1

Владан Десница, Зимско љетовање

Десница се као писац у нашој књижевној јавности појављује управо романом Зимско љетовање којим приказује просторно и социјално суочавање различитих култура града и села за време бомбардовања Задра током Другог светског рата.Бирајући други угао посматрања, супротан од дотад уобичајеног, Десница не приказује рат у крупном плану помоћу колективних слика са фронта, већ доводи у први план појединачне људске судбине суочене са страхотама које доноси рат.

Писац се зауставља управо на човеку, показујући у шта га све рат претвара, у какве га ситуације доводи, каква му искушења намеће, неминовно остављајући психичке промене на сваком појединцу. У жељи да прикаже аутентичне доживљаје и њихов одјек у човеку, Десница се овим романом удаљује од једностраног и идеализованог приказивања стварности и ствара аутентично уметничко сведочанство о једном историјском тренутку и људима у њему.

Роман Зимско љетовање је прича о људима који подносе неочекиване ударцерата и стварају нова животна упоришта у непознатим околностима и веома тешкимусловима. Рат је у овом роману приказан као друштвено-историјска појава која јепореметила свакодневни ритам човековог живота.

Бирајући своје ликове из редова обичних људи, писац кроз њихове душе открива трагичну прошлост и судбину града Задра.

Основну наративну нит овог романа сачињавају доживљаји групе Задрана којинапуштају свој разрушени град у октобру 1943. године, проналазећи уточиште усуседном селу Смиљевци. Прво поглавље романа има карактер експозиције, али нас уводи у само средиште збивања, када су се Задрани већ затекли у Смиљевцима. Ту се упознајемо са ситуацијом у којој се налазе шјор Карло, Ернесто, Лисета и остали.

Другим поглављем писац нас враћа на почетак радње, у бомбардовани Задар, и сведо 6. поглавља наводи страхоте рата које су навеле грађане да напусте град. Од 6 до 12 поглавља писац хронолошки описује живот Задрана на селу, убацујући дигресију са описом крмка Мигуда. У наредним поглављима описани су догађаји из прошлостизначајни за осликавање односа између Задрана и Смиљевчана. Од 12 поглављарадња се хронолошки наставља до самог трагичног завршетка.

На самом почетку романа писац даје приказ малог скупа грађана откривајућињихов социјални статус: „Скуп је сачињавало неколико породица “средње руке”. Био је

2

ту књиговежа Нарцисо Голоб, штур човјечуљак са великом бездјетном женом, шјором Терезом, и с два дјечака из првог брака; трговац мјешовитом робом Анте Морић, удовац с постаријом кћери Маријаном; бријач Ернесто Донер са ситном плавомженицом Лизетом и дјетенцетом у колицима; црњоманаста кројачица Анита Кресовић са улијепљеним увојком на челу (остатак некадашње моде и успомена на успјехе из младих дана), и нећакиња јој Лина, сироче на њеној бризи, танка и млада плавојка, како су говорили, нордијског типа. Једини самац у колони био је шјор Карло умировљениопћински рачунар.’’

Одредивши групу Задрана као представнике „средње руке”, односно средњегграђанског слоја, Десница их приказује као људе који су одувек живели у малојградској средини, затворени за свет око себе. Доводећи Задране у додир са просторно блиским али по начину живота веома страним залеђем, писац остварује национално обојену тему однарођавања градског становништва од национално чистог залеђа која представља једну од идејних основа овог романа. Унутар идеје однарођавања, писац уводи ратне неприлике којима појачава разлике између градске и сеоске средине, наизменично смењујући два основна мотива особена за његово целокупно стваралаштво, мотив смрти и слутњу несреће.

Иако су читав свој живот проводили надомак села, Задрани га нису познавали:„Ово је за њих, као и за већину задарских избјеглица, био први сусрет са селом.Проживјели су читав вијек у његовој непосредној близини, купујући свакодневноњегове производе и продавајући му своје услуге и одбачене старудије – а опет као да су од њега одијељени кинеским зидом или појасом пустоши и удаљени хиљадамакилометара!''

