Милан Ракић (1876-1938)

Рођен је 1876 године у Београду. Завршио права је у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, језик беспрекорно чист и крепак. Умро је у Загребу 1938. године.

Milan Rakić (1876—1938), je bio srpski pesnik i akademik.

Biografija [uredi]

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević.

Spisak književnog rada [uredi]

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku" 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

Kritički osvrt [uredi]

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju,

Simonidu (Simonida) , napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran. ,,U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji".

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji". Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oceća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

Na konzulskom mestu u Prištini, tada najisturenijoj tački srpske diplomatije bili su Vojislav Ilić, Branislav Nušuć i Milan Rakić: Tajni izveštaji i stihovi na konzulskom stolu

RAKIĆ U ČETNIČKOJ UNIFORMIDiplomata, tajni agent svoje vlade, pesnik, nacionalni radnik, dobrovoljac u četničkim jedinicama, Milan Rakić konzul, patriota i autor naših najdubljih rodoljubivih stihova,

iz Pariza uronio je u prištinske mrakove i blata, smislom i zadatkom svog života smatraće onaj kad je, u poslednjim redovima vojničkog stroja, on, tada načelnik u Ministarstvu inostranih poslova, sa malim činom

vodnika, redenika prekrštenih preko grudi, slušao kako vojnicima, pred napad na Prištinu oficiri recituju

njegove stihove. "To je Rakićev Gazimestan!", rekao je oficir pokazujući Muratovo turbe, a vojnici su se sagli

da poljube zemlju. Vodnik Rakić, dobrovoljac u četničkom odredu vojvode Vuka, prvi je ušao u

oslobođenu Prištinu!

Ne, o događajima u Prištini, o svom konzulovanju dole, ne mogu vam ništa reći, još je prerano govoriti. Kakvi

Milan Rakić kao konzul u Prištini, 1907. godine

događaji, kakvi ljudi! To je bilo herojsko doba, veliko doba" - tako je godine 1928, na pitanje Branimira Ćosića o njegovoj službi na Kosovu, odgovorio Milan Rakić.

Bio je to odgovor diplomate koji se drži reda i zna za takt. Rakić je, po svemu, bio "čovek u sebe okrenute ambicije" (Isidora Sekulić): takvim ljudima ništa nije toliko strano kao govor o sopstvenome javnom radu i nacionalnim zaslugama. Branimiru Ćosiću i svem ondašnjem srpskome svetu, pa i šire, u evropskim političkim krugovima, ova osobina Rakićeva bila je naveliko poznata - i on se o prištinskim danima pesnikovim dalje nije raspitivao. Rakićevi konzulski dani: "Sav integralan, kao zatvorena linija"

Međutim, o Rakićevom službovanju u Turskom carstvu znalo se do tog doba možda i više nego što je on sam pretpostavljao da se zna. Nije se, svakako, znalo sve, pa su se ispredale priče. I pisalo se o njegovim konzulskim danima na Kosovu. Pisali su istoričari, esejisti, novinari. Mogle su se čitati pripovetke u kojima se Rakić, po imenu i prezimenu, pojavljuje kao umetnički lik.

Da je pred sobom imao osobu čije zvanje nije postavljalo "granice... oko njegove ličnosti" i čiji se pogledi na svet morala i politike toliko mnogo, elementarno ne razlikuju od "očekivanih", da je to bio stvaralac uobičajenog narodnosnoga i psihičkog sklopa a ne čovek "sav... integralan, sav zatvorena linija", što znači ličnost u kojoj nema ničeg "napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog" (Jovan Dučić) - kakvu bi povest mladi književnik čuo od slavnoga sagovornika?

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci docnije vidimo ga kao vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906, pa se vraća u Srpski konzulat u Prištini, i tu radi do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata.

Jedna diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini

Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

Ima cveća koje plače, ima studenaca koji izviru ispod ćivota, ima trave na kojoj narod vidi krv". Tako je Vojislav Ilić opisivao, pred

svoju smrt, Branislavu Nušiću,Kosovo, žaleći što će umreti a nikad neće završiti svoj spev o Kosovu. Teško bolestan, mesec dana po Ilićevoj smrti Nušić piše u dnevnik: "Ako pođem Vojislavljevim tragom, poželeću još

samo toliko života da dovršim Kosovo!". Tek treći konzul, Milan Rakić, uspeo je da

kosovski ep iskaže ciklusom od šest pesama

Ali nije to priča koja bi Branimira Ćosića zadovoljila. Do nje je on, uostalom, lako mogao doći u nekom od Diplomatsko-konzularnih godišnjaka i u brojnim novinskim napisima koji su o Rakiću postojali.

Temu Kosova uvela je u ženevski razgovor dvojice pisaca zapravo Rakićeva supruga Milica, reagujući na muževljeve reči da u njegovom životu "od 1905. godine nema događaja. Karijera, premeštaji, konzulstvo u Prištini, Skoplju, Solunu, zatim ponovo u Beograd". Gospođa Milica Rakić samo je ubacila:

"Ali pre Prištine ženidba, a u Prištini je napisao svoj Kosovski ciklus".

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

Vojislav Ilić, Branislav Nušić i Milan Rakić: "Stradalni jug srpski"

Ili je po sećanjima prebirao sumorne stihove Vojislava Ilića, svoga prethodnika u istom zvanju i u istom gradu od pre deceniju i nešto više, iz čijih se bolnih grudi, tamo, onamo moćno izvila pesma o junačkim precima što su samrt primili časno?

"Žao mi je što ću umreti a neću stići da izradim Kosovo", poverio je Ilić pred svoju smrt Branislavu Nušiću, vicekonzulu u Prištini, svome pretpostavljenom.

"Ima cveća koje plače; ima studenaca svetih koji izviru ispod ćivota; ima trave na kojoj narod vidi krv..."

Da li je Rakić znao za ove reči nasmrt bolesnoga pesnika?

"Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde", pisao je mladi konzul Rakić iz Prištine. "Pa ipak nisam

video da je duši negde tako slatko kao ovde"

Srpski konzulat u Prištini: Pod srpskom zastavom, među Turcima i Arnautima, bio je jedina, kakva-takva, zaštia

Srba od progona, poturčavanja, ugnjetavanja

Nušić je, po svemu, reči Ilićeve primio kao zavet i svojski je prionuo na posao. Vojislav Ilić žalio je što neće stići da napiše spev o Kosovu, a on je radio na knjizi druge, njemu mnogo svojstvenije vrste.

No i Nušić se ubrzo razboleo. Ni mesec dana po Ilićevoj smrti, na Tri Jerarha 1894, on piše iz postelje:

"Ako pođem Vojislavljevim tragom, poželeću samo da dovršim delo Kosovo i da vidim moje dete".

Knjigu za kakvom je, kao za svojim neostvarenim delom, žalio njegov grudobolni prijatelj, Nušić je ipak napisao. Da li je Rakić, putujući sporom železnicom na "stradalni jug srpski", ubrzavao vreme Nušićevim Kosovom (1902) - geokulturnom povešću o svetu koji tek ima da upozna, o svetu koji, vekovima već, ostvaruje veliku istorijsku misiju? Da li su se baš nad tim znalački izrađenim spisom o narodnim običajima, legendama, pesmama, manastirima i drugim svetinjama srpskim na Kosovu i i Metohiji začele neke od docnijih Rakićevih životnih i književnih odluka? Ili su mu se kroz glavu premetala samo konzulska pisma i izveštaji o šiptarskim i turskim nasiljima nad nezaštićenom srpskom rajom, dokumenta što ih je nedugo pred polazak izučavao u arhivi Ministarstva inostranih dela, uk-ljučujući tu i obimnu Prepisku o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898-1899?

