trese groznicom; molim te, daj mi tvoj lek.

ROZALINDA: Na vama nema nijednog od strievih znakova: on me je nauio kako da

poznam zaljubljenog oveka, i uveren sam da vi niste zatvorenik u toj krletci.

ORLANDO: Koji su njegovi znaci?

ROZALINDA: Upao obraz, koji vi nemate; pomodrele i upale oi koje vi nemate;

nerazgovoran duh koji vi nemate; zaputena brada koju vi nemate - ali to vam pratam, jer,

zbilja, to neto vae brade je kao mlaeg brata prihod. - Onda, podvezice treba da vioe, eir

da je bez trake, rukav nezakopan, obua nesvezana, i u opte sve to je na vama treba da

pokazuje nemarno oajanje. Ali vi niste takav ovek. Naprotiv, vae je odelo tako nalickano,

da pre izgleda da ste zaljubljeni u sebe sama no u kog drugog.

ORLANDO: Dobri mladiu, voleo bih kad bih mogao da te uverim da zaista volim.

ROZALINDA: Ja da to verujem?! Isto tako moete da uveravate i onu koju volite, to e ona,

jemim vam, pre pristati da veruje nego priznati da veruje: to je jedna stvar u kojoj ene uvek

uteruju svojju savest u la. Ali, jeste li ozbiljno vi taj to po drveu vea one stihove u kojima

se Rozalinda toliko oboava?

ORLANDO: Kunem ti se, mome, belom rukom Rozalinde, da sam to ja, da sam taj nesrenik

ja.

ROZALINDA: A jeste li vi ba toliko zaljubljeni kao to vai stihovi govore?

ORLANDO: Ni stih ni razum ne mogu izraziti koliko.

ROZALINDA: LJubav je samo ludost, i, velim vam, zasluuje isto tako eliju i ibu kao i

svako drugo ludilo; no razlog to se ona ne kanjava, ba i ne lei, lei u tome to je to ludilo

tako obino da su ak i egovi lekari zaljubljeni. Ja to, pak, leim savetom.

ORLANDO: Jesi li ikoga tako izleio?

ROZALINDA: Jesam jednog, i to ovako: morao je da zamisli da sam ja njegova dragana,

njegova gospodarica; pa sam ga nagonio da mi se udvara svakoga dana, a ja bih onda, iako

sam samo udljiv mladi, bivao ucveljen, razneen, promenljiv, izvoljevalo; bivao gord i

fantastian, majmunast, tupav, prevrtljiv, pun suza i pun osmeha; od svake strasti po neto, a

ni od jedne nita estito, kao to su deaci i ene mahom ivina te vrste; as mi je bio drag,

as nepodnoljiv; sad bih se patio oko njega, sad dizao od njega ruke; sad bih plakao za njim,

sad ga pljuvao. Tako oterah svog oboavaoca iz ovog ludakog stanja ljubavi u trajko stanje

ludila, jer se ratosiljao matice ivota, da bi iveo posve manastirski u jednom kutu. Eto tako

ga izleih; i uzeu na se da istim nainom temeljno isperem i vau jetru da bude ista kao srce

u zdrave ovce, pa da ne ostane ni mrljica ljubavi u njoj.

ORLANDO: Ja ne elim da se izleim, mladiu.

ROZALINDA: Izleio bih vas kad biste samo hteli da me zovete Rozalindom, i da svakog

dana dolazite mojoj kolibi da mi se udvarate.

ORLANDO: E, onda, verne mi ljubavi moje, hou. Reci mi gde je.

ROZALINDA: Poite sa mnom pa u vam je pokazati, a sutra ete mi rei gde vi u ovoj umi

ivite. Hoete li poi?

ORLANDO: Od sveg srca, vrsno mome.

ROZALINDA: Ne, vi me morate zvati Rozalindom. Hajde, sejo, hoemo li?

Pojava III

Drugi deo ume. Ulaze KREMEN i ODRI, AK za njima.

