XI / 2012

БРОЈ 1

БЕСПЛАТНИ ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН

СТУДЕНАТА ЖУРНАЛИСТИКЕ

НОВЕМБАР 2012.

БРОЈ 1 / ГОДИНА I

ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ МЕСЕЧНО

facebook.com/zurnalisti

Главни и одговорни уредник

Стефан Јањић

[stefan.janjic@gmail.com]

Заменици главног уредника

Борис Џинић

[boris.dzinic8@gmail.com]

Наташа Шару

[saru@zrlocal.net]

Дизајн и лектура

Стефан Јањић

Редакција

Софија Борковић

Милутин Вујичић

Милош Вукајловић

Милица Ђилас

Александра Живковић

Стефан Јањић

Горан Јеросимовић

Душан Ковачевић

Иван Ковачевић

Тајана Пијановић

Виктор Скоко

Мирјана Спремо

Арсо Стојовић

Борис Џинић

Наташа Шару

Премијерни Кампус фест одржан је у студентском граду Универзитета у

Новом Саду од 10. до 12. октобра. Кампус је на тај начин постао ушће

идеја, креативности, уметности и спорта. Посетиоци су имали прилику да

путују кроз време, да заиграју „Не љути се, човече“ у XXL димензији, али и

да се прошетају Улицом кишобрана, коју је за овековечила

Бојана Делић.

С. Ј.

Баналност је неуништива као пластична боца, рекао је Данило Киш. А Вића,

несрећни матурант из „Драге Јелене Серјевне“, каже: „Све у свему, свет ће

се ускоро претворити у једно велико смрдљиво ђубриште и остаће само

муве, муве муве; кажу, знате, да ће после атомске експлозије остати само

муве...“ Вића вероватно није читао Забавник, јер тамо јасно пише да ће

после нуклеарне катастрофе преживети бубашвабе, а не муве. А ни

Кишова пластична боца није неуништива; потребан јој је само миленијум

да се разгради. Ипак, закључак је јасан: или ће људи 3012. живети без

глупости и кича, или заслужујемо да Земљу наследи гамад.

Омладински магазин требало би да буде савремено конципиран и облико-

ван, али да притом не кокетира са јефтиним, вулгарним, безразложно

провокативним, англохоличарским, сензационалистичким... Нема постера,

наградних тостера, јефтине поезије, естрадне кохезије, голих бокова,

селебрити шокова, кичизирања, инсистирања, наваљивања...

Желимо да буде занимљив, писмен и јасан. Трудићемо се да

што мање личи на пластичну боцу, а ви нас повуците за рукав ако и на

трен приметите одсјај полиетилена.

^

33333331

03 /

2 Увпдник [Стефан Јаоић]

3 Излпг

4 У међувремену – Србија [Бприс Џинић / Стефан Јаоић]

5 У међувремену – Еврппа [Бприс Џинић / Стефан Јаоић]

6 У међувремену – Планета [Бприс Џинић / Стефан Јаоић]

7 Други п нама: Треба ли Србима забранити фудбал? [Бприс Џинић]

9 Див кап режисер, миш кап статиста [Виктпр Скпкп]

11 Вечити дерби уз пду слабпсти [Арсп Стпјпвић]

12 Сумоив рачун, дуга љубав [Стефан Јаоић]

14 Границе су у нама самима [Наташа Шару]

16 Видпвиту Зпрку за председницу ММФ-а [Душан Кпвачевић]

17 Отказиваое Параде: фијаскп или нужнпст? [Наташа Шару, Тајана Пијанпвић]

18 Маоинама стипендије пп ппсебним услпвима [Александра Живкпвић]

19 Окупација кампуса (фптп-реппртажа) [Мирјана Спремп]

20 Ћирилични ф(р)пнтпви [Стефан Јаоић]

22 Где је, шта ради српски фудбал? [Стефан Јаоић]

23 Црвенп светлп. Стпп. [Иван Кпвачевић]

24 Бразил, мени не треба Бразил [Милутин Вујичић]

26 Несппспбни за прпмене [Милпш Вукајлпвић]

&

28 Пплитичкп насиље у нпвпсадскпј култури [Милица Ђилас]

30 Бункер фест [Александра Живкпвић]

30 Валтари [Бприс Џинић]

31 Убити Зпрана Ђинђића [Спфија Бпркпвић]

31 Недпдирљиви [Спфија Бпркпвић]

32 Марина Абрампвић – уметнпст узајамнпсти тела и ума [Бприс Џинић]

33 Градић и кућица кпји псвајају свет [Милпш Вукајлпвић]

34 Срећан 320. рпђендан, Петрпварадинска тврђавп! [Мирјана Спремп]

36 Шездесете из нафталина [Милица Ђилас]

37 Нпвинарска реч [Бприс Џинић]

38 Alter Deus [Стефан Јаоић]

__________________________________

Реконструкција зграде Народног позоришта у

Лесковцу започета је прошлог лета. Иако је

рок за завршетак радова истекао у марту,

радови су због финансијских проблема

обустављени. Глумци тврде да се осећају као

бескућници, јер су већ другу сезону само

гости у другим позориштима. За радове је

било предвиђено 60 милиона динара, али се

та сума показала недовољном.

__________________________________

____________________

У Нишу је одржана трећа

Балканска конференција

„Дани кластера“. Реч је о

форми подстицања

бизниса кроз систем

мрежно повезаних

предузећа са истог

подручја. У Нишу је од

2007. године захваљујући

донацији данске владе

основано више кластерских

организација.

____________________

_________________________

Здравствени центар Ваљево

започео је консултације са

брачним паровима који су

заинтересовани за вантелесну

оплодњу. До краја године у овај

програм укључиће се 50 парова,

не само из Ваљева, већ и из

Шапца, Ужица, Чачка, Краљева и

Новог Пазара.

_________________________

____________________

У оквиру „Недеље поноса“

одржана је изложба

фотографија „Ecce homo“

шведске уметнице Елизабет

Олсон Валин. Изложба је

настала 1998, а изазива

опречне коментаре због

контроверзног начина на

који приказује лик Исуса

Христа.

____________________

04 /

_________________________

Ученик кикиндске гимназије

Никола Тепавац, добитник је

златне медаље фондације

„Младен Селак“ која се додељује

за проналазаштво. Свој научни

пут започео је конструисањем

роботске руке, а стигао је до

робота за деконтаминирање

бомби.

_________________________

______________________

У Хрватској су, према писању

„Вечерњег листа“, почеле да

цуре информације из тајних

служби, а појавила се и вест да

министар унутрашњих послова

живи у стану медијског тајкуна.

Афера је у тамошњим

медијима прозвана „хрватским

Вотергејтом“.

_______________________

_______________________

Оснивач „Викиликса“, Џулијан

Асанж, изјавио је да ће остати у

еквадорској амбасади у

Лондону све док САД „не

одустану од своје неморалне

истраге“. Асанж је у интервјуу

за CNN рекао како му се чини

да живи у свемирској станици,

јер нема природно светло и

могућност изласка.

_______________________

______________________

Проглашени су овогодишњи

добитници Нобелове награде.

У области медицине награђен

је британско-јапански дуо

Гурдон – Јаманака за свој рад

на матичним ћелијама. Нобела

за физику добили су Француз

Арош и Американац Вајнленд

за истраживања на пољу

квантне оптике. Признање у

области хемије добили су

Американци Лефковиц и

Кобилка за проучавање ге-

протеина. Највећу пажњу

привукли су добитници

награда за књижевност и мир

– Кинез Мо Јан, односно

Европска унија.

______________________

05 /

_______________________

Око 20 избеглица учествовало

је у протестном маршу од

Вирцбурга до Берлина. Они су

започели и штрајк глађу због

лоших услова живота и

депортовања азиланата.

_______________________

_______________________

Незапосленост је у Шпанији у

трећем тромесечју 2012.

године премашила 25 одсто.

Према подацима шпанског

Завода за статистику, та

држава је „богатија“ за 85.000

незапослених у односу на

прошло тромесечје.

_______________________

____________________

Први дан привременог

мира који је у Сирији

склопљен поводом Курбан-

бајрама, није био нимало

миран: погинуло је 47

људи. Сукоби трају већ 19

месеци.

____________________

06 /

_________________________

Маје, које у Гватемали чине

половину становништва,

оптужиле су владу и туристичке

организације те државе због

ширења лажи о смаку света ради

остваривања профита. Маје

време деле на бактуне, периоде

од око 400 година, а тринаести (и

последњи записан) завршава се

21. децембра ове године.

_________________________

_________________________

Филм Гордана Матића „Жућко –

прича о Радивоју Кораћу“ освојио

је награду за најбољи

документарни филм на 9.

Међународном филмском

фестивалу у Абуџи, Нигерија. Ово

је „Жућку“ четврта фестивалска

награда, јер је претходне три

освојио у Палерму и Моксви.

_________________________

____________________

Кина је држава из које у

последње време долази

највише сајбер-напада на

компјутерски систем НАТО-

а. Дневно их се, у просеку,

догоди десетак.

____________________

____________________

Погинуло је више од 100

људи у сукобима будиста и

муслимана Рохингја, који

немају своју државу и живе

на граници Мјанмара и

Бангладеша. Спаљено је

преко 2000 кућа.

___________________

Б. Џ. / С. Ј.

ре почетка утакмице Србије и Белгије у квали-

фикацијама за Светско првенство, у Београду

су ми у петак три новинара са великим поно-

сом рекла како је репрезентација Србије, ова до 21 го-

дине, обећавајућа. Она старија је показала потенцијал,

општи је став, а за четири године ће поново бити сила

на коју треба рачунати. Два сата касније, ограничења

сениорског тима била су исказана поразом од 3:0, док

су млади изгубили 1:0 од Енглеске.

Српски фудбал био је осрамоћен: сениорска репре-

зентација препуна унутрашњих препирки, а бараж

младих завршен тучом, бацањем ракета и мајмунским

скандирањем. Још су озбиљније тврдње о расистич-

ким увредама упућеним појединим играчима. Ту је

фрустрација, ту је и гнев, али највише од свега – очај.

Овакво срамоћење подсећа на два слична из прош-

лости - расистичко понашање Синише Михајловића

према Патрику Вијери у утакмици Лиге шампиона и

скандирања упућена тамнопутим играчима Енглеске

од стране српских навијача током Европског првен-

ства за играче испод 21 године у Нијмегену 2007. Ми-

хајловић, сада тренер репрезентације, признао је та-

дашњи прекршај, јавно се извинио и прихватио казну

од три утакмице неиграња, али је питао зашто Вијера

није био испитан. Михајловић је инсистирао на томе

да је он назвао Вијеру „црним срањем“ само зато што

је Вијера њега назвао „циганским срањем“; осетило се

да су важила двострука мерила у овом случају.

Фудбалски савез Србије је, у међувремену, реаговао на

инцидент из 2007, истичући да није имао никакву кон-

тролу над навијачима у Холандији. Утакмица се није

одиграла у организацији ФСС, нити је он продао карте,

а велика већина српских навијача у Нијмегену те ноћи

били су емигранти који живе у Холандији или Нема-

чкој.

У оба се случаја може осетити да је Србија била жртва,

да су је рат и перцепција онога што се десило деведе-

сетих учинили лаком метом. Овај пут, међутим, не по-

стоји оправдање. Ово је био инцидент који се догодио

у Крушевцу, а улазнице је продао ФСС. Његова је и

одговорност за оно што се догодило: требало је да се

надзорници и полиција баве проблемом гомиле и да

предузму мере против појединаца за које је доказано

да су криви.

Проблем је, дакле, шта треба урадити поводом инци-

дента. Многи су у Енглеској позвали на избацивање

Србије из европског такмичења. Након хулиганства

које је довело до прекида квалификационе утакмице

Италија - Србија у Ђенови, лако је разумети зашто.

Опасност је у томе што оваква дела гурају српски фуд-

бал дубље у ону „јебите се“ изолацију.

„Фудбалски савез Србије одбија и пориче да је било

икакве појаве расизма пре и за време утакмице на ста-

диону у Крушевцу“, кажу. „Успостављање везе између

расизма и туче играча два тима, нема апсолутно ни-

какву основу и сматрамо да је све то чиста пакост.“

Изјава даље оптужује Денија Роуза да се „понашао на

неприкладан начин, неспортски и вулгаран према

присталицама на трибинама“. То је став који изгледа

као да унапред прогнозира резултате своје обећане

истраге и нуди мало наде да ће бити и темељна или

објективна.

ФСС је у изузетно тешком положају. Хулиганство, ко-

рупција, организовани криминал и намештање утак-

мица мори српски фудбал и ФСС је у великој мери

немоћан у тој борби. Он, међутим, мора да крене у

акцију. Мора да забрани играње било ком српском

играчу окривљеном за расизам (четири до осам

утакмица је стандардна казна), мора јасно да стави до

знања да је расизам недопустив, мора да истражи

проблеме са навијачима и да проблематичне кри-

вично гони. Забрана би требало да буде последње

средство. Нагон за казном је разумљив, али кривци

морају бити ти који су кажњени.

Ако ФСС одбије да одлучно делује, ако одбије да

призна озбиљност оптужби и ако одбије да уради оно

што може у оквиру својих ограничених овлашћења, он

постаје саучесник. А ако је то случај, онда забрана

може бити једино решење које остаје. ■

ТЕКСТ: ЏОНАТАН ВИЛСОН (THE GUARDIAN) // ПРЕВОД: БОРИС ЏИНИЋ

07 /

08 /

9 – 10 Србија : САД

11 Србија : ЕУ

12 - 13 Србија : Русија

14 - 15 Србија : Балкан

рпско друштво се кроз последњих петнаестак година провлачило

кроз неколико уобичајених и неуобичајених, али свакако круци-

јалних процеса у обликовању постсоцијалистичке државе. Кажем

„друштво“, јер се назив Републике Србије, који наша држава данас носи, не може

везати за читав поменути период. То друштво било је затечено многим поли-

тичким аферама, покушајима васкрсења заосталих репова власти, као и убиством

премијера.

Процес непревазиђене транзиције се страховито одужио, а ми смо под његовим

окриљем ушетали у (не)прилике те толико помињане светске економске кризе.

Она је додала још покоју циглу на леђа ионако слабе и неопорављене државне

привреде. Клима транзиције, свргавање Мило-

шевића, прелазак из социјализма у капитали-

зам, глобализација и жеља за бољим

животом под окриљем европског крова

Уније – све наведено створило је добру

подлогу дугој (деценијској) и сигурној

владавини демократског блока. На тај

начин настала је дугогодишња и муко-

трпна маратонска размена услова и за-

датака између Европе и Србије. Демо-

крате су кобајаги обављале тај посао,

мажући народу очи. Заправо су се ме-

шкољили у удобним столицама Владе и

Скупштине, пунећи притом џепове, сто-

маке и имовинске карте.