Parnasovac u društvu turskih vlasti i ponekog komite

"Je li potrebno potcrtavati čudni kontrast što se nameće mislima svakoga koji zna Rakića, a poznaje Prištinu" - uzviknuće Milan Ćurčin dok bude pokušavao da prvo imenuje i razloži, a onda i razjasni motive koji su Rakića naveli da se primi službe na neoslobođenom Kosovu.

"Mladi diplomat i pesnik, tek što se vratio sa studija iz Pariza, i oženio devojkom iz najbolje beogradske kuće, tek što je počeo raditi u ministarstvu, i objavljivati pesme, po uzoru na francuske parnasovce a ipak originalne i po misli i po izradi - odlazi u Prištinu, i ostaje onde - kao jedini strani predstavnik, na najistaknutijem i najopasnijem mestu za našu propagandu u Turskoj - (toliko) godina u društvu samo svoje žene, turskih 'vlasti', i naših komita, ili ponekog našeg prerušenog oficira".

Jedan drugi književnik, Grigorije Božović, koji je prilike u Staroj Srbiji poznavao sa samoga njihovog izvora, i kao starosedelac osećao ih mnogo dublje i bolnije, kratko beleži:

"Srpskom narodu u carstvu se smrkavalo. Bila je na pomolu bliska samrtna noć... Tako je stanje zatekao na Kosovu Milan Rakić."

Mobilizacija srpske vojske, u Beogradu, 1912. godine

Ali, zar je Rakić kao službenik srpskoga Mi-nistrarstva inostranih dela stupio na Kosovo kao u nepoznatu zemlju?

Ćurčinove reči ne treba, dakle, uzeti kao čuđenje; one pre iskazuju oduševljenje i zanos:

"Koliko intenzivni i snažni mora da su bili patriotsko čuvstvo i vera u ideju kojoj se služi, koji su čoveka kao što je Rakić, obdarena retkim sposobnostima osećanja i mogućnosti da ih iskaže, visoke kulture, pravog gospodina - većeg nego što je ijedan u ovoj zemlji - a koji je, uza sve to, još i delikatna zdravlja, mogli držati privezana za onu sumornu, pet vekova opevanu ali pet vekova neobrađivanu grudu kosovske zemlje, kroz toliki niz lepih, mladih, nikad nepovrativih godina, u onakim prilikama!"

O prilikama u kojima je u Prištini živeo i radio, ostavio je Milan Rakić i lično svedočanstvo.

Gospodin visoke kulture: Samrtna noć nad Kosovom

"Nigde valjda nisu životne prilike tako bedne a život bez draži kao ovde", priznao je u pismu prijatelju Jovanu M. Jovanoviću. I odmah dodao: "Pa ipak, nigde nisam video da je duša tako slatka kao ovde."

Pisali su mu, među ostalima, Skerlić i Bogdan Popović. Tražili su nove pesme za Srpski književni glasnik.

"I ne pišite samo kad vam padne na pamet, radi zabave, nego radite kao najamnik... I tako čovek", tešio ga je Popović, "ispuni vreme najbolje i najkorisnije, kad živi u Prištini ili Beogradu, što je jedno isto".

Rakić se nije oglušivao o savete prijatelja, ali je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

Vojvoda Vuk: Iako načelnik u ministarstvu, Rakić se, kao

dobrovoljac prijavio u četnički odred vojvode Vuka

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispu-njavao njegov diplomatski, državno-politički angažman.

Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji. O tome će najpre biti reči.

Kosovski ciklus pesama: "Arnautin ti je izbio oči"

Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је псеник - иако с повременим кратким прекидима - провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године.

Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Места-ну, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем Божура и Наслеђа (које су први пут објављене у збирци Нове песме, Београд 1912), и Јефимије (која је, заједно са песмом Кондир, штампана у Српско-хрватском алманаху) све друге песме објављене су у Српском књижевном гласнику.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom "Na Kosovu" Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, koje nema".

"Umirahu ćutke na hladnom kolju"

U pesmi Nasledje, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret - mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske pojavnosti doživljaja svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad-sad, u preimenovanoj atribuciji: sjaj-tama, mit-kulatura) briše kao ne-otološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samosvest, i u spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost. Najbolje se to vidi u završnim strofama Nasleđa:

Ja osećam ipak, ispod svežih grana I kalema novih, da, ko nekad jaka, U korenu starom struji snažna hrana,

Neiscrpna krepkost starinskih junaka. Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju, A preda me staju redom preci moji, Mučenici stari, i junaci koji Umirahu ćutke na strašnome kolju.

Svesna, razumna ljubav prema svom narodu

S Rakićevim kosovskim pesmama živelo je i njima se napajalo sve Srpstvo, ne samo Stara Srbija - mada ona najviše. Skerlić ih je nazvao dubokima, naglasivši pritom da "svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazi-Mestanu".

Uopšte, nema među Rakićevim rodoljubivim pesmama ostvarenje koje se po svome društvenom značenju i neposrednom uticaju može uporediti sa gazimestanskim stihovima. Isidora Sekulić označuje ih kao signale i pečate:

"Kada se navede: Ja ću dati život, otadzbino moja, /Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije."

Lozinka pokoljenja, pesma-poruka, Na Gazi-Mestanu mogla je, opet, delovati tako osvešćujuće ne zato što je to pesma koja parazitski živi od kosovskog mita, već stoga što je ona taj mit oživljavala i preobražavala (Nikola Koljević) - uzdižući ga istovremeno, posredstvom jedne sugestivne i slikovite, samo Rakiću svojstvene pesničke retoričnosti, na visine proročanstva koje, samim tim što se javlja kao izraz jedinstva Rakićevog društvenoga i duhovnoga bića, podrazumeva krajnje dosledno postupanje u životu, bezuslovan izbor - lično pregnuće, individualni čin.

U Rakićevom primeru obistinila se i ova druga, nacionano-patriotska strana čovekove ličnosti. Na dva načina.

Najpre u njegovim publicističkim tekstovima. U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini

Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Srpska diplomatija ne samo što je pomenute članke zapazila, ona ih je i svestrano "upotrebljavala". O tome postoje brojna svedočanstva. Navešću samo jedno: tadašnji

Jovan Dučić i Milan Rakić: "Nacionalni Milan Rakić bio

je onakav kakav je i u pesmama", napisao je

Grigorije Božović

srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić isticao je u svojim izveštajima i prepisci da su odlični i da ih je on, na položaju na kom je, iskoristio do maksimuma.

Iz ministarstva u četnikče: Pod komandom Vojina Popovića - Vojvode Vuka

Rakićevo angažovanje ima, međutim, i svoj neposredan vid. Tu se on pojavljuje kao ratnik, dobrovoljac u redovima najodlučnijih oslobodilaca Stare Srbije, kao bivši konzul koji sada - kako će zabeležiti Milan Grol - "sa redenicima prekrštenim preko kožuha i šubarom na glavi, ulazi na čelu kolone u Prištinu".

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića - vojvode Vuka.

Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Priš-tinu.

Priča je zanosna. Sastoji se od dve epizode, na koje se može gledati kao na činove jednoga istog dramskog zbivanja.

Prvu epozidu sačuvao je u svojim uspomenama Mladen St. Đuričić i ona se tiče, doživljaja o kojem će sam Rakić mladom prijatelju poveriti:

"To mi je bio najveći dan u životu".