KREMEN: Hodi brzo, dobra Odri. Ja u ti svabiti koze, Odri. Dakle, Odri, ta veli; jesam li

ja taj? Sviaju li ti se moje proste linije?

ODRI: Vae linije? Sakloni Boe! Kakve linije?

KREMEN: Evo me s tobom u tvom kozjem krdu skotskom, kao to je najobesniji pesnik,

estiti Ovidije, bio u gotskom.

AK: (za sebe) O, ravo nastanjenog znanja, gore nego Jupiter u krovinjari!

KREMEN: Kad oveku ne razabiraju stihove, ili kad njegovu duhovitost ne prati okretni

deko Razbor, gore mu je nego da dobije veliki raun u kakvoj prvarnici. Zaista, ba teta to

te bogovi nisu stvorili poetinom.

ODRI: Ja ne znam ta je to poetian; je li to neto pametno u rei i delu? Je li to neka

odistinska stvar?

KREMEN: Nije, doista; jer najistinitija poezija je najizmiljenija, a ljubavnici su odani

pesnitvu, i za ono ime se oni u pesmi zaklinju, moe se rei da su to oni kao ljubavnici

izmislili.

ODRI: Pa zar onda elite da su me bogovi stvorili poetinom?

KREMEN: Vere mi, elim; jer si mi ti kazala da si estita: pa sad, ako bi ti bila poet, mogao

bih se nadati da si ti to izmislila.

ODRI: Pa zar vi ne biste voleli da sam estita?

KREMEN: Ne, due mi, sem da si vrlo runa; poto sastaviti estitost i lepotu zajedno, to je

to i prelivati medom eer.

AK: (za sebe) Sadrajna luda!

ODRI: Da, ja nisam lepa; pa zato molim bogove da mi dadu potenje.

KREMEN: Jest, ali prosuti potenje na takvu runu prljavuu, bilo bi to i staviti dobro

peenje U prljav sud.

ODRI: Ja nisam prljavua, a zahvaljujem bogovima na runoi.

KREMEN: Bogu neka je hvala za tvoju rugobu! Prljavtina moe doi i posle, ali bilo kako

bilo, venau se s tobom: i toga radi sam i iao pop Oliveru Slovomuitelju, sveteniku iz

susednog sela, i on mi je obeao da se naemo na ovom mestu u umi i da nas spari.

AK: (za sebe) Taj susret bih voleo da vidim.

ODRI: E, pa neka nam bude, bojom pomoi, na radost!

KREMEN: Amin!... Istina, ovek plaljiva srca stuknuo bi moda pri ovom poduhvatu, jer mi

ovde nemamo drugoga hrama sem ume, ni drugih svatova sem rogate marve. Ali ta mari!

Hrabro samo! Koliko su rogovi omrznuti, toliko su i neophodni. Reeno je da mnogi ne zna

gde e biti kraj njegovim dobrima, i to je tano; mnogi ima dobre rogove, a ne zna gde e im

biti kraj. Istina, to mu je miraz od ene; nije ih on sam zaradio. Rogovi? Pa da. Znai samo za

uboge? Ne, ne, i u najplemenitijeg jelena su isto tako ogromni kao i u najpodlijeg. Je li

neenja stoga blagosloven? Ne: kao to je grad sa zidinama otmeniji no selo, tako ]e i elo

oenjenoga vema za potovanje no gole slepoonice u neenje; i ukoliko je vie vredna

odbrana no nevinost, utoliko je dragocenije imati rogove no biti bez njih. Evo dolazi pop

Oliver. (Ulazi POP OLIVER SLOVOMUITELJ) Pop Olivere Slovomuitelju, dobro nam

doli! Hoete li da nas se otarasite ovde pod ovim drvetom, ili da poemo sa vama u vau

crkvicu?

POP OLIVER: Zar nema nikoga da preda devojku?

KREMEN: Ja je ne uzimam ni od koga kao poklon.

POP OLIVER: Ali neko mora da je da, inae venanje nije po zakonu.

