Vindem Don DAN TRIFIDA Prevod: Suvin Darko Wyndham John DAY OF THE TRIFFIDS (THE), 1951.

Ako za neki dan sluajno znate da je sreda, a on poinje tako kao nedelja, onda netonegde ozbiljno ne valja.

Taj oseaj sam imao od trenutka kad sam se probudio. Pa ipak, kad sam poeo netojasnije da razmiljam, posumnjao sam u njega. Konano, bilo je verovatno da nisam imaopravo ja, a ne svi drugi - mada mi nije bilo jasno kako bi to moglo biti. I dalje sam ekao,nagrien sumnjom. No, tada sam stekao prvo objektivno svedoanstvo - neki udaljen satotkucao je neto to je meni zvualo ba kao osam sati. Sluao sam napeto i sumnjiavo.Uskoro je poeo jo jedan sat, s jakim i odlunim tonom. Na svoj lagan nain otkucao jenesumnjivih osam. Tada sam znao da stvari stoje naopako.

Propustio sam da vidim konac sveta - ili bar sveta kakav sam poznavao blizu tridesetgodina - pukim sluajem. Ako razmislimo, to je i znaajan inilac opstanka uopte. Po prirodistvari, prilian broj osoba je uvek u bolnici, a zakon verovatnoe izabrao je upravo mene dabudem jedan od njih, otprilike nedelju dana ranije. Mogla je to isto tako biti i sedmica pretoga - u kom sluaju ne bih sada mogao pisati: uopte me ne bi bilo. Ali sluaj je hteo danisam samo ba u to vreme bio u bolnici nego i da su moje oi, u stvari cela moja glava, bili uzavojima. Zbog toga moram biti zahvalan onome, ma ko to bio, ko ureuje te verovatnosti.Tada sam, meutim, bio neraspoloen, razmiljajui o tome koji se avo deava. Bio samdosta dugo u bolnici da bih znao kako u njoj, uz glavnu sestru, sat predstavlja najsvetiju stvar.

Bez sata na takvom mestu naprosto ne bi bilo veze. Svakog sekunda neko mu seobraa zbog roenja, umiranja, doza, obroka, svetala, govora, rada, spavanja, odmora, poseta,previjanja, pranja - a dosad je taj sat nareivao da neko mora poeti da me pere i ureujetano tri minuta posle sedam ujutro. To je bio jedan od najjaih razloga za zadovoljstvo tosam u privatnoj sobi. U javnom odeljenju, guva bi poela jedan ceo nepotreban sat ranije. Aliovde, danas, satovi promenljive pouzdanosti nastavljali su da udaraju osam iz svih smerova, ajo se niko nije pojavljivao.

Koliko god nisam voleo proces brisanja, i koliko je god bila beskorisna moja sugestijada bi pomo jedne ruke koja bi me vodila sve do kupaonice mogla taj proces eliminisati, ipakje njegovo izostajanje bilo veoma uznemirujue. Sem toga, on je obino neposredno prethodiodoruku, a ja sam bio gladan.

Verovatno bi me to oalostilo svakog jutra, ali danas je, ove srede 8. maja, bila prilikaod posebne line vanosti. Bio sam dvostruko eljan da se reim celog tog metea, jer je ovobio dan kad je trebalo da mi skinu zavoje.

Pipao sam malo unaokolo da naem zvono i zvonio sam punih pet sekundi, tek tolikoda im pokaem ta mislim o njima.

Dok sam ekao prilino nervozan odgovor koji bi trebalo da usledi posle takvezvonjave, i dalje sam sluao.

Vani je dan - shvatio sam tada - zvuao jo lanije nego to sam mislio. Njegovi suumovi, ili nedostatak umova, bili vie nedeljni od nedelje same, a ja sam ponovo postaoapsolutno siguran da je to bila sreda, ma ta se drugo sa njom desilo.

Nikad nisam uspeo da potpuno shvatim kakva je to slabost naterala osnivae bolniceSv. Merina da izgrade svoju instituciju na raskru glavnih ulica, na skupom gradilitu zaposlovne prostorije, i da time izvrgnu nerve pacijenata stalnom trganju. Ali za one koji su bilitoliko sreni da pate od bolesti to ih stalni promet nije pogoravao, bolnica je imala tuprednost da je ovek mogao leati, a da ipak ne bude izvan kontakta, da tako kaem, s tokomivota. Obino su autobusi u zapadnom smeru grmeli uz nju pokuavajui da budu bri od

saobraajnih svetala na uglu; cvilenje konica i salva pucnjave iz priguivaa, esto suoznaavali njihov neuspeh. Onda bi osloboeni saobraaj u drugom smeru zapoeo da bui uzstrminu. Tu i tamo dolo bi do prekida; struganje, poten tresak, i nakon toga opti zastoj -veoma muno za oveka u mom poloaju koji je mogao suditi o opsegu incidenta samo pointenzitetu psovanja to ga je taj prouzrokovao. Svakako, pacijent Sv. Merina nije mogao nipo danu ni tokom veeg dela noi imati utisak da je opti pogon prestao samo zato to je onlino bio trenutno izbaen iz saobraaja.

Ali ovoga jutra bilo je drugaije. Tajanstveno i zato neugodno drugaije. Tokovi nisutandrkali, autobusi nisu buali u stvari nije se ulo nikakvo vozilo. Ni konice, ni trube, ak nikloparanja nekolicine retkih konja koji su jo tu i tamo prolazili. A ni, kako bi tom asupristajalo, mnogostrukog bata nogu koje idu na posao.

to sam vie sluao, sve je udnije izgledalo - i sve mi se manje dopadalo. U vremenuza koje sam raunao da iznosi deset minuta pomnog sluanja uo sam pet pari nesigurnihtapkavih koraka, tri glasa koja su nejasno vikala u daljini, i histerian pla jedne ene. Golubnije gukao, niti je lastavica cvrkutala. ulo se samo brujanje ica na vetru...

Gadan oseaj praznine poeo je da puzi u meni. To je bio onaj isti oseaj to sam gakatkad imao kao deak kad sam izmiljao da strahote vrebaju u tamnim uglovima spavaonice,kad se nisam usuivao da ispruim nogu od straha da me neto ispod kreveta ne bi uhvatilo zagleanj, kad se ak nisam usuivao da posegnem za prekidaem da zbog tog pokreta ne bineto skoilo na mene. Morao sam suzbijati to oseanje ba onda kad sam bio dete u tami;nije bilo nita lake. Kad se ovek stavi na probu, upravo je udno u kolikoj je meri jo dete.Elementarni strahovi jo su stupali uza me ekajui da im se prui prilika, i gotovo da su jeuluili - samo zato to su mi oi bile povezane, a saobraaj je bio prestao...

Kad sam se malo sabrao, pokuao sam da toj stvari priem racionalnije. Zbog egasaobraaj moe da stane? Pa obino zato to je cesta zatvorena radi opravke. Sasvimjednostavno. Svakog trenutka e doi ljudi s pneumatskim builicama da upotpune zvuniprogram za strpljive pacijente. Ali, na nesreu, racionalni pristup nije se time zadovoljavao.On je ukazao na injenicu da nema ni udaljenog uma saobraaja, ni zviduka voza, ni sireneremorkera. Ba niega - sve dok satovi nisu poeli da udaraju osam i etvrt.

Bio sam u ogromnoj napetosti da provirim, dakako samo provirim: prosto toliko dadonekle pojmim koji se to avo deava. Ipak, suzdrao sam se. U prvom redu nije bilo takojednostavno proviriti. Nije bila re samo o tome da se skine jedan zavoj: bilo je tu mnogopoveza i tampona. Meutim, to je jo vanije, bojao sam se da pokuam. Vie od nedeljudana potpunog slepila moe uterati gadan strah u kosti oveku kad se tie rizikovanjanjegovog vida. Tano je da su mi danas nameravali skinuti zavoje, ali to bi se uinilo priposebnom, slabom svetlu, i smeo bih ostati bez njih samo ako bi pregled oiju zadovoljio.Nisam znao da li bi se to ostvarilo. Moda je moj vid bio zauvek oteen. Ili moda ne bihuopte mogao videti. Jo nisam znao...

Opsovao sam i ponovo uhvatio za zvonce. To mi je malo olakalo oseaj nedoumice.inilo se da zvona nisu nikog zanimala. Postajao sam isto toliko ljut koliko

uznemiren. Svakako je poniavajue biti ovisan o nekome, ali je jo gore kad nema nikog okome bi ovek mogao ovisiti. Moje strpljenje je slabilo. Odluio sam da neto moram uiniti.

Ako bih se proderao kroz hodnik i uopte napravio guvu, neko bi se valjda pojavio -ako nita drugo, a ono da mi kae ta misli o meni. Odgurnuo sam prekriva i siao sa kreveta.Nikad nisam video sobu u kojoj sam se nalazio, i mada sam imao prilino dobru predstavu opoloaju vrata po zvuku, ipak ih nije bilo ba lako nai. Bilo je nekoliko udnih i nepotrebnihprepreka, ali sam uspeo prei do vrata po cenu podbijenog nonog prsta i manjeg oteenjakolenice. Proturio sam glavu u hodnik.

"Hej!" povikao sam. "Hou doruak. Soba etrdeset osam!"

Jedan trenutak nije se nita desilo. Tada se zaue glasovi sa svih strana. Zvualo jekao da ih ima vie stotina, a nijedna re se nije jasno razabirala. Kao da sam staviogramofonsku plou sa umom gomile, i to ravo raspoloene gomile. Imao sam munjevitoseaj more, razmiljajui da nisam moda bio prenesen u ludnicu dok sam spavao, tako da touopte nije bolnica Sv. Merina. Ti glasovi jednostavno nisu zvuali normalno. Brzo samzatvorio vrata pred tom pometnjom i napipao put nazad do kreveta. Tog trenutka mi se krevetuinio jedinom sigurnom i utenom stvari u mojoj celoj zbunjujuoj okolini. Kao da to elipodvui, zauo se zvuk koji me zaustavio dok sam podizao pokriva. Dole, na ulici, razlegaose krik, divlje izbezumljen i zarazno straan. On se zauo tri puta, a kad je zamro, inilo se dai dalje odzvanja u vazduhu.

Stresao sam se. Oseao sam kako me od znoja svrbi elo ispod zavoja. Sada sam znaoda se neto strano i uasno deava.

Vie nisam mogao izdrati usamljenost i bespomonost. Morao sam znati ta sedeava oko mene. Digao sam ruke do zavoja; a tada sam, s prstima na pribadaama, zastao...

A ta ako leenje nije uspelo? A ta ako bih, skinuvi zavoje, konstatovao da ipak nevidim? To bi bilo jo gore - sto puta gore...

Nisam imao hrabrosti da ovako sam saznam da mi vid nije spaen. A sve ako i jeste,ne bi bilo dobro da mi oi ostanu otkrivene.

Spustio sam ruke i ponovo legao. Bio sam besan i na sebe i na celo to mesto, pa samse prepustio smenom i slabikom proklinjanju.

Mora da je prolo neto vremena dok sam se ponovo sabrao. U svakom sluaju naaosam se, neto posle toga, kako razbijam glavu traei neko moguno tumaenje. Nisam ganaao. No potpuno sam se uverio da je, makar doli svi paradoksi pakla, bila sreda. Proli danje, naime, bio znaajan, a mogao sam se zakleti da otada nije prolo vie od jedne noi.

Nai ete u dokumentima da je u utorak 7. maja, Zemljina orbita prola kroz oblakkrhotina komete. Moete u to ak i verovati ako elite - milioni su verovali. Moda je bilotako. Nemam nikakvih dokaza ni za ni protiv. Ja nisam mogao videti ta se deavalo; ali mogumisliti vlastitom glavom o tome. Sve to stvarno znam o toj prilici jeste to da sam bio prisiljenda provedem vee u krevetu sluajui gledaoce koji su opisivali, kako se neprestano tvrdilo,najznamenitiji nebeski prizor do tada. Pa ipak, dok on nije stvarno poeo, niko nije uo ni reio toj navodnoj kometi ili o njenim krhotinama...

emu je bio potreban radio-prenos s obzirom na to da su svi koji su mogli hodati,hramati ili biti noeni, bili izvan kue ili na prozorima uivajui u najveem besplatnomvatrometu svih vremena - to ne znam. Ali, on je ipak bio emitovan i uspeo je da mi josnanije predoi znaenje slepila. Poeo sam oseati da bih, ukoliko leenje nije uspelo, radijeokonao svoj ivot nego nastavio takav kakav sam provodio.

Tokom dana bilo je javljeno da su na nebu Kalifornije prole noi opaeni zagonetnisvetlozeleni bleskovi. No, toliko se stvari deavalo u Kaliforniji da se zbog toga jedva koznatnije uzbudio. U kasnijim izvetajima javio se motiv krhotina komete, koji se i odrao.

Sa svih strana Pacifika stigli su izetaji o noi u kojoj sjaje zeleni meteori to su,prema izvetajima, padali "katkad u tako brojnim pljuskovima da se inilo kako se celo nebookree oko nas." A tako je i bilo ako pomislimo na to.