Такав би систем наставио да функционише

да се један од услова није битно сукоб-

љавао са суштинским начелом демократâ,

а њега нису могли да се одрекну. То је, на-

равно, питање Косова које је 2008. године

једнострано прогласило независност. Та-

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

КАД БУДЕМ ЈОШ МЛАЂИ

Кад будем јпш млађи Предлпжићу да се сваке гпдине У пдређенп време Бпмбардује Србија Кад су ппчели Глупп је да прекидају Сваки ппчетак је тежак А ппсле је све лакше и прирпдније Ми смп се навукли На пдређену дпзу екразита И навикли на нивп стреса Да више не мпжемп без бпмбардпваоа Бпље да нису никад ппчиоали Акп су мислили да икад прекину Истина нисмп ппхитали Да пбнпвимп пар мпстпва на Дунаву И пар пблакпдера у Кнез Милпшевпј Али тп није разлпг да нас игнпришу И чекају да их пбнпвимп Па тек пнда да нас бпмбардују Акп тп чекају неће дпчекати И нема разлпга да се чека Зар није дпвпљан Авалски тпрао Храм Светпг Саве Мпст на Ади Да нас удпстпје Шта је за оих пар бпмби И лутајућих ракета Или већ шта имају на репертпару И кпликп мпгу да пдвпје пд уста У хуманитарне сврхе Ми ћемп бити захвални Акп бпмбардују билп шта Онпликп кпликп мпгу А штп не мпгу и Бпг ће ппрпстити Самп да нас не игнпришу Увек се мпже наћи нештп за бпмбардпваое Акп има дпбре впље Не мпра свих деветнаест држава Да нас бпмбардује истпвременп И кампаоски Седамдесет девет дана Па пнда целе гпдине ништа Бпље је да се дпгпвпре кап људи И ппштенп расппреде Да свака дпбије свпј дан Азбучним редпм Самп да се не прекида традиција Мпра да ппстпји мпгућнпст дугпрпчнпг Раципналнпг псмишљенпг бпмбардпваоа Свесни смп да тп кпшта Кап и сваки пзбиљан лек Ни бпмбе нису јефтине Већ честп скупље пд пнпг штп се бпмбардује Знамп да им нисмп једина брига И да не мпгу стићи на сваку страну Да бпмбардују кпга би све требалп Али акп не мпгу све Нек бпмбардују бар нас Да нема ни за кпг другпг За нас би се мпралп наћи Акп не свакпдневнп Онп бар за Бпжић и Васкрс Акп се прекине та традиција Џабе су нас бпмбардпвали Кад су нас бпмбардпвали Неки нису ни ппстпјали ►

Ако у друштву постоји клима мржње према Американцима, без обзира на

власт, тај однос двеју држава ће у сваком случају бити угрожен. Немогуће

је да у држави постоји 90 процената становништва које мрзи Америку, а

да се то не одрази и на спољнополитички однос. Тада ни руковања

званичника зарад макроекономског просперитета немају велики утицај.

09 /

Ппмалп су нас и размазили Па рачунамп и на извесну преднпст и прптекцију Овде никп разуман није прптив бпмбардпваоа Самп прпстаци и фашисти нештп гунђају Да смп прптив бпмбардпваоа Уклпнили бисмп трагпве Бар пне из Првпг светскпг рата Не бисмп мирнп шетали пп минским ппљима И ппдизали грађевине За кпје се пдмах види Да ће бити бпмбардпване кад тад Најважније је да се нештп дешава И не живи у чамптиои У Србији је билп најинтересантније У време бпмбардпваоа Тад су биле најбпље журке Тп су били незабправни дани Пуни непчекиваних узбуђеоа Били смп у центру пажое читавпг света И кп нас није бпмбардпвап Жалип је штп не учествује у тпм перфпрмансу Лепп би билп да ппчну у прплеће Кад је великп спремаое у свакпј кући Обнављаое мртвих ћелија И прпжених слпјева Да се спустимп у ппдруме И не лутамп ппљима А птппр и емпције Кпјима смп се пунили Ппстану деп кприсне акције Средина марта је идеална Мада све дп маја није каснп Очигледнп да једнп бпмбардпваое Није дпвпљнп за цеп живпт Тп није пелцпваое Ппказалп се да нас јединп бпмбардпваое Ма кпликп билп темељнп Није сасвим задпвпљилп Кампли испунилп сва наша пчекиваоа Затп је ма кпликп им тп падалп тешкп Пптребнп да нас хладне главе Перманентнп бпмбардују Не збпг себе негп збпг нас Чистп прпфилактички Са свешћу да никп прптив никпг Нема ништа личнп Први пут је за некпг неискуснпг Тп мпжда бип шпк Кап млада кпја се чуди Штп је изгубила невинпст Већ ппсле прве брачне нпћи Бпмбардпваое је врста пилинга А треба самп малп натегнути мпзак Па схватити Тп није никакав приватни пбрачун Да бпмбардпваое теже пада другима Негп нама У ппчетку кап и у свему другпм Ппстпје предрасуде Људи су надрндани према свакпј нпвини Па чак и према бпмбардпваоу Али самп у ппчетку Дпк се ппмире са судбинпм Навикну и схвате Да смп ми самп нпсеви за тегљеое Кпликп јуче Сви су били прптив пластичне хирургије А данас нема жива чпвека Кпји мпже без ое ● 10 /

кав потез је половина света прилично лако ратификовала. Подизање палца у прав-

цу неуставног отцепљења државне територије прихватиле су многе светске силе,

на челу са Сједињеним Државама. Тај потез је у знатној мери охладио ионако не

претерано успешне односе са Србијом. Они Американцима, додуше, и неће пре-

више недостајати.

Антиамериканизам као последицу глобалне моћи највеће светске силе једноставно

је разумети. Како са аспекта једног Србина, тако и у случајевима остатка света. По-

ред већ прикачене етикете главног и одговорног кривца за распад СФРЈ, признање

независности Косова једна је од (у најмању руку) болних тачака које удаљавају

Србе и Американце. То је превасходно удаљавање два народа, а потом и спољних

политика, које се увек своде на корист.

Најбитнији и сигурно најболнији тренутак

заједничке историје Србије и САД јесте

бомбардовање. У том тренутку дошло је до

потпуног одударања реалности и жеље за

било каквом везом и односима наше две

земље. Тада је, изузимајћи циљ „Милосрд-

ног анђела“, српски народ поражен као

што је и у историји бивао поражен, од

снажније и бројније силе. Бомбардовање

је, међутим, било апсолутно иживљавање

светског силеџије над обичним мишем.

Ако у друштву постоји клима мржње према Американцима, без обзира на власт, тај

однос двеју држава ће у сваком случају бити угрожен. Немогуће је да у држави по-

стоји 90 процената становништва које мрзи Америку, а да се то не одрази и на

спољнополитички однос. Тада ни руковања званичника зарад макроекономског

просперитета немају велики утицај. На основу анкета, количина антипатија према

САД падала је у периоду од Петог октобра до признања независности Косова, када

је опет почела да расте и када су дипломатски односи поново били угрожени.

Уколико посматрамо историју односа наше две државе са аспекта спољне поли-

тике и са аспекта културе (тј. подржавања америчког начина живљења), може се

уочити вишедеценијско осциловање. У неким тренуцима ти односи су били одлич-

ни, као нпр. у периоду светских ратова (али и након њих), када је наша држава

добијала финансијску подршку Сједињених Држава у процесу индустријализације.

Међутим, постојали су и периоди када су ти односи били мање или више затегнути,

при чему је бомбардовање представљало тоталну кулминацију.

Тренутни резултати привредне сарадње Србије и САД су незадовољавајући, с

обзиром на реалне могућности извозног капацитета производње Србије и увозног

обима огромног америчког тржишта. Према подацима Привредне коморе Србије,

САД се нашој држави налазе на 16. месту по увозу, а на 24. месту по извозу за пе-

риод јануар – јун ове године. Са друге стране, стање (назовимо) толеранције наро-

да према Америци и американизацији доста се поправило, а сматрам да ће бити

све боље како се животни стандард у Србији буде снижавао, а незапосленост по-

већавала.

Јасно је да су САД водећа светска сила, див који је на економском, политичком, вој-

ном, културном и образовном плану пресудно утицајан. Не само у оквиру међусоб-

них односа, већ и у режирању наше судбине. Сједињене Америчке Државе и поред

дубоког газа у кризу и не више тако снажне привредне и индустријске климе и

даље представљају обећану земљу могућности и просперитета ■

осле политичких промена у Србији 2000. године, однос Србије са

Европском унијом се проширивао и продубљавао. Приближавање,

повезивање и сарадња земље са ЕУ поново је постала главни

спољнополитички приоритет. Као дугорочни циљ ове политике истакнуто је сту-

пање наше земље у пуноправно чланство ЕУ.

У следећих десет година односи су дошли до тог нивоа да је данас Европа највећи

трговински партнер Србије, чак 50% српског извоза одлази на територију ЕУ. По-

сле дугих преговора и сарадње на политичком плану, 1. марта 2012. године, Србија

постаје кандидат за чланство у Унији одлуком Европског савета.

Иако је Србија прошла испит који јој је поставила ЕУ и направила реформе, главна

препрека у даљим интеграцијама је нерешени статус Косова. Међутим, све јачи

притисак Европске уније на дијалог са Приштином и признавање Косова као

самосталне државе, истовремено је допринело порасту негативног става грађана

Србије по питању евроинтеграција, показало је најновије истраживање Београд-

ског центра за безбедносну политику (БЦБП). Директорка БЦБП–а Соња Стојано-

вић изјавила је да чак 62% грађана Србије сматра да ни под којим условима не

треба признати независност Косова. Наиме, према резултатима истраживања, 44%

грађана сматра да је војна неутралност у овом моменту најбоља опција ■

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ

КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ

Не, нећу се вратити. Отишап сам јпш пре дванаест гпдина, а пвде, у Естер-сунду, већ сам псам. Имам ппрпдицу. Видите пнпг белпглавпг дечака тамп? Да, личи. И јесте Швеђанин. Мпја жена га је рпдила кап девпјка, пре мене; дру-ги су пвде пбичаји. Дап сам му свпје презиме; пца ипнакп није знап. Сад се зпве Арне Сретенпвић. Једва се научип да изгпвпри целп свпје име. Учим га да гпвпри српски. И, да видите, иде му пд руке, дпста је бистар. Већ четири пута сам га слап, заједнп са оегпвпм мај-кпм, буразеру Влади у Бепград. Ппнели би и паре, разуме се. Буразер их је са свпјима – пн има ћерчицу и синчића – слап на мпре. А какп бих иначе пбја-снип заштп их шаљем? Ови блесави Швеђани мисле да је Југпславија читавп једнп мпре. Не би мпгли да замисле да је некп бип у Југпславији а да није бип на мпру. И ја кад ппђем, пни кажу: „Он је птишап на свпје мпре. Он не мпже без свпг мпра.“ Мени је пвде лепп. Пре четири гпдине жена и ја смп некакп скупили малп пара, узели кредит и пп-чели да дижемп кућицу изван града. Овде је тп велики луксуз. У Бепграду сам живеп међу душанпвачким кућер-цима, па бих тп хтеп и ту. Кућица је скп-рп гптпва. Није јпш сасвим гптпва затп штп се ја пкп тпга баш и не лпмим пре-више. Сталнп нештп пкп ое или пп ба-штици прчкам. А и пва ти је земља не-какп јалпва; тек штп се један скине, већ ппчиое да се спрема други. Лета, пнпг нашег, такп рећи и нема. И увек се нађе нештп ппсла. (...) Пре две гпдине сам се ппет бип запип – дешава ми се тп пп-временп – и, пнакп пијан, самп сам сеп за вплан и пдјурип правп за Југпславију. Осам дана нисам дплазип на ппсап. И мирнп сам примип птказ. Крив сам, шта имам да се буним? Али мпј синдикат се ппбунип; а пвде је синдикат вепма јак. „Он“, кажу, „има правп да види свпју дпмпвину. Он има правп да види свпје мпре. Каква смп ми земља акп нашем најбпљем раднику не мпжемп да дп-звплимп да види свпје мпре?“ А ја, ка-жем, нисам имап правп, а нисам имап ни впље никпга да мплим, иакп ми се ппсап баш није меоап: свих псам гпди-на сам у истпј фабрици. И лепп им, људски кажем: „Шта се, бре, зезате? Каквп мпре, какви бакрачи! Нити сам на мпре ишап нити кпји ђавп. Бип сам се наждрекап. Затп би ме и у мпјпј Југп-славији најурили.“ „А, не“, кажу пни. „Свпје дпушнике затп не птпуштају. От-пустили су те затп штп си синдикалиста. А уз тп ти си јпш бип и бплестан! Ми тп мпжемп и да дпкажемп! Не смеју збпг тпга да те птпусте.“ (...) Малп ми је лак-ше пткад пвде има наших. Гптпвп шест гпдина бип сам једини Југпслпвен у це-лпм Естерсунду. А сад нас има гптпвп шестстп. И – пвде малп жвалавимп пп нашки, малп певамп пп нашки и малп плачемп пп нашки. А пнда пдемп свакп на свпју страну ●

Од 2000. године уложене су две милијарде евра бесповратне помоћи, а

ЕУ је Србији подносила услове које треба да испунимо како бисмо

постали њен део. То су боља сарадња са Хашким трибуналом и земљама

у региону, борба против корупције и борба за људска права.

Србија је 1. марта ове године постала кандидат за чланство.

11 /

1999. ЕУ предлаже нови Процес стабилизације и придруживања

(ПСП) за пет земаља југоисточне Европе, укључујћи и Србију.

2000. Европски савет у Феири објављује да су све земље ПСП

„потенцијални кандидати“ за чланство у ЕУ.

2005. Почињу преговори о Споразуму о стабилности и прикључивању.

2006. Преговри обуствљени због недостатка напретка у сарадњи

Србије се Хашким трибуналом.

2007. Преговори се настављају са Србијом после јасно исказане

решености Србије да оствари пуну сарадњу са Хагом.

2009. Безвизни режим за Србију ступа на снагу.

2012. Србија постала кандидат за чланство у ЕУ.

„Политици“ објављеној пре стотину година, у предвечерје Балканских

ратова, нашла се оваква анегдота: Руски цар послао српском краљу џак

пиринча и рекао „Не бојте се рата! Колико је у овом џаку зрна, толико

је у мене глава!“ Српски је краљ узвратио фишеком млевене паприке: „У нас нема

толико глава, али ми све запржимо!“ Упркос јасној афористичкој природи, срп-

ском је уху често пријало пребројавање знано као „нас и Руса двеста милиона“.

Међутим, Србија је у таквом осмоцифреном мноштву углавном тумачила улогу

децимале. На сваког држављанина Србије долази двадесет држављана Русије, а у

једну њихову Федерацију могле би да се сместе 193 наше Републике (са све Срцем

за које Руси тврде да је наше).

Бивши амбасадор Ру-

сије Александар Ко-

нузин, рекао је пред

свој одлазак из Ср-

бије да се наша зем-

ља у односима са

Бриселом и Москвом

не мора водити по-

литиком „или –

или“. Сличан је

став на почетку

своје премијерске

каријере имао и

Ивица Дачић, ре-

кавши да ова вла-

да неће бити ни проевропска ни проруска, већ просрпска. Упркос дирљивој

слаткоречивости, јасно је да је политика „и – и“ неодржива. Преостаје само пи-

тање „од милион долара“ (евра, рубаља...): за које се „или“ одлучити? У жељи да

што пре дођу до одговора на загонетку равну Сфингиној, српски су челници

претходног месеца посегли за триком наученим из холивудских перипетија: у

шуми смо, ноћ је, прети нам опасност - раздвојимо се! Тако се Томислав Николић

нашао са вечним Владимиром Путином у Сочију, будућем олимпијском граду.

Тамо је ставио своје срце на вагу, те израчунао „да само Србију воли више од

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

СЕОБЕ Бескрајни, плави круг. У оему, звезда.

(...) Пред зпру, бип је саоап п жени и

мислип је на оу и сад, ппсматрајући

крпз замагљенп стаклп свпга кпоа кпме

су слуге прале нпге и танке чланке. У

свађи с братпм, кпји се бип населип у

Земун, а решип да се купи једна велика

кућа у Будим граду, пн је желеп да изву-

че седам стптина дуката и да се пдсели

у Русију. Русија му се чиоаше кап једна

велика, непрегледна, зелена ппљана, пп

кпјпј ће јахати. (...) Све више мпдар у пп-

тиљку, Исакпвич тада прпзбпри, ппслед-

опм свешћу, и ппказа да му није пп-

требнп дугп ппмпћ св. Мрате, јер пвакп

ппче да гпвпри: „Ппживе, мпје правп-

славље слаткп, мнпга љета у матери мп-

јпј, па ће вп вјеки живет вп вси мпји пп-

тпмци. Сладпст јест и наша Русија. Бпгу

твпрцу мплим сја да узрју пут свпј и

Русији ппјду. Име Русије! Р – јер је Рпж-

дествп. У – јер је Ускрсеније... С – јер је

Славјанска. И – јер је Исуспва. Ј – јер је

Јединпсушна. А – јер је...“ Не заврши,

јер мада беше птежап кап буре, пд ви-

на, ппмисли да гпвпри штп не треба гп-

вприти. Уплашен и ражалпшћен, клпну,

и ппкуша да забашури све на тај начин,

да је пприцап све... јер узалуднп је све,

прах, смерт, суета суетства... праздне

речи... а кад се умире, умире се кап пас

и кпо. При тпм ппкуша да устане и да

ппђе. Душе нема... кап штп ни Бпга

нема... живимп узалуд... прах... смерт...

