ILUMINACIJEIvana Maksi

LINIJA OTPADNITVA U FRANCUSKOJ (POST)MODERNI1.Ja, ja ne znam da se smejem. I nikad nisam znao da se smejem, mada sam vie puta pokuavao da to uinim. Lotreamon S onu stranu smeha, sreu se smrt, elja (ljubav), obeznanjenost, ekstaza skopana s nekim utiskom uasa, s preobraenim uasom. U toj onostranosti se vie ne smejem. Smeh koji bi pokuao da traje, nastojei da svlada tu onostranost, bio bi nameran i zvuao bi runo, u nedostatku naivnosti. Bataj

Poinjemo nasumice odabranim citatima Lotreamona i Bataja, ne da bismo nalazili usiljenog smisla u svezi koju smeh meu njima stvara, ve da bismo denisali mogunost drugog i odredili da li ono uvek poiva u deklarisanom raskolu, ili nametnutim obelejima u odnosu na neto dominantno, vaee. Uostalom, bez tog vladajueg, ne postoje ni otpadnici. Sa druge strane, ne treba se suvie upinjati u anarhoidnom istrajavanju za ponitavanjem knjievnih klasikacija, kada se one savreno slobodno mogu kriti: jer ako postoji smeh, mora postojati i svojevrstan ne-smeh. Ovim citatima nedostaje jo jedan, trei, Artoov citat. Umesto njega, zamislimo Artoov krik koji bi bio osmeh, njegove grlene glosolalije praene udarcima ekia, koje, premda jesu sve samo ne osmesi, mogu biti i osmesi, kao to mogu ostati i njihova negacija. Artoova poezija svakako nije poezija smeha, niti je njegovo pozorite surovosti bila smehom obeleena teritorija. Meutim, ako Arto, poput Lotreamona, nije znao da se smeje u svetu koji ve jednom treba da umukne,1 on je to onda, na sebi svojstven nain, pokuavao. Smeh ne treba shvatiti u onom ivotnom smislu, kao impuls ispoljavanja sree svojstven oveku, niti kao nekakav simbol vitalnosti, optimizma, zdravlja. Zato je smeh bitan? Najpre da kroz njega deniemo stepen knjievnog, umetnikog otpadnitva. On e, dakle, biti neka vrsta metafore za knjievnu veinu i naine na koji se ta veina artikulie. Taj smeh je, u najmanju ruku, mera kroz iju negaciju se vaspostavlja neija rtva. Smeh je pristajanje. Smehom sauestvujemo, ali i pristajemo na neto. Tim gestom se utapamo u dominantne kliee, nesvesno dajemo pristanak vladajuem, neretko mediokritetskomOnaj svet koji danju i nou, i sve vie i vie, jede ono to se ne jede, da bi doveo svoju zlovolju do krajnosti, ima, po tom pitanju, ve jednom da umukne, Antonen Arto, Van Gog samoubica rtva drutva, prevela Vesna Cakelji, Clio, Beograd, 2001, str. 10. Svi citati bie navoeni prema ovom izdanju.1

114

a time to i sami postajemo. Biramo, dakle, izmeu pasivnog i aktivnog principa. Hoemo li se pasivno smejati, ili aktivno ne-smejati, utati. Mrzim rasputen smeh, kliktavu inteligenciju ljudi od duha.2 Nije sluajno to i Rembo pie o smehu: A prolee mi je donelo uasan smeh idiota.3 Figura Remboa bi lako mogla da se svrsta meu knjievne otpadnike. Postoje neki sutinski razlozi zbog kojih on to ipak nije. Lotreamona moemo odrediti u odnosu na Remboa, kako oni i jesu bili savremenici, dok emo potonju dvojicu (Bataja i Artoa) morati da deniemo i u odnosu na jedan veliki knjievni pravac, koji ih je prognao iz svog okrilja. Tanije, prognao je Bataja, a Arto je sam sa njim raskrstio. Meutim, taj veliki knjievni, programski pravac (nadrealizam) ukljuuje u igru i Lotreamona, kome se neskriveno, i gotovo idolopokloniki, divi. ta je to, programski gledano, moglo odueviti Bretona, a ta ga, kada su u pitanju Arto ili Bataj, razjariti, jasno je, ili nije, bitno je, ili nije. Ono to jeste bitno, to je injenica da se to izgnanstvo desilo, i, u pozitivnom smislu, a to je jo bitnije, na dugoronom planu, odredilo i Bataja i Artoa. Breton ak ide tako daleko da opravdava i raskol u samom Lotreamonu, taj krajnje apsurdan (ne i nemogu) in negacije sopstvenog dela, kada nakon Pevanja4 izdaje Poezije.5 Tano je da je Lotreamonov bunt jedan od najradikalnijih knjievnih buntova, jedan od onih koji postavlja pitanje granica u knjievnosti, bunt ne uslovan, ne protiv ovog ili onog drutva, ni protiv drutva uopte, ve protiv civilizacije uopte, protiv oveka uopte, a ta apsolutna negacija, zavrava se u Poezijama potpunom 6 kapitulacijom. Samim tim, kada Breton govori: Maldororov revolt ne bi bio Revolt za sva vremena kada bi neprestano titio jedan oblik misli na raun druge: nuno je dakle da ta misao ode u ponor vlastite dijalektike igre, ne vidi se ta je u tome dijalektika, ako ta re ima ovde ikakvog smisla.7 O odnosu Remboa i Lotreamona, o slinostima i razlikama, dosta je toga ve reeno. Slinosti ostaju pre svega kada je u pitanju stepen radikalnog bunta, nove vizije sveta. Zatim, obojica koriste poetsku stvaralaku osamu kroz univerzalnu temu ljudskog otuenja. Ali, dok Rembo trai novog oveka, Lotreamon porie njegovo postojanje. Ugao posmatranja stvari, i ono radikalno Remboovo: Ja, to je neko drugi, jeste samo ouenje koje je umetniku nuno, preuzimanje maske i onaj izlazak iz sebe, iz svog egzistencijalnog bitka, uskakanje u drugu, uvek novu kou, izgaranje drugog tela i vizura drugih ula, prost i u knjievnosti nuan efekt oneobiavanja. Ova remboovska aksioma ponovljena je i kod Bataja: Konano imam vie od jednog lica, i ne znam koje se 8 smeje onom drugom. Pa ipak, ini se da e se revolucije ouenja mnogo puta jo u2 or Bataj, O Nieu, prevela Ana Morali, KZ Novi Sad, 1988, str. 81. Svi citati iz ovog dela bie navoeni prema ovom izdanju. 3 Artur Rembo, Boravak u paklu (iz Sabranih poetskih dela), preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004, str. 167. 4 Maldororova pevanja. 5 Iako nosi naslov Poezije, radi se o kratkim proznim zapisima. Nazivaju se jo i Predgovor za jednu buduu knjigu. 6 Lotreamon, Sabrana dela: Maldororova pevanja, Poezije, Pisma, preveli Danilo Ki i Mirjana Mioinovi, Nolit, Beograd, 1964, str. 10-11, predgovor Sretena Maria). Svi korieni citati bie navoeni prema ovom izdanju. 7 Ibid, str. 11. 8 or Bataj, O Nieu, str. 87.

