СВЕТИГОРА бр.195 - Лучиндан 2009.г

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XVII ЛУЧИНДАН НОВЕМБАР 2009. г. БРОЈ 195

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

Медведеву свечано урученОрден Светог Саве

Са благословом Његове Светости Патријарха ср-пског Г. Павла и одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, господину Дмитрију Медведеву, Председнику Руске Феде-

рације, уручен је орден Светог Саве првог степена на све-чаној аудијенцији која је одржана данас, 20. октобра 2009. године, у просторијама Српске Патријаршије у Београду. У присуству Господе архијереја и свештенства СПЦ, Њ.К.В. Александра и Катарине Карађорђевић, господе министа-ра Вука Јеремића и др Богољуба Шијаковића, државног секретара Драгана Чуровића, и других гостију, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморс-ки Г. Амфилохије уручио је највише одликовање Српске Православне Цркве председнику Руске Федерације, ре-кавши: „Ваше Превасходитељство, уважени Димитрије Анатољевичу, Дозволите да Вас у име Његове Светости Патријарха Српског Павла, у име Светог Синода и све пуноће наше Православне Цркве Српске, поздравим с дубоким пошто-вањем, љубављу и добродошлицом. Поздрављајући Вас и примајући Вас, ми поздрављамо велики Православни руски народ. Наша два једноверна, једнокрвна и једноје-зична народа градили су и поново граде свој историјски пут на јединственом просветитељском делу свете браће Кирила и Методија. То њихово дело се укорењивало у биће наших народа њиховом азбуком, Евангелском Јовановом вечном исти-ном: „В началe бe Слово и Слово бe в Боге и Богь бe Сло-во“, подвигом њихових следбеника Антонија и Теодосија Печерских, Светог Саве првог Архиепископа Српског, Сергија Радоњежског, Нестора летописца и Лазара Срби-на, творца првог часовника на Кремљу с почетка XV века, савременика Светог Петра Цетињског (он је проклео сва-ког Србина који не би био веран Русији) и Светог Серафи-ма Саровског, и њима сличних великих, умних и светих људи све до наших дана, све до блаженог спомена Алек-сија II, Патријарха Московског и све Русије, и Патријарха Српског Павла. Свети Александар Невски, с правом на-зван „име Русије“ и Димитрије Донски, као и њихова ис-тина „да Бог није у сили него у правди“, исто су толико ср-пски колико и руски, као што су великомученик косовски Лазар, бранитељ Косова и Европе (1389), са својом исти-ном „да је земаљско за малено царство а Небеско, увијек и до вијека“ и Кaрађорђе, „бич тирјанах“ исто толико руски колико и српски. Та узајамност и заједништво наше Цркве и наших народа, вековима освештавани Причешћем из једне Чаше, Крвљу Христо-вом, посведочени су нашом заједничком борбом за слободу и правду. И не само борбом против нацифашистичког зла, него и против насиља и тираније претход-них времена. Србија и српски народ уоп-ште, неће никада заборавити руску браћу и витезове на челу са Рајевским из друге половине XIX века; уз то, српски народ би себе заборавио када би заборавио цара страстотерпца Никојала II који је (1914) не-себично жртвовао своје Царство и царско достојанство уставши у одбрану слободе Србије и Црне Горе.

У знак благодарности за ту јединствену у историји Царску и сверуску жртву тадашњи краљ Југославије Александар Карађорђевић (који је био и прва жртва нацифашизма у Европи, убијен у Марсеју 1934), примио је стотину хиља-да Руса избеглица и прогнаника од бољшевичке револу-ције, који су са своје стране уградили своју веру, знање, уметност, у ондашњу Јужнословенску државу, оставивши иза себе неизбрисив траг. Потврда те захвалности, је и величанствени споменик на Новом гробљу, преко пута онога кога сте посетили, посвећен „Цару Николају II“, како на њему пише „и двум милионам русских воинов первој мировој војни 1914-1918“. Овоме да додамо и то да су наше две помесне Цркве Рус-ка Православна Црква и Српска Православна Црква, како у прошлим вековима, тако и данас, биле и остале темељ тог јединства и заједништва. У том смислу сва пуноћа наше Цркве је посебно благодарна блаженог спомена Патријарху Алексију II и садашњем Свјатјешем Патријарху Кирилу Московском и све Русије који су узимали и узи-мају живог учешћа у најновијем распећу нашег народа и наше Цркве. Ви, многопоштовани господине Председниче, ходите стопама Ваших великих предака, како Вашим доласком, везаним за ослобођење Београда (1944), тако и Вашим и Ваше Државе Русије непоколебивим ставом и заштитом целовитости Србије са њеним срцем, Косовом и Мето-хијом, штитећи тиме не само Србију, него и неповреди-вост Међународног Права и правде. У то име Вам наш Свети Архијерејски Синод, као знак бла-годарности за Вашу верност браћи и правди, за допринос јединству васељенског Православља, и Вашу показану љубав према Српској Православној Цркви, додељује своје највише одликовање: орден Светог Саве првог степена.“ На ове топле и братске Митрополитове речи председник Дмитрији Медведев је одговорио да је посебно срећан што је одликован највишим одликовањем Српске Право-славне Цркве и оценио да су односи два братска народа снажни изразивши чврсту подршку Србији по питању Ко-сова и Метохије. Преосвећени Епископ бачки Г. Иринеј је прочитао одлуку Светог Архијерејског Синода, а затим је Митрополит Ам-филохије свечано уручио орден уз речи: ДОСТОИН!

Извор: spc.rs

Медведеву свечано уручен Орден Светог Саве

спаљено. Да ли су Црногорци чули његово проклетство и молитву у почетку битке или је он као свети прозрео шта ће бити? То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек и кад није крив претпоставља да је крив. А злочинац нечовек никад није крив, увек су криви дрyги. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре, и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је снашао и трајао четири године, злочинци су увек себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их дрyги починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рукама Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интересе привремене, овоземаљске, ништавне, не изгубимо свој образ и своју душу, образ и душу свог

народа.

Део беседе изговорене на Светој Литургији на празник Светог апосто-

ла и еванђелисте Луке и Светог Пе-тра Цетињског у цркви Светог Луке у Крњачи 31. октобра 1997.

besjeda

патријарх српски ПАВЛЕ

анас прослављамо и Светог Петра Цетињског, велико светило на ше Цркве, из рода нашега, који је у другом делу XVIII и првом делу XIX века управљао Црквом Божијом

на Цетињу као митрополит цетињски и све Црне Горе и као господар Црне Горе. Колико је он поднео тешкоћа и мука учећи народ и борећи се против крвне освете и

свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу онима који Христову науку или не знају, неће да знају или је знају површно. Он је учествовао у ко мандовању у две битке против скадарског паше, у којима су Црногорци под његовом командом победили и своју слободу одржали. Али свети човек није ишао у борбу зато да туђе отима и да се ти људи убијају, него да брани слободу свога народа и право на своје место под сунцем. Зато је Бог помогао и њему и народу да своју слободу остваре, и оснаже, и да у борбама победе. У другој борби на Крусима, пред сам почетак борбе, Свети Петар се помоли Господу и каже: «Господе помози! Ако сам ја крив, нека први погинем у овој борби''. А онда се обраћа Карамахмут паши скадарскоме: «Ако си ти», вели, «крив, да Бог да огњем живим сагорео.» Битка почиње. Командује брат Карамахмут паше, али Црногорци сузбију његов напад. Турци се поколебају и почну да беже. Карамахмут паша, да их охрабри, јурне на коњу, али се спотакне, и падне. Један Црногорац одсече му главу и битка се заврши. Кад се битка завршила Светом Петру Цетињском на бојном пољу донесоше трофеје и главу Карамахмут паше и он ће, иако га није познавао али је ту био присутан човек који га је познавао и потврдио да је глава Карамахмут паше, рећи: «Е, Карамах мут пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани па си од нас дошао сиротињско да узмеш?» Па се онда обрати Црногорцима: «Где му је тело? Ако је и непријатељ, сахранити га треба''. Рекоше му да је тело

Свети Петар Цетињски

Келија Светог Петра Цетињског

3

новем

бар / 2009 / svetigora

оред Великог Петка (види икону Распећа), тема Крста обнавља се стално у служ

би недељног циклуса, сваке среде и петка литургијске године. По ред тога, православни Исток посветио је Крсту

Господњем три посебна празни ка: Поклоњење

часном Крсту (трећа недеља Поста), Изношење часног Крста (1. август) и Уздизање часног Крста (Воздвижење 14. септембар, Крстовдан), који се прославља и на Истоку и на Западу. Празник Уздизања часног Крста потиче из Палестине. Установљен је да би прославио освећење цркве Васкрсења Господа Исуса Хри-ста коју је подигао цар Константин у Јерусалиму. Празник Освећења врло брзо је сједињен са прослављањем спомена на откриће правог Крста. Јевсевије, описујући прославу Освећења, која се дешавала 335. године, не спомиње откриће Крста. Ипак, Свети Кирил Јерусалимски 347. године каже: ''Већ је цела васељена испуњена дрвеним деловима Крста». Из тога произлази да се проналажење Крста десило непосредно после празника Освећења, око 340. године. Легенда из Едесе додељује от криће Крста Протиницији, жени првог до цара Клаудија, у време Тиберијеве вла де. Ипак, као вероватније прихваћено је, крајем IV века, да је за откриће заслужна Света Јелена, Константинова мајка. Између осталог Свети Јован Златоусти 395. године говори о три крста које је пронашла царица Јелена под Голготом, и како је онај који је припадао Христу препознат јер се налазио у средини и носио натпис. Почетком V века и други писци говоре о чудима захваљујући којима су Света Јелена и Све ти Макарије, епископ јерусалимски, препознали прави Крст. Етерија, поводом свог путовања у Јерусалим, око 400. године, пише да је празник Освећења пра знован врло достојанствено «јер Крст Господа пронађоше тог дана». Празник Крста је убрзо потиснуо празник Освећења. У VI веку, монах Александар говори о годишњем празнику, Освећење и Уздизање часног Крста, на дан 14. септембар. Василијев Минеј (крај X века) приповеда да је наредног дана по Освећењу 335. године, народу било допуштено да, по први пут, види свеславно дрво када је патријарх, стојећи на узвишењу, подигао Крст док су присутни произносили Кирие елеисон. Ово је приказ прославе Воздвижења, како је обављана у Јерусалиму од открића Крста. Од 14. септембра 614. године овај обичај је спроведен први пут у Цариграду. Пошто је повратио Крст од Персијанаца, император Ираклије III га тријумфално уноси у главни град царства 628. године. 633. године патријарх Сергије га носи на литији од Влахерне до цркве Свете Софије, где је церемонија Уздизања часног Крста била празнично слављена. Из Цариграда празник се проширио по

другим хришћанским помјесним Црквама. У Риму се прославља под папом Сергејем (687701). Празник Уздизање часног Крста јесте прослава Христовог Крста од стране читаве васељене која је препознала да «је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је

Божија јача од људи» (1. Кор. 1, 25). «Видевши Крст подигнут руком епископа», Црква прославља оруђе Христово кроз које је ''разрешена трулежност, а нетрулежност процветала, ми смртници обожени, а ђаво пак потпуно поражен» (Вечерње, стихира гласа 5.) Али, исто времено са искупљењем, Црква прославља непо-бедиву победу Крста над оним си лама овог света које су непријатељске према хришћанству. И заиста, за хришћане победа има смисла само ако је добијена Крстом Господа, који је једини сигурни ослонац светској историји Сведржитељ васељене. Царство које жели да буде хришћанско мора се поклонити Крсту, јер је Крст осигурао победу Константину, Крст је сломио силу варвара и подигао жезло цара хришћана. Присуство ових константинскиx елемената даје празнику политичка обележја: православни свет и његов василевс, глава хришћанске цивилизације, побеђују своје непријатеље

непобедивом снагом Крста. Поред ових придодатих аспеката, који припадају Византији, васељенско Уздизање часног и животворног Крста има стално и суштин ско значење које се односи на космичко освећење божанским енергијама пројављеним кроз Крст. Ако је Христос Нови Адам, Његов Крст је ново Дрво живота, које враћа палом свету непорочност Раја. Подигнут изнад земље, Крст обгрљује читава небеса са своја два крака, одбацује демоне и излива благодат на све четири стране света. У иконопису су понекад сједињени догађаји Уздизања и Проналажења часног Крста. Тада видимо епископа како подиже Крст на горњем делу иконе, док, испод, видимо Свету Јелену пред пећином, у подножју Голготе где су три крста, које је управо открила. Ипак, ова икона се најчешће ограничава, у представи, на само Уздизање Крста. Најједноставнији приказ показује епископа (Свети Макарије Јерусалимски) који стоји на амвону са великим крстом у својим рука: то је истинити Крст Господа који показује свету. С обе стране епископа стоје ипођакони. Понекад видимо цара Константина и царицу Јелену са десне стране епископа, а с друге стране, неко од чуда (излечење болесног или васкрсење мртвог) које остварује чудотворна моћ Крста. Архитектура у позадини, иза епископа који подиже Крст, представља Цркву Васкрсења Господњег, коју је подигао Константин, што нас подсећа на старији празник Освећења који је остао сачуван у иконопису.

Преузето из књиге: Смисао икона

povo

dom

pra

znik

aВЛАДИМИР Лоски

УЗДИЗАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА

4

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Издаје: SVETIGORA, Издавачкоинформативна установаМитрополије Црногорскоприморске

Директор: протојерејставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојерејставрофор Радован

Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић

Главни уредник: јеромонах Кирило (Бојовић)Оперативни уредник: Рајо Војиновић

Дизајн часописа: Мирко Тољић и братија цетињског манастира

Секретар редакције: Татјана Марјановић

Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, јеромонах Никодим (Богосављевић),

јеромонах Петар (Драгојловић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида

(Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић

Сарадници: монахиња Амфилохија (Драгојевић), Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић,

Драгана Керкез, Јелена Петровић

Лектура: Рајо Војиновић, Ивана Јовановић

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Марко Вујичић, Љубица Божановић, Радоје Живковић – Раџа

новембар 2009 / број 195

IZ SADR`AJA:

17.

9.

3.

28.

40.

42.

•

•

•

•

•

•

Богословље 6Образовање и васпитање 15Поводом празника 23Књига Товита 34Помјесна 59Отачаствена 60Митрополија 63

Патријарх руски КИРИЛ (Гундјајев)

Патријарх српски ПАВЛЕ

Епископ диоклијски ЈОВАН (Пурић)

ИВАНА Јовановић

ЈОВАН Б. Маркуш

Свети Петар ЦетињскиЉУДСКА ПРАВА И МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

o молитви и в ериМитрополит АМФИЛОХИЈЕ

БЕСЈЕДА НА РОЖДЕСТВОПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

новотарије“ (Ј. Мајендорф). Димитрије је, за раз-лику од свог пријатеља Св. Николе Кавасиле, који је био за преговоре са Латинима, али без уступа-ка на догматском пољу и еклисиологији, „при-хватао јединство са папом без постављања усло-ва“, што је касније потврдио примањем римока-тиличанства, заједно са царем Јованом V, чији је саветник био. Латинизација духа и етоса наро-да се такође може пратити у ширењу популар-не, народне књижевности, тј. средњовековних романа, који су, за разлику од раних, аскетски и поучно обојених, попут Варлаама и Јоасафа, са западноевропским, витешким мотивима пу-столовина и љубавним перипетијама, били страни православно-јелинском духу. Њима се придружују и сатирична дела која негативно го-воре о свештенству, монаштву, племству, што, на-жалост, није било далеко од стварности. Све ово говори о кризи вере и кризи иденти-тета у позној Византији. Уочено је да историја зна пуно примера када се у кризним и прелом-ним моментима живота заједнице примећује појачаност умне делатности културне елите. Ис-тина, облици те делатности могу бити разли-чити: бекство од стварности у науку, уметност, књижевност или, напротив, ход ка решавању најактуелнијих и најгорућијих проблем. У мо-менту када се руши кохезиона сила заједнице, изражена у њеној вери, обично се решења тра-же не у изналажењу нових, већ путем враћања старим узорима и матрицама. Неоспорно је да је мотив за настајање двеју верски и идеолошки супростављених покрета у Византији у првој по-ловини 14. века био исти: и хуманисти и исихасти су били незадовољни стварношћу Царства које се рушило, и једни и други су прибегли тражењу решења у прошлости; разлика је „само“ у томе што су хуманисти прибегли древном јелинизму, а монаси изворном исихазму. Занимљиво је при-метити, нимало случајну, различитост њихових селидби: једна група мање или више образо-ваних младих људи из Цариграда и Солуна, по-пут Св. Григорија, Св. Филотеја Кокиноса, одла-зи на Атос, а друга се, као Акиндин и Варлаам, из провинција селе у престоницу. Разлог због кога први одлазе, а други долазе у престоницу јесте заједнички – сујета и надменост светске славе и почасти - што се јасно може видети из живота и списа и једних и других. Исто тако, као потврду тезе да у свакој вери у одређену идеју лежи семе религијског култа, показује развој византијског хуманизма од литерарно-риторских кружока (θέατρα) у време Теодора Метохита крајем 13. и почетком 14. века у Цариграду, до езотерије па-ганског култа Георгија Гемиста Плитона у Ми-стри, у првој половини 15. века. Kруг се затво-рио: најомиљенији Плитонов ученик, Димитрије Раул Кавакис, био је праунук Теодора Метохи-та - Плитон и његова „школа“ - непосредни су настављачи дела византијских хуманиста 14. в, делујући у измењеним историјском условима.

- наставља се -

Излагање на Десетом сверуском народном сабору „Вера. Човек. Земља. Мисија Русије y XXI веку“, Москва, 4. априла 2006. године.

о свему судећи, у XXI веку за Русију и народе руских об-ласти и даље ће важна, ако

не и прворазредна питања, као и раније, бити питања научно-техничког, економског и социјалног развоја. Међутим, очигледно је да је енергију за било који вид људске делатности могуће поцрп-сти искључиво у духовној сфери. Зато ће успешно решење ових за-датака у веома великој мери зависи-ти од тога на који начин ће се ти за-даци уклопити у духовне параметре са-мобитне цивилизације какву представља Русија и целокуп-ни простор на ком руски народ живи. Осим тога, значајан чи-нилац који утиче на развој целокупне руске цивилизације остаће односи са спољашњим светом, односно односи са другим цивилизацијама, пре свега са западном. А управо ту посебан значај задобија идејна основа тих односа. У случају западне цивилизације реч је о правима и достојанству чове-ка. Православна традиција, која представља културни темељ руске цивилизације, не може а да не одговори на тај изазов, јер ће се у противном руски свет претворити у маргиналну појаву у савременом свету. Од 1991. године земље које су се формирале као последица распада Совјетског Савеза правно су фиксирале људска пра-ва и слободе као средишње норме друштвено-политичких односа. Данас се овај избор не доводи у сумњу. Напротив, политичко руководство и друштвени лидери непрестано потврђују оданост овим начелима.Међутим, последњих година развијају се и такве тенденције у области људских права које верници оцењују у најмањој мери као двосмислене. С једне стране, људска права служе добру. Не сме се заборављати да су се управо под утицајем те концепције на јавно мњење земаља бившег социјалистичког лагера Руска Православна Црква и друге верске заједнице земаља Источне Европе ослободиле од окова атеизма. Осим тога, људска права прокламују борбу са различитим друшт-веним злоупотребама, понижењима и злом усмереним про-тив личности.С друге стране, ми постајемо сведоци појаве да се концепцијом људских права прикривају лаж, неправда, вређање верских и националних вредности. Осим тога, у комплекс људских пра-ва и слобода постепено се интегришу идеје које противре-че не само хришћанским, него и традиционалним моралним представама о човеку уопште. Ово последње изазива посеб-ну забринутост, будући да иза људских права стоји принуд-на сила државе, која може човека приморавати да чини грех, да гаји симпатије према греху или да буде попустљив према

даци уклопити у духовне параметре са-мобитне цивилизације какву представља Русија и целокуп-ни простор на ком руски народ живи. Осим тога, значајан чи-нилац који утиче на развој целокупне руске цивилизације остаће односи са спољашњим светом, односно односи са другим цивилизацијама, пре свега са западном. А управо ту

aktuelno

аријарх рускиКИРИЛ (Гунјајев)

ЉУДСКА ПРАВА ИМОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

Москва, 4. априла 2006. године.