праздне речи. Од свег живпта, разми-

шљајући, пстадпше му светле у памети и

сад, самп пне сјајне, чисте звезде, и

сребрне, шумске путаое над кпјима се

спушта априлска магла, кпјима је прпја-

хап у прве дане свпга брака са женпм,

живећи у пнпј једнпликпј дпсади мале

славпнске ппсаде, лпвећи лисице, а у

будућнпсти, самп та безгранична, заве-

јана Русија, куда мишљаше да се пдсе-

ли, да би једнпм лакше живеп и да би се

већ једнпм пдмприп и смирип. Ппслед-

ои пут је, ппмисли, и дпста је, а у Русији

биће му свакакп бпље! Дпста му је тпг

мптаоа на Рајни, тпг вијаоа пп Дунаву,

тих туча пп Италији, крајое је билп вре-

ме да увиди да му пплкпвнички чин ни-

кад дати неће! Да тргује, није се рпдип!

Бпље да живи и са тим тргпвцима, негп

пвакп, скптски и узалуд! Да није бип впј-

ник, давнп би се бип скрасип негде са

женпм и децпм и жена му мпжда не би

била ни умрла! А једини је тп ппсап

пријатан, тај ппсап впјнички! Јпш јед-

нпм, и кап журећи се, пре негп штп ппет

буде стигап у близину Аранђелпву, у

свпје насеље, у свпје бриге, Вук ►

Јасно је да је политика „и – и“ неодржива. Преостаје само питање „од

милион долара“ (евра, рубаља...): за које се „или“ одлучити? Николић је у

Сочију ставио срце на вагу и рекао да „само Србију воли више од Русије“.

У исто време, Вучић је друго „или“ испитивао у Немачкој.

12 /

Русије“. У исто време, Вучић је друго „или“ испитивао у Немачкој, рекавши како је

некрунисана краљица Европе „партнер без кога Србија не може“.

Иако је Борис Тадић и пред крај свог мандата тврдио да је политика „и Европа и

Косово“ одржива, данас је јасно да Србија у Европу може са Косовом, али само као

са суседом. Може у Европу и са Русијом у срцу, али не и са Русијом у Споразуму о

слободној трговини. Тај документ је потписан 2000. године, а ослобађа царине

робу која је made in Serbia у мери већој од 50%. Србија је на тај начин

повлашћена, будући да сличне привилегије имају само неке чланице Заједнице

независних држава (бивше земље СССР-а). Уколико Србија постане чланица

Европске уније, она ће морати да се одрекне ове привилегије. На исти начин су се

Мађарска, Бугарска и Румунија одрекле споразума ЦЕФТА држава, на који ће од

наредне године морати да заборави и Хрватска.

Руска федерација је држава из које највише увозимо, али и са којом остварујемо

највећи дефицит у спољној трговини. Да бисмо пронашли тег који доноси

убедљиву победу увозу у окршају против извоза, не морамо превише да копамо.

Само до, на пример, дубине нафтних бушотина. Србија има сопствену производњу

нафте, али она не задовољава ни половину потреба. Један једини проценат нафте

произведе се у Стигу и Браничеву, а 99 у Војводини. Међутим, експлоатација нафте

на подручју северне аутономне покрајине траје већ четврт века, а производња

пада шест до осам процената на годишњем нивоу. Због тога су нам погледи, али и

Николићево срце, упрти ка Русији. Због тога постоји и огроман дефицит у трговини

са Русијом. На списку 20 највећих страних инвеститора у Србији у првој деценији

21. века, руска предузећа налазе се на другом (Гаспром њефт) и двадесетом месту

(Лукојл – Беопетрол). Русија је улагала и у српску Железницу, а московска

Збербанка недавно је купила Фолксбанку. Зато и не чуди одлука Народне банке на

основу којих ће у Србији моћи да се тргује рубљама. Неки такву одлуку тумаче као

чисто дипломатски потез, али ће она сигурно бити корисна Србима на

привременом раду у Русији, којих има колико и становника Лознице или Апатина.

Србију за Русију не вежу само традиција, православље и одлучан став према

Косову, већ и врло јасан прагматизам. Обремењена положајем „куће насред

друма“, Србија се невешто кретала од амбициозног „и – и“ до компромисног „или

– или“. У нас ни данас нема много глава, али и даље знамо „све да запржимо“.

Најчешће сами себи. Зато је у игри и трећа опција. Ни – ни. ■

Исакпвич ппче размишљати п Русији. Јпш увек уверен да ће се пдселити са децпм и свпјим слугама тамп, грабип је да пвакп, несметан, јпш једнпм прпми-сли какп је тп јединп штп га мпже спасти пд свега тпга, неизмернп беднпг, нискпг и тегпбнпг штп га на дпму, и идућих гп-дина, чека. Отићи некуд и живети бе-збрижнп, пдвести и пве људе, да живе негде лакп и пријатнп, чинилп се Вуку Исакпвичу такп мпгуће. Негде је мпралп бити нештп светлп, значајнп, па треба птићи тамп. Русија му се чиоаше кап некп надземаљскп царствп. Чуп је да су неки кпји су тамп из белпг света дпшли, ппстали бпгати и мпћни. Да су пдмах дпбили пп један чин више. Да се тамп живи и ратује гпсппдски. Да су цркве дивне и слаткп правпславље. Овде га је чекала самп беда и непрекидна жалпст, штп га је чинила безумним, пчајним, чудним. Овде га је чекалп самп безданп ништавилп и празнина, штп их је видеп најппсле такп близу, пред спбпм и свп-јпм старпшћу. Од свег живпта, разми-шљајући, виде у прпшлпсти, светле, са-мп пне чисте звезде и сребрне, шумске путаое и траве, над кпјима се спуштала априлска магла, са пбрпнака брда, кпји-ма се и сад ближип. Где је некад живеп, у првим данима свпга брака, са женпм, чијем се грпбу и чијпј се деци сад вра-ћап, а у будућнпсти, самп ту безгранич-ну, завејану Русију, куд мишљаше да се пдсели, да би једнпм већ лакше живеп и да би се већ једнпм пдмприп и сми-рип. Празнп је билп пред оим све и уза-луднп занавек за оим, штп беше прп-шлп. Ништа није ппстигап ни у пвпм ра-ту, кап ни пстали, и све тп оегпвп хпда-ое и сељакаое самп се једнакп настав-љалп. Дп дна, међутим, у себи, псећап је да је немпгуће да све тп такп прпђе и какп га вуче глас неки, пбећавајући му нештп ванреднп, при свршетку. Ушепрт-љивши, ппгнувши главу, Исакпвич је у себи збуоен ппнављап да сутрадан ва-ља ранп устати, ићи патријарху, дпзнати нпвпсти, а нарпчитп, нарпчитп спремати план, извидети мпгућнпст пдласка у Ру-сију, куда се јпш увек надап да ће птићи. Наппљу, међутим, киша није престала и свет је јпш стајап лелечући и кукајући за ппгинулима, пкп пбпра, исппд дудпва. И дпк му се, у души, кап у бескрајнпм кру-гу, једнакп ппнављаху мисли п пдласку, п пдласку некуд, у Русију, над кпјпм се у пчајаоу, изнемпгап, ппсле тпликп месе-ци тумараоа, и патое бип наднеп, дп-тле му је, заспалпм први пут ппет кпд куће, у телу дрхталп, кап нека звезда, ппследое зрнп некадаое младпсти. Онп га је задржавалп пчајнпг, замуклпг, сулудпг већ пд патое и туге, међу тим баруштинама и впдама, штп се испара-ваху над земљпм, кпју је пд милпште звап Нпвпм Сербипм. Зрнп, штп је и у оегпвпј старпсти сачувалп у себи мпћ да прпклија и наднесе нпва бића над вре-мена и небеса, кпја ће се пгледати у вп-дама штп се сливају и састају, ту, исппд Турске и Немачке, пгледати и наднпсити

кап мпстпви. ■

13 /

ФРЈ, Тито, „од Вардара до Триглава”, „братство-јединство“. Смрт Тита,

распад КПЈ, распад Југославије, почетак деведестих, Слободан

Милошевић, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, Караџић, Младић,

Дејтонски споразум. Ожалошћене, раскомадане земље, људи, жртве, нестали...

Након 17 година, ове земље и њени млади људи су поново ту и на свој начин

скупљају оно што је преостало, бришући све разлике које су из политичких

превирања и настале. Ново балканско „братство-јединство“ присутно је у многим

облицима на овом простору.

Избегавајући још један низ – ко, када, где, како и зашто, место у овом тексту

добиће управо ти млади људи који у својим земљама покушавају да не буду

наследници оних који су у својим поступцима видно погрешили. Они су млади,

успешни, одлични студенти и активисти. Свако од њих покушао је да објасни како

се у њиховој земљи види Србија.

Избегавајући низ ко – када – где – како – зашто, млади људи покушавају

да у својим земљама не буду наследници оних који су у својим

поступцима видно погрешили. Неки од њих за „Журналист“ објашњавају

како се данас у њиховој земљи гледа на Србију

ДАНИЛО КИШ

О НАЦИОНАЛИЗМУ Наципнализам је, пре свега, паранпја.

Кплективна и ппјединачна паранпја. Кап

кплективна паранпја, пна је ппследица

зависти и страха, а изнад свега ппсле-

дица губљеоа индивидуалне свести; те

према тпме, кплективна паранпја и није

ништа другп дп збир индивидуалних па-

ранпја дпведен дп парпксизма. Акп пп-

јединац, у пквиру друштвенпг прпјекта,

није у стаоу да се „изрази“, или затп

штп му тај друштвени прпјекат не иде на

руку, не стимулише га кап индивидуу,

или га спречава кап индивидуу, штп ће

рећи не даје му да дпђе дп свпг ентите-

та, пн је примпран да свпј ентитет тражи

изван идентитета и изван тзв. друштве-

не структуре. Такп пн ппстаје припадник

једне слпбпднпзидарске скупине кпја

ппставља себи, бар наизглед, за задатак

и циљ прпблеме еппхалне важнпсти: пп-

станак и престиж нације, или нација,

пчуваое традиције и наципналних све-

тиоа, фплклпрних, филпзпфских, етич-

ких, коижевних, итд. Са теретпм такве,

тајне, пплујавне или јавне мисије, Н. Н.

ппстаје чпвек акције, нарпдни трибун,

привид индивидуума. Кад смп га већ

свели и на ту меру, на оегпву праву ме-

ру, ппштп смп га издвпјили из крда, и

скинули га са слпбпднпзидарске лпже, у

кпју се пн сам сместип, или где су га

други сместили, имамп пред спбпм ин-

дивидуум без индивидуалнпсти, нацип-

налисту, рпђака Жила. Тп је пнај Сартр-

пв Жил кпји је ппрпдична и друштвена

нула, чија је једина пспбина да уме да

пребледи на ппмен једне једине теме:

Енглеза. Тп бледилп, тп дрхтаое, та ое-

гпва „тајна“ да уме да пребледи на пп-

мен Енглеза, тп је јединп оегпвп друш-

твенп биће и тп га чини значајним, пп-

стпјећим: немпјте пред оим ппмиоати

енглески чај, јер ће вам сви за стплпм

ппчети намигивати, даваће вам знаке

рукама и нпгама, јер Жил је псетљив на

Енглезе, забпга, па тп сви знају, Жил мр-

зи Енглезе (а впли свпје, Французе), јед-

нпм речју, Жил је личнпст, пн ппстаје

личнпст захваљујући енглеском чају.

Овај и пвакав ппртрет, примеоив на све

наципналисте, мпже се слпбпднп, а пп

пвпј схеми, развити дп краја: наципна-

листа је, пп правилу, кап друштвенп би-

ће, и кап ппјединац, ппдједнакп ништа-

ван. Изван свпг ппредељеоа, пн је нула.

Он је заппставип ппрпдицу, ппсап (уг-

лавнпм чинпвнички), литературу (акп је

писац), друштвене функције, јер су пне

сувише ситне у пднпсу на оегпв месија-

низам. ►

14 /

Када бисмо запитали Македонце како виде Србе, већина би вам рекла: „да,

то су наша браћа са севера“, повезана наравно због геополитичке, културне,

језичке и традиционалне везе. Но, неће вам сви дати такав одговор. Неки ће

вам рећи да су нам Срби непријтељи због непризнавања Македонске право-

славне цркве од стране српске. Неко ће вам такође рећи да сте Србомани

(назив који је често у негативном контексту, а сугерише да се ложите на срп-

ску културу, музику и на све што је повезано са Србијом. На пример, ако је

ваша омиљена песма Цецин вечни хит „Београд“), док ће вам они трећи од-

говорити чак и да је Србија део Македоније, оне Македоније коју је Алексан-

дар Велики предводио. Какав год одговор да добијете, повезаност наша два

народа не може да се игнорише због огромне сличности. Ја знам да се, кад

год дођем у Србију, увек осећам као код куће.

Бнjам Кнцевсйи (23), Скопљг

Ппзиција, рекпсмп ли, кпмптна. Страх и

завист. Опредељеое, ангажпваое, кпје

не изискује труда. Не самп пакап тп су

други, у пквиру наципналнпг кључа на-

равнп, негп и: све штп није мпје (српскп,

хрватскп, францускп...) тп ми је странп.

Наципнализам је идеплпгија баналнпс-

ти. Наципнализам је, дакле, тпталитарна

идеплпгија. Наципнализам је, уз тп, не

самп пп етимплпшкпм значеоу, јпш пп-

следоа идеплпгија и демагпгија кпја се

пбраћа народу. Писци тп најбпље знају.

Стпга је ппд сумопм наципнализма сва-

ки писац кпји декларативнп изјављује

да пише „из нарпда и за нарпд“, кпји

свпј индивидуални глас тпбпже пптчи-

оава вишим, наципналним интересима.

Наципнализам је кич: у српскпхрватскпј

варијанти, бпрба за превласт пкп нацип-

налнпг ппрекла ЛИЦИТАРСКОГ СРЦА.

Наципналиста, у принципу, не зна није-

дан језик, нити тзв. варијанте, не ппзна-

је друге културе (не тичу га се). Али

ствар није такп прпста. Акп зна неки је-

зик, штп ће рећи да кап интелектуалац

има увид у културнп наслеђе неке друге

земље, велике или мале, тп му знаое

служи самп тпме да усппставља аналп-

гије, на штету пних других, наравнп. Кич

и фплклпр, фплклпрни кич, акп вам се

такп више свиђа, нису ништа другп дп

камуфлирани наципнализам, плпднп

ппље наципналистичке идеплпгије. За-

мах фплклпризма, кпд нас и у свету, ни-

је антрппплпшке прирпде, негп нацип-

налистичке. Инсистираое на фампзнпм

couleur locale такпђе је, акп је изван

уметничкпг кпнтекста (штп ће рећи акп

није у служби уметничке истине), један

пд видпва наципнализма, прикривенпг.

Наципнализам је, дакле, превасхпднп

негативитет, наципнализам је негативна

категприја духа, јер наципнализам живи

на пприцаоу и пд пприцаоа. Ми нисмп

пнп штп су пни. Ми смп ппзитиван ппл,

пни негативан. Наше вреднпсти, нацип-

налне, наципналистичке, имају функцију

тек у пднпсу на наципнализам других:

ми јесмо наципналисти, али пни су тп

јпш више, ми кпљемп (кад се мпра), али

пни јпш и више; ми смп пијанци, пни

алкпхпличари; наша истприја је исправ-

на самп у односу на оихпву, наш је језик

чист самп у односу на оихпв. Наципна-

лизам живи пд релативизма. Не ппстпје

ппште вреднпсти, естетичке, етичке итд.