115

istoriji knjievnosti utvrivati, kao to e nekakav raskol i istinsko neprihvatanje paralelno pokraj njega prolaziti. Reju, beskrajno e se puta Remboova formula podraavati, a da e se bit koju ona sa sobom nosi iznova prenebregavati. Recimo jo da je Rembo ipak pesnik ivota, nekakvog ara i optimizma, one (uostalom tipino modernistike, a pomalo i naivne) vere u menjanje sveta, vere u mesijanstvo jednog oveka, pesnika, prevelike vere u mo rei, mo obojenih vokala. Neto je u Remboa duboko larpurlartistiki, a neretko articijelno. On eli da kroz poeziju spoji melodine zvuke sa bojama sunevog spektra. Kod Lotreamona, pak, ne samo da te vere nema, nego kao da je i ne sme biti. Lotreamon nastaje i nestaje u samom inu pisanja.9 Njegov credo je jasan: Ja piem samo za sebe, ali smisao koji ovaj credo sa sobom nosi pre bi se mogao uporediti sa Sadovim, nego sa Remboovim. Nemogunost smeha samo je metafora za ekstremno otuenje, pri emu ovek vie nije samo duhovno odvojen od drugih, ve on gubi i ona bioloka, zioloka svojstva koja ga ine pripadnikom u onom najirem smislu, pripadnikom ljudskog roda. Tako je Lotreamonovom junaku Maldororu i pla stran: Onaj koji ne zna da plae (jer je uvek skrivao patnju u sebi) primeti da se nalazi u Norvekoj,10 dok je odbojnost prema smehu toliko jaka da nagoni na samopovreivanje. Jasno se moe povui paralela: samotnjak e pre nositi krst svoje ekskomunikacije, nego to e se prilagoditi gomili: Imao sam elju da se smejem kao i drugi; ali to udno podraavanje bilo mi je nemogue. Stoga sam uzeo no otra soiva i isekao kou u predelu gde se sastaju usne. Za trenutak mi se uinilo da sam postigao svoj cilj. Ugledao sam u ogledalu ta usta unakaena po mojoj sopstvenoj volji! Bila je to zabluda! Krv koja je u mlazu tekla iz poseklina, spreavala je, dodue, da jasno razaznam da li je moj smeh bio kao i u drugih. Ali posle nekoliko trenutaka takvog uporeivanja, video sam jasno da moj smeh ne lii na ljudski smeh, to e rei, ja se i nisam smejao.11 2.Is God a being? If he is one, he is shit. If he is not one he does not exist.12 Arto ...zemljo, tajanstvene utrobe; stanovnici sfera; vasiono; Boe koji si je stvorio u svoj njenoj raskoi, tebe prizivam: pokai mi bar jednog oveka koji je dobar!... Boe, nek tvoja milost ustostrui moje prirodne moi; jer pred prizorom takvog udovita mogu da umrem od zapanjenosti; a umire se i zbog manjih stvari. Lotreamon Izvan slobode, izvan smeha, nema nieg emu se tako boanski smejem kao Bogu. Bataj9

Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 15. Ibid, str. 56. 11 Ibid, str. 36. 12 Je l Bog bie? Ako jeste, onda je sranje. Ako nije, onda ne postoji (Prevela Ivana Maksi).10

