Зашто се крије да су српски гени стари 12 000

година

Уместо да се суоче са открићима др Кљосова, професора са Харварда, и да их, ако имају научне

аргумент демантују или прихвате, српски историчари ћуте игноришући она научна открића

која се не уклапају у интересе страних ментора.

Негде између 1113. и 1118. године, у руском манастиру Видубицкиј настао је из више различитих

извора летопис ,,Повест минулих лета”. Аутором је дуго сматран монах Нестор, по коме је ова

хроника и добила своје друго име. ,,Несторова хроника” почиње са:

Ево повести минулих лета:

Откуд је пошла Руска земља,

Ко у Кијеву поче први да кнезује и

Откад је постала Руска земља

Одмах после тога, аутор даје историју руског народа од библијског Јафета, сина Нојевог, до његових

дана. На једном месту, међутим, аутор пише како су се Јафетови потомци населили прво у доњем

току Дунава, данашњој Србији, да би затим неки од њих отишли на север.

Руска историографија је ове податке одувек узимала за озбиљно, па се у руским школама учило како

су они дошли “са оне стране Карпата”. За њих су “оне стране Карпата” овај део где данас живе Срби,

који су, у ери љубави са Совјетима, ову лекцију из историје дословно преписали и пренели у своје

уџбенике. За Србе, међутим, Несторове “са оне стране Карпата” треба да гласе “са ове стране

Карпата”. Тај део овде никада није схваћен.

У међувремену се појавила једна млада наука – генетика. Она истражује порекло појединаца, а самим

тим може да истражује и порекло целих народа. Како је то једноставније и јефтиније, за узорак се

узима мушки Y хромозом и преко њега се утврђује порекло мушких предака.

Одређени ген се, наиме, преноси искључиво са оца на сина и то скоро без икаквих измена. Ово

“скоро без измена” значи да до мутација, ипак, долази, али полако. Прве се статистички појављују

после 40 година, односно после две генерације, али су занемарљиве. Оне нешто значајније настају

после просечно – 450 година. Та промена научницима показује старост једног од маркера (делова

гена који мутира), јер што је више регистрованих промена, то је већа и временска раздаљина од првог

заједничког претка (оног од кога су потекли сви испитани потомци).

Срби Аријевци У динарским пределима бивше Југославије примећена је велика учесталост гена који је, због свог

налазишта, међу лаицима понео име “илирски”. Стручњаци су му, међутим, дали доста сувопаран

назив И2а2-динарик (ово се зове хапло група, скраћено хпг). На основу овог лаичког назива

(“Илирски ген”), муфтија Зукорлић се залетео и почео да тврди како су Босанци наследници Илира,

јер је на њиховом подручју ова хпг најзаступљенија.

После тога се открило да је исти тај И2а2 у истој мери заступљен и у Украјини. Нордвејд, највећи

данашњи стручњак за хпг И2а2 утврдио је, на основу постојећих мутација, да је украјински рођак

старији од овог нашег. По њему се првиносилац И2а2 на ове просторе доселио пре отприлике 2.600

година. Значи: ништа од Илира који би носили ову хапло групу.