1. Struktura leksikonaLeksikon je:

- popis leksema koje dobijaju svoje obrazloženje

- kompletan jezički fond jednog jezika

Leksički fond je sva leksika jednog jezika koja jeste ili je bila prisutna.

Kriterijum podele:

Prema tipu leksičkog fonda (obuhvaćenost leksičke mase)

- Opšti (lekseme u njemu nisu obeležene u odnosu na kontekst, imaju relativno mali broj dubleta i sinonima, nezavisne od domena upotrebe)

- Specijalni (lekseme koje su obeležene u odnosu na kontekst i zavisne od domena upotrebe)

Kriterijum podele reči u njima: na osnovu porekla reči (autohtone i strane), na osnovu jezičkog varijeteta (standardnojezički i supstandardni)

Prema tipu sfere interesovanja rečnika

- oni koji se zanimaju za lingvistiku stranih jedinica- priručnici (enciklopedije)

Prema broju obrađenih jezika

- jednojezični- dvojezični- višejezični

Rečnici mogu biti (prema vrsti problema koji obrađuju):

dijalekatski

terminološki

rečnici stranih reči

rečnici sinonima

rečnici antonima

rečnici homonima

kolokacijski rečnici

žargonski rečnici

Prema obuhvaćenosti leksičke mase rečnici mogu biti:

- opšti rečnici (zanimaju se za leksički sastav jednog jezika u celini)- posebni rečnici (pokrivaju samo jedan segment jezika)

Najpoznatiji rečnici:

1) Vukov rječnik – „Srpski rječnik“, 1818Označio Vukovu revoluciju. Sadrži Predgovor i Gramatiku. Asistirao Jernej Kopitar. Građa je prikupljena u manastiru Šišatovcu. Pisan je reformisanim jezikom i reformisanom ćirilicom. Ogorčenje kod nas je izazvala opscena leksika i preuzeta „latinična jota“. Rečnik je višejezičan (srpski, latinski i nemački jezik).

2) „Rječnik Hrvatskoga ili Srpskoga jezika“ – Jugoslavenska akademija umetnosti i znanosti, 1880Sadrži preko 250000 odrednica. Istorijski je jed obuhvata period od 12. do 19. veka. Prvi urednik je bio Đuro Daničić.

3) „Rečnik srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika“ – Srpska akademija nauke i umetnosti, 1959Obuhvata, pored standardne, i leksiku određenih dijalekatskih prostora. Reči su akcentovane. Ima standardnu akcentuaciju. Nije dovršen, 2006. godine je izašao 17. tom. Inicijativu za stvaranje ovog rečnika je dao Stojan Novaković, predsednik SANU. Leksikografski odsek koji je počeo da prikuplja građu za izradu rečnika počeo je sa radom još 1893. godine. Rečnik obuhvata građu od Vuka (početak 19. veka).

4) „Rečnik srpsko-hrvatskog književnog jezika“ – Matica srpska, 1967-1976Sadrži književni jezik ali i dijalekatske reči. Prva dva toma su objavile zajedno Matica srpska i Matica hrvatska. Građa je od sredine 19. do sredine 20. veka.

Značenje pozajmljenica nalazimo u rečnicima stranog porekla_

1) Bratoljub Klaić – „Rječnik stranih reči“

2) Milan Vujaklija – „Leksikon stranih reči i izraza“

3) Ivan Klajn, Milan Šipka – „Veliki rečnik stranih reči i izraza“

2. LeksemaLeksema je centar jezičkog sistema. Leksema je nosilac značenja bez obzira na svoj oblik i gramatičku funkciju.

Najčešće je jedna reč nosilac jednog značenja (pas) ali mogu i dve reči biti nosioci jednog značenja (bela rada). Postoje leksička i gramatička značenja reči. Reči se dele na:

Prema poreklu – autohtone i strane.

U zavisnosti odakle dolaze:

- germanizmi- romanizmi- latinizmi- grcizmi (hiljada, biblioteka)- turcizmi (bokal)- hungarizmi (salaš)- bohemizmi (iz češkog)- anglicizmi

Na pozajmljivanje reči utiče blizina, geografski položaj, politika, istorija, kultura.