Mladen St. Đuričić ne prepričava događaj nego se u potpunosti prepušta Rakićevom kazivanju:

"Oko mena vojnici popadali - ljube zemlju!": Suza vodnika Rakića

"Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe... Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.

- Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?

U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.

- Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!... To je Gazimestan, na kom je Obilić...

Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio - otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:

Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!

Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava... Iskaza me celog - planina!... Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:

- Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama... Evo ga pozadi, s bombama... u odredu Vojvode Vuka!

I odmah odjeknu komandantov glas:

- Dobrovoljac Rakić, napred!

Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze... prvi i poslednji put tada."

Pravoslavna zvona ponovo u Prištini: četnik Rakić na čelu kolone

Drugi deo priče zaveštao je potomstvu Milan Ćurčin. Po ulasku u Prištinu, Rakić se s oslobodiocima uputio pravo u konzulat i potražio veliko crkveno zvono što ga je 1908. sakrio od Turaka u podrumu. Izneo ga je s vojnicima i okačio o granu u porti pravoslavne crkve. Prvi je povukao uže, pa ga je predao onom do sebe, da i on zazvoni. Narod i vojnici pristupali su zvonu jedan po jedan, skidali kapu, krstili se i povlačili za uže - čitav taj dan zvonilo je opet zvono na Kosovu oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavetne misli srpskoga naroda.

Ćurčinovo kazivanje delovalo bi nepotpuno bez jednog fragmenta iz Rakićevog pisma upućenog ženi, iz Prištine, 10. oktobra 1912. godine:

"Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovo nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosovo osvećeno."

Posle Vojislava Ilića, Nušić je bio srpski vicekonzul u

Prištini, pred polazak na dužnost u Prištinu, Rakić je

proučavao Nušićeva konzlska pisma s Kosova: Da li bi i danas pesnici i književnici

bolje branili Kosovo od policajaca?

Godine 1939, u tekstu koji je imao da vaspostavi lik tek umrloga pesnika (1938), stari drug i profinjeni tumač njegovih stihova podsetiće upravo na kosovske godine Rakićeve:

"Takav je to bio čovek, uvek i u svemu isti: kao rodoljub u Prištini, kao borac u ratu, kao čovek kod koga su posle reči dolazila dela, posle pesme Na Gazi-Mestanu odlazak u dobrovoljce."

Ne znam za tačniju ocenu Rakićeve ličnosti i njegovog karaktera od ovog sažetoga i dubokog iskaza Bogdana Popovića.

JEROTIĆEV PUT KA TAJNI PESNIKA MILANA RAKIĆA

U vidokrug psihijatra, književnog tumača i religiologa Vladete Jerotića ušao je Milan Rakić kao čovek i kao pesnik početkom osamdesetih godina prošlog veka. To ne znači da pre tog vremena Jerotić za Rakića nije znao i da ga nije čitao. Ali i da je to slučaj (a nije), na dublje zanimanje za ličnost Rakićevu i njegovo stvaralaštvo pokrenuli bi ga, štaviše obavezali, prijateljstvo i razgovori s Isidorom Sekulić (1877–1958). Naglašavajući, međutim, početak osamdesetih godina minulog stoleća, ja mislim na doba kada se Jerotić – posle čitavoga niza psihoanalitičkih, dubinsko-psiholoških i patografskih eseja o velikim stranim autorima i njihovom radu – na odsudan način okrenuo srpskoj književnosti i njenim piscima...

U ljudskom svetu odgovori su promenljivi i prolazni; večna su pitanja, jedino ona ulivaju pouzdanje u ljudski duh – toj mudrosti Starih priklonio se ovde Vladeta Jerotić, suočavajući se, tako, još jedanput, po stoti put, sa zagonetkom koja već decenijama iskrsava pred njega čim se upita o vrednostima i smislu čovekovog postojanja na zemlji, o ljudskoj volji za stvaranjem i za verom, o mogućnim putevima individualnog samoostvarivanja i preumljenja bića. Pitanje se, prema tome, ispostavilo kao neminovnost i Jerotić ga je – usmerujući se pre svega na ono što je ostalo nepoznanica Rakićevog unutrašnjeg života, izazov i razlika njegove ličnosti, tajna krajnjih značenja njegovih stihova i, ne na drugom mestu, njegove pesničke i ljudske misije – sažeo u ove reči:

Kakva se to vrsta preobražaja odigrala u Rakićevom duševnom i duhovnom životu, koji ga je preobražaj odvojio od stvaranja?

Carski put je, time, konačno otvoren, teorijske i sve druge pripreme bile su već obavljene i temeljno preispitivanje nije se više moglo odlagati. Rezultat, koji ima sve osobine jednog univerzalistički zamišljenog traktata, sada je tu.

Kao Jerotićevo putovanje prema Rakiću, tako treba osvetliti i pomenute dugotrajne pripreme za jedno putovanje ove vrste i tek potom usredsrediti se na domete na raspravu Milan Rakić i religija. U ovom času, međutim, izlaganje o tome nije neophodno – tim pre što je u samom tekstu autor vidno obeležio tragove i putokaze svoga naučnoga i spisateljskog kretanja. O njima ću šire progovoriti kada se, posle prve recepcije knjige, pristupi novom, u nekim segmentima možda i preinačenom njenom izdanju.

Za ovu priliku biće dovoljno ako kažem da u radu koji je pred čitaocem imamo posla sa znaocem koji na suveren način ukršta stanovišta i otkrića svih duhovnonaučnih disciplina relevantnih za predmet o kojem piše. To su: psihoanaliza i analitička psihologija u prvom redu, zatim religiologija u visokom

smislu, onda antropologija i karakterologija, pa filosofija i sociologija stvaralaštva, najzad istorija i kritika književnosti.

U jednu reč, pred sobom imamo Vladetu Jerotića – renesansnog Srbina.

Jovan PEJČIĆ

Адагио

Задрхтасе на стабљикама глатки Кринови редом, и дусу ми бонуПрелисе зраци мистицни и слатки:Појавила се драга на балкону.

Цула си песму, драга, ал' то нијеВесела песма некадасњих дана...О, да л' осецас да се у њој кријеНесноси задах устојалих рана?

О, да л' разумес, драга, страсну беду,И осецас ли невидљиве узе,Видис ли кроз ноц на лицу ми бледуКрваве оци и стинуте сузе?...

Бозур

Како је лепа ова ноц! Гле, свуда,С тополе, раста, багрема И дуда,У млазевима златокосим падаНесустаствена месецина.Сада,

Над ливадама где трава мирисе,У расцветалим гранама, сврх њиваКоје се црне после бујне кисе,Велика дуса месецина снива.

Све мирно. Тајац. Цути поље равноГде некад паде за цетама цета...- Из многе крви изникнуо давно,Црвен И плав, Косовом бозур цвета...

Цекање

Цекам у сенци једог строг дудаДа месец задје И, скривена тамом,По уској стази сто кроз ноц кривуда,Да сидјес к мени цезњивом И самом.

Цекам, а лењо пролазе минути,И сати бију на торњу далеко.Вец зора свице, бледе млецни пути,А ја јос цекам, - И вецно бих цек'о!

О, ста је то сто мене везе садаЗа један пут, за један облик тела,И сто ми дуса затрепери цела,И сва немоцна издисе И пада,Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред цудесним сјајемЛепоте твоје, слаб, без једног даха,Као да сваког цаса зивот дајем,Прилазим теби пун побозног страха,

Посрцем, клецам, докле ме привлаце,Ко провалија тамна И дубока, И док се страсним преливима мраце,Твоја два црна неумитна ока...