AK: (stupi napred) Samo napred, samo napred! Ja u je predati.

KREMEN: E, ba dobro, dobri gospodine Kako - Se - Zovete: kako ste, gospodine? U dobri

as? Bog vam platio to ste mi ono ieki dan pravili drutvo. Milo mi je to vas vidim. Evo se

ba bavimo oko neke triarije. Ali, molim vas, metiite kapu na glavu.

AK: Hoe da se eni, ludo?

KREMEN: Kao to vo ima svoj jaram, konj svoj em, soko svoje praporce, tako i ovek ima

svoje elje; i kao to se golubovi kljucaju, tako i brak hoe da gricka.

AK: Pa zar ovek vaega odgoja da se vena ovde pod bunom, kao prosjak? Poite u crkvu

i uzmite dobrog svetenika koji e umeti da vam kae ta je brak. Ovaj bratac tu slepie vas

kao daice za oblogu, pa e jedno od vas dvoje ispasti iskrivljena daica, te e puckati kao

sirovo drvo, kvrc, kvrc!

KREMEN: (za sebe) Nisam ba tako siguran ne bi li bilo bolje za mene da me vena on nego

li ko drugi: jer malo je izgleda da e me dobro venati; a kad nisam dobro venan, onda e to

biti dobar izgovor kad budem hteo ostavljati enu.

AK: Poi sa mnom i dozvoli da ti dam jedan savet.

KREMEN: Hajde, slatka Odri. Il' e mi ena, il' nalonica biti. Zbogom, dobri gospodar

Olivere: ne -

O, slatki Olivere,

O, vrsni Olivere,

Ne ostavljaj me za sobom; ve:

Maglu hvataj,

Zadi, hitaj,

Neu na venanje sa tobom.

(Izlaze AK, KREMEN i ODRI)

POP OLIVER: Nita zato! Nee mene nijedan od svih tih raskalanih nikogovia ruganjem

pobrkati u mome zvanju. (Izlazi)

Pojava IV

Drugi deo ume. Pred kolibom. Ulaze ROZALINDA i SILIJA

ROZALINDA: Nemoj nita da mi govori; hou da plaem.

SILIJA: Onda plai, molim te; samo budi ljubazna i uzmi u obzir da suze ne prilie oveku.

ROZALINDA: Ali zar nemam razloga da plaem?

SILIJA: Kao to se samo poeleti moe; dakle, plai.

ROZALINDA: I sama kosa njegova ima licemernu boju.

SILIJA: Jedva je neto tamnija od Judine: zbilja, poljupci su mu suta Judina deca.

ROZALINDA: to jeste - jeste: njegova kosa ima lepu boju.

SILIJA: Divnu boju: nita nema iznad kestenjave boje.

ROZALINDA: A poljupci su mu tako poboni, kao kad se usnom takne nafora.

SILIJA: Kupio je dve rashodovane Dijanine usne: ni nekakva kaluerica zimskog

posestrimstva ne ljubi pobonije: sam led ednosti je u njima.

ROZALINDA: Ali zato se kleo jutros da e doi, a eto nema ga?

SILIJA: Ne, doista, u njega se ovek ne moe pouzdati.

ROZALINDA: Misli?

SILIJA: Da; ja ne mislim da je deparo ili konjokradica, ali to se tie njegove istinitosti u

ljubavi, mislim da je upalj kao poklopljen pehar ili kao crvljiv lenik.

ROZALINDA: Neiskren u ljubavi...?

SILIJA: Da, kad je zaljubljen; ali ja mislim da on to nije.

ROZALINDA: Sama si ula kako se iskreno kleo da je bio...

SILIJA: Bio je i jeste nije svejedno; uostalom, zakletva ljubavnika nije nita

verodostojnija no re krmara: obojica overavaju lane raune. On je u pratnji vojvode, tvoga

oca, ovde u umi.