Ппстпје самп релативне. И у тпм смислу,

у првпм реду, наципнализам јесте на-

задоаштвп. Треба бити бпљи самп пд

свпга брата или пплубрата, псталп ме се

и не тиче. Скпчити малп више пд оега,

пстали ме се не тичу. Циљеви наципна-

лизма увек су достижни циљеви, дп-

стижни јер су скрпмни, скрпмни јер су

ппдли. ■

15 /

Нина: Уједињење са Србијом велика је тежња Срба из Републике Српске. По-

мирење народа у БиХ није могуће јер је реч о „немогућој земљи“ која не мо-

же самостално функционисати. Срби из Републике Српске су под страхом, јер

прети утуцај Турске на простору Федерације БиХ, али и на целом подручју. Ни-

један Србин не жели живети у исламској Босни. За многе младе једино реше-

ње је одлазак и припајање матици, Србији. Чињеница је да је 90% младих

предало документацију за добијање србијанског држављанства. На питање

да ли би се одрекли босанског, сви су одлучно одговорили са „да“. Опште је

мишљење да је и међународна заједница више наклоњена Бошњацима, да

их подржава. Срби су жртве центара моћи који покушавају доказати недока-

зиво - да се БиХ може одржати, што је немогуће.

Емина: Говорећи из перспективе грађанке Босне и Херцеговине, дала бих се-

би за право да приметим како су односи на свакодневној бази међу ста-

новницима ове две државе колико-толико узнапредовали. Млађи нараштаји,

махом студенти, из Босне и Херцеговине све су чешћи посетиоци србијанске

престонице, а током шетње Башчаршијом или Врелом Босне неретко ћете

срести туристе из различитих делова Србије. Оваквом стању су без сумње

допринели и програми регионалних тренинга, конференција и семинара који

поред едукативних сврха за секундарни циљ имају међусобно помирење. Чи-

њеница је да су две суседне државе с јаким историјским везама повезане и

политички и економски. Тај економски аспект ће бити још више доминантан

када се у јуну 2013. Република Хрватска прикључи Европској унији, а пут

Босне и Херцеговине и Србије ка евроатлантским интеграцијама буде пусто-

ловина са новим неизвесностима и препрекама. Вероватно је то период кад

ће се овај део Балкана знатно пољуљати у економском смислу, а кад ће се

Босна и Херцеговина и Србија морати међусобно подржавати више него

пре.

Нима Кумић (22), Бањалука

Елима Екезнвић (20), Сарајгво

У својој седамнаестој сам први пут посетио Србију, суседну земљу моје зе-

мље. Штавише, земљу која је младима из Хрватске суседна и егзотична у

исто време. Кад сам то препричао екипи из школе, прва је реакција била за-

иста пуна забринутости. Признајем, и сâм сам у том периоду пре првог су-

срета са Србијом био поприлично забринут, пун бриге и суздржаности. Но,

довољно је рећи да сам од тад Србију посетио још два пута и једва чекам да

је посетим поново. Кад данас размишљам о томе, препознајем многе еле-

менте који су на то утицали: изостанак језичке баријере, повезаност наших

култура, готово идентични обрасци понашања хрватских и српских политича-

ра и, што је најважније, слични проблеми - сличан живот. Прекрасна прија-

тељства вежу ме уз Србију. Свестан сам како је то тек једна прича у мору при-

мера стално напетих односа, али мислим да та прича не мора бити изузетак.

Повезивање младих из Хрватске с младима из Србије, и обрнуто, оно је што

мало-помало може допринети нашим стањима несуочавања с прошлошћу и

претворити та стања у заједнички процес суочавања с прошлошћу. Није др-

жавна граница једино што изолује младе из једне и друге земље. Није грани-

ца само на политичкој карти, граница је и унутар неких градова у обе земље,

а граница је напослетку, и то не нашом кривњом, у нашим умовима.

Каркн Краљ (19), Загргб

последњих 240 година у просеку је у свету сва-

ких шест година избијала нека већа или мања

економска криза. Неолиберали упорно трубе о

невидљивој руци старој неких 250 година, као да на-

роду није доста демагогије. Кејнзијанци чуче у економ-

ском запећку и вичу нешто о улози државе, али их ни-

ко не чује, сви су их заборавили, давно су биле триде-

сете. Економисти се не могу договорити чак ни око тих

несрећних тридесетих, око Велике депресије. Један део

каже да су криви велики бизниси, банке, спекулације,

концентрација богатства, а други опет криве неспо-

собност америчке централне банке и државе уопште.

Укратко, данас су с једне стране Пол Кругман и кејн-

зијанци, с друге следбеници Милтона Фридмана, а из-

међу сви ми остали преко чијих леђа се ломи ова рас-

права. Наравно, некада је постојала и трећа страна,

али сви су већ заборавили на брадатог чудака и 2000

неразумљивих страница његовог капиталног дела.

ЕКОНОМИЈА НИЈЕ НАУКА Зашто верујемо економ-

ским стручњацима, а не верујемо људима који нам

„преко екрана читају из длана“? Сама суштина економ-

ског деловања своди се на предвиђање људског пона-

шања на основу ког се предузимају неке економске

мере. Али на основу чега ти такозвани научници пред-

виђају понашање људи, кад не поседују ни најоснов-

није знање из социјалне психологије или социологије?!

Не поседују никакве инструменте којима у једначину

могу убацити људску похлепу, завист, незаинтересова-

ност, злоћу. Зашто онда једноставно не запослимо Ви-

довиту Зорку или Клеопатру да нам из кристалне кугле

предвиде будућност? Могли бисмо чак и основати Но-

белову награду за видовитост, као што је установљена

и награда за економију 67 година после доделе првих

Нобелових награда. Истина, резултат би био исти,

видовњаци се не би могли договорити, а стање у еко-

номији не би било много боље или лошије него што је

сада. Али кад нам је већ лоше, зашто се не бисмо ба-

рем мало забавили?

ТЕМА ЗА ТАБЛОИДЕ Имао сам прилике да слушам

неке веома озбиљне новинаре како се жале што се

економске и политичке теме у Србији развлаче кроз

таблоиде. Ипак, по том питању, ми смо напредни у

односу на остатак света, ми смо схватили да те теме

заиста и јесу таблоидне. Главна питања у вези са еко-

номијом која себи поставља просечан човек у Србији,

подударају се са пет питања жутог новинарства. Ко?

Кога? Зашто? Колико дубоко? Колико јако?

ЕКОНОМИСТИ СЕ, ИПАК, ОКО НЕЧЕГА СЛАЖУ По-

стојање пословног циклуса је оно око чега су сложни

сви економисти. Дакле, без обзира на то шта радили

чека нас економски „bum“ и „bust“. А како нам истори-

ја говори да су кризе прилично честе можемо само

закључити да су резултати економских политика по-

стојани колико и женско сексуално помагало направ-

љено од леда. Наиме,пословни циклус каже да чим

досегнемо врхунац неминовно крећемо у рецесију. И

онда нам тридесетак година стежу ремен, обично око

врата, „да би нашој деци било боље“, не питајући се

притом можемо ли уопште имати деце због силних

еконосмих удараца које свакодневно примамо у мош-

ње друштва. У међувремену, неки Тодорићи и Мишко-

вићи покупују све за куну или динар, а ми, док смо гле-

дали како да дођемо до даха остадосмо и без гаћа. И

онда тако гологузи крећемо у нове победе, пролазимо

кроз опоравак и путем економског раста долазимо до

максималног БДП-а, до економског врха са којег опет

гледамо у понор пада друштвеног производа и реце-

сију. Све је тако једноставно, а чини се као да још увек

нико није схватио да то што нам продају нису ови

обични бубрези, већ они бели. ■

У последњих 180 година свет је преживео три депресије, а ако је веровати

нобеловцу Полу Кругману, ово је четврта. Док светски политичари, без

размишљања, рецитују песмицу о стезању ремена и штедњи као Змајеву „Ал’ је

леп овај свет“, водећи економисти се не могу договорити око основних ствари

16 /

17 /

► Иако је одлука о отказивању „Параде по-

носа“ могла да се очекује и није нас много

изненадила, ипак су се ових дана у медијима

оглашавали многи европски званичници,

представници невладиних организација и

домаћи министри, бивши и садашњи.

Незадовољство и жаљење због ове одлуке

одмах су изразили европски званичници и

брже-боље уграбили прилику да нас укоре и

ставе до знања да ће овај „инцидент“ нега-

тивно утицати на одлуку о стицању статуса

кандидата чланице ЕУ. Поводом овог саоп-

штења ликовала је бивша власт лупајући ре-

цке новој власти, док је нова власт правдала

своју одлуку - од два зла изабрали су мање.

Зар је заиста требало поново дозволити

окршај полиције с хулиганима? Да се парада

којим случајем одржала, поновио би се сце-

нарио из октобра пре две године, а европ-

ска господа сервирала би нам исту причу

као и сада, без обзира на разлог њиховог

незадовољства. Увек се нађе неки разлог

када треба да се куди власт у Србији.

Једини који заиста имају пуно право да се

осете повређеним и да се побуне због овак-

ве одлуке јесу представници ЛГБТ популаци-

је. Они су ти чија су права угрожена и ра-

зумљиво је да се боре за своје место у

друштву, иако су можда и сами свесни да је

овако одлучено зарад општег добра свих

грађана.

Када би политичари престали да упиру

прстом једни на друге, оптужујући се међу-

собно за неуспехе, можда би увидели да ра-

зуларена, делинквентна дечурлија која мрзи

све око себе заправо представља будућност

ове земље. Уместо што их игнорише, власт

би требало да посвети пажњу својим на-

следницима и усмери их на прави пут. Мо-

жда тада и вечито незадовољна Европа ко-

начно буде задовољена. А поред свих по-

скупљења, раста педевеа, малих плата и ве-

лике незапослености, представницима ЛГБТ

популације нека највећа брига у животу

буде неодржавање групне шетње. ■

►За непуних пет година, синтагма „Парада поноса“ постала је сино-

ним за било коју врсту политичког, моралног или друштвеног фи-

јаска. Тако је на друштвеним мрежама освануло поређење „пара-

де“ као такмичења у величини полног органа или параде као свако-

дневице у Влади Србије. Покушај да се организује Прајд по други

пут је осујећен, а како су медији дословно преписујући једни од

других пренели, изложба шведске уметнице била је окидач целе

ујдурме у облику шетње.

Даљим током, идеалистична прича о људским правима прешла је у

трагикомедију. Приказати изложбу у којој се челник једне вере при-

казује на веома интригантан начин уз велику количину вређајућег

тона у земљи где су три прста, Косово и православље алфа и омега,

био је поприлично несмотрен и глуп потез.

Упркос силним проповедима о мерама безбедности, како су се зва-

ничници упорно понављали, односно небезбедности, организатори

Прајда су провокативно и активно настављали своју кампању. У

ирационалном друштву у каквом се налазимо, тај потез је очекива-

но оцењен сулудим, што је и доказано тзв. протестима оних са дру-

ге стране. „Чисти“, како себе зову, озбиљним претњама су угро-

жавали прво животе других људи, а потом и уставни поредак ове

земље.

На изузимајући целу причу о поштовању људских права и права на

окупљање, у питању су били животи свих људи, грађана, који би

због тог „парадирања“, односно протеста, испаштали. Испаштао би

град. Али будући да су то све већ излизана оправдања оних који су

Прајд отказали, иза кулиса је чучала и још једна прича.

Како ЛГБТ популација сада већ узима одређен број процената овог

становништва, постоји и више организација које се том популаци-

јом баве. Дакле, организације у чијој се структури налазе чланови

ЛГБТ заједнице. Ове године подршку Прајду је ускратила већина тих

организација, сматрајући да сама шетња није адекватан начин за

промоцију права целе ЛГБТ заједнице. Парада, дакле, није жеља чак

ни свих оних у чије се име „парадира“. Самоиницијативно, они који

су се на шетњу ипак одлучили, храбро и сулудо су и даље форсира-

ли причу уз подршку Европске уније и њеног комесара Венсана

Дежера.

Парада (скуп) поноса одржана је у оквиру просторија Медија цен-

тра, уз присуство ЕУ комесара Венсана Дежера, без насиља, крви и

руинирања некретнина, далеко од јавности, како и треба. Циљ

испуњен. Дакле, не пораз државе, већ пораз рационалности и

поштовања основних људских вредности и једне и друге стране.

Уместо што се сваког октобра бавимо Прајдом и националистима,

позабавимо се нама самима и пробајмо да не будемо поражени

сопственим грешкама. Можда је боље друштво чист идеализам, али

нас нико не спречава да будемо идеалисти. ■

СУОЧАВАЊЕ

Студенти кпји припадају мађарскпј наципналнпј

маоини дпбијају стипендију у зависнпсти пд тпга

кпји им је успех, пдакле су, да ли живе сами, са

једним или пба рпдитеља. Студенти кпји

припадају слпвачкпј и русинскпј наципналнпј

маоини дпбијају стипендије у изнпсу пд 5000

динара, дпк је пна за студенте рпмске

наципналнпсти 6000 динара.

ако сакупити сва документа и формуларе који

су потребни за добијање стипендија није са-

свим лако, студенти који припадају национал-

ним мањинама поред тога морају да испуне услове

које одређују одбори за образовање.

- Није било лако сакупити сва документа и потврде ко-

је су биле потребне да бих конкурисала за стипендију

коју добијам као припадница мађарске националне

мањине, али се исплатило. Морам да пишем извештаје

свом ментору о томе како напредују предавања, пред-

испитне обавезе и испити, али ми то не представља

проблем. Особама које се не придржавају тога сти-

пендија бива одузета, а износ који су примили до тада,

морају да врате – каже Анита Чолак, студенткиња на

Филозофском факултету и додаје да она месечно до-

бија 140 евра, те да јој је тај износ довољан да помогне

родитељима око њених потреба и студирања.

Студентима који припадају Русинској националној

мањини одбор за образовање

додељује пет стипен-

дија, студентима

треће и четврте

године студија.

- С обзиром не то да на русинском језику постоји само

Катедра за русински језик и књижевност, ми немамо

потребу да додељујемо више стипендија – наводи Ме-

ланија Римар, председница одбора за образовање

Русинске националне мањине.

Председница одбора за образвање словачке нацио-

налне мањине, Светлана Золњан наводи да на кон-

курсу приме око 30 пријава, а да се додељује само 10

стипендија.

- Студенти који добију стипендију потписују уговор да

ће по завршетку студирања радити у установама у ко-

јима се прича словачки језик онолико година колико

су примали стипендију – каже Золњанова.

Студенти који припадају Ромској националности доби-

јају стипендију према примени закона о заштити права

и слобода мањина.

- Сачињава се списак студената који су уписали фа-

култет и имају статус редовног студента. Тај списак се

шаље у Министарство просвете. Сваки студент који

конкурише добије стипендију – објашњава Душко

Јовановић, директор канцеларије за инклузију Рома. ■

Словацима и Русинима стипендије само за кадрове који чувају идентитет и

културу језика, Мађарима је потребан доказ да су основно или средњошколско

образовање завршили на том језику, док Роми састављају збирни списак који се

шаље у министарство и обрађује по посебним процедурама

18 /

Премијерно издање „Кампус феста“ показало се као пун погодак. Богат програм,

осмеси на лицима, предавања под шаторима, покрети на плочницима, киша у

најави... Онима који нису имали прилику да окупирају кампус, атмосферу

преносе наши фотографи: Јелена Пајић, Калман Молдваи и Милош Чубрило

19 /

предговору књизи „Живот и прикљученија“

објављеној „у Лајпсику“ 1783, Доситеј Обрадо-

вић је записао: „Погрешке штампе ваља прости-

ти, јер они који штампају не знаду српски, и колико год

исправљам, мора нешто остати.“ Данас, 230 година ка-

сније, јасно је да је много погрешака остало у српским

типографским прикљученијама. И даље се употребља-

вају ћирилични фонтови које су кројили они који „не

знаду српски језик“. Наиме, коса ћирилична слова Мај-

крософт је створио према руском предлошку, који у

четири случаја одудара од српских варијетета. Реч је о

словима Г, Д, Т и П (г, д, т, п) због којих „тата“ (тата)

више личи на „маму“ када се напише италиком. Тако

ће садашњи прваци из буквара учити једну, а у нови-

нама читати другу верзију истих слова. Док латиничних

фонтова има у изобиљу, квалитетни српски ћирилични

словоликови представљају праву реткост.

