Ревизионизам у савременој српској књижевности (92)

ЗАПАДНО-ИСТОЧНИ ДИВАН МИКИЦЕ ИЛИЋА

Писац млађе генерације из Сремске Митро- вице, Микица Илић, објавио је једну интересантну збирку прозе, Западно-источни диван,1 која се састоји од пет приповедака разног садржаја. Приповетке су ипак сродне у томе што свака од њих има за предмет период српске историје из разних векова и од значаја за народ. Отуда поднаслов књиге „Српска општа места”.

Прва приповетка, „Подвижници пирга Светог Саве”, односи се на рад следбеника Светог Саве у 14. веку. Ради се о нападима каталонских крсташа, који су се побунили 1307. године против Византије и стали да нападају манастире на Светој Гори, укључујући и Хиландар, и да их пљачкају и пустоше. Аутор не улази у дискусију о правим разлозима побуне или о томе до кога је кривица. Њега углавном интересује како су се понели српски монаси приликом одбране манастира. Они су заиста храбро бранили и одбранили своју светињу, што показује јачину њихове вере у право- славље. Интересантни су разговори, такорећи преко ровова, игумана Данила са каталонским заповед- ником, који тражи од Данила да му преда манастир. Данило одговара: „Не могу ти предати овај комад Божје земље јер нисам властан над њим. Твоја је насеобина царство у којем влада смрт, бол и туга, твоја су царства широка људска пространства. Ми који смо се одрешили простора и смрти нашли смо своје станове у времену које освећујемо, ходећи уском ста- зом. Наша је борба неравноправна: у сваком случају ти одједном губиш све... Ја сам слободан човек, а ти си роб. Слобода није чинити све што је дозвољено, сло- бода је у спутавању властитог греха...”(15) Наравно, надмени заповедник ово није могао да разуме. У раз- лици између та два света (смисао наслова „Западно- источни диван”) огледа се надмоћ представника духовног света. Игуман Данило храни хлебом непри- јатеље, јер су у дугој опсади остали без хране: „Молио се Данило, клечећи на хладном камену, за спас поср- нулих душа, горећи великом љубављу за цео грешни људски род, молио се за све несрећне и заблуделе који нису никада осетили љубав у својим срцима, који- ма је остао далек сваки плач и који се гуше у незнању и слабостима овоземаљским. Молећи се за ката- лонске пљачкаше, игуман назре у густој тмини несреће трачак будућег спаса и не помену у својим молитвама манастир, јер он већ беше одбрањен.”(20)

Други смисао ове конфронтације види се у разлици између света мира и света насиља. У томе је алузија на данашње доба, у коме право јачега често влада над слабијима, без обзира на правду и чести- тост. Чињеница да монаси Хиландара ипак одолевају насилницима и успевају да сачувају манастир од пљачке и пустошења поука је и за данашње доба да сила не мора увек да надвлада или, ако и надвлада, то је само за кратко време. У наше доба које обилује таквим сукобима и повременим победама зла то је заиста важна поука тријумфа добра над злом.

Друга приповетка, „Сеобе Стефана Штиљано-

вића”, говори о „српском сеобнику”, дакле о теми која је Србе мучила кроз историју - вечите присилне сеобе. Деспот Стефан Штиљановић селио се у 15. и 16. веку из племена Паштровића, преко Херцеговине, Босне, и Хрватске, све до Славоније. Ту се Стефан тукао храбро са азијским неверницима, али му је већа опас- ност претила из сопствене куће алузија на вечиту срп- ску неслогу, чак и пред опасношћу спољњег непри- јатеља. Стефан је лакше излазио на крај са азијским непријатељем него са ујдурмама и личним сукобима са својим људима или са иноверцима, који су такође били угрожени од заједничког непријатеља. Кад је најзад његовој борби дошао крај, Срби га сахранише, али морали су да носе његове мошти пред наступајућим Турцима. Кад их Турци престигоше, „Амир-паша погледа у прстен на Стефановој руци, па у свој који је некада давно понео из родних Паштровића у Стамбол, као једину успомену коју му је на растанку даривала мајка. Оба прстена су била иста.”(40-41) Овде се аутор додирнуо једне болне тачке из српске историје питања данка у крви, што је дало повода изреци „Потурица гори од Турчина”. Ово је неоспорна алузија на данашње сукобе балканских племена, која су често потицала из истих корена, али се туку до истребљења.

У трећој приповеци, „Ђорђе Ћурчија”, Илић описује доба устанка против Турака почетком 19. века и необичну личност хајдука Ђорђа Ћурчије. Ћурчија је био чувен по својој храбрости у борби против Турака, али и по својој хајдучији. Тиме аутор као да жели да раскринка мит о хајдуковању, показујући да су неки чувени хајдуци били и негативни јунаци. Они су ипак својим учешћем у борби за слободу донекле очистили свој лик. Аутор и у овој приповеци подсећа на емо- ционалне потресе које је свака сеоба доносила собом: „Седећи три дуга кишна месеца у колиби под шумом, браћа су сневала детињство, радости и игре по црно- барским салашима и пустарама, дечаштво проведено у пољу уз чобански штап и шубару, младалаштво зачињено тучама око девојачких погледа, првенстава у јунаштву и хајдучкој вештини.”(57) Оваквим живописним, поетским детаљима испуњена је цела књига. Има и доста драгоцених детаља о Првом срп- ском устанку. Ћурчија је погинуо у устаничким борба- ма, а на скромном надгробном споменику стоји запис: „Овде лежи брат наш бесмертниј, чешњејши Ђорђе Обрадовић - Ћурчија, осветник Косова и народни јунак који паде за славу, чест и слободу сербскога рода. Захвална 0таџбина.”(80)

„Изгнанство и краљевство” је прича о Петру I Карађорђевићу. Возећи се у воловској запрези при- ликом повлачења кроз Албанију, Краљ Петар присећа се разних догађаја свог живота и своје каријере, од престолонаследника до краља. Од престолонаслед- ника постао је Лојтенанд Петар Кара у француској Легији странаца, затим Петар Мркоњић у рату против Турака, најзад легендарни Чика Пера као краљ. Кратким цртама и изразима аутор језгровито дочарава читав историјски догађај и улогу јунака приче у њему.