ROZALINDA: Srela sam vojvodu jue i s njim sam mnogo razgovarala: pitao me je kakvog

sam roda; rekoh mu dobrog kao i on; nasmejao se i pustio me da odem. Ali nato govoriti o

ocevima, kad je tu ovek kao Orlando?

SILIJA: O, to je krasan ovek! pie krasne stihove, govori krasne rei, kune se krasnim

kletvama i kri ih krasno, kao preko kolena, preko samog srca svoje drage, isto kao to neuk

megdandija, koji mamuza konja sve na jednu stranu, slomi koplje na dvoje poput kakvog

otmenog gusana. Ali sve je krasno to mladost goni, a ludost vodi. Ko to dolazi?

Ulazi KORIN

KORIN: Gospo i Gospodaru, raspitivali ste

O pastiru to se vajkao na ljubav;

Videste ga ono kad, sa mnom na travi

Sedei, u zvezde kovao je gordu

Pastirku, svoju dragu.

SILIJA

Pa ta je s njim?

KORIN: Ako vas zanima prizor, igram verno,

Izme bledog lika ljubavi istinske

I crvenila napuenosti - hajte,

Blizu je, ja u vas odvesti, je l' po volji

Da vidite taj prizor.

ROZALINDA: O, hajd'mo, vodi!

Slika zaljubljenih zaljubljenima godi.

Poka'te put! Da vidite nee l' meni

Pripasti krupna uloga u toj sceni.

Pojava V

Drugi deo ume. Ulaze SILVIJE i FEBA

SILVIJE: Ne rugaj mi se, draga Febo! Reci

Da me ne mari, ali nemoj tako

Jetko. I delat, ogrubela srca

Od gledanja smrti, na svijen vrat ne sputa

Sekiru dokle ne umoli prvo

Za oprotaj. Pa zar svirepija da si

Od onog to ivi od krvi i klanja?

Ulaze ROZALINDA, SILIJA i KORIN

FEBA: Ne elim da budem delat tvoj; ja beim

Od tebe da ti ne zadajem bol.

Ti veli da moje ubijaju oi:

Zgodno je, zbilja, i prikladno rei

Da oi koje, nenije od svega,

Preplai sunev prah te vrata sklope,

Da su one tirani, kasapi, ubice!

Gle, mrko te gledam iz sve due sad,

Pa ubija li pogled - nek te smodi!

Ded glumi da mre! Prostri se po tlu!

A ne moe li to, o! stidno, stidno!

Ne lai da moje ubijaju oi!

Pokai gde te rani pogled moj!

Iglom se samo ogrebi i zarez

Ostae neki; osloni se dlanom

Na rogoz, pa e vidljiv trag na njemu

Zadrati se trenut bar; a pogled

Kojim te streljah ne ozledi tebe,

Nit oko ima - to zacelo znam -

Mo da ustreli kog.

SILVIJE: O, Febo, Febo!

Sretne li ikad - to moe skoro biti

LJubavi mo u kakvom liku mladom,

Poznae onda nevidljive rane

LJubavnih strela otrih.

FEBA: Ali dotle

Ne prilazi mi; a kad to vreme doe

Ismej me grubo; aliti me nemoj;

aliti neu dotle ni ja tebe.

ROZALINDA: A zato, molim? Ko vam mati bee

Da jadno to bie vreate, ismevate,

I ta ne jo? Zar, ma da bez lepote -

Jer nemate je za me, sem koliko

Postelju u mraku da naete bez svee -

Zar zato da ste nadmena i gruba?

Al' ta je to? to piljite u mene?

Za mene vi ste samo svakodnevna

Prirodna roba za trg. Gle, due mi,

I moje bi oi htela da zaludi!

Al', gospo gorda, izbite to iz glave!

Ni tamne vee, ni vrane kose svilne,

Ni inuvoi, ni va mleni lik

Ne ukrotie me da vas oboavam.

Pastiru ludi, to jurite za njom

K'o jug maglovit, pun vetra i kie?

Hiljadu puta vi ste lepi ovek

No to je ona ena; lude takve

Svet ovaj pune decom nakaznom.