Sjaj te sveanosti nije jenjavao kretanjem granica noi prema zapadu. Pojedini zelenibleskovi bili su vidljivi i pre sumraka. Izvetavajui o toj pojavi u vestima od est sati, spikerje objavio da je to zapanjujui prizor i da ga nikako ne treba propustiti. On je takoe pomenuoda to, ini se, stvara ozbiljnije smetnje pri primanju kratkotalasnih emisija na veimudaljenostima, ali da na srednjim talasima, na kojima e biti emitovan komentar, nemasmetnji, kao to ih zasad nema ni na televiziji. Nije trebalo da se trudi s tim savetom. Po tomekako su se svi u bolnici uznemirili inilo mi se da nema nikakve mogunosti da je bilo kopropustio taj prizor - sem mene.

I kao da komentari na radiju nisu bili dovoljni, sestra koja mi je donela veeru moralami je ispriati sve o tom prizoru.

"Nebo je sasvim puno meteora", govorila je. "Svi su svetlozeleni. Lica ljudi izgledajujezivo zbog njih. Svi su izili da ih gledaju, i katkad je vidno kao po danu - samo sve u krivojsvetlosti. Tu i tamo ima i poneki veliki blesak, tako sjajan da ga je bolno gledati. Krasan je toprizor. Kau da nije nikad bilo neeg slinog. teta to vi to ne moete videti, zar ne?"

"Jest", sloio sam se kratko."Razmakli smo zastore u odeljenjima tako da svi mogu videti", nastavila je. "Da samo

nemate te zavoje imali biste krasan pogled na to odavde.""Oh", rekao sam."Ipak mora da je napolju jo bolje. Kau da su hiljade ljudi u parkovima i da to

posmatraju. A na svim terasama moete videti ljude koji stoje i gledaju.""Koliko se veruje da e to trajati?" pitao sam strpljivo."Ne znam, ali kau da sada nije tako svetlo kao to je bilo drugde. A sve i da su vam

skiniili zavoje danas, verujem da vam ne bi dopustili da ih gledate. Moraete paziti napoetku; neki bleskovi su veoma jaki. Oni - oooh!"

"Zato oooh?" upitao sam."To je bio sada jedan tako sjajan - cela soba je postala zelena. Kakva teta to ga niste

mogli videti.""Zar ne?" sloio sam se. "A sada budite zlatna devojka i otiite."

Pokuao sam da sluam radio, ali on je isputao iste ooohove i aaahove uz pomodentlmenskih tonova koji su blezgarali o tom 'prekrasnom prizoru' i 'jedinstvenom fenomenu'sve dok nisam poeo oseati da se daje zabava za ceo svet, a samo ja nisam bio pozvan na nju.

Nisam mogao birati ta da sluam, jer je bolniki radio-sistem imao samo jedanprogram po principu: prihvati ili ostavi. Nakon izvesnog vremena dobio sam utisak da jepredstava poela da bledi. Spiker je savetovao svima koji je jo nisu videli da poure ipogledaju, ili da se celog ivota kaju to su je propustili.

Opta zamisao, ini se, bila je da me uvere kako sam proputao ba onu stvar radi kojesam se rodio. Konano mi se smuilo, pa sam iskljuio radio. Poslednje to sam uo bilo je toda je sveanost brzo jenjavala i da emo verovatno izii iz zone krhotina za nekoliko sati.

Nisam uopte mogao sumnjati u to da se sve desilo prole veeri. Bio bih mnogogladniji nego to sam bio da se to desilo ranije. No, dobro, a ta je onda bilo ovo? Jesu li celabolnica i ceo grad tako proslavili taj dogaaj da se jo nisu oporavili?

I otprilike tada me je prekinuo zbor satova, bliskih i dalekih, koji je poeo danajavljuje devet.

Trei put sam dumanski pritisnuo zvono. Dok sam leao i ekao, mogao sam utineku vrstu umorenja iza vrata. inilo se da je ono sastavljeno od cviljenja, klizanja ipovlaenja nogu to je povremeno prekidao podignut glas u daljini.

Meutim, i dalje niko nije dolazio u moju sobu.Ponovo su mi se vraala moja privienja. Gadne deije fantazije bile su opet tu.

Iekivao sam da se neviena vrata otvore i da strane stvari uu tapkajui - zapravo nisambio sasvim siguran da neto ili neko nije ve uao i da se potajno ne unja po sobi...

Ja zapravo nisam sklon takvim stvarima, zaista nisam... Bili su to ti prokleti zavojipreko mojih oiju i zbrka glasova iz hodnika. U svakom sluaju hvatao me uas - a kad onoveka jednom uhvati, on i raste. Ve je bio preao stepen kad se moe oterati fukanjem ilipevanjem u sebi.

Na kraju je ostalo jasno pitanje: jesam li se vie plaio da ugrozim vid skidanjemzavoja, ili da ostanem u tami sa uasom koji je rastao svakog minuta?

Da je to bilo dan ili dva ranije ne znam ta bih uinio - verovatno na kraju isto - alitoga dana sam barem mogao sebi rei:

"Dobro, avo da ga nosi, ne moe mi mnogo koditi ako upotrebim zdrav razum.Konano, zavoje je trebalo danas skinuti. Rizikovau."

Neto u sebi ipak upisati u dobro. Nisam bio toliko izgubio glavu da bih ih grubostrgao. Imao sam dovoljno razuma i samokontrole da ustanem iz kreveta i da navuem zavesupre nego to sam se pozabavio pribadaama.

Kad sam skinuo zavoje i shvatio da mogu videti u polutami, osetio sam olakanje kaonikad pre. Ipak, im sam se uverio da stvarno nema zlonamernih osoba ili stvari koje bivrebale ispod kreveta ili na drugom mestu, stavio sam naslon jedne stolice ispod kvake. Tadasam zaista mogao da ponem dolaziti k sebi. Prisilio sam sebe da provedem ceo satprivikavajui se na punu jainu dnevne svetlosti. Na kraju tog sata znao sam da su moje oi,zahvaljujui brzoj prvoj pomoi i dobrom leenju, bile dobre kao i ranije.

Meutim, i dalje niko nije dolazio.Na nioj polici stoia pored kreveta pronaao sam par tamnih naoara, briljivo

prireenih za as kad e mi biti potrebne. Paljivo sam ih nataknuo pre nego to sam sasvimpriao prozoru. Donji deo prozora nije se mogao otvoriti, pa je moj vidik bio ogranien.kiljei nadole i postrance mogao sam dalje uz ulicu videti jednu ili dve osobe koje kao da sutumarale nekako udno, besciljno. Ali najvie i smesta delovala je na mene otrina, jasnaodreenost svega - ak i pogleda na daleke vrhove kua preko suprotnih krovova. I tada samprimetio da nijedan dimnjak, ni veliki ni mali, ne dimi...

Naao sam odelo uredno obeeno u ormanu. Poeo sam se oseati normalnije kad samga obukao. U kutiji je bilo jo nekoliko cigareta. Zapalio sam jednu, pa me je postepenoobuzimalo raspoloenje u kojem nisam vie mogao razumeti zato sam stigao tako blizupanike, mada je sve jo bez sumnje bilo udno.

Nije se lako preneti u mislima unazad na gledite onih dana. Sada smo upueni mnogovie sami na sebe. No, tada je red zbivanja bio tako ustaljen, sve je bilo povezano. Svak odnas je postojano igrao malu ulogu na svom ispravnom mestu, tako da nam je bilo lako da naenavike i obiaje smatramo prirodnim zakonom, stoga nas je tim vie uznemiravalo kad bi bilota poremetilo tok zbivanja.

Kad se ovek pola svog ivota snalazi unutar odreenog shvatanja reda, preorijentacijane moe biti posao od pet minuta. Kad se osvrnemo na tadanje stanje, zapanjeni smo kolikotoga nismo znali, niti smo imali potrebu da znamo o naem dnevnom ivotu. Jo i vie, to nampostaje nekako neuveno. Ja nisam, na primer, znao praktino nita o takvim obinimstvarima kao: kako je moja hrana stizala do mene, otkud dolazi svea voda, kako se tka i pravimoja odea, kako kanalizacija odrava zdravlje u gradovima. Nai ivoti su bili postali sloensplet specijalista; svi su oni obavljali svoje poslove vie ili manje efikasno, oekujui da e toi drugi initi. Zbog toga nisam mogao poverovati da bi bolnicom mogla ovladati potpunadezorganizacija. Negde se neko, bio sam siguran, mora za nju brinuti - na nesreu, to je takavneko ko je potpuno zaboravio na sobu 48.

Ali kad sam ponovo doao do vrata i provirio u hodnik, morao sam priznati da je ovajdogaaj, ma kakav da je bio, obuhvatio mnogo vie od samo jednog stanovnika sobe 48.

Onog asa se nije niko mogao videti, mada sam u daljini nauo prodoran zvukglasova. uo sam takoe zvuk tapkavih koraka, a s vremena na vreme je poneki jai glasuplje odjekivao hodnicima, ali nije bilo niega slinog galami zbog koje sam se ranijepovukao. Ovoga puta nisam vikao. Koraknuo sam iz sobe oprezno - zato oprezno? Ne znam.Naprosto je postojalo neto to me je teralo na takav oprez.

U toj zgradi koja je odjekivala bilo je teko razaznati otkuda dolaze zvukovi, ali sejedan kraj hodnika zavravao zatamnjenim staklenim vratima, sa senkom balkonske ograde na

njima. Zato sam poao u suprotnom smeru. Zaokrenuvi za jedan ugao iziao sam iz krila sprivatnim sobama i naao se na irem hodniku.

Na prvi pogled inio mi se prazan, ali krenuvi napred ugledao sam neku priliku kojaje izlazila iz senke. Bio je to ovek u crnom kaputiu i prugastim pantalonama, s belimpamunim kaputom preko njih. Zakljuio sam da je to jedan od bolnikih lekara, ali je biloudno to je bio naslonjen na zid i traio put pipajui.

"Hej, vi, tamo!" povikao sam.On se naglo zaustavio. Okrenuo je prema meni sivo i uplaeno lice.

"Ko ste vi?" upitao je nesigurno."Zovem se Mejsn", rekao sam. "Vilijam Mejsn. Ja sam pacijent - soba 48. I doao sam

da saznam zato...""Vi vidite?" prekinuo me je brzo."Svakako da vidim. Dobro kao i uvek", uveravao sam ga. "Odlian posao. Niko nije

doao da mi skine zavoje sa oiju, pa sam to uinio sam. Mislim da nisu nigde oteene. Uzeosam..."

Ali on me je opet prekinuo."Molim vas, odvedite me u moju kancelariju. Moram smesta telefonirati."Jo nisam shvatao, ali sve je, od mog buenja toga jutra, bilo tako udno."Gde je to?" upitao sam."Peti sprat, zapadno krilo. Ime na vratima - doktor Soms.""U redu", sloio sam se poneto zaueno. "Gde smo sada?"ovek je zatresao glavom, napetog i razdraenog lica. "Kako bih to ja k vragu znao?"

ree on gorko. "Imate oi, prokletstvo. Upotrebite ih. Zar ne vidite da sam slep?" Ni po emuse nije moglo videti da je slep. Oi su mu bile irom otvorene i inilo se kao da gledaju pravou mene.

"Saekajte ovde trenutak", rekoh. Poao sam da pogledam. Naao sam veliki broj '5%na zidu nasuprot vratima od lifta. Vratio sam se i rekao mu to.

"Dobro. Uzmite me za ruku", naredio mi je. "Treba krenuti desno kad se izie iz lifta.Onda se ide prvim hodnikom nalevo, do treih vrata."

Sledio sam uputstva. Na putu nismo sreli ba nikog. U sobi sam ga poveo do pisaegstola i pruio mu telefonsku slualicu. Sluao je nekoliko trenutaka. Onda je pipao unaokolosve dok nije naao aparat i stao nestrpljivo udarati po viljuci. Izraz lica mu se polako menjao.Razdraenost i izmuene bore nestale su s njegovog lica. Izgledao je naprosto umorno -veoma umorno. Spustio je slualicu na sto. Nekoliko sekundi stajao je bez glasa; izgledalo jekao da zuri u suprotni zid. Onda se okrenuo.

"Neupotrebljiv je, ne radi. Vi ste jo ovde?" upitao je."Da", rekao sam.Njegovi su prsti pipali uz ivicu stola."Na koju sam stranu okrenut? Gde je taj prokleti prozor?" upitao je ponovo razdraen."Tano iza vas", odgovorio sam.Okrenuo se i koraknuo prema njemu rairenih ruku. Paljivo je opipao prozorsku

dasku i strane, zatim koraknuo unazad. Pre nego to sam shvatio ta radi, on se punomsnagom bacio na njega i probio skroz...

Nisam pogledao. Na koncu konca, to je bio peti sprat. Poto sam se pokrenuo, otiaosam do stolice i svalio se u nju. Uzeo sam cigaretu iz kutije na stolu i drhtei je pripalio.Sedeo sam tako nekoliko minuta dok se nisam sabrao i dok oseaj munine nije poeojenjavati. Posle nekog vremena je iezao. Iziao sam iz sobe i vratio se do mesta na komesam sreo doktora. Nisam se jo najbolje oseao.

