753. g. pne – osnovan Rim,do 509. traje period kraljeva – iz njihovih imena se vidi da su etrurskog porekla509. se Rim vodi kao Republika – demokratsko društvo: senat, narodna skupština.... Taj

period Republike traje do 31/30.g.pne i to vreme je zapamćeno kao zlatno vreme demokratije. U nizu građanskih ratova Republika je samu sebe pojela, jedan čovek se izdigao: Oktavijan Avgust – 31. bitka kod Akcijuma, a 30.godine je preuzeo vlast.

Sicilija je prva rimska provincija – značaj zbog plodnog tla i luke Mesina. Prva vanevropska provincija – Egipat. pro·vincia – teritorija osvojena pobedom, na upravu ju je dobijao onaj koji ju

Imperijalno razdoblje traje do V veka nove ere.

Kanabe – manja civilna naselja, u njima su nastanjeni oni koji su mogli da prodaju nešto vojnicima.

Izvori za proučavanje rimske vojske:

Pisani: istorijski – dela antičkih istoriografa. Dele se na opšta istorijska dela – podaci vezani zapojedine ratove, i uže stručna vojna dela – o vojnoj veštini ~ taktički i strateški priručnici. Gradacija istoričara prema značaju:

1. Julije Cezar – bio političar i vojskovođa (naročito značajno), o galskim ratovima2. Polibije – Grk iz Arkadije, njegovo delo – „Opšta istorija Rima”. Doživeo je sudbinu

mnogih učenih Helena – odveden u Rim kao talac i postao vaspitač i učitelj Scipiona Afrikanca. I kao istoričar i vojskovođa, i kao vaspitač vojskovođe, Polibije će ući u istoriju. Scipion osvojio Iberijsko poluostrvo. Polibije je imao priliku da prati svog đaka na ovim putovanjima i da opisuje događaje onako kako su se desili.

3. Josif Flavije – judejski rat, ’70tih godina I veka n.e. On je takođe ne·rimskog porekla (judejskog), pisao je na aramejskom i grčkom jeziku. Bio je protivnik Rimljana, da bi kasnije u svojoj istoriji veličao Rimljane. Njegova dela su kasnije prevedena na latinski. On je bio jedan od vođe ustanka, bio je zarobljen od strane Rimljana. Prorekao je Vespazijanu da će postati car i ovaj ga je poštedeo.

Pisci opšte istorije - Tacit: Agrikola, Germanija, Anali. On je pripadao senatorskom staležu ~ aristokratski krugovi. Pisao je pod devizom ’ bez predrasuda’, ali je ipak pisao pod uticajem političkih struja i klase kojoj je pripadao.

Priručnici:- Flantinus: Strategmata, bio je namesnik Britanije- Edion/Elijan: Taktika teorije; on je Grk poreklom, II v.n.e., najverovatnije vreme Trajana- Arion/Arijan – II v.n.e., o konjici- Vegecije (Vegetius): Epitoma re militaris; koristio je izvore i organizovao u kompilaciju,

opisuje do najsitnijih detalja- Amijan Marcelin – druga polovina IV veka, poreklom je iz Antiohije, opisao rimsku

imperiju od 96. do 387. godine. Sačuvano je tek nekoliko poslednjih knjiga i to je od velike važnosti za proučavanje kasne antike. Bio je vojskovođa, član rimske kontraobaveštajne službe.

Numizmatika – važno za precizno datovanjeZapisi na papirusu – lična pisma vojnika i njihovih porodica ili zvanična dokumenta; opisi

kako su se hranili, kolika je plata, šta im je porodica slala...Epigrafika – tekstovi na kamenim spomenicima, u svim provincijama. Npr. nadgrobni ~

prave male biografije: ime, gde i u kojoj jedinici je vojnik služio, koji čin je imao, ko je podigao spomenik, i odakle je vojnik poreklom i sl.

Vojne diplome – od posebnog značaja. Princip je uporediv sa zelenom kartom. Rađene su na bronzanim pločama, to su kopije carskih ukaza kojim su pomoćne trupe dobijale rimsko građansko pravo posle 25 godina službe za sebe i svoje buduće naslednike. Vojnu diplomu predstavljaju 2 bronzane ploče koje imaju sa sve 4 strane ispisan tekst na latinskom. Originalan tekst je kačen na javnim mestima u Rimu, a prepis beležen na bronzane ploče, koje su spajane

i povezivane. Tekst je počinjao punom titulom i imenom imperatora a zatim je ime vojnika, pa kratka biografija vojnika, potom prava koja se daju vojniku pa imena svedoka (saboraca) sa njihovim položajima i onda je navedeno gde je u originalu okačena u Rimu. Ove diplome su veoma precizne za datovanje, jer se na njima ispisuju i imena dvojice konzula koji su birani za tu godinu.

Likovni izvori – uglavnom trijumfalni spomenici. Od posebnog značaja su reljefne predstave (pored epigrafskih zapisa). Trijumfalni stubovi (Trajan, Marko Aurelije...), ostalo je i do modernih vremena. Podizanje stuba je istočnjački običaj. Spiralne reljefne predstave na njima ~ rimski vojnici sa oružjem i opremom, varvari i varvari koji su se borili na rimskoj strani. Takođe, postoje likovne predstave i na nadgrobnim spomenicima – stele sa detaljnim prikazima vojnika, pogotovo iz oblasti Galije i Germanije, rađene od kvalitetnog kamena. Nekada su predstave bile i oslikane.

Rimsko osvajanje na balkanskom prostoru

Plemena su u kontaktu sa antičkim svetom, naročito preko Makedonije.Tribali – ne zna se tačno poreklo, neki misle da su prisutni i pre indoevropske seobe.

Često se pominju i u dramskim delima antičkih pisaca – tribalski robovi, često se prave šale na njihov račun. Vreme njihove najveće moći je III vek pne, posle toga se polako gube. Uglavnom su se bavili pljačkom. Oni su često napadali severne granice Makedonije, protiv njih se borio Filip II. Aleksandar je 335. god. prešao na levu obalu Dunava, porazio ih, ali se nije zadržao već ih je učinio zavisnim – da moraju da daju trupe (7 000 Tribala u pohodu na Malu Aziju).

Autarijati – IV vek pne doselili se iz gornjeg toka Neretve, arheološki nalazi ukazuju da su živeli iznad Skadarskog jezera, oko gornjeg toka Lima i Tare. Istorijska priča: 310. godine se desila seoba Autarijata zbog prirodne katastrofe – padale su žabe u kišnoj oluji; jedan njihov deo napušta teritoriju. I oni su napadali Makedoniju, deo je došao do teritorije Gota, deo do države Peona. Peonci su zatražili pomoć od Grka, i postignut je sporazum sa Autarijatima – njih 20 000 se naselilo na planini.

Dardanci – oblast južne Srbije, navode se kao najcivilizovaniji. Jedini su sačuvali svoje ime i etnos i posle rimskih osvajanja ~ mogu se pratiti dardanska lična imena. Pominju se i u oblasti Male Azije, toponimi: Dardaneli, Dardanos. Dardanci su se raširili u velikoj egejskoj seobi, ima ih i u Italiji – današnja Apulija, Galabri – današnja Kalabrija. Dardanci su napadali Makedoniju za vreme vladavine Filipa V, Perseja. Rimljani sa njima prvima dolaze u dodir oko 200-te godine – sporazum sa Batonom na Ohridskom jezeru da će napadati Makedoniju sa severa a Rimljani sa juga. Rimljani 148.g. osvajaju Makedoniju i teže da dođu do Dunava.

Mezi = Mižani, Homer ih opisuje kao borce izbliza. Keltska plemena – naročito duž rečnih tokova Save i Dunava. Oni su porazili Tribale, a na

jugu porazili Dardance, Peonce, Ilire i kreću na Makedoniju oko 280-te god. Prethodno su Dardanci tražili pomoć od makedonskog kralje, ali je on odbio da se priključi dardanskoj vojsci od 20 000 ljudi, pa je poginuo u bici 279-te godine. Posle bitke 279. godine kod Delfa, oni su se skrasili / jedan deo vojske se povlači preko Balkana i tada ih Dardanci i Tribali napadaju vraćajući im milo za drago.

Ustanak 6. – 9. godine, Ilirik je 9. god podeljen na Panoniju i Dalmaciju. 68./69. građanski rat, legije se povukle sa Balkanskog poluostrva; savez sa Jazigima

(sarmatsko pleme) da čuvaju granicu. I pored toga su razna plemena prodirala; Mezija bi bila izgubljena da na vreme nisu došle istočne legije. Mezija je 86. g. podeljena na Gornju i Donju.