Цезња

Данас цу ти дати, када веце падне,У светлости скромној кандила И свеца,У цистоти дусе моје, некад јадне,Цитаву бујицу пролетњега цвеца.

У соби це бити сумрак, благ ко твојеСрце, сумрак створен да се дуго сања.На окнима светлим забљестаце бојеУ тај свези тренут првога сазнања...

Све це бити лепсе, све дразе И висе,Ноц која се спуста, свет сто мирно спава,Дуго мртво поље на коме мирисеКрзљава И ретка у бусену трава.

И тако крај цвеца остацемо сами...- Пролице се тада, као бујне кисе,Стидљиви сапати у блазеној тами,И реци из којих пролеце мирисе...

Далида

Ко пецат сам те метнуо на срцеИ као пецат на мисицу своју;И све сам дао, и, по љутом боју,Хладнокрвно сам покопао мрце.

И дуса моја није хтела знатиЗа тајну гризу и осецај стида,Ни да л' цес бити добра као мати, Или си стара, вецита Далида.

Владај над мојом дусом, моцно дете, Са расцветаним рузама у коси, И власт нек твоју ниста не омете, Ни бол, ни плац, ни рец сто милост проси.

У мојој дуси увек места имаЗа пун заборав, за све сто це редомНавалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом.

Па сто се пласис и устезес? Знам те!Царуј ко увек, царуј према себи,Ти, деспотице, сто те вецно памте;Да ниси таква- волео те не би'!

Долап

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,Стоји као спомен из прастарих дана.Његову сам скрипу као дете цуо.Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреце га тромо,Малаксао давно од тескога труда.Вуце бедно кљусе сипљиво И ромо,Биц га бије, улар стезе, зуљи руда.

Вранце, ти си био пун снаге И воље,И долап си стари окретао зиво.Тесила те нада да це бити боље;Млад И сназан, ти си слатке снове снив'о.

Ал' је просло време преко твоје главе,Изнемогло тело, малаксале моци;Познао си зивот И невоље праве,И јулијске зеге И студене ноци.

О како те залим!- гле, сузе ме гусе,-Олицена судбо свих зивота редом,Тебе, брацу људе, И све зиве дусе,Једнаке пред опстом неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко це ти је дати?Ту крај твојих ногу зубореци теце.Али биц фијукне...Напред, немој стати,Док не падне спасоносно веце.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео,Свуда око тебе буја трава густа,И мирисе њене цув доноси врео.Али биц фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као И ја ,од младости ранеОсетио опсту судбу сто нас гази,И гладан И зедан проводио данеСве у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као И ја, на јулијској зези, Док зубори вода крај тебе у виру,Сањао о среци, награди, И нези,Сањао о добром, заслузеном миру.

О, ко змија љута косуљицу своју,Оставити беду, несрецну И злобу,И ударце бица стецене у зноју,И свемоцну подлост И опсту гнусобу!

Пусти снови! Напред, вранце, немој стати, Не мириси траву, не осецај вир;Награду за труде небо це ти дати:Мрацну, добру раку, И вецити мир!

Искрена песма

О, склопи усне, не говори, цути,Остави мисли нек се бујно роје, И рец нек твоја ницим не помутиБезмерно силне осецаје моје.

Цути, и пусти да сад зиле мојеЗабрекцу новим, заносним зивотом,Да заборавим да смо ту нас двојеПред велицанством природе; а потом,

Кад продје све и малаксало телоПоново падне у обицну цаму, И зивот нов и надахнуце целоНецујно, тихо потоне у таму,

Ја цу ти, драга, опет реци тадаОтузну песму о љубави, какоЦезнем и страдам и љубим те, мадаУ том тренутку не осецам тако.

И ти цес, бедна зено, као ваздаСлусати радо ове реци лазне, И захвалицес Богу сто те сазда, И оци це ти бити сузом влазне.

И гледајуци врх заспалих њиваКако се спуста нема полутама, Ти нецес знати ста у мени бива, Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад меОбузме целог силом коју има, И сваки зивац растресе и надме, И осецаји навале ко плима.

За тај тренутак зивота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља.Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато цу ти увек несто реци: цути, Остави дусу нек спокојно снива,Док крај нас лисце на дрвету зутиИ тама пада врх заспалих њива.

Јефимија

Јефимија, церка господара ДрамеИ зена деспота Угљесе, у миру,Далеко од света, пуна верске таме,Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи И гусе, Пропадају царства, свет васколик цвили.Она, вецно сама, на злату И свилиВезе страсне боле отмене јој дусе.

Векови су просли И заборав пада,А јос овај народ као некад грца,И мени се цини да су наса срцаУ грудима твојим куцала јос тада,

И у муцне цасе народнога слома,Кад светлости нема на видику целом,Ја се сецам тебе И твојега дома,Деспотице српска с калудјерским велом!

И осецам тада, да, ко некад, сама,Над несрецном коби сто стезе све јаце,Над пламеном које обухвата тама,Стара Црна Госпа запева И плаце...

Као бајка

Хтео бих једну ноц кад месец куња,Плацеван, крзљав, без сјаја и боје, А земља има сетан мирис дуњаСто месецима у прозору стоје;

И све да буде тузно, све да будеКао да свуда јеце болна деца, Растапају се цезње као груде,И све кроз сутон пригусено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје, Да зајецамо и ми, обадвоје...

Хтео бих једну ноц венцано белу, Провидну, светлу, сву у месецини, Да неземаљски изглед да твом телу, И свакој ствари, и да ми се цини

Ко бајка да је, да то није јава, Да с месецином све се стапа сада, И неосетно губи се и пада, И све нестаје, и све исцезава,

Па кад на мене падну усне твојеДа исцезнемо и ми, обадвоје...

Кондир

Поцуј, драга, реци искрене и јаснеЈедне болне дусе, твојој дуси присне,

Пре но олуја стигне и гром страсни прасне,И немирно срце наједанпут свисне, Поцуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам даоКопрену, ни бурму, ни аздију, као Старински јунаци, по цему цес менеПоменути када стигне удес заоИ записте деца и заплацу зене.

Сад на разбојисту лези лес до леса.Племици и себри. Лези страсна смеса. Ноц се хвата. Само муња каткад блисне.Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоце ли ме наци медју њима твојеБистре оци, драга? Хоце л из кондира,Ко претеца скромна бецитога мира, Пасти кап на ране сто зјапе и гноје?Хоце л пасти капља сто болове спира?

Цекам. Нигде никог. Светлост дана гасне. Ноц просипа таму и цасове касне,Ни звезде на небу да за тренут блисне.- Цекам. Нигде никог. Уз вапаје гласнеНепрегледна хрпа рањеника кисне...

Лепота

Јест, нема на теби ниједнога делаДа се моме оку могао да скрије, Ниједног превоја блиставог ти телаДа се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка цасеТи преда ме ступас сва сјајна и зива, Знам када це сузе око да ти квасе, Знам кад ти се дуса милостом прелива,

А кад у ној носис сву топлину Југа...Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако цудно друга, И никада слицна јуцерасњој зени.

Та моц твоја цудна заслепљива менеРазноврсним сјајем, мирисом и бојом.

- Ох, једанпут ко и друге зене, Да одахнем најзад пред лепотом твојом!...

Љубавна песма

Суме бокори цветног јоргована,И ноц звездана трепери, И зудиЗа бујну љубав, свету Богом дана.Док месецина насмејана блуди,Суме бокори цветног јоргована.