Село је за њих било нешто непознато и далеко, за неке бајковита средина, док је за друге било симбол заосталости и прљавштине. Задрани нису знали да је приморско село, смештено у непосредној близини града, такво вековима, и да га таквим није учинио само рат већ историјски процес вековног пропадања.

Лизета Донер је наивно, површно и трагикомично доживљавала село и сељаке: „ЗаЛизету је село било мјесто гдје има изобиља пилића, пурана, пршута, вина и гдје се предУскрс овце даду на посао да накоте довољно јањаца а кокоши да снесу довољно јаја. На селу, дакле, има довољно свега тога, али надасве млијека, млијека! У тој њеној представи, млијеко је навирало непресушно (...) Људи су на селу подмукли и лукави, И имају увијек прљаве руке, зато им не ваља дозволити да било што дирају рукама. Они су, осим тога, прилично смијешни, усекњују се прстима, и треба им добро викати, јер су малко наглухи, од прљавштине која им се накупила у ушима. Живе кукавно, али томе су криви сами јер су крајње неумјешни и несналажљиви те не умију да искористе и уживају толико благо божје (оне кокоши, и оне пршуте, и оно млијеко!)“

3

Овакав доживљај села и сељака у Лизетиној свести не произилази из њенемалограђанске уобразиље, већ указује на затвореност градске средине у односупрема селу. Грађани су свој живот проводили у сопственој изолацији, у потпуности одвојени од своје непосредне околине и на тај начин стекли погрешну слику села. Управо су ратне прилике довеле до распадања грађанске слике села и суочавања грађана са сопственим незнањем и несналажењем у непознатим животним условима.

Насупрот Задру и Задранима, писац приказује село Смиљевце и његове сељаке остварујући тиме суочавање двеју култура, градске и руралне. Управо на поменутом контрасту изграђен је читав роман. Суочавајући различите средине и културе, Десница открива склоност ка повезивању супротних појмова што представља једну од главних одредница његове стваралачке поетике.Много је примера неразумевања и различитости између два скупа ликова којеписац наизменично приказује. Смиљевчани су представљени не само као неуки, већ И цинични кад се радују туђим несрећама гледајући стубове дима који се дижу са градских рушевина. Задрани са презиром гледају на њих јер сматрају да су лишени свакечовечности јер одбијају сваку врсту цивилизације. Иако Задрани потичу из мале изатворене средине, они ипак представљају цивилизован свет у односу на Смиљевчане.Задрани не могу да живе без друштвених правила, нити могу да замисле својепостојање ван оквира градске културе.Сукоб два различита менталитета видљив је у многим епизодама овог романа.Задрани наилазе на неприхватљив менталитет Смиљевчана у 18. поглављу романа где долази до видљивих разлика и сукоба поводом смрти попадије: на једној страни налази се идеја грађана да је сахрана друштвена обавеза која се мора извршити, док су Смиљевчани усмерени само на сопствене интересе који су им битнији од правила друштва јер знају да ће се грађани побринути и решити дату ситуацију.Грађани су у наведеном примеру жртве сеоских схватања која су за њихвеома сурова и немилосрдна.

Насупрот сељацима који су мудри и лукави, грађани су приказани као наивни,чак ни новонастале ратне околности нису умањиле њихову наивност, јер и даље маштају о повратку у град у најбољим оделима која чувају у ормарима. Наведени детаљ истовремено открива њихову жељу за повратком у град, али и малограђанску таштину људи који свој повратак у град доживљавају као свечану прилику коју треба искористити за ношење најбољих одела. Док се у Смиљевцима дешавају крвави догађаји, Задрани покушавају да изнађу објашњења за дате ситуације. Насупрот њима, Смиљевчани прихватају немиле догађаје без чуђења, сматрајући да је од свега најпаметније ћутати и не постављати сувишна питања.

Нелагодност коју Задрани осећају од близине могуће смрти видљива је у

4

епизоди са изненадном болешћу шјор Карла, затим кроз све чешће присуство смрти удругом делу романа. У тежњи да надвладају смрт, да побегну од ње, Задрани сеодлучују да напусте Смиљевце како би се удаљили од смрти. Описи смрти у овомроману дати су кроз описе жртава рата: расуте утробе, делови тела, срушене зграде, ратни пепео. Наведене слике нису само опис ратних дешавања, већ истовремено представљају и подсвест људи који су видели поменуте призоре. Овим романом Десница приказује човеков пут од наивног оптимизма до саме трагике живота приказане кроз смрт детета на самом крају романа.