Rani oblici organizacije rimske vojske

Arhajsko doba – poklapa se sa istorijskim dobom monarhije, veći deo nije istorijski poznat. Sve do lll veka nema pravih pisanih izvora koji bi mogli reći kako je izgledala rimska vojska. Ratovanje se rekonstruiše na osnovu analogija – npr. Homer, organizacije varvarskih vojski na tlu centralne Evrope. Ratovi koji su vođeni bili su malog opsega – pre bi se moglo reći da su bile bande nego vojske – bez strateških planova i velikih formacija. Dvoboji pojedinaca – ključnih

ličnosti su odlučivali o pobedi, vojske su predvodili lokalni plemići. Cilj je bio sticanje materijalne dobiti – pljačka se stado, i pali letina protivnika. O moći vođe svedoče slavlja, ali i sahrane, na kojima su se priređivale pijanke. Ovakva organizacija vojske je bila sve do Vl veka.

Od VI veka → hoplitsko naoružanje. Hopliti su grčki teški pešaci, naoružani dugim kopljem i mačem koji je od sekundarnog značaja; nose i olovni štit prevučen bronzom – na njemu je ime ispisano. Ti vojnici su organizovani u falangu – zbijeni vojni poredak. Grčka falanga ima 8 redova kopljanika, dok makedonska ima 16. Levoruki vojnici su obučavani posebno / čuveni su bili levoruki praćkaši.

Oprema hoplita: hoplon – veliki štit, a imaju i oklop koji se sastoji od prednje i zadnje ploče, nanogvice, šlem (razni tipovi). Perjanice na šlemu su služile za raspoznavanje, kao hijerarhijska odlika, ali su doprinosile izgledu vojnika koji su neprijateljima delovali viši, divljiji i strašniji. Hoplitsko naoružanje dolazi iz južne Italije.

Socijalni značaj falange: u VI veku, uporedo sa razvojem grčkih kolonija, razvija se i Rim, tada se izdvaja viša srednja klasa ~ zemljoposednici, koji su sebi mogli da obezbede lično naoružanje. Falangu su činili slobodni građani, koji su se borili za svoja imanja. Falanga se u lll veku izbacuje iz upotrebe.

Koplje je glavno oružje, dugačko i po nekoliko metara – do 7 m. Koplje se naslanja na rame vojnika ispred sebe, tako da je prvi red bio sastavljen od najsnažnijih. Koplje je imalo i šiljak sa donje strane – i kao protivteža, i da se dokrajče neprijatelji, ili za korišćenje kada se koplje prelomi. Mač je imao sekundarni značaj, male je dužine – cilj je probosti onog koji je pao, ili da posluži za borbu ako se izgubi svo oružje.

Rim je uspeo da razbije falangu protivnika prilagođavajući svoje naoružanje. Cilj borbe protiv falange je proboj, jer onda nema zbijenog poretka. Rimljani su posebno opremili prednje trupe, kao naoružanje one su imale ne probojna već bacačka koplja. Probodna koplja su trolisna, proizvode veće ranjavanje (ubod i okret), a i lakše se izvlači. Bacačka koplja su imala uski poprečni presek (•)→ radi probijanja oklopa. Koplje koje su Rimljani koristili je pilum. Ima metalni vrh i veoma tanko telo. Piramidalni probojac je širine 1 cm, a pilum je težine oko 1 kg. Imao je osobinu da se krivi jer je delimično okalemljen. Rimljani su prvo desetkovali falangu a zatim prodirali i koristili gladius, dug oko 50-60 cm, mač oblikovan i da bode i da seče.

Hoplitski rat je vezan za određen agrarni kalendar. Vojsku su sačinjavali seljaci-zemljoposednici, a ne plaćenici, i birani su samo u slučaju neposredne ratne opasnosti. Sve do kraja ll veka pne nije postojao pojam profesionalne vojske. Tako su vojnici mogli da se bore od marta do oktobra. Gaj Marije reformiše vojsku krajem ll veka. / reforme iz VI veka, prema opisu Tita Livija, sproveo ih je Servije Tulije – uveo je podelu rimskog društva na 5 (tj. 6) klasa. Ta podela je kasnije iskorišćena za određivanje kakve je jedinice, odnosno naoružanje mogla koja klasa da da: l klasa → davala oko 40 centurija (1 centurija = 60 do 80 vojnika). II & III klasa su davale 20 centurija. Najsiromašniji su se borili goloruki ili su nosili kamenje. Krajem ll veka javlja se potreba za izmenom u vojnom sistemu, jer vojnici sve dalje odlaze u ratove. Uporedo sa formiranjem prvih zimskih prebivališta ~ hiberni, javlja se i reforma. Vojska se opet bira iz redova slobodnih građana koji su plaćeni. Posle 25 godina službe dobijaju posed ili novac. Pored tih stalnih trupa dolazi i do reorganizacije. Reforme su dovele do toga da se vojnici bave samo vojskom. Pomoćne trupe ~auksilije, od nerimskih građana / pominju se tračka, numidska, dardanska (Cezar ih je koristio) konjica. Bore se na strani Rima kao plaćenici ili da bi stekli rimsko građansko pravo koje prelazi na naslednike (ne na one do tada rođene, već na one rođene posle dobijanja prava).

Razvoj vojske izgleda ovako:bande /do VI v. → falanga /do sredine IV v. → legije → Marijeva reforma u II v.

Konjaničke redove su sačinjavali najbogatiji, jer oni su mogli da plate opremu za sebe i konja. Kasnije, i kroz srednji vek, oni će biti nazivani ’vitezovi’. Teška pešadija – manje bogati. Najsiromašniji su bili laka pešadija, neoklopljeni, u kasnijim periodima se nazivaju ’čarkaši’ (da izazivaju pred bitku). Sličnu ulogu čarkaša imala je i konjica. U toku službe, vojnici su dobijali platu i hranu.

Do sredine lV v.pne način ratovanja je bio hoplitski, tj. jedna bitka je bila odlučujuća za ishod rata. Rim se sve više širi po celoj teritoriji, pa se i u to vreme napušta organizacija vojske na hoplitske falange, i vojska se deli na legije koje se potom dele na manje taktičke jedinice. Dok je hoplitska falanga vršila stalni staloženi pritisak na neprijatelja, legija se prilagođavala neprijateljima, tj. brdovitoj okolini. Obično je bilo 4 legije – konzularna vojska – 2 konzula pod svojom komandom imaju po 2 legije.

U vojsku su ulazili punoletni rimski građani od 17 do 60 godina. Vojska se okupljala na Marsovom polju, izvan bedema starog RIma – bez dozvole senata nikada vosjka pod oružjem nije smela da uđe u Rim. Tu su održavane tribunske skupštine, comites tributi. Birano je 6 vojnih tribuna, obično mladići iz bogatih porodica. Same legije su pod komandom konzula, dok su vojni tribuni imali komandu unutar legije. Dvojica tribuna su obično jača od ostalih, i oni preuzimaju komandu nad celom legijom. Centurioni – pod njima su centurije, jedinice koje su se sastojale od oko 100 vojnika. Legija je bila osnovna jedinica, i ona je podeljena na manipule, koje su sačinjene od po dve centurije. Centurije nisu bile samostalne jedinice kao manipule. Jedna legija se sastojala od 4 200 – 5 000 vojnika. Vojnici su podeljeni u 3 reda, ne po imovinskom stanju, već po godinama i borbenom iskustvu.

1˚ HASTATI (hasta – koplje) najmlađi su, naoružani kopljem, mačem.2˚ PRINCIPI – muškarci u kasnim 20tim, ranim 30tim godinama – doba koje je smatrano

cvetom iskustva; to su elitne trupe na koje se uglavnom računalo3˚ TRIARII – najređe su ulazili u borbu, godine: 40-60

Legija se sastojala od 60 centurija → 10 manipula u svakom borbenom redu.1 manipula = 2 centurije po oko 60 hastata i 25 velita (lako naoružanih) → isto je važilo i

za principe. Svaka centurija je imala svoju zastavu i signum; centurion na desnoj strani je viši po starešinstvu.

manipula

60 60

25-30 25-30

Trijari su uglavnom naoružani dugim kopljima, a ako je sve u redu, onda oni ne ulaze u boj, već samo gledaju. Centurija trijara se sastoji od 30 ljudi, i taj broj se nikada nije povećavao. „Došlo do trijade” = bitka ide loše po Rimljane.