Na daljem kraju irokog hodnika nalazila su se vrata jednog odeljenja. Stakla na njimabila su mlena sem malog jasnog ovala u visini lica. Pretpostavljao sam da bi tamo morao bitina dunosti neko kome bih mogao javiti za doktora.

Otvorio sam vrata. Unutra je bilo prilino tamno. Zavese su oito bile sputene poslezavretka sinonjeg prizora - i ostale su sputene.

"Sestro?" zovnuo sam."Nema je tu", rekao je muki glas. "A uz to je nije dugo bilo. Ne bi li mogao povui te

zastore, prijatelju, i pustiti nam malo svetlosti? Ne znam ta je s tim prokletim mestomjutros?"

"U redu", Sloio sam se.ak i da je celo mesto bilo dezorganizovano, ja to nisam smatrao dovoljnim razlogom

da nesretni pacijenti moraju leati u tami.Povukao sam zastor na najbliem prozoru i pustio unutra zrake jasne suneve svetlosti.

To je bilo hirurko odeljenje sa otprilike dvadeset pacijenata, svi prikovani uz krevet. Najvierane na nozi, a inilo se i nekoliko amputiranih.

"Prestani se zezati s njima, prijatelju, i povuci", rekao je isti glas.Okrenuo sam se i pogledao onog koji je govorio. Bio je to tamnoput krupan ovek s

koom ogrubelom od vremenskih nepogoda. On je sedeo u krevetu, okrenut licem ravnoprema meni - i prema svetlosti. Videlo se da njegove oi zure u moje, a tako i one njegovogsuseda, i sledeeg...

Nekoliko trenutaka zurio sam i ja u njih. Toliko je trajalo dok sam shvatio. Onda..."Ja - on - on je ini se zapeo", rekao sam. "Nai u nekoga da ga popravi."Potom sam pobegao iz odeljenja.

Opet sam bio nesiguran; koristilo bi mi neko estoko pie. Postepeno sam kopaostvar. Meutim, bilo mi je teko da poverujem da su svi ljudi u tom odeljenju slepi, ba kao idoktor. Pa ipak...

Lift nije radio, pa sam poao niz stepenice. Na sledeem spratu sabrao sam se idovoljno ohrabrio da pogledam u drugo odeljenje. Svi kreveti u njemu bili su u neredu.Najpre sam mislio da je mesto prazno, ali nije bilo - ne sasvim. Dva oveka u pidamamaleala su na podu. Jedan je bio natopljen krvlju iz nezaraslog reza, a drugi je izgledao kao daga je udarila neka vrsta loga. Obojica su bila mrtva. Drugi su bili otili.

Ponovo na stepenicama shvatio sam da je vei deo glasova iz pozadine koje samsluao svo to vreme dolazio odozdo i da su sada bili blii i glasniji. Oklevao sam asak, aliinilo se da nije bilo druge mogunosti sem da nastavim silaziti.

Na sledeem zavoju gotovo sam posrnuo preko jednog oveka koji je leao popreko usenci na mom putu. Na kraju stuba leao je neko ko se spotakao preko njega i razbio glavu nakamenim stepenicama gde je pao.

Konano sam doao do poslednjeg zavoja; tu sam mogao da stanem i pogledam uglavnu salu. Kao da su svi oni koji su se mogli kretati, instinktivno krenuli na to mesto sciljem da nau pomo ili da iziu. Moda su neki od njih i bili izili. Jedna od glavnih ulaznihvrata bila su irom otvorena, ali veina ih nije mogla nai. Gusto nabijena gomila ljudi i ena,gotovo svi u bolnikim pidamama, vrtela se lagano i bespomono u krug. Kretanje jeokrutno pritiskivalo one s krajeva na mramorne uglove ili izboene ornamente. Neki od njihbili su prignjeeni, bez daha, uza zidove. Tu i tamo neko bi se spotakao. Ukoliko bi mupritisak drugih tela dopustio da padne, bilo je malo izgleda da se opet digne.

To mesto je izgledalo - pa valjda ste videli neke Doreove slike grenika u paklu. AliDore nije mogao obuhvatiti i zvukove: pla, mrmor jecanja, tu i tamo poneki izgubljeni krik.

Mogao sam izdrati samo minut-dva toga prizora. Pobegao sam nazad uza stepenice.Imao sam oseaj da bih se nekako morao u to umeati. Izvesti ih na ulicu moda, ili u

najmanju ruku zaustaviti tu stranu laganu vrevu. Ali bio je dovoljan jedan pogled da sepokae kako je beznadean pokuaj da prokrim put do vrata i da ih izvedem. Uostalom, akako bih i uspeo, ako bih ih izveo - ta onda?

Seo sam na jednu stepenicu da se malo oporavim, sa glavom u akama i tim stranimzvunim konglomeratom stalno u uima. Onda sam potraio i pronaao drugo stubite. To jebilo uzano pomono stepenite koje me je izvelo u dvorite.

Moda ovaj deo ne priam najbolje. Cela stvar je bila tako iznenadna i neuvena dasam neko vreme svesno pokuavao da zaboravim detalje. Onog trenutka sam oseao kao da jeto mora iz koje se oajniki ali neuspeno nastojim probuditi. Kad sam zakoraio u dvorite,jo sam napola odbijao da poverujem u ono to sam video.

Meutim, jedno je bilo sasvim sigurno. Mora ili stvarnost - oseao sam potrebu daneto popijem kao nikad ranije. U maloj sporednoj uliici iza dvorinih vrata nije bilo nikogna vidiku, ali gotovo upravo preko puta stajala je krma. Seam se njenog imena - 'GrbAlamejna'. Sa eleznog potpornja visio je natpis s tobonjom slikom vikonta Montgomerija, aispod toga bila su otvorena jedna vrata.

Poao sam pravo prema njima.Ulazak u krmu prouzrokovao je na trenutak utean oseaj normalnosti. Bio je

prozaino i familijarno slian tucetima drugih ulazaka.No, mada u tom delu nije bilo nikoga, neto se svakako deavalo za uglom, u

toionici. uo sam teko disanje. Jedan ep je napustio svoju bocu s praskom. Pauza. Zatim jejedan glas uzviknuo:

"Din, prokletstvo! K vragu s dinom!"Sledio je buan tresak. Glas se pijano zakikotao."To je ogledalo. emu uopte slue ogledala?"Prasnuo je drugi ep."Opet taj prokleti din", tuio se uvreen glas. "K vragu s dinom."Ovoga puta je boca udarila o neto mekano, muklo se odbila na pod i ostala da lei

dok je njen sadraj isticao klokoui."Hej!" povikao sam. "Hou da pijem!"Nastala je tiina. Onda:"Ko ste vi?" upitao je glas oprezno."Ja sam iz bolnice", rekao sam. "Hou da pijem.""Ne seam se glasa. Vidite li?""Da", rekao sam."No, onda, tako vam boga, preite preko bara, doktore, i naite mi bocu viskija.""Za to sam doista doktor", rekao sam.Popeo sam se preko bara i zakrenuo za ugao. Trbuasti ovek crvenog lica s prosedim

brkom kao u mora stajao je tamo, odeven u pantalone i koulju bez okovratnika. Bio jeprilino pijan. inilo se kao da nije odluio da li da otvori bocu koju je drao u ruci, ili da jeupotrebi kao oruje.

"Ako niste doktor, ta ste onda?" zapitao je sumnjiavo."Bio sam pacijent - ali pie mi treba ba kao i doktoru", odgovorio sam. "Je li to din

to drite?" upitao sam."A tako! J... din", ree on i baci bocu. Ona protutnja kroz prozor uz ivahan tresak."Dajte mi vadiep", rekoh mu.Skinuo sam bocu viskija s police, otvorio je i pruio mu je sa aom. Za sebe sam

izabrao jak brendi s vrlo malo sode, pa zatim i drugi. Posle toga mi se ruka nije vie tolikotresla.

Pogledao sam svog druga. Pio je ist viski iz boce."Opiete se", rekao sam.Zastao je i okrenuo glavu prema meni. Mogao bih se zakleti da su me njegove oi

stvarno videle."Opiti! Proklet bio, ja jesam pijan", ree on prezrivo. Bio je tako potpuno u pravu da

nisam nita komentarisao. Zamislio se asak pre nego to je objavio:"Moram postati jo pijaniji. Postati mnogo pijaniji." Nagnuo se blie: "Znate ta? Ja

sam slep. To sam - slep kao imi. Svi su slepi kao imii. Sem vas. Zato niste slepi kaoimi?"

"Ne znam", rekao sam mu."To je ta prokleta kometa, j... je! To je uzrok. Zeleni meteori - a sada su svi slepi kao

imii. Jeste li videli zelene meteore?""Ne, priznao sam.""Eto vam. To je dokaz. Vi niste videli, vi niste slepi. Svi drugi su ih videli", znaajno

je mahnuo rukom. "Svi su slepi kao imii. J... komete, kaem vam."Natoio sam trei brendi razmiljajui da li bi u njegovim reima moglo biti neega."Svi slepi?" ponovio sam."Tako je. Ba svi. Valjda svi na svetu - sem vas", dodao je kao da se naknadno setio."Kako znate?" upitao sam."Jednostavno. Sluajte!" ree on.Stajali smo jedan do drugoga naslonjeni na tezgu u bednoj krmi i sluali. Nita se nije

ulo, nita sem utanja prljavih novina koje je vetar terao niz praznu ulicu. Sve je obuhvatilatakva tiina kakve u tim predelima sigurno nije bilo hiljadu godina ili vie.

"Znate li ta mislim? Jasna stvar", ree ovek."Da", rekao sam polako. "Da - znam ta mislite." Odluio sam da krenem. Nisam znao

kuda. Ali morao sam znati neto vie o tome ta se dogaa. "Jeste li vi vlasnik?" upitao samga.

"ta ako jesam?" upitao je odbrambenim tonom."Pa, samo to moram nekome platiti tri dvostruka brendija.""Ah - zaboravite to.""Ali gledajte...""Zaboravite, kaem vam. A znate zato? Jer ta e novac mrtvacu? A to sam ja -

gotovo sasvim. Jo samo par gutljaja."Izgledao je kao prilino robustan primerak za svoju starost, pa sam mu to i rekao."Kakva korist da ovek ivi slep kao imi?" upita me ratoborno. "To je rekla moja

ena. I imala je pravo - samo ona ima vie petlje od mene. Kad je otkrila da su nam klincitakoe slepi, ta je uradila? Pokupila ih je u na krevet sa sobom i otvorila plin. To je uradila.A ja nisam imao petlje da izdrim sa njima. Ona je hrabra, moja ena, hrabrija od mene. Ali ija u uskoro biti. Vraam se uskoro gore - im budem dovoljno pijan."

ta sam mu mogao rei? Ono to sam rekao nije niemu koristilo sem to ga jerazbesnelo. Na kraju je napipao put do stepenica i nestao uz njih s bocom u ruci. Nisampokuao da ga zaustavim niti da ga sledim. Gledao sam kako odlazi. Onda sam iskapio svojbrendi i iziao na utihnulu ulicu.

2. DOLAZAK TRIFIDA

Ovo je Iini zapis. On se tie mnogih stvari koje su zauvek nestale. Ali ja ne mogupriati drugaije, nego uz upotrebu rei koje smo upotrebljavali za te nestale stvari, tako da e

ovde morati da ostanu. Meutim, da bih sam okvir prie uinio razumljivim, jasno mi je da semoram vratiti dalje unazad od mesta od koga sam bio poeo.

Kad sam bio dete iveli smo, moj otac, moja majka i ja, u jednom od junih predgraaLondona. Imali smo kuicu koju je otac izdravao savesnim dnevnim prisustvom uz svojpisai sto u poreskom uredu, i vrti u kome je radio znatno intenzivnije za vreme leta. Nijebilo velike razlike izmeu nas i drugih deset ili dvanaest miliona ljudi koji su u to vremeiveli u Londonu ili oko njega.

Moj otac je bio jedan od onih ljudi koji su mogli sabrati kolonu cifara - ak i u onojsmenoj valuti koja se tada lokalno upotrebljavala - jednim letiminim pogledom, tako da jebilo prirodno to je nameravao da me koluje za knjigovou. Zbog toga ga moja nesposobnostda bilo koju kolonu cifara saberem dva puta sa istim rezultatom nije samo razoarala nego jeod mene stvorila neku vrstu misterije. No, stvar je tako stajala: ta se tu moe. Svi uiteljiredom koji su pokuavali da mi dokau kako se do matematikih reenja dolazi logino, a nenekom vrstom ezoterine inspiracije, morali su odustati uverivi se da nemam glavu za cifre.Moj otac bi itao moje kolske svedodbe sa sumornou koju one u drugom pogledu nisuopravdavale. Mislim da je njegov um radio ovako: nema glavu za cifre = nema smisla zafinansije = nema novca.