о свему судећи, у XXI веку за Русију и народе руских об-ласти и даље ће важна, ако

9

новем


спаљено. Да ли су Црногорци чули његово про-клетство и молитву у почетку битке или је он као свети прозрео шта ће бити? То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек и кад није крив претпоставља да је крив. А зло-чинац нечовек никад није крив, увек су криви дрyги. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре, и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је снашао и трајао четири године, злочинци су увек себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их дрyги починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рука-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-се привремене, овоземаљске, ништавне, не изгу-бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог

народа.


ла и еванђелисте Луке и Светог Пе-тра Цетињског у цркви Светог Луке у Крњачи 31. октобра 1997.

спаљено. Да ли су Црногорци чули његово про-спаљено. Да ли су Црногорци чули његово про-спаљено. Да ли су Црногорци чули његово про-клетство и молитву у почетку битке или је он као клетство и молитву у почетку битке или је он као клетство и молитву у почетку битке или је он као свети прозрео шта ће бити? свети прозрео шта ће бити? То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек и кад није крив претпоставља да је крив. А зло-чинац нечовек никад није крив, увек су криви чинац нечовек никад није крив, увек су криви чинац нечовек никад није крив, увек су криви дрyги. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре, дрyги. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре, дрyги. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре, и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је снашао и трајао четири године, злочинци су увек снашао и трајао четири године, злочинци су увек снашао и трајао четири године, злочинци су увек себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их дрyги починили. То да за све злочине што су их дрyги починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и нам буде увек наука и поука. Као што је поука и нам буде увек наука и поука. Као што је поука и нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај истину, за оно што је право и честито, јер на тај истину, за оно што је право и честито, јер на тај истину, за оно што је право и честито, јер на тај истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рука-начин добијамо живот непролазни који је у рука-начин добијамо живот непролазни који је у рука-начин добијамо живот непролазни који је у рука-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-се привремене, овоземаљске, ништавне, не изгу-бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог

besjeda

патријарх српски ПАВЛЕ

анас прослављамо и Светог Петра Цетињског, велико све-тило на ше Цркве, из рода нашега, који је у другом делу XVIII и првом делу XIX века управљао Црквом Божијом

на Цетињу као митрополит цетињски и све Црне Горе и као господар Црне Горе. Колико је он поднео тешкоћа и мука учећи народ и борећи се против крвне освете и

свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу онима који Христову науку или не знају, неће да знају или је знају површно. Он је учествовао у ко мандовању у две битке против скадарског паше, у којима су Црногорци под његовом командом по-бедили и своју слободу одржали. Али свети човек није ишао у борбу зато да туђе отима и да се ти људи убијају, него да брани слободу свога народа и пра-во на своје место под сунцем. Зато је Бог помогао и њему и наро-ду да своју слободу оства-ре, и оснаже, и да у борбама победе. У другој борби на Крусима, пред сам поче-так борбе, Свети Петар се помоли Господу и каже: «Господе помози! Ако сам ја крив, нека први погинем у овој борби''. А онда се обраћа Ка-рамахмут паши ска-дарскоме: «Ако си ти», вели, «крив, да Бог да огњем живим саго-рео.» Битка почиње. Командује брат Кара-махмут паше, али Црно-горци сузбију његов напад. Турци се поколебају и почну да беже. Карамахмут паша, да их охрабри, јурне на коњу, али се спотакне, и падне. Један Црногорац одсече му главу и битка се заврши. Кад се битка завршила Светом Петру Цетињском на бојном пољу донесоше трофеје и главу Карамахмут паше и он ће, иако га није познавао али је ту био присутан човек који га је познавао и потврдио да је глава Карамахмут паше, рећи: «Е, Карамах мут пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани па си од нас дошао сиротињско да узмеш?» Па се онда обрати Црногорци-ма: «Где му је тело? Ако је и непријатељ, сахранити га треба''. Рекоше му да је тело


себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да

бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог


ла и еванђелисте Луке и Светог Пе-тра Цетињског у цркви Светог Луке у Крњачи 31. октобра 1997. Крњачи 31. октобра 1997.

себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их дрyги починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рука-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-се привремене, овоземаљске, ништавне, не изгу-бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог

свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу онима који Христову науку или не знају, неће да знају или је знају површно. Он је учествовао у ко мандовању у две битке против скадарског паше, у којима су Црногорци под његовом командом по-бедили и своју слободу одржали. Али свети човек није ишао у борбу зато да туђе отима и да се ти људи убијају, него да брани слободу свога народа и пра-во на своје место под сунцем. Зато је Бог помогао и њему и наро-ду да своју слободу оства-ре, и оснаже, и да у борбама победе. У другој борби на Крусима, пред сам поче-так борбе, Свети Петар се помоли Господу и каже: «Господе помози! Ако сам ја крив, нека први погинем у овој борби''. А онда се обраћа Ка-рамахмут паши ска-дарскоме: «Ако си ти», вели, «крив, да Бог да огњем живим саго-рео.» Битка почиње. рео.» Битка почиње. Командује брат Кара-Командује брат Кара-махмут паше, али Црно-махмут паше, али Црно-горци сузбију његов напад. горци сузбију његов напад. Турци се поколебају и почну Турци се поколебају и почну да беже. Карамахмут паша, да беже. Карамахмут паша, да их охрабри, јурне на коњу, али се спотакне, и падне. али се спотакне, и падне. Један Црногорац одсече му Један Црногорац одсече му главу и битка се заврши. Кад главу и битка се заврши. Кад се битка завршила Светом се битка завршила Светом Петру Цетињском на бојном Петру Цетињском на бојном пољу донесоше трофеје и главу Карамахмут паше и он ће, иако га није познавао али је ту био присутан човек који га је познавао и потврдио да је глава Карамахмут паше, рећи: «Е, Карамах мут пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани па си од нас дошао сиротињско да узмеш?» Па се онда обрати Црногорци-ма: «Где му је тело? Ако је и непријатељ, сахранити га треба''. Рекоше му да је тело

себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их дрyги починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај истину, за оно што је право и честито, јер на тај истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рука-начин добијамо живот непролазни који је у рука-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-се привремене, овоземаљске, ништавне, не изгу-бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог

народа. народа.

Део беседе изговорене на Светој Део беседе изговорене на Светој Литургији на празник Светог апосто-Литургији на празник Светог апосто-

ла и еванђелисте Луке и Светог Пе-ла и еванђелисте Луке и Светог Пе-тра Цетињског у цркви Светог Луке у тра Цетињског у цркви Светог Луке у Крњачи 31. октобра 1997. Крњачи 31. октобра 1997. Крњачи 31. октобра 1997. Крњачи 31. октобра 1997.

себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их дрyги починили. То да за све злочине што су их дрyги починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рука-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере-се привремене, овоземаљске, ништавне, не изгу-бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог

свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу онима који Христову науку или не знају, неће да знају или је знају површно. Он је учествовао у ко мандовању у две битке против скадарског паше, у којима су Црногорци под његовом командом по-бедили и своју слободу одржали. Али свети човек није ишао у борбу зато да туђе отима и да се ти људи убијају, него да брани слободу свога народа и пра-во на своје место под сунцем. Зато је Бог помогао и њему и наро-ду да своју слободу оства-ре, и оснаже, и да у борбама победе. У другој борби на Крусима, пред сам поче-так борбе, Свети Петар се помоли Господу и каже: «Господе помози! Ако

махмут паше, али Црно-горци сузбију његов напад. горци сузбију његов напад. Турци се поколебају и почну да беже. Карамахмут паша, да беже. Карамахмут паша, да их охрабри, јурне на коњу, али се спотакне, и падне. али се спотакне, и падне. Један Црногорац одсече му главу и битка се заврши. Кад главу и битка се заврши. Кад се битка завршила Светом се битка завршила Светом Петру Цетињском на бојном Петру Цетињском на бојном пољу донесоше трофеје и пољу донесоше трофеје и главу Карамахмут паше и он главу Карамахмут паше и он ће, иако га није познавао али ће, иако га није познавао али је ту био присутан човек који га је познавао и потврдио да је глава Карамахмут паше, рећи: «Е, Карамах мут пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани па си од нас дошао сиротињско да узмеш?» Па се онда обрати Црногорци-ма: «Где му је тело? Ако је и непријатељ, сахранити га треба''. Рекоше му да је тело

Келија Светог Петра Цетињског

анас прослављамо и Светог Петра Цетињског, велико све-тило на ше Цркве, из рода нашега, који је у другом делу XVIII и првом делу XIX века управљао Црквом Божијом

на Цетињу као митрополит цетињски и све Црне Горе и


3

новем


o молитвии в свијет постоји ван субјекта сазнања, Протагорину тезу о човјеку као мјерилу ствари доводи до апсурда.Сократова метода дијалога, којом он попут ба-бице свом саговорнику помаже да породи исти-ну скривену у њему од вјечности открива мјерило ствари у сфери идеалног. И црквено и световно образовање у свом наслеђу имају елементе иде-алног и рационално-чулног домена размишљања. Теоријско сазнајна немогућност доказа о постојању спољашњег свијета указује да ништа не постоји не-зависно од другог. Настојање да се чулна или раз-умска стварност дефинишу независно једна од дру-ге води у расцјепканост, која се са таквог полазиш-та никада не може превазићи. Црквено сазнање све исказе о чулном и рационалном тврди из њихове нераздељивости. Црквено образовање тежи да синтетише (сабере) све домете сазнања и прожме их савршенством. Тежећи том циљу, схватамо колико знамо да ништа не знамо (Сократ). Све што више напредујемо у сазнању или образовању, схватамо колико још бесконачно има могућности. Црквено образовање наглашава потре-бу непрекидног учења. У богослужењу Православне Цркве често чујемо молитву која почиње ријечима „Опет и опет...“. Опет и увијек изнова откривамо боље и боље. У световном образовању наглашава се период образовања који кандидату даје компетенцију (савр-шенство) до пензије. Није увијек лако наћи начин подстицаја на стално усавршавање, али такав им-ператив постоји и код црквеног и код световног образовања.

ме у световном образовању, показатељ су да то образовање трага за улогом у друштву, која је нешто више од пуке техничке употребљивости. Отуда и све толерантнији став световних шко-ла према црквеном образовању.

ЗакључакРазликовање црквеног и световног васпитања јавља се као чињеница неког идеолошког система у којем треба решавати овако постављено питање. Питање се разматра без удубљивања у специфичности „црквеног“ и „световног“. Проблем је како да се они доведу у однос и колико је могућа њихова узајамна интеракција. Ми тврдимо да је тај однос могуће дефинисати у позитивном смислу. Стварање предуслова за стицање цркве-ног образовања није везано само за увођење вјерске наставе у школама. Потребно је да просветне институције уваже домете црквеног образовања. Ти домети су уткани у наслеђе самих тих институција, само је потребно то искрено сагледати. Ако су сви домети друштвених и природних наука достојни удубљивања и проучавања, тим прије су тога достојни изрази и богаство цркве-ног живота .Проблем световног образовања је та недовољна спремност да се удуби у црквену стварност. Тога ради, таква просвета није иму-на од бројних предрасуда према Цркви. Црквено образовање је најприје дубока егзистенцијална потреба. Познати су бројни примјери гдје су се људи од науке, умјетности и политике усавр-шавали у црквеном образоваању мимо професионалних по-буда. Своје духовно усавршавање нијесу занемаривали, чак су признавали да је њихов успјех последица јаке вјере, коју су стек-ли црквеним васпитањем.Црквено васпитање, на овим нашим просторима, често је било једини вид просвете. Раздвајање световног и црквеног образовања у савременом технолошки развијеном свијету образовања.

Смисао световног образовања везан је за разликовање природних и духовних наука и у том оквиру развиле су се бројне научне дисциплине. Овај поступак, специјализације и омеђавања обла-сти сазнања, дао је изузетне ефекте у технолошкој сфери живота. Тако и образовање често постаје једно од оруђа технолошког развоја. Честе рефор-

образовања у савременом технолошки развијеном свијету више је једно организационо решење него ли нека искључивост. Омаловажавање и одбацивање црквеног образовања код нас и те како је оставило негативне последице. Овим су оштећени не само Црква већ и световне институције. Благотворни и спасо-носни смисао једног и другог образовања могуће је објединити једном педагогијом.

Драга браћо и сестре!јера и молитва су једина два крила којим ми људи може-мо да летимо. И као што птица не може летјети без својих

крила, тако ни људско биће не може да полети из низи-на према висинама, према небесима, без тих крила. Не може прелетјети не просто ове океане који нас окружују

и које могу прећи бродови које је човјек изумио, него не може прелетјети онај океан бесконачни. А човјек је биће призвано да пређе тај бесконачни океан. Вјера, која је по ријечима Све-тог апостола Павла основа онога чему се надамо и, како додаје Свети апостол, која је и провјера невидљивих ствари, и молитва, која по ријечима Светог боговидца Григорија Богослова, једног од најопитнијих отаца Цркве, призив људском бићу, па ће он рећи да се треба више молити него ли дисати. Колико је важ-но дисање за човјека, још је важнија молитва као његово духов-но дисање, јер тјелесно дисање одржава наш тјелесни пролаз-ни живот, духовно дисање преображава пролазност у непро-лазност, открива нам безграничну мјеру нашег људског смис-ла и нашег људског постојања. Није случајно апостол Павле ре-као да је све што није од вјере гријех. Шта то значи? То значи да све што није утемељено на том невидљивом и наизглед малом камену станцу, све што није дакле на њему утемељено, што иде ван њега, оно иде у ништавило, иде у пропаст, иде - како би ре-као наш Свети владика Николај - у земљу Недођију. Није дакле случајно што откад знамо за човјека на земљи, без обзира којој култури он припадао, без обзира којој религији он припадао, ако хоћете и без обзира којој идеологији он припадао, човјек је биће вјере. Наш познати љекар и психијатар Јеротић негдје је рекао и запи-сао да и лист на дрвету вјерује да га неће вјетар одувати. Он је то рекао једној угледној дами, у то вријеме другарици, која је има-ла психичке проблеме, па је дошла код њега као психијатра да се лијечи, да се посавјетује, а он је питао: ‘’Другарице, да ли ви вјерујете?’’ ‘’За Бога милога шта ви мене питате. Знате да сам ја комуниста и мој муж, какав је то начин. Ја сам мислила да дола-зим код модерног човјека!’’ Онда је он њој рекао: ‘’Све ја то знам, али управо зато што сам оно што јесам, кажем: и лист на дрве-ту вјерује да га вјетар неће одувати.’’ Вјера је оно чиме ми живи-мо, вјера а не знање. Не зато што вјера није знање него управо зато што је вјера најдубље могуће знање, што је она дубља од онога што ми називамо знањем. Зато је апостол Павле и назива основом. Одкуд вјера у човјеку ако је човјек само земаљско биће условљено простором, временом, својим рођењем; условљено природом у којој се рађа и условљено својом сопственом при-родом? Откуд у њему тај вид вјере, та потреба? Откуд да вјера постане саставни дио његовог бића, тако да мирне душе може-мо да кажемо да је човјек биће вјере, или као што се каже обич-но да је човјек homo religiosus, да је човјек биће религије? Ми го-воримо вјера умјесто религија, јер хришћанство није религија, оно је много савршеније од било какве религије. Сва анализа људске историје доказује да је човјек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом, биће које чезне за другим и не само за другим као својим пријатељем, комшијом, за другим полом, другим као људском заједницом, него за неким другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави истински смисао и људско заједништво, који утврђује заједништво међу људима. Данас сам био у Ваљеву, вјенчао сам младенце нове, и све оно што сам говорио, што говори Црква на вјенчању указује на то да је тај други – Он, Господ, Бог, Син Божији Христос; Он Који је вјечна љубав. Да је Он она истинска свеза, непролазна и вјечна, између два бића која се сједињују у једно тијело и једнодушност.

Иначе да није Њега та заједница би била заједница од данас до сутра, дуне вјетар и нестане та заједница, дође смрт једнога или другога или болест и ма колико се заклињали једно другоме на вјерност и љубав, оде то и претвори се у прах и пепео да није Онога истински другога, вјечно другога, да није Његове љубави и Његовог при-суства да освјешта, да уђе као квасац у биће и да обједини и да јединство које је земаљско, тјелесно, душевно учини јединством вјечним и непро-лазним. Зато се и каже да оно што Бог сједини, човјек да не разједини. А то јединство се упра-во и темељи на вјери, на тој основи на том каме-ну темељцу. Вјеровање значи негдје у дубина-ма свога бића сусрести се са живим Богом, нисмо ми увјек довољно свјесни тога, али је то најдубља истина наше вјере. Не би она могла да се зачне у нама, не би она могла да никне у нама, не би мог-ла да никне вјера у човјеку да није Његовог прису-ства у нашим дубинама, у дубинама нашег бића, у дубинама наше природе, у дубинама природним у којим се рађамо. Зато владика Николај говори: ко ме то гледа кроз звијезде, кроз сунце, ко ме то гле-да кроз сва бића. Свако створење видљиво или невидљиво је око неко кроз које нас Он гледа, око које је у нама присутно, дубоко у нама записано, за-плетано, тако да онај који намирише, који осјети то око, он се негдје у дубинама сусрете са њим и коли-ко је тај сусрет стварнији, реалнији, чистији утоли-ко је и вјера дубља и тврђа. Зато се наша вјера и на-зива тврда Божија вјера. Не каже народ тек ‘’Дајем ти Божију вјеру’’, тврда је вјера. Вјера је тврда упра-во зато што је утемељена на том камену станцу, на оном камену станцу кога, како каже Јеванђеље, зи-дари одбацише, а он постаде крајеугаони камен и дивно је то у нашим очима. Човјек кроз цијелу историју покушава да тај крајеугаони камен одба-ци, да га заборави, све од Адама и првог људског пада, да га превиди, рачунајући да може без њега да устроји свој живот. Ми смо свједоци, драги моји, идеологија као што је био комунизам, који је покушао да људску судбу сагради не на њему, на том камену станцу, него на самом човјеку, али опет на темељима једне вјере да у том човјеку постоје такве силе и такве снаге на којима може да се гради један нови свијет. Док је била присутна та вјера и комунизам је имао својих присталица, али с обзиром на то да је та вјера била саграђена не на камену станцу него на пијеску, ду-нуо је вјетар нове идеологије и није остао камен на

o молитвии в ериериериериериериИначе да није Њега та Иначе да није Њега та заједница би била заједница од данас до сутра, дуне вјетар и нестане та заједница, дође смрт једнога или другога или болест и ма колико се заклињали једно другоме болест и ма колико се заклињали једно другоме на вјерност и љубав, оде то и претвори се у прах и пепео да није Онога истински другога, вјечно другога, да није Његове љубави и Његовог при-суства да освјешта, да уђе као квасац у биће и да

PREDAVAW

E

митрополит АМФИЛОХИЈЕ

и в ериИначе да није Њега та

Драга браћо и сестре!јера и молитва су једина два крила којим ми људи може-мо да летимо. И као што птица не може летјети без својих

крила, тако ни људско биће не може да полети из низи-на према висинама, према небесима, без тих крила. Не може прелетјети не просто ове океане који нас окружују

Каква нам је вјера таква ће нам бити молитва

16

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

17

новем


Прича о мудрим и лу-дим девојкама из Св. Јеванђеља по Матеју (25, 1-13) се на богослужењима чита више пута у току го-дине, па тако и на дан када Црква празнује Св. Параскеву-Петку (14/27. октобра), те на Св. Литургији тога дана слушамо: ‘’Тада ће бити Царство небеско као де-сет дјевојака које узе-ше свјетиљке своје и

изиђоше у сретање же-нику. А пет њих бијаху му-

дре и пет луде. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одгово-рише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Го-сподару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, да-кле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.’’