Bilo je 600 trijara, po 1 200 hastata i principa, i 1 200 velita = 4 200 ljudi.

Legija ima i konjicu. Posle punskih ratova, u vojsci je bilo više konjice nego ranije. Rimljani su uključivali saveznike u vojsku kao konjaničke odrede, jer su Rimljani nevični jahanju. Konjanički odredi su nazivani ala, alae – krilo. Legija je imala 300 konjanika, podeljenih u 10 turmi od po 30 konjanika. Turme su dalje podeljene na dekurije od po 10 konjanika i njima su komandovali dekurioni. Samom alom je mogao da komanduje konjički prefekt.

Ovakva podela legije je trajala sve do kraja ll veka pre nove ere. Spiskovi vojno sposobnih građana. Biraju se po 4 vojnika po jednakoj snazi i dodeljivani

legijama. Jedan izabran vojnik je birao saborce. Konzulima je polagana zakletva. Jedan od najtežih prestupa bilo je izbegavanje stražarskih dužnosti (npr. ako je vojnik

zaspao). Kazna je bila kamenovanje ili špalir batina. Straže su nadgledali oficiri i delili lozinke. Jedna od kazni je decimatio – desetkovanje: ubijan je svaki deseti vojnik iz jedinice, ako jedinica pokaže nemar ili kukavičluk, ti koji će biti ubijeni su izvlačeni kockom. Kažnjene jedinice bi dobijale ječam umesto žita kao hranu, i spavale bi van logora.

Ratovanje protiv falange: pravljena je rupa kroz koju bi ulazila jedinica; tada zavlada panika u protivničkim redovima i najviše ljudi pogine u neplanskom povlačenju.

Gaj Marije – kraj ll v.p.n.e., reforme:

Vojska je postala profesionalna. Pun vojni rok bio je oko 25 godina, mornari su nešto duže služili, dok je pomoćnim trupama služba isto trajala, ali su dobijali manje novca. Odnosno, 20 godina je trajala prava vojna, a 5 godina je bila više civilna služba – pisari, carinici i sl.

Hiberna – zimovnica → osnivanje prvih logora nastalo sa osvajanjem dalekih teritorija. Najvažnija promena bila je na taktičkom nivou. Napušten je manipularni sistem koji je

donekle razbijao falangu, ali kad su počela osvajanja na severu gde su neprijatelji bili neorganizovana germanska plemena, bio je potreban drugi način organizacije legije. Podela na manipule donekle ostaje, a glavna jedinica je kohorta (cohors). U legiji je bilo 10 kohorti, a prva kohorta je bila najbrojnija. Svaka kohorta je imala po 2 centurije hastata, principa i trijara → oko 600 ljudi po kohorti. Poslednja upotreba manipula bila je u numiđanskim ratovima.

kohortaH HP PT T

Novina je drugačiji odnos prema konjici. Saveznici / plaćenici navikli na konjaničku borbu. Posebno korišćeni konjanici su iz Galije, Španije, Germanije, a i Dardanci. Podela na ale ostaje. Odnosno, pomoćne trupe su podeljene na konjicu, pešadiju u kohortama i cohors equitate → mešovite kohorte, imale su 500 – 1 000 vojnika, sastavljene od konjanika regrutovanih među nerimskim građanima u zavisnosti od visine (u ale su ulazili viši vojnici, a oni niži u c. equitate). Vojnici koji su služili u c. equitatama imali su upola manju platu, i slabiju opremu od ala, a služili su za nadgledanje puteva, bezbednost i poštanski saobraćaj, nadgledanje rečnog saobraćaja, tj. sve ono što se dešava u provinciji (na limesu).

Nije sva oprema (naoružanje) poticala od samog vojnika, vojnik se zaduživao pa vraćao naoružanje. Oružarnice vodi custos armorum, u njima je oprema koju vojnici ne moraju da nose stalno sa sobom. Na šlemovima su npr. bili natpisi u skraćenicama (ligaturama). Rimljani su bili veoma sujeverni – i prema vlasništvu mrtvih, ali i što se tiče osnivanja logora na mestima koja su osvojena.

Drugačije je vršena i regrutacija, postoji opis kod Vegecija u priručniku o ratovanju. Birani su vojnici u odnosu na visinu (ali ako je ukupan izgleda dobar, onda visina ne mora da bude velika), zatim da li dolaze sa sela ili grada, različito su cenjeni i poslovi kojima su se regruti bavili (npr. u vojsku nisu primani poslastičari ili oni koji su se bavili nekim drugim ženskim poslovima). Takođe, smatralo se i da narodi sa severa imaju više krvi i da su odvažniji.

Pilum: Ima pljosnati usadnik + 2 klina → metalni i drveni; u borbi bi drveni klin pucao i pilum

pada. Vršeno je i kaljenje (zagrevanje pa naglo hlađenje) kako bi se dobilo u čvrstini. Jedan deo je ostavljan nekaljen, i u tom delu bi se pilum savio.

Imena legijaOktavijan Avgust je nasledio sve legije koje su nosile brojeve. Bilo je i udvajanja – svako

je imao po neku legiju na svojoj strani, onda su dobijali cognomen-e1. prema teritoriji ~ l Germanica2. car / vojskovođa koji ih je osnovao ~ ll, lll Augusta

lV FlaviaVII Claudia

3. prema božanstvu ~ XV Apollinaris4. prema opisu uspeha legije u ratu ~ VI Ferrata - gvozdena

VI Victrix - pobedničkaXII Fulminata - munjevitaXXI Rapax – posle koje trava ne raste

5. prema opisu kako su nastale ~ XIV Gemina – blizanačka → spajanjem ljudstva od desetkovanih legija

Postojale su i legije bez cognomena. Legije I i II Adiutrix – pomoćne (spadaju u 5. način), za našu teritoriju, nastale u vreme građanskog rata (Vespazijan vs. ?). vespazijan ih je podigao od mornara. Znak legije je obično zodijački, prema datumu osnivanja, npr. II Adiutrix je osnovana 7. marta 70. g.n.e., i njen znak je bio pegaz. Neki misle da je pegaz istočni konj, pa je zato taj simbol. Poseban epitet bio je pia fidelis, pobožna i verna, i njega je dobijala legija koja je u vreme građanskih ratova ostala verna caru. Mezijske legije su dobile ovaj epitet jer su bile na strani Vespazijana.

U Republici su legije imale imena, a od građanskih ratova dobijaju i cognomene. Otprilike pola legija se nalazilo na rajnsko-dunavskom limesu, a 2 u Britaniji.

Vojska u periodu carstva

Ideja o tome gde treba da stane rimsko carstvo (tj. gde treba da budu granice) – razlikovala se od imperatora do imperatora.

Oktavijan Avgust – veoma mudar, zaustavio granicu na Rajni. Uspostavio je odnos između veličine Carstva i vojske koja mu treba, tj. koju može da izdržava. Posle bitke kod Akcija, Rim je imao oko 60 legija, i pred Avgustom su bile 2 mogućnosti:

1˚ otpuštanje većeg broja vojnika, kao tehnološki višak, što bi podrazumevalo i vojnike njegovih protivnika, pa se posle toga njihova vernost nije mogla očekivati.

2˚ da se Rim vrati na princip građanske vojske – o tome nije ni razmišljao, jer se Rim širio. Avgust je sveo broj legija na 28. Period 6-9. g.n.e. panonsko-dalmatinski ustanak; u Germaniji su uništene čitave 3 legije,

zahvaljujući nesmotrenosti Avgustovog namesnika. Germani su uspeli da navuku 3 legije (XVII, XVIII i XIX) u dubinu svoje teritorije. Posle toga, nijedna legija ne nosi ove brojeve, jer su smatrani za baksuzne. Pri ovakvim događajima, Rimljani su pribegavali i regrutovanju robova, koji bi bili oslobođeni i davano im je građansko pravo. Posle toga, broj legija je sveden na 25, i taj broj je ostao do kraja Tiberijeve vladavine. Broj legija se potom povećava: Klaudije osnova 2 legije 43. godine, XV i XXII Primigenia, za potrebe osvajanja Britanije. Naziv su dobile verovatno prema boginji Fortuni Primigeniji koja je bila zaštitnica Klaudijevog brata Germanika. (neki smatraju da su legije osnovane ranije – za vreme Kaligule). Broj legija se povećavao jer se i Carstvo vremenom širilo.