"Zaista ne znam ta emo s tobom. ta zapravo eli da radi?" upitao bi.I sve dok nisam napunio trinaest ili etrnaest godina, ja bih odmahivao glavom,

svestan svoje tune neobdarenosti, i priznavao da ne znam.Onda bi moj otac odmahnuo svojom glavom.Za njega se svet otro delio na ljude za pisaim stolom koji su radili intelektualno, i

ljude koji nisu za pisaim stolom i nisu radili intelektualno, nego su se prljali. Ne znam kakoje uspeo da zadri takvo shvatanje koje je bilo zastarelo ve otprilike jedno stolee; ali ono jeproimalo moje mlade godine u tolikoj meri da sam tek kasno shvatio kako me slabasposobnost za brojke ne osuuje nuno na ivot istaa ulica ili sudopera. Nije mi palo na umda bi predmet koji me je najvie zanimao mogao voditi nekom zvanju - a moj otac nijeprimetio, ili ako jeste, nije se za to brinuo, da su moje ocene iz biologije bile stalno dobre.

U stvari, pojava trifida je konano odluila stvar. Oni su za mene uinili ak i mnogovie. Pribavili su mi zaposlenje i unosno me izdravali. Oni su me takoe nekoliko putagotovo ubili. Ali moram priznati da su mi oni i spasili ivot, jer me ubod jednog trifidaotpravio u bolnicu u kritino vreme 'krhotina komete'.

U knjigama se moe nai mnogo neosnovanog nagaanja o iznenadnoj pojavi trifida.Vei deo toga je besmislen. Svakako se oni nisu sami od sebe stvorili, kao to su verovalemnoge jednostavne due; niti se veina slagala s teorijom da su oni neka vrsta ogledne nedae- vesnici jo gorih stvari koje e se pojaviti ukoliko svet ne popravi svoje ravo ponaanje.Niti su njihove semenke dolebdele do nas kroz prostor kao primerci stranih oblika kakveivot moe poprimiti na drugim ne tako srenim svetovima - ja sam u svakom sluaju uverenda nisu.

Saznao sam o tome vie od veine drugih, jer su trifidi bili moja profesija, a firma zakoju sam radio bila je intimno, mada ne ba otmeno, povezana s njihovom pojavom ujavnosti. Pa ipak je njihovo pravo poreklo jo mutno. Ja lino verujem, bez obzira na to kolikomoje miljenje vredi, da su oni rezultat niza vetih biolokih eksperimenata - i to vrloverovatno sluajan rezultat. Da su se oni razvili bilo gde sem tamo gde jesu, bez sumnjebismo imali dobro dokumentovanu lozu za njih. Ovako, oni koji mora da su bili najboljekvalifikovani za to nisu nikad dali autoritativnu izjavu. Razlozi za to leali su, nema sumnje, uudnim politikim uslovima koji su tada vladali.

Tada smo iveli u irokom svetu iji je vei deo bio pristupaan bez mnogo muke.Izukrtala ga je mrea puteva, eleznica i brodskih linija, spremnih da oveka prenesu hiljade

kilometara u sigurnosti i komforu. Ako smo hteli jo bre putovati, i ukoliko smo sebi tomogli dopustiti, putovali smo avionom. U tim danima nije bilo nikakve potrebe da se nosioruje, pa ak ni potrebe za bilo kakvim merama opreza. Mogli ste se uputiti kud god steeleli bez ikakvih priprema ili zapreka - sem mnotva formulara i propisa. Tako ukroen svetzvui sada utopijski. Ipak, tako je bilo na veem delu globusa, mada ne na celom.

Mora da je teko mladim ljudima koji ga nikad nisu poznavali da sebi predoe takavsvet. Moda to zvui kao zlatno doba - iako ba nije bilo takvo za one koji su u njemu iveli.Mogli bi takoe pomisliti da je gotovo potpuno sreena i obraena zemlja dosadna, ali nijebilo ni to. Bilo je prilino uzbudljivo, bar za biologa. Svake godine pomicali smo severnugranicu pojasa jestivih biljaka malo dalje. Nova polja donosila su brze letine na mestima kojasu kroz istoriju bila naprosto tundra ili neplodna zemlja. Uz to su svake sezone stari i novipustinjski pojasevi bili navodnjavani i na njima je rasla trava ili hrana. Hrana je, naime, tadabila na najakutniji problem, pa su se napredovanje planova saniranja tla i crta kultivacije nageografskim kartama pratili gotovo istom panjom kojom je ranija generacija pratila ratnefrontove.

Takvo skretanje interesovanja od maeva prema plugovima predstavljalo je bezsumnje drutveni napredak. Ali, u isto vreme, optimisti su greili kad su ga svojatali kao izrazpromene ljudskog duha. Ljudski duh je ostao poprilino isti: 95 % ljudi elelo je iveti u miru,a ostalih 5% razmatralo je kakve bi im bile anse kad bi se odvaili da zaponu ratovati.Predah se nastavljao uglavnom zato to niije anse nisu izgledale najbolje...

Umberto je bio meovitog romanskog porekla s neto junoamerike primese. On senajpre pojavio kao mogui kamen smutnje u preciznom pogonu firmi zainteresovanih zajestiva ulja kad je uao u ured Arktike i evropske kompanije za riblja ulja i izvadio bocusvetloruiastog ulja za koje je eleo da zainteresuje kompaniju.

Arktika i evropska kompanija nije naroito reagovala. Proa je i ovako bila prilinosigurna. No ipak su posle izvesnog vremena stigli da analiziraju uzorak to ga je ostavio kodnjih.

Najpre su pronali da to u svakom sluaju nije riblje ulje: bilo je biljno, mada nisumogli ustanoviti njegovo poreklo. Drugo otkrie bilo je to da njihova najbolja riblja uljaizgledaju kao maziva u poreenju sa uzorkom. Uznemireni, poslali su ostatak uzorka naintenzivniju analizu i poeli se uurbano obavetavati da li se gospodin Palanguez obratio jokome.

Prilikom njegove ponovne posete, direktor ga je primio s laskavom panjom."Doneli ste nam veoma neobino ulje, gospodine Palanguez", rekao je.Umberto je klimnuo zaeljanom crnom glavom. Bio je potpuno svestan te injenice."Nikada nisam video neto takvo", priznao je direktor.Umberto je ponovo klimnuo."Ne?" upitao je utivo. Zatim je dodao, gotovo kao primisao: "Ali mislim da hoete,

senjor. Mnogo ete ga videti." Izgledao je kao da razmilja. "Doi e na trite, mislim, zasedam, moda osam godina." Nasmeio se.

Direktor to nije smatrao verovatnim. On ree iskreno:"Bolje je od naih ribljih ulja.""Tako su mi rekli, senjor", sloi se Umberto."Nameravate li da ga sami stavite u prodaju, gospodine Palanguez?"

Umberto se opet nasmei:"Zar bih vam ga pokazivao kad bih nameravao?""Mogli bismo sintetiki pojaati jedno od naih ulja", primeti direktor zamiljeno.

"Nekim vitaminima - ali bilo bi skupo sintetizovati sve: ak i kad biste mogli", reeUmberto blago. "Sem toga, kau mi da e ovo ulje svojom cenom u svakom sluaju lako tuivaa najbolja riblja ulja."

"Hm", ree direktor. "Dobro, vi verovatno imate neki predlog. Da preemo na njega?"Umberto je objanjavao:"Postoje dva naina da se takva neprijatna stvar uredi. Obino se sprei da doe do

nje, ili se bar odloi dok se kapital uloen u sadanju opremu ne bude isplatio. To je, dakako,onaj poeljan nain."

Direktor je klimnuo. On je znao veoma mnogo o tome."Ali ovog mi je puta ao zbog vas, jer to nije mogue."Direktor je pomalo sumnjao u to. Nameravao je da kae: "Vi biste se zaudili da znate

ta je sve mogue", ali se odupro toj nameri i zadovoljio jednim suzdrljivim: "Oh!""Drugi je nain", natuknuo je Umberto, "da proizvedete tu stvar sami pre nego to

pone nevolja.""Ah!" ree direktor."Mislim", nastavi Umberto, "mislim da bih vam mogao isporuiti semenke ove biljke

za - moda za est meseci. Kad biste ih tada posadili, mogli biste poeti proizvodnju ulja zapet godina, ili moda est, da biste dobili pun prinos."

"Ba u zgodno vreme, u stvari", opazi direktor.Umberto klimnu."Prvi nain bio bi jednostavniji", primeti direktor."Kad bi to bilo ikako mogue", sloio se Umberto. "Na nesreu, s vaim konkurentima

ne moe se pregovarati, niti se mogu uguiti."Tu je izjavu dao sa sigurnou koja je navela direktora da ga nekoliko trenutaka

zamiljeno prouava."Razumem", rekao je konano. "Zanima me - hm - da niste moda graanin izvesne

velesile, gospodine Palanguez?""Ne", ree Umberto. "Sve u svemu moj ivot je bio srean, ali imam veoma raznolike

veze...""Suncokreti", progovori direktor rastreseno, utonuo u misli. "Sluajno znam da su se

opet pozabavili poboljanjem prinosa ulja iz semenki suncokreta. Ali, to nije ovo.""Ne", sloio se Umberto. "To nije sve."Direktor je arao po hartiji."Rekli ste semenke. Mislite li rei da je to neka nova vrsta? Jer ako je to samo

poboljan varijetet s lakom obradom...""Koliko znam, to je nova vrsta - neto sasvim novo.""Znai da ih vi u stvari niste lino videli? Moda bi ipak mogla biti neka izmenjena

vrsta suncokreta?""Video sam sliku, senjor. Ne kaem da u njoj nema suncokreta. Ne kaem da u njoj

nema repe. Ne kaem da u njoj nema koprive, ili orhideje. Ali kaem da: kad bi svi oni bilioevi, nijedan od njih ne bi prepoznao svoje dete. A ne verujem ni da bi im se dete mnogosvidelo."

"Dobro, dakle. A koliku ste sumu imali na umu za nabavljanje semenke te stvari?"Umberto je spomenuo sumu koja je sasvim naglo zaustavila direktorovo aranje. ak

je i naoari skinuo da bi mogao bolje videti svog sagovornika. Umberto se nije dao smesti."Razmotrite, senjor", rekao je, brojei take na svojim prstima. "To je teko. I opasno -

veoma opasno. Ja se ne bojim, ali se ne izvrgavam opasnosti za svoju zabavu. Postoji jojedan ovek, tamonji. Morau ga odvesti sa sobom i dobro mu platiti. Postoje i drugi koje onmora platiti pre toga. Uz to moram kupiti avion-mlaznjak, vrlo brz. Sve te stvari staju novca.A kaem vam, to nije lako. Morate imati dobre semenke. Mnoge semenke ove biljke su

neplodne. Da bismo bili sigurni morau vam doneti sortirane semenke. One vrede veomamnogo. A to nee biti lako."

"To verujem. Ali, ipak...""Je li to tako mnogo, senjor? ta ete rei za nekoliko godina kad ti ljudi budu

prodavali svoje ulje po celom svetu, a s vaom kompanijom bude svreno?""Bie potrebno da se o tome razmisli.""Ali jasno, senjor", sloio se Umberto sa smekom. "Mogu ekati - neto malo. No

bojim se da cenu ne mogu sniziti."I nije snizio.Otkriva i izumitelj su nevolje biznisa. Malo peska u maineriji nita ne znai prema

njima, naprosto se nadomeste oteeni delovi i nastavi se. Ali pojava novog procesa novematerije, kad ste sasvim organizovani i lepo uhodani, to je sam avo. Katkad jo i gore -jednostavno se ne sme dopustiti da doe do toga. Suvie je toga na kocki. Ako se ne moguupotrebiti legalni metodi, moraju se probati i drugi.

Jer, Umbertov prikaz stanja bio je umeren. Nije bila re jednostavno o tome da bikonkurencija novog jeftinog ulja izbacila Arktiku i evropsku kompaniju i pridruene imfirme iz posla. Uinak bi bio vrlo proiren. Moda on ne bi bio koban, ali bio bi gadan udarac(za industriju araidnog, maslinovog, kitovog i nekih drugih ulja). Sem toga, on bi se estokoodrazio u zavisnim industrijama, u margarinskoj, sapunskoj, a kod jo stotinak proizvoda, odkrema za lice do boja za zidove, i vie od toga. Zaista, kad su neki od uticajnijih koncernashvatili prirodu opasnosti, Umbertovi termini su poprimili gotovo skroman vid.

Njegov predlog bio je prihvaen, jer su uzorci bili uverljivi, iako je ono ostalo bilopomalo nejasno.

U samoj stvari, zainteresovani su platili znatno manje nego to su bili pristali da plate.Poto je Umberto otiao sa svojim avionom i svojim predujmom, vie ga nikad nisu videli.

Ali, to ne znai da se vie nikad nije ulo za njega. Nekoliko godina kasnije, nekineodreen individuum, koji se odazivao jednostavno na ime Fedor, pojavio se u ureduArktikih i evropskih ulja. (Tada su bili ispustili 'ribe' iz svoga naslova kao i iz svojedelatnosti.) On bi voleo, rekao je, neto novca ako bi dragi kapitalisti bili tako dobri da muneto daju.

Priao je da je bio zaposlen u prvoj eksperimentalnoj stanici za trifide. Bilo je toudaljeno i osamljeno mesto koje se njemu veoma malo svidelo. Zbog elje da ode iz njegaposluao je nagovor nekog drugog radnika, potkrepljen sa vie hiljada u novcu.