116

Prva u nizu nametljivih slinosti meu ovim otpadnicima, jeste bezbonitvo. Ono se ovde ne uzima kao neka biografska injenica, ve, kao to je to sluaj sa Nieom, kao jedna od najrelevantnijih osnova za poimanje njihovog stvaralatva. Lotreamonovo bezbonitvo je na tragu Sadovog; to nije puki ateizam, ve pre jedna gnostika vizija sveta koja, ako i pristaje na postojanje Boga, reaguje u odnosu na njega podrazumevajui mu imanentno zlo, a samim tim implicirajui i nunost zla u svetu kao aktivnog principa. Video sam Stvoritelja kako, podstrekavajui svoju beskorisnu okrutnost, podmee poare u kome ginu starci i deca!13 Ovde ateizam stupa u granino podruje sa satanizmom, gde se amoralno prihvata kao Bogu blisko, prirodno, njegovom voljom stvoreno stanje, to prua kredibilitet svojevrsnom paktu, sauesnitvu izmeu Boga i zlih. Pevanja su neprestano rvanje Maldorora sa Bogom u krvavom i smrdljivom kupleraju koji predstavlja svet, a za Lotreamona Bog nesumnjivo postoji, poto postoji svet koji je on stvorio, i koji niko drugi tako uasnim ne bi mogao stvoriti.14 Lotreamon ak i daje svoju bespotednu viziju Stvoritelja: ...spazih presto nainjen od ljudske pogani i zlata, na kome je gospodario sa idiotskom oholou, tela prekrivena vladarskim platom od prljavih bolnikih arava, onaj koji je sam sebe nazvao Stvoriteljem!... Njegove su noge uranjale u veliku movaru kljuale krvi, na ijoj bi povrini odjednom izranjale, kao pantljiare iz guste mase u nonom sudu, dve-tri bojaljive glave i ponovo utanjale kao kamen: udarac nogom u nos bio je ve poznata nagrada za pobunu protiv pravila, pobunu izazvanu potrebom da se udahne dah neke druge sredine. ...Katkada bi uzviknuo: Ja sam vas stvorio; dakle imam prava da inim od vas to hou. Niste mi nita uinili, priznajem. Ja vas muim iz istog zadovoljstva.15 Kod Bataja, pak, naziremo ateistiko poigravanje sa gurom Boga. Ateizam je, po njemu, neto podrazumevajue, dok se hrianstvo smatra nekim vidom uvrede zdravom razumu: Ja ne mrzim Boga, ja ga u sutini ne poznajem.16 Kroz deje i kockarske kontemplacije o pojmu igre, Bataj provlai guru Boga koja neodoljivo podsea na rahitinu, klimavu prikazu17 E. Siorana: Bog koji razdire no vaseljene jednim krikom, Isusovo (Eloi! Lamma sabachtani?), zar to nije vrhunac zloe? Sam Bog uzvikuje, obraajui se Bogu: zato si me napustio? To jest, zato sam samog sebe napustio? Ili jo odreenije: ta se to dogaa? 18 Zar sam se toliko zaboravio da sam samog sebe ukljuio u igru? Zato je Bataj uz podsmeh sposoban da koristi Boga, a da ne zapada u iskuenje da razvali ve otvorena vrata.19 Sa druge strane, Bataj prezire sve hrianske ideale, on se grozi svega to je asketsko, anemino i pasivno. Pojam greha je kod Bataja usko vezan za pojam askeze i potiskivanja putenih poriva. Mrzim kaluere. Odrei se sveta, sree, istine tela, moralo bi, po mom miljenju, izazvati stid. Nema teeg greha.20

13

Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 71. Ibid, predgovor, str. 24. 15 Ibid, str. 84-85. 16 or Bataj, O Nieu, str. 109. 17 Vidi poglavlje Ohrabreni avo, Kratak pregled raspadanja, Emila Siorana. 18 or Bataj, O Nieu, str. 140. 19 Ibid, citiran Anri Lefevr, str. 173. 20 Ibid, str. 93.14