O vojnoj karijeriAktivna vojna služba je trajala 16 godina, a Avgust je dodao 4 godine službe veterana, da

bi produžio vojni rok 6.g.n.e. na 20 godina vojne + 5 godina veteranskog staža. U vreme krize, produženje vojne služve i do 40 godina. Plata je u doba Republike iznosila oko 120 denara (prema Polibiju, dok je u doba Domicijana bila 300 denara): pola plate je odlazilo za pokrivanje troškova hrane i održavanja opreme. Taj novac se nije davao u ruke, već su postojale vojne blagajne. Plata nije bila dovoljna, prema svedočanstvima koja pružaju papirusi otkriveni u Egiptu. To je prepiska vojnika sa porodicama gde oni traže novac, odeću, pa čak i hranu. Položaj vojnika je bio različit u provincijama: bolji je bio u razvijenim istočnjačkim regijama. Ako bi se vojnici olenjili, premeštani su.

Dužnosti vojnika su bile uobičajene, vezane za održavanje logora, vojne opreme, razni fizički poslovi... Određen broj vojnika je angažovan za stražarsku službu. *pokušaj rekonstrukcije broja vojnika ispod kožnog šatora (šatori su otkrivani u Holandiji), dim. 2x3x1,9m. Nije lako moglo da se smesti 8 vojnika, i zbog toga se smatra da nisu svi vojnici bili prisutni (stražari, odstustvo...). među podoficirima su birani tesarijusi? Lpko su kontrolisali stražarske

dužnosti – menjali stražare i sl., smrću je kažnjavano ako je stražar spavao. Postojale su i kazne za centurione – oficire koji bi pokazali nemar ili kukavičluk na bojnom polju: oduzimana im je kanija i morali su da nose mač stalno u ruci, sve dok se opet ne bi dokazali. Najveća sramota bila je izgubiti insignije → zastavnici su bili oni koji su se pre toga već dokazali, oni su nosili krzno divljih životinja na šlemovima. Marko Kras je 53.g.pne. protiv Parćana pretrpeo poraz i izgubio insignije; 89.g. Domicijan protiv Dačana doživeo isto. Trajan kao jedan od razloga sa Dakijom navodi i taj gubitak insignija i želja da se povrate. Avgust je diplomatski vratio Krasove insignije i time doživeo veliku popularnost u Rimu / statua Avgustova uz primaporte, navodno je nađena u Livijinoj kući, na njoj je prikaz vrađanja insignija koje se nalaze na njegovom oklopu.

Ono što je donelo uspeha rimskoj vojsci bila je disciplina. Nisu deljene samo kazne, već i nagrade – donna militaria. Viši oficirski činovi su dobijali specijalna odlikovanja u vidu venaca-kruna – corona.

- c. opsidionalis – od lista lavande, za oslobođenje grada od opsade- c. civica – od hrastovog lišća, najcenjeniji venac, vojskovođa koji je spasao rimskog

građanina na bojnom polju- c. muralis – u obliku gradskih zidina, vojnik / vojskovođa koji se prvi ispne na

neprijateljske zidine- c. vallaris – koji prvi prevede svoje vojnike preko rova- c. navalis – dobijali su je komandanti pomorskih trupa za zarobljavanje neprijateljskog

brodaVojnici obično dobijaju jednostavnija odlikovanja: na odeći (falere, kaiševi), torkvesi (za

hrabrost u borbi), armile (narukvice, iznad lakta nošene). Jedan od glavnih simbola legije je aquila – orao, simbol Jupitera, često su na štapovima

izlomljene munje. Orao je raširenih krila, od zlata (ranije je bio od srebra). Posebni znakovi za svaku legiju – obično zodijački (pegaz za dve panonske adiutrix legije). Ovi znaci su vezani obično za rođenje legije, ti dani su obeležavani. Lav – simbol IV Flavijeve legije stacionirane u Beogradu, a bik je bio simbol VII Klaudijeve u Viminacijumu. U okviru svojih legija mogli su da imaju i slične zastave – imago sa bistom cara, živog ili preminulog. Carski kult je posebno negovan u provincijama. Signum – umesto orla ima šaku na vrhu kao simbol vrhovne vlasti, to je simbol centurije i svaka je imala svoj. Vexillum – najpribližnije zastavi, njih su nosile jedinice koje su slate na posebne zadatke, koje su napuštale matičnu jedinicu. Na njima je obično predstvljen horoskopski znak legije. Ove simbole su nosili posebni vojnici – imaginijeri, akvilijeri..., sa posebnom pažnjom su čuvani i posebna straža ih je čuvala kad nisu u borbi.

vexillumOprema vojnika se sastoji od one koju dobija (mora da plati ako je ošteti, izgubi...) i od one koju nabavlja. Rigorozne su kazne za one koji se ne odnose brižljivo t. Nemarno prema opremi / naoružanju. Metal je uvek veoma važna sirovina, postojala su pravila za napuštanje i uništavanje vojnih logora, da neprijatelj ne može da iskoristi. Zgrade su rušene, bedemi (ako je moguće) rušeni, svi metalni delovi (klanfe, ekseri, spojnice...) skupljeni na jedno mesto i ukoliko je moguđe odvoženo gde je moglo da se iskoristi. U slučaju da utvrđenje nije moglo da bude planski napušteno, paljeno je, a metal je bacan u vodu / metal u vodi (mulj sa malo O2) propada mnogo sporije nego da se zakopa u zemlju. Metal nije bačan neplanski – npr. možda je sutra moralo da se vrati u to isto

utvrđenje, i bilo bi korisno imati taj metal. Nisu samo spojnice bačane ~ npr. mačevi iz Majnca. Depoi metala: Kupa kod Siska, Sremska Rača, Sava u Hrvatskoj, Bela Crkva... to se otkrije čišćenjem korita, vađenmjem šljunka. Pilumi u blizini Beograda kod Ade Ciganlije sa zemunske strane (tj. Novi Beograd) → veliki deo je izvađen prilikom uzimanja peska za nasipanje novobeogradskog tla. To je ili naoružanje koje je bačeno u vodu da ne padne neprijatelju u ruke, ili nešto drugo. U primeru Sremske Rače moguće da je bio brodolom koji je prevozio ljudstvo; ili da je postojala luka & utvrđenje koje je reka spirala i odnosila materijal (=uništen

arheološki lokalitet). Ali, u utvrđenjima nema mnogo oružja (!?), ni u Đerdapu nije toliko. Još jedna od mogućnosti je postojanje kultnog mesta → specifičan način žrtvovanja naoružanja / Kelti su izašavši na Jadransko more bacili naoružanje u vodu, iz straha ili da umilostive bogove; a postoji i naoružanje koje nikada nije upotrebljeno – šlemovi proizvođeni samo da bi se ostavili u hramu, ali ima i oružja sa natpisima kome je pripadalo i kome je posvećeno.

Odeća: tunika skoro kvadratnog oblika. Poznat je izgled na osnovu likovnih predstava, ali ima i sačuvanih primeraka sa krajnjeg severa i juga (Severna Afrika). Tunika dopire do ispod kolena, ali je vezivana u struku i onda je iznad kolena. Vratni otvor je znatno širok, vezivan vrpcom, na pojedinim spomenicima se ti čvorovi mogu i videti. Pantalone su smatrane za varvarsku odeću, sa njima su Rimljani predstavljali Dačane, Skite, Persijance... Među vojnicima su postojale i pantalone, ali nikada legionari nisu u njima prikazivani, dok su ih auksilijarne trupe nosile. Bracae – trofrtaljke, do pola cevanice dopiru, pantalonice. Sagum – tanki ogrtač, prebacivan preko ramena, spajan fibulama.

Fibule su služile i kao funkcionalni deo naoružanja, i kao ukras / nakit → hijerarhija, status, pripadnost jedinici... Moguće je prepoznati i neku vrstu vojničkog šala / marame → stavljane su preko lica zbog prljavih radova, zbog hladnoće i oko vrata (zbog nošenja teške opreme). Caligae – pravljene od 3 ili 4 komada kože, đon je sa kramponima (klinovima), komad koji je mrežasto isecan i vezivan kožnom vrpcom; ima ih sačuvanih u Danskoj i sl. Metalni kramponi – za bolji otpor na tlu, neugodni na prefinjenijim podlogama, npr. unutar grada gde je uglačani kamen ~ lako se moglo okliznuti. Opis kod Josifa Flavija: sandale okovane gvožđem (taj navod znači prisustvo neprijatelja), rimski centurion je gonio Jevreje i okliznuo se. Flavija često citiraju hrišćanski izvori. Kaligulama se vršilo i obeležavanje u ciglanama. *Kaliguli su vojnici dali nadimak jer je kao mali oponašao oca kako ide u rat, i napravljene su mu male kalige = kaligule.