ва прича, као и прича о мудром и рђавом слу-зи (Мт. 24, 45-51), која јој непосредно претходи и прича о талантима (Мт. 25, 14-30), која јој сле-

ди, говоре о једном истом: о Царству небеском и о томе који је начин да се оно задобије, односно о томе на који начин се од старог човека изграђује нови, подобан Царству Христовом. Оно што је још, по тумачењу Отаца, заједничко овим параболама јесте да све опет говоре само о једном: о милосрђу.

Да је метод задобијања Царства пре свега и мимо свега, мимо свих других подвига и врлина, братољубље и милосрђе. То је оно чему нас читаво Јеванђеље учи, а о чему све ове параболе на ве-ома јасан и недвосмислен начин говоре: ‘’Доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада и у час када не мисли, и расјећи ће га напола и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба’’ (24, 50-51); ‘’А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас’’ (25, 12); ‘’А неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба’’(25, 30)... Све ово је опет одмах потврђено у опису Страшног суда, где ће милостиви-ма Господ рећи: ‘’Ходите благословени Оца мојега; примите Цар-ство које вам је припремљено од постанка свијета’’ (25, 34); а они-ма који милости према ближњима нису имали: ‘’Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.’’ (25, 41). Но, док се у причама о мудром и рђавом слузи и о талантима го-вори о свим људима без разлике, како сваки од нас треба да своје животне потенцијале не само умножава, већ и несебично дели (зато нас Св. Јован Златоусти поучава ‘’...знајући то, употребимо и новац и старање и покровитељство и све на корист ближњега. Под талантима се подразумева оно што сваки има као своје могућности, било заштитништво, било имање, било знање, било шта год томе слично’’, Тумачење на Св. јеванђелиста Матеја), у причи о мудрим и лудим девојкама се наглашава да је реч о они-ма који држе девственост. Због чега Господ од свих људи издваја баш оне који се труде у подвигу девствености? ‘’Због тога’’, вели опет Св. Јован, ‘’што је девственост велика ствар о којој многи имају високо мишљење, те да се не би неко ко га се придржава опустио, и као да је већ све испунио, престао да ради на другим врлинама, Христос приповеда ову причу. Да би показао да се дев-ственост, па чак и удружена са другим врлинама, али лишена дела милосрђа, осуђује као и прељуба, те се нечовечан и немилосрдан изједначује са прељубницима. И то је сасвим праведно: ове је сав-ладала телесна страст, а неразумне дјеве – среброљубље. А теле-сна страст и среброљубље нису међусобно једнаки по снази, већ је прва силнија и већу муку задаје човеку. И због тога што су од слабијег противника побеђене, дјеве мање заслужују опроштај. Стога их Христос и назива лудим, јер су се, свршивши већи подвиг,

а не савладавши неупоредиво мањи, лишиле свега. Светиљкама назива сами дар девствености, а уљем човекољубље, милосрђе и помоћ потребитима.’’ Св. Теофилакт Охридски у свом Тумачењу Св. Јеванђеља од Матеја слично расуђује о значењу светиљки и уља, те светиљкама сматра душу сваког од нас, ‘’јер је ум сваког човека светило његове душе’’, а уљем човекољубље и милосрђе, с тим што он своје тумачење поткрепљује и сличношћу које речи милост (έλεος) и уље (έλαίον) имају у грчком језику.А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспа-ше: овим је Господ на посре-дан начин ученицима казао да неће мало времена проћи до Његовог другог доласка. Сан у који су оне пале озна-чава са једне стране оно што је људској природи, склоној раслабљености, блиско: опуштање и заборав, а са дру-ге и смрт која нас све чека и по којој нећемо имати више могућности да прекаљујемо старог човека у себи. ‘’А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање’’. На ову вику су све дјеве устале, и оне које су има-ле уља у светиљкама и оне чије су светиљке биле празне. Устале су све, јер су све Женика че-кале. Нигде није речено да се било која од њих успавала или да није марила што је Женик коначно дошао. То нам показује да су га све са истом чежњом и нестрпљењем очекивале: ‘’Знај добро да је свака душа добила светиљку и просветљење од Бога и да све душе устају у сретање Господу, јер желе да се сретну и сједине са њим.’’ (Св. Теофилакт). Али показује се да није довољно само оче-кивати, као што ‘’неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мојега који је на небе-сима.’’ (Мт. 7, 21). Потребна су и дела вере, дела не ради плате и за-слуге, већ да би нас учинила способним да примимо нову земљу и ново небо када дође време, да примимо и да будемо примљени у ту свеобухватну и потпуно различиту новину живљења, да бу-демо спремни да уђемо с Њим на свадбу... Но, време које имамо да се преобликујемо, да се преобразимо из старог у новог чове-ка је ограничено и то је значење које скривају стихови: А луде ре-коше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидо-ше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затво-рише се врата. Оних пет дјева је лудо и јер су се ‘’узалуд нада-ле да ће добити уље од мудрих дјева, без обзира на то што су му-дре дјеве биле изразито човекољубиве, по чему су се и просла-виле. И без обзира на то што не траже од мудрих сво уље, већ веле ‘дајте нам од уља вашега’, указујући на нужду у којој су – ‘јер се наше свјетиљке гасе’, биле су одбијене. И ни човекољубље оних од којих су искале, ни остваривост молбе, ни потреба и нуж-да им нису помогли да добију искано. Чему нас ово учи? Томе да,

ако не променимо сопствена дела, нико неће бити у стању да нам помогне, и то не зато што неће, већ зато што не може. И мудре девојке се и правдају немогућношћу. Ово је објаснио и блажени Авраам,

када је рекао ‘постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу’ (Лк.16, 26)’’ (Св. Јован Златоусти). И узалуд су после куца-ле луде девојке на затворе-на врата: ‘’Господару, Госпо-дару! Отвори нам.’’, јер им њихов вољени Женик на то одговара: ‘’Заиста вам ка-жем, не познајем вас.’’ ‘’И где је корист девствености’’, закључује Св. Јован, ‘’када те дјеве нису ни виделе Жени-ка, а када су закуцале чуле су страшни глас: одлазите, ‘не познајем вас’? Када је то рекао сам Христос, не тре-ба очекивати ништа дру-го, осим пакла и несносног мучења; чак и више од тога – саме те речи су страшније и од пакла.’’ Овај одељак слушамо на празник Св. Петке, јер њу Црква памти и слави као једну од најмудријих дјева у

својој историји. Као ону која ни девство није прек-ршила, а ни милосрђе заборавила. На самом по-четку њеног житија стоји следеће: ‘’Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко уре-заше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоце-ну хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чи-нити. На грдње због тога, она је родитељима одго-варала да она другачије не може живети.’’ (о. Јустин Поповић, Житија Светих). Такво стремљење, умно-жено вишедеценијским непрекидним и силним под-визима, учинило је од мудре девојке Параскеве, којој ‘’главна и непрекидна брига беше: како украсити жи-жак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Жени-ку Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове’’, велику и славну, ши-ром васељене прослављену светитељку Христо-ву, која се и даље милосрдно и човекољубиво стара за све потребите и која нам је свима опомена и под-сетник да не заборавимо непотрошиво значење и значај речи Господњих: ‘’Стражите, дакле, јер не зна-те дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.’’

нику. А пет њих бијаху му-дре и пет луде. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада

jevan\elsko slovo


Да је метод задобијања Царства пре свега и мимо свега, мимо

доћи.’’ва прича, као и прича о мудром и рђавом слу-зи (Мт. 24, 45-51), која јој непосредно претходи и прича о талантима (Мт. 25, 14-30), која јој сле-

ди, говоре о једном истом: о Царству небеском и

40

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

41

новем


INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/230-375, 234-222; Краљице Марије, 1/3, 11000 Београд

e-mail: [email protected]Штампа: д.о.о., Шимановци

Дана 17. августа 2009. го-дине навршава се 90 го-дина од упокојења Јована Поповића- Липовца, по-знатог ратника са бал-канских и руско евро-азијских ратних попри-шта, бригадира црногор-ске војске, генерала руске војске, пјесника, путопис-ца и преводиоца.

етнографском збор-нику „Ријечка нахија у Црној Гори“, који је штампан 1911. го-

дине, наш познати етнолог Андрија Јовићевић пише да су Липовци старином из Призрена. Од те је породице и први зетски епи-скоп Иларион. Даље, Андрија Јовићевић пише да је Иларионов дјед био „Србин Призренац“, а да се његов син Љеш доселио у тадашњу Зету, у мјесто Шишовићи (племе Грађани, Ријечка нахија). Љеш је имао четири сина: „најмлађи Илија пошао је са Све-тим Савом и доцније поста епископ Зете, а остали му се синови поженише“. Од једног Илијиног бра-та, чији се син кнез Илија назвао по дједу Љешевић, потичу из Грађана братства: Поповићи, Кнежевићи, Петровићи, Вуковићи и Милановићи. Сва се ова братства зову општим именом Липовци и сви-ма је крсна слава Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља (6.октобар). Од једне гране Липоваца која је давала стално кнежеве грађанске, братство се назвало Кнежевићи. Од друге једне гране били су непрестано попови грађански, по чему се на-звала Поповићи. Из овога произилази закључак да први зетски епископа Иларион и Јован Поповић-Липовац, као уосталом и сва братстава која потичу од Љеша, који се из Призрена доселио у тадашњу Зету, а данашњу Црну Гору, имају заједничко поријекло.Јован Поповић-Липовац рођен је у Грађанима 14. јуна 1856. године у породици Ђорђа Поповића, свештеника, који је као противник режима књаза Данила, био принуђен да 1857. године напусти род-ну груду и емигрира у Аустрију, а потом у Србију. Јован је основну школу завршио у Задру, а гимназију у Београду. Након завршене средње школе уписао се на Московски универзитет, са којег је прешао на Артиљеријску академију и успјешно је завршио.Када су се огласиле прве пушке у херцеговачком устанку 1875, године Јован Поповић-Липовац до-шао је из Русије као добровољац на испомоћ својој браћи, и тада, као деветнаестогодишњак, показао личну храброст. Наредне, 1876. године учествовао је у жестокој бици против Турака на Рогамима (Пи-пери), недалеко од Подгорице, гдје се посебно ис-такао.Војничке врлине Јована Поповића-Липовца дола-зе до пуног изражаја у руско-турском рату 1877-1878 године на ратишту у Бугарској, приликом

ослобођења Плевне, о чему у „Гласу Црногорца“ (1884) пише следеће: „Липовац је у све ратове био командир ,,Изгубљене дјеце“. Под Авлијар, први се попео и посјекао турског коман-данта, зашто је добио Крст Светог Ђорђа IV реда. На Девебојни, 1878. године отео је осам топова и заробио све топнике, зашто је добио Крст Св. Ђорђа I степена, бр.14, којег не носи ниједан официр у милион руске армаде“. Приликом угушивања побуне у Туркменији 1879-1880 године, у једном од многих окршаја са Ахал-Текинцима тешко је рањен, а за испољену храброст у овом дугом и крвавом рату добија орден Светог Владимира.По избијању бокешког (кривошијског) устанка 1882. године Јован Поповић-Липовац успијева да сакупи групу од 17 црногорских печалбара добровољаца у Бугарској, са којима је пожурио да при-текне у помоћ устаницима. Као руском официру и држављанину због административних препрека није му успјело да се благовре-мено прикључи устаницима али је, ипак, успио да се пребаци у Црну Гору, гдје је боравио од 1883. до 1898. године. Књаз Нико-ла Петровић Његош га је лијепо примио и са њим коректно по-ступао, без обзира на сукоб који је некада постојао између књаза Данила и попа Ђорђа Поповића –Липовца, оца Јовановог.Цијенећи његов патриотизам и ратне заслуге на разним бојиштима књаз Никола га је наименовао за свог ађутанта, а 1890. године унаприједио у чин бригадира црногорске војске и одли-ковао златном Обилића медаљом.Почетком 20. вијека Липовац се поново нашао у руској војсци. Када је избио руско-јапански рат, 1904-1905 године, као пуковник царске руске војске отишао је на бојно поље у Манџурији као ко-мандант руских охотника (добровољаца). У знаменитој бици код Вафанкуа је командовао Аријер-гардом и практично спасао ру-ску артиљерију. У овој бици је био рањен у главу, што му није сме-тало да учествује у крвавој четвородневној бици на заузимању врхова Сајџа, а потом у познатом јуришу на Киланину, гдје је ко-мандовао групом од 14.000 војника који су са бајонетима заузели јапанске позиције и спасили ситуацију цијеле источне армије. За

дине, наш познати етнолог Андрија Јовићевић пише да су Липовци старином из Призрена. Од те је породице и први зетски епи-скоп Иларион. Даље, Андрија Јовићевић пише да је Иларионов дјед био „Србин Призренац“, а да се његов син Љеш доселио у тадашњу Зету, у мјесто

sje]awa


ЈОВАН ПОПОВИЋ-ЛИПОВАЦ,ХЕРОЈ И ПЈЕСНИК

је штампан 1911. го-

42

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

poezija

фаило није могао да схвати зашто га хвале када само обавља своју дужност. Себе је сматрао „непотребним слугом“ но, савршено је обављао оно што му беше заповеђено. (Свети Игњатије Антиохијски, Писмо Ефесцима).Крајем 1912. г. се разболео обављајући своју службу. Лекари су закључили да је реч о обољењу срца од чега се касније и упокојио. После две недеље је смо-гао довољно снаге да служи Литургију у саборном храму. Наставио је да обавља своје пастирске посе-те разним градовима током 1912-13. Поново се раз-болео 1915. и провео два месеца код куће, стрпљиво подносећи своју болест. Одморио се од подвига у ноћи 27. фебруара.За Светог Рафаила је од младости највећа радост била да служи Цркви. Када је стигао у Америку, зате-као је људе који су живели којекуда у расејању, и по-звао их да се уједине. Никада није занемаривао по-верено му стадо, већ је путовао по Америци, Кана-ди и Мексику тражећи „изгубљене овце“ да би мо-гао да се постара о њима. Чувао их је да не застра-не на туђе паше, и штитио их од духовних повреда. Када се упокојио, сиријско-арапска мисија је бројила 30 парохија са 25.000 верних.Свети Рафаило је долазио у додир са разним људима и увек је према свима био попут нежног оца. Стекао је њихову љубав и поштовање, најпре зато што их је волео, а потом због своје привлачне личности и од-личног карактера. Увек је био љубазан и милостив према другима, а строг према себи. Учинио је толико добрих дела током земаљског живота, а сада у сабо-ру светих ангела узноси непрестану молитву и хва-лу Богу.

Одломци преузети из листа „Православна Црква“, број април-мај 2000.

Са енглеског: Милена Тејлор.Извор: http://orthodoxwiki.org/Raphael_of_Brooklyn

Поставимо живи храм Божији угледајући се на Богородицу - Храм Бога Живога

Јеванђељу се каже: Нико се не попе на небо осим Онога Који сиђе са неба, Сина Божијег Који је на не бу (Јн. 3, 13). Онај Који је створио све и сва, Онај Који је говорио кроз Проро-

ке, оваплотио се и дошао је у овај свет, вољом Божијом и љубављу Божијом. Али, била је потреб на и Пресвета Богородица да прими у себе Творца Неба и Земље, да роди Творца Неба и земље. Син Божији је по стао Син Човечији кроз Владичицу нашу Богородицу. Блажени су они који слушају реч Божију и благо онима који се диве Њему и Његовим речима, молитвено размишљајући о Оној која Га је у утроби носила, која Га је родила и донела на овај свет, која Га је дојила и повија ла, Која Га је подизала и васпитавала... Христос је дошао у овај свет да би се уздигао на Часни и Животвор-ни Крст, показавши сопственим приме ром да, заиста, нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13). Христос је дошао да спаси свет и био је разапет на Крсту. Ра-ширио је на Крсту руке Своје да би загрлио читав свет. Под Крстом стоји Пресвета Владичица Богородица, гледајући, до краја, стра-дање свога Сина, показујући праву и истинску љубав, јер се права и истинска љубав показује искључиво у трпљењу, у жртви, у Крсту. Можете замислити каква је и колика била љубав, какво је и коли-ко било трпљење, и какво је и колико би ло чекање Светих Пра-ведних Јоакима и Ане док нису до били своју кћер Марију. Они нису пали у безнађе и нису ја-диковали над својом судбином, него су стал-но и увек изно ва хрлили и ходили у Храм Јерусалимски. Од својих савре меника су, у складу са тадашњим схватањима, били пре-зрени, јер су људи мислили, да Јоаким и Ана немају деце због својих грехова. Ана, мајка Пре-свете Богородице, отишла је у пустињу да би се тамо, четрдесет дана и четр десет ноћи, мо-лила Богу да јој подари дете. Они који су били у Јерусалиму, имали су прилике да виде ту пећину где се молила Света праведна Ана, која се налази у бли зини Хозевитског манасти-ра, на путу за Јерихон. Исто времено се Богу молио и праведни Јоаким. Постом и мо литвом они су, на крају, измолили Ону Која ће постати Мајка Сина Божијег, Мајка Цркве. Господ је дошао да би све и сва, сваку пору на шег Жи-вота освештао и спасао. Зато Црква слави да нашње Рођење Пресвете Богоро-дице. Црква, на овај праз-нични начин, слави само три рођења: рођење Госпо да Ису-са Христа, рођење Пресвете Вла-дичице Богороди це и рођење Све-тог Јована Крститеља. Кроз та рођења Црква прославља и осмишљава свако рођење и сваки до лазак у овај живот. Да