Nije morao uiniti mnogo da ih zaslui. Trebalo je jednostavno da ukloni kutijusortiranih plodnih semenki trifida s police i da na njeno mesto stavi slinu kutiju neplodnihsemenki. Ukradenu kutiju trebalo je da ostavi na odreenom mestu u odreeno vreme. Nijepraktino nita reskirao. Mogle su proi godine pre nego to bi zamena bila otkrivena.

Drugi zahtev, meutim, bio je neto zamreniji. Morao se pobrinuti da napraviizvestan raspored svetlosti na velikom polju dva ili tri kilometra daleko od plantae. Morao jebiti tamo jedne odreene noi. Kad bude uo zvuk aviona neposredno nad glavom moraupaliti svetla. Avion bi sleteo. Najbolje bi bilo da onda nestane iz te blizine to je mogunobre, pre nego to bi ko stigao da ga ispituje. Za te usluge dobio bi ne samo utean sveanjhiljadarki ve bi ga, u sluaju da uspe napustiti zemlju, u uredu Arktike i evropskekompanije u Engleskoj ekalo jo novca.

Po njegovom prianju, operacija se odvijala potpuno prema planu. Fedor nije ekao dase avion spusti. Zapalio je svetla i kidnuo.

Avion je ostao samo kratko, moda manje od deset minuta pre nego to se opet digao.Po zvuku mlaznih motora, on je zakljuio da se penje vertikalno. Otprilike minut poto sebuka izgubila uo je ponovo zvuk motora.

Drugog dana, njegovog druga nije bilo. Nastala je velika guva, ali se konano dolodo zakljuka da je taj morao raditi sam. I tako je sve prolo sreno za Fedora.

On je oprezno ekao godinu dana pre nego to se pokrenuo. Potroio je gotovo iposlednju od svojih hiljadarki dok je konano proao kroz prepreke. Zatim je morao obavljatirazne poslove da bi preiveo, tako da je dugo trajalo dok nije stigao u Englesku. Ali sad kad jestigao da li bi, molim, mogao dobiti novac?

U to vreme se ve neto znalo o mestu koje je on pominjao. A datum to ga je naveoza dolazak aviona bio je mogu. Tako su mu dali neto novca. Nali su mu i zaposlenje i reklimu da uti. Bilo je jasno da je Umberto, mada nije lino preneo robu, barem spasio situacijutime to ju je rasprostranio.

Arktiko-evropska kompanija nije u prvi mah povezala pojavu trifida sa Umbertom.Policija iz nekoliko zemalja nastavila je da traga za njim u ime kompanije. Tek kad je nekiistraiva proizveo uzorak trifidnog ulja za ispitivanje shvatili su da ono potpuno odgovarauzorku to im ga je Umberto pokazao, i da je on otiao po semenke trifida.

ta se desilo samom Umbertu nee nikad biti tano poznato. Nagaam da su nadPacifikom, negde visoko u stratosferi, njega i Fedorovog druga napali avioni koje je Fedoruo kako idu u poteru. Moda su to najpre saznali kad su granate iz lovaca poele razbijatinjihov avion.

Mislim takoe da je jedna od tih granata raznela na komade izvesnu dvanaestcolnukocku od perploe, posudu slinu maloj kutiji za ajni pribor, u kojoj su, prema Fedoru, bilesemenke.

Moda je Umbertov avion eksplodirao, moda se naprosto raspao na komade. ta godda je bilo, siguran sam da su komadi, zapoevi svoj dugi, dugi pad prema moru, ostavili zasobom neto to je na poetku izgledalo kao bela para.

To nije bila para. To je bio oblak semenki koje su bile tako beskrajno lake da su leteleak i u tom razreenom vazduhu. Milioni pauinom obavijenih semenki trifida, sadaslobodnih da ih vetrovi sveta nose kud god ele...

Moda e proi sedmice, a moda meseci, pre nego to se konano spuste na zemlju,mnoge od njih hiljade kilometara daleko od svoje polazne take.

To je, ponavljam, nagaanje. Ali ne vidim verovatniji nain na koji bi se ta biljka, kojaje trebalo da ostane tajna, mogla tako iznenada pojaviti u gotovo svim delovima sveta.

Ja sam se rano upoznao s jednim trifidom. Desilo se da je u naem vrtu izrastao jedanod prvih u okolini. Biljka se bila prilino dobro razvila pre nego to smo je primetili, jer jebila uhvatila koren uz neke druge sluajne nanose iza komadia ivice koja je zastiralaubrite. Nije tamo nikome smetala, niti je ikome bila na putu, i tako, poto smo je primetili,mi bismo je samo tu i tamo pogledali da vidimo kako napreduje i ostavili je na miru.

Ali trifid je svakako neto posebno, i posle izvesnog vremena postali smo pomaloradoznali. Moda ne ba mnogo aktivno, jer uvek ima nekoliko nepoznatih stvari koje senekako uspevaju nastaniti u zanemarenim uglovima vrta, ali dosta da jedan drugompomenemo kako on poprima prilino udnovat izgled.

Danas je, kada svako i suvie dobro zna kako izgleda trifid, teko dozvati u pametkako su nam udno i nekako strano izgledali prvi primerci. Koliko ja znam, niko nije tadaslutio zlo niti se uzbunio. Pretpostavljam da je veina mislila o njima kad je uopte o njimamislila - potpuno isto kao i moj otac.

U mom pamenju zadrala se njegova slika kako posmatra na primerak i razmilja onjemu u vreme kad je on mogao imati oko godinu dana. Gotovo u svim detaljima bila je topolovna reprodukcija odraslog trifida - samo to jo nije imao imena, a niko nije videoodrastao primerak. Moj otac se sagnuo nad njega zurei kroz svoje naoari s ronatimokvirom, prebirui po njegovoj stabljici uz blago duvanje kroz svoj rii brk, to mu je bila

navika kad je bio zamiljen. Pregledavao je ravnu stabljiku i drvenasto deblo s kojeg je rasla.Radoznalo je, mada ne vrlo pronicljivo, promatrao tri mala gola tapia koja su rasla pravonagore uz stabljiku. Izravnao je kratke granice s konatim zelenim listovima izmedu prsta ipalca kao da bi mu njihova tekstura mogla neto kazati. Zatim je pogledao u udnu levkastutvorevinu na vrhu stabljike, duvajui i dalje zamiljeno ali neodluno kroz svoj brk. Seam seprvog puta kad me podigao da pogledam stoastu aku i vidim vrsto omotan prljen unutarnje koji je izgledao kao mlada, vrsto uvijena stabljika paprati, i virio nekoliko centimetarauvis s lepljive guve u dnu ake. Nisam je dodirnuo, ali sam znao da mora biti lepljiva, jer suse u njoj koprcale muve i drugi manji insekti.

Moj otac je ee gunao kako je to prilino udna stvar i dodao da jednog dana zaistamora pokuati da sazna ta je ona. Mislim da se nikad nije potrudio da to uini, a sve i da jepokuao, u toj fazi je imao malo izgleda da neto sazna.

Biljka je tada bila visoka oko metar i etvrt. Mora da ih je bilo dosta rasutih uokolokako rastu mirno i bez uzbune, tako da im niko nije posveivao posebnu panju. Bar se takoinilo - jer ako su bioloki ili botaniki strunjaci bili uzbueni, nikakva vest o njihovojinteresantnosti nije bila prodrla do ire javnosti. I tako je primerak u naem vrtu nastaviomirno da raste kao to su to inile hiljade drugih slinih primeraka u zanemarenim uglovimairom sveta.

Neto malo kasnije, jedan primerak je podigao korenje i prohodao.Prvi izvetaji o hodajuim biljkama doli su sa Sumatre, Bornea, iz Konga, Kolumbije,

Brazila i veine oblasti u blizini ekvatora.Izvetaji su dospeli i u tampu, ali su proli kroz toliko urednikih prekrajanja, i bili

napisani smesom opreznosti i odbrambene frivolnosti koju je tampa obino upotrebljavala dabi se osigurala od pria o morskim zmijama, duhovima i prenoenju misli, tako da niko nijeprimetio kako te kultivisane biljke nalikuju na mirno i pristojno rastinje kraj naeg ubrita.Tek kad su se pojavile slike, shvatili smo da su one identine u svemu sem u veliini.

Reporteri iz filmskih novosti brzo su se udaljili s poprita. Moda su snimili dobre izanimljive slike kao naknadu za trud to su leteli u zabaena mesta, ali meu montaerima jevladala teorija da vie od nekoliko sekundi jedne te iste vesti, sem ukoliko nije u pitanju boks-me, mora smrtno dosaditi publici. Zato sam ja dogaaj koji je bio predodreen da igra takovanu ulogu u mojoj budunosti, i u budunosti tolikih drugih ljudi, prvi put video kaoletiminu pojavu pritenjenu izmeu nekog hula-takmienja u Honolulu i suprugepredsednika SAD kako kumuje jednom bojnom brodu. (To nije anahronizam. Tada su ih jogradili; ak i admirali su morali iveti.) Meutim, uspeo sam da vidim nekoliko trifida kako segegaju preko platna uz komentar za koji se smatralo; da je na nivou iroke filmske publike:

"A sada, prijatelji, otvorite oi i pogledajte to je na snimatelj naao u Ekvadoru.Biljke na godinjem odmoru! Vi viate takve stvari samo u veselom raspoloenju, ali usunanom Ekvadoru to se moe videti kad god se zaeli - i to bez mamurluka drugog jutra!udovine biljke mariraju! Vidi, doao sam do sjajne ideje! Moda emo pravilnimodgojem naih krompira uspeti da postignemo to da sami odeu ravno u lonac! Kako bi vamse to dopalo, mamice?"

Za kratko vreme trajanja scene, ja sam opinjeno zurio u nju. Evo nae tajanstvenebiljke sa ubrita, izrasle do visine od preko dva metra. Zabuna je bila iskljuena - a ona je'hodala'!

Tada sam prvi put video stablo koje je imalo korenaste dlaice. Bilo bi gotovo sferinoda s njegovog donjeg dela nisu izbijale tri izrasline tupog vrha. Glavnina je, poduprta njima,bila uzdignuta oko trideset centimetara nad tlom.

Kad je 'hodala', kretala se prilino slino oveku na takama. Dve tupe 'noge' kliznulebi napred, zatim bi se cela stvar zateturala kad bi se zadnja 'noga' gotovo poravnala s njima,potom bi se dve prednje ponovo otklizale napred. Pri svakom 'koraku', duga stabljika ibala je

estoko napred i nazad: ovek se oseao kao da ima morsku bolest dok bi je gledao. Taj nainnapredovanja izgledao je u isti mah naporan i nezgrapan, i izdaleka je podseao na igranjeslonia. inilo se da e oguliti sve svoje lie, ako ne i slomiti stabljiku, ukoliko nastavi da setako tetura. Meutim, mada je izgledala nespretno, ona je uspevala da prelazi teren brzinomotprilike prosenog ovekovog hoda.

To je sve to sam imao vremena da vidim pre nego to je poelo sputanje bojnogbroda u more. To nije bilo mnogo, ali dosta da podstakne istraivaki duh u deaka. Jer ako jeta stvar u Ekvadoru mogla izvesti takvu vetinu, zato ne bi i u naem vrtu? Dakako, naa jebila dosta manja, ali je ipak izgledala isto...

Desetak minuta posle povratka kui, briljivo sam poeo razgrtati zemlju oko naegtrifida, sokolei ga da 'prohoda'.

Na alost, postojao je jedan vid koji filmske novosti nisu doivele pri otkiiu te biljkena vlastiti pogon, ili koji zbog nekog svog razloga nisu elele da objave. A nije bilo niprethodne opomene. Ja sam bio sagnut, zaokupljen razgrtanjem zemlje a da pri tom nenakodim biljci, kad me neznano odakle neto estoko udarilo i onesvestilo...

Probudio sam se u krevetu i video svoju majku, oca i lekara kako me zabrinutoposmatraju. Oseao sam se kao da mi je glava raskoljena, sve me je bolelo i, kako sam kasnijeotkrio, jedna strana mog lica bila je ukraena crvenim mrljama debelih masnica. Upornapitanja kako se desilo da leim bez svesti u vrtu nisu koristila; nisam imao ni najmanjegpojma ta me je udarilo. A moralo je proi izvesno vreme dok nisam saznao da sam bio valjdameu prvima u Engleskoj koji su preiveli ubod trifida. Trifid je svakako bio nezreo. Ali prenego to sam se potpuno oporavio, moj otac je shvatio ta mi se moralo desiti; kad samponovo mogao izlaziti u vrt, on se ve nemilosrdno osvetio naem trifidu predavi njegoveostatke lomai.

Kad su hodajue biljke postale priznate kao injenica, tampa je napustila prijanjumlakost i nairoko se raspisala o njima. I tako se za njih moralo pronai ime. Botaniari su sepo svom obiaju ve kupali u vieslonoj ravoj latintini i varvarskom grkom, izvodeivarijante od ambulans i pseudopodia, ali su novine i publika hteli neto to se lako izgovara imoe lako stati u naslove za iroku potronju. Kad biste mogli videti novine toga vremenanali biste da se u njima pominju

Trihoti Trigoni Triniti TriketiTrovrci Trilogi Tronoci TripodiTrigenati Tridentati Tripedi Trokraci

i jo mnoga tajanstvena imena koja ak nisu ni poinjala sa 'tri' - mada su se gotovosva temeljila na onom aktivnom trokrakom korenu.