Defanzivno naoružanje

Šlem: štiti glavu i vrat. Sve do napuštanja hoplitskog načina ratovanja bio je sličan grčkom. Šlem koji će prihvatiti Rimljani i dalje razvijati preuzet je od neprijatelja – Gala; u literaturi nosi naziv i „šlem u obliku džokejske kape”, s tim što je okrenut naopako kako bi se dobio vratobran.

Rimljani su lako prilagođavali svoju vojsku prema potrebama, tj. neprijateljima. Stavljeni su i štitnici za obraze (obrazine) –

pričvršćeni šarnirom, a na njima su i otvori kroz koje se provlače kožne vrpce, radi vezivanja. Štitnici su zakrivljeni prema licu, i postavljeni kožom. Sa unutrašnje strane, nalazi se sistem zateznih kaiševa, kako bi se stvorio slobodan prostor → za cirkulaciju vazduha, ali i kao amortizacija udarca. Napred se nalazi čeoni štitnik. Dodatni element je

kresta /perjanica. Ta četka je rađena od konjske dlaka, koja je masna i teško se boji, pa su perjanice onih boja koje su bili konji. Sistemom zakačaljki povezana na šlem.

Uslovno rečeno, od bronze su pravljeni rani šlemovi, ali je to pre mesing → pored bakra i kalaja ima i cinka. Šlemovi nikada nisu liveni! Livena bronza /mesing se prilikom udarca lomi, pa bi šlem pukao, a prilikom udarca dolazi i do efekta zvona. Postoje i gvozdeni šlemovi i oni koji kombinuju ova dva metala. U kasnoj antici – rade se iz više komada, a rani iz jednog. Natpisi su izvođeni punktiranjem na vratobranima, ligaturama su ispisani ime vlasnika i jedinica. Primerci

Različiti oblici sagum-a, kružni je presavijan na pola pa prebacivan preko ramena

sa više natpisa svedoče o nasleđivanju opreme. OLVCII → vojnik je služio u Ulcijevoj centuriji, a u natpisu se javlja i lično ime.

Montefortino tip: visoka kalota sa masivnim, kupastim (romboidnim) vrhom koji služi isključivo za umetanje perjanice, + konusi mogu da se nalaze i sa strane – za dodatna pera. Ovaj rani tip je imao izuzetno kratak vratobran. Alka /ručica za kačenje, tj. nošenje šlema kad nije u upotrebi. Ovaj tip je korišćen od samog kraja I v. Pne, pa do polovine I v.ne. Jedan od šlemova koji su nađeni kod Sremske Rače pripada ovom tipu.

Kolus tip: ima nešto pliću kalotu.

OklopLorica – pravljen iz dva dela na osnovu idealnog muškog abdomena, posebne spojnice na

ramenima i bokovima. Rađen je za bogate i važne vojnike, npr. pretorijanci. Retko se konstatuje u arheološkim nalazima. Nije nađen nijedan rimski metalni primerak, već iz etrurskih grobnica. Pretpostavka je da su ovi oklopi rađeni od kože – posebno štavljeni, ali ako je neko imauđan, onda od metala. Paradno korišćeni.

Lorica squamata – galskog porekla, veoma dugo je koriste Rimljani, izrađuje se od pločica. Pločice su perforirane, povezivane žicom jedna za drugu i spajane za podlogu (vatirano platno). Ovakav štit je bio veoma popularan – efikasan, jednostavan za održavanje, jeftin za izradu, a omogućavao je i veliku pokretljivost. Bio je naročito omiljen među lakom pešadijom.

Katafraktarijusi (plaćeni persijski konjanici) su ga takođe koristili, i njihovi konji su imali slične pokrove. Za izradu su korišćene bakarne u gvozdene legure. Ove oklope su, pored auksilijarnih trupa, koristile i neke važne ličnosti.

Lorica hamata – oklop od karika. Ponekad su imali ukras od trouglastih završetaka (na rukavima i pojasu). Jedan ovakav je izvađen iz Save kod Bele Crkve. Postojali su dodatni štitnici za ramena, kada se prebace, spajani su S kopčom (liči na naopako slovo omega). Jedan ovakav potiče iz Sremske Mitrovice, iz Galijevog tumula (? Ili pancirano platno). Ovi karičasti oklopi su veoma teški (za razliku od ljuspičastih) ~ oko 10 kg. Utezali su se u boku kako bi težina bila smanjena.

Lorica segmenata – ne radi se o antičkom nazivu, već o modernoj kovanici; ovo je najsavršeniji oklop. Sastoji se od 40tak elemenata /segmenata od gvozdenog lima, spojenih sistemom kaiševa. Čine ga dva dela: grudni i rameni deo. Na grudnom delu su najduži segmenti sa dodacima; na ramenom pojasu se nalaze šarniri. Ram – Liberata → kod Sremske Mitrovice nađen; kod Zemuna; ceo oklop nađen u Engleskoj. Ovaj oklop je najverovatnije čisto rimski pronalazak; mnogi samurajski su mu slični. Segmentna zaštita ramenog pojasa se i danas koristi. Oklop se u unutrašnjosti vezuje i prilagoćava gabaritu pojedinca, a i pored toga što je težak (7-8 kg), omogućava laku pokretljivost. Oko 15 min je bilo potrebno za vezivanje oklopa, i iz tog razloga su vojnici stalno bili u njima, čak i u najtežim fizičkim poslovima.

Štit – scutum. Rani oblik rimskih štitova, clipeus, kružnog je oblika. Klasični helenistički štitovi prethode

rimskim, njihov oblik se zna na osnovu grčkih slikanih vaza i arheoloških nalaza (stele i sl.). Štitovi su bili drveni, ukrašeni reljefnim predstavama koje su rađene na metalu. To su bili štitovi lake pešadije. Na štitovima izrađenim od pletera se vežbalo.

Krajem I v.pne – štitovi su slični galskim, ovalne forme. Polibije ih dobro opisuje. Rađeni su od nekoliko slojeva slepljenih grančica – 3 sloja. Da bi se ojačala konstrukcija, presvlačeni su štavčlljenom kožom sa spoljne strane. Umbo – ispupčenje – pupak ~ omphalos, najčešće je rađen kovanjem od gvozdenog ili broznanog lima. Kod nas su umba veoma karakterističnog oblika. Imaju 4 ili 5 zakivaka za prišvrčćivanje. Sa njihove unutrašnje strane, nalazi se drvena drška ili metalni nosač sa rukohvatom. U Egiptu, oblast Fajuma, otkrivena je očuvana drvena tabla štita od višeslojnih daščica i bio je prekriven kožom. Štitovi su mogli da teže i po 10 kg. Kako bi se dodatno ojačala struktura tabli štita, stavljani su okovi, pre svega od bronzanog lima. Okov je u preseku oblika slova U. Polukružne pločice na njima služe za zakivanje. Pogotovo u kanoantičkom periodu,

kada su okovi ravni, mogu se prepoznati po tim polukružnim pločicama. Centralni deo je gvozdeni, cevasto raskovan (valjda za držanje).

Kod nas se sreće konveksan cilindrični štit, sa tipičnim legionarskim umbom sa pravougaonom pločom iz koje je iskovano kalotasto ispupčenje. Funkcija umba – sa unutrašnje strane, u šupljinu, uvlači se pesnice, i njime se odbija udarac ili se nanosi udarac. Javljaju se i ovalni štitovi. Kod njih je umbo kalotast, ili cilindar pa kalotast ili kupast. Kod nas je čest, pod uticajem keltske tradicije: cilindar pa kupa i šiljak.

Štitovi su ukrašavani izlomljenim Jupiterovim munjama, krilima orlova. U ligaturama su nazivi legija – slikano na posebnim mestima. Kad štitovi nisu bili u upotrebi, stavljani su u navlake na kojima su takođe izvedeni nazivi legija. Druge funkcije štita (postoje prikazi na Trajanovom stubu): da bi se stvari sačuvale suve prilikom prelaska reke, nose se u štitu iznad sebe; kornjača – vojna formacija ~ testudo?.