117

Jednom fanatino posveeni hrianin, Arto je, poput Van Goga, kroz verski fanatizam, zapravo samo tragao za sobom, za svojim glasom. Kada ga je naao, odluio je da jednom za svagda raskrsti sa boijim sudom. 21 Izbacio sam ispovest, priee, Boga i njegovog Hrista kroz prozor i odluio da budem ja, to e rei prosto Antonen Arto nevernik i bezbonik, po prirodi i dui, koji nikada nita nije toliko mrzeo kao boga i njegove vere, bile one Hristova, Jehovina, Bramina, ne gubei tu iz vida ni prirodnjake rituale lama.22 Hrianstvo je bilo puka alternativa elektro-okovima, bekstvo nainjeno iz ponora teke toksikomanije. ini se da je to bekstvo ipak bilo nedostatno i za Artoa nedovoljno uverljivo. Zato e frenetino oduevljenje biti zamenjeno otrom i bespotedno sarkastinom kritikom: tap koji sam u to doba imao, pripisivan je izvesnom Isusu-hristu, u ono doba jevrejski svetenik i peder, i neobino je podseao na tap sa kojim sam iao u Irsku i koji je na svojoj ruici imao 23 neizbrisiv trag krvi. Ali to je moj, Artoov tap, a ne toga jevrejskog svetenika... Suroviji obraun, Arto je verovatno sproveo jo jedino sa psihijatrijom i medicinom. Bezbonitvo je, moglo bi se zakljuiti, zajedniki imenitelj ovoj otpadnikoj trojci, ali se svako sa Bogom obraunao na sebi svojstven nain. Nunost raskida sa religijskom dogmom iznedrila je i novo shvatanje erotizma, kao to je i obezbedila trajnu osnovu za imoralnost u umetnosti. Avaj, ta je zapravo dobro, a ta zlo?24 Mi smo slobodni da inimo dobro. Nismo slobodni da inimo zlo.25 Na kraju, knjievnost je duna da brani svoju krivicu!26 3.Sve to to krasi smrt,/ kao sluajni obred,/ ovo saaptavanje senki i zlata/ gde pliva tvoja crna utroba/ Zato se sjedinjujem s tobom/ kroz zakreene vene/ tvoje zlato je kao moj bol,/ najgore i najpouzdanije svedoanstvo. Arto Oblast erotizma u sutini je oblast sile, oblast nasilja. Naelo je svakog ispoljavanja erotizma unitenje strukture zatvorenog bia. Bataj

Jedan od najupeatljivijih doprinosa u shvatanju erotizma i njegove iskonske veze sa smru, premda ne kroz poeziju, dao je Bataj. Zato se moramo osvrnuti na njegova lozofska i teorijska istraivanja na ovu temu, ime emo uspostaviti kontrateu Artoovoj i Lotreamonovoj poetici i njihovom posve drugaijem poimanju erotskog. Veliki uzor Bataja, Markiz de Sad, uinio je da bezbonika poetika njegovih kratkih pria27 bude krcata incestom i orgijaNaziv radio-drame Antonena Artoa (Pour en Finir avec le Jugement de dieu, 1948). Antonen Arto, Pisma iz ludnice, preveo Miroslav Karaulac, Gradac, aak-Beograd, 2002, str. 41. Svi navoeni citati su iz ovog izdanja. 23 Ibid, str. 56. 24 Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 38. 25 Lotreamon, Poezije, str. 251. 26 or Bataj, Knjievnost i zlo, preveo Ivan olovi, BIGZ, 1977, str. 6. 27 Batajeve kratke prie uslovno tako nazivamo. R. Bart ih je anrovski odredio kao poeme (Roland Barthes: La Mtaphore de loeil, u Essais critiques, Seuil, 1963, str. 172-181). Anri Rons je tumaio22 21

118

ma koje se uvek granie sa zloinom i smru, dok je veliki uzor Artoa Lotreamon doneo bolnu viziju sveta koja obiluje kanjavanjem, krvlju, bolestima, ali retko i onom vrstom ulnosti i snanog, perpetualnog seksualnog iivljavanja koja je preokupirala Bataja. Drugim reima, dok je Batajev fokus interesovanja odnos telesnog i greha kroz krenje svih tabua, za Artoa se taj granini odnos gubi; krv i druge telesne izluevine se izjednaavaju sa zloinom, patnjom, i prikazuju u svoj svojoj punoi teskobu i surovost (animalno-)ljudske egzistencije. Kod Lotreamona seksualni nagon nikada nije skopan sa ulnim uitkom, on je samo jedan simptom sadistikih ovekovih tenji, lien bilo kakvog erotskog naboja, kroz krajnost doveden do svoje suprotnosti: On se hitro svue, kao neko ko zna ta hoe da uini. Go kao kamen, on se baci na telo devojice i podie joj haljinu da bi obeastio nevinost... U po bela dana! Naravno, on se nee ustruavati. ...naoruan skalpelom, videvi da trava jo nije pocrvenela od tolike prolivene krvi, on se spremi, i ne pobledevi, da rije po vagini nesrenog deteta. Iz te razjapljene rupe on postepeno izvlai unutranje organe; i kroz taj grozni otvor izvue na svetlost dana njena plua, creva, jetru i najzad i samo srce.28 Ovde je vano prisustvo krvi povezati sa jednom od zabrana, tabua, a to je menstrualna i poroajna krv, i videti da se ovde na paradoksalan nain ta zabrana kri. Krv se kao tekuina smatra oitovanjem unutarnje sile. Ve sama po sebi, krv je znak sile.29 Meutim, ovde se javlja krv kao posledica deoracije, a ona, po Bataju, ima posebnu konotaciju koja se i kroz istoriju moe pratiti. Deoracija i ranjavanje, krvlju su tesno povezani. Seksualna aktivnost, bar kada je re o prvom dodiru, oigledno je bila smatrana zabranjenom i opasnom, kad nije bilo vlastelina ili svetenika i njihove moi da bez mnogo opasnosti diraju u posveene stvari.30 Ovo izvlaenje unutranjih organa kroz akt najsvirepijeg ubistva ujedno nas podsea na poroajni proces, pa se opet moe govoriti o sponi ivotnog i ubilakog nagona. Maldoror kri dve osnovne biblijske zapovesti time to gotovo simultano obljubljuje i usmruje svoju rtvu. Ova, krajnje sadovska scena, uvodi pojam svireposti, kao tipino ljudske osobine. ivotinja ne moe biti svirepa, svirep moe biti samo ovek. Svirepost je jedan od oblika organizovane slepe sile. Poput svireposti, erotizam je promiljen. Oboje se javljaju u duhu obuzetom reenou da se prekorae granice zabrane.31 Mada je ova scena okrutna u svojoj neovenosti, moe se transponovati i itati simboliki. Moemo je, dakle, tumaiti, kao i svaku nonu moru koju pokuavamo da deifrujemo. Ako li to uspemo, shvatiemo da njena monstruoznost nosi dublji smisao. Ona govori o nemogunosti uspostavljanja erotskog kontinuiteta, o njegovom naliju, o razornoj strasti koja sa sobom nosi nerazjanjeno mrane dubine, nove slepe sile. Ako ljubavnik ne moe da poseduje voljeno bie, on ponekad pomilja na to da ga ubije: esto bi vie voleo da ga ubije, nego da ga izgubi.32opus Bataja kao jedinstven fragmentarni tekst u kome se nijedno delo ne izdvaja samo po sebi. Najpoznatije prie su: Mrtvac, Moja majka, Pria o oku, Ga Edvarda, Mali, Plavetnilo neba. Objavljene su za ivota pod pseudonimom i u malim tiraima, a reizdate posthumno, 60-ih godina prolog veka. 28 Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 124-125. 29 or Bataj, Erotizam, Suze Erosove, preveo Ivan olovi, Vuk Karadi, Beograd, 1972, str. 48. Svi citati iz ovog dela bie navoeni prema ovom izdanju. 30 Ibid, str. 101. 31 Ibid, str. 72. 32 Ibid, str. 16.