Morfema je najmanja jezička jedinica sastavljena od fonema koja prenosi apstraktnu semantičku informaciju. Više morfema čini jednu reč.

Informacija sadržana u morfemama može biti:

- leksičkog tipa (koren reči) – kuć u kuća, kućište- semantičko-kategorijalnog tipa (sufiks) – ik u kućanik- gramatičkog tipa – a u kuća

Proste reči najčešće imaju dvomorfemsku strukturu (leksička + gramatička morfema).

Leksema je najmanja samostalna jedinica leksičkog sistema pod kojom se podrazumevaju svi oblici i značenja dve reči.

Čine je:

- leksička morfema + gramatička- tvorbena osnova + dodaci- najmanje dve tvorbene osnove + dodaci

Sposobna je da učestvuje u formiranju sintaksičkih jedinica. Osnovne osobine su oblikovanost i idiomatičnost.

Polisemantične lekseme su reči sa dva ili više značenja.

Leksikologija je nauka o rečnicima i njihovom sastavljanju. To je deo nauke o jeziku koji proučava značenja reči kao i sintagmatske, paradigmatske i derivacione veze među rečima.

Leksički sistem je poredak znakova zasnovan i organizovan na međusobnom raspoređivanju i određivanju. Reči samo u odnosu jedna prema drugoj u sistemu dobijaju određeno mesto i svoje pravo značenje.

U raznim jezicima imaju visok stepen univerzalnosti – svi imaju nazive za telo, brojeve i osnovne boje.

Neaktuelni jezički idiomi su crkvenoslovenski i srpskoslovenski.

Purizam je princip čistunstva u jeziku.

Lažni parovi su reči koje naizgled imaju isto značenje u dva jezika, ali nije tako.

Podela leksema:

- Kriterijum vremena:

Arhaizmi su lekseme koje su prestale da se upotrebljavaju u savremenom jeziku zato što su ih zamenile neke druge lekseme (terzija – krojač, ribar – alas, dveri – vrata).

Istoricizmi su deo leksikona koji nije više u aktivnoj upotrebi, izgubili su se pojmovi koje te reči imenuju (kmet, feudalac, harač).

Neologizmi su reči kojima se obično zamenjuju pozajmljenice. Grade se radi označavanja novih pojmova a da pritom nisu u opštoj upotrebi. Nastaju da bi upotpunili leksičku prazninu. Pri njihovom nastajanju zastupljeni su svi tvorbeni modeli. Mogu biti tvorbeni (neboder) i semantički (kišobran – bukvalno prevođenje sa stranog jezika - kalkiranje)

- Kriterijum standardizovanosti:

Dijalektizmi su lekseme koje se razlikuju po svojoj glasovnoj strukturi, morfološkim i tvorbenim karakteristikama i po značenju, od standarizovanih leksema (bolu me noge, košnica). Dijalekat je govorni varijetet karakterističan za određeni prostor na kom se on koristi.

Varvarizmi su lekseme stranog porekla koje ne pripadaju standardnom jeziku (frajla, unterhaltovati).

Žargonizmi su nestandardne lekseme vezane za neformalni registar nekog jezika koji služi za identifikaciju i komunikaciju unutar neke društvene grupe. Lekseme koje se koriste kvalifikujemo kao žargonske. Domen upotrebe žargona je ograničen, obeležen s obzirom na kontekst i sagovornika. Žargoni nastaju:

- promenom značenja postojeće lekseme (devojka – riba)- pozajmljivanjem, pri čemu se lekseme često modifikuju (faca)- premeštanjem slogova (zdravo – vozdra)- skraćivanjem (poz, bus, faks)- slaganjem (baba-sera, šut-karta)- slivanjem (drolja + fuksa – droksa)- sufiksacijom (srčka, fotka, narkić, homić)

Žargon je i teritorijalno obeležen. Postoji formalni (otuđiti) i neformalni (maznuti) žargon.