Ofanzivno naoružanje

Mač – osnovni oblik ofanzivnog. Galski mač je dugačak 80+ cm, paralelnih oštrica, sa zaobljenim sečivom. Presek je

izduženi romb. Rađen je od veoma savitljivog gvožđa. Udarac je nanošen sečom, pa je potom bilo potrebno ispravljanje.

Rimljani su preuzeli mač sa Iberijskog poluostrva (Toledo je kroz čitavu istoriju dobar u kovanju oružja), tj. od keltoiberskih plemena ~ gladius hispaniensis.. Ovaj mač je kratak, dužine 40 – 55/60 cm. Karakterističan je oblik. Vrh je dužine oko 10-20 cm. Upravo je ovaj mač napravio revoluciju, tj. omogućio poraz falange, jer kombinuje sečenje i ubod. Poznat je i pod nazivom gladijus Majnc tipa, jer je mnogo ovih mačeva izvađeno iz reke kod Majnca. Balčak se nasađivao na usadni trn, sastojao se iz jabuke (papulus), rukohvata i garde (rukobran). Balčak je mogao da bude izveden iz jednog komada drveta /kosti. Ponekad je mogao da bude prevučen srebrom. Rukohvat je sa žljebovima, kako bi mač bolje ležao; ponekad su prisutni urezi ili drugačije ogrubljivanje površine. Kanije mača su rađene od drvenih korica, sa okovima; ukrašene su reljefnim predstavama (npr. Mars), a na kvalitetnijim kanijama se nalazi metalni lim sa reljefnom predstavlom. Kanije su nošene pomoću sistema od 4 alke, povezivane za pojas. Iz Temze kod Fulama izvađen je gladijus sa kanijom; Sava kod Stare Gradine, Dunav kod Marguma (Dubravice) ~ 2 gladijusa, oštro sečivo i ukrašena kanija, na čijem okovu je očuvan i punktiran natpis. Gladijusi ovog tipa su specifične izrade i kompozitne strukture; npr. parcijalno kaljena sečiva (kaljenje je omogućavalo da mač bolje seče, ali je time postajao krtiji). to je podrazumevalo deo ka ivici jače iskaljen, a jezgro mača ostavljeno nekaljeno. To je postizano tako što je srednji deo oblepljen glinom različite debljine ~ deo pod glinom je manje zagrevan. To se vidi i na strukturi gvožđa – različito je obojenje /stepen oštećenja, u zavisnosti od jačine kaljenja. Postojale su i druge tehnike obrade sečiva; npr. sečivo kompozitnog tipa: sečivo je raskivano od šipki različitog sastava → zagrevano, tordirano, pa razlivano pljosnato; struktura je talasasta; + moguće je dodatno kaljenje sečiva. Ovakva sečiva su mnogo žilavija. Ova tehnika se naziva i pattern welding. Posebno je karakteristična za kasnoantički period, a dosta je korišćena i u srednjem veku → naročito vikinški, a često i karolinški mačevi. Ovim mačevima su slične japanske katane, rađene od desetine čelika. Dodatno učvršćuje kaljenje u nitratima / mokraća konja i izmet ptica su veoma bogati azotom. Mačevi gladius hispaniensis ostaju u upotrebi do sredine I v.n.e, kada se javljaju mačevi tipa Pompeii.

Mačevi tipa Pompeii imaju paralelna sečiva, iste su dužine kao g. hispaniensis, s tim što je vrh kraći i trouglastog je oblika. Služe takođe za ubanje i sečenje. Kratki mačevi su isključivo pešadijski; uporedo sa njima javljaju se i dugi, koje je koristila konjica. Oni su dugi 60+cm, idu i do 1 m, i njihov naziv je spatha. Od ll v.n.e. sve više se koriste ovi dugi mačevi – zbog neprijatelja, prihvata ih i pešadija. Kanije spata su slične konstrukcije, na zadnjem delu su okovi u obliku pelte (amazonski štit).

Pored mača, rimski vojnik je o pojasu nosio i pugio, dužine 25-30 cm, oponaša oblik sečiva g. hispaniensisa, ima podužno rebro. Kako bi se sečiva lakše držala u kanijama – ’krvni’ žljebovi. Kanije ovih bodeža su posebno ukrašene; slične su kanijama mača. Ovi bodeži se nalaze sporadično, nisu spadali u redovno naoružanje. Vrlo često se javljaju jednosekli bodeži – kame, ili neka vrsta peroreza. Neki od bodeža su posebno dobro ukrašeni.

Koplje

Pillum – dužine do 2 m, sve do ll veka je naročito raširen među legijama, a tada u upotrebu sve više ulaze koplja. Probodno koplje je hasta, a bacačko lansa. Metalni vrh je rađen od gvožđa kovanjem, tako i spiculum = petica (zadnji deo koplja); drška /držalja je bila drvena, od mladice – leska, jasen. Spiculum je služio da ojača drvenu dršku, da štiti od truljenja kada se koplje ubode u zemlju, da koplje može da služi i kad se prelomi, a kod bacačkih – kao protivteg. Bacačka koplja su imala uže vrhove od probadačkih, oblik vrha je romb ili veoma izdužena četvorostrana piramida. Probodna su imala širi list i veću masu, ~ ubod + okret. Prema vrsti /nameni koplja, postoje dve vrste vrhova. Problem je kako ih klasifikovati prema obliku. Ustaljena je podela na one sa nižim i na one sa srednjim ramenom. Lovačka koplja (ne spadaju u naoružanje vojske) imaju posebne nastavke sa strane u vidu zakrilaka → da bi se koplja u određenom trenutku zaustavila, radi držanja distance. Koriste se sve do kasnog srednjeg veka, popularna i karolinškom dobu, lov kao sport i razonoda. U ranom srednjem veku se koriste i kao ratna.

U l v. n.e. bila je napuštena najintenzivnija podela na naoružanje koje su koristile legije, i

na ono koje su koristile auksilijarne trupe. Reljefni prikazi – npr. Trajanov stub (sredina prve decenije ll v.). Uporedo sa organizacijom rimske vojske – sve je više nerimskih građana, tj. auksilijarnih jedinica, samim tim je više takvog naoružanja. Sve više se koriste ekonomični tipovi oklopa (ljuspičasti, karičasti), a postoje i jedinice bez oklopa, sastavljene od varvarskih plemena, koje su se borile gde su bili slični neprijatelji. Dačani, Persijanci, varvarske trupe ~ imaju duge pantalone. Numiđanski (severnoafrički) konjanici su prepoznatljivi po fizionomiji i frizuri. Katafraktoriji – istočnjački konjanski oklopnici, pomalo fantastično prikazani. Auksilijarne jedinice su bile organizovane po kohortama, nosile su nazive i brojeve. Poreklo jedinice se može videti po nazivu. Naoružanje pešadije: spatha, mač dug do 80 cm; lakši oblici oklopa, šlemovi sa ojačanjem na vrhu kalote u obliku nakrsnice, često se postojanje šlema prepoznaje samo po otvorima na kaloti i oksidaciji; štit ovalni. Pored pešadije, postojale su i konjičke jedinice, organizovane po alama. Vojnici posebnog stasa su primani u ale, da su visine oko 6 rimskih stopa. Oni niži su mogli da budu angažovani u cohors equitate (pomoćne pešadijsko-konjičke), manje elitne, imale manje gizdavu opremu, manju platu, šire angažovanje. Ale su služile isključivo za borbu, dok su u periodu mira održavane paradne ceremonije, gymnasia hippika. Posebni šlemovi su korišćeni u tim paradnim ceremonijama. To se može zaključiti na osnovu toga jer je sa njima skučena vidljivost, jače je znojenje ~ znači da nisu upotrebljavani u realnom sukobu. Pravljeni su od luksuznih materijala. Cohors equitate su trenirane i za borbu zajedno sa alama, ali i za pešadijsku borbu. One su mnogo korišćene i u periodu mira ~ praćenje transporta koji je brodovima išao duž reka, policijska službe, poštanska služba...

Postojale su i jedinice posebnog naoružanja. *Oružja na daljinu u Grčkoj se smatraju nečistim, varvarskim.