би се родила Мајка Божија било је потребно да се молитвом измоли милост небеска. Не ће Бог ништа на силу, него хоће слободне сарад-нике ко ји ће Њему слободно да се обраћају и да Му се у љубави моле. Када је, од Бога измољена, Марија дошла у овај свет, била је уведе-на и предата у Храм Божији, где се стиче и чува страх Божији, постом и молитвом, као и небеским врлинама послушности и смирења. Где се научила Мајка Божија тим врлинама? Научила се у Храму Божијем. Тако и ми, свештеници, монаси и монахиње Цркве треба да сле дујемо примеру Пресвете Владичице Богородице. Да се Пресвета није при-премила тим врлинама не би ни могла да каже Богу: ''Ево слушкиње Господње - нека ми буде по речи твојој!'' (Лк. 1, 38), амин - нека буде воља Твоја! Данас, овим првим великим празником у Новој црквеној години започињу и сви остали празници које ће мо прослављати у току целе године. У ове јесење дане ка да сабирамо плодове, ми благодаримо Богу за све и сва, за сав живот наш. Пример тог благодарења јесте, пре свих, Пресвета Богородица, и пример такве молитве јесте, пре свих, Пресвета Богородица . Она је на данашњи дан рођена од Светих правед них Јоакима и Ане. И ми данас молимо од Ње милост: да нам Својим молитвама дарује да смерно следујемо Њеном примеру, да се спасемо Њеним молитва-ма и заступниш твом. Ко ће нам, драга браћо и сестре, помоћи ако не Пре света Богородица? Једино што треба јесте да Јој у моли тви при-падамо, да Јој усрдно вапијемо. Блажени су они који не само да слушају него и испуњавају и чувају реч Божију. Не живи човек само о хлебу него о свакој речи која изла-зи из уста Божијих (Мт. 4, 4). Божији људи су живели у пустињама, као Свети Јо ван Крститељ, и хранили се, првенствено, Духом Божи јим, благодаћу Божијом, речју Божијом, и зато су могли издржати све те подвиге. А ми? Ми данас увек негде жу римо, нестрпљиви смо, па чак ни овде, у храму, нећемо да се смиримо. Свети Василије Острошки се много молио у хра му Пресвете Богоро-дице, посвећеном Њеном Ваведењу. Свети Василије је под крстом и знаком крста био целог свог живота. Сав живот његов био је у знаку крста и стра дања, али страдања дуготрпељивог и скрушеног, и зато

неодвојивог од васкрсења. Зато је и саградио храм Часном и Жи-вотворном Крсту, који се налази горе на врху Остро га и сија својом благодаћу. Ми се данас, у ову свету недељу, припремамо за долазак ве-

ликог празника Воздвижења Часног и Живо творног Крста. Дај, Боже, да овај празник дочекамо у по кајању и смирењу, да никада

не престајемо да се припре мамо за одлазак у цркву, на Службу Божију, за дубљи ула зак у Цркву, да се припремамо да и ми по-

станемо живи храм Божији као што је Пресвета Богороди-ца постала храм Бога Живога. Ми смо позвани да се не-престано ка јемо и изнутра очишћујемо, да бисмо мог-

ли да примимо Духа Божијег, да бисмо се освештали благодаћу Божијом. Зато пазимо како приступамо Светињи! Када иза-ђемо из Светиње треба да се трудимо да чувамо и сачува мо Светињу у Своме срцу, да носимо свугде са собом мир и радост храма Божијег, радост благо-

слова Мајке Божије, као и благодатну силу и дејство овог великог празника.

Нека је срећан и благословен, још једном, овај празник! Нека нам Пресвета Богородица помогне Својим заступ-

ништвом, као и силом и дејством Часног и Живо творног Крста и Гроба Господњег! Господу нашем нека је слава у векове веко-ва. Амин!

Бесједа изговорена 8/21. септембра 2003. године

ко било трпљење, и какво је и колико би ло чекање Светих Пра-ведних Јоакима и Ане док нису до били своју кћер Марију. Они нису пали у безнађе и нису ја-диковали над својом судбином, него су стал-но и увек изно ва хрлили и ходили у Храм Јерусалимски. Од својих савре меника су, у складу са тадашњим схватањима, били пре-зрени, јер су људи мислили, да Јоаким и Ана немају деце због својих грехова. Ана, мајка Пре-свете Богородице, отишла је у пустињу да би се тамо, четрдесет дана и четр десет ноћи, мо-лила Богу да јој подари дете. Они који су били у Јерусалиму, имали су прилике да виде ту пећину где се молила Света праведна Ана, која се налази у бли зини Хозевитског манасти-ра, на путу за Јерихон. Исто времено се Богу молио и праведни Јоаким. Постом и мо литвом они су, на крају, измолили Ону Која ће постати Мајка Сина Божијег,

Господ је дошао да би све и сва, сваку пору на шег Жи-вота освештао и спасао. Зато Црква слави да нашње Рођење Пресвете Богоро-дице. Црква, на овај праз-нични начин, слави само три рођења: рођење Госпо да Ису-са Христа, рођење Пресвете Вла-дичице Богороди це и рођење Све-тог Јована Крститеља. Кроз та рођења Црква прославља и осмишљава свако рођење и сваки до лазак у овај живот. Да

Свети Јо ван Крститељ, и хранили се, првенствено, Духом Божи јим, благодаћу Божијом, речју Божијом, и зато су могли издржати све те подвиге. А ми? Ми данас увек негде жу римо, нестрпљиви смо, па чак ни овде, у храму, нећемо да се смиримо. Свети Василије Острошки се много молио у хра му Пресвете Богоро-дице, посвећеном Њеном Ваведењу. Свети Василије је под крстом и знаком крста био целог свог живота. Сав живот његов био је у знаку крста и стра дања, али страдања дуготрпељивог и скрушеног, и зато





ли да примимо Духа Божијег, да бисмо се освештали благодаћу Божијом. Зато пазимо како приступамо Светињи! Када иза-


Нека је срећан и благословен, још једном, овај празник! Нека нам Пресвета Богородица помогне Својим заступ-

ништвом, као и силом и дејством Часног и Живо творног Крста и Гроба Господњег! Господу нашем нека је слава у векове веко-

ведних Јоакима и Ане док нису до били своју кћер Марију. Они нису пали у безнађе и нису ја-диковали над својом судбином, него су стал-но и увек изно ва хрлили и ходили у Храм Јерусалимски. Од својих савре меника су, у складу са тадашњим схватањима, били пре-складу са тадашњим схватањима, били пре-зрени, јер су људи мислили, да Јоаким и Ана зрени, јер су људи мислили, да Јоаким и Ана немају деце због својих грехова. Ана, мајка Пре-немају деце због својих грехова. Ана, мајка Пре-немају деце због својих грехова. Ана, мајка Пре-свете Богородице, отишла је у пустињу да би свете Богородице, отишла је у пустињу да би свете Богородице, отишла је у пустињу да би се тамо, четрдесет дана и четр десет ноћи, мо-се тамо, четрдесет дана и четр десет ноћи, мо-се тамо, четрдесет дана и четр десет ноћи, мо-лила Богу да јој подари дете. Они који су били у лила Богу да јој подари дете. Они који су били у Јерусалиму, имали су прилике да виде ту пећину Јерусалиму, имали су прилике да виде ту пећину где се молила Света праведна Ана, која се налази у бли зини Хозевитског манасти-налази у бли зини Хозевитског манасти-ра, на путу за Јерихон. Исто времено ра, на путу за Јерихон. Исто времено се Богу молио и праведни Јоаким. се Богу молио и праведни Јоаким. Постом и мо литвом они су, на Постом и мо литвом они су, на крају, измолили Ону Која ће

нични начин, слави само три рођења: рођење Госпо да Ису-са Христа, рођење Пресвете Вла-дичице Богороди це и рођење Све-тог Јована Крститеља. Кроз та рођења Црква прославља и осмишљава свако рођење и сваки до лазак у овај живот. Да

благодаћу Божијом, речју Божијом, и зато су могли издржати све те подвиге. А ми? Ми данас увек негде жу римо, нестрпљиви смо, па чак ни овде, у храму, нећемо да се смиримо. Свети Василије Острошки се много молио у хра му Пресвете Богоро-дице, посвећеном Њеном Ваведењу. Свети Василије је под крстом и знаком крста био целог свог живота. Сав живот његов био је у знаку крста и стра дања, али страдања дуготрпељивог и скрушеног, и зато





ли да примимо Духа Божијег, да бисмо се освештали

овог великог празника. Нека је срећан и благословен, још једном, овај празник!

Нека нам Пресвета Богородица помогне Својим заступ-ништвом, као и силом и дејством Часног и Живо творног Крста и Гроба Господњег! Господу нашем нека је слава у векове веко-ва. Амин!

besjeda епископ диоклијски ЈОВАН (Пурић)


ЦРКВА

Црква, а у Цркви злато,жуто, сјајно најсјајније,много злата Божић Баташто је било најдавније.

И камења драгог има,пуна Црква боја разних,ти пролазиш њу данима,али осјећања празних.

Једна Црква трошна, стара,та је Црква раскош жива,она живот вјечни ствара,ка Извору душа плива.

Што је било то је сада,у Цркви је стало вр'јеме,Литург Свети у њој владаА у срцу вјечне теме.

Иван Ђуровићрођен је 5. јула 1973. оине у Поорици. Живи у Даниловрау. До саа објавио књие оезије: Тражећи љубав, Унирекс, 1998; Па Вавилона, Обоско слово 2002; У наручју Раја, Ценар за кулуру Даниловра, 2004; На ријеци живоа, Сефани 91, 2005; Поема о љубави, Ушће, 2008; На рау злочина, Ушће, 2008.

ИВАН

Ђуровић

Храм Бога Живога

Јеванђељу се каже: Нико се не попе на небо осим Онога Који сиђе са неба, Сина Божијег Који је на не бу (Јн. 3, 13). Онај Који је створио све и сва, Онај Који је говорио кроз Проро-

ке, оваплотио се и дошао је у овај свет, вољом Божијом и љубављу

Храм Бога Живога

Јеванђељу се каже: Нико се не попе на небо осим Онога Који сиђе са неба, Сина Божијег Који је на не бу (Јн. 3, 13). Онај

28

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

29

новем



obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XVII ЛУЧИНДАН НОВЕМБАР 2009. г. БРОЈ 195

· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА

Медведеву свечано урученОрден Светог Саве

обзиром да је сукоб исихаста и хуманиста у време Св.

Григорија Паламе представљао завршну фазу односа који је трајао током читаве

историје Ромејског царства, ради утврђивања његових суштинских елемената, преглед је неопходно започети од почетака формирања његових религиозних, идејних и културних начела. Исто тако, пошто је у основи овог сукоба лежао однос хришћанског богословља и јелинске философије, који се затим ширио и преносио у све поре друштва и културе, неопходно је видети шта се у вези овога током средњег века дешавало на Западу; тим пре што утицаји са овог тла у правцу Византије, као што примери Јована Италоса у 11. и Варлаама Калабријског у 14. веку несумњиво показују, нису били безначајни. Осим тога, пример Запада, тј. западне цркве, због одмаклог процеса, тачније завршне фазе њене хуманизације и секуларизије, може да послужи као огледало за препознавање сличних токова и могућих последица и у самој Византији.Рана Црква је настала у јудејскојелинском свету, и оба ова наслеђа она је у мањој или већој мери узидала у своје темеље. Као легални новозаветни наследник, Црква је за своје језгро од старозаветне јудејске заједнице преузела читав култ – библијскооткривењску веру у спасење човека кроз Оваплоћеног и Васкрслог Логоса Божијег, као и богослужбени обред и есхатолошко усмерење према крају света, Страшном суду и Царству Небеском. Античко, јелинскоримско наслеђе, било је далеко сложеније, тако да је рана Црква, а преко ње и Ромејско царство, чије је духовна жижа Црква од 4. века постала, неке од његових елемената одбацила и искоренила, као пантеизам, друге је преобразила и укључила у своју духовну грађевину, као нпр. уметности и право, док је према јелинској философији она имала двоструки, двоетапни однос: у рано доба и у време Васељенских Сабора Црква је водила беспоштедну борбу против њених чада – гностицизма и неоплатонизма, као и христолошких и пневматолошких јереси, које су свој корен имале у њима („Ниједно учење није причинило већу штету хришћанској побожности од платонског дуализма који схвата чове

ка као дух заробљен у материји, који је по природи бесмртан, али који тежи надматеријалном постојању чега је историјска заједница Цркве тек бледи одбљесак.“ Ј. Мајендорф); а након 9. века, након саборске епохе, јелинска философија је заједно са другим научним и културним достигнућима старог века, као што су математика, књижевност, историја, географија, астрономија, право, физика, медицина, музика, митологија укључена у широки систем тростепеног византијског образовања, односно у општи систем хришћанскојелинске културе. У тој симвиози је створена једна широка и богата култура, која је по свом језгру вере и обреда била хришћанска, православна, али је по својој форми, изразу и естетици била древно и ново јелинска. Јелински дух је у ту културу уградио и наслеђену глад за образовањем, што ће византијској култури непрекидно давати динамички, стваралачки карактер. Овде треба скренути пажњу на још један срећни спој настао на релацији Јерусалим – Атина Рим; наиме, у Византији је дошло да стапања хришћанског онтолошког поимања слободе као слободе од смрти, греха и ђавола са јелинским схватањем слободе стварања, мишљења и јавног говора, и поимања слобода и заштите грађанина у римском праву. Дошло је, дакле, до срећног споја, усклађености и равнотеже између хришћанске вере, јелинског философсконаучноуметничког наслеђа и римског права, спој између култа и културе, где је култ, тј. Св. Евхаристија као онтолошка, стваралачка и обожујућа жижа, радијално из себе ширила нетварне, благодатне силе и енергије, све хранећи, преображавајући и освештавајући и центрипеталним силама све привлачећи себи, а култура је свему давала украс, сјај и меру. Другим речима, ако Цркву и Византијско царство, као иконе Царства Небеског овде на земљи, схватимо као богочовечанске установе, што оне и јесу, онда је оно божанско у њима био култ, тј. вера и Св. Евхаристија, а човечанско сав њен украс и сјај – икона, дуборез и каменорез, песништво, музика, али и архитектура и украшавање јавних зграда, дворски церемонијал, јавно опхођење – то је било античко јелинско наслеђе, то је била православнојелинска култура. Дошло је, дакле, до успешног богочовечанског сједињења култа и културе, које су се по узору на две природе у Христу, сјединиле нераздељиво и несливено. Последица овога била је симфонија измећу Цркве и Царства, између цара и патријарха, објављена византијским двоглавим орлом. Међутим, у Византији је постојала прећутна заповест да се философија никако не сме мешати у тумачење богооткривених богословских догматских истина. При том је прављена разлика у односу према изучавања Аристотела и Платона. Још је Св. Јован Дамаскин у Источнику знања, односно Дијалектици, изложио основе Аристотелове философије, а за Тачно изложење православне вере користио као погодан његов метод рашчлањивања и терминологију, затим се Аристотелова логика учила у школама, док су се, након искуства са раним неоплатонизмом, Платон и неоплатоничари сматрали опасним за богословље, и само ретки интелектуалци су имали храбрости да се баве њиховим философским идејама. Овако је било током читаве историје

bogoslovqe

јеромонах НИКОДИМ (Богосављевић)

СУШТИНА СУКОБА ИСИХАСТА ИхУМАНИСТА У ДОБА СВЕТОГА ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

6

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Византије, и све до времена 14. века и Св. Григорија Паламе само је једном дошло до јавне реакције Цркве према философима, и то у 11. веку, у случају Јована Италоса, ученика Михаила Псела и земљака и духовног претече Варлаама Калабријског, што најпре сведочи о непрестаној равнотежи између култа и културе, затим о опрезности богословља према философији и о његовој спремности да реагује на прелазак линије толеранције од стране философа.Овакав однос према наслеђу и следбеницима јелинске философије је, као што смо рекли, заснован на раном искуству Цркве, и тај оправдани страх и зазирање у потпуности оправдава и објашњава искуство цркве на Западу. Наиме, за разлику од Истока, где су Оци Цркве, управо захваљујући чињеници да су расли и учили се на богатом философском јелинском тлу, знали да се заштите од ње и да савладају њене нападе на истине Цркве, на Западу таквог искуства није било, чега је последица била да је већ од раног доба философија почела да квари богословље, да би га у време схоластике потпуно дотукла. На Западу је, дакле, философија преузела ону улогу коју је у предхришћанско доба у античкој васељени имала религија или многобожачки култ; она је постала на Западу покретач, стваралац и носилац нове, нехришћанске, или псевдохришћанске културе, (пошто у темељима постојања једне заједнице лежи вера, као њен смисао и крајњи циљ постојања, онда је хришћанску веру у Св. Тројицу и есхатолошко Царство Небеско, философија заменила вером у човека, човеков разум и свет бесмртних идеја, тако се преко вере у истинитост идеје дошло опет у област вере: јер оно у шта верујеш је твој бог; у случају философије обожен је човек разум, човек је бог). Најпре је од времена блаженог Августина она почела да квари

богословље, претварајући га у философирајуће, рационалистичко, значи неоткривењско, неблагодатно богословље, које лишено соли Св. Духа не спашава1. Философија је, дакле, преко исквареног и искривљеног богословља, искварила и култ лишивши га благодатних, спасавајућих, обожујућих сила, учинивши га псевдокултом. Управо у време Св. Григорија Паламе, философија је на Западу, у доба ренесансе, после „добро“ обављеног посла, почела да се из цркве, тачније, сада већ псевдоцркве, шири у свет стварајући културу – секуларизовани и лаицизирани сурогат култа путем враћања античким узорима философије, науке, уметности, етике и др. Помера се тежиште са Бога на човека, од Цркве на свет, од култа на културу, од спасења од смрти ка умним и чулним естетским наслађивањима.2 Уместо Преображења прихваћен је препород, уместо богочовештва хуманизам, уместо Горњег Јерусалима и Царства Небеског Атина и царство овде на земљи. Житије постаје био и аутобиографија, икона – религиозна слика, портрет и аутопортрет, поука – сатира: мерило свега постаје човек.Нису се случајно поклопила два датума: завршавање формирања схоластичких система заснованих на Аристотелу, који је најпре коришћен као метод за излагање теолошких догми, да би потом постао критеријум за доказивање богословских одредби, и почетак ренесансе, као хуманистичко окретање класичном наслеђу. Сама чињеница да је теологија на Западу постала аподиктичка и дијалектичка наука, била је довољна за П. Христуа да каже да је на тај начин теологија постала философија, и да зато ре

1 „Кроз учење блаженог Августина, на Запад су, скоро без икакве контроле, продрли и преовладали одређени философски елементи који су страни хришћанству, преко којих се Запад удаљио од православне вере и допао до својих познатих заблуда. А. Харнак са правом примећује за Августина да је он ‘Отац римске Цркве и реформације, библиста и мистика’. Познавајући добро властито философско предање, свети Оци су ипак били у стању да праве јасну разлику између библијског богословља и философских схватања која су могла да подрију темеље вере, и тако су залог вере током векова очували неизмењеним“ (Ј. Романидис, Прародитељски грех, са грчког превео С. Јакшић, Нови Сад 2001, 4243).