Vodile su se javne, privatne i kafanske diskusije sa stranim navijanjem za jedan ilidrugi termin na pseudonaunoj, kvazietimolokoj i svakakvoj drugoj bazi, ali je jedan terminpoeo postepeno da prevladava u toj filolokoj trci. Dopadljivo malo ime koje je poteklo izneke novinske redakcije kao zgodna etiketa za jednu nastranost, ali kojoj je bilo jednog danasueno da bude povezana s bolom, strahom i jadom: TRIFID...

Prvi talas javnog zanimanja uskoro je splasnuo. Istina je da su trifidi bili ponetoneuobiajeni i jezivi - ali i to na kraju samo zato to su bili novotarija. Ljudi su i pre osealiisto za novotarije - za kengure, divovske gutere, crne labudove. Ako pomislimo na to, da lisu trifidi bili ba toliko udniji od dubokovodnih riba, ostriga, punoglavaca i stotinu drugihbia? imi je ivotinja koja je nauila da leti: no, ovo je bila biljka koja je nauila hodati -pa ta onda?

Meutim, preko nekih njenih vidova nije se moglo ba tako lako prei. Iznenadnapojava i jo ira rasprostranjenost trifida stvorili su pogodno tle za vrlo smuena razglabanja.Mada su bre sazrevali u tropskom pojasu, primerci u raznim stadijima razvoja naeni su ugotovo svim oblastima sem u polarnim krugovima i pustinjama.

Ljudi su bili iznenaeni i pomalo zgaeni kad su saznali da vrsta pripadamesoderima, i da je lepljiva tvar zaista probavljala muve i druge insekte koji bi se ulovili naaku. Mi u umerenim pojasevima znali smo za insektoderne biljke, ali nismo bili navikli daih nalazimo izvan posebnih staklenika, i bili smo skloni da ih smatramo pomalonepristojnima, ili u najmanju ruku neprilinima. No, zaista je zabrinjavalo otkrie da seprljen na vrhu trifidove stabljike moe odviti u tanku bodlju dugu tri metra, bodlju kojaizbacuje dovoljno otrova da ubije oveka ako ga udari direktno po goloj koi.

im je ta opasnost otkrivena, svuda je dolo do nervoznog razbijanja i see trifida, svedok se neko nije setio da je za sigurnost potrebno samo odstraniti bodlju. Posle toga je pomalohisterian napad na ove biljke splasnuo, ostavivi ih prilino proreene. Neto kasnije postalaje moda imati jednog ili dva bezopasno potkresana trifida u vrtu. Pronalo se da je bilopotrebno otprilike dve godine da odstranjena bodlja ponovo postane opasna, pa je godinjeobrezivanje osiguravalo deci odlinu razonodu.

U zemljama sa umerenom klimom, gde je ovek uspeo da veinu prirodnih vrsta, semsebe samoga, prilino obuzda, status trifida je potpuno razjanjen. Ali u tropskom pojasu,osobito u oblasti gustih uma, oni su ubrzo postali prava nevolja.

Putnik bi ih vrlo lako prevideo meu obinim grmljem i u ikari, a onog trena kad jebio nadohvat, otrovna bodlja bi ga mlatnula. ak i stalnom stanovniku takvih oblasti bilo jeteko da otkrije nepominog trifida kako lukavo vreba kraj staze u dungli. Trifidi su bilineverovatno osetljivi na svako kretanje blizu sebe, i bilo ih je teko iznenaditi.

Izlaenje nakraj sa njima postalo je ozbiljan problem u takvim oblastima. Najeeupotrebljavan metod bio je da se odstrani vrh stabljike i bodlja sa njim. Domoroci u dunglipoeli su nositi duge i lake tapove sa srpastim noevima na vrhu koji su bili efikasno orujekad bi stigli da udare prvi, ali ni najmanje ako bi trifid dobio priliku da otetura napred ipovea svoj domet za metar ili metar i po. Ubrzo su, meutim, ove kopljaste naprave zamenilirazni tipovi puaka na oprugu. Veina ih je izbacivala vrtee ploice, krstie ili malebumerange od tankog elika. Oni su po pravilu bili nesigurni iznad dvanaest metara, mada sumogli glatko prerezati stabljiku trifida na dvadeset i pet metara ako bi je pogodili. Njihovizum dopadao se i vlastima, koje su oseale gotovo jednoglasnu odbojnost prema sveoptemnoenju puaka, i vlasnicima za koje su projektili od elika od kojeg se prave britvice bilimnogo jeftiniji i laki od zrna, a uz to savreno prikladni za beumni banditizam.

S druge strane su intenzivno ispitivani priroda, obiaji i sastav trifida. Ozbiljnieksperimentatori zapoeli su u interesu nauke da istrauju kako daleko i koliko dugo moetrifid hodati; moe li se smatrati da ima prednju stranu, ili moe ii u svim smerovimapodjednakom nezgrapnou; koliko vremena mora provesti s korenjem u zemlji; kako reagujena prisustvo raznih hemikalija u tlu; i ogroman broj drugih pitanja, korisnih i nekorisnih.

Najvei primerak opaen u tropskom pojasu bio je visok gotovo tri metra. Nikad nijebio vien evropski primerak od dva i po metra, a prosek je bio neto preko 2,10 metara. inise da su se lako prilagoavali irokom spektru klime i terena i da nisu imali prirodnihneprijatelja sem oveka.

Meutim, postojao je prilian broj dosta oitih karakteristika na koje neko vreme nijeobraana panja. Prolo je, na primer, prilino mnogo vremena dok neko nije ukazao naneverovatnu tanost kojom su usmeravali svoje bodlje i da su gotovo uvek udarali po glavi.Na poetku niko nije primetio ni njihovu naviku da se pritaje u blizini palih rtava. Razlog zato postao je jasan tek kad je dokazano da se oni ne hrane samo insektima nego i mesom.

Bodljikavi izdanak nije imao miinu snagu da razdere vrsto meso, ali je bio dovoljno snaanda trga komade s tela u raspadanju i die ih do ake na svojoj stabljici.

Nije bilo velikog interesovanja ni za tri mala bezlisna tapia pri osnovi stabljike.Vladalo je miljenje da bi oni mogli imati veze s reproduktivnim sistemom - koji inae obinoigra ulogu neke vrste botanike starinarnice za sve delove s nejasnom svrhom, dok ne budusvrstani i tanije opredeljeni. Prema tome, njihova karakteristika da se iznenada uznemire ineto brzo odbubnjaju na glavnoj stabljici smatrana je nekim udnim oblikom trifidskogljubavnog zanosa.

Moda je moje interesovanje bilo podstaknuto neprijatnim iskustvom kada sam biouboden tako rano u eri trifida, jer sam od tada oseao kao neku povezanost sa njima. Proveosam - ili 'utroio' ako gledate na mene oima moga oca - mnogo vremena promatrajui ih uzanosu.

Moj otac se nije mogao kriviti to je to smatrao bezvrednim; ali kasnije je ispalo da jeto vreme bilo provedeno korisnije nego to smo mi mogli zamisliti. Upravo pre nego to samzavrio kole, Arktika i evropska kompanija za riblja ulja se rekonstruisala, izgubivi pri tomre 'riblja'. Javnost je saznala da se ona i sline kompanije u drugim zemljama spremaju dauzgajaju trifide u velikim razmerama da bi iz njih dobili skupa ulja i sokove i iscedilivisokohranljivi uljani kola za stonu hranu. Tako su trifidi preko noi preli u carstvovelikog biznisa.

Smesta sam odluio o svojoj budunosti. Zatraio sam zaposlenje kod Arktike ievropske kompanije gde su mi moje kvalifikacije pribavile mesto u proizvodnji. Neslaganjemoga oca bilo je poneto ublaeno visinom plate, dobrom za moje godine. Ali kad bihoduevljeno govorio o budunosti, on je sumnjiavo duvao kroz brk. Imao je stvarnogpoverenja samo u onu vrstu rada za koju je jamila duga tradicija; no, pustio me je da radimta hou. "Konano, ako to ne uspe, bie jo dovoljno mlad da ue u solidniji posao",pristao je.

Meutim, desilo se da to nije bilo potrebno. Pre nego to su on i moja majka izgubiliivote u aviobusnoj nesrei na odmoru, pet godina kasnije, videli su kako nove kompanijepotiskuju sva konkurentna ulja s trita, i kako smo mi koji smo uli u to od poetka, posvemu sudei, dobro obezbeeni za ceo ivot.

Meu prvim pridolicama bio je moj prijatelj Valter Luknov.U poetku je bilo dvoumljenja da li da se Valter primi na posao. On je znao malo o

poljoprivredi, jo manje o trgovini, i nije imao kvalifikacija za rad u laboratoriji. Ali je znaomnogo o trifidima - imao je neku vrstu nadahnute spretnosti s njima.

ta se Valteru desilo toga kobnog maja mnogo godina kasnije, ja ne znam, mada mogupogoditi. alosno je da on nije preiveo. Mogao je biti od ogromne koristi. Ne verujem da ikostvarno razume trifide, niti da e ih ikada razumeti, ali se Valter od svih ljudi koje sam znao,najvie pribliio takvom razumevanju. Ili bih moda morao rei da je on instinktivno oseaoneto?

On me je prvi put iznenadio posle godinu ili dve poto smo zapoeli posao.Sunce je zapadalo. Bili smo zavrili svoj dnevni posao i posmatrali smo sa

zadovoljstvom tri nova polja gotovo potpuno odraslih trifida. U onim danima nismo ihjednostavno ograivali kao docnije. Bili su poreani na poljima neto kao u redovima - bar suelini stubovi uz koje je svaki bio privezan lancem bili u redovima, mada same biljke nisuimale smisla za pravilne redove. Raunali smo da bismo ih za otprilike mesec dana moglizarezati za ulje. Vee je bilo mirno; gotovo jedini zvukovi koji su remetili tiinu bili supovremena bubnjanja trifida tapiima o stabljike. Valter ih je posmatrao malo nakrivljeneglave. Izvadio je lulu iz usta.

"Danas su govorljivi", primetio je.

"Moda je to vreme", natuknuo sam. "Imam utisak da to ine ee kad je suvo."Pogledao me je iskosa sa smekom."Govori li ti ee kad je suvo?""Zato bih ja..." poeo sam, a onda sam se prekinuo."Ti stvarno ne veruje da oni govore?" upitao sam primetivi njegov izraz lica."Pa dobro, zato ne?""Ali to je smeno. Biljke da govore?""Ba mnogo smenije od toga da biljke hodaju?" upita on. Upiljio sam se u njih, a

zatim ponovo u njega."Nikada nisam pomislio...", poeo sam u nedoumici."Pokuaj malo da razmilja o tome i da ih posmatra - zanimalo bi me da ujem tvoje

zakljuke", ree on.udno je da mi u svim mojim bavljenjima trifidima nije nikad pala na um ta

mogunost. Verovatno me je spreavala predrasuda o ljubavnom zovu. Ali kad je Valterjednom usadio tu ideju u moj um, ona se u njemu zadrala. Nisam se mogao odupretioseanju da oni moda zaista jedan drugom bubnjaju tajne poruke.

Do tada sam uobraavao da sam prilino otrovido posmatrao trifide, ali kad bi Valtergovorio o njima, oseao sam da praktino nisam nita zapazio. Kad je bivao za to raspoloen,on je mogao govoriti o njima satima, izlaui teorije koje su katkad bile proizvoljne, alikatkad prilino mogune.

Javnost je u to vreme prestala da trifide smatra nakazama. Oni su bili nezgrapnozabavni, ali ne mnogo zanimljivi. Meutim, bili su zanimljivi za kompaniju koja je smatralada je njihovo postojanje dobroinstvo za sve, a osobito za nju. Valter nije delio nijedno od tihmiljenja. Ponekad sam, sluajui ga, i ja poinjao slutiti zlo.

On se potpuno uverio da su oni 'govorili'."A to", dokazivao je, "znai da negde u njima postoji inteligencija. Njeno sedite ne

moe biti u umu, jer seciranje nije pokazalo nita slino umu, ali to nije dokaz da ne postojineto to obavlja posao uma. A u njima svakako postoji neka vrsta inteligencije. Jesi liprimetio da pri napadu uvek ciljaju na nezatiene delove? Skoro uvek na glavu, ali katkad naruke... Jo jedno: ako pogleda statistiku rtava, pogledaj samo koliki je deo oinut prekooiju i oslepljen. On je vredan pomena - i znaajan."

"ta to znai?" upitao sam."Znai da znaju najsigurniji nain da se ovek izbaci iz borbe - drugim reima, oni

znaju ta rade. Uzmi da stvar stoji ovako. Recimo da oni poseduju inteligenciju; onda bi nasto ostavilo samo s jednom prednou - vidom. Mi vidimo, a oni ne vide. Oduzmi nam vid, ivie nemamo prednosti. Jo gore - na poloaj postaje podreen njihovom, jer su oniprilagoeni postojanju bez vida, a mi nismo!"

"Ali sve kad bi i bilo tako, oni ne mogu nita da rade. Ne mogu rukovati stvarima.Miina snaga onog bia s bodljom veoma je mala", isticao sam.

