Молио се Сунцу јер других богова није било. Осећао је како му неко баца прашину у очи. Клечао је на испуцалој земљи док му кожа на леђима не би изгорела и колена прокрварила од соли. Челом је додиривао земљу и просио мало живота од немилосрдног лепог круга. Молим се Сунцу јер оно једино ћути. Остали богови краду речи и бацају их у очи као прашину. Клечим у туђем стану далеко од пустиње и охоло тражим од Сунца оно што су други богови обећали. Прогутао би воду и носио би је у стомаку, пешачећи до свог села километрима кроз пустињу. Воду би испљунуо и тако напојио жедне и залио биљке. Није знао зашто то ради јер окајање греха још није постојало. Сунце увек ћути. Једном је прогутао језеро желећи да њиме спаси жетву. Трчао је кроз пустињу плачући и умро је исплакавши сву воду из стомака пре него што је стигао до усева. Сунце је нестало из пустиње и вода је падала из празног неба четрдесет дана, однела његов леш, пустињу, село и усеве. Воде имам. Гутам језера слова и трчим километрима тражећи где да их испљунем јер ћу умрети ако их исплачем. Данас се греси морају окајати, а Сунце и даље ћути.