2 „…Црква се посветовњачује када се на њу гледа као на какав идеолошки систем или идеологију, без везе са животом. Идеолошки системи надахњују се апстрактним идејама и прожети су идеализмом, који карактерише све човекоцентричне системе, засноване на философији антиматеријализма. Идеје немају много везе са животом, са човековим духовним преображењем. Идеализам је плод људске рационалности и увек је представљен у облику аргумената и идеја. Црква не функционише као идеологија. Она не поседује напросто неке идеје, ма биле оне и најбоље и најсавршеније, које јој служе да се супроставља другим идејама. Црква има – живот, заиста истински живот, који плод човековог заједњичења са Богом… Она има живот који је – превазилажење смрти“ (Ј. Влахос, Посветовњачење у Цркви, богословљу и пастирском раду – највећа опасност за Цркву, Православна духовност, превод В. Никчевић, Цетиње 2003, 97.). Зато богословље не може бити објективна наука, јер Бог није објекат изучавања већ Субјекат, Личност Која Спашава; богословље не проучава нити поучава, већ лечи од страсти и спашава од греха, ђавола и смрти. 7

новем


несанса, заправо, почиње схоластиком, јер је она са својим ослањањем на јелинску философију, претеча каснијим враћањима античкој баштини. На крају је учинак јелинске философије на Западу био такав да је Аристотел, позитивиста и природњак, због своје логике био користан схоластичкој теологији, а идеалиста Платон идеалан западној ренесанси, „зато што је овај својим дијалозима на задивљујући начин описао сво шаренило друштвеног и духовног живота атинске више класе“. После упознавања са почецима стварања нове, секуларизоване, псевдохришћанске културе, као непосредне последице симвиозе богословља и философије на Западу, можемо да се вратимо времену Св. Григорије Паламе, и покушамо да видимо да ли је нечега од свега овога у Византији тога доба било. Наш преглед треба да започнемо од пада Латинског царства, тј. од обнове византијске власти над Цариградом 1261. године са Михајлом VIII, првим царем из династије Палеолога, која ће владати Царством до његове пропасти. Сви они су били љубитељи образовања и класичних наука, што је давало право историчарима да њихову епоху назову „ренесансом Палеолога“. То су били повољне околности за увећавање броја хуманиста, који су од времена Св. Фотија били појединачни примери, као Михаило Псел и његов осуђени ученик Јован Италос у 11. веку, да би се од краја 13. и нарочито у првој половини 14. века могло говорити о појави ширег обима. Изучавање јелинске философије се, међутим, поново, и то у јачем виду, показао као мач са две оштрице: како су са „ренесансом Палеолога“ цветале хуманистичке науке и уметности (у споју православља и јелинизма увек је најбоље резултате давао црквени иконопис, нарочито у доба ренесансе Палеолога), тако се гасио жар вере и трнула догматска акривија међу хуманистима. Већина царева Палеолога је радила на унији са Латинима, рачунајући са војном помоћи Запада на уштрб предањског богословља; њихови помоћници у томе били су цариградски патријарси, које су они постављали из редова хуманистички образованих интелектуалца, често мирјана или белог свештенства. У време Св. Григорија Паламе најученији и најутицајнији међу хуманистима је био велики логотет Теодорит Метохит, чији је отац Георгије био један од најистакнутијих заговорника уније са римском црквом у време Михајла VIII, а његов ученик Никифор Григора, са Варлаамом и Акиндином, био највећи светитељев противник. Што се крај Царства више приближавао, то је рас

тао број хуманиста, а ситуација са вером бивала катастрофалнија, тако да је оправдано

питање А. П. Лебедева шта би било са Цариградском Црквом да Турци

нису разрушили Царство и учинили крај папскоунијатским

стремљењима византијских царева и патријараха?

Као најрадикалнији и најжалоснији при

мер у вези овога може се навести по

датак да су међу в и з а н т и ј с к и м

представницима на сабору у

Флоренцији, поред Св. Марка Ефе

ског, били и Георгије Гемистос Плитон и његов ученик Ви

сарион, митрополит Никејски. Наиме, први од њих је био оснивач школе античке

философије у Мистри, платоничар и оснивач паганске езотеричне секте и култа, чије је књиге први патријарх у поробљеном Цариграду, Генадије Схоларис спаљивао, а други је, као и његов учитељ, прешао у Италију, постао кардинал и ренесансни промотер јелинске културе. Поред овог језгра хуманистичкоренесанских философа, и друге су чињенице говориле у прилог тези да је у Византији у првој половини 14. века било предуслова за стварање једне потенцијалне хуманистичке, секуларизоване културе. Криза Царства, видљива као политичка, привредна и војна криза, у својој суштини била је духовне природе. Кризу вере, дакле, култа као смисла, разлога, циља и покретачке силе постојања Царства, потврђују многе чињенице. Окретање Западу и полагање наде у помоћ с те стране, заправо, указује на парадоксалну чињеницу да су након владавине Латина на тлу Византије, Јелини почели да верују у западне хришћане као једине избавитеље од надолазећих Турака. Следећи негативни нуспроизвод Латинског царства је била мржња коју су Латини пробудили код Грка, а преко ње пробудили и њихов јелински национализам, које је многе одвео враћању својим прехришћанским коренима и умном наслеђу предака. Њима насупрот, током 14. и 15. века било је византијских интелектуалаца који су се одушевљавали западном културом, неки од њих, тзв. „латинофрони“ – „латиномислећи“, селили су се на Запад, неки примали католицизам, или, као што смо наводили, постајали римокатолички клирици. У вези овога сликовит је пример Димитрија Кидона, који је са својим братом Прохором (Прохор Кидон је 1368. године осуђен на Сабору, на коме је Григорије Палама проглашен за светитеља), превео Summae Томе Аквинског, као и главне текстове бл. Августина и Анселма. Тако је открио да латински Запад, не само да није варварска земља, већ је већи поштовалац јелинске философије од саме Византије. Он хвали Латине због њихове жеље да шетају „лавиринтима аристотелијанизма и платонизма“, и жали јер његов народ за то „уопште није заинтересован“, објашњавајући узроке несхватања латинског богословља од стране његових сународника речима: „Зато што Византинци нису бринули о сопственој грчкој мудрости, они су латинско умовање сматрали за њихове 8

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

новотарије“ (Ј. Мајендорф). Димитрије је, за разлику од свог пријатеља Св. Николе Кавасиле, који је био за преговоре са Латинима, али без уступака на догматском пољу и еклисиологији, „прихватао јединство са папом без постављања услова“, што је касније потврдио примањем римокатиличанства, заједно са царем Јованом V, чији је саветник био. Латинизација духа и етоса народа се такође може пратити у ширењу популарне, народне књижевности, тј. средњовековних романа, који су, за разлику од раних, аскетски и поучно обојених, попут Варлаама и Јоасафа, са западноевропским, витешким мотивима пустоловина и љубавним перипетијама, били страни православнојелинском духу. Њима се придружују и сатирична дела која негативно говоре о свештенству, монаштву, племству, што, нажалост, није било далеко од стварности. Све ово говори о кризи вере и кризи идентитета у позној Византији. Уочено је да историја зна пуно примера када се у кризним и преломним моментима живота заједнице примећује појачаност умне делатности културне елите. Истина, облици те делатности могу бити различити: бекство од стварности у науку, уметност, књижевност или, напротив, ход ка решавању најактуелнијих и најгорућијих проблем. У моменту када се руши кохезиона сила заједнице, изражена у њеној вери, обично се решења траже не у изналажењу нових, већ путем враћања старим узорима и матрицама. Неоспорно је да је мотив за настајање двеју верски и идеолошки супростављених покрета у Византији у првој половини 14. века био исти: и хуманисти и исихасти су били незадовољни стварношћу Царства које се рушило, и једни и други су прибегли тражењу решења у прошлости; разлика је „само“ у томе што су хуманисти прибегли древном јелинизму, а монаси изворном исихазму. Занимљиво је приметити, нимало случајну, различитост њихових селидби: једна група мање или више образованих младих људи из Цариграда и Солуна, попут Св. Григорија, Св. Филотеја Кокиноса, одлази на Атос, а друга се, као Акиндин и Варлаам, из провинција селе у престоницу. Разлог због кога први одлазе, а други долазе у престоницу јесте заједнички – сујета и надменост светске славе и почасти што се јасно може видети из живота и списа и једних и других. Исто тако, као потврду тезе да у свакој вери у одређену идеју лежи семе религијског култа, показује развој византијског хуманизма од литерарнориторских кружока (θέατρα) у време Теодора Метохита крајем 13. и почетком 14. века у Цариграду, до езотерије паганског култа Георгија Гемиста Плитона у Мистри, у првој половини 15. века. Kруг се затворио: најомиљенији Плитонов ученик, Димитрије Раул Кавакис, био је праунук Теодора Метохита Плитон и његова „школа“ непосредни су настављачи дела византијских хуманиста 14. в, делујући у измењеним историјском условима.

наставља се

Излагање на Десетом сверуском народном сабору „Вера. Човек. Земља. Мисија Русије y XXI веку“, Москва, 4. априла 2006. године.

о свему судећи, у XXI веку за Русију и народе руских области и даље ће важна, ако

не и прворазредна питања, као и раније, бити питања научнотехничког, економског и социјалног развоја. Међутим, очигледно је да је енергију за било који вид људске делатности могуће поцрпсти искључиво у духовној сфери. Зато ће успешно решење ових задатака у веома великој мери зависити од тога на који начин ће се ти задаци уклопити у духовне параметре самобитне цивилизације какву представља Русија и целокупни простор на ком руски народ живи. Осим тога, значајан чинилац који утиче на развој целокупне руске цивилизације остаће односи са спољашњим светом, односно односи са другим цивилизацијама, пре свега са западном. А управо ту посебан значај задобија идејна основа тих односа. У случају западне цивилизације реч је о правима и достојанству човека. Православна традиција, која представља културни темељ руске цивилизације, не може а да не одговори на тај изазов, јер ће се у противном руски свет претворити у маргиналну појаву у савременом свету. Од 1991. године земље које су се формирале као последица распада Совјетског Савеза правно су фиксирале људска права и слободе као средишње норме друштвенополитичких односа. Данас се овај избор не доводи у сумњу. Напротив, политичко руководство и друштвени лидери непрестано потврђују оданост овим начелима.Међутим, последњих година развијају се и такве тенденције у области људских права које верници оцењују у најмањој мери као двосмислене. С једне стране, људска права служе добру. Не сме се заборављати да су се управо под утицајем те концепције на јавно мњење земаља бившег социјалистичког лагера Руска Православна Црква и друге верске заједнице земаља Источне Европе ослободиле од окова атеизма. Осим тога, људска права прокламују борбу са различитим друштвеним злоупотребама, понижењима и злом усмереним против личности.С друге стране, ми постајемо сведоци појаве да се концепцијом људских права прикривају лаж, неправда, вређање верских и националних вредности. Осим тога, у комплекс људских права и слобода постепено се интегришу идеје које противрече не само хришћанским, него и традиционалним моралним представама о човеку уопште. Ово последње изазива посебну забринутост, будући да иза људских права стоји принудна сила државе, која може човека приморавати да чини грех, да гаји симпатије према греху или да буде попустљив према

aktuelno

патријарх рускиКИРИЛ (Гундјајев)

ЉУДСКА ПРАВА ИМОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

9

новем


је ова концепција створена и развијена у западним земљама са њима својственом посебном историјском и културном судбином. Треба имати у виду да је у тим земљама она доживела успех, али је показала и своје недостатке. Неретко се управо повећаним нивоом индивидуализма објашњавају демографски пад, асоцијално и аморално понашање – све оно што данас представља друштвени проблем на Западу. Међутим, значи ли то да западни стандарди људске среће одговарају свим земљама и свим културама? Друге цивилизације такође имају своје позитивно искуство друштвеног живота. Зашто оне немају права да кажу своју реч? Наравно да имају! То је право сваког народа.Да би руска цивилизација могла да каже своју реч о људским правима неопходно је извршити темељну анализу те концепције у њеном савременом виду. Пре свега, неопходан је разговор о оним философским идејама које се налазе у основи концепције људских права, па сходно томе и утичу на њен развој и примену.Средишњи појам савремене концепције о људским правима јесте појам „људског достојанства“. Човеково достојанство је главни мотив и оправдање постојања права и слобода. Управо ради одбране људског достојанства формулишу се различита права и слободе. У историјском развоју западних земаља инвентар права и слобода се ширио, обухватајући стално нове и нове сфере друштвеног живота. Тако су се појавила политичка, економска, културна и социјална права. Тај процес показује да у историји долази до постепеног идентификовања нових области људског достојанства. У последње време нарочито су актуализована питања односа међу половима, статуса људског живота, биоетике. Другим речима, ствара се нова генерација људских права – права повезана са дефинисањем тога шта је човек на нивоу његове природе. Зато је данас више но икад важно покушати разјаснити шта је то људско достојанство?У различитим језицима реч „достојанство“ увек је била повезана са одређеном социјалном позицијом коју је човек заузимао. Деловати у складу са својим достојанством значило је поступати у складу са оним правилима и обавезама који су својствени положају што га човек заузима. Сама реч „достојанство“ означава „оно што заслужује поштовање и почаст и оно што има велики значај и вредност“. Тако се, дакле, у овој речи сједињују

два смис

њему само из разлога баналног конформизма. Све ово тему људских права преноси из чисто политичке у област која се тиче питања човековог живота и судбине, а на језику Цркве – спасења. Подсетићу да се сотиориологија или учење о спасењу нала

зи у центру хришћанске проповеди. У вези са тим за свест верујућих важно је одговорити на следећа питања: да ли су признавање и прихватање норми концепције о људским правима у оном виду у ком се она данас

реализује у међународном и националним законодавствима у колизији са Божијом замишљу о човеку? У којој мери људска права могу доприносити, или пак представљати баријеру за живот хришћанина и уопште верујућег човека у складу са његовом вером? Данас се од чланова Руске Православне Цркве очекује да размишљају о овим питањима. Неопходно је саборним разумом истражити ову тему.Постоји мишљење да су људска права универзална тема. Не може постојати православна, исламска, будистичка, руска или америчка концепција људских права. Ово уноси релативност у поимање људских права, па према томе суштински ограничава његово функционисање у међународном животу. Тако размишљају многи политичари и друштвени лидери. Заиста, могуће је разумети жељу да се сачува универзални карактер концепције права и слобода, који не би зависио од било каквих изменљивих чинилаца. Стога православни хришћани не иступају против постојања извесних универзалних правила понашања у савременом свету. Али ова правила морају бити заиста универзална. Поставља се питање: да ли су истински таква она људска права која претендују на улогу универзалних у савременом поимању?Ствар је у томе што 10

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

ла. Као прво, она означава да известан појединац поседује вредност. Као друго, достојанство означава адекватност његовог живљења тој вредности. За православну традицију веома је важно установити однос између та два аспекта достојанства.У хришћанској култури људска вредност је непомерива и

објективна. Човек је створење Божије, о коме је Господ рекао да је „добро“ (Пост. 1, 25). Међутим, оцењујући човека, Бог га је издвојио изнад целокупне творевине, будући да је у Књизи постања речено да је после стварања првих људи Бог њих благословио (Пост. 1, 28). То значи да је Бог зажелео добро људском роду, а Божија жеља има непроменљиву снагу. На тај начин, вредност човекова одређује се његовом вредношћу у Божијим очима. Потврда тога јесте присуство у људској природи печата Самога Бога – Његовог лика. О овоме такође сазнајемо из Књиге постања (1, 26). Чак и човеков греховни пад није умањио ту вредност. Бог није уништио човека који је од Њега одступио, него је учинио и наставља да чини све за његов повратак властитом предназначењу, другим речима, Он све чини за спасење човеково. Посебно важно сведочанство о томе да Бог није оставио људе после греховног пада јесте чињеница Оваплоћења Сина Божијег. Господ Исус Христос је прихватио људску природу и очистио је од греха. Богооваплоћење сведочи о највишој вредности људске природе, која је у Исусу Христу била прихваћена и укључена у живот Тројединога Бога.После стварања човек није просто поседовао вредност пред Богом, него је и својим живљењем одговарао тој вредности. Другим речима, он је поседовао достојанство. Задатак човеков био је да узраста у том достојанству. У Књизи постања говори се о томе да је Бог поставио човека на тај пут, благосиљајући га да обрађује створени свет. Осмишљавајући библијске податке о људској природи, извесни свети Оци указују на истовремено присуство статичког и динамичког елемента у људској природи. Постојање лика Божијег у људској природи означава непролазну човекову вредност, а подобије означава задатак да се та вредност развија. По речима преподобног Јована Дамаскина, „израз по образу указује на способност ума и слободе, док израз по подобију означава уподобљење Богу у врлини колико је то човеку могуће“. На тај начин, у процесу свога живљења човек је дужан да се све више и више уподобљава Богу, па према томе и да узраста у своме достојанству. Греховни пад није изменио овај задатак, али га је учинио немогућим за испуњење без Божије помоћи. Пошто је зажелео да постигне савршенство без Бога, човек је изгубио везу са извором који је потхрањивао његову стваралачку делатност. И шта се догодило? Премда је људска природа, будући да у себи носи печат лика Божијег, и даље имала вредност у очима Божијим, човек је престао да буде адекватан вредности своје природе, па је, према томе, у знатној мери изгубио достојанство. Сада се човеков циљ састоји у томе да поврати изгубљено достојанство и да га умножи. У вези са напред реченим, не могу се сви поступци људи сматрати адекватним оним нормама које је Бог уметнуо у човека приликом стварања. Сходно томе, постоје и поступци који се не могу прогласити за права и слободе. Најважнија у

11

новем


процесу враћања човека своме достојанству јесте усмереност воље. Човек поседује слободу, без које је немогућа чак и сама помоћ Божија у његовом исправљењу. Захваљујући својој слободи човек има избор – да следи добро и да на тај начин враћа себи достојанство, или пак да изабира зло и да на тај начин сурвава то достојанство. Не може се негирати: и у савременој хуманистичкој мисли присутно је схватање чињенице да се човек константно налази пред избором између доброг и рђавог чињења. На том темељу постоје норме понашања које закон подстиче, као и поступци који се кажњавају. Међутим, разлика између секуларног хуманизма и верске традиције тиче се решавања питања о томе шта сматрати ауторитетом у дефинисању добра и зла.Због нечега у савременом западном мишљењу, још од времена Жан Жак Русоа, чврсто се укоренила представа о томе да је довољно обезбедити слободу личности и обдарити је правима, па ће она сама неизоставно за себе изабрати оно што је добро и корисно. Зато никакви спољашњи ауторитети не треба да јој указују шта је добро а шта зло. Човек сам одређује моралне норме понашања то се назива његовом моралном аутономијом. Оваква аутономија може бити ограничена искључиво аутономијом другог човека. У тој идеологији није постојао појам греха, већ се говорило само о плурализму мишљења. Другим речима, човек може да изабира било коју варијанту понашања под једним условом: да његово понашање не ограничава слободу другог човека. Жалосна последица оваквог антропоцентричног приступа састоји се у томе да се данас у многим земљама изграђује друштвени систем који погодује греху и који се уклања од задатка да доприноси моралном усавршавању личности. Друштво, па између осталих и наше, суочава се са циничним фалсификовањем. Допустивост аморалности оправдава се учењем о достојанству човека, које, као што је било већ речено, својим коренима сеже у сферу религије.Заиста, човек поседује потпуну аутономију у погледу прихватања или неприхватања ових или оних правила. Управо Бог му је подарио овакву способност самоодређења. То је она слобода пред којом се и Сам Бог зауставља. Желим да нагласим да ту тезу хришћанство не може да оспорава у дијалогу са секуларним хуманизмом. Оно оспорава тврдњу о човековој способности да аутономно чини избор који неизоставно бива адекватан његовом истинском добру. Сам по себи човек у стању греха не може увек јасно распознавати шта је добро, а шта зло. То није тако из разлога што је он глуп, него зато што се његов разум, воља и осећања налазе у сфери деловања греха, тако да он може погрешити у дефинисању животних циљева. Трагедија је у томе што се код човека чува сама представа о постојању добра и зла, али он није увек кадар да јасно распознаје шта је добро, а шта зло. Бог помаже човеку да сачува ту способност распознавања посредством Свога откривења, које садржи добро