У таку ноц је позудну И страснуИзолда некад цекала Тристана.Буде се гробља уз кукњаву гласнуИ сецају се прохујалих дана.У таку ноц је позудну И стасну,

Носеци собом лествице од свиле,Старински витез , пун вере И наде,Хитао замку своје верне Виле,И певао јој страсне серенаде.Старински витез пун вере И наде!

Суми, о ноци прохујалог доба!У срцу носим некадање људе.Поворке беле дизу се из гроба, И са мном љубе, степе, цезну, зуде!

Срасно И зудно! Она мене цекаКо некад плава Изолда Тристана.Стрепи, И слуса топот из далека,И цув мирисни заносно царлијаУ бокорима цветног јоргована!

Наследје

Ја осецам данас да у мени тецеКрв предака мојих, јунацких И грубих,И разумем добро, у то мутно веце, Засто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,Јер у мени теце крв предака моји, Муценика страрих И јунака којиУмираху цутке на срасноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрв'о,Успео сам- све се мозе кад се хоце-Да на ово старо И сурово дрвоНакалемим најзад благородно воце.

И сад, ако плацем кад се месец кренеС ореолом модрим низ небесне путе,Ил' кад старе суме, царобне сирене,Једно тузно веце злокобно зацуте,

Ја осецам ипак, испод свезих гранаИ калема нових, да, ко некад јака,У корену старом струји сназна храна,Неисцрпна крепост старинских јунака.

Све исцезне тада. Заборављам бољу,А преда ме стају редом преци моји,Муценици стари, И јунаци којиУмираху цутке на стасноме кољу...

Напустена црква

Лези стара слика распетога Христа.Млаз му крви цури низ сломљена ребра;Оци мртве, усне бледе, самрт иста;Над главом ореол од кована сребра.

Дар негдасњег племства и побозног себра, Дјердан од дуката о врату му блиста. По оквиру утиснута срама циста, А оквир је рез'о уметник из Дебра.

Такав лези Христос сред пустога храма.И док неосетно, свуда пада тама, И јато се ноцних птица на плен спрема,

Сам у пустој цркви, где крузе вампири,Оцајан и страсан, Христос руке сири, Вецно цекајуци паству, које нема...

Песнику

Господ ти је дао светлу искру. Кресни,И обасјај таму где песници зиве,Мајусности своје нека буду свесни.

Сруси ко од сале, њихове олтаре

И идоле многе којима се диве!Разби предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крхаСтара тросна зграда од дна па до врха!Гони бедну брацу ко бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у самртном страху,Крстеци се, цују твоју песму плахуГде грми крај њине сликоване прозе!

Поносна песма

Безбројне су оци по твом стасу палеКо уморна јата на поморску ладју, И, све оцарене, за тренутак сталеДа на теби одмор И лепоту надју.

Безбројна су уста рекла да те љубе, И умукла затим, да никада висеНе прозборе реци ни незне ни грубе,Јер теби рецена рец- све друге брисе!

Безбројни јауци прате твоје стопеКад ти, ко бозанство страсно, сидјес к нама,И безбројне страсти запламте ко слама, И безбројна срца црном крвљу лопе...

И нико, И никад, не дотаце врелеУсне твоје, нити рец ти незну зацу.Само, ко две сестре у безгласном плацу, Две се дусе насе у милости среле.

И ја сам господар твој И твога тела,Ко деспоти стари владам тобом сада,Сам напајам уста са свих твојих врела,И сва незност твоја само на ме пада.

О, када је тако стари Усуд хтео,Да ја изабраник будем, ја једини,И да, увек уз њу, век проведем цеоОцаран, И бацен у царобне цини,

Подигнуцу главу своју поносито,И као мујезин са танког минарета,Док подамном сусти непрегледно зитоИ на месецини плави кукољ цвета,

Узвикнуцу громко кроз пределе неме,Да обузме сваког неверника страва:" Јест, само је она лепотица права,А ја њезин пророк за вецито време!"

Роса пада

Небо је сиво, месец блед,Тисина свуда, мир.Не суми сад платана ред,И не зубори вир.

О,цудна ноц,о, цудан сат,Тајанствен, црн, и глух, У који као вити влатМој болни дрсце дух.

Осетим каткад тајни летКроз ноц, док цути вир;Стресе се лист и стресе цвет,Па опет влада мир.

То роса, тико као сен,Пада на лист и цвет, И блага ноц за један тренОсвези цео свет.

И ја осецам у тај сат,Тајанствен, црн, и глух, Док као незни, вити влатМој болни дрсце дух,

Да то у тами неки Бог, Над светом који мре, Из болецива срца свогПролива сузе те...

Сентиментална песма

По месецу ти саљем уздах један,По том у цезњи брату. Нек ти реце,У тузни цас кад зимско пада веце,Да сам, ко Азра, блед, веран, И предан.

И ста би он, тај месец коме поју

Од Индије до вецитог РимаЦезњиву светлост И сањиву бојуСви песници на језицима свима,

Кад не би тако у глухој самоциТесио срца сто са цезњом гусеИ љупким сјајем кроз бескрајне ноциВезивао све растављене дусе!

И сад, кад сине та старинска ЛунаИ сетне зраке проспе мојом собом,Ја цудно пренем И, ко да си туна,Сва дуса моја замирисе тобом...

Сетна песма

Досло је време кад нам коса седи,И наса цула постепено грубе.Стојимо тако скрусени И бледиДок насу старост обљављују трубе.

Но јос у мени исцезнуо нијеСледбеник Младог Вертера, сто сањаПри месецини, И сто сузе лијеУз сваки спомен старог сецања!

О, знам то добро, стари огањ да јеНестао, да га неце бити висе.Но насу љубав нема ко да збрисе:Она се мења али увек траје.

Сад нам је љубав отмена И цедна,Ко месецином прозета. МирисеКо цвет сасусен, успомена једна,У кјизи сто се вец не цита висе.

О, дај ми драга, да на крило твојеПолозим главу уморну, да садаСлусам, док бљесте на западу бојеИ веце као црно крило пада,

Као у скољци хуку морских валаУ насој дуси, где це одсад растиНиз црних беда И старацких зала,Пригусен сумор некадање страсти...

Симонида

Ископасе ти оци, лепа слико!Вецери једне, на каменој плоци, Знајуци да га тад не види нико, Арбанас ти је нозем избо оци!

Али дирнути руком није смеоНи отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски веоПод којим лези коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу, У искицену мозаик-оделуДок мирно сносис судбу твоју грубу,Гледам те тузну, свецану и белу;

И као звезде угасене, којеЦовеку ипак саљу светлост своју,И цовек види сјај, облик, и бојуДалеких звезда сто вец не постој,

Тако на мене са мрацнога зида, На поцадјалој и старинској плоци,Сијају сада, тузна Симонида, Твоје вец давно ископане оци...

ИСКРЕНА ПЕСМА

О склопи усне, не говори, цути,Остави мисли нек се бујно роје,

И рец нек твоја ницим не помутиБезмерно силне осецаје моје.

Цути, и пусти да сад зиле мојеЗабрекцу новим, заносним зивотом,

Да заборавим да смо ту нас двојеПред велицином природе; а потом,

Кад продје све, и малаксало телоПоново падне у обицну цаму,И зивот нов и надахнуце целоНецујно, тихо потоне у таму,

Ја цу ти драга, опет реци тадаОтузну песму о љубави, како

цезнем и страдам и љубим те, мадаУ том тренутку не осецам тако.

И ти цес, бедна зено, као ваздаСлусати радо ове реци лазне,

И захвалицес Богу сто те сазда,И оци це ти бити сузом влазне.