Rečnici žargona:

1) “Beogradski frajerski rečnik”, Petrit Zmami

2) “Rečnik savremenog Beogradskog žargona”, Borivoj i Nataša Terzić

3) “Rečnik žargona”, Dragoslav Andrić

Žargonizmi i dijalektizmi nemaju mesta u novinarstvu. Žargon je karakterističan za neformalni stil razgovora.

Internacionalizmi su reči istog značenja i iste forme koji se koriste u više različitih jezika (penis, univerzitet).

3. TerminiNastaju kao rezultat funkcionalnog raslojavanja jezika. Njima imenujemo pojave iz nekih posebnih oblasti i za imenovanje oruđa i objekata iz sfere svakodnevnog života (terminologija kuće, kulinarstva).

Imaju ograničenu sposobnost širenja sekundarnih značenja, u okviru jedne oblasti su jednoznačni a kada izađu iz nje imaju drugo značenje. Termini su monosemantičke reči.

U sebi sadrže samo arhisemu.

Ne mogu da učestvuju u tvorbi frazeologizama jer nemaju sekundarna, metaforična značenja. Imaju veću sposobnost uspostavljanja antonimičnosti od leksema opšteg leksičkog fonda. Pripadaju specijalnom leksičkom fondu.

Sa drugim leksemama uspostavljaju odnos sinonimije (infekcija – zaraza).

Nalaze se u deskriptivnim rečnicima i uz njih stoji kvalifikator (oznaka za oblast iz koje termin potiče).

Mogu nastati preuzimanjem iz nekog stranog jezika. U termine spadaju i neke autohtone reči.

Valentnost je sposobnos jedne reči da okuplja oko sebe druge reči.

Terminologija je posebna disciplina koja izučava leksičke jedinice sa statusom termina. Terminološki registri imaju visok stepen uređenosti (prikazuje se uvek u istom značenju jednog modela – “log”).

U terminološkim registrima se javljaju dubleti – dva imena koja se ne upotrebljavaju uporedo. Postoje teritorijalni i vremenski dubleti.

Imaju veliki broj sintagmatskih oblika (Dom za nezbrinutu decu).

4. AnglicizmiAnglicizam je:

- sasvim neopravdan ako već postoji domaća ili odomaćena reč ili izraz za dati pojam (bord – upravni odbor)

- neopravdan ukoliko postoji mogućnost prevođenja stranog sadržaja na dati jezik (štampač – printer)

- uslovno opravdan ako nudi mogućnost kraćeg i ekonomičnijeg izražavanja novog ili postojećeg sadržaja od domaće reči (kurikulum – nastavni plan i program)

- opravdan ako uvodi novu nijansu značenja u sistem našeg jezika (hamburger – pljeskavica, laptop – kompjuter)

- sasvim opravdan ako unosi sasvim novo značenje u sistem našeg jezika i time popunjava leksičku prazninu (milkšejk, hardver)

Nivoi adaptacije anglicizama:

- nivo izgovora- nivo pravopisa- nivo deklinacije

5. PolisemijaPolisemija je sposobnost lekseme da se realizuje u više značenja, da ima više semantičkih realizacija.

Ova sposobnost je svojstvena svim leksemama opšteg leksičkog fonda i posledica je bogatstva osnovnog semantičkog sadržaja i semantičkih elemenata u njemu.

Monosemantične (jednoznačne) reči su izuzetno retke.

To su:

- termini- imena srodnika (sem majka i svekrva)- brojevi (sem jedan, sto, stotina i hiljadu)- pozajmljenice koje su semantički neadekvatne

Kod polisemije je bitan kontekst u okviru rečenice.

Postoje primarna i sekundarna značenja.

Semantički su najbogatije one lekseme koje se odnose na čoveka i njegov život.

Arhisema je osnovno značenje reči. To je najmanji semantički element koji nosi apstraktne informacije o kategorijalnoj vrednosti lekseme (Krompir je vrsta povrća).

Diferencijalna sema je nesamostalni deo semantičkog sadržaja koji nisi apstraktrnu informaciju o individualnim karakteristikama leksema (Krompir je vrsta povrća sa podzemnim zadebljanjima).

6. Semantičke transformacijeSekundarna značenja leksema nastaju putem semantičkih transformacija.

Ove transformacije nisu stilske figure, već su ustanovljene u jeziku.