познат и практично од свих верских традиција признат кодекс моралних правила.Код верника који на овај начин осмишљава проблем самоодређења воље сумњу изазива теза о томе да је морални антропоцентризам универзално начело које регулише друштвену и личну делатност. Најважнији критеријум који помаже разликовању добра и зла јесте савест. Није случајно то што се у народу говори: „Савест је глас Божији“, јер у гласу савести човек препознаје морални закон који је Бог уметнуо у његову природу. Међутим, тај глас може бити заглушен грехом. Зато се људи у свом моралном избору морају руководити и спољашњим, хетерономним критеријумима, а то су пре свега заповести што их је дао Бог. У том погледу важна чињеница је и та да се у оквирима десет Божијих заповести све основне светске религије подударају у одређењу добра и зла. Верска традиција, према томе, садржи критеријум разликовања добра и зла. С тачке гледишта те традиције не могу се као норма квалификовати исмевање светиње, абортус, хомосексуализам, еутаназија и други облици понашања који се данас активно штите са позиција концепције људских права. Данас, нажалост, апсолутизацију државе карактеристичну за ново доба постепено смењују апсолутизација суверенитета појединца и његових права изван моралне одговорности. Таква апсолутизација може разорити основе савремене цивилизације и одвести у погибао. Као што је познато, гажење моралног закона довело је многе снажне цивилизације до пропасти и ишчезавања са лица земље. Изнад моралног контекста човечанство не може егзистирати. Никаквим законима нећемо сачувати виталност друштва, нећемо зауставити корупцију, злоупотребу власти, распад породица, пораст броја деце без родитеља, смањивање популације, разарање природе, манифестације милитантног национализма, ксенофобије и вређања верских осећања. Када човек не увиђа да чини грех, онда му је све дозвољено, парафразираћемо познати исказ Ф. М. Достојевског.У последње време манифестације суровости шокирају наше друштво. Људи се питају: зашто се то догађа у нашој земљи? Зато што смо заборавили на моралност и на то да је неопходно улагати напоре да се она одржи. Језик моралних норми схватљив је свакоме. Моралност је јединствена и недељива. Ако, позивајући се на права и слободе људи, ми ослобађамо грех и не заустављамо манифестације варварског понашања, када у центру у Москви, на Мањежном тргу секу иконе, организују изложбе под насловом „Пази: религија“, а на другим местима исмевају осећања верника посредством карикатура, зашто се онда чудимо појави људи кадрих да изврше убиство по националној и верској основи? Инстинкт деструкције, када буде пуштен из боце, не поштеђује никога ни вернике у синагоги, ни децу са другачијом бојом коже: то су карике једног ланца. Наше друштво мора схватити да није могуће постићи само поштовање људи разних националности и вера без ревалоризације односа према моралности у средствима јавног информисања, школи, политици, економији, култури. Неоспорно је да је нестабилно и антихумано оно друштво у коме се човек као појединац презире, а свим правима над њим располажу држава и колектив. Међутим, антихумано је и оно друштво у коме људска права постају инструмент потпуног ослобађања инстинкта, а појмови добра и зла се међусобно замењују и потискују идејом моралне аутономије и плурализма. Овакво друштво губи кочнице моралног деловања на личност. У цивилизованом друштву (назваћемо га тако) мора се чувати баланс између тих полова. Такво друштво дужно је 12

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

да полази од разумевања чињенице да сваки човек по својој природи поседује непролазну вредност, али истовремено и чињенице да је сваки човек призван да узраста у достојанству и да сноси како одговорност пред законом, тако и моралну одговорност за властите поступке.Узимајући у обзир све што је напред речено, суочавамо се са веома важним питањем: како обезбедити човеков слободни избор, а истовремено и подржати морално усмерење тога избора? На том путу важни су како људски напори, тако и помоћ Божија.Наравно, на прво место мора се стављати помоћ Божија, која се човеку даје у духовном животу. Заједничарење човека са Богом помаже му да научи да разликује добро и зло, као и да поседује снагу да чини избор у корист добра. У молитви, светотајинском животу Цркве и врлиновању долази до сједињења човека са Богом, па саобразно томе долази и помоћ од Бога у чињењу добра. Управо из овог разлога за верујућег човека духовни живот и сви појмови везани за њега задобијају прворазредни значај. Духовни живот, заједно са слободом, постаје главни услов човекове добробити у овдашњем, земаљском животу и у вечности.Међутим, важни су и људски напори. Они морају бити усмерени на грађење друштвених односа који ће, с једне стране, обезбеђивати слободу личности, а с друге, помагати јој да следи моралне норме. Вероватно не би било исправно установљавати кривичну одговорност за игре на срећу, еутаназију, хомосексуализам, међутим, ове појаве се не смеју узимати у својству законодавне норме, и што је још важније друштвено прихватљиве норме. Наиме, шта се дешава када се прихвата закон који званично допушта овакве облике понашања? Оне не остају искључиво удео извесних мањина, које су већ учиниле свој избор. Ти закони постају основ за неспутану пропаганду таквих облика понашања у друштву. А пошто је грех привлачан, он ће брзо заразити најшире слојеве друштва, утолико пре уколико се у ову пропаганду улаже велики новац и користе најмодернији начини утицања на човекову свест.Ово се дешава, на пример, са хомосексуализмом. Резолуција коју је у јануару ове године прихватио Европски парламент прописује да се у школи васпитни процес одвија у духу прихватања хомосексуализма, па чак и предвиђа један дан годишње који ће бити посвећен борби против хомофобије. Какав је резултат поменутих мера? На друштво не само што се апелује да поштује начин живота одређене мањине, него му се такође намеће пропаганда хомосексуалности као норме. Последица овога је да таква пропаганда саблажњава оне који би

могли да се боре са том слабошћу и да заснивају пуновредне породице.Могуће је навести и један пример из нашег живота. Данас су се у многим градовима, као печурке после кише, појавиле установе у којима се практикују игре на срећу. Наравно, нико никога не приморава да

улази у такве установе. Међутим, њихово рекламирање је до те мере наметљиво, а страст ка хазарду се тако лако распаљује да се ми данас суочавамо са правим породичним трагедијама. Очеви, мајке, деца у кладионицама губе сав свој, премда невелики, иметак, остављајући своје породице без пребијене паре. Људи долазе у храмове и плачу зато што им се разарају породице. Пошто ничим није разумно ограничена, слобода бизниса у области хазардних игара доводи до разарања друштва.Покушао сам да у главним цртама маркирам оне опасности које се појављују пред верујућим људима

уколико приступ који није избалансиран моралним нормама почне претендовати на једино исправно поимање људских права. Сходно таквој логици, све друге традиције морају заћутати и покорити се. Ово није фантазија: не преувеличавам диктаторску настројеност присталица оваквог тумачења људских права. Такав приступ већ сигурно крчи себи пут у савременом међународном законодавству. Тако, 2005. године парламентарна асамблеја (скупштина) Савета Европе прихватила је резолуцију „Жене и религија у Европи“, у којој се наводи: „Слобода вероисповести ограничена је људским правима“. Та констатација духовни живот ставља у подређен положај у односу на људска права. Тако, уколико духовни живот не одговара одређеном поимању слободе, он мора претрпети измене. За верујућег човека то има призвук позивања на презирање воље Божије зарад људских представа.При томе, нагласићу, било би неправедно оптуживати за појаву овакве норме саму концепцију људских права. У датом случају маском људских права прикрива се одређена философија коју дели ужи круг људи. Према тој философији, уколи 13

новем


ко се жене не рукополажу за свештенике и епископе у некој заједници, та заједница мора бити изложена санкционисању од стране државе и друштвеном презиру. Међутим, за свест верника норме верске традиције имају већи ауторитет од земаљских закона. Уколико се већ данас не анулира овакав милитантни набој секуларног хуманистичког приступа који продире и у међународно право, аутоматски ће доћи до конфликта. Слава Богу, резолуције Савета Европе немају јуридичке последице, али оне ипак стварају одређену климу у јавном мњењу.Постоји још једна либерална теза која претендује на универзалност. Она гласи: „Права човека су изнад интереса друштва“. Та теза је 2005. године поновљена у Декларацији УНЕСКОа везаној за универзалне принципе биоетике у следећем облику: „Интереси и добро индивидуе морају преовладавати над интересом науке или друштва“ (члан 3, параграф 2). Потпуно је очигледно да оваква теза има позитивни значај уколико се говори о прихватању од стране државних или друштвених структура решења које се тиче живота и благостања појединаца. Друштво мора високо ценити сваки живот, уважавати свакога човека.Међутим, овакав приступ је веома опасан уколико човек своје понашање почиње да изграђује полазећи од приоритета својих интереса у односу на интересе друштва. То стимулише искључиво егоизам и индивидуализам. Православље је, са своје стране, увек подржавало саможртвену љубав према ближњима, а то значи према својој породици, локалној заједници, отаџбини. Човек мора бити кадар да се одрекне свог егоизма зарад другога. Због тога би, по нашем мишљењу, било исправно да слобода и права увек буду избалансирани друштвеном солидарношћу.Православни верници спремни су да прихвате избор везан за поглед на свет других народа. Али, они не могу да ћуте када им се намећу туђе норме које противрече основама православне вере. Мислим да се истог овог става држе и муслимани, будисти, јудеји и представници других религија. Да би се избегли конфликти у савременом свету, неопходно је интензивно радити на хармонизацији различитих система погледа на свет. Заједнички принципи живота светске заједнице морају се изграђивати усаглашено од стране различитих цивилизација.Како се може устројити савремено друштво у коме би људска права била хармонично усаглашавана са моралношћу?Пре свега, законодавство мора бити осетљиво на моралне норме доминантне у друштву. Наравно, државни апарат не треба да сам одређује шта је добро, а шта лоше, али истовремено у законодавству морају наћи одраза моралне норме које признаје већи део друштва. Уколико друштво сматра да су распаљивање страсти алкохолизма и експлоатација полног инстинкта у комерцијалне сврхе неприхватљиви, онда се морају појавити одређене норме које забрањују рекламне кампање које се воде у оваквом духу.Друго, потребно је испунити вакуум моралног

васпитања у нашем друштву. Слобода и права јесу велико достигнуће људске цивилизације, али неопходно је припремати грађане за уживање тих права уз узимање у обзир моралних норми. Оваквим припремањем треба да се бави држава у тесној сарадњи са друштвеним институцијама које се баве моралним васпитањем, укључујући и школу и, наравно, верске заједнице. Ово потоње значи да се држава мора позабавити разрадом законодавних аката која регулишу приступ верских организација друштвеним структурама образовања, социјалног служења, здравствене заштите, армије.При томе, у свим побројаним сферама морају се ангажовати све верске заједнице земље у оној мери и у оном обиму који је адекватан њиховој заступљености у друштву. Што је најважније: у тим сферама категорички се мора искључити компетитивност у обављању мисије, како би се избегла међурелигијска трвења до којих неизбежно доводи борба верских организација за нове следбенике.Најзад, данас је у хармонизацији људских права и моралности веома важна позиција средстава јавног информисања. Та средства дужна су да презентирају позитивне примере коришћења слободе. Како ће човек морално користити своју слободу, уколико телевизија као успешан начин живота промовише потрошњу, насиље, разврат, хазардне игре и друге пороке? У своје оправдање људи са телевизије и из средстава јавног информисања уопште наводе да је таква продукција друштвено тражена и да има добру прођу на тржишти. Нико не спори да се порок лако продаје, зато што га човек склон греху лако прихвата. Од најстаријих времена овакви поступци називали су се саблажњавањем. Међутим, није тачно да је савременом човеку својствена „потражња само за пороком“. Он жуди за срећом, спокојством, за истинском љубављу и другим врлинама. Изненађујуће је да данас постоји веће интересовање за старе совјетске и нове домаће, и не само домаће, филмове у којима се постављају озбиљна онтолошка питања.Православни хришћани спремни су да прихватају норме људских права и да се залажу за њихово учвршћивање, али једино под условом да те норме доприносе човековом усавршавању, а не оправдавању његовог греховног стања. Задатак концепције људских права састоји се у томе да се штити човекова вредност и да се доприноси узрастању његовог достојанства. У томе се сагледава главно и са хришћанске тачке гледишта једино битно назначење дате концепције.Веома је лоше и греховно гажење права нација и етничких група на њихову веру, језик, културу, ограничавање слободе вероисповести и права верника на властити начин живота, вршење злочина на верској и националној основи. Наше морално осећање не може да ћути када личност бива бачена на милост и немилост чиновницима и послодавцима, када војник остаје обесправљен пред другим припадницима војске, када дете и старац постају објекти дискриминације у социјалним установама. Недопустиви су и захтевају снажан отпор манипулисање свешћу од стране деструктивних секти, увлачење људи у криминал, у трговину робљем, проституцију, наркоманију и игроманију. Оваквим појавама неопходно је оштро се противити зато што је реч о поступцима који унижавају људско достојанство. Наше друштво данас се позива на борбу са оваквим пороцима, борбу у коју се мора укључити и Црква. С православне тачке гледишта, управо у томе се данас састоји смисао борбе за заштиту људских права.

Са руског: др Ксенија Кончаревић14

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

азликовање световног и црквеног образовања могуће је ако се, претходно, сложимо шта подразумијевамо под садржајем и једног и другог појма. Ако ове појмове

узмемо апстрактно, у најширем обиму, они ће у том смислу, бити саморазумљиви. Тако се често и користе у једном идеолошком контексту. Међутим, ово питање својом сложеношћу надилази такав контекст. Сагледати однос Цркве и свијета у контексту образовања, подразумијева одређени интердисциплинарни приступ. Τек од времена

позитивистичке епохе, педагогија се дефинише као наука; али, њен основ може се сагледати у најранијим онтологијама о Богу, човјеку и свијету. Оно што данас зовемо модерним образовањем развијало се, углавном, из античког схватања могућег и најбољег образовања. Црквено наслеђе у световном образовању такође има своју улогу. Међутим, проблем је у томе шта се све подразумијева као црквено наслеђе? Зашто се то наслеђе често изједначава са многобожачким култовима? Литература везана за многобожачке култове узима се као извор за проучавање свих религија и религијских феномена у времену и простору. Ако се удубимо у ову литературу са предрасудом да је то, наводно, ризница црквеног искуства, онда није чудо што о црквеном образовању изводимо такве закључке који више компромитују него афирмишу васпитну улогу Цркве. Констатације у неким медијима, да је вјерско образовање израз примитивних схватања живота, свједоче о том како се Црква поистовјећује са многобоштвом и идолопоклонством. Црква је управо вјековима водила борбу против примитивних схватања незнабоштва и идолопоклонства. Друго је питање колико се појаве против којих се Црква борила опет појављују у неким варијантама црквеног искуства. Злоупотреба црквеног искуства не може да опстане као црквено наслеђе. То је евидентно кроз сву историју Цркве. Преображај или обожење човјека крајњи су циљ православног образовања. У том контексту образовање има онтолошки смисао. Прослављање вјечног Божијег лика најдубљи је смисао црквеног постојања. На црквеном богослужењу примамо тај божански образ савршенства. У томе је спасоносни смисао образовања. Корјени нашег образовања, већ од тринаестог вијека и раније, везани су за добровољно просвећење и преображај. Увођење данас вјеронауке у Србији наставак је ове могућности добровољног примања знања о вјери. Таква вјеронаука, показало се, унапређује и само световно образовање у сфери природних и духовних наука. Вјерска настава у функцији је позитивног континуитета напредовања друштва ка вишим вриједностима. Те више вриједности везане су за свеукупну афирмацију човјекове личности. Црква има огромно наслеђе или искуство у том смислу. Световно образовање, такође, у свом омеђеном простору користи то искуство. Вјерска настава није истоветна са црквеним васпитањем. Она је више постала дио или коцкица у мозаику световног образовања. Школски системи нијесу у пуној мјери адекватни црквеном образовању. Катедра иза које учитељ треба да утуви знање ученицима појавила се и у црквеној пракси по угледу на световне школе. У црквеном амбијенту знање се преноси непосредније,

кроз живо заједништво учитеља и ученика. Нарочито у нашим манастирима може се видјети како такве обитељи свакодневно посвећују огромну пажњу васпитању својих чланова. Васпитање почиње од најелементарнијих детаља у понашању,

до учења језика, музике, сликања и молитве. Чак и током обједа, користи се прилика да неко чита користан текст. Такав начин васпитања органски прожима сав живот у заједници и успјех је видан послије кратког времена. Успјех се сагледава кроз то колико је учење благотворно дјеловало на ученика. Непожељан је раскорак између знања и врлине. Божја служба је примарна и у њој се сваки подвиг осмишљава и провјерава.Вјерска настава у школама, разумљиво је, нема ове домете. Систем у којем се изводи детерминише рад вјероучитеља као и других наставника. Имајући у виду да је тешко другачије организовати масовно образовање, вјерска настава се мора прилагодити овом систему. Црквено васпитање полази од тога да је човјек створен по лику или образу Божјем. Отуда ријеч образовање свједочи о томе како је највише васпитање оно које, прије свега, има у виду очување и афирмацију образа код сваке личности. Очување Божијег подобија у човјеку је императив црквеног васпитања. Световно образовање своју основу углавном темељи на човјековим дометима и могућностима. Протагорина максима «да је човјек мјерило свих ствари», добија важно мјесто у световном образовању. Из ове максиме изведена су бројна учења о човјековим сазнајним моћима. Докази о истинитости чулног или рационалног сазнања смјењују се од једне до друге теорије. Нарочито у картезијанској традицији, углавном, као критеријум истинитости преовлађује рационални критеријум. Тешкоће и рационалног и сензуалног становишта су у немоћи да превазиђу настали дуализам. У покушају синтезе чулног и рационалног постаје немогућ и сам доказ о постојању спољашњег свијета. Ово питање да ли спољашњи

obrazovawe i vaspitawe

протојереј ДРАГАН Станишић

Разликовање световног и црквеног образовањаОтац Драган је професор у Богословији Све-тог Петра Цетињског на Цетињу.

Црквено васпитање полази од тога да је човјек створен по лику или образу Божјем. Отуда ријеч образовање свједочи о томе како је највише васпитање оно које, прије свега, има у виду очување и афирмацију образа код сваке лично-сти. Очување Божијег подобија у човјеку је им-ператив црквеног васпитања.