119

Treba imati na umu da i samo ime Maldoror33 po tumaenjima mnogih ukazuje na onanistu, to je jo jedna psihopatoloka dimenzija ekstremnog otuenja. Otud nesavladiv samoprezir i opsesije seksualno-patolokom kuhinjom,34 kao i uasnutost nad anatomijom enskog tela, gde se za dojke koristi metaforom hranljiva mana.35 Snoaj se opisuje kao neuveno iaenje kostiju, nasilno slivanje dva bia ije je razliite prirode razdvajao neizmeran ambis,36 a mizoginija dostie svoj vrhunac kad god se ena spomene. Jedna od najupeatljivijih scena deava se ispred bordela, gde ena mirno i ista ustaje nakon to se u kokoinjcu prepustila petlovima i ivini koji su kljucali mlohave usmine njene nabrekle 37 vagine dok je ovek kada se zasitio da udie miris te ene, hteo da joj svaki mii razdere u paramparad; no kako je to bila ena, on joj je oprostio, jer mu je vie godilo da izmui neko bie svog pola.38 Pa ipak, u opisu bordela javlja se i gotovo zloslutno ponavljanje reenice: A ja sam se pitao ko je mogao biti njen gospodar! I pogled mi se lepio za reetke sa jo 39 veom radoznalou!... Ove, gotovo lirine reenice ukazuju najzad na neto ljudsko u Maldororu, kao to i ukazuju na gradacijski kontrast koji se uspostavlja izmeu njegove potpune amoralnosti i amoralnosti bordela, koja je nadvisuje u svom totalitetu. Prezrivost ustupa mesto saaljenju i donosi dublju kritiku drutva, a ne samo ena. enina ravnodunost kada je u pitanju prljavtina i zloin, indikator je ravnodunosti drutva koje je taj zloin iznedrilo. Opis bordela je neka vrsta (pra)paradigme za Batajeva promiljanja na tu temu: Moderna prostitutka dii se sramom u koji je utonula, cinino u njemu uiva. ...Niska prostitutka se srozava na razinu ivotinje: ona obino izaziva gaenje slino onom koje veina civilizacija ispoljava prema svinjama.40 No, on ne proputa da kae neto i o uzrocima ove po41 jave: Krajnja nematina oslobaa ljude zabrana koje u njima utemeljuju ljudskost. U poetskim kratkim priama Bataja, pak, tanka je nit koja deli nekontrolisano samosvrhovito seksualno iivljavanje od onog pozitivnog ulnog, erotskog iskoraka ka drugom, nunog iskoraka iz sebe, prinoenja telesne rtve u cilju celovitije samospoznaje, dostizanja apsoluta. Voljeno bie je bie koje smo ekali, koje ispunjava prazninu (svet bez njega vie nije razumljiv),42 pa upravo zato to je optenje prekinuto, mi u njemu uivamo na tragian nain, plaui.43 Srea ljubavnika je zlo (neravnotea) na koju ih primorava zika ljubav. Oni su stalno osueni da naruavaju meusobnu harmoniju, da se bore u noi. Sjedinjuju se tek po cenu borbe, po cenu rana koje jedno drugom zadaju.44 Iako se slui sadovskim motivima, kod Bataja je daleko jasniji smisao izjednaavanja erotskog nagona sa nagonom smrti iMal d aurore, jutarnji greh, jutarnji porok. Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 27. 35 Hranio sam se, pun zahvalnosti, tvojom hranljivom manom. Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 92. 36 Ibid, str. 135. 37 Ibid, str. 132. 38 Ibid. 39 Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 164. 40 or Bataj, Erotizam i Suze Erosove, str. 124. 41 Ibid. 42 or Bataj, O Nieu, str. 78. 43 Ibid. 44 Ibid, str. 81.34 33