"Tano, ali ta nam koristi sposobnost da rukujemo stvarima ako ne moemo videti taemo s njima? A njima i ne treba da rukuju stvarima - ne onako kao nama. Oni se moguhraniti neposredno iz tla, ili insektima i komadima sirovog mesa. Oni ne moraju proi krozceo zamren proces uzgajanja i raspodele stvari, a obino i kuvanja. U stvari, ukoliko bi, tose opstanka tie, trebalo birati izmeu trifida i slepca, ja znam na koga bih se kladio."

"Pretpostavlja da imaju istu inteligenciju", rekao sam."Ni najmanje. To nije ni potrebno. Rekao bih da je to verovatno sasvim razliit tip

inteligencije, ako zbog nieg drugog, a ono zato to su njihove potrebe mnogo jednostavnije.Pogledaj kakve mi sloene procese moramo initi da bismo od trifida dobili ekstrakt kojimoemo asimilovati. A sada preokreni situaciju. ta treba da uini trifid? Samo da nas ubode,saeka nekoliko dana, a zatim poene da nas asimiluje. Jednostavan, prirodan tok stvari."

Tako bi on terao satima sve dok ja, sluajui ga, ne bih poeo gubiti smisao zaproporcije i misliti o trifidima kao o nekoj vrsti konkurenata. Valter nije nikad ni krio da takomisli. On je, priznao je, razmiljao o pisanju knjige upravo o tom vidu stvari kad bude skupiovie materijala.

"ta te u tome spreava?""Naprosto ovo." Mahnuo je rukom da bi obuhvatio celu plantau. "Suvie veliki

interesi su sada uloeni u to. Nikome se ne bi isplatilo da pusti u opticaj uznemirujue vesti. Usvakom sluaju, trifidi su pod dovoljno strogom kontrolom tako da je to samo akademskopitanje koje jedva da se isplati podstaknuti."

"Nikad nisam sasvim siguran kad si ti u pitanju", rekao sam. "Nikad ne znam koliko siozbiljan, a koliko doputa da te mata odvue od injenica kojima raspolae. Misli li zaistada su te stvari opasne?"

Pukao je malo kroz lulu pre nego to je odgovorio. "Pravilno pitanje", priznao je,"jer... pa, nisam siguran. Ali prilino sam siguran da bi oni mogli biti opasni. Bilo bi mimnogo lake da ti dam pravi odgovor kad bih mogao prokljuviti ta znai to njihovokloparanje. Nekako mi se ono ne svia. Evo, tamo sede i niko ne misli o njima vie nego onekim udnim repama, a pola vremena oni klopou i tropou jedan drugome. Zato? O emuto klopou? To bih voleo znati."

Mislim da je Valter retko kad pustio nekom drugom da nasluti njegove ideje, a ja samih drao u tajnosti delom zato to nisam znao nikoga ko ne bi bio skeptiniji nego to sam bioja sam, a delom zato to nijednom od nas ne bi mnogo koristilo da se u firmi proujemo kaoudaci.

Jo godinu dana otprilike saraivali smo prilino blisko, ali otvaranjem novihrasadnika i potrebom da se proue metodi u drugim zemljama, ja sam poeo mnogo putovati.On je napustio rad na terenu i preao u odeljenje za istraivanja. Tamo mu je odgovaralo, jerje uz istraivanja za kompaniju mogao obavljati i svoja. Obiavao sam da ga s vremena navreme poseujem. Stalno je vrio eksperimente na svojim trifidima, ali rezultati nisurazbistravali njegove pojmove onoliko koliko se on nadao. Bio je, po svom uverenju, dokazaopostojanje dobro razvijene inteligencije; ak sam i ja morao priznati da su njegovi rezultatiukazivali na neto vie od instinkta. I dalje je bio uveren da je kloparanje tapia predstavljalooblik komuniciranja. Za javnu upotrebu je pokazao da tapii igraju vaniju ulogu i da sutrifidi lieni njih, postepeno slabili. Sem toga pronaao je da se postotak neplodnosti trifidnihsemenki kree oko 95 %... to je odlina stvar. Kad bi svi proklijali, uskoro bi na ovoj planetibilo mesta jo samo za trifide.

I sa tim sam se slagao. Vreme dozrevanja trifidovih semenki prualo je vanredanprizor. Tamnozelena mahuna malo ispod ake bila je sjajna i proirena, upola vea odkrupnije jabuke. Kad bi pukla, prasak se uo na udaljenosti od dvadeset metara. Bele semenkeizletele bi u vazduh kao para i poele lebdeti dalje noene i najslabijim povetarcem. Gledajuis visine na polje trifida u kasnim danima avgusta moglo se lako doi na pomisao da se odvijaneka vrsta isprekidanog bombardovanja.

I opet je Valter bio taj koji je otkrio da se kvalitet ekstrakta poboljava ako se biljkamaostavi bodlja. Zbog toga je praksa obrezivanja prekinuta na svim plantaama, pa smo moralinositi zatitnu opremu pri radu meu biljkama.

U vreme nezgode koja me je otpremila u bolnicu, upravo sam bio s Valterom.Ispitivali smo neke primerke koji su pokazivali neuobiajena odstupanja. Obojica smo nosilimaske sa ianom mreom. Nisam tano video ta se desilo. Znam samo da je, kad sam senagnuo napred, jedna bodlja estoko mlatnula prema mom licu i udarila po ici maske.Devedeset i devet puta od sto ne bi bilo vano; zato su maske i postojale. Ali ova je udarilatakvom snagom da se nekoliko malih vreica otrova raspuklo, a nekoliko kapi iz njih dospeloje u moje oi.

Valter se vratio sa mnom u svoju laboratoriju i dao mi je protivotrov u roku odnekoliko sekundi. Samo njegovoj brzoj pomoi mogu da zahvalim to je uopte postojalamogunost spasavanja mog vida. Meutim, i ovako je trebalo da leim vie od sedmice ukrevetu u tami.

3. PIPAJUI GRAD

Ostavio sam vrata krme da se njiu za mnom dok sam iao do ugla glavne ulice.Tamo sam zastao oklevajui.

Nalevo, kroz kilometre ulica predgraa, leao je kraj grada; nadesno je leaolondonski Vest End, a iza njega Siti. Oseao sam se neto bolje, ali udno ravnoduan i bezcilja. Nisam imao nikakvog plana i, suoen sa onim to sam konano shvatio kao ogromnu ane samo lokalnu katastrofu, bio sam jo suvie omamljen da bih poeo neto planirati. Kakavbi plan i mogao izii na kraj sa tim? Oseao sam se izgubljen, baen u oaj, a ipak ne sasvimstvaran kao da nisam sav ovde i sada.

Nigde nije bilo saobraaja ni njegovog zvuka. Jedini znak ivota bilo je nekoliko ljuditu i tamo koji su oprezno napredovali pipajui du izloga trgovina.

Bio je savren dan ranog leta. Sunce je sijalo iz dubokog plavog neba posutogupercima belih pamunih oblaka. Sve je bilo isto i svee sem mrlje jednog jedinog stupcamasnog dima koji se dizao negde iza kua na severu.

Stajao sam tamo neodluno nekoliko minuta. Onda sam udario prema istoku, u smeruLondona...

Jo ni danas ne mogu tano rei zato. Moda sam instinktivno potraio poznatamesta, ili je to bio oseaj da ukoliko igde postoji neka vlast, ona mora biti negde u tompravcu.

Zbog brendija bio sam ogladneo vie nego ikad, ali pitanje prehrane nisam mogaoreiti tako lako kao to bih morao. Pa ipak su trgovine stajale tu, naputene i bez uvara, shranom u izlozima, a ovde sam bio ja gladan i sposoban da platim; ili ako nisam hteo platiti,trebalo je samo da razbijem jedan izlog i da uzmem to elim.

Uprkos tome bilo mi je teko naterati sebe da to uinim. Nisam jo bio spreman dapriznam, posle gotovo trideset godina prilinog potovanja prava i pridravanja zakona, da suse stvari bitno promenile. Imao sam i oseaj da bi se dotle dok ja ostanem normalan, stvarimogle jo na neki neprihvatljiv nain vratiti na svoju normalu. To je bez sumnje biloapsurdno, aIi sam imao vrlo jak oseaj da bih onog istog trena kad bih probio jednu od onihploa stakla ostavio stari poredak zauvek za sobom: postao bih otima, pljaka, podli strvinarna mrtvom telu poretka koji me je othranio. Kakva glupa prefinjenost oseaja u svetupogoenom katastrofom! Pa ipak mi je i sada drago kad se setim da me oseaji civilizovanogoveka nisu smesta napustili i da sam bar neko vreme lutao kraj izloga od kojih su mi raslezazubice i gladovao zbog svojih ve zastarelih shvatanja.

Problem se mudro sam razreio posle moda jednog kilometra. Neki taksi je preao naplonik i zavrio s hladnjakom u hrpi delikatesne robe. To je izgledalo drugaije nego mojevlastito provaljivanje. Popeo sam se preko taksija i pokupio dovoljno za dobar obrok. Ali itada me je ostatak starih standarda jo drao. Savesno sam ostavio na tezgi potenu cenuuzetih stvari.

Gotovo pravo preko puta bio je park. To je bio jedan od onih parkova koji su nekadbili groblje uz jednu nestalu crkvu: staro nadgrobno kamenje bilo je izvaeno i poreano uzazid od opeka koji ga je okruavao, a istina je bila prekrivena tratinom i ureena poljunanim

stazama. Izgledalo je ugodno pod svee olistalim drveem, pa sam svoj ruak poneo do jedneklupe.

Mesto je bilo povueno i mirno. Niko drugi nije uao, mada bi povremeno poneki likprotapkao kraj ograde na ulazu. Bacio sam mrvice nekolikim lastavicama, prvim pticama kojesam toga dana video, i osetio se mnogo bolje gledajui njihovu koopernu ravnodunostprema nesrei.

Kad sam zavrio s jelom, zapalio sam cigaretu. Dok sam tamo sedeo puei,razmiljajui kuda da krenem i ta da radim, tiinu su naruili zvuci klavira iz bloka stanovakoji se dizao kraj vrta. Devojaki glas je poeo pevati; pesma je bila Bajronova balada:

I neemo veslati vieKasno u svetlu no,Mada srce nije tie,I traje meseeva mo.Jer ma haba tok sve vie,Dua troi grud dok dahne,Srce mora stati da die,I ljubav da predahne.Mada ljubavlju no dieI dan je prerano tu,Mi neemo veslati vieNou po mesecu.

Sluao sam gledajui are to su ih neni mladi listovi i grane ocrtavali prema sveemplavom nebu. Pesma se zavrila. Zvuci klavira su zamrli. Onda se zaulo jecanje. Bez strasti:lagano, bespomono, izgubljeno, ucveljeno. Ko je ona bila, pevaica ili neka druga koja seplakanjem opratala od svojih nada, ne znam. Ali nisam vie mogao sluati. Tiho sam sevratio na ulicu, i neko sam je vreme video samo kroz maglu.

ak je i Hajd park Korner bio gotovo naputen kad sam stigao do njega. Nekolikorazlupanih automobila i kamiona stajalo je na cesti. Izgleda da ih se veoma malo bilo otrgloispod kontrole dok su se kretali. Jedan autobus je preao cestu i zaustavio se u Grin parku;jedan odbegli konj s rudama jo privezanim uza se leao je kraj artiljerijskog spomenika okoji je razbio lobanju. Samo se nekoliko mukaraca i mali broj ena kretao, traei pomno putrukama i nogama tamo gde je bila ograda, i tapkajui napred ispruenih ruku tamo gde je nijebilo. Dosta neoekivano, tu je bilo i nekoliko maaka, po svemu sudei vizuelno neoteenih,koje su u celoj situaciji postupale sabranou svojstvenom makama. Imale su slabu sreu uunjanju kroz jezivu tiinu - bilo je malo lastavica, a golubovi su nestali.

I dalje me je magnetski privlailo staro sredite stvari, tako da sam preao ulicu usmeru Pikadilija. Upravo sam se spremao da poem prema njemu kad sam uo nov visokizvuk - postojano lupkanje nedaleko od mene koje se pribliavalo. Gledajui uz park Linotkrio sam njegov izvor. Prema meni je brzo dolazio ovek urednije obuen od svih drugihkoje sam video toga jutra, udarajui u zid do sebe belim tapom. Zauvi zvuk mojih koraka,on se zaustavio paljivo oslukujui.

"U redu je", rekao sam mu. "Priite blie."Osetio sam olakanje ugledavi ga. On je bio, da tako kaem, normalno slep. Njegove

tamne naoari su mnogo manje smetale od zurenja beskorisnih oiju u onih drugih."Stojte mirno", rekao je. "Sam bog zna koliko je ve budala udarilo u mene danas.

Koji se avo desio? Zato je tako tiho? Znam da nije no - oseam sunce. ta se to dogaa?"Rekao sam mu koliko sam znao.Kad sam zavrio, on je utao gotovo minut, a onda se kratko i gorko nasmejao.