15

новем


свијет постоји ван субјекта сазнања, Протагорину тезу о човјеку као мјерилу ствари доводи до апсурда.Сократова метода дијалога, којом он попут бабице свом саговорнику помаже да породи истину скривену у њему од вјечности открива мјерило ствари у сфери идеалног. И црквено и световно образовање у свом наслеђу имају елементе идеалног и рационалночулног домена размишљања. Теоријско сазнајна немогућност доказа о постојању спољашњег свијета указује да ништа не постоји независно од другог. Настојање да се чулна или разумска стварност дефинишу независно једна од друге води у расцјепканост, која се са таквог полазишта никада не може превазићи. Црквено сазнање све исказе о чулном и рационалном тврди из њихове нераздељивости. Црквено образовање тежи да синтетише (сабере) све домете сазнања и прожме их савршенством. Тежећи том циљу, схватамо колико знамо да ништа не знамо (Сократ). Све што више напредујемо у сазнању или образовању, схватамо колико још бесконачно има могућности. Црквено образовање наглашава потребу непрекидног учења. У богослужењу Православне Цркве често чујемо молитву која почиње ријечима „Опет и опет...“. Опет и увијек изнова откривамо боље и боље. У световном образовању наглашава се период образовања који кандидату даје компетенцију (савршенство) до пензије. Није увијек лако наћи начин подстицаја на стално усавршавање, али такав императив постоји и код црквеног и код световног образовања.

ме у световном образовању, показатељ су да то образовање трага за улогом у друштву, која је нешто више од пуке техничке употребљивости. Отуда и све толерантнији став световних школа према црквеном образовању.

ЗакључакРазликовање црквеног и световног васпитања јавља се као чињеница неког идеолошког система у којем треба решавати овако постављено питање. Питање се разматра без удубљивања у специфичности „црквеног“ и „световног“. Проблем је како да се они доведу у однос и колико је могућа њихова узајамна интеракција. Ми тврдимо да је тај однос могуће дефинисати у позитивном смислу. Стварање предуслова за стицање црквеног образовања није везано само за увођење вјерске наставе у школама. Потребно је да просветне институције уваже домете црквеног образовања. Ти домети су уткани у наслеђе самих тих институција, само је потребно то искрено сагледати. Ако су сви домети друштвених и природних наука достојни удубљивања и проучавања, тим прије су тога достојни изрази и богаство црквеног живота .Проблем световног образовања је та недовољна спремност да се удуби у црквену стварност. Тога ради, таква просвета није имуна од бројних предрасуда према Цркви. Црквено образовање је најприје дубока егзистенцијална потреба. Познати су бројни примјери гдје су се људи од науке, умјетности и политике усавршавали у црквеном образоваању мимо професионалних побуда. Своје духовно усавршавање нијесу занемаривали, чак су признавали да је њихов успјех последица јаке вјере, коју су стекли црквеним васпитањем.Црквено васпитање, на овим нашим просторима, често је било једини вид просвете. Раздвајање световног и црквеног образовања у савременом технолошки развијеном свијету

Смисао световног образовања везан је за разликовање природних и духовних наука и у том оквиру развиле су се бројне научне дисциплине. Овај поступак, специјализације и омеђавања области сазнања, дао је изузетне ефекте у технолошкој сфери живота. Тако и образовање често постаје једно од оруђа технолошког развоја. Честе рефор

више је једно организационо решење него ли нека искључивост. Омаловажавање и одбацивање црквеног образовања код нас и те како је оставило негативне последице. Овим су оштећени не само Црква већ и световне институције. Благотворни и спасоносни смисао једног и другог образовања могуће је објединити једном педагогијом.

16

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

o молитвии в ери Драга браћо и сестре!јера и молитва су једина два крила којим ми људи можемо да летимо. И као што птица не може летјети без својих

крила, тако ни људско биће не може да полети из низина према висинама, према небесима, без тих крила. Не може прелетјети не просто ове океане који нас окружују

и које могу прећи бродови које је човјек изумио, него не може прелетјети онај океан бесконачни. А човјек је биће призвано да пређе тај бесконачни океан. Вјера, која је по ријечима Светог апостола Павла основа онога чему се надамо и, како додаје Свети апостол, која је и провјера невидљивих ствари, и молитва, која по ријечима Светог боговидца Григорија Богослова, једног од најопитнијих отаца Цркве, призив људском бићу, па ће он рећи да се треба више молити него ли дисати. Колико је важно дисање за човјека, још је важнија молитва као његово духовно дисање, јер тјелесно дисање одржава наш тјелесни пролазни живот, духовно дисање преображава пролазност у непролазност, открива нам безграничну мјеру нашег људског смисла и нашег људског постојања. Није случајно апостол Павле рекао да је све што није од вјере гријех. Шта то значи? То значи да све што није утемељено на том невидљивом и наизглед малом камену станцу, све што није дакле на њему утемељено, што иде ван њега, оно иде у ништавило, иде у пропаст, иде како би рекао наш Свети владика Николај у земљу Недођију. Није дакле случајно што откад знамо за човјека на земљи, без обзира којој култури он припадао, без обзира којој религији он припадао, ако хоћете и без обзира којој идеологији он припадао, човјек је биће вјере. Наш познати љекар и психијатар Јеротић негдје је рекао и записао да и лист на дрвету вјерује да га неће вјетар одувати. Он је то рекао једној угледној дами, у то вријеме другарици, која је имала психичке проблеме, па је дошла код њега као психијатра да се лијечи, да се посавјетује, а он је питао: ‘’Другарице, да ли ви вјерујете?’’ ‘’За Бога милога шта ви мене питате. Знате да сам ја комуниста и мој муж, какав је то начин. Ја сам мислила да долазим код модерног човјека!’’ Онда је он њој рекао: ‘’Све ја то знам, али управо зато што сам оно што јесам, кажем: и лист на дрвету вјерује да га вјетар неће одувати.’’ Вјера је оно чиме ми живимо, вјера а не знање. Не зато што вјера није знање него управо зато што је вјера најдубље могуће знање, што је она дубља од онога што ми називамо знањем. Зато је апостол Павле и назива основом. Одкуд вјера у човјеку ако је човјек само земаљско биће условљено простором, временом, својим рођењем; условљено природом у којој се рађа и условљено својом сопственом природом? Откуд у њему тај вид вјере, та потреба? Откуд да вјера постане саставни дио његовог бића, тако да мирне душе можемо да кажемо да је човјек биће вјере, или као што се каже обично да је човјек homo religiosus, да је човјек биће религије? Ми говоримо вјера умјесто религија, јер хришћанство није религија, оно је много савршеније од било какве религије. Сва анализа људске историје доказује да је човјек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом, биће које чезне за другим и не само за другим као својим пријатељем, комшијом, за другим полом, другим као људском заједницом, него за неким другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави истински смисао и људско заједништво, који утврђује заједништво међу људима. Данас сам био у Ваљеву, вјенчао сам младенце нове, и све оно што сам говорио, што говори Црква на вјенчању указује на то да је тај други – Он, Господ, Бог, Син Божији Христос; Он Који је вјечна љубав. Да је Он она истинска свеза, непролазна и вјечна, између два бића која се сједињују у једно тијело и једнодушност.

Иначе да није Њега та заједница би била заједница од данас до сутра, дуне вјетар и нестане та заједница, дође смрт једнога или другога или болест и ма колико се заклињали једно другоме на вјерност и љубав, оде то и претвори се у прах и пепео да није Онога истински другога, вјечно другога, да није Његове љубави и Његовог присуства да освјешта, да уђе као квасац у биће и да обједини и да јединство које је земаљско, тјелесно, душевно учини јединством вјечним и непролазним. Зато се и каже да оно што Бог сједини, човјек да не разједини. А то јединство се управо и темељи на вјери, на тој основи на том камену темељцу. Вјеровање значи негдје у дубинама свога бића сусрести се са живим Богом, нисмо ми увјек довољно свјесни тога, али је то најдубља истина наше вјере. Не би она могла да се зачне у нама, не би она могла да никне у нама, не би могла да никне вјера у човјеку да није Његовог присуства у нашим дубинама, у дубинама нашег бића, у дубинама наше природе, у дубинама природним у којим се рађамо. Зато владика Николај говори: ко ме то гледа кроз звијезде, кроз сунце, ко ме то гледа кроз сва бића. Свако створење видљиво или невидљиво је око неко кроз које нас Он гледа, око које је у нама присутно, дубоко у нама записано, заплетано, тако да онај који намирише, који осјети то око, он се негдје у дубинама сусрете са њим и колико је тај сусрет стварнији, реалнији, чистији утолико је и вјера дубља и тврђа. Зато се наша вјера и назива тврда Божија вјера. Не каже народ тек ‘’Дајем ти Божију вјеру’’, тврда је вјера. Вјера је тврда управо зато што је утемељена на том камену станцу, на оном камену станцу кога, како каже Јеванђеље, зидари одбацише, а он постаде крајеугаони камен и дивно је то у нашим очима. Човјек кроз цијелу историју покушава да тај крајеугаони камен одбаци, да га заборави, све од Адама и првог људског пада, да га превиди, рачунајући да може без њега да устроји свој живот. Ми смо свједоци, драги моји, идеологија као што је био комунизам, који је покушао да људску судбу сагради не на њему, на том камену станцу, него на самом човјеку, али опет на темељима једне вјере да у том човјеку постоје такве силе и такве снаге на којима може да се гради један нови свијет. Док је била присутна та вјера и комунизам је имао својих присталица, али с обзиром на то да је та вјера била саграђена не на камену станцу него на пијеску, дунуо је вјетар нове идеологије и није остао камен на

PREDAVAW

Eмитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Каква нам је вјера таква ће нам бити молитва

17

новем


камену од те вјере и од те идеологије. Дакле вјера је основа свега чему се надамо, али не било каква вјера, што је битно, много значајно. Наш народ је много мудрији од својих мудраца, па разликује између праве вјере и лажне вјере, разликује народ праву вјеру од сујевјерја. ‘’Сује’’ старословенско, старосрпско значи ‘’узалуд’’, узалудна вјера. И сујевјерје јесте вјера, али је то вјера која је обмана, која није заснована на том камену станцу – најдубљој истини која се открива кроз творевину и која се дарује људском бићу, него је на нечему споредном заснована: или на лажним идејама или идеологијама, или на самом човјеку коме је дах у носу, и наравно да је то узалудна вјера која не може донијети правог истинског плода. Народ разликује тврду вјеру и маловјерје, маловјера не доноси плода као што дрво засађено на пијеску или камену никада не може да узрасте довољно, а још мање да донесе правог истинског плода. Не само што народ разликује маловјерје и праву вјеру, него разликује и вјеру коју назива невјера – ‘’У невјере нема вјере’’, каже народ, али се превари народ. Рецимо, у наше доскорашње вријеме невјерујући људи поставили себе да управљају судбином народа и повјерујемо ми у својој наивности ти ће људи да нас изведу из невоља и да нас изведу на прави пут, вријеме покаже да у невјере нема вјере. Ми

смо свједоци таквих невјерујућих људи који су обмањивали и себе и друге и

на крају се нашли се ондје гдје су се нашли. Народ говори, помиње још дубље, па ће да, бар код нас у Црној Гори, не знам овде код вас у Шумадији, каже ‘’пашја вјера’’. Каква је то ‘’пашја вјера’’, то је хитлеровска,

то је стаљинистичка, то је по много чему

ако хоћете ова с а в р е м е н а ,

м о д е р н а , глобали

стичка

вјера, пашја вјера. Само што, знате, понекад пас гризе, јуриша, али имате и подмукло

га пса. Отприлике таква је вјера тих модерних спаситеља свијета, као вјера подмуклога:

све под видом милосрдног анђела, под видом демократије, људских права... а иза тога је онај

псећи опаки, отровни дах и она мржња убилачка и самоубилачка, која трује свијет и која га води

управо у неку земљу Недођију. Има још један назив за вјеру па се каже: ‘’Ти си ни

каква вјера’’, и то је чак изгледа горе и од ове ‘’пашје вјере’’. Пазите и никаква вјера, и то је вјера, само у не

гативном смислу. ‘’Никакава вјера’’, то је онај мутљаг у људима, то су ти људи превртачи за које каже вла

дика Николај у оној пјесми Небеска Литургија: на три вјере оком намигују, а ни у једну право не вјерују. То се

нажалост у наше вријеме много намножило. Можда никад у историји није било толико таквих људи који су ни

каква вјера, који намигују на сваку вјеру, а ни у једну право не вјерују. Јер за њих је једино важно њихов некакав ин

терес, халапљивост, саможивост, њихово самољубље, то је оно што њих подстиче, њихов егоизам, оно што их подстиче

и на чему они заснивају свој живот и своју вјеру. Вјера Божија – ‘’Божија ти вјера’’, то је она која је права, како је

то народ дивно дефинисао. Зна народ шта је шта и зна народ ко је ко. Божија вјера то је она вјера која је истински камен станац,

она вјера којом су живјели Свети Пророци то је вјера патријарха Аврама. Зашто се патријарх Аврам назива оцем вјерних? Кад ми

неког испраћамо на онај пут после упокојења његовог, онда кажемо да га Бог сачува не само тамо гдје сија свјетлост лица Божијега,

него да га упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, ја понекад додам и Светога Симеона Мироточивога, то је мало слобода, неко ће да

каже, али мислим да и Симеон Мироточиви по својој вјери није мањи од Аврама праоца. Вјера Аврама праоца горе премјешта. Пазите каква

је то вјера: Бог му обећао да ће родити сина и родио је сина у времену кад људска природа не рађа, он и његова Сара, која се и насмијала зато

што је чула ту вијест да ће родити, а била је већ потпуно сасушене материце. Бог је дао Исака, али је онда и обећао да ће их бити као звијезда на

небу и као пјеска морског, а онда је рекао Авраму да узме свога сина Исака и да га води на брдо Морију, да га принесе Њему на жртву. И не посумња

Аврам у оно обећање прво, иако му је Бог затражио онога који би требао да буде коријен тог његовог потомства, и пита га Исак: ‘’Оче све смо спремили и дрво је ту, све је припремљено за жртву, а гдје је жртва?’’ Шта да каже отац

своме сину кога води да га жртвује по ријечи Божијој. Он је изговорио ону страшну ријеч која показује његову вјеру без узмака: ‘’Дијете, Господ ће се

постарати.’’ И Бог се постарао. Испробао је његову вјеру и кад је видио да је он спреман да жртвује своје дијете, појавио се ован заплетених ро

гова и Авраам је жртвовао овна, а Исак је заиста послужио као праотац изабраног народа и нас који припадамо том изабраном Божијем народу. Зато

и савремени философи непрекидно расправљају о тој вјери Авраамовој. Један руски философ који је написао доста књига управо на ту тему, непрекидно пише о тој теми вјера или знање. Он на то питање не може да одговори, али је Црква Божија, Црква Христова, која зна да нема знања истинског нити га може бити без вјере, што значи без богопознања, без љубави према Богу, која је извор свакога

знања и сваке истине, давно одговорила на то питање. Љубав према Богу управо се пројављује кроз ту вјеру, кроз ту усмјереност, не просто у глави, него у бићу, у срцу, у дубинама бића на овај аврамовски начин, то сазнање живог присуства Божијег и да Бог може и од камења направити дјецу Аврамову, да је Бог Онај Који је Творац неба и земље, да је Он присутан у дубинама творевине Својим бићетворним силама, како би рекао Свети Максим Исповједник. Присутан у дубинама људског бића и то Његово присуство је оно што нама даје могућност да вјерујемо. Зато многи који не 18

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

вјерују кажу: ‘’Ја не вјерујем, али волио бих да вјерујем, жао ми је, завидим вама који вјерујете.’’ Дакле вјера је темељ и све што је створено кроз историју рода људског створено је на вјери. Све што је створено, нарочито кроз изабрани Божији народ стари Израиљ и нови Израиљ коме ми припадамо, којим смо крштени у име Оца и Сина и Духа Светога, све је то никло на тој вјери. И најљепша су дјела у људској историји и најчудеснија, најумјетничкија, она која су заснована на најдубљој вјери. Зашто модерна умјетност није у стању да даде оно што је давала умјетност кроз вјекове? Једино што даје, даје распадања, декомпозиције људског организма, природе, распад, да не кажем смрад свега, управо зато што нема те целомудрености душе, нема дубоке вјере, нема тог додира са том великом и светом неизрецивом тајном божанском која је уписана у код људскога бића и зато дјела не могу да буду права. Зашто су ријечи Светога Писма тако моћне и покољења их читају и не могу их се наситити? Зато што те ријечи нису измозгане, него су настале од тог живог додира пророка, који је био као и ми човјек, али се дотакао Живога Бога, осветио га је Господ и његова ријеч је примила у себе тај божански дах, божанску ријеч, божанску силу. Уосталом, није ли на тој божанској ријечи, божанској сили настао свијет: ‘’И рече Бог, и би’’. На ријечи божанској је настао и њоме опстаје свијет, кроз њу је постало све што је постало. Поготову када се та ријеч Божија Логос уселио у нас, када је Логос, Ријеч Божија, друго лице Свете Тројице постао човјек, уселио се у нас пун благодати и истине. Сва суштина Цркве Божије којој ми припадамо управо јесте то живо, живоносно присуство живога лика Живога Бога, а вјера је она која нас обасјава. Вјера са Његовог лица нас обасјава само ако смо ми припремљени да примимо у себе ту Његову свјетлост. И сви Божији људи, Пророци, Апостоли, ко су они? Оно што каже апостол Јован: оно што чусмо, што видјесмо очима својим и опипасмо, што чусмо, што видјесмо, што опипасмо, то вам свједочимо о Ријечи живота. Није моја проповјед у празним ријечима, каже апостол Павле, него у сили. Зашто је његова ријеч у сили? Зато што је сила оно што она носи у себи, а то јесте у правом смислу вјера која горе премјешта. Ако имате вјере као зрно горушично рећи ћете овој гори склони се и баци се у море, и бациће се. Народ који изгуби вјеру, коме ослаби вјера, човјек који изгуби вјеру, тај се распада, то је готово. То је закон духовни, морални, биолошки закон, ако хоћете. Ми смо се нашли као народ у таквој опасности, да се распаднемо, да сатрунемо изнутра и то је ово што се са нама догађа

у овом времену садашњем. Треба добро размислити колико смо ми тим духовним, унутарњим смрадом и распадом допринјели овом касапу српскога бића и овој несрећи и распећу који се надвили над нас. Кад ово кажем сјећам се Косова нашег, наше најдубље ране и наше најдубље истине, мјеста гдје смо ми постали зрели народ, јер смо ту аврамовску вјеру задобили преко мученика косовског Светог Лазара. Сјећам се Витомирице 1999. г. Тамо су они који су живјели деценијама све знали, сем да имају цркву, коју су саградили њихови преци. Тек негдје тамо после деведесетих, причао ми је прота, почео је понеки да примјећује да имају и цркву у своме селу. Али кад су отиш

ли, а масовно су напустили Витомирицу, јуна мјесеца деведесетдевете године онда су отворили храм, па су у њега убацили гомиле оружја, ја сам се скаменио. Срећа што је био неки Талијан побожан и дошао да ми каже: ‘’Ови ваши су тамо оставили оружје.’’ Могли су оптужити Цркву да смо ми оставили оружје, шта значи кад нестане вјере праве. Вјера пра

ва кукавна сирота постала, као што је говорио владика Раде. Зато и пишу стари љетописци у временима великих сеоба и великих потреса ‘’Неста вјере у народу и попушти Бог казну на народ.’’ Дакле, вјера није шала. Вјера је хљеб. Шта је вјера? Коријен. Не било какав коријен, јер ако сатруне коријен, ако црв уђе у корјен и сатруне коријен, а то је лажна вјера или полувјера или идеологија, онда не може да расте дрво како треба и не може да донесе правога плода. Записали су стари у Старечнику за неког старца, како је увјек могао да препозна онога који му дође по начину молитве, да по томе како се моли препозна је ли му права вјера или му је лажна вјера. Што значи по плодовима ћете да их познате. Шта је друго молитва него плод, него мост којим се додирује та светиња над светињама и на ком се стоји са страхом и трепетом пред том светињом, било да се ради о молебној молитви или да се ради о славословној благодарној молитви. Молитва је органски везана за вјеру. Молитва је саставни дио нашега бића, управо зато што је вјера темељ и коријен нашега бића, као израз, као пројава, као наше отварање према светињи над светињама, према Живоме Богу. Кад се сунцокрет окрене према сунцу шта ради сунцокрет? Он се моли. Он је у положају молитве и када се цвијет отвори да га сунце огрије, шта је друго него цвијет се моли, оно дрво, она биљка се моли, отвара се да би га сунце испунило и да би онда добило топлоту сунца и да би се зародио плод и да би род узрастао се и да би био благословен и да би био здрав плод. И тако свако створење на земљи има свој молитвени крик. Био сам у Светој Гори код дивног оца Пајсија, видите сад се преводе његове књиге овде. Заиста Божији човјек, један од најдивнијих којег сам срео у своме животу. Па управо је био диван што је имао дубоку вјеру, чистоту срца и молитву. Он је живио молитвом свој земаљски живот. Био сам једнпут код њега негдје предвече и почели шакали по брдима да се дозивају, има их доста у Светој Гори. Рекох, ‘’Шта раде ови шакали кад завијају као да плаче мало дијете?’’ А

Понеко од наших је написао понеку молитву, ево владика Николај, па отац Јустин, али ти видиш да је та молитва скројена по молитвама Светих отаца, који имају ум Христов, имају саборни ум и могу да напишу молитву и да је припоје да буде истовјетна, да не можеш да разликујеш оне од Светог Јована Златоустог или Светог Василија Великог или Светог Григорија Паламе - све су разнолике, али истовреме-но су и јединствене. То јединствено ткање молитве-ног богатства Цркве Христове утемељено је на вјери, правој вјери Божијој.