Iskra 1. juli 2004 25

Ревизионизам ... Занимљив је ауторов коментар о тешкоћама и завера- ма с којима се Петар морао да носи кроз читаву кари- јеру, без своје кривице, као зе време устанка у Босни: „аустријски шпијуни, агенти кнеза Милана, српске свађе, неуспех због подела у битци код Уне, скупштина у школи банијског села Јамнице, раздор, неслога, опет свађе, недисциплина, сумња, болне одлуке скупштине о удаљавању Мркоњића из устанка, избор Словенца Хубмајера за вођу и његов крах у нападу на Костајницу, успех код Доброг Села, устаници послани из Београда са намером да га убију, обраћање кнезу Милану у којем га уверава у своје часне намере, упорни захтеви кнеза да се истисне из устанка, сплетке, завере, писмо Васе Пелагића у којем га упозорава на опасност, заседа и бег.”(91) Није ни чудо што је устанак пропао.

Илић не пропушта а да не спомене и понашање савезника према Србији и Црној Гори, на пример, њихови напори да зауставе српско напредовање у Првом балканском рату и да штите Бугаре у Другом. Најупечатљивије су слике болесног и изнемоглог „Чика Пере” кад узима код себе у кола премрзло дете које жена избеглица не може више да носи и кад води бригу о коњима. О Краљу Петру I се тек последњих година почело да пише отворено и објективно као о нашем најбољем и најдемократскијем владару, што би могло да послужи као упоређење са Титовом вла- давином.

Последња приповетка, „Прстен од сребрне банке”, преноси нас у наше доба, у време Другог свет- ског рата и борбе четника у источној Босни против српских непријатеља, Немаца, усташа и комуниста. Четници у Семберији често су прелазили у партизане па опет натраг у четнике, јер су били принуђени обрти- ма ратне среће, али су ипак одбрану српства понајпре имали пред очима, као и опстанак српског живља у овом крају, како је то лепо описао Сава Јанковић у свом роману На прелому. Како сам аутор каже, сви његови преци били су четници у источној Босни, па је зато и његова симпатија за четнике разумљива. Јунаштво легендарног четника Петра Лазића Ребуле изпуњава ову приповетку. С обзиром да је Ребула био међу четницима, и овде се од комуниста потеже зло- гласно питање издајништва: „У послератној истори- ографији овај и слични догађаји нашли су другачије, ништа мање могуће утемељење, кроз доказе о кола- борацији домаћих издајника и окупатора.” Али: „Семберци и данас пале свеће за покој душе и вечну славу ‘издајника‘.”(120)

Ребулу су комунисти на превару убили при крају рата. Његовој ликвидацији био је присутан и његов брат од тетке, али није могао да га спасе: „Потјерали ме из млина њих деветорица, рекоше комуниста си, мораш да се навикаваш на овакве ствари. Људи, мор‘о сам, убили би ме, браћо, праштајте! заплака се Милчић.”(129) И овде, као и у многим другим приликама, српска подвојеност убрала је своје неславне плодове. Ребула је, ипак, остао у заветном предању, јер народ „нашироко и надугачко приповеда о неком Петру Лазићу, званом Ребула, о храбрости и јунаштву, о издаји и убиству, најпосле о памћењу народном и предању. Причаће незнанац о свећама на Петровом необележеном гробу, које горе у глуво доба, запаљене незнаном руком, ноћу или у цик зоре, по киши, вејавици, тајно и невидљиво, од људи које је Ребула живе оплакао, па сад они њега почившег

славе, јер, веле, да су Петра, кад год је којем рођаку, комшији, куму требало главу скинути, морали на пре- вару некуда склонити - толико му је суза отровна била.”(130) У томе се огледа дубина српске трагедије, као да се поново и поново потврђује народна мудрост: „Ко ти ископа око? Брат. Зато је тако дубоко.”

Све приповетке, иако постављене у различита доба, имају заједничких црта, чак и истих поднаслова („Бисерје и свиње”, „Хроми вук”). Илић користи многе старе записе, рукописе и хронике, из којих цитира ре- левантне пасусе, затим занимљива народна веровања, чиме додаје приповеткама аутентичност и чини своје причање необично интересантним. Он се такође служи мешавином традиционалног реализма и мал- тене постмодернистичког стила, често мешајући јаву и сан, што оживљава његов приступ писању. За нас је пак најважније што Илић пише о темама које су до скора биле занемариване, ако не и забрањене, при- лазећи им из ревизионистичког угла. Исто тако, језик којим се аутор служи је занимљива мешавина архаичног, народског језика са модерним изразима, често техничке природе. Све то чини Западно- источни диван не само интересантним штивом већ и уметнички обрађеном књигом вредном пажње.

Васа Михаиловић

1. Микица Илић, Западно-источни диван (Крагујевац: Српски културни центар, 2003.), 135 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING ST0RY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji)

Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbi- janju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić 1625 S. Clover Knoll Pl. NEW BERLIN, Wl 53151-1622 U. S. A.

Mirko Cečavac 8 Bairstovv Cres. REXDALE, ONT.

M9W 4T4 CANADA

Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA

Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valu- ti: SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična

26 Iskra I. juli 2004