И гледајуци врх заспалих њиваКако се спуста нема полутама,

Ти нецес знати ста у мени бива-Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад меОбузме целог силом коју има,

И сваки зивац растресе и надме,И осецаји навале ко плима!

За тај тренутак зивота и миља,Кад затрепери цела моја снага,Нека те срце моје благосиља.

Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато цу ти увек реци: цути,Остави дусу нек спокојно снива,

Док крај нас лисце на дрвету зутиИ тама пада врх заспалих њива.

Оцајна песма

Упиј се у мене загрљајем једним,Ко грозница тајна струји мојом крви,

Крепко стегни моје тело, нек се смрви,И дај ми пољупце за којим зедним.

Као Хермес стари и с њом Афродита,Стопи се у мени страсцу твојом целом,

Да сав изнемогнем под витким ти телом,И да дуса моја буде сита.

-Када помислим, драга, да це доци времеКад за мене неце постојати зене,

Кад це цула моја редом да занеме,И страсти да продју као дим и пена,А да це, јос увек, покрај мене свудаБити месецине под којом се зуди,

И младих срдаца сто стварају цуда,И зена сто воле и вољених људи,

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тадаКао бик погодјеном зрном посред цела

Сто у напорима узалудним падаДок из њега бије крв црна и врелаУпиј се у мене загрљајем једним,

Ко грозница тајна струји мојом крви,Крепко стегни моје тело, нек се смрви,

И дај ми пољупце за којим зедним.

 

Милан Ракић

На Гази Местану

Силни оклопници, без мане и страха,Хладни ко ваш оклоп и поглед мрака,Ви јурнусте тада у облаку праха,И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...Кад олуја прође врх Косова равна,Косово постаде непрегледна јама,Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је вашаШто последњи бесте. У крвавој страви,Када труло царство оружја се маша,Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,Да смо недостојни историје наше,Да нас захватила западњачка река,И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те волиДанас, тај те воли, јер зна да си мати,Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,Знајући шта дајем и зашто га дајем.

ИСКРЕНА ПЕСМА

О склопи усне, не говори, ћути, Остави мисли нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величином природе; а потом,

Кад продје све, и малаксало тело Поново падне у обицну чаму, И живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда Слушати радо ове речи лажне, И захвалићеш Богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива- Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осецаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља. Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвету жути И тама пада врх заспалих њива.

ЧЕКАЊЕ

Чекам у сенци једог старог дуда Да месец задје и, скривена тамом, По уској стази што кроз ноћ кривуда, Да сидјеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути, И сати бију на торњу далеко.

Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја јос чекам, - и вечно бих чек'о!

О, шта је то што мене веже сада За један пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издисе и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем Лепоте твоје, слаб, без једног даха, Као да сваког часа живот дајем, Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док се страсним преливима мраче, Твоја два црна неумитна ока...

ОЧАЈНА ПЕСМА

Упиј се у мене загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којим жедним. Као Хермес стари и с њом Афродита, Стопи се у мени страшћу твојом целом, Да сав изнемогнем под витким ти телом, И да душа моја буде сита. -Када помислим, драга, да це доћи време Кад за мене неће постојати жене, Кад ће чула моја редом да занеме, И страсти да продју као дим и пена, А да ће, још увек, покрај мене свуда Бити месечине под којом се жуди, И младих срдаца што стварају чуда, И жена што воле и вољених људи, Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погодјеном зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела Упиј се у мене загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којим жедним.

ОБИЦНА ПЕСМА

Наса је љубав била кратког века, Тренутак један - тек годину дана. И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана.

У свадји нам је просло пола дана; У помирењу муцном пола ноци. И безао сам из насег стана, Тразеци мира у пољској самоци.

Но то је било кратко време; Па постадосмо тудји једно другом;

И гледасмо се у цутању дугом, Тупо, к'о сито дете сецерлеме.

И тако све је просло; и ја сада Не могу клети небо ни судбину, Ил' с песницама стиснутим, пун јада, Проклети зене или подлост њину|

Па ипак - да си само каткад знала Велики, кобни огањ дусе ове, И силну љубав сто нисти к'о хала Све друге мисли и наде и снове; -

Па ипак - да си само каткад хтела У заносу, и слицну мекој свили, Да надјес незну рец из срца врела - И ми би мозда дуго срецни били|

А сад полако теце ово време; Постасмо тако тудји једно другом; И гледамо се у цутању дугом Тупо, к'о сито дете сецерлеме.

ДАЛИДА

Ко печат сам те метнуо на срце И као печат на мишицу своју; И све сам дао, и, по љутом боју, Хладнокрвно сам покопао мрче.

И душа моја није хтела знати За тајну грижу и осећај стида, Ни да л' ћеш бити добра као мати, Или си стара, вечита Далида.

Владај над мојом душом, моћно дете, Са расцветаним ружама у коси, И власт нек твоју ништа не омете, Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

У мојој души увек места има За пун заборав, за све што ће редом Навалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те! Царуј ко увек, царуј према себи, Ти, деспотице, што те вечно памте; Да ниси таква- волео те не би'!

АДАГИО

Задрхташе на стабљикама глатки Кринови редом, и душу ми бону Прелише зраци мистични и слатки: Појавила се драга на балкону.

Чула си песму, драга, ал' то није Весела песма некадашњих дана... О, да л' осећаш да се у њој крије

Несноси задах устојалих рана?

О, да л' разумеш, драга, страшну беду, И осећаш ли невидљиве узе, Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу Крваве очи и стинуте сузе?...

СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА

По месецу ти шаљем уздах један,

По том у чезњи брату. Нек ти рече,

У тужни час кад зимско пада вече.

Да сам ко Азра, блед, веран и предан.

И шта би он, тај месец, коме поју

Од Индије до вечитога Рима

Чежњиву светлост и сањиву боју

Сви песници на језицима свима,

Кад не би тако у глухој самоћи

Тешио срца што се чежњом гуше

И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи

Везивао све растављене душе!

И сад, кад сине та старинска Луна

И сетне зраке проспе мојом собом,

Ја чудно пренем и, ко да си туна,

Сва душа моја замирише тобом...НА ГАЗИ-МЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,

хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,

ви јурнусте тада у облаку праха,

и настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама ...

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша

што последњи бесте. У крвавој страви,

када труло царство оружја се маши,

сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,

да смо недостојни историје наше,

да нас захватила западњачка река,

и да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

данас, тај те воли, јер зна да си мати,

јер пре нас ни поља ни кршеви голи

не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,

неозарен старог ореола сјајем,

ја ћу дати живот, отаџбино моја,

знајући шта дајем и зашто га дајем!

ВЕЦИТИ ПУТНИК

Ја сам био створен,Госпо,да се родим' Да зивим,и умрем,све у истој куци, Да целог зивота,никуд немицуци, У истоме куту разговоре водим,-

А ја белим светом расух зивот цео; И на обалама где је вецна плима, И у сваком граду,сваком месту,има По кап моје крви и мог срца део.

Ко раскинут дјердан,снизали се моји Дани,разбацани,тудји један другом, И у луталацком мом зивоту дугом Нигде један спомен уз други не стоји.

Сад сам силом цуди,Госпо,не знам ције, На северу мртвом,где се мрзне море, Где ни једна тица пропевала није, Где прастаре суме никад не суморе, И где снезне јеле сто пролеца броје Као беле дувне непомицно стоје...

Све су јутрос јеле обвијене снегом, И дрвене куце ,ко од снега целе, Под црквеним торњем спокојно се беле, Ко сатори бели под победним стегом.

Но мисао моја није тако бела,- У мени се буди опет цезња стара, И сапцуци тајно,ко вецернња врела, Пред оцима мојим старе слике ствара.