"Sad e im svima biti potrebno sve njihovo prokleto pokroviteljstvo", rekao je.Uspravio se pomalo prkosno."Hvala vam. Sreno bilo", rekao mi je i poao prema zapadu, preterano nezavisnog

dranja.Zvuk njegovog ustrog i samosvesnog udaranja postepeno je zamirao za mnom dok

sam iao uz Pikadili.Sada se moglo videti vie ljudi, pa sam hodao meu ratrkanim zaustavljenim

vozilima na ulici. Tako sam mnogo manje smetao ljudima koji su pipali put pored zgrada, ikoji bi svaki put kad bi uli bliske korake zastali i ukrutili se da podnesu mogui sudar. Takvisu se sudari tu i tamo deavali svugde niz ulicu, ali mi se jedan od njih uinio znaajnim.Njegovi su sudionici pipali uz izlog jedne trgovine iz suprotnih smerova dok se nisu sudarili.Jedan od njih bio je mladi u elegantonom odelu, ali s kravatom koja je oito bila izabranasamo po dodiru: druga osoba bila je ena koja je nosila dete. Dete je neto neujnoprocmizdrilo. Mladi je poeo zaobilaziti enu, ali se naglo zaustavio.

"ekajte aak", ree. "Vidi li vae dete?""Da", ree ona. "Ali ja ne vidim."Mladi se okrenuo. Stavio je prst na staklo izloga i pokazao."Pogledaj, sinko, to ima tu unutra?" upita on."Nisam sinko", protivilo se dete."Hajde, Meri, reci gospodinu", hrabrila ju je majka."Zgodne gospoe", ree dete.Mladi uze enu za ruku i napipa put do sledeeg izloga."A ta je ovde unutra?" upita opet."Jabuke i druge stvari", ree dete."Odlino!" uskliknu mladi.Skinuo je cipelu i snano udario u izlog petom. Nije imao iskustva: prvi udarac nije

probio izlog, ali drugi jeste. Lom je odjeknuo uz i niz ulicu. On vrati cipelu, provue opreznoruku kroz razbijen izlog i poe pipati sve dok nije naao par pomorandi. Jednu dade eni, ajednu detetu. ena je neodluno drala svoju.

"Ali...", poe ona."ta je? Ne volite pomorande?" upita on."Ali, to nije pravo", ree ona. "Nismo ih smeli uzeti. Ne tako.""A kako ete inae doi do hrane?" upita on."Pa, mislim... zapravo, ne znam", priznade ona."Vrlo dobro. To je odgovor. Pojedite sada, pa emo otii da pronaemo neto

sadrajnije."Drala pomorandu u ruci, a glavu pognutu kao da je gleda."Ipak to ne izgleda pravo", rekla je opet, ali je njen glas zvuao manje uverljivo.Malo kasnije, ona spusti dete i poe guliti pomorandu...Pikadili Serkus bio je najpretrpanije mesto na koje sam dotad naiao. Nakon drugih

mesta izgledao je da vrvi od ljudi, mada ih je na njemu bilo valjda manje od stotinu. Veina ihje nosila udnu odeu iji delovi nisu pristajali jedan drugome, unjali su se nemirno uokolokao da su jo napola omamljeni. S vremena na vreme, neka bi nezgoda prouzrokovala provalukletvi i jalovog besa - to je bilo prilino zabrinjavajue zato to je iza toga stajao detinjistrah. Meutim, s jednim izuzetkom, nije bilo mnogo razgovora ni buke. inilo se kao da jeslepilo nagnalo ljude da se zatvore u sebe.

Izuzetak se bio smestio na jednom saobraajnom otoiu. To je bio visok starijisuvonjav ovek sa uperkom vrste sede kose; on je patetino propovedao o pokajanju,dolazeem gnevu i neugodnim izgledima za grenike. Niko se nije obazirao na njega: zaveinu je dan gneva ve stigao.

A kad umremNe pravite pokopa,Stavite mi kostiU alkohol.

Jednolina i nemelodiozna pesma vukla se kroz prazne ulice odjekujui zlokobno. Svesu se glave na trgu okretale sad levo, sad desno, pokuavajui da otkriju smer iz kojeg onadolazi. Vesnik sudnjeg dana podigao je glas pred tom konkurencijom. Pesma je neslonojadikovala blie:

Za uzglavljeStavite mi bocu,Tada e se kostiSauvati.

Pratilo ju je struganje nogu koje su manje ili vie drale korak.Sa svog poloaja mogao sam ih videti kako izlaze u koloni po jedan iz sporedne

uliice u aftsberi aveniju i kreu prema trgu. Drugi po redu drao je ruke na ramenima voe,trei na njegovim ramenima, i tako dalje, do dvadeset i pet ili trideset na broju. Na kraju onepesme neko je zapoeo Pivo, pivo, slavno pivo! tako visokom notom da se prekinula uneredu.

Strpljivo su docupkali do sredita trga, a onda je voa podigao glas. To je bio prilianglas, s kvalitetima za zborno mesto:

"eta-a-a... STOJ!"Svi drugi na trgu bili su zastali, nepomini, licem okrenuti prema njemu, pokuavajui

da pogode ta se sprema. Voa je ponovo podigao glas oponaajui nain profesionalnogvodia:

"Eto nas ovde, gospodo, Pikadili Serkus. Centar sveta. Sredite svemira. Mesto gde susvi aristokrati imali svoje vino, ene i pesmu."

On nije bio slep, daleko od toga. Njegove oi vrljale su uokolo, prosuujui situacijudok je govorio. Mora da je njegov vid bio spasen slinim sluajem kao i moj, ali je bioprilino pijan, kao i ljudi iza njega.

"A i mi emo to imati", dodao je. "Sledea stanica, poznata Kraljevska kafana - ivlasnik plaa."

"Da, ali ta je sa enama", upita jedan glas. Nastade smeh."Oh ene. Je l' to hoe?" upita voa.On koraknu i uhvati jednu devojku za ruku. Ona je vritala dok ju je vukao prema

oveku koji je progovorio, ali se on nije obazirao na to."Evo, prijatelju. I nemoj rei da ne postupam s tobom dobro. To je lepotica - ako ti je

to jo vano.""Hej, a to je sa mnom?" upita sledei."Ti, drue? No, da vidimo. Voli li plave ili smee?" Razmiljajui o tome kasnije,

rekao bih da sam se poneo kao budala. Glava mi je jo bila puna merila i konvencija koje vienisu vredele. Nije mi palo na um da e, ako uopte bude opstanka, svaka ona koju ova bandaposvoji imati mnogo bolje izglede nego to bi ih imala sama. Raspaljen smesom gimnazijskogheroizma i plemenitih oseaja bacio sam se na njega. Nije me video dok nisam stigao sasvimblizu; uputio sam udarac ka njegovoj bradi. Na nesreu bio je neto bri...

Kad sam se ponovo poeo zanimati za dogaaje naao sam se ispruen na ulici. umbande gubio se u daljini, a vesnik sudnjeg dana bacao je obnovljenom reitou stranegromove prokletstva, paklene vatre i sumpornog muilita za njima.

S vie razbora, na silu utuvljenog u moju glavu, bio sam srean to stvar nije ispalagore. Da je rezultat bio obrnut, teko bih izbegao odgovornosti za ljude koje je vodio. Nakraju, to god ovek mislio o njegovim metodima, on je predstavljao oi te grupe koja e odnjega oekivati i hranu, a ne samo pie. A ene e doi same im dovoljno ogladne.Pogledavi oko sebe posumnjao sam da bi bilo koja od prisutnih ena imala neto ozbiljnoprotiv toga. I, tako, inilo se kao da sam sreno izbegao unapreenje za vou bande.

Setivi se da su oni otili u smeru Kraljevske kafane odluio sam da se osveim irazbistrim u 'Rident palas hotelu'. Izgledalo je da sa su se drugi toga setili pre mene, ali biloje jo mnogo boca koje oni nisu nali.

Mislim da sam tamo, sedei udobno s brendijem ispred sebe i sa cigaretom u ruci,konano priznao sam sebi da je sve to sam video stvarno - i presudno. Nikad vie nee bitipovratka. To je bio kraj svega to sam poznavao...

Moda je onaj udarac bio potreban da mi to utuvi u svest. Sada sam pogledao u oiinjenici da moje postojanje jednostavno nema vie arita. Moj nain ivota, moji planovi,ambicije, sve nade koje sam nekada imao, bili su izbrisani jednim udarcem uporedo sauslovima koji su ih bili oblikovali. Da sam imao roaka ili bliskih veza za oplakivanje,verovatno bih se u taj as oseao samoubilaki naputen. Meutim, sad je ispalo kao srea toto mi se ivot pokatkad priinjavao prazan. Otac i majka bili su mrtvi, jedan pokuaj enidbepropao je pre nekoliko godina, niko nije zavisio od mene. Uhvatio sam se, zaudo, da seoseam - svestan da je taj oseaj suprotan onome to bih ga morao imati - osloboenim...

To nije bilo samo zbog brendija, jer se oseaj odrao. Mislim da je on mogao poticatiod svesti da stojim pred neim sasvim sveim i za mene novim. Svi stari plesnivi problemi,lini kao i opti, bili su reeni jednim monim rezom. Sam bog bi znao kakvi e se jo drugipojaviti - izgledalo je kao da e ih biti dosta - ali e oni biti novi. Postao sam vlastiti gospodar,ne vie raf. Sasvim je moguno da stojim pred svetom punim uasa i opasnosti, ali mogaosam preduzeti vlastite korake da s njim iziem na kraj - vie me nee gurati tamo i amo onesnage i interesi koje niti sam razumeo niti sam za njih mario.

Ne, to nije bio samo brendi, jer jo i sada, mnogo godina kasnije, mogu da osetimodsjaj toga oseanja, mada je brendi moda upravo tada malo pojednostavio stvari.

A zatim, tu je bilo i sitno pitanje - ta da inim dalje; kako i gde da zaponem taj noviivot. No, za sada nisam doputao da me to mnogo zabrinjava. Ispio sam au i iziao izhotela da vidim ta mi je pruao taj udni svet.

4. NAGOVETAJNE SENKE

Da bih izbegao rulju iz Kraljevske kafane poao sam pobonom ulicom u Soho,nameravajui da izbijem na Rident strit negde vie.

Moda je glad terala ljude iz kua. Koji god razlog bio, naao sam da su delovi u kojesam sada uao pretrpaniji od svih ostalih to sam ih video posle naputanja bolnice. Stalno jedolazilo do sudara na ploniku i u uskim ulicama, a pometnju onih koji su pokuavali dahodaju poveavale su grupe to su se skupljale ispred ve mnogih razbijenih izloga trgovina.Niko meu nagomilanim ljudima nije izgledao sasvim siguran pred kakvom se trgovinomnalazi. Neki napred pokuavali su da to saznaju pipajui predmete koje bi mogli prepoznati;drugi, preduzetniji, peli su se u izloge rizikujui da se povrede na uspravnim krhotinamastakla.

Oseao sam da bi trebalo da pokaem tim ljudima gde da nau hranu. Da li da touinim? Kad bih ih poveo do kakve jo nedirnute trgovine s hranom nastala bi gomila koja bije ne samo razgrabila za pet minuta nego bi pri tome prignjeila nekoliko svojih slabijihlanova. U svakom sluaju, sva hrana e uskoro nestati, a ta da se onda radi s hiljadama kojezahtevaju jo? Manja grupa mogla bi se i odrati nekako na ivotu izvesno vreme - ali kogauzeti, a koga izostaviti? Kako sam god gledao na stvar, nije mi se ukazivao nikakav oigledani pravilan put.

Pred mojim oima odvijala se nemilosrdna borba, bez plemenitosti, bez kompromisa.ovek koji bi udario u drugu osobu i osetio da ona nosi neki zamotuljak, zgrabio bi ga iklisnuo uzdajui se da u njemu ima neto za jelo, dok bi orobljeni besno hvatao po vazduhu iudarao oko sebe. Jednom sam morao hitro koraknuti u stranu da me ne bi sruio postarijiovek koji je izleteo na ulicu, ne obazirui se na mogue prepreke. Na licu je imao veomalukav izraz, a u naruju je krto stiskao dve limenke crvene boje. Na jednom uglu prepreilami je put grupa koja je gotovo plakala od besa nad zbunjenim detetom koje je videlo, ali jebilo suvie malo da bi shvatilo ta od njega ele.

Poelo mi je bivati neugodno. S mojom civilizovanom tenjom da budem od pomoiovim ljudima borio se instinkt koji mi je govorio da se drim po strani. Oni su ve brzo gubiliuobiajenu kontrolu nad sobom. Uz to sam oseao neracionalnu krivicu to vidim, a oni nevide. To mi je davalo udan oseaj da se krijem od njih u isto vreme dok se kreem meunjima. Kasnije se ispostavilo koliko je bio pravilan taj instinkt.

Blizu Golden skvera pokuavao sam da odluim da li da krenem levo i vratim se doRident strita gde bi mi ira ulica omoguila laki prolaz. Upravo sam zaokretao za ugao kojibi me odveo u tom pravcu kad me je iznenada zaustavio prodoran vrisak. On je zaustavio isve ostale. Du cele ulice svi su stajali okreui glave na ovu i onu stranu, uznemirenopokuavajui da pogode ta se deava. Ta uzbuna povrh njihove nesree i nervne napetostiprouzrokovala je pla izvesnog broj