120

gotovo da je jedan uvek u funkciji drugog. Sladostrae i preterivanje u opisima tog obilja, jeste pokuaj da kroz malu smrt njegovi junaci naslute pravu smrt. U trenutku orgazma, kao i u trenutku smrti, telo je lieno voljnog, naime, ono bez nadzora volje prekorauje jednu granicu.45 Sa druge strane, Bataja interesuje telo kao zajedniki imenitelj rtvovanja i ljubavnog ina. Oba ina telo otkrivaju, dovodei u pitanje ovekovu egzistenciju. enski se partner u erotizmu javlja kao rtva, muki kao prinosilac rtve.46 Novo shvatanje erotizma pored ogromnog uticaja koji je izvrilo, knjievnost obogauje jednom novom istinom, postavljajui granice i problem njegovog predstavljanja, ali i udara na sve drutveno-istorijske obrasce kroz koje se ono posmatralo. Svojom radikalnom vizijom erotizma svaki od ova tri otpadnika je postavio zbilja sutinska pitanja religiji, moralu, antropologiji, sociologiji, kulturologiji i, moda pre svega, lozoji i teoriji knjievnosti, koje e se dugo jo upinjati da ih jednom za svagda rei. Jedno je sigurno, upravo kroz tu skopanost sa smru, erotizam se liava onog sentimentalnog i knjievno banalnog, odvajajui se time od puke seksualnosti, ljudskog biolokog sindroma reproduktivnosti. Erotizam je, kao i knjievnost, vezan za ono unutarnje u oveku. To je neposredan vid unutarnjeg iskustva koji stoji nasuprot animalnoj seksualnosti gde se subjekt poistoveuje sa 47 objektom koji se gubi. U ovekovoj svesti erotizam je ono to u njemu dovodi bie u pitanje.48 Stavimo li knjievnost na mesto erotizma, ini se da neemo ugroziti smisao ove reenice. 4.Iz mog golemog tela, slinog crnom oblaku koji nosi uragane, pada kia krvi. Lotreamon Tama se pretvori u beskrajnu crnu bradu, izraslu iz dubina zemlje i gnusoba krvi. Bataj Crni pesnie, grudi device te pohaaju/ ogoreni pesnie, ivot ti se namee/ dok grad gori/ i nebo upija kiu,/ tvoje pero grebe po srcu ivota/ ume, ume, oi se umnoavaju/ na mnogobrojnim iarkama;/ kose oluje, pesnici/ uzjahuju konje i pse./ Oi besne, jezici se okreu,/ nebo izdie hranljivo, plavo mleko;/ ja lebdim na vaim usnama,/ ene, srce mi je kao oporo sire.49 Arto

Estetika Lotreamona, Bataja i Artoa mogla bi se denisati kao estetika krvi i crnog. Crna i crvena boja dominiraju njihovim poetskim slikama. Osim to su obeleene ovim bojama drevnog sukoba koji se moe tumaiti i kao sukob erosa i tanatosa, u njima preovladava odreena grozomorna atmosfera, estetika runog, koja je neretko u funkciji estetike zla. Telo45

Ibid, str. 84. or Bataj, Erotizam i Suze Erosove, str. 14-15. 47 Ibid, str. 25. 48 Ibid. 49 Antonen Arto, Crni pesnik, prevela Emilija Cerovi Mlaa, asopis Polja, god. XLVII, br. 420, april-maj 2002, Kulturni centar Novi Sad, str. 75.46