И ја видим друге пределе,и боје Друге,с пуно сунца,с две големе воде, Где слепови ниски укотвљени стоје И бродови пуни у даљину броде.

Божур

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда, С тополе, 'раста, багрема и дуда, У млазевима златокосим пада Несустаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама, сврх њива Које се црне после бујне кише, Велика душа месечева снива.

Све мирно. тајац. Ћути поље равно Где некад паде за четама чета... - Из многе крви изникнуо давно, Црвен и плав, Косовом божур цвета...Јефимија

Јефимија, ћерка господара Драме И жена деспота Угљеше, у миру, Далеко од света, пуна верске таме, Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше, Продају царства, свет васколики цвили. Она, вечно сама, на злату и свили Везе страсне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада, А још овај народ као некада грца, И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома, Кад светлости нема на видику целом, Ја се сећам тебе и твојега дома, Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над пламеном које обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче...

Наслеђе

Ја осећам данас да у мени тече Крв предака мојих, јуначких и грубих, И разумем добро, у то мутно вече, Зашто бројне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу, Јер у мени тече крв предака моји', Мученика старих и јунака који Умираху ћутке на страсноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво, Успео сам - све се може кад се хоће - Да на ово стро и сурово дрво Накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене С ореолом модрим низ небесне путе, Ил' кад старе шуме, чаробне сирене, Једно тужно вече злокобно заћуте,

Ја осећам ипак, испод свежих грана И калема нових, да, ко некад јака, У корену старом струји снажна храна, Неисцрпна крепост старинских јунака.

Све исчезне тада. Заборављам бољу, А преда ме стају редом преци моји, Мученици стари, и јунаци који Умираху ћутке на страсноме кољу...

Поносна песма

Безбројне су очи по твом стасу пале Ко уморна јата на поморску лађу,

И, све очаране, за тренутак стале Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безбројна су уста рекла да те љубе, И умукла затим, да никада више Не прозборе речи ни нежне ни грубе, Јер теби речена реч - све друге брише!

Безбројни јауци прате твоје стопе Кад ти, као божанство страшно, сиђес к нама, И безбројне страсти запламте ко слама, И безбројна срца црном крвљу лопе...

И нико, и никад, не дотаче вреле Усне твоје, нити реч ти нежну жацу. Само, ко две сестре у безгласном плачу, Две се душе наше у милости среле.

И ја сам господар твој и твога тела. Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела, И сва нежност твоја само на ме пада.

О када је тако стари Усуд хтео, Да ја изабраник будем, ја једини, И да, увек уз њу, век проведем цео Очаран, и бачен у чаробне чини.

Подигнућу главу своју поносито, И као мујезин с танког минарета, Док пода мном шушти непрегледно жито И на месечини плави кукољ цвета,

Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: "Јест, само је она лепотица права, А ја њезин пророк за вечито време!"

Јасика

Над крововима небо сиво, А измаглица влажна лута И ко прозрачно меко ткиво Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери, И биље, све се мртво чини. - Јасика једна тек трепери. Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико! Тај тамни нагон што те креће разумео још није нико, Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,

Изван доброга и ван злога, данас ко јуче што је био Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико! Гледам те с чежњом и са тугом На болове сам давно свико, Са јадом живим као са другом.

И кад живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу ко црн вео Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу Везују танки конци они, Дрхтаји твоји мене вежу За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје, Ко наговештај нове вере, Весело као лишће твоје, Нагони тамни затрепере...

У квргама

У кврге су ме бацили, о срама. да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? - Тама Źути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је, Ал чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене. У редовима црним кврге стоје, У њима поште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свода око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило! И немилосно кости моје мрви, Док најзад моје не престане било, И не исцури кап последња крви! Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада, Жртва се руга џелату што коље. Зар то врхунац мучења и јада? Зар ништа ниси измислила боље? О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче, Ал знај да неће прећи моје усне Ниједна речца што моли ил плаче, Ни бапске клетве, ни слабости гнусне! Удри, и мучи, и притежи јаче, -

Ал докле редом деца, људи, жене, Плачу и пиште, бедни, покрај мене, И ропски клече пред скривеним створем, Врх писке, клетве, и вапаја њини' Летеће мирно дух мој у висини, Ко морска ласта над широким морем.

Долап

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо, Стоји као спомен из прастарих дана. Његову сам шкрипу као дете чуо; Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда; Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо, Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче! Ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо; Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.

Ал' је прошло време преко твоје главе, Изнемогло тело, малаксале моћи; Познао си живот и невоље праве, И јулијске жеге, и студене ноћи. О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше, Олишена судбо свих живота редом! - Тебе, браћу људе, и све живе душе, Једнаке пред општом, неминовном бедом... Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жубореци тече. Али бич фијукне... Напред! Немој стати, Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео; Свуда око тебе буја трава густа, И мирисе њене цув доноси врео. Али бич фијукне: збогом, надо пуста!

Ти си као и ја, младости ране, Осетио општу судбу што нас гази, И гладан и жедан проводио дане Све у уском кругу, све на истој стази.

Ти си као и ја, на јулијској жези, Док жубори вода крај тебе у виру, Сањао о срећи, награди и нези, Сањао о добром, заслуженом миру.

О! к'о змија љута кошуљицу своју, Оставити беду, несрећу, и злобу, И ударце бича стечене у зноју, И свемоћну подлост, и општу гнусобу!...

Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати, Не мириши траву, не осећај вир:

Награду за труде небо ће ти дати, Мрачну, добру раку, и вечити мир!

ОБНОВА

Хоцу на једном свецаном опелу Да сахраним оно сто прослосцу зову, И да ти донесем тада дусу нову Без иједне пеге негдасње - сву белу.

И хоцу да оног цаса кад на мене Падну косе твоје и пољубац један, Будем као некад безазлен и цедан, Да први пут познам цар љубљене зене;

И да сав у твојој бесконацној моци, Оцаран, без свега сто ме давно гуси, Осецам под сјајем ове прве ноци Како се у мојој обновљеној дуси,

Уз веселу песму раздраганих гнезда, Док сусти топола и мирисе липа, И раосно небо месецину сипа, Тајанствено радја ново јато звезда ...

Цезња

Данас ћу ти дати, када вече падне, у светлости скромној кандила и свећа, у чистоти душе моје, некад јадне, читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје срце, сумрак створен да се дуго сања. На окнима светлим забљештаће боје У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више, ноћ која се спушта, свет што мирно спава, дуго мртво поље на коме мирише кржљава и ретка у бусењу трава.

тако крај цвећа остаћемо сами... - Пролиће се тада, као бујне кише, стидљиви шапати у блаженој тами, и речи из којих пролеће мирише...

ЛЕПОТА

Јест, нема на теби ни једнога делаДа се моме оку могао да сакрије,

Ни једног превоја блиставог ти тела

да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка цасеТи преда ме ступис сва сјајна и зива,Знам када це сузе око да ти квасе,

Знам када ти дуса милостом прелива.

А кад у њој носис сву топлину Југа...Па ипак си сваког дана нова мени,Увек нова, увек тако цудно друга,И никада слицна јуцерасњој зени.

Та моц твоја цудна заслепљава менеРазноврсним сјајем, мирисом и бојом.- Ох, буди једанпут ко и друге зене.

Да одахнем најзад пред лепотом твојом...