Малу ћириличну ренесансу означила је изложба

„Ћирилице на поклон“ коју је сајт „Типометар“

(tipometar.org) организовао у Галерији „Графич-

ки колектив“ у Београду априла ове године. Број-

ни ентузијасти окупљени око овог пројекта из-

радили су 23 фонта које посетиоци могу бес-

платно да преузму и користе без накнаде. По-

сао је започет пре шест година, а новонастала

ћирилична слова већ су се удомила у књигама

и новинама, на плакатима, интернету, телеви-

зији... Уредница „Типометра“, графичарка

Оливера Стојадиновић, каже како су „Ћири-

лице на поклон“ тешко налазиле своје кти-

торе: „Министарство културе је први пут

ове године одобрило средства за наш про-

јекат. У 2011. нас је финансирала Скупштина

Града Београда, али ове године ништа нисмо добили

од њих.“ О подели улога у очувању српског писма го-

вори и занимљив податак да је почетак пројекта умес-

то Министарства културе финансирало Министарство

вера и дијаспоре. Коментаришући проблематичне руске

графеме залутале у српску азбуку, Стојадиновићева

каже: „Фонтови које бесплатно можете добити преко

'Типометра' имају на кодној страни наше уместо рус-

ких варијанти, па функционишу у свим програмима.“

Професор типографије на Факултету примењених

уметности у Београду Илија Кнежевић, тврди да је

учесталост употребе ћирилице у медијима и

маркетингу у блиском односу са количином и

квалитетом доступних фонтова: „Свакако је лакше на-

правити новине када имате на располагању већи

избор словоликова. Латиница је данас апсолутни мејн-

стрим, одговара захтевима тржишта, али је и

Док је „Гардијан“ за промену изгледа 2007. године наручио чак 200 фонтова, српска „Политика“ је исте

године успела да скупи новац за „тихи редизајн“ и један једини уникатни фонт. Они који желе ћирилични

лист, а немају новац за велике подухвате морају да се ослоне на скромну Мајкрософтову понуду - свега

двадесетак фонтова чији је изглед сличан, а италици делом неправилни.

20 /

пристојних ћириличних фонтова знатно више него пре

пет година.“ Уколико се фокусирамо на дневне листо-

ве, долазимо до рачунице која показује да ћирилични

дневници воде са шест према пет у односу на лати-

ничне. Недељници и месечници додају

огроман тег на латинични тас, а

равнотежу поправљају РТС и

РТВ које имају обавезу да сав

свој писани садржај емитују

на ћирилици. Латиница је

суверени владар у свету ре-

клама и билборда, али је ин-

тересантан податак да је то-

ком предизборне кампање

од већих странака само

„Преокрет“ Чедомира Јо-

вановића имао латиничне

плакате.

Перица Гуњић, главни и одговорни уредник српског

издања „Плејбоја“, каже да се његова компанија „Атика

медија“ определила за ћирилично издање овог мушког

магазина како би доказала да ћирилица није по себи

ни архаична ни застарела, већ да је модерна онолико

колико се употребљава на савремен и креативан на-

чин. „Ми смо ћирилицу ставили у потпуно нови кон-

текст. Американци су то свесрдно подржали, јер гаје

симпатије према нашим специфичностима и не желе

да будемо некаква копија матичног издања“, каже Гу-

њић и додаје да никоме у свету није засметао наш ћи-

рилични „Плејбој“, сем појединцима у самој Србији.

Упитан о проблему недостатка добрих фонтова, Гуњић

признаје да су дизајнери и преламачи имали велике

проблеме у почетку: „И даље не постоји довољно раз-

вијених ћириличних фонтова. Не разумем државу која

не инвестира у такве пројекте, како би смањила про-

блеме издавача и књига на ћирилици. Ми се трудимо

да ћириличне фонтове употребљавамо на креативан

начин. Понекад и сами руком пишемо наслове, уколи-

ко нисмо задовољни постојећим фонтовима који су

најчешће застарели – они исти које су новине користи-

ле пре 30 или 40 година.“

Док је „Гардијан“ за промену изгледа 2007. године на-

ручио чак 200 фонтова, српска „Политика“ је исте го-

дине успела да скупи новац за „тихи редизајн“ и један

једини уникатни фонт, чији је аутор, додуше, светски

признати типограф Јовица Вељовић. Такви су подухва-

ти прилично скупи за овдашње издаваче - за њих тре-

ба издвојити и до неколико хиљада евра. Они који

немају тај новац, а желе ћирилично издање, морају да

се ослоне на скромну понуду коју нуди Мајкрософт:

свега двадесетак словоликова чији је изглед сличан, а

италици делом неправилни. Најскромнија је, ипак, по-

нуда мануелних ћириличних фонтова: оних који наста-

ју креативно и слободно, на основу руком цртаног

предлошка, а користе се у новинским насловима, на-

словним страницама књига и марке-

тингу. Мануелним фонтовима при-

падају, на пример, чувених осам

слова из заглавља поменуте

„Политике“ која је лично

обликовао њен власник и

оснивач, Владислав Рибни-

кар.

У свету маркетинга латини-

ца је доминантна. У том

„грму“ лежи и потенцијал

ћирилице, будући да она

није сувише експлоатисана, те се

лакше примећује. Како су ситнице те

које изазивају утисак у маркетингу, нису занемарљиве

ни следеће мане латинице: Када се нађу једно до дру-

гог мала латинична слова r и n, она често изгледају

спојено, попут слова m (мирно – mirno). Ту су и вели-

ко латинично И и мало Л који су у већини фонтова

идентични (Илијада – llijada). Са друге стране, иако ко-

ристи диграфе (lj, nj, dž), латиница је економичнија од

ћирилице, будући да су ћириличне графеме шире.

Скенирање, хинтовање и керновање само су неки у

низу компликованих процеса у којима настаје квалите-

тан фонт. Читалац најчешће не обраћа пажњу на типо-

графске детаље, али му се јавља одбој према нечитким

фонтовима. Типографија захтева велику стручност и

визионарско планирање; типографска поетика је ве-

ома софистицирана. Треба знати колики и какав про-

стор уступити сваком слову и шта учинити када се два

слова сретну. Уредница „Типометра“ Оливера Стојади-

новић каже да је данас све више школованих графича-

ра који умеју да направе добар домаћи фонт: „Данас

имамо много више ћирилица него раније, а много ма-

ње него што је потребно.“

Ћирилица се данас налази између две ватре. Са једне

стране су они који се грчевито боре за њено очување,

ламентирајући над експанзијом латинице науштрб

Уставом озваниченог писма. Са друге стране су они

који ћирилици дописују префикс националистичког.

Умерени истичу да је писменост важнија од писма, те

да је свеједно да ли ћемо написати „незнам“ или

„neznam“ – и једно и друго је поражавајуће. Ипак, није

свеједно како ћемо написати то „не знам“. Постоје до-

бри и лоши начини; добри и лоши фонтови. А најбоље

је када постоји могућност избора. За „Журналист“ је

одабрана ћирилица. ■

*Горња реченица је пример панграмске

реченице - оне у којој се (ради тестирања

фонта) појављују сва слова једног писма.

21 /

У ЧЕМУ ЛЕЖИ ПОПУЛАРНОСТ ФУДБАЛА? ПН СЕ У СРБИЈИ УВЕЛИКП ИГРАП КАДА ЈЕ ВАТЕРППЛП БИП „У ЈАСЛИЦАМА“;

КАДА СЕ ПРИМИТИВНА КПШАРКАШКА ЛППТА УБАЦИВАЛА У КПРПЕ ЗА ВЕШ УМЕСТП У КПШЕВЕ. УЗ СВЕ

КАРАКТЕРИСТИКЕ МПДЕРНПГ РАТА, ФУДБАЛ ЈЕ ВЕЋИНИ ПРИМАМЉИВИЈИ ПД (НА ПРИМЕР) ТЕНИСА, КПЈИ ЈЕ ПРЕВИШЕ

ТИХ И ЕГПЦЕНТРИЧАН СППРТ, НЕППГПДАН ЗА ВЕЛИКЕ РЕЧИ И ГРПМПГЛАСНП НАВИЈАОЕ. ЈЕР, ЛЕПП ЈЕ ШТП ЈЕ НПВАК

ПРВИ, СИМПАТИЧНА ЈЕ И МИЛИЦА МАНДИЋ И ТАЈ ОЕН ТЕКВПНДП, АЛИ ЈЕ ФУДБАЛ БЕЗ ИКАКВЕ ППТРЕБЕ ЗА

ППРАВДАОИМА - НЕПРИКПСНПВЕН. ЗВУЧИ ПАРАДПКСАЛНП ШТП И ППРЕД ТПЛИКЕ ЉУБАВИ ДАНАС НЕ ЗНАМП

ЗНАМО ЛИ ДА ИГРАМО ФУДБАЛ И ЗНАМО ЛИ ДА ГА ГЛЕДАМО. ПДГПВПРЕ НА ТА ПИТАОА ППТРАЖИЛИ СУ

МИЛУТИН ВУЈИЧИЋ, МИЛПШ ВУКАЈЛПВИЋ И ИВАН КПВАЧЕВИЋ. /С.Ј./

арод са ових простора познат је по инату. Тај

инат чак и не мора да буде толико лоша ствар

када се усмери у правом правцу. Једноставно,

не желимо да будемо исти као остали. То је вероватно

и подсвесно.

Ипак, ми имамо проблем са тим. Обично се инатимо и

идемо у негативну крајност, уместо да будемо једин-

ствени, али у исто време и пример осталима. Пример

како би требало.

И није проблем да се то промени. Тешко јесте, али ни-

је немогуће. Као што је свима познато, најтежи је по-

четак. Најтеже је кренути из мрака. А ми се управо ту

налазимо. У мрклом мраку ината који је одавно изгу-

био смисао.

Фудбал нам је, исто тако, већ давно изгубио смисао. Не

ради се ту више о Партизану и Звезди и „проблему“

биполарности домаћег фудбала. Не, чак су и ова два

клуба утонула у сивило које нас краси претходне две

деценије. У неком нормалном и уређеном систему,

пропаст клупског фудбала би за последицу имала и су-

новрат националног тима. Али не и код нас. Не, јер на-

ционални тим, као нешто чиме би једна држава треба-

ло да се поноси, у овој земљи већ неколико година не

постоји. Прва је само потврда друге катастрофе.

Чак и ако узмемо као тачну непроверену информацију

да делегат дуела младих репрезентација Србије и Ен-

глеске у Крушевцу у свом извештају није поменуо

расистичке испаде, чак и ако је сасвим сигурно да је

актуелној међународној фудбалској инквизицији и по-

ред вампира потребна вештица коју ће спалити на

ломачи, намеће се једно питање. Зашто смо се баш ми

нашли у том контексту?

Једноставно не желим да поверујем да је све ово слу-

чајност. Пре бих рекао да је нешто сасвим друго у пи-

тању, чиста супротност. Ипак, случајно су се после

овог испада десиле још неке ствари, између осталих и

оно у Новом Пазару, где су домаћи навијачи „у инат“

Радовцима истакли транспарент којим оправдавају и

поздрављају злочине над Србима у јужној покрајини.

А сасвим случајно се код нас редовно дешавају такве

ствари. Уопште не улазим у то ко је и колико крив, али

је превише оваквих случајева. Брис Татон, Урош Ми-

шић, стадион Рада, стадион Новог Пазара, Иван

Перовић...

Сада су суспендована два млада играча, а вероватно

ће исту казну добити и домаћи терен Новог Пазара,

што је сасвим погрешно. Уследиће дискретно рукова-

ње, новчана казна, и проблем ћемо решити. По ен-

глеском моделу. Зар не постоје „одговорне функције“

и људи на њима? Зар не постоје „надлежни“? Шта је

уопште њихов посао?

Чини се, постоје људи којима оваква атмосфера

одговара. Чак и они који нису прижељкивали овакву

ситуацију користе сваки могући ред да се пожале на

хулигане и насиље на стадионима. Чини се и да на

одговорним функцијама имамо неодговорне људе

који раде све осим свог посла. Који практикују

навијачки занат уместо да се баве његовом суштином.

Знају они да је лакше бити навијач у оделу. Још боље,

у фотељи. Тако поени сами долазе.

Питање је само хоћемо ли чекати вишегодишњи

црвени картон интернационалних полицајаца, или

ћемо га сами исцртати и показати одређеним људима.

Трећи пут не постоји. ■

Инатимо се и идемо у негативну крајност. И није проблем да се то промени.

Тешко јесте, али није немогуће. Као што је свима познато, најтежи је почетак.

Најтеже је кренути из мрака. А ми се управо ту налазимо.

У мрклом мраку ината који је одавно изгубио смисао.

23 /

а колико фудбал у нашој земљи био на нис-

ким гранама, његову популарност ни силни

неуспеси не могу да угуше. Ту страст за фуд-

балом добијамо још са звечком у руци и портиклом

око врата. И када смо слаби, још увек тиња нада у на-

ма да можемо да играмо феноменалан фудбал и да ту-

чемо Шпанију са 3:0. Једноставно смо такви.

Не, ја нисам ту да вам причам бајке. То фино, слатко

лагање у тренуцима очаја, када из неког разлога није

дозвољено признати сопствени пораз. Одлагање туж-

не истине, спуштање ролетни на сопственим очима да

би се ту и тамо нашла искра оптимизма код оних који

свет и поред свега гледају ружичасто. Али нисам ту ни

да идем и редом гасим сваку од тих искри. Хајде да

сагледамо ствари реално.

Нови селектор, опет велика очекивања. Ипак, није

дуго требало да би се заборавило на одлазак на на-

редно Светско првенство, брчкање на Копакабани и

већ се почело мислити о новом циклусу квалификаци-

ја. Скор Михајловића у осам утакмица (на колико је

досад предводио репрезентацију) катастрофалан је.

Србија је изгубила чак пет мечева, два пута одиграла

нерешено и само једном успела да победи. Још тужни-

ји је податак да смо противничку мрежу успели да

затресемо свега седам пута, од тога је шест голова за-

вршило у мрежи голмана Велса. Победа у Новом Саду

са 6:1

чак и

„Они наши опет изгубили?“ - резултати фудбалске репрезентације Србије су у

последње време такви да је ово најчешћа опаска коју после утакмице можеш да

чујеш. На те поразе смо почели да реагујемо као на оне Ђоковићеве победе на

првих неколико мечева неког осредњег турнира. Или није баш тако?

24 /

вечите скептике је довела у сумњу да је ова нова, Ми-

хина репрезентација, нешто сасвим друго. Добар,

атрактиван фудбал, нешто на шта просечан гледалац у

Србије није навикао. И како обично бива, „Орлови“,

можда чак боље речено „Орлићи“, полетели су у не-

беса и сами себи ставили велики терет на леђа у виду

жеље за сличним резултатима Заправо, та је победа

против Велса једина позитивна ствар која се десила

репрезентацији Србије, али је и то било сасвим

довољно да народ опет помисли да смо фудбалска

сила. Питање које се само намеће је – има ли овом

посртању краја и колико дуго ће Михајловић остати на

клупи?