Semantičke transformacije su:

- metonimija- metafora- sinegdoha- metafonimija- mrtva metafora

Metonimija je sposobnost mnogih članova jedne tematske grupe leksema da po istom modelu prenose svoja imena na druge pojmove na osnovu logičke veze koja postoji između njih.

1. model

grad = naseljeno mestograd = stanovnici grada

“Živim u gradu. Ceo grad spava”.

2. model

organizacija = zgrada ili prostor u kojoj se ta organizacija nalazi“U banci čekam red” = banka kao firma

3. model

glavni grad = središte neke zemljeglavni grad = Vlada te zemlje

“Beograd i Pariz razgovaraju”

4. model

posuda = predmetposuda = količina koja staje u tu posudu

“Popio je čašu soka”.

5. model

jabuka = biljkajabuka = proizvod biljke

“Popiću jabuku”

6. model

Ona je vesela devojka.Ona ima vesele oči.

Metafora je prenos imena sa jednog pojma na drugi na osnovu veze koja je zasnovana na sličnosti.

Metaforične asocijacije su po:

- obliku (jezik – organ, na obući)- boji (zlatno – sunce, dete, kosa)- mestu, položaju (lice – uvek nešto napred)- konkretno, apstraktno- kolektivnoj ekspresiji (guska – glupača, vuk – junak)- prostor,vreme

Sinegdoha je leksička transformacija pomoću koje se od primarnog razvija sekundarno značenje. Tumači se kao podvrsta metonimije.

1. model

Deo imena celine za samu celinu(glava kao delo tela – glava porodice)

2. model

Ime šireg pojma za uži pojam i obrnuto(žena – u braku, suprotno od muškarca, domaćica)

3. model

Gramatička jednina za označavanje množine(združio se Turčin s Crnogorcem)

4. model

Pojam kojim označavamo neku grupu za imenovanje pojedinace iz te grupe(banda – grupa razbojnika – razbojnik)

Metafonimija se nalazi između metonimije i metafore. Kod metafonimije se radi o prenošenju u okviru istog domena.

“Amerika je slegla ramenima”

Mrtva metafora je ono što je moguće ostvariti u jeziku ali nemamo predstavu o tome, samo znamo smisao (apstraktno). Ovi pojmovi definišu najčešće koncept prostora.

“Sinulo mi je u glavi”

7. Paradigmatski leksički odnosiTo su odnosi koji nastaju između najmanje dve leksičke jedinice.

Smisaoni odnosi su odnosi između njihovih pojedinačnih sema.

Sema je jedno pojedinačno značenje lekseme.

Hiponimija podrazumeva uključenost smisla lekseme koja je u takvoj hijerarhiji nadređena (hiperonim) u smislu podređene lekseme (hiponim).

Hiperonim – cvetHiponim – ruža

Kohiponimi su više ravnopravnih hiponima jednog hiperonima (cvet – ruža, ljubičica, bela rada).

Homonimi imaju isti glasovni sklop ali su im značenja različita, tako da ne možemo govoriti o značenju jedne već o značenju dve potpuno različite lekseme. Nastaju pozajmljivanjem ili adaptacijom i udaljavanjem dva značenja dve lekseme.

Pravi homonimi su one lekseme koje se apsolutno poklapaju, i po akcentu (kosa – na glavi, kosa – za travu).

Homofoni imaju isti glasovni sklop ali se različito pišu (Bar – grad, bar – kafić).

Homografi se isto pišu ali se različito izgovaraju (grad – mesto, grad – led).

Homoformi su dve lekseme potpuno različite gramatičke funkcije (proleće – godišnje doba, imenica, proleće – nešto leti, glagol).

Sinonimi su različite reči, sa istim ili sličnim značenjem, to je istovetnost smisla dve lekseme.

Apsolutni sinonimi su one lekseme koje imaju isto značenje i ekspresivnu vrednost u svim značenjima i kontekstima. Primarno značenje leksema stupa u ovaj odnos. (car = imperator, učenik = đak).

