Новине Српске Патријаршије

Београд, Краља Петра I бр. 5

ЗАШТО ТРЕБА ИЋИ У ЦРКВУ?

Вишехиљадугодишње религиозно искуство човека посведочило је

следеће : 1) дубоку унутарњу потребу човека да разликује свето од

профаног и 2) свето мора да има свој "свети простор" без кога се

хијерофанија не одиграва (тај "свети простор" био је одувек храм, а у

храму одигравање одређених, строго прописаних ритуала, обреда).

Већина ритуала до доласка Исуса Христа носили су много магијског у

себи без шкодљивости таквог дејства. Од времена Христа Црква је

кроз божанску Литургију и Евхаристију у потпуности осмислила све

дотадашње паганске ритуале, позивајући вернике да активно и

смислено учествују, на новозаветни начин, мистично не магијски, у

догађању Литургије. Овакав приступ хришћанском црквеном обреду

искључује довољност "приватне религиозности" одвојених појединаца

од саборне заједнице, чинећи оваквог појединца, када је од Цркве

вољно одвојен, "осушеном смоквом" из јеванђелске поуке. Човек

"приватне религиозности", неуротичан је човек, често од детињства

заплашен посесивношћу и манипулативношћу родитеља; отуд његов

страх од сваке зависности. Човеку "приватне религиозности", ипак,

прети опасност, и то од агресивних секти, које се управо окомљују на

овакве усамљене јединке које, и не знајући, чезну за заједницом, али

не оном својом лошом породичном, већ слободном и љубавном

заједницом. Секте на почетку симулирају овакву заједницу, а онда,

постепено, преузимају контролу над појединцем, сличну оној контроли

какву је такав појединац доживљавао у неуротичној породици. И тако

се једна неуротична заједница замењује другом!

Вера ништа не намеће

Православну заједницу сматрам најслободнијом заједницом у

хришћанској религији, јер никоме ништа не намеће, нити од кога

нешто тражи. Да би се оваквој заједници приступило, потребан је,

неизбежно, висок ниво свести у човека верника који се ослободио,

како замке "приватне религиозности" при којој човек не припада ни

једној заједници, сматрајући да је тако постигао врхунску слободу,

тако и несвесне потребе за неуротичном заједницом која ће му уместо

слободе увек радије понудити хлеба. Иако протестантски хришћанин,

К. Г. Јунг изрекао је општу истину оваквом језгровитом реченицом:

1

"Хришћанство је високоразвијена религија која захтева и

високоразвијену психу да би могла да развија своја благословена

дејства". Корифеји православне мисли у 20. веку (Шмеман, Зизјулас,

Мајендорф) мислили су и веровали слично, рекавши: "Једино личности

могу бити чланови Цркве" (Јован Мајендорф).

Неће ли ова, несумњива истина, уплашити и обесхрабрити многе

православне вернике који немају "висок ниво свести", а одлазе

редовно у цркву и придржавају се свих прописаних обреда у

православној Цркви, не разумевајући много или ни мало, смисао

разних обреда (крштење, венчање, јелеосвећење итд.)? Наравно да

циљ овог мог писанија није да било кога верника ослабим у његовој

вери, већ ми је жеља да једнима (колебљивим у вери и агностичким

интелектуалцима) укажем зашто уопште треба ићи у цркву, а не остати

од ње одвојен као "слободан мислилац", а друге (православне

вернике) да подстакнем на чешће и озбиљније проучавање садржине

прелепе и богате православне Литургије, као и дубљег значења свих

познатих хришћанских светих тајни.

Православна српска црква вековима је окупљала на богослужења, у

цркви, све Србе који су се на њен позив одазивали. Међу верним

посетиоцима цркве увек је било, а тако је и данас остало, неписмених

и полуписмених, образованих и високообразованих, младих и старих,

мушкараца и жена, грешних и мање грешних људи. Свима овим

православним верницима, различитих професија и звања, од сељака

до академика, наша Црква је пружала и данас пружа оно што је сваком

од ових људи који улазе у цркву најпотребније: једнима, да само

запале свећу у цркви, да одстоје неколико минута у молитви, да се

исплачу, да на коленима моле пред иконом Мајке Божје или иконом

Господњом да Њихова љубав излечи болесног у породици или да им

опрости грех који их пече, другима, да у јединственој, молитвеној

заједници активно присуствују Литургији; много шта друго што умирује

и разнежи људску душу, благодат је коју Црква обилно нуди и која се

само у Цркви може добити.

Преци сачували веру

Време у коме живимо личи на предапокалиптичко време, јер је

испуњено мислима и делима злих људи и демона, као и све чешћим

свесним опредељивањима људи за Зло; у времену смо лаког губљења

идентитета (вере и нације) и све тежег стварања сопственог идентитета

(код младих нарочито); у новом смо окружењу "интернационализма"

(на место ранијег, марксистичког - неопаганског) и сведоци смо новог

тријумфовања "златног телета" (нова врста економског, али и сваког

другог идолопоклонства). Салетани јаким звуцима и јаком храном, од

јутра обузимани бригама (проблемима и конфликтима, унутарњим и

2

спољашњим), већ у вечерњим часовима исцрпљени телесно и

душевно, неспособни за љубавно давање себе деци или брачном

другу, дотучени плитким, баналним и лажним телевизијским емисијама

- где још можемо да нађемо кутак мира и тренутак одмора? Понекад (а

све ређе) у природи, при слушању музике, у игри са децом коју

волимо, али најсигурније - у цркви. Било да у њу улазимо када је она

празна да бисмо у потпуној тишини присутних светитеља са икона и

фресака доживели мир, интимне молитве, било недељом или

празничним данима на Литургији - мада и претпразничка бденија

оставе трајан печат у нашем срцу и нашем памћењу - када сви заједно,

са хором, сакупљени у заједничкој љубави према Богу и светитељу

који се тога дана слави, одмарамо душу и тело на најприроднији

начин, прикупљајући снагу (Божју енергију) да одолимо искушењима

која ће нас неминовно чекати и вребати наредних шест дана.

У цркву одлазимо сами или са неким кога највише волимо, одлазимо са

породицом, родбином или пријатељима, у цркву долазимо на крштење,

венчање, опело или парастос некога ко нам је близак, коме пружамо

радост што смо присутни. У цркву улазимо из дубоког поштовања и

захвалности нашим православним прецима, који су чували и очували

православље у свим вековима од када смо као народ постали

православни, који су се молили за нас, своје потомке, као што се и ми

данас молимо за мир њихових душа и опроштај грехова. Улазимо у

цркву да бисмо видели и чули проповеди драгих нам и вољених

свештеника, свештеномонаха, епископа и од целог српског народа

вољеног патријарха Павла, од кога се можемо непрестано учити

основним хришћанским врлинама: трпљењу и стрпљењу, скромности и

тихости, православној просвећености и православном образу.

Толико смо много рђавих навика у току нашег краћег или дужег

живота стекли од којих се с муком ослобађамо, ако их се уопште

желимо да ослободимо! Када одлажење у цркву постане једном наша

навика, што је дуже потом будемо посећивали, уверићемо се - овога

пута из сопственог искуства, а не на основу прича других - да смо

стекли навику која једина одговара нашој правој и неокаљаној

природи (Божјој природи у нама); стекли смо навику без које више не

можемо живети јер нас упућује на јединствен и непоновљив начин

општења са Богом - путем молитве, у цркви. Јер "Црква је непрекидна

Педесетница, Пневматологија", према дивним речима оца Јустина

Поповића.

Владета Јеротић

3