Михајловић је још као фудбалер био познат као веома

жесток, дрчан момак, без длаке на језику. Никога и ни-

чега се није плашио. Каријеру му је поред феноменал-

не леве ноге обележио и тај његов карактер који би

тамо на Западу у речницима могао да се нађе искљу-

чиво поред речи – балканац. То што је изабран за

селектора и није био неко изненађење. Опростили смо

му то што нема искуство и рачунали на (гвоздену)

дисциплину. Ултиматум да свако ко не жели да пева

„Боже правде“ може да заборави на дрес Србије,

изгледао је као покушај да се „тимски дух“ поново

врати у свлачионицу репрезентације. Ипак, то попри-

ма један сасвим вештачки облик. Тешко да је икоме

пало на памет да ће некада морати да одржи то обе-

ћање; међутим, одлука Адема Љајића да не отпева

химну на самом почетку Михајловићеве ере већ тада

је поделила јавност и довела у сумњу селекторове

лидерске способности. Да ли је он тренер или хорски

диригент? Хаос је одраније био присутан, тако да се

морао носити и са „ружном прошлошћу“ Владимира

Стојковића и једним аксиомом међу навијачима -

„Толе, лопове“.

Његова идеја је, поред обавезног певања химне, била

и та да се репрезентација освежи новим играчима,

фудбалским жаргоном речено – да се подмлади. Пре-

цртавање оних нешто искуснијих који су већ дуго ту и

позивање деце уместо њих још један је покушај да се

култ репрезентације врати као за време Радомира Ан-

тића. Ово је, ипак, било подмлађивање на силу, са

играчима који и даље имају право наступа за младу

репрезентацију Србије (неки и за омладинску). То је

истовремено куповина времена за формирање озбиљ-

не екипе, али и једна врста алибија у случају неуспеха.

Још једна ствар која не иде на Синишину воденицу:

због селекције играча често је на удару медија, али и

оних „фудбалских стручњака“ који би радо сели у ње-

гову фотељу. Сумња се да је Михајловић поједине

играче позивао у репрезентацију у циљу сада већ тра-

диционалног пумпања цене на тржишту. Кажем „тра-

диционалног“, јер смо некако на то и навикли; међу-

тим, фудбалери на које медији „имају пик“, под угово-

ром су са најпознатијим менаџером на овим просто-

рима, Фаљијем Рамаданијем. На последњем списку

играча за мечеве против Белгије и Македоније, које је

Србија изгубила, нашло се чак шест играча које засту-

па Рамадани. Мислим да се нико ових података не би

ни сетио да су резултати били нешто бољи, или да су

ти играчи оправдали квалитет који селектор гарантује.

Годинама смо најслабији на позицији нападача, али да

ли је и вама чудна одлука да се позове играч који је

паузирао због повреде од фебруара? Чисто сумњам да

би такав фудбалер био тако експресно позван у ре-

презентацију, па макар се звао Лионел Меси, а не

Марко Шћеповић. Да ли ми на крају крајева навијамо

за репрезентацију или за рамаданизацију? ■

Шпанија 2 : 0 СРБИЈА

Француска 2 : 0 СРБИЈА

Шведска 2 : 1 СРБИЈА

СРБИЈА 0 : 0 Ирска

Шкотска 0 : 0 СРБИЈА

СРБИЈА 6 : 1 Велс

СРБИЈА 0 : 3 Белгија

Македонија 1 : 0 СРБИЈА

25 /

а се не лажемо, одавно није тајна колико смо

лоши навијачи и колико не поштујемо свој грб,

државу, институције, споменике, спортисте. По-

следњи дани нам наговештавају да је дошло задње

време и да се лоши момци увек изнова враћају као

рецидиви.

Навијање. Култ. Наша земља. Да ли се иједно од на-

ведених у пракси заиста може назвати тако? Ја мислим

да може, али само ако се налазе свака у својој целини,

неповезане. Јер повезане нити чине култ,

нити се навијање код нас може назвати

навијањем. И на крају, Србија можда

јесте наша земља, али како је пред-

стављамо на појединим местима,

оставио бих заслужнијима да је

називају тако.

Навијач као појам усталио се у

свим сферама нашег друштва. Ама,

има их свугде. Сметају им спортисти.

Сметају им гејеви. Сметају им паметни.

Сметају им добри. Успешни. Не признају ту-

ђе успехе кад не могу да их присвоје.

На утакмицама, сметају им управа клуба, управа ре-

презентације, чак и поједини играчи, па макар они

играли и за нашу репрезентацију. Воле спорт, у фудбал

се заклињу, а млате играче и кад треба и кад не треба,

и ментално и физички. Звижде приликом интонирања

химне. Себе називају великим Србима, а ту исту Србију

сваки дан уништавају. Не схватају да, у ствари, не уни-

штавају и туку само друге, већ и сами себи лупају ша-

маре. Моралне шамаре. Први пут. Други пут. Трећи

пут. Крај се не назире.

С обзиром на то колика нам је држава, може се рећи

да јесмо успешна спортска нација. Тенис, одбојка, ко-

шарка, рукомет, у новије време и неки нови спортови,

за наш појам не довољно познати. Али успешни. Фуд-

бал намерно није поменут, јер руку на срце, фудбал,

због ког се диже највећа навијачка бура, није за по-

мен, јер нити смо велика фудбалска сила, нити има

разлога да мислимо да јесмо. Да ли смо спремни да

признамо то себи?!

Претходних дана смо посебно сведоци раз-

них негативних поступака навијача на

фудбалским утакмицама. Поставља се

питање: да ли инострани играчи

који играју против наше репре-

зентације, и навијачи који их вер-

но прате и бодре, треба унапред

да се радују доласку и победи, јер

је део стадиона са нашим навијачи-

ма негативно настројен према свом

тиму, својој репрезентацији?

Такви нам навијачи нису потребни, јер шта

можемо да очекујемо од навијача који уместо тран-

спарента подршке играчима истакну транспарент по-

дршке доказаном хулигану, робијашу, како они кажу

„навијачу“, Александру Богданову, због којег смо још

пре утакмице у Ђенови против Италије, унапред, на

зеленом столу, изгубили читава три бода? Притом на

крају батинајући репрезентативног играча само зато

што је део клуба за који они не навијају. Уместо да до-

ђу и подигну адреналин играчима, они очигледно

подигну само свој. На крају, све се своди на навијање

за себе, за слободу, из затвора. Да ли је то оно за шта у

ствари навијамо?

Време пролази. Спорт ће пропадати. Играчи неће играти јер неће имати

перспективу. Незадовољство ће расти, а млади, као потенцијалне наде нашег

спорта, неће имати другу опцију него да постану управо онакви

против каквих се пасивно боримо

26 /

Поставља се само питање ко дозвољава улазак таквих

људи на стадионе, ко дозвољава унос на стадион

оноликог транспарента подршке човеку који је нега-

тивно обележио један део наше фудбалске историје?

Са навијачима, и држава је заказала. Да ли се питамо

колико смо пропали ментално и духовно?

Да ли треба Србију и играче да делимо на клубове за

које играју? Као да имамо кратак фитиљ памћења и не

памтимо да смо сви исте националности. На крају

крајева, имати проблеме у друштву или бити заостао у

цивилизацијском смислу није срамота, али јесте сра-

мота не давати све од себе да се ситуација поправи.

Кључни проблем који лежи иза свих оних које сада

критикујем јесте управо наша лењост и неспособност

да променимо себе и свој приступ проблему. Какву

поруку шаљемо младима? Млади одрастају, а као да

немају шансу да приме икакво знање о том проблему.

Да ли се родитељи некад запитају зашто им дете

долази крваво кући, а да не поверују слепо у оправ-

дање да су пали случајно, шатро, враћајући се са часа

додатне наставе, на који уопште нису ни отишли, већ

са утакмице?

Време пролази, а од нас зависи колико ћемо да по-

пуштамо и да будемо глуви на догађања која нас

сваког дана запљускују по лицу. За медије, полицију и

фудбалске клубове важи исто... док не реше да се

суоче са проблемом и не обуставе улазак поједних

људи и унос транспарената нерепрезентативних

садржаја, ми ћемо живети у друштву у каквом живи-

мо, несигурно, а ви ћете плаћати казне и добијати

суспензије од органа реда који су задужени за то.

Спорт ће пропадати, а играчи неће играти јер неће

имати перспективу. Незадовољство ће расти, а млади,

као потенцијалне наде нашег спорта, неће имати другу

опцију него да постану управо онакви против каквих

се пасивно боримо. ■

27 /

оје културне епохе позајете? Античка култура,

средњовековна, хуманизам и ренесанса... Mе-

ђутим, не! Културне епохе се, по свему судећи,

у Србији деле на епохе пре и после избора, уз одгова-

рајућу годину промене режима. Код нас постоји „YU

култура“ за време Тита, Милошевићева „култура деве-

десетих“ (за коју многи термин „култура“ сматрају не-

подобним) и период „демократске културе” последњих

12 година, све до овогодишњих избора! Наиме, откако

је изабрана нова власт у Србији многе неверне Томе

(овај пут се то тумачи као неверовање Томиславу) слу-

те враћање у деведесете.

Било како било, иако глумци на сцени остају исти, врх

и њихови надређени се мењају. Можда сте помислили

да се изражавам метафором, па да говорим о скуп-

штинским посланицима и министрима, мада нисте да-

леко од истине. Реч је о буквалној смени директора. У

овом случају, реч је о Позоришту младих у Новом

Саду.

Дуго су трајале спекулације о смени директора Зорана

Ђерића Великим братом Мацом тј. Драганом Марин-

ковићем Мацом. Баш како је Драган Маринковић и

навикао, створила се читава атмосфера ријалити шоу

програма која је из дана у дан обећавала бурну кул-

минацију, а завршила се неочекивано! Реакције су би-

ле различите: многи су оспоравали Маринковића го-

ворећи како је недолично да један човек који је теле-

визијска маскота непримереног понашања буде на че-

лу културне институције, док је мањина мислила како

сарајевски академац има квалитете и квалификације за

такав положај.

Маца је предложен за в.д. директора од стране СПО-а,

а тај су предлог повукли глумци због бурних реакција.

Маринковић је у канцеларији Управног одбора ипак

изгласан за ту функцију (резултатом 5:2), упркос

Ђерићевом мандату који је требало да траје још две

године. Ђерић је сам поднео оставку уочи гласања, ка-

ко каже „из приватних разлога“. Глумци су били рас-

положени да дају Маринковићу шансу; међутим, јав-

ност није. Након многобројних негативних реакција

јавности и удружења уметника, као и помпезних но-

винских наслова, Маца је на дан одлуке о свом поло-

жају Скупштини Новог Сада, која је требало да га из-

гласа за директора, повукао кандидатуру. „Обаве-

штавам одборнике Скупштине града Новог Сада и онај

део јавности којем је до мог мишљења стало, да се

након свега што је о мени изречено у последњих

неколико дана не могу прихватити дужности в.д.

директора Позоришта младих у Новом Саду“, рекао је

Маринковић.

Сад удахните дубоко, одморите се, па да наставимо са

новелом....

Иначе, ово није једина кадровска промена у култур-

ним институцијама. Смењен је и Ласло Блашковић,

директор Културног центра, из једног заиста оправ-

даног разлога: табла са називом центра је на лати-

ници! Пошто говоримо о смени руководилаца по пар-

тијској основи, сами погодите која партија стоји иза

тогa. Време сад: 1, 2... ћирилица, рекли смо...

ЋИРИЛИЦА... време је истекло! Тачан одговор је Две-

ри, чији је члан „свежи” председник Управног одбора

КЦ Новог Сада. На седници УО Културног центра НС-а

изгласана је смена Ласла Блашковића (иако је његов

мандат и даље трајао). Чланови УО рекли су како

Смене у културим институцијама након последњих избора још једном нас наводе на

питање: шта је битније- стручност или партијска књижица? Услед новонасталих

околности на културној сцени довела се у питање и кандидатура Новог Сада као

европске културне престонице 2020. године.

28 /

спорна латинична слова нису једини разлог за смену -

као разлози се помињу и недоношење Правилника о

физичком и техничком обезбеђењу и Правилника о

канцеларијском и архивском пословању у току Блаш-

ковићевог мандата. Председник УО Давор Переула

тврди да смена Блашковића нема везе са политиком,

већ искључиво са пропустима сада већ бившег дирек-

тора. Блашковић је убеђен да је он само неко ко не

одговара новој власти. По принципу „ко хоће - нађе

начин...“ За новог директора КЦ постављен је др Ан-

дреј Фајгељ, иначе најмлађи доктор НВО сектора у Ср-

бији, покретач „Међународне иницијативе за праћење

антисрбизма“, доцент на крагујевачкој Катедри за ро-

манистику на Филолошко-уметничком факултету, гус-

лар и присталица Двери. Данима након афере „Лати-

ница“ спорна табла није скинута нити замењена

„прикладном“.

Градска библиотека и Музеј града су такође добили

нове директоре. Драган Којић је враћен на место

директора Градске библиотеке на којем је до априла

прошле године био 18 година. Којић се вратио на бив-

шу позицију након што је Милош Панков новом УО

поднео оставку јер „не може да следи културну поли-

тику коју намерава да води нова скупштинска већина у

граду“. За директорку Музеја града постављена је Ве-

сна Јовичић која је дипломирани инжењер графичког

дизајна. Стручна јавност је на ту одлуку бурно одреа-

говала јер нова директорка у биографији као радно

искуство наводи израду визиткарти, брошура, календа-

ра и плаката.

Hа питање како би прокоментарисао реакције јавно-

сти на смене директора културних институција у Но-

вом Саду, социолог Алексеј Кишјухас, изјавио је: „На-

жалост, мислим да те реакције јавности почивају на

јаловој и бесмисленој подели рокера и народњака и

да људима ти људи који су дошли на чело културних

институција у Новом Саду сметају из тих неких, готово

култур-расистичких побуда, а не због начина на који су

дошли на позоције и неке врсте културног модела које

носе са собом.“

Све ове промене указују на то да се на културу гледа

само као на подручје више, које служи за љуљање у

кожној фотељи и дискретно пумпање новчаника. Мо-

жда сте већ чули да уметници не зарађују добро у Ср-

бији, међутим ко захваљујући партијским и личним

претензијама постане артист у овој већ свима познатој

уметности (уметности кожне фотеље) има све изгледе

за богаћење... Добро, не баш за богаћење, али можда

за неколико потрошачких корпи више од просечног

грађанина наше земље, што је сасвим довољно за гнев

покрадених културних институција и јавности, које је-

два преживљавају и од своје једне корпице.

Услед новонасталих околности на културној сцени до-

вела се у питање и кандидатура Новог Сада као европ-

ске културне престонице 2020. године.

Од нове власти, ажурне по питању смена директора

културних институција, очекује се да исто толико ажур-

но пораде и на другим многобројним проблемима у

култури: на све чешћем затварању биоскопа, побољ-

шању услова у позориштима и музејима, на развијању

културе и културних установа у местима из унутраш-

њости (где се догађају исти проблеми са сменама),

итд...

Не, највећи проблем нису велике директорске плате,

нити партијске смене. То је присутно у свим државама.

Проблем је нестручност, некомпетенција, непостојање

стварне заинтересованости за културу и оштећење

нечег што, игнорисањем суштине културе, нестаје!

Нестаје потреба људи да се културно уздижу, да се

проналазе у уметности, да надграђују своја сазнања и

интелект, да оплемене свој дух. Нестаје могућност да, у

крајњем случају, одлутају у безбрижну и далеку земљу

звану Уметност, далеко од мучне стварности у којој

живимо.

Ови људи су одлучили да поставе своје пулене, па макар то биле

особе без икаквих релевантних биографија, без икаквог угледа. То је

за мене знак да су они апсолутно спремни, способни и вољни да

понижавају овај град, људе у овом граду, културне институције и све

оно што је овај град, чак и кроз своја најгора времена, ипак прошао

са неком репутацијом града у којем се живи толерантно, културно и

мирнодопски. Мени ово заиста изгледа као једна врста најезде

скакаваца.