Delimični sinonimi se ne poklapaju baš u svim segmentima. U sinonimični odnos stupa sekundarno značenje prve lekseme sa

sekundarnim značenjem druge. Razlika može biti na planu ekspresivnih vrednosti ili značenja.

Nepotpuni sinonimi su sinonimi kod kojih u sinonimične odnose stupa primarno značenje prve lekseme sa sekundarnim značenjem druge lekseme.

Antonimi su reči čija su značenja međusobno suprotstavljena. U njih spadaju reči iz iste leksičko semantičke grupe. Antonimija je pridevska, imenička i glagolska osobina.

Pravi antonimi – primarna značenja leksema (muškarac – žena, hladan – vruć)

Nepravi antonimi – primarno značenje prve sa sekundarnim značenjem druge lekseme (sirova drva – suva drva) ili oba sekundarna značenja (vuk – ovca)

Pragmatički antonimi se ne suprotstavljaju direktno preko svojih značenja već posredstvom asocijacija i predstava (anđeo – đavo, raj – pakao).

Podela antonima:

Stepenovani (veće – manje, visok – nizak)Komplemetarni (muškarac – žena)Dijametralni (gore – dole, sever – jug)Recipročni (kupiti – prodati)Reverzivni (ući – izaći)

8. Sintagmatski leksički odnosiLeksičko slaganje je uzajamni odnos leksema u rečenici ili sintagmi.

Može biti:

- Semantička spojivost – (uslovljeno semantičkom kompatibilnošću) -(muška lavica)

- Leksička spojivost – (gubljenje primarnog značenja i upotreba sekundarnog) – (on je tvrd orah – tvrdoglav)

- (Morfo)sintaksička spojivost – (jedna reč traži drugu reč u određenom padežu – gramatičke kolokacije)

Leksički spoj je odnos najmanje dve lekseme po pravilu unutar neke sintagme ili rečenice.

Zavisi od:

- zamenljivosti (mogućnost zamene lekseme sa nekom sličnom)- postojanosti (podvrgavanje celine transformaciji)- prozirnosti (stepen predvidivosti smisla celine)

Kompaktnost leksičkog spoja je veća ako je manja zamenljivost leksema, veća postojanost (stabilnost strukture) i manja prozirnost sadržaja.

Sintaksička funkcija:

- slobodna (javlja se u svim rečeničnim funkcijama)- ograničena (leksema se javlja u nekim primarnim funkcijama)- zadata (sekundarno značenje u određenom kontekstu)

9. SintagmeSintagma je spoj najmanje dve reči udružene funkcijom (nezavisne) ili značenjem (zavisne).

Naziva se još i fraza – spoj najmanje dve punoznačne reči, međusobno povezanih naporednim ili zavisnim odnosom i kao sintaksičke jedinice grade rečenice.

Mogu biti:

- nezavisne (dve reči povezane istom funkcijom)- zavisne (dve reči povezane značenjem)

U okviru nezavisne sintagme, odnos među rečima može biti:

- asidentizam – bez veznika (pakostan, zlurad čovek)- sidentizam – sa veznikom (hrabar i čvrst)- plisidentizam – više veznika (veselo i razdragano, sa osmehom)

Naporedni odnos između dve rečenice, radnja simultana sa radnjom glavne reči (spava i sanja, hodaju i razgovaraju).

Vrste sintagmi prema sint. odnosima među rečima i rečenicama:

a) Priloško – atributske sintagme – pridev može kvalifikovati subjekat, glagol, objekat. Mogu ući samo pridevi koji označavaju neka privremena stanja, obeležja ili izgled nosioca radnje. Zovu se još i aktuelni kvalifikativi. (Devojka je utrčala bosa)

b) Subjekatsko – predikatske sintagme

(reka teče, dete plače, komarci se roje)

c) Zavisne sintagme – prema funkciji zavisnog dela, mogu biti:

- dopunske (upotpunjuju sadržaj, prelazni glagoli koji traže dopunu da im ne bi nedostajala informacija)

- atributske (u osnovi je imenica a do nje imenska reč)

1) kongruentni atributi (običan službenik)2) nekongruentni atributi (pomoć prijatelja)

- priloške (u osnovi je prilog)