Ne ogledalo, vi laskate njoj,

U vama ona sebe lepom vidi

No to je crte vlastite prikazuju.

Al' gospo, poznajte sebe: kleknite

Pa, poste, nebu zahval'te na valjanom

Momku: jer da vam anem prijateljski:

Ne uputajte pazar, niste za svaki trg.

Molega, prim'te ljubaviruku to vam prui:

Jo runiji je ruan kada rui.

Pastiru, uzmi je sebi! Zbogom poli!

FEBA: Mladiu divni, grdite godinu celu!

Volijem od vas i psovku no od njega

Tepanje.

ROZALINDA: Ovaj se zaljubio u njenu runou, a ona u moju srditost. Kad je tako onda u

ja, im ona odgovori namrgoenim pogledom, zapapriti njoj jetkim reima. Zato piljite u

mene tako?

FEBA: Ne zato to elim naneti vam zlo.

ROZALINDA: Ne zaljubljujte se, molim vas, u mene.

Laljiviji sam od zakletve u piu:

A i ne volim vas. elite l' da znate

Moj dom, on je tu kraj maslinove ume.

Hoemo l', sestro? Mome, u stopu za njom!

Hajd, sestro! Pastirko, budite ljubaznija,

I ne puite se; jer niko ko oi ima

Neuko k'o on ne slui se njima.

Hajdemo stadu svom.

(Izlaze ROZALINDA, SILIJA: i KORIN)

FEBA: Pokojni pastiru, mudro li ree ti:

Ko ikad voljae, od prve zaljubljen bi.

SILVIJE: Slatka Febo!

FEBA: ta veli, Silvije?

SILVIJE: Slatka Febo, saali se na mene!

FEBA: Pa alim te, dobri Silvije.

SILVIJE: Gde saaljenja ima, lek se nae:

ali li zbilja ljubavi moje bol,

Tvome saaljenju, mom bolu bie kraj,

Bude li me volela.

FEBA: Pa ja te volim kao sused suseda.

SILVIJE: Hteo bih tebe.

FEBA: Pa to bi pohlepa bila.

Bilo je doba, Silvije, kad te mrzeh,

A nije dolo doba da te volim.

Nu poto lepo o ljubavi zbori,

Drutvo u tvoje, dosadno dosad,

Trpeti otsad i zaposliu te.

Ali ne trai druge nagrade

Sem uivanja to e da mi slui.

SILVIJE: LJubav je moja sveta i duboka

Tol'ko, i tol'ko nenosti sam lien,

Da u to etvom smatrati obilnom,

Budem li klasje kupio za onim

to glavni die plod: po neki osmeh

Izgubljen usput bie mi hrana sva.

FEBA: Mladia s kojim sad u rei beh

Zna li?

SILVIJE: Ne dobro, al' ga sretah esto:

On od seljaka, biveg gazde mog,

Otkupio je kolibu i posed.

FEBA: Ne misli da te pitam to ga volim.

Osion deran, al' govori lepo.

Nu marim ja za rei! Al' rei gode

Kad se govornik sluaocu svidi.

Momak je lep; ono, ne ba lep,

Al' gord zacelo; no to mu lepo stoji:

Postae pravi ovek: najlepe na njemu

NJegov je lik, i pre no jezikom

Rani, on ranu pogledom isceli.

Ne visok ba, al' visok za svoje doba;

Noga tek takotako; al' ipak dobra je.

Na usnicama divna rumen, jaa

I neto zrelija no na obrazima:

Razlika tano, k'o izme crvene

I ruiaste boje ruine.

Ima ti ena, Silvije, koje da su

Posmatrale ga podrobno k'o ja,

Zaljubile bi se skoro. Ja pak

Nit volim, nit ga mrzim, ma da pre bih

Imala rata da mrzim no da volim.

Jer nato e mu da me rui? Ree

Da su mi oi crne, kosa crna,

I, sad se seam, ismev'o me. Ne znam

to mu outah! Al' nita! Jo nije

I naputeno to je proputeno.