Поменуту слику смрти девојчице могуће је посматрати и као трагичан догађајповодом којег писац још једном потврђује разлику менталитета приказаних овимроманом. Типски представници грађанског и сеоског менталитета, шјор Карло и Ићан,изражавају сасвим супротна становишта поводом немилог догађаја. “Никад нисам чуо да прасе може појести дијете!”, изјављује шјор Карло, најискуснији и најобразованији представник групе Задрана. У намери да докаже релативност наведене изјаве, Ићан износи објашњење: “Да је побројати сву дјецу што је по овијем селима појело прасе, само откад ја памтим, била би их, богами, лијепа четица!”

Шјор Карло на Ићаново објашњење реагује изјавом да Смиљевчани “живе башкао животиње”, што истовремено мисле и његови суграђани затечени и згранутинеочекиваном смрћу девојчице, као и домаћиновим невероватним објашњењем.Ићанова равнодушна изјава поводом страшног догађаја само је појачала и учврстилапредубеђења Задрана о сеоском менталитету и животу.

Свој доживљај села и живота на селу Задрани сажимају у изјави “Каквих ли крајева!” коју често користе као израз чуђења пред оним што свакодневно виде у новом окружењу. Задрани се, у непосредној близини свога града, сусрећу са начином живота који је за њих изван домета културе. Разлике међу културним идентитетима грађани увиђају у свакодневним навикама Смиљевчана које спроводе “у опћој дивљини и заосталости села”, преко варварских обичаја и појава оличених у хајдуцима и четницима, па све до неразумљиве равнодушности према смрти других И неочекиваног страдања недужних бића.

Смрт девојчице на самом крају романа, представља кулминацију слика смрти приказаних у Зимском љетовању. Сликом изненадне смрти детета Десница потврђује свој поетски став да смрт вреба иза сваког угла и најчешће долази ненадано, као бесмислена игра пуке случајности или судбине. Ићанов крмак Мигуд веома језиво, али сасвим случајно напада девојчицу у тренутку кад је њена мајка оставила саму на зимском сунцу, И сва срећна вршила преостале припреме за одлазак у Италију. Мигуд дави дете које је избегло смрт под градским рушевинама, у тренутку кад се наслућивао излаз из дате ситуације скорим одласком у родну Италију.

5

Задранима је тај случај неупоредив са било чим другим што су видели и доживелиу том несрећном периоду својих живота. Нељудски начин умирања детета у чељустима звери за грађане је изван свих цивилизацијских мерила. Размишљајући о страшном догађају они доводе у питање смисао постојања у таквом свету у којем нестају све границе између људског и животињског. Оваквим стваралачким поступком Десница износи своју филозофију бесмисла човека у односу према смрти коју је немогуће надиграти. Стављајући мотив смрти поред мотива детета, писац презентује свој стваралачки поступак заснован на повезивању супротних појмова, односно своју тезу да је живот прожет константним присуством смрти.

Посматрајући роман у целини, уочавамо прилично једноставну фабулу и поглавља којанису чврсто повезана. Према мишљењу Станка Кораћа, овај роман је изграђен “одмалих цјелина које често не стоје ни у каквој вези једна са другом.”

Овај роман несумњиво садржи неке карактеристике модерног романа, као штосу једноставност фабуле, недовољно развијени ликови, статичност и фрагментарносткомпозиције. Као важну напомену треба истаћи да су лабава веза између појединихцелина и снага детаља важне специфичности импресионистичке прозе. Приповедач причајезгровито и сажето, остварујући тиме дистанцу према догађајима и јунацима. Његова тачка гледања је општељудска и одликује се смиреном присебношћу посматрача.

По објављивању романа, уследиле су многобројне негаивне критике. Десница је одговарао на њих у својим есејима. Први позитиван приказ написао је Влатко Павлетић, који наглашава да се Десница одмах јавио као изграђен изрео писац.