29 /

„Бункер фест“ је фестивал радикалних уметничких

пракси у којима уметници новим истраживањима,

покушавају да обликују своје виђење света. Ового-

дишњи „Бункер фест“ имаo je радни назив „Чичак ми

пуцкета“ као одговор на све видљивију корпоративну

феудализацију света и трансформацију грађана у по-

реске обвезнике, без права и начина да утичу на

друштво у којем живе. Привид демократије, тржишта

и референтних друштвених поредака само су део оног

чиме су се уметници и учесници овогодишњег „Бун-

кер феста“ бавили. Тако су се у два дана, колико је

трајала ова манифестација, представили разни умет-

ници као што су Влада Арсенијевић, аутор књиге „Ми-

нут“, Зоран Гаши, аутор књиге „Камео“ и уметник који

је представио своје радове у галерији Фабрике. Фе-

стивал су обележили представљање аутора Гезе

Антала, изложба Нарциса Алиспахића као и издавачке

куће „Цензура“, Народна библиотека Зрењанин и

обележавање 40 година часописа „МАК“ на русинском

језику. „Овај фестивал између осталог постоји због

малих издавача који не могу јако да промовишу

веома добре и квалитетне књиге те и њихове ауторе“,

рекао је Јован Гверо, организатор „Бункер феста“.

Фестивал се одржао седми пут 19. и 20. септембра, а

организовали су га Студентски културни центар Нови

Сад и Креативна радионица Бункер.

Када се први пут појавио, средином деведесетих годи-

на прошлог века, као један од бендова који су први

пут лансирали овај непознат правац музике у ширу

масу, није деловало као да ће пронаћи своје место у

том гротлу разноврсности. Међутим, увек се нађе не-

колико уха која препознају квалитетан тон и прибли-

же га већем броју људи. Префињене, танке ноте, мир-

не гитаре, препознатиљив вокал истанчаних висина,

мистериозне магле Исланда, узвишен звук који као да

описује дефиницију речи „етеричан“ - нешто изузетно

деликатно и светло на начин на који изгледа као суви-

ше савршено за овај свет. Ово је њихов шести студиј-

ски албум, и нису исцрпели све идеје. Нису ни близу

тога. За „Валтари“ одлучили су се да користе стан-

дардне идеје са својих почетака, али ипак провучене

кроз једно велико искуство. Употребили су мешавину

звука своје ведрије стране, „Með suð í eyrum við spilum

endalaust“ из 2008, и певачевог (Јónsi) соло албума из

2010. под именом „Go“. Лаган и неизвестан расплет

песама, треперење инструмената и фалсето вокала

који на неки посебан начин постају драги сваком уху.

Цео албум плута у ошамућујућој атмосфери и звуцима

измаглице. Ово је амбијент и минимализам у свом

раскошном издању. Сигур роус је доказао да може

да ствара лепу, непредвидиву, мелодичну, узне-

мирујућу и инспиративну музику.

фестивал албум

19-20. октобар, СКЦНС Фабрика Sigur Rós, Parlophone Records, 2012

30 /

Француски филм „Недодирљиви“ приказује да ниједан

човек није острво, те да је свима потребна социјали-

зација, без обзира на спољашње карактеристике као

што су пол, раса, вера, сексуална оријентација и

животне околности, јер у основи свих, у унутрашњос-

ти људи налази се човек. Споља можда стереотипно

приказани главни јунаци Дрис (Omar Su) и Филип

(Francois Cluzet) у ствари су две јединке суочене са

тешким животним ситуацијама. Наиме, Филип је

квадриплегичар према коме се сви односе не само

као према особи оштећеног физичког тела, већ и духа.

Дрис, ситан криминалац и имигрант, суочава се са

етичким и моралним предрасудама. Међутим, кроз

овај филм, режисери кроз ликове приказују латентне

особине људи, а то су хендикепираност осећања и

смисла за разумевање другачијег од себе, што пред-

ставља контрадикторно обележје света који је „напре-

довао“. Филм приказује причу засновану на истини-

том догађају која пружа наду у боље сутра. Недодир-

љиви у овом филмском остварењу нису одсечени од

осећања, они су то што јесу јер на патњу реагују да би

из ње створили срећу, самим тим на њих не може

погрешно утицати живот, јер они одбијају да на њега

гледају погрешно. На комичан, али реалистичан на-

чин, главни ликови постају симболи пријатељства,

љубави и разумевања.

филм

Премијерно изведена представа „Убити Зорана Ђин-

ђића“ у Новом Саду показује актуелност теме, ликова

и драме. Одржана у Студенском културном центру

„Фабрика“, петооктобарске вечери, међутим дванаест

година од преврата, презентује преклапање прошло-

сти и садашњости у малом. Једноставна и огољена

сценографија приказује важност самих актера. Није

битна држава, битне су маскоте. Иако су можда сада

костимиране и преобучене, оне су и даље ту. Сјајна

глумачка постава - Никола Ђуричко, Емина Елор, Јова-

на Стипић, Милијана Макевић, Игор Филиповић и

Бојан Димитријевић, обележена бројем шест и улогом

Зорана Ђинђића представљена у режији Златка Па-

ковића дочарава на кабаретски начин нашу политичку

сцену. Спој кабарета и политике, одликује незамисли-

вост међусобног прожимања, али лакшег сваривања

тешких тема. Публика, постављена са три стране,

можда окружује и пасивно утиче на реакцију ликова,

међутим не и на сценарио догађаја. Метафоричним

почетком, одавањем минута ћутања, публика активно

учествује у тишини и ћутњи која траје више од једног

минута. Самим тим представа индиректно поставља

питање још колико дуго ће трајати та тишина и колико

дуго ће та тема бити актуелна са заплетом, али не и са

расплетом.

5. октобар, СКЦНС Фабрика Intouchables, 112 м, Gaumont, Француска

31 /

представа

амо у протекле две године прошла је толико

тога. Суочавала се очи у очи са публиком у Му-

зеју модерне уметности у Њујорку и по више од

девет сати дневно, без пауза. Овај перформанс прогла-

шен је за један од најзначајнијих културних догађаја

протекле деценије, с више од 850 хиљада посетилаца.

Учествовала је у стварању опере у којој је и глумила,

проричући своју смрт њоме. Пунила је простор Музеја

савремене уметности у Лос Анђелесу својим перфор-

мансима, гола, огрнута костурима. Добила је титулу

почасног доктора на Високом институту за уметност у

Хавани, те у Њујорку представила пројекат „Института

Марина Абрамовић“ за очување уметности перфор-

манса, чије се отварање очекује крајем 2014. године. У

московском Центру савремене културе „Гаража“ одр-

жала је своју највећу изложбу и представљање умет-

ности перформанса досад. Именована је за почасног

професора Музичке академије Алфа универзитета у

Србији. Примила је највеће црногорско државно при-

знање - Тринаестојулску награду за животно дело и

приказала планове да Цетиње трансформише у центар

савремене уметности. Успут је смишљала своју сахрану

која ће бити одржана у три града истовремено – Њу-

јорку, Београду и Амстердаму, са три ковчега, при че-

му ће бити тајна у ком ковчегу је њено тело. Толико

тога.

Током своје каријере издржавала је бол, исцрпљивање

и опасност, све у трагању за емоционалном и спириту-

алном трансформацијом, откривањем узившених де-

лова људског ума. Сматра се једним од најзначајнијих

уметника перформанса прве генерације, иако је њена

уметност схваћена тек након много година неразуме-

вања и у домовини и у иностранству.

Марина Абрамовић је рођена 30. новембра 1946. го-

дине у Београду, а тренутно живи у Амстердаму и Њу-

јорку. Каријеру је почела сликањем и цртањем 1960.

године, а 1970. завршила је Факултет ликовних умет-

ности у Београду. Почела је да истражује звучно окру-

жење за време постдипломских студија на Академији

уметности у Загребу. Од 1973. почела је да предаје на

Академији уметности у Новом Саду, а истовремено се

бавила филмом, видеом и ритуалним, прочишћавају-

ћим перформансима. Средином седамдесетих напус-

тила је земљу и одселила се у Амстердам, где је упо-

знала Улаја (Ulay), неко време професионалног и лич-

ног партнера. Последњи заједнички рад, „Шетња

великим зидом” (The Great Wall Walk) 1988. године,

подразумевала је две хиљаде километара дуго пеша-

чење Кинеским зидом, при чему су пошли са супрот-

них страна и срели се у средини. То је био симболично

и њихов растанак, јер је након тога Марина почела да

ради и излаже самостално. Од 1997. године професор-

ка је на Високој школи за ликовну уметност у Браун-

свајгу у Немачкој, од 1998. чланица Управног одбора

Центра за савремену уметност у Китакјусуу у Јапану, а

од 2001. ради и као уметник у Атељеу Калде у Сасеу у

Француској. За рад „Кућа са погледом на океан” (The

House with the Ocean View) добила је 2003. године

награду „Беси“ града Њујорка за игру и перформанс.

Награду Удружења америчких уметничких критичара

добила је 2004. године, када јој је уручен и почасни

докторат Школе института за уметност у Чикагу.

Уметност је за њу живот, али то није увек лако. Како и

сама каже, да бисте били перформанс уметник, морате

да мрзите позориште. Позориште је лажно, тамо нож

није стваран, крв није стварна, ни емоције нису ствар-

не. Док је перформанс управо супротан. ■

Њена дела, високо естетске обликоване перформансе, карактерише страст да

истражи границе бола и људског тела. Користећи се својим телом као

субјектом, те разним предметима, она повређује себе, а такође допушта да

публика то чини, истражујући физичке и менталне границе издржљивости.

32 /

ако ужа и шира околина Бајине Баште посе-

дују многе природне вредности као што су

планина Тара са националним парком, затим

реком Дрином са кањоном према Вишеграду, акуму-

лационим језерима Перућац и Заовине, и културно-

историјским особеностима као што су Манастир Рача

из 13. века, црква брвнара из 18. века, Солотушки град

из средњег века и праисторијски локалитети, највећу

пажњу људи изазива симбол овог града – „Кућица на

Дрини“.

Након што је Ирена Бекер, иначе рођена Новосађанка

која живи у Мађарској, после случајне посете овом

граду направила фотографију кућице и послала на сајт

Националне географије, популарност овог града и

њених садржаја иду константно узлазном путањом.

Наиме, уредници поменутог часописа су за фотогра-

фију дана прогласили управо овај идиличан призор из

Србије, а потом је на њену адресу стигло и ново, још

веће признање – „Кућа на реци“ је проглашена за

фотографију месеца, са 150 хиљада лајкова и 60 хиља-

да дељења. Од тада кућица стиче велику популарност

не само у Бајиној Башти, већ у целом свету.

Да је заиста тако, потвруђује и долазак кинеске

телевизије Си-Си-Ти-Ви у другој половини октобра, и

њихове новинарке Чан Јуан Лиу која тврди да њена

посета није случајна и да је дошла на инсистирање

људи из њене земље, у којој постоји велики број

љубитеља овог здања. Поред њих, град су посетиле и

телевизијске екипе из Холандије и Белгије где ће бити

емитоване репортаже и текстови са утисцима из овог

краја у њиховим медијима. Посебна занимљивост је та

да је кућица постала мотив и на честиткама и часопи-

сима широм Америке.

Како кажу суграђани украј прелепе реке, Кућица на

Дрини није само симбол њиховог града, већ и симбол

истрајности човека у борби са реком, која ју је рушила

шест пута, али је пркосно поново подизана, а са

сваким новим издизањем лепше је изгледала и водила

их у мир који својим изгледом представља. Идеалан

поглед има на све четири стране, а ко у њој борави,

сигурно неће имати проблем са суседима.

Мора се признати да је јако мало оваквих места на

којима су Бог и природа народу, на тако мало про-

стора подарили толико лепоте и толико рајских украса

као што је то случај са Бајином Баштом и простором

око овог града. Мало је на овим просторима и таквих

складних, вешто укомпонованих урбаних целина као

што је и сам град Бајина Башта који је некако сав

утонуо у зеленило у питомој долини покрај Дрине, па

остаје нејасно како је толико кућа, зграда и широких

улица могло да никне на том простору, а да он ипак

нимало не изгуби оног исконског, природног. Када се

све сагледа, не зна се је ли лепши сам град, или је

лепша Дрина што тече испод града, дринска језера,

предивна планина Тара са у свету јединственом

Панчићевом омориком, или управо ова „Кућица на

Дрини“ којој смо посветили овај текст. ■

„Кућица на Дрини“ представља један од најоргиналнијих и најсимпатичнијих кутака

и аутентични симбол градића у Западној Србији, на самој граници са БиХ.

Подигнута 1968. године, својом лепотом опчињавала је све житеље и посетиоце

градића и призивала их поновном враћању у овај прелеп крај

33 /

но што није записано, и не постоји; било па

умрло“, написао је Меша Селимовић у „Тврђа-

ви“. О Петроварадинској тврђави у Новом Саду

многи су писали. Многи су и говорили. Има и других

тврђава на Дунаву вредних помена: Бачка, Београдска,

Смедеревска, Голубачка, тврђава Рам и Фетислам, али

је ова најочуванија и, кажу, једна од најлепших твр-

ђава на свету. Некада је била симбол одбране града

Новог Сада, сада је симбол слободе. Некада је била

хабзбуршка, а сада припада свима. Не гледа у пасоше,

нити боју коже. Истраживали су и расправљали о ње-

ном камену темељцу, мистичним катакомбама и лого-

рима. Тајна се дуже памти него јасна истина – због то-

га сваки мештанин зна барем једну легенду Петрова-

радинске тврђаве. Требало би записати и шта је и как-

ва је тврђава сада, на њен 320. рођендан – да се не

заборави, да не умре.

Данас, све туристичке агенције и Град лако продају

Петрова-

радинску

стену по

доброј цени. Организују масовне туристичке излете за

посетиоце из целог света, који се диве њеним подзем-

ним војним галеријама, дуж свих 18 километара. Воде

их у бројне запуштене уметничке атељее, опијају их

слатким вином из Сремских Карловаца. Нуде им храну

најбољих новосадских ресторана који су смештени

баш на зидинама, сада терасама тврђаве. Уз војвођан-

ски сир и свеже поврће или штрудле с маком, причају

им о мапи са тајним пролазима тврђаве која се навод-

но налази у Бечу или о духу Турчина који сабљом

брани њено подземље. Успут их позову и на фестивал

Егзит који последњих 11 година баш на овој тврђави

окупља младе из целог света. И тако у круг.

Они који годинама круже турским путевима Петрова-

радинске тврђаве, заобилазе митове и легенде, храну

и питко вино. Не причају о њеној историји и подзем-

љу, него само уживају у недељи коју, по неком неписа-

ном правилу, већина Новосађана проведе на тврђави.

На јесен, осети се само мирис печеног кестена и ва-

нил-шећера. У тунелима се љубе

тинејџери. То је једна од аутен-

тичних слика Петровара-

динске лепотице и

Сви новосадски манири створени су на Петроварадинској тврђави: поносити се својима

када постану славни, до тада више кудити него хвалити; улаже се више у кћери него у

синове; шета се споро; враћа се кући пре мрака; вози се бицикл; девојке се љубе у руке,

не у образ; не зна се за нежељене госте; смеје се погледом, а не грохотом.

када бисмо повукли паралелу кроз неколико деценија

уназад, она се не би ништа изменила. И у време када

су се слала писма и данас када се четује или твитује,

ипак се на крају сваки заљубљени пар нађе тамо негде

горе – „Три метра изнад неба”. Сви заљубљени знају

ту познату љубавну поруку, то јест графит, који се на-

лази дуж сремске стране Дунава. Петроварадинска

тврђава зна све оне друге, скривене који су урезани у

њеним циглицама. У бастионима и тунелима налазе се

и „имена храбрих“ који су приликом „обреда мушкос-

ти“ преноћили у једном од њих. То су и докази тради-

ције и чина одрастања дечака који живе у подграђу

тврђаве. Доста млађа деца недељом трчкају зеленим

пољанама тврђаве, играју се на њеним широким

терасама или се пењу на старе топове.

Недељом ти топови никада нису сами, стари и не-

функционални. Друштво им праве деца, маме и тате

који усхићено фотографишу сваки њихов скок.