Sroiu pismo puno aoka,

A ti e mu ga, Silvije, odneti.

Hoe li?

SILVIJE: Od sveg srca.

FEBA: Sad u odmah;

Rei su tu ve u glavi i u srcu.

una u biti i uasno kratka.

Poi, Silvije, sa mnom.

(Izlaze).

IN IV

Pojava I

Ardenska uma. Ulaze ROZALINDA, SILIJA i AK

AK: Molim te, ljupki mladiu, dozvoli mi da se bolje upoznam s tobom.

ROZALINDA: Kau da ste vi melanholian ovek.

AK: Jesam; vie mi godi da sam to, nego da se smejem.

ROZALINDA: Oni koji teraju u jednu ili drugu krajnost, obino su gnusni ljudi, i izlau se

svakodnevnoj osudi gore nego pijanice.

AK: Eh, dobro je to biti tuan i ne govoriti.

ROZALINDA: Eh, pa onda je dobro biti direk.

AK: Moja melanholija nije ni uenjaka, koja je surevnjiva; ni muziarska, koja je

slavoljubiva; ni advokatska, koja je prepredena; ni enska, koja je mazna; ni ljubavnika, koja

je sve to: ve je to melanholija na moju ruku, sastavljena iz mnogih sastojaka, isceena iz

mnogo stvari, i, u istinu, plod rasmatranja sa mojih putovanja koja su me estim ponovnim

proivljavanjem obavila nekom veoma udljivom tugom.

ROZALINDA: Putnik! Due mi, vi imate mnogo razloga da budete tuni: bojim se, prodali

ste vlastita imanja da biste videli tua: meutim, videti mnogo a nemati nita, to je to i pune

oi - prazno srce.

AK: Pa, stekao sam iekustvo.

ROZALINDA: A iskustvo vas ini tunim! Ja bih radije uzeo budalu da me razveseli, nego

iskustvo da me raalosti, - pa jo da radi toga i putujem!

Ulazi ORLANDO

ORLANDO: Dobar vam dan i dobra srea bila, Rozalindo draga!

AK: E, onda ostajte mi zbogom, kad ste uzeli da skandirate.

ROZALINDA: Zbogom, moj putnie: pazite da zanosite u govoru i da nosite tuinsko ruho;

kudite sve to valja u vaoj roenoj zemlji, mrzite svoj zaviaj i mal' te ne hulite na boga to

vam nije dao drugi lik, inae u jedva verovati da ste se ikad vozili u gondoli. ta, Orlando!

Gde ste sve ovo vreme? I vi ste mi neki ljubavnik! Ako me jo jedanput ovako prevarite, ne

izlazite mi vie na oi!

ORLANDO: Moja lepa Rozalindo, doao sam samo sat kasnije no to sam obeao.

ROZALINDA: Prekoraiti ljubavno obeanje za itav sat! Ko deli minut na hiljadu delova, pa

prekorai samo jedan deli hiljaditog dela, za toga se moe rei da ga je Kupidon potapkao po

ramenu, ali jemim da mu je srce celo celcato.

ORLANDO: Oprosti mi, draga Rozalindo.

ROZALINDA: Ne, ako ste vi takvo oklevalo, ne izlazite mi vie na oi! Vie bih volela da mi

se udvara pu.

ORLANDO: Pu?

ROZALINDA: Da, pu. Jer iako ide sporo, on bar nosi kuu na leima; osiguranje, nadam se,

bolje no to ga vi moete dati svojoj eni: na stranu to to svoju kob nosi na glavi.

ORLANDO: A ta to?

ROZALINDA: Pa rogove; na emu ljudi kao vi imaju zadovoljstvo da zahvaljuju svojim

enama, dok on dolazi opremljen svojom sudbinom i tako spreava da mu se ena iznese na

glas.

ORLANDO: Vrlina nije majstor za rogove; a moja Rozalinda je puna vrline.

ROZALINDA: A ja