1) prilog + glagol (glasno razgovarati)2) prilog + pridev (jarko crven)3) prilog + prilog (veoma spora voda)

Subordinacija – gramatički glavna reč + zavisna sintagma.

d) Pridevi – pravi ili nepravi, u rečenici mogu da ostvare dvostruku sintaksičku vezu, tj. da se vežu i za predikat, subjekat ili objekat radnje, tako što se njima istovremeno opisuje stanje, položaj ili izgled subjekta ili objekta. Opisuju i način na koji se manifestuje neka radnja i tada imaju funkciju atributsko-priloške odredbe.

e) Glagoli – svojim semantičkim potencijalom otvaraju mesta drugim rečima u rečenici (igrati, družiti se, diskutovati sa nekim).Uz glagole vizuelne koncepcije možemo imati više objekata ali ne i uz glagol čitati.

10. KolokacijeKolokacija je uobičajen, redovan, dvočlan spoj između dve lekseme unutar neke sintagme, ređe rečenice.

To je vid sintagmatskih odnosa koji reguliše odnose susednih leksema u jednom gramatički ispravnom nizu reči (jato ptica, čopor vukova). To je relativno ustaljen, predvidiv i stabiilan skup reči čiji su članovi u određenoj meri zamenljivi sinonimima.

Kolokacije odlikuje leksički spoj male zamenljivosti, slabe postojanosti i prozirnosti.

U okviru konteksta u kolokacijama otkrivamo višeznačnost reči u odnosu na njihova primarna značenja.

Vrste kolokacija:

Leksičke – dvočlan spoj leksema povezanih značenjem: primarni kolokat i onaj koji kazuje nešto o njemu (steći bogatstvo, teška torba)

Gramatičke – dvočlan spoj dve lekseme kod koga primarni kolokat, kao glavna reč, uslovljava obaveznu pojavu nekog predloga ili predloške konstrukcije (naklonost prema slikarstvu, svađati se oko nasledstva)

Prema stepenu vezanosti (sint. pozicija) dele se na:

- Slobodne (otvorene) – lekseme sa opštim smislom, značenje lekseme se može realizovati u bilo kojoj sintaksičkoj funkciji (napraviti, dati, učiniti)

- Ograničene – manje-više postojane, imaju sek. značenja, značenje lekseme se vezuje za neke određene sintaksičke funkcije (laka pešadija)

- Vezane – lekseme sa uskim kolokacionim opsegom, značenje lekseme se vezuje za tačno određenu sintaksičku funkciju (laka ruka)

Kolokati su dve lekseme koje u sklopu kolokacije jedna sa drugom kolociraju u oba smera. Kolokati su lekseme unutar kolokacije.

Mogu biti:

Primarni kolokat (glavni nosilac značenja)

1) imenica + glagol (novine izlaze)2) glagol + imenica (voziti bicikl)3) pridev + glagol (duboko disati)

Sekundarni kolokat (pobliže određuje ili opisuje)

4) glagol + prilog (prevesti bukvalno)5) prilog + pridev (lako zapaljiv)6) imenica + im. u genitivu (tabla čokolade)

Nivo rečenice: (1) – glagolom kazujemo šta subjekat radiNivo sintagme: (2) - glagolom kazujemo šta subjekat radi

(3) – pridev kaže kakvo svojstvo se manifestuje(4) – prilogom se kazuje kako se nešto radi(5) - prilogom se kazuje kako se neko svojstvo manifestuje(6) – prva imenica je deo onoga što izražava druga

Kolokabilnost je mogućnost udruživanja leksema uslovljena unutarjezičkim i vanjezičkim činiocima. To je udruživanje leksema semantički i pragmatički uslovljeno (piti vodu, jesti supu).

Partikularizator može biti:

- sadrživač (bokal vode, tanjir supe, čaša vina)- uobličivač (grudva snega, pramen kose, kocka leda)

Neki sadrživači se mogu izostaviti (pojela je supu, skuvala je supu - kolokacija nastaje iz značenja i značenje utiče na kolokaciju).