121

se posmatra u svojoj dekadenciji, ono truli i ivo se raspada, irei oko sebe nesnoljiv smrad koji podsea na egzistenciju lienu smisla, pribliavajui ga leini kakve ivotinje. Arto govori o voru od krvi50 koji se uvre na grlu samoubice, o praskanju zreloga vulkana, prenapetoga kamena, strpljenja, kunoga ira, zreloga tumora i kraste oderanog,51 o krvavocrvenom mesarskom licu, o uarenosti, bombardovanju, rasprskavanju.52 Crne gavrane sa poslednje naslikane slike Van Goga, opisuje kao crne mikrobe svoje slezine samoubice,53 dok je crno pak boja gomoljike, boja bogatog krkanluka i u isti mah poganska 54 boja krila gavrana. U pesmi Bataja, crno nije samo funkcionalno kao boja, ve nosi sobom i ritam: crna zvezda pada/ u moj uspravni kostur/ crno/ utanje preplavljujem nebo/ crno usta su mi ruka/ crna/ pisati po zidu plamenovima/ crnim/ prazan vetar groba/ jue mi kroz glavu.55 U najpoznatijem svom eseju Van Gog, samoubica rtva drutva, Arto gotovo da unosi vie poezije nego to to ini u bilo kojoj svojoj pesmi. Odreeni odeljci eseja nose neosporan poetski naboj i daju tonalitet itavom tekstu: od zemlje nainio to prljavo rublje, uvrnuto vinom i krvlju natopljeno.56 Voda je plava,/ ne od vodene plaveti/ ve od plaveti tene boje./ Ludi samoubica proao je tuda i vratio je vodu slikarstva prirodi,/ ali ko e njemu da je vrati?57 U navedenim primerima, oituje se izuzetno izotrena Artoova osetljivost za boje. On gotovo da uspeva da ostvari njen ekvivalent u tekstu, parirajui time ekspresivnosti samih Van Gogovih platna. Svaka boja je uverljiva, svaka nijansa opipljiva, precizno predstavljena. Ljubiastoplavo nebo je nisko, prignjeeno, poput obruba munje,58 dok se zemlja boje vinskoga taloga ludaki sukobljava sa prljavoutom bojom ita.59 Teko je praviti jasnu razliku izmeu slika iz proznih Artoovih zapisa i njegove poezije. Sire i mleko, nebo, more/ teka masa neba/ sve se zaverilo u tom treptaju/ koje prebiva u debelom srcu tmine,60 kae se u pesmi Drvo. Telesno je kod Artoa blisko lotreamonovskoj telesnosti, to je telo pod kojim je pregrejana fabrika, a spolja, bolesnik blista, sija, iz svih svojih rasprslih pora.61 Ove vizije prisutne su i u njegovoj poeziji (lobanje, kosa, krv), ali su neodvojivi deo njegovih komada pozorita surovosti koji su nabijeni erotskim i apokaliptinim scenama, a sve u cilju nekakvog predskazanja i prikaza muenike proganjajue vizije sveta koji je duboko zaglibio u svojoj dekadenciji. Tokom 30-ih godina prolog veka, u Meksiku je odrao niz predavanja o dekadenciji zapadne civilizacije. U mnogim pesmama, kao i u komadima, javljaju se opisi ivog50 51

Antonen Arto, Van Gog samoubica rtva drutva, str. 58. Ibid, str. 47. 52 Ibid, str. 44. 53 Ibid, str. 19. 54 Ibid. 55 or Bataj, O Nieu, str. 99. 56 Antonen Arto, Van Gog samoubica rtva drutva, str. 19. 57 Ibid, str. 52. 58 Ibid, str. 19. 59 Ibid. 60 Antonen Arto, Drvo, asopis Polja, br. 420, str. 73. 61 Antonen Arto, Van Gog samoubica rtva drutva, str. 19.

122

tkiva i izmeta, kroz koje je eleo da prodrma posmatraa, da ga osvesti i ukljui u vrebajuu opasnost ivota. Artoov nihilizam je potpun. Iskljuen iz nadrealistikog kruga, i sam se odredio u odnosu na njega jer u njegovom svetu nije bilo mesta za idealizacije, snolike vizije koje su neretko samo drugi naziv za poplavu istinskog kia. Za Artoa je nadrealistiko rajsko nesvesno, u stvari samo infantilan beg od stvarnosti, bez ikakvog umetnikog pokria. Interesantno je da je lm za koji je Arto pisao scenario koljka i pastor bio izvidan, dok se Andaluzijski pas, na ijoj je jednoj projekciji nekoliko ena doivelo pobaaj, danas smatran klasikom. Sam Bunjuel je vie puta govorio pohvalno o ovom Artoovom lmu.62 Meutim, u potrazi za to istinskijom formom, Arto je ubrzo poeo pogrdno da se izraava o lmskom mediju, govorei da je lmski svet zapravo mrtav svet, nedovoljan za prikazivanje istine iz svih uglova, sklon manipulaciji.63 Arto je ispitao svaki medij: od pozorita, preko poezije, do esejistike. Uticaj njegove estetike i poetike, zaista je veliki i primetan je na svim poljima: od pozorine i lmske umetnosti, do muzike industrije. Lotreamonova Pevanja su krcata krajnje izopaenim, morbidnim slikama manifestacija svih moguih polnih i telesnih bolesti: Kao najblagotvorniji napitak preporuujem ti zdelu blenoraginog gnoja sa grumuljicama, u koji se prethodno rastvori jedan kist jajnika, jedan mehurast ir, jedan upaljeni ud kome je paramoza zavrnula glavi, i tri crvena pua golaa. Ako bude sledio moje uputstvo, moja e te poezija primiti rairenih ruku, kao to nazupena u obasipa svojim poljupcima koren dlake.64 Retko ko bi mogao parirati ovakvim opisima. Ali, Lotreamon se svesno sprda sa itaocem, on stupa u dijalog sa njim na najneoekivanijim mestima, iznebuha mu se podsmevajui onda kada on to najmanje oekuje. U njegovim Pevanjima ima zbilja jako surovih opisa, ali i onih poetinijih, gde se za krv slui metaforom purpuran liker.65 U Batajevoj poeziji ima bolesti, smrti, kostiju, ali ne i brutalnih opisa istih, jer su oni na drugaiji nain transponovani: u mom srcu se krije/ mrtav mi/ mi umire/ progonjen/ svet mi je umro u ruci/ zgasla stara svea/ pre nego to legoh/ bolest i smrt sveta/ a ja sam ta bolest/ ja sam ta smrt sveta.66 Najupeatljivija odlika Batajeve poezije jeste menjanje maski, pesnik uskae u drugo, iskae iz sebe, ispituje entitet sopstva. Igra je kljuni pojam njegove poezije: nado/ o moj drveni konju/ u pomrini div/ a ja sam taj div/ na drvenom konju67, ili: vidim pred sobom 68 neku vrstu plamena, koji sam ja, koji me zahvata. Premda postoje oigledne slinosti u dominantnim estetikama meu ovom trojkom, ipak su one u biti razliitih poriva. Ostaje jedna, neosporna i dominantna zajednika crta: surovost iskaza koja esto ume da odalami po glavi svakog oveka glupo podsmeljivog osmeha i pajeg lica.69Luis Bunjuel, Moja labudova pesma, prevela Svetlana Stojanovi, Hinaki, Beograd, 2004, str. 107. O odnosu lma i pozorita vidi O pozoritu i lmu, Antonen Arto. 64 Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 176. 65 Ibid, str. 196. 66 or Bataj, O Nieu, str. 98. 67 Ibid, str. 99. 68 Ibid, str. 107. 69 Ali znajte da se poezija nalazi svuda gde nema glupo podsmeljivog osmeha oveka pajeg lica. Lotreamon, Maldororova pevanja, str. 207.63 62