Streljačke jedinice. Strela – sagitta, luk – arcus, strelci – sagitarii. Postojale su i posebne konjaničke jedinice strelaca. Čuveni su bili sirijski strelci, kojih je bilo i na Dunavu ~ Sirmijum. Strela je imala drveno telo (može i od trske); vrh je gvozden ili od bronze. Obično 2 načina naglavljivanja: konusni usadnik ili trn /ekser koji se ukucava (ovaj postupak je nezgodan jer prilikom ukucavanja lako može da dođe do pucanja vrha strele). Stabilizatori, po tri para, rađeni su od pera, postavljeni pod uglom od 120˚, i služe za ravnomeran let strele i da ona vrhom pogodi metu. Strele su i ukrašavane /obeležavane – da se vidi kojoj osobi je pripadala, ili koja je namena. Postojala su i bar 2 tipa luka: refleksni (iz jednog komada drveta) i kompozitni. Za

kompozitne se mislilo da se javljaju tek u kasnoantičkom periodu, ali je utvrđeno da ih ima i ranije. Izrada njihova: na drvo se stavljaju pločice (npr. koštane), pa se obavija kožom; teško je savitljiv. Kod nas je najveći broj ovih lukova nađen u avarskim grobovima /u Tekiji su otkrivene pločice. Tipologija vrhova strela: ima oblika veoma sličnih sa srednjovekovnim. Problem za arheološko nalaženje je u materijalu, jer gvožđe lako propada, pogotovo kaljeno. Vrhovi strela: listoliki – pločasti, nezgodni za oklopljenu borbu, pa su korišćeni za lov ili neoklopljenu borbu; uzani probojac kružnog, trougaonog ili četvorougaonog (kvadrat, pravougaonik) preseka. Lovačke strele od kosti – za sitniju divljač ili krznašice (kako se krzno ne bi oštetilo, vrh je u obliku naprstka, da se divljač ođamuti). Kavezaste strele ~ služile npr. da se ubace tkanine i da se zapale. Strele su mogle biti i posebno rpobušene, kako bi stvarale poseban, zastrašiv zvuk.

Praćkaški odredi. Praćka – funda, praćkaši – fundatores. Praćka je najstarije projektilno naoružanje. Posebno poznati praćkaši u antičkim vremenima bili su stanovnici Balearskih ostrva, sa Krita, Rodosa. Maksimalni domet praćke je 500 m, a u borbenim uslovima oko 200 m. Projektil za praćku – glans. Težina zrna je 80 – 100 g, bila su glinena /keramička. Glans latritiae

- Cezar piše da su ih Gali koristili u ratovima ~ bacali užarene i tako izazivali požare prebacujući njima bedema. Postojala su i zrna od kamena, ali i od olova. Olovna su

manja, duga do 5 cm, i kod nas su nalažena. Prednost keramičkih je jer gline ima svuda i može na stotine zrna da se napravi, ali je nezgodno jer zauzimaju veliki prostor ~ ekonomičnije je koristiti olovna zrna. Zrna izrađena od olova imaju na sebi natpise – ime vojne jedinice, ili ime vojskovođe koji je predvodio jedinicu, posvete božanstvima, čak i psovke upućene neprijatelju; pa su ova zrna zgodna za detektovanje određenih jedinica na određenoj teritoriji.

Prikaz na Trajanovom stubu: skupina vojnika bez smislenog naoružanja, drže batine i jurišaju na neprijatelja.

O ishrani u rimskoj vojsci

O ishrani znamo na osnovu arheoloških nalaza i pisanih izvora (Vegecije). Tradicionalno shvatanje je da su vojnici kao osnovni oblik ishrane imali žitarice /žito. Žitnica – granarijus – horreum, prepoznaje se preko osnove. Kamena osnova (sokl=izdignuti temelj) + manji poprečni zidovi. Zid je visok 50-60 cm u odnosu na nivo tla, rađen od lomljenog kamena i vezivan krečnim malterom. Pretpostavlja se da je nadzemni deo izgrađen od drveta, krov na 2 vode. Posebno zakivanje dasaka, kako bi se omogućila cirkulacija vazduha → na taj način se sprečava stvaranje vlage i kvarenje žitarica. Žitarice nisu čuvane u kamenim delovima, ako se nađu tu – to je usled propadanja /paljenja žitarica. Visina sokla je mogla da odgovara visini zaprežnih kola. Pored žita, za ishranu su korišćeni ječam, raž ~ kao kazna za jedinicu.

Pripremanje hrane – potrebno je samleti žito. Svaka jedinica je imala pokretni žrvanj, oni se često nalaze na arheološkim lokalitetima. Sastoje se iz gornjeg i donjeg kamena. Njihova velika prisutnost se objašnjava time što vremenom žrvnjevi izlaze iz upotrebe, i potrebno je nabaviti novi. Od brašna su vojnici pravili hleb – tain – panis militaris. Brašno koje su koristili bilo je crno, sa mekinjama (očuvanim omotačem). Za Karakalu se priča da je sam spremao hleb i nipočemu se nije razlikovao od vojnika. Hleb je pečen pod sačem. Otkrivane su i peći za pečenje hleba. Kružne su, nemaju rešetku. Kalota je pravljena od gline + kamen, a osnova – kamene ploče oblepljene ilovačom. Ponegde su okarakterisane kao metalurške peći (npr. Boljetin), ali to nije tačno jer nigde u njihovoj blizini nije nađena zgura. Peći su se u okviru logora nalazile blizu zidina. Pečenje se odvijalo na sledeći način: ubaci se gorivo, ono izgori i zagreje peć, i kamen drži toplotu, pa se ubaci testo i tako se ispeče. Prečnik peći je oko 1 m, a visina 70-80 cm. U ishrani su korišćene i razne vrste čorbi i kaša od žitarica, porič; a prilikom istraživanja Pompeja su posvedočeni i rezanci /pasta.

Analizom koštanih nalaza je izmenjen stav da je žito bilo glavno u ishrani. Prisutne u ishrani su razne vrste mesa – govedina, svinjetina, prasetina, teletina, i to naročito u severnim zemljama gde je dovođenje žitarica bilo otežano. Analize kostiju su pokazale zareze izvedene satarama, a nalažene su i rascepljene kosti – korišćena je srž (kao hrana, ili za gorenje). Svaka jedinica je posedovala svoje imanje u okviru logora – prata – territorium – ledina, livada. Na

ovim mestima mogla je da bude gajena stoka ili praktikovana zemljoradnja. Obrađivali su ili sami vojnici, ili je davana u zakup. Pitanje je bilo šta činiti u slučaju opsade sa životinjama, i Vegecije piše: da se stoka pokolje, meso obradi i usoli → tako je obezbeđena trajna hrana koja može da posluži u slučaju većih opsada. Bilo je potrebno unositi stočnu hranu u logore (npr. za konje), pa se preporučuje gajenje živine. Postojale su i bašte, i u ishrani je korišćeno razno voće i povrće, što potvrđuju i nalazi alata. Posebno su značajne dvozube motike, koje nisu mogle da budu korišćene u građevinske svrhe.

Vojnici su pili kiselo vino – acetum, za razliku od kvalitetnijeg vina – vinum. Kiselo vino nadoknađuje supstance koje se gube prilikom teškog fizičkog rada. Lokalitet Tekija – nađena je merica za deljenje zaliha acetuma. Henum?? Natpisi na amforama – ukazuju na proizvođača, primaoca, ali i sadržaj. Dovoženo je maslinovo ulje, garum – riblji sos... Prilikom retkih proslava služene su usoljene masline, vino (iz Mesine, Sicilije, ima i iz zapadne Evrope kod nas). Postoje i pečati grnčara ~ istarsko vino, masline iz južne i severne Italije... Nalažene su cediljke /sita vibrum za proizvodnju sira. Lov je takođe predstavljao značajan izvor hrane, ali je bio i vežba ili razbibriga, o čemu sve svedoče kosti divljih svinja, jelena, medveda, vukova, lisica. Na ribolov ukazuju nalazi udica, tegova... Na lokalitetu Boljetin je nađen veliki broj perforiranih olovnih tegova, teških 5-6-7, pa i do 8 kg, a i cevastih tegova koji su stajali na obodima okruglih mreža. Upotrebljavane su i kuke – za privlačenje već ulovljene ribe. Lovljene su morune (teške do 1,5

t), jesetre, šarani, somovi. Ostaci morune i jesetre nisu mogli da budu konstatovani sem pojedinih pločica, jer je njihov skelet hrskavičast.

Ovako su izgledale udice sa tegom, telo ribe se zakači na udicu (bez mamaca). Ovim se zasiti dno gde borave ribe, a kada se one nahvataju, onda se izvlače, hvataju u mrežu i ubijaju.