11. IdiomiIdiomi su kompaktni spoj od (najmanje) dve i više reči koje su izgubile svoja primarna značenja i sada predstavljaju semantički jedinstven skup reči koje uglavnom nije moguće zamenjivati.

Odlikuje ih nezamenljivost ili minimalna zamenljivost sinonimima, visoka stabilnost i neprozirnost. Ceo idiom možemo zameniti jednom rečju istog značenja.

Postoje tako čvrsti spojevi u idiomu da ne postoje van njega (cakum-pakum)

Podela idioma:

Frazne lekseme (frazeme = frazeologizmi)

- bezglagolske: fiksni binomi, poredbe, frazne imenice- glagolske: frazni glagoli

Diskursne frazeme (govorni klišei) – Dobar dan, nema na čemu...

Poslovice (izreke, gnome)

- tradicionalne (Ko rano rani...)- popularne (dijamanti su devojci najbolji prijatelji)

Poslovice su sintaksičke jedinice kojima se kazuju opšte istine koje važe za svako vreme. One su same po sebi tekst i predstavljaju uopštavanje sudova o nekim pojavama.

Idiomatizacija je uslovljena zamenljivošću i postojanošću i može biti formalna i sadržinska.

Idiomatizovanost je glavno svojstvo idioma.

12. FrazeologijaFrazeologija je posebna oblast u okviru leksikologije. To je nauka o izrazima. Predmet njenog proučavanja su frazeološki izrazi. Čini je frazeološki sloj koji zajedno sa leksičkim fondom čini rečnik.

Frazema = frazeloška jedinica

Frazeologizmi se razlikuju od slobodnih slojeva reči po tome što ne posmatramo svaku reč pojedinačno nego celinu.

Dele se na:

Prema načinu frazeologizacije

1) komponentne – samo jedna reč donosi novo značenje a druga ima svoje osnovno ili neko drugo leksičko značenje (zaljubiti se do ušiju)

2) globalne – ceo izraz je frazeologiziran (prevesti žednog preko vode)

Prema strukturi

1) složena

2) prosta sintaksična jedinica

Prema leksičkom sastavu

1) toponimi (za mesto – Kiša oko Kragujevca)

2) antroponimi (za imena – Neverni Toma)

3) zoonimi (za životinje – Crna ovca)

4) fitonimi (za biljke – Neće grom u koprive)

5) etnici (za narode – Pravi se Englez)

6) ktetici (za prideve od naroda – Španska sela)

7) hidonimi (za reke, jezera – Ispravljati krive Drine)

8) sa kulinarskom leksikom (za hranu – Zapržiti nekom čorbu)

9) somatski (za delove tela – Imati putera na glavi)

10) sa brojevima (osnovni i složeni – Deveta rupa na svirali)

11) za predmete (sve vrste – Igla u plastu sena)

Prema leksičkom značenju

1) kojima kvalifikujemo međuljudske odnose (bacati drvlje i kamenje)

2) kojima kvalifikujemo čoveka (kao od brega odvaljen)

3) kojima kvalifikujemo ponašanje čoveka u društvu (kao bubreg u loju)

4) kojima kvalifikujemo odnos prema drugim ljudima (prodavati maglu)

Izvor i poreklo frazeologizama

1) internacionalna i izvorna mitologija

2) grčka i rimska mitologija (Ahilova peta, Gordijev čvor)

3) tekstovi religijskog sadržaja, Bibllija (otići Bogu na istinu)

4) narodna predanja, verovanja, folklor (upala mu kašika u med)

5) istorijski spisi, događaji, ličnosti (španska sela)

6) književna dela (medveđa usluga, kiselo grožđe)

Odnosi među frazeologizmima

1) antonimski (pružiti ruku – učiniti medveđu uslugu)

2) homonimski (okrenuti list – početi od početka)

3) sinonimski

4) polisemički (omrsiti brk – najesti se)

Frazeologija u užem smislu obuhvata frazeološke obrte.Frazeologija u širem smislu obuhvata poslovice, izreke i citate.

Izvori za nastanak frazeoloških jedinica

1) čovekova prirodna sredina

2) svakodnevne aktivnosti

3) njegov profesionalni život

4) kulturno nasleđe