123

5.Poezija se nee moi liiti lozoje. Filozoja e se moi liiti poezije. Lotreamon Ali tako je i to je injenica. Ali tako je i to je uinjeno. Arto

U pokuaju da klasikujemo, najzad, formalno odredimo dela Lotreamona, Bataja i Artoa, osvrnimo se najpre na Lotreamonovu reenicu iz Pevanja: Neka se italac ne ljuti na mene to moja proza nema sreu da mu se dopada.70 Bez sumnje, izmeu dve krajnje granice knjievnosti, one za koju ti zna, i moje, postoji beskonano mnotvo prelaznih oblika, bilo bi lako uviestruiti ovu podelu; ali od toga ne bi bilo nikakve koristi.71 Upravo to je klju za razumevanje samog pojma knjievnog otpadnitva. Dakle, koliko god se upinjali da klasikujemo neka dela, smiljajui nove fraze i termine, uvek e postojati oni koji hodaju marginama pisma, koji, ak i ako im osporimo znaaj, mogu lako da nas negiraju samim uticajem koji na knjievni kanon konstantno vre. Sa druge strane, gotovo da je svaki od ovih stvaralaca, ujedno bio i vrstan kritiar. Lotreamon iznenauje svojom visprenou kada govori o knjievnoj kritici i nekim optim mestima. Meu fragmentima njegovih Poezija nailazimo na reenice kojima bi se i danas svaki knjievni kritiar trebalo da vrati. Kritika treba da napada uvek formu, nikada smisao vaih ideja, vaih reenica.72 On ume da bude surov prema ekspiru: Svaki put kad sam itao ekspira, inilo mi se da seciram mozak jaguara,73 ali i prema sebi: Zavrne maksime teraju me da saaljivo slegnem ramenima, Da li sam imao potrebu za njima samo da bih dokazao da sam ovek pun duha, to e rei, budala? Kao da jasnoa vredi neto vie od nejasnoe bar u ovim poslednjim takama.74 Da nema ovih zapisa, moda bismo mogli da mistikujemo itavog Maldorora, ali smo uz njih, ini se, ubeeni u Lotreamonovu misiju ispitivanja granica knjievnosti. Ne manje interesantni su i njegovi zapisi koji podseaju na savete mladim pesnicima:75 Odbacite kult prideva kao to su: neopisivo, neizrecivo, blistavo, neuporedivo, gorostasno, 76 prideva koji samo bestidno lau i izvitoperavaju imenice. Za Batajev opus vezuju se velike kontroverze. Njegov sukob kako sa nadrealistima i Bretonom, tako i egzistencijalistima i Sartrom, kao i njegovo ograivanje od lozoje jer je verovao da se njene granice nalaze u samom jeziku, pa da bi ona, ukoliko ih pree, prela u svoju negaciju, sam po sebi je inspirativan i ukazuje na beskompromisnu otpadniku viziju. Sartr je, recimo, nalazio slinost izmeu fragmentarnosti Batajevog pisma i samih Paskalovih Misli, dok je Fuko naglaavao da e mu tek budue generacije mislilaca biti za70 71

Ibid, str. 173. Ibid, str. 174. 72 Ibid, str. 244. 73 Ibid, str. 249. 74 Ibid, str. 268. 75 Lotreamon je umro u 24. godini. 76 Lotreamon, Poezije, str. 244.

124

hvalne i dune. Francuski kritiari poput Barta i Deride, takoe se vezuju za Batajevo pismo (criture), a ne za njegove misli, navodei da se kroz njega pomalja snana poetska crta, i ukazujui na njenu nedvosmislenu autentinost. Ovde dolazimo do, na poetku poglavlja citirane, Lotreamonove parole (Poezija se nee moi liiti lozoje. Filozoja e se moi liiti poezije), i zbog Bataja, padamo u iskuenje da je bestidno pogazimo. Jer, pogazio ju je sam Bataj, pa makar time nainio i prestup lozoje. Dokazao je da lozoja moe, ali i ne mora nuno da se lii poetskog, kao to je ova otpadnika trojka dokazala da je celokupna knjievnost neto bitno ili nije nita.77

77

or Bataj, Knjievnost i zlo, str. 6.

125