ВЕЦИТИ ПУТНИК " Ја сам био створен,Госпо,да се родим' Да зивим,и умрем,све у истој куци, Да целог зивота,никуд немицуци, У истоме куту разговоре водим,- А ја белим светом расух зивот цео; И на обалама где је вецна плима, И у сваком граду,сваком месту,има По кап моје крви и мог срца део. Ко раскинут дјердан,снизали се моји Дани,разбацани,тудји један другом, И у луталацком мом зивоту дугом Нигде један спомен уз други не стоји. Сад сам силом цуди,Госпо,не знам ције, На северу мртвом,где се мрзне море, Где ни једна тица пропевала није, Где прастаре суме никад не суморе, И где снезне јеле сто пролеца броје Као беле дувне непомицно стоје... Све су јутрос јеле обвијене снегом, И дрвене куце ,ко од снега целе, Под црквеним торњем спокојно се беле, Ко сатори бели под победним стегом. Но мисао моја није тако бела,- У мени се буди опет цезња стара, И сапцуци тајно,ко вецернња врела, Пред оцима мојим старе слике ствара. И ја видим друге пределе,и боје Друге,с пуно сунца,с две големе воде, Где слепови ниски укотвљени стоје И бродови пуни у даљину броде. Где над мирном водом,у вецерње вреле,

Бде старинске куле с мрке цитаделе...

Вечити путникЈа сам био створен, Госпо, да се родим,Да живим, и умрем, све у истој кући,Да целог живота, никуд немичући,У истоме куту разговоре водим.

А ја белим светом расух живот цео;И на обалама где је вечна плима,И у сваком граду, сваком месту, имаПо кап моје крви и мог срца део.

Ко раскинут ђердан,снизали се мојиДани, разбацани, туђи један другом,И у луталачком мом животу дугомНигде један спомен уз други не стоји.

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,На северу мртвом, где се мрзне море,Где ни једна тица пропевала није,Где прастаре шуме никад не шуморе,И где снежне јеле сто пролећа бројеКао беле дувне непомично стоје...

Све су јутрос јеле обвијене снегом,И дрвене куће, ко од снега целе,Под црквеним торњем спокојно се беле,Ко шатори бели под победним стегом.

Но мисао моја није тако бела,У мени се буди опет чежња стара,И шапћући тајно, ко вечерња врела,Пред очима мојим старе слике ствара.

И ја видим друге пределе, и бојеДруге, с пуно сунца, с две големе воде,Где слепови ниски укотвљени стојеИ бродови пуни у даљину броде.Где над мирном водом, у вечерње вреле,Бде старинске куле с мрке цитаделе.

Силно задовољство

Ја имам цасове дугог оцајања, Безнадезне туге, обмана, и јада; Ја имам цасове кад се слатко сања

И позудно зели и блазено страда.

Ја имам цасове цедне, кротке, смерне, Кад цистотом трепте мисли моје младе, И у мојој дуси, побозне и верне, Засуморе химне, похвале и наде.

Јест, дуса је моја ко кутије старе, Сто у светом храму на довратку стоје, Где пролазник сваки спуста скромне даре За смирене свеце и за близње своје.

Поколење свако, велику ил’ малу, Спустило је у њу милостињу коју, Љубав или мрзњу, погрду ил’ хвалу, Осмех или отров и заоку своју.

Сад кроз зиле моје струје крви разне, Ја ропцем и певам, ја кунем и славим, И корацам смело, без страха од казне, Кривудавом стазом и путима правим!

Оцајање, туга, беда? Празне реци! Кад на земљи висе нема моци те Да у мојој дуси помути ил’ спреци Силно задовољство, осецати све!

ПРЕЛАЗНО ПОКОЛЕЊЕ

Господ је тако хтео да ме створи У земљи где се монотоно зиви; Промицу дани ни бољи ни гори, И, сиви, клизе у недоглед сиви.

А сам сам себи другу дусу дао, И с њоме цезње и потребе нове, И док ме овде гњеци удес зао, У пределе ме друге дуса зове.

И, сеталица, ја се вецно крецем Измедју света цезнуца и ствари: Један ме гони као крвник стари, А други крисом посипа ме цвецем.

А судбина це зато да ме смрви, И осветницко време да ме згази, Јер сам ван њега, узавреле крви, И не корацам по утртој стази.

Пропасцу и ја, и са мном сви они Родјени с дусом немирном, у дане Цифтинске страсти и намерне мане, Кад необицан осецај се гони!

Таква је судба! Нико неце знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену насем да смо, као мати, Нов језик с новим осецајем дали.

Јер Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно зиви,

Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни, сиви...

СЕРЕНАДА

И

АЛЛЕГРО

Са три свираца у црноме пласту, Са сесиром на ком се перо вије, Узев у помоц истоцњацку масту, Прикрасцу се, ко лопов сто се крије, Са три свираца у црноме пласту.

И зајецаце сетне виолине У свезу ноц, кроз басту цвеца пуну, И кад кроз облак бледи месец сине, Повице цвеце своју росну круну И зајецаце сетне виолине.

О, то це бити силна песма, рада Да знас ста незна дуса драгој пруза, - На уста моја покуљаце тада Милосне реци и бокори руза. Да, песма моја бице моцна тада.

Песма младости, бурна као она, Отмена, свеза, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена, свеза, поносна и врела.

О, како це се згранути од цуда Дремљиве цифте и њихове зене Кад их из теског, глупог сенка прене Свемоцна песма сто продире свуда! О, како це се згранути од цуда!

Бедници једни сто нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе Којима лазу своје тасте мазе Касапски момци, каплари и цате! Бедници једни сто нам љубав крате!

И зајецаце сетне виолине У свезу ноц. И стаце песма ова. И кад, ко подсмех на ту срецу тасту, Весела зора на истоку сине, Са три свираца у црноме пласту Поци цу – да ти сутра додјем снова!

ИИ

АДАГИО

Задрхтасе на стабљикама глатки Кринови редом, и дусу му бону Прелисе зраци мистицни и слатки:

Појавила се драга на балкону.

Цула си песму, драга, ал’ то није Весела песма некадасњих дана... О, да л’ осецас да се у њој крије Несносни задах устојалих рана?

О, да л’ разумес, драга, страсну беду, И осецас ли невидљиве узе, Видис ли кроз ноц на лицу ми бледу Крваве оци и стиснуте сузе?...

ИИИ

МЕНУЕТ ЛУГУБРЕ*

Перике беле, сињони, лепеза, И ципеле од атласа и свиле, И кринолине разне пуне веза, Красне и сјајне некада су биле.

А данас висе у орману тамо Прљави дроњци где прасина пада, И кад их видим, ја зацујем тада Менует љупки од Филипа Рамо.

Ал’ авај! Песма залуд покусава Да врати цари старинскога доба; Дубоким санком прослост ова спава, И поредјани стоје гроб до гроба.

Тако се свети природа, и тако Најлепси сан у ситни прах претвара: Од некадасњег раја бива пак’о, Од кринолине сјајне, крпа стара.

Тако сам и ја ево вец три ноци Блазен и бујан, док се песме хоре, У музици, у цвецу, и самоци, Сисао срецу све до саме зоре.

Али це, драга, друго време доци, И остаце ми, кад дан један гране, Од те блазене и цедне три ноци Три разјапљене, ко ноц црне, ране...

* Menuet lugubre – tuzna, setna igra.

Пашић и Милан Ракић

У ПОЛИТИКУ НЕМА ПЕВАЊЕ

Када је песник Милан Ракић први пут ступио у дипломацију, отишао је и представио се Пашићу.

- Овај... знаш онај... ја сам чуо да ти певаш песме у певање, али јесте онај... у спољну политику нема певање... него има да чуваш све у државну тајну, као што девојка има да чува... овај...пре него што се уда онај... одговори му Пашић.