Старији посетиоци – госпође са ешарпама и

обавезним брошем или господа са рукама

на леђима, никако у џеповима, шетају

споро, само због отмености и јер је то

тако типично новосадски. Сви они,

заљубљени, млади родитељи или баке

и деке, на крају се сусретну код Петро-

варадинске Сахат-куле која показује

тачно време на све четири стране

света и броји векове. „Пијани сат”

га зову, јер лети жури, а зими

касни. Мала казаљка му по-

казује минуте, а велика

сате.

Сви новосадски манири ство-

рени су на Петроварадинској

тврђави: поносити се својима

када постану славни, до тада их

више куде него хвале; улаже се

више у кћери него у синове;

шета се споро; враћа се кући

пре мрака; вози се бицикл; де-

војке се љубе у руке, не у

образ; не зна се за нежељене

госте; смеје се погледом, а не

грохотом.

Оном ко добро зна Петрова-

радинску тврђаву и њено

подграђе данас и који ово

чита, поготово оном који

ово пише, ствара се осећај

обавијености утешне

лажи, смењују се бес, туга и немоћ. Зашто? Зато што је

Градић тврђаве, познати Субурбиум, оронуо, празан и

напуштен. Њиме сада само пролазе аутобуси и ауто-

мобили или мачке које хватају мишеве. Ту постоје са-

мо мале продавнице у којима се продају кифле, пере-

це, жваке и допуне за мобилне телефоне. И један

фризерски салон. Казаљке Петроварадинског сата,

симбола града НовогСада, оштећене су разним оруж-

јем, јер пијани сватови воле да гађају баш њих. Атељеи

су запуштени и замазани нехигијеном, а не само боја-

ма. Бастиони су закључани. Романтични путићи

су зарасли у коров. Видиковац је после сваке

пијане ноћи затрпан у смећу и пивским боцама.

Егзит фестивал који се највише хвали својом једин-

ственом локацијом која пружа невероватну акусти-

ку, тј. Петроварадинском тврђавом, само у доку-

ментимана води да је она на списку заштићених

споменика као историјски, културни и уметнички

центар Новог Сада, али је не штити, него

продужава њену турбулентну историју.

Преко 100 шлепера електронске и

друге опреме који су потребни да се

организује само један Егзит фести-

вал, паркирало се на површини

тврђаве. Преко два милиона посети-

лаца који не долазе само да уживају

у програму фестивала, него и да

оставе преко 20 тона смећа, про-

шло је кроз капије Петровара-

дина. 361 дан се тврђава

рехабилитује, како би

поново привукла ту-

ристе деловима своје

(не)културе и само привид-

но побољшала економску

ситуацију града, тј. на четири

дана.

Постоји још један новосад-

ски манир који треба поме-

нути и записати негде. Као

што су се некада Новоса-

ђанке улепшавале и доте-

ривале за корзо или про-

славе, исто то раде и да-

нас. Надајмо се да ће се

неко сетити да је једну од

најстаријих новосадских

лепотица потребно доте-

рати и подмладити. Очу-

вати је и заштитити, не

само на папиру и речи-

ма, него и делима.

Срећан рођендан, Пе-

троварадинска тврђаво! ■

35 /

Реч је о хиту из истоименог филма, који је изазвао праву

еуфорију омладине 1960. Након приказивања тешких

партизанских драма, омладина је могла да ужива у филму

пуном призора лепих хаљина, девојака, веспи и у веселој

музици.

„Звиждук у осам“ Ђорђа Марјановића такође је

насловна нумера истоименог филма. Песма је снимљена

1959. Међутим, прослављена је тек кроз филм - срећом

по све заљубљене дечаке тог доба.

Оригинална верзија је „Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka

Dot Bikini“ коју је отпевао Брајан Хајленд . Tако су многе

даме широм Италије, Немачке, Француске, Југославије и

других земаља прошетале плажом свој туфнасти бикини -

најзаступљенији модни тренд те 1961. године!

Лола Новаковић је, као и Љиљана Петровић, била

представница наше (давно нестале) државе на

Евровизији, 1962. године. Исте године снимила је и песму

„Мој драги Београд“.

Можда вам је позната ова песма из 1963. године. Ако јесте,

чули сте је у филму „Жена са сломљеним носем“ (2010).

Позивају се све младе даме 21. века да послушају ову

дивну песму!

Зар није дивна? Oригинал се зове „Аngelina“ Луиса Приме,

a верзију на српском отпевала је Радмила Караклајић

1964. године.

Шоу-квартет 4М је можда први дечачки бенд у Југославији.

Ови представници Југославије на Евровизији који су били

инспирисани Синатриним имиџом снимили су више

песама са Терезом Кесовијом. Реч је о 1964. години.

Групу „Златни дечаци“ основала су шесторица ученика

XIV београдске гимназије. Њихове плоче издаване су у

Холандији и Енглеској. Залајмо на звезде сви заједно као

они те 1966!

Велики хит Сенке Велетанлић из 1968. године и даље се

може чути на концертима њених колега. Заједно са својом

сестром Бисером, била је једна од најбољих вокала ових

простора.

Последња ставка ове мале листе је нумера и даље

музички активног и великог Арсена Дедића. Песма је

настала 1969, али се и даље може звати актуелном. Арсен

и његова супруга Габи Новак (такође прослављена

уметница) таленат су пренели и на сина Матију Дедића,

виртуоза на клавиру.

Када се уморите од трендсетерских, урбаних дум-дум песмуљака, потражите шкриње са плочама

ваших родитеља. Управо из такве, старе и миришљаве на прошлост, извадите плочe једну по

једну. Са обзиром на технолошке напретке, грамофон је вероватно на прашњавом тавану или

одавно рециклиран и замењен другим уређајем. Стога, једну по једну песму „куц-куц” на You

tube-у и, никако на volume max, послушајте дух дивних, шашавих и квалитетних шездесетих.

36 /

био сам бол. Стегао сам је у

грлу не давши јој да побегне,

и једноставно је угушио. Даље

нисам знао шта ми је чинити. Губио

сам се по смрзнутој колиби не зна-

јући ништа. Не знајући који је данас

дан, где се тачно налазим, да ли би

негде требало да пођем. Ништа. Ру-

ке су ме болеле, глава пулсирала ту-

по и уједначено, али сам схватио да

ми је једна ствар јасна. Знао сам

своје име. Покушао сам тихо да га

изговорим, не хтевши прегласним

тоном да узбудим устајали ваздух

око себе. Танак и бескрајно дуг ша-

пат изашао је из дубине мог грла

заустављајући се на гласним жицама

без тона. Сачекао сам. Чинило се

као да траје читаву вечност мамећи

сва уха овог света да га ослушну.

Само је грубо застао, као одсечен из

времена, избачен из колосека своје

једноличне путање. Погледао сам у

беличаст дах и пратио га погледом

све док није одлучио да нестане, да

престане са игром и остави ме за-

гледаног у празно. Све око мене де-

ловало је замрзнуто. Периферним

видом осмотрио сам простор и уви-

део да не постоји никакав знак кре-

тања. Да ли време може стати? У

том тренутку сам се то питао.

Није било више времена. Не знајући

зашто, само сам то осетио, само о

томе мислио и то дисао. Ето, тад сам

схватио да се и размишљања могу

дисати, и те како. Лепо је кад у жи-

воту сазнајете сасвим нове ствари о

себи и људима уопште. Првенствено

о себи, то је оно што нас највише

занима, највише тишти и изгара на-

ше мождане вијуге, јер сви смо ми

себични. Нисам сигуран да могу са

сигурношћу то да тврдим јер веру-

јем у хероје. Али њих је мало, а

обичних себичних људи далеко ви-

ше хода овом планетом. Не кажем

да су то лоши људи.

Зачуо се тресак, без икаквих прет-

ходних назнака да ће се десити не-

што. Врата се нису отворила. Распа-

ла су се. Додуше, и нису се чинила

претерано чврстим, додајте на то

силу ударца помножену са снагом

ударача и ето вам најпростије једна-

чине. Несвесно сам подигао руке

испред главе, штитећи лице од сит-

них делова распаднутих врата који

су претили да ми се невероватном

брзином зарију у кожу. И јесу. Али је

то сад најмање важно.

У просторију су улетела три човека у

маскирним униформама. У брзини

нисам успео да разазнам којој војној

јединици и чијој војсци припадају

шаре на њима, али ми то и није био

приоритет у том тренутку. Језик сам

разумео и препознавао њихове ис-

крзане речи кроз вику и разјапљена

уста. „Треба те обесити, говно! Пред

свима да висиш за оно што си ура-

дио!“

Дакле, нешто сам учинио. Не нешто

лепо, рекао бих. Чудно је то кад вам

мозак ради пуном паром и вршља

по празним сећањима, јури их поку-

шавајући да створи неке слике пред

вашим очима, потпуно безуспешно

се трудећи да склопи неповезиве

делове.

Изнели су ме напоље, двојица ме

носећи док је трећи гласно коман-

довао куда да иду. Светлост нисам

видео дуго, јако дуго. На тежи начин

сам то сазнао. Не знам како ми се

глава није распснула као она недуж-

на врата од малопре. Све је и даље

било ту, дешавало се, али без при-

суства чула вида које је лагано тра-

жило свој пут за повратак кроз бес-

пућа белине. Нек' се не жури, поми-

слио сам. Нешто ми је говорило да

ништа пријатно нисам могао да оче-

кујем да ће се десити. Осетио сам

капи по себи, прво на лицу, затим на

рукама и ногама. Киша. Падала је, не

марећи за било шта под собом.

Убрзо сам видео гомилу људи пред

коју сам донет. Она тројица су ме

поставила на столицу на сред, како

се чинило, дворишта неке огромне

зграде. Нико није марио за кишу,

имали су кабанице у које су били

спокојно ушушкани, делујући као да

очекују нешто да почне. Неки важан

скуп. Суђење. Изрицање казне.

Одстрел. Вешање. Наставио сам

нагађати у недоглед. недоглед.

Један мрки поглед ми је пришао

таман пошто су ме она тројица при-

ковала каишима за столицу. Гледао

ме је право у очи, неописиво гађе-

37 /

ње на лицу било је превише очи-

гледно. Нешто друго је било испод

те маске што ми се није допало. И

мржња је била само један од слојева

маске. Помислио сам да губим ра-

зум увидевши да у том погледу, ис-

под свих тих налепљених слојева,

постоји нешто толико супротно све-

му што је он одавао. Дивљење?

Како је могуће у овакво предвечер-

је, под снажним рефлекторима и ки-

шом која не даје ни најмању назнаку

о престанку, видети дивљење у нај-

мрачнијим очима које су се издвоји-

ле из руље која као да је на иглама

чекала линч. Егзекуција грешника

који се усудио да уради нешто тако

гнусно њиховом вођи, њиховом

Богу и свемогућем бићу. А знали су,

дубоко у себи имали су посејано

зрно истоветне емоције коју је гајио

и онај поглед са којим се сусретох.

Они су били илузија, смејурија нај-

неталентованијег карикатуристе, бе-

ли терет на лицу пантомимичара

који једва чека да дође кући после

своје изведбе и спере ту белину која

га изједа као жив креч. Нису могли

да суде, прозрео сам то у тананости

њихових маски припремљених за

вођу. Не кривим их. Нису ни у шта

бољој позицији од мене.

Истина је та која је пекла. Ширила је

пожар по његовом недодирљивом

плашту.

Мозак је успео у својој мукотрпној

операцији повезивања и присећања.

Слике су се ређале пред мојим очи-

ма приказујући испрекидане, али

довољно јасне догађаје. Као на ста-

ром биоскопском пројектору удав-

љеном у вековној прашини која се

таложила и срасла са његовим

филмским тракама. На једној је но-

винар, пише. На следећој у низу он

сазнаје и склапа чињенице као коц-

кице којима је предодређен редо-

след, исцртана мапа судбине. Те

коцкице су, судећи по његовом из-

разу лица и оштрини у очима, исти-

на. Иако зна стање данашњег ума

друштва, он пристаје на игру. Види

се да верује у слободу гласних жица

коју медији данас поседују, знајући

да може да се опече сваког тренут-

ка. Он жели да истраје, жели да му

не секу крила нити да чупају пера са

њих, једно по једно, мрцварећи сву

спознају о позиву који је следио.

Верује.

Падам лицем надоле у блатњаво тло

дворишта, осећајући попуштање и

најзад нестанак стиска каишева који

су ми лагано дубили бразде у кожи.

Убрзо подижем главу видећи само

једну руку испред себе, пружену

управо ту испред мог лица.

Прихватам је и устајем, у против-

тежи кише која ми притиска рамена.

Загледавши се у тамне очи препо-

знајем једнако мишљење, делиоца

мог сазнања, спремног да стане уз

истину коју изрекох против недо-

дирљивог.

Тад сам знао све. Био је довољан са-

мо тај један искрен поглед. Успео

сам, моја реч је обишла свет, дир-

нула тамо где сме и не сме и прежи-

вела, саслушана је са разумевањем,

допрла је до сваког коме је била

намењена. Изабрао сам да верујем у

реч и разум, непоколебљиво идем

напред само са повременим осврта-

њем на поједине истине које би ми

помогле у разоткривању оних тре-

нутних. И знам да нисам сам.

осподин Аврам, писац, мрзео је

када би га питали где прона-

лази инспирацију. Међутим,

ових дана, забринуто се присећао

својих невољних одговора на таква

клишеирана питања. Доврага, где је

нестала?

Писао је збирку прича. Седам је завр-

шио. Осма, последња, није се дала. И

шетао је, сањао, пењао се уз степе-

нице, гледао у небо, лежао савијен

као фетус и слушао Вивалдија. Нигде

није могао да је пронађе. Помишљао

је и да заврши седмом причом; поми-

шљао и предомишљао се. Јер, седам,

какав је то број? Сам по себи недовр-

шен, несавршен, недељив. Збирци је

била потребна круна; кад је прочи-

таш, да пређеш прстима преко по-

следњег реда и да помислиш како си

дотакао савршенство.

Инспирације, међутим, нигде није

било. Лутао је господин Аврам бес-

пућима филозофије и тражио одго-

вор. Он се, најзад, појавио. Ниоткуда,

наравно. Изгубљену ствар наћи ћеш

тек онда када је не будеш тражио.

Тако је, ни из чега, господин Аврам

еуфорично закључио да мора да

пронађе кућног паука и да га убије.

Kућни паук, Pholcus phalangioides,

веома је крхка врста. Не можете да

видите како дише. Савршено миран и

елегантан, опрезан, вредан и сујетан,

као и сваки уметник. Баш једног так-

вог нашао је господин Аврам. Осмех

му се развукао преко лица и лов је

могао да почне.

38 /

Врхови палца и кажипрста десне ру-

ке дохватили су паукову ногу. Лева

рука је нервозно котрљала оловку

по столу. Да, знао је да је спреман.

Откинуо је једну ногу. Па другу. Тре-

ћу. Уживао је као дете које раставља

играчку на делове. Или, још боље,

хемијску оловку. Откинуо је и че-

тврти пауков уд, осетивши готово

еротско одушевљење.

Тренутак непажње.

Паук је пао на сто и започео своју

борбу за живот. На четири ноге.

Храмао је, али се борио, трчао, гра-

био ка ивици стола. Чак је и у тој хи-

трини остао елегантан.

„Е, нећеш!“, узвикнуо је господин Ав-

рам и пожурио да врати осуђеника

на електричну столицу. Кидао је

ноге са још већом страшћу. Пета,

шеста, седма, осма... Остало је само

тело. Круна. Ставио га је на папир

свеске у коју је записивао приче.

Добро је осмотрио леш, па га прити-

снуо палцем из све снаге.

Тако је од паука остао само црни

траг. Имао је причу. Била је ту, јасна,

чиста, цела. Читао ју је као Рорша-

хове мрље. Заплакао је господин

Аврам; плакао, смејао се и писао у

исто време. Писао је без даха, див-

ље; папир се цепао под његовом

оловком; крв и месо. Када је завр-

шио, опрао је руке три пута. Уздах-

нуо. Прочитао причу очима чита-

лаца.

Пао на колена и рекао: О, Боже,

Демијурже, хвала ти, савршена је!

39 /