Rimski vojni logori

Postojali su privremeni i trajni vojni logori.Posebna jedinica sastavljena od vojnih geodeta – mentatores i iskusnijih oficira je kao

prethodnica upućivana za podizanje privremenog vojnog logora (biranje mesta itd.). Polibije im se divi. Privremeni logori su podizani posle svakog radnog, tj. posle svakog dana pešačenja. Kakvo mesto to treba da bude – Higidus krajem II v. daje uputstvo /priručnik za vojne geodete. Mesto treba da je u blizini reke /izvora, ali ne močvarno, da je plato, ne previše pokriven rastinjem, ako je moguće – udaljen od uzvišice. Merni instrument – groma. Prvo je određivano centralno mesto, pupak – pretorijum – mesto za glavnokomandujućeg. Logori su uglavnom pravougaonog oblika. U odnosu na šator glavnokomandujućeg postavljano je mesto za štab i za glavne zapovednike. Trasirane su ulice: via praetoria, i glavni ulaz – porta praetoria – okrenuta ka neprijateljskom taboru. Druga ulica je via principia, ona deli logor na dva dela, iznad nje je retentura, a ispod pretentura. Obično su uz via principiu, sa gornje strane, generalski? šatori. Šator – papilio (leptir), oponaša oblik kuće, ulaz je bio na obe strane. Šatori su zatezani. Nalaženi su metalni predmeti za koje se smatralo da služe za zatezanje šatora, ali se proračunavanjem ispostavilo da bi previše kola bilo potrebno za njihov prenos za sve šatore koji su u logoru, znači da su se upotrebljavali drveni kočići. Šator je obuhvatao površinu od oko 3 m2

– oko 10 rimskih stopa, i u njemu je bilo smešteno 8 vojnika /nisu svi uvek bili prisutni → jedna centurija je davala oko 16 vojnika za stražare. Oko logora je pravljen rov – kao zaštita, ali i drenaža. Zemlja koja bi ibla izbačena je nabacivana na jednu stranu – i tako je dobijan nasip određene visine. Gledano u preseku, sa spoljnih strana nasipa bilo je grumenje zemlje za korenjem trave- da drži zemlju na okupu. Bedem je mogao da bude podignut i od drvenih kutija, a unutrašnjost tih kutija ispunjena kamenjem /zemljom. Drveni bedem od kolja ili palisad – lorika – koji je podignut od drvenih motki koje su vojnici nosili sa sobom prilikom marša. Kolje je 7 stopa dugo, zašiljeno na dva kraja, u sredini je tanje ~ za ovezivanje pleterom, kožnim vrpcama, granjem... Rov je fossa, a rov V oblika – fastigata.

Rov je mogao da izgleda i ovako gde bi ravna strana bila ka neprijatelju, a kosa ka logoru.

Zapreke su stavljanje i u sam nasip – zašiljena kolja. Postojala su i minska polja: rupa u obliku cveta ljiljana, unutra šiljak, prekriveno granjem. Privremeni bedem nije preko 3 m, i više služi za lokalizovanje vojske, da ne ode stoke, kao zaštita od divljih životinja...

Kapije su branjene na dva načina (kapija nije zatvorena, ali je pristup otežan): 1. tutulus

pred kapijom je pravljen rov + palisada → neprijatelji moraju ili

da se dele ili po jedanda prolaze

2. clavicula – podizan je bedem samo

spoljašnja unutrašnja

Od početka bedema pa do prvih šatora ostavljan je prazan prostor 20 – 25 m, da branioci bedema mogu da cirkulišu – da drže vojnu formaciju, a i da zapaljive strele i sl. ne dopru do prvih šatora. Za podizanje onog najvažnijeg u privremenom logoru bilo je potrebno 3 – 4 h.

Vrlo retko se konstatuju privremeni logori – kod nas skoro nikad. Mogu da se zapaze oblici u Engleskoj, Nemačkoj, jer oni imaju razvijenu aerofotografiju.

Stalni vojni logori su podizani po pravilu na raskršću važnih saobraćajnica – reke, ušća reka (naročito platoi koji dominiraju nad ušćem), planinski prevoji... Birano je suvo, zdravo mesto koje omogućava zalihe hrane i vode; nisu odmah podizani logori od kamena. Prvo logori su podizani od drveta sa zemljanim nasipima i palisadama. Smatra se da su na mestu gde su današnji institus Cervantes i ΠΛΑΤΩ bili prvobitni logor i palisada u Singidunumu. U vreme Hadrijana je podizanje prvog legijskog, čvrstog logora na teritoriji Srbije – današnji Gornji Grad na Kalemegdanu, površine 500x380 m, skoro 2 ha. Važniji logor je bio Viminacium, u kome se nalazila VII Klaudijeva legija, on je bio prestonica tadašnje Mezije. Ostai logori – manje značajni i manje kvalitetni.

Fortifikacioni elementi:Rovovi su onemogućavali kretanje neprijatelja, udaljenost od bedema – zavisi od

bacačkog oružja, nikada više od dometa, ne više od 10tak metara. Rov je V oblika, širine je 2,5 do 3 m, da čovek sa 10tak kg naoružanja ne može da preskoči, već da mora da uđe. Na 10 m od ovog je drugi rov, ili V, ili fossa punica. Unutrašnjost rova je oblagana ilovačom, da bi teren bio kliyav. Na dnu rova (i jednog i drugog) nalazi se odvodni kanal, koji odgovara širini vojničke lopate; redovno su rovovi čišćeni.

preseci rovova

Postojale su i razne druge prepreke, pr. zašiljene grane ~ kao bodljikava žica. Uz kapije su bile 2 kule, u početku pravougaone, a kasnije su kule izbačene iz mase

bedema, jer je lakše branjeno. Osvajanje utvrđenja – cilj je napraviti rupu u bedemu. Građevine u utvrđenjima su obično pravougaone, odnos stranica 2:3, ali može da varira u zavisnosti od terena. Kapije su otvarane na sve 4 strane (barem u ranijim periodima). Kod stalnih logora principia ima primat, to je glavni štab, odnosno mesto gde je administracija. Praetoria – luksuz, najprijatnije. Legat – glavnokomandujući oficir.

Principia je obično pravougaona, ima dvorište, a okolo su prostorije od kojih se jedna izdvaja → sacelum. To je glavno svetilište, tu su čuvane insignije, poštovan je carski kult, moglo je da bude i sa apsidalnim završetkom. Bolnica – takođe oko dvorišta, niz spoljašnjih i unutrašnjih soba razdvojenih hodnikom, u vrtu su gajene biljke. Žitnica, radionice – obično uz kapije. Najveći deo zauzimaju barake – spavaonice. Poklapale su se otprilike istim rasporedom kao šatori. One su na kemnom soklu, a zidovi od drveta, pletera. Za jednu centuriju podizano je 12tak odaja u nizu, ispred svake je trem, a ispred tremova – otpadne jame (u njima se nalaze pletene korpe). Ta jedna spavaonica je contuvernium; sastoji se iz predvorja, koje je ujedno i oružarnica, i tu se nalazilo sve ono što nije moralo da bude u vojnim oružarnicama, bila je 4x5m, a spavaonica 5x5m. Barake su obično postavljane simetrično, okrenute jedne drugima leđima. Krov je na 2 vode, a osvetljenje je bazilikarno. U afričkim logorima spavaonice su bile prostranije. Terme su mogle da budu i van utvrđenja. Amfiteatri – kod velikih logora, tu su održavane gladijatorske borbe, ali i egzerciri – paradne i manevarske vežbe, ili su izvođene predstave vezane za imperijalni kult.

Logori su površine 2-55 ha. Posle logora po veličini su kasteli, u njima su stacionirane kohorte. Čezava – Novae (kod Golupca), Diana – Kardaš, Pontes – gde je bio Trajanov most, Aquae – Prahovo... Postojale su i osmatračnice – signalne kule: Gospođin Vir, Lepenski Vir – tu su ove kule istraživane. Uz ove građevine su postojale mase sena & pruća kojes u paljene kao signalizacija. Ove građevine su sa 4 stuba (tetrapiloni) i četvorostranim krovom. Njihova osnova →

Klauzure – klaustra – bedemi koji su zatvarali ušća, ova ušća su korišćena i kao luke i za skladištenje. Kod Porečke reke na lok. Brnjica postojala je klauzura.

Specifična utvrđenja: lok. Bosman, karakterističan za 6. vek, utvrđenje je trougaono, gde je jedan ugao na vodi (na Dunavu).