19

новем


он каже: ‘’Застани мало калуђеру. То су шакали почели, вреднији су они од нас, они су већ почели своје вечерње да служе. Он има свој дар од Бога и он на свој начин прославља Господа свога.’’ Па ми показао своју жабу, то је друга прича, имао је Бајуна код једне руже, па грдио мене због тога свога Бајума. Ја нисам хтио да једем нешто тамо што је он донио, а он ми каже: ‘’Послушнији је онај мој Бајун од тебе.’’ Рекох: ‘’Какав Бајун оче Пајсије?’’ ‘’Чекај, сад ћеш да видиш.’’ Кад изађе од оне руже, гледао сам својим очима, један жабац и поче квакваква. Рекох ‘’Што га зовеш Бајун?’’ Одговори ми да је био је на Синају неколико година, па је тамо био један хоџа кога су звали Бајун, а био је тако неки дебељуца и тај његов жабац је њега подсјећао на тога хоџу. Каже он њему: ‘’Послушнији си ти од црнооког калуђера.’’ А довече, кад дође вријеме за молитву, он њему каже: ‘’Сад иди Бајуне на молитву пред часни Крст.’’ И одем ја од њега, али радознао: вратим се да видим каква је то молитва тога жабца, старац Пајсије се туда негдје изгубио на молитву, тамо негдје у неке долине нико га више не може наћи, по цијелу ноћ. И дођем ја тамо и гледам: онај жабац изађе па скокскокскок, па дође до великог дрвеног крста стаде испод крста и поче квакваква, е то је дакле: и жабац се моли. Све што дише моли се, а камоли човјек као словесно биће. Молитва утемељена на правој вјери, на здравој души, на чистој души, она оцјеломудрује душу, она васкрсава душу, обнавља душу, она нам помаже да успоставимо мост са живим Богом у Цркви Божијој. Онај који се дотакне живога Бога Који је извор здравља, извор мудрости, Који је мудрост задобија мудрост. И Григорију Палами, који се молио на Светој Гори: ‘’Господе просветли таму моју’’ је Мајка Божија послала Јована Богослова који му је рекао да му је молитва чудна, јер се нико се није тако молио као он, али да му је услишена. И зато је постао Свети Григорије Богослов – богослов свјетлости, сво богословље његово је о свјетлости, о таворској свјетлости која је засијала са лица Христовога, те се и каже: лице сјајније од сунца, хаљине бјеље од снијега. ‘’У свјетлости Твојој видјећемо свјетлост’’, пјевамо на славословљу, и често пута нисмо свјесни како велику и дубоку истину тиме исказујемо. Мој покојни ђед Радисав сељак био, прости, сиротиња био, па га пита неки комшија: ‘’Је ли Блага’’, а није баш био много благ руку на срце, ‘’како си?’’ ‘’А да чу чоче, фала великоме Богу добро ништа ми не фали.’’ ‘’Како ти, јадан, ништа не фали? С опроштењем, немаш ни кошуље ни гаћа да се обучеш честито.'' ''Све што ми је требало Бог ми је дао. Само га једно молим. Да ми да од оне Његове свјетлости, од огња мало даде ништа му више ја не тражим.'' Сељак, а његова молитва иста са молитвом светогорског пустињака и подвижника, са вапајем сваког људског бића од кад човјек постоји. Молитва која усмјерава тој великој светој тајни. Зато је давно речено да је закон вјере темељ закона молитве. Од вјере коју имамо, од вјере каква нам је, од дубине наше вјере, од истинитости наше вјере зависи каква ће нам бити молитва. Зато су молитва Цркве и сво богослужење кроз вјекове израстали из закона вјере, из оних основних истина вјере хришћанске, а које истине, кристално јасне и чисте, непрекидно понављамо у свакој нашој молитви. И кад правимо знак часнога крста у име Оца и Сина и Духа Светога и кроз то се суштина наше вјере

пројављује: све је од Оца кроз Сина у Духу Светоме. То је суштина, то је темељ откривења Божијег, то је темељ оне истине коју нам је Христос открио говорећи: ''Ко види мене види Оца'' и Који нам је послао Духа Светога, Који нас уводи у сваку истину, Духа Светога Који дарује сваку тајну у Цркви од Тајне Крштења, Миропомазања, печата дара Духа Светога и свих осталих тајни:

свештенства, вјенчања и других Светих Тајни којим нас је Бог обдарио, а све је у Цркви тајна велика и неизрецива, као што је све тајна у људском животу, као што је све тајна у свијету у коме се налазимо: све је велика и света тајна. Тајна упра

во која се заснива на том сусрету, на том додиру, на том заједништву између Бога и човјека, између природе људске, природе овога свијета и силе божанске. Тамо гдје је тај додир, гдје је тај сусрет, тамо гдје се истинска и права вјера рађа, тамо се рађа истинска права молитва и прави истински однос према Богу. Зато је сво наше богослужење израсло из те вјере наше, из вјере Светих Апостола. Од њих смо се научили да вјерујемо и да се молимо, они су нас просвјетлили, они су нам дали и закон вјере и закон молитве. Молитва је истинска када је на темељу вјере, када открива вјеру, када пројављује вјеру. Вјера нас учи како да се молимо, васпитава и наше тијело, васпитава нас, учи нас како да станемо пред Богом, како да клекнемо пред Богом. Зашто ми стојимо пред Богом? Прије свега зато што нас је Бог таквим створио, а кад пред Бога клекнемо онда ми клекнемо свим бићем и нема ничега половичног у нашој вјери, ничега половичног у нашој молитви. Видим сад да су неки наши православни увели столице, ружно је то, није то православно. У Светој Гори и по нашим древним црквама и манастирима имају столоваче са стране, које нијесу столице да сједнеш па да се разнијежиш што се каже, и да се успаваш него је одигнуто да сваког тренутка можеш да полетиш као орао према небесима. И то има и те како великог смисла. Онај ко је стар и ко је немоћан наћи ће начина да се одмори, наслони, али пред Богом треба стојати или се пред Богом треба простијети, пред ким би ако не би пред Њим. Каква нам је вјера таква ће нам бити молитва. Црква Божија саборна Црква чува преко својих Апостола и преко наследника Апостола , епископа и њихових помоћника презвитера и ђакона, чува као зеницу ока вјеру – праву, тврду, Божију, предаје је са покољења на покољење, као што се предаје материно млијеко, а у исто вријеме предаје нам и начин како да се молимо. Велики Антоније питао Бога: ''Кажи ми Боже како да се спасем?'' Па му је Бог послао анђела, а анђео узео мотику: копа, копа, па стане па се моли, па онда опет, копа, копа, па онда стане, па се моли. Е каже: ''Ево ти како да се спасеш.'' Свети Бенедикт Нурсијски је то преточио у оне чувене ријечи ''Моли се и ради.'' И молитва је дјело људско и то једно од најтежих дјела, није лако молити се на прави начин. Није молит

Вјера је оно чиме ми живимо, вјера а не знање. Не зато што вјера није знање, него управо зато што је вјера најдубље могуће знање, што је она дубља од онога што ми на-зивамо знањем.

20

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

ва лака ствар, то је најтежи подвиг, она права истинска молитва. Као што и права вјера хоће подвижнике, хоће мученике, хоће оне који су спремни да жртвују себе до последње капи крви. Такви су мученици које ми прослављамо. Та вјера и та молитва хоће подвижнике и зато је наша Црква, Црква подвига. Она је била и остала посна Црква. Нама се сви чуде како то у Православној Цркви толико постова. Има четри велика поста, сриједа и петак: непрекидно не само што се уздржавамо од хране као такве, него то је уздржање које је много дубље, које је много важније, оно унутарње уздржање од било каквог отуђења срца, ума и душе, односно отуђења од живога Бога, па онда ту помаже и исхрана, јер човјек је и тијело и душа. Па душа утиче на тијело и тијело утиче на душу. Чиме хранимо душу од тога ће зависити и здравље нашега тијела и како хранимо тијело од тога ће зависити здравље наше душе. Црква је посна, Црква подвига, молитве. То је вјера наша, то је молитва наше Цркве саборне кроз вијекове и ми то чувамо и поред својих људских слабости некад себи дозволимо па се опустимо, али никада не смијемо то да заборавимо: да је наша Црква – Црква подвига и да права истинска вјера хоће подвиг, да се она потврђује кроз мучеништво. Има двије врсте мучеништва: мучеништво савјести унутарњи подвиг који човјек читав живот проводи и мучеништво у крви. Понекад изгледа лакше мучеништво у крви једанпут ризикујеш: посјеци ми главу и идем Христу моме, као Игњатије Богоносац, него да цијелог живота куцаш, да се трудиш, да се молиш непрекидно до краја живота. И једним и другим путем допире се до Божијег Царства и допире се до тог што је циљ нашег људског живота: до нашег сусрета са Господом. Овдје долазимо до Свете тајне Причешћа, која је срж наше вјере. Ако је Христос камен станац и крајеугаони камен, онда ми Њега примамо као хљеб живота, Он је тај који је са нама и међу нама у тајни Своје Крви и Свога Тијела и Свога Причешћа. Дакле Свето Причешће, Света Литургија шта је друго него оприсутњење свеукупног домостроја спасења, свих догађаја од настанка свијета до данас. Све је то присутно на тајанствен начин на Светој Литургији у присуству тијела и крви Господње. А онда и сва богослужења, све молитве: узмите први час, указује нам на стварање свијета, трећи час на силазак Духа Светога на Апостоле, шести час када је Господ распет на Крсту, девети час када је Господ издахнуо на Крсту. Пасхална богослужења која прослављају, а свака недеља је Пасха, Христово васкрсење. Дани посни који прослављају Христово распеће: сриједа, петак не значе само пост, него су све те молитве посне молитве и подсјећају на Распетога за нас и за наше спасење. Сво богослужење је једно живо ткиво, једно живо ткање утемељено на тим чудесним догађањима од настанка свијета које нам открива и које нас уводи у ту тајну тих догађања, тих сусрета наших предака са живим Богом и нама помаже да се и ми са Њим сусретемо постом и молитвом. То је Црква Христова, то је њен смисао овде, то је оно што она нама даје и

кроз све то она нам даје, открива ту најсавршенију истину Бога као љубави Оца и Сина и Духа Светога, творевине као плода Божанске љубави, свеукупне творевине као дара нама. Има један философ наш дивни у Београду Жарко Видовић, па каже што је Бог створио свијет? То ти као кад отац нађе дивну играчку лопту, па дарује свога сина да се игра, тако је Бог Отац обдарио Бога Сина са васионом – том лоптом, да би се Он њоме играо, да би се Он том лоптом и тим даром радовао Своме Оцу и тим даром даривао Своју духовну дјецу све људе земаљске. Све је то плод божанске љубави. Човјек шта је друго, него плод љубави божанске. Уосталом и кад се човјек рађа и кад се зачиње, то је оно што је Бог рекао да је сила божанске љубави она која преображава материнску утробу па она може да роди. Људи се заваравају да су то само природни закони, јер кад кажемо природни то су они који су прирођени, а ко је тај који је природио те законе којима је обдарио људску природу и природу око нас, ако није Онај Који је

21

новем


ело Јабуке Граховске, надомак Никшића, чува једно свештено знамење, једно дубоко свједочанство бурне

и крстоносне историје нашег народа у 20. вијеку. Ријеч је о дрвеном крсту, висине око 2 метра, који се налази на сеоском гробљу у Јабукама. Крст је постављен далеке 1929. године, и од тада до данас, стоји неокрњен протоком времена.Све до поменуте 1929. године, покојници из Јабука Граховских сахрањивани су на црквеним гробљима у околним селима. Те године, због наноса великог снијега, била је отежана сахрана два покојника (из фамилија Перовић и Булајић). Њихови сандуци су морали да се затрпају у снијег док се нијесу стекли услови за преношење на гробље. Ова околност је мотивисала народ да оснује сеоско гробље, и да се, до изградње храма, на гробљу постави дрвени крст који ће бити чувар душа покојника и знак њиховог васкрсења.Земљиште за гробље дала је, на поклон, фамилија Марковић. Дрвени крст су направили Бајо А. Марковић и Петар Н. Булајић, а освештали су га свештеници Гојко Кривокапић (који је мученички пострадао 1945. г.) и Бошко Радусиновић. Пуних 80 година, овај крст је знак Божијег благослова. Њему проток времена и временске неприлике нимало нијесу наудиле, док се бројни безбожни споменици (маузолеји од мермера и бетона) крње и распадају, послије свега неколико деценија од њиховог постављања.Слава Великоме Господу, Његовом дуготрпљењу и сили Часног Крста, који нас држи у животу! Амин.

svjedo^anstva РАДОМИР Булајић

Својом љубављу изњедрио свако биће и свако створење и грије их том Својом љубављу. Божанском љубављу, која се открива кроз постојање творевине, кроз постојање нас као људи, кроз нашу заједницу, која се открива кроз најсавршенији начин у Цркви Божијој. И ми смо свједоци те божанске љубави, њени носиоци и њени проповједници и њени чувари. Али да би је носили, да би је чували, да би је проповједали, да би је спасавали, да би се њоме спасавали, да би њоме друге спасавали, морамо је примити у себе, а не можемо је примити ако немамо тврде Божије вјере и ако се та вјера не манифестује кроз нашу истинску праву боголику молитву, која је плод закона вјере. И као што закон вјере има своје правило, тако и молитва не може бити било каква. Она у Цркви мора бити усаглашена са тим законом вјере. Отуда је наше свеукупно богослужење, као правило молитве, свједочанство колико је та молитва органски израсла из наше вјере. И отуда молитва је молитва права само онда када израста, када се рађа из тога светога коријена и када његову силу манифестује, доносећи и рађајући праве и истинске плодове и овде на земљи, али плодове који су непролазни, јер нису рођени од праха и пепела него су рођени од Духа Божијега. Као што се Христос родио од Дјеве и Духа Светога тако се све рађа у Цркви Духом Светим животворним и живоносним. Тако дакле и молитва је молитва која се рађа Духом Светим и која нас приводи Сину и кроз Њега приводи нас нашем Оцу небеском, откривајући нам још овде на земљи премудрост велике и свете тајне Божијег Царства Небескога. То су велике, теме чудесне теме, дивне теме: вјера и молитва. То су могли само заиста Свети Божији људи, који су заиста имали такав опит, који су кристално јасно записали у својим молитвама, јер није писао било ко ове молитве које ми читамо. Ја јесам понекад мислио, па могу и ја да пишем те молитве, међутим после, како вријеме пролази, видиш ти немаш ништа ни да додаш нити да одузмеш тим молитвама и начину на који су изактане, а не измозгане. Сад видим на Западу римокатолици мозгају, па мијењају... има то свога, онако људски гледано, али није то то. Понеко од наших је написао понеку молитву, ево владика Николај, па отац Јустин, али ти видиш да је та молитва скројена по молитвама Светих отаца, који имају ум Христов, имају саборни ум и могу да напишу молитву и да је припоје да буде истовјетна, да не можеш да разликујеш оне од Светог Јована Златоустог или Светог Василија Великог или Светог Григорија Паламе све су разнолике, али истовремено су и јединствене. То јединствено ткање молитвеног богатства Цркве Христове утемељено је на вјери, правој вјери Божијој. Нека Бог подари тврде Божије вјере и нека нам Бог подари молитве којом се та вјера открива, освједочује и преко које ми узрастамо у Цркви Божијој.

Предавање одржано у парохијском дому у Крагујевацу, јуна 2009. године.

^asni krst u jabukama grahovskim

22

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

аузимајући владичанску столицу Црне Горе у једној бурној епоси пуној најзнатнијих историјских догађа ја, митрополит Петар I показује многоструку и неуморну радиност. Он још као архимандрит, за митро полита Саве, иде у Петроград (1777), ради помоћи која је била утврђена толи

ко пута граматама; заузима се за одбрану манастира Стањевића од Аустријанаца, када показује ријетку енергију и утицај на околину. За рана узима учешћа у народним пословима и мисијама (ишао је као архимандрит и за Беч), и пред његовим очима одиграва се цијела комедија са Шћепаном Ма лим. У оном неуравнотеженом и мутном времену, ка да се отворено показује карактер народне масе, он је могао да види добре и рђаве инстинкте народа, да оцијени опште и појединачне недостатке и врлине и да види да на живот и историју народа знатно утичу себичне побуде и лични циљеви, те да зато онај ко хоће да буде прави народни вођа мора имати и самопрего ријевања и истрајности. Он је још ранијим животом био припремљен да поднесе и разочарење и увреде, да страда и издржи на трновитом путу служења Богу и народу. Стога се он јавља као подвижник који стрп љиво и без одступања следује узетом правцу. Чим се завладичио (у Карловцима га је 14. октобра 1784. хиротонисао Мојсије Путник) предузима мјере да би заин тересовао Русију за своју земљу и обраћа се Потем кину с изјавом да је готов “ставити се на службу са својим народом ... кад буду захтијевали интереси братске Русије”. У писму напомиње да је “црногорс ки народ већ 300 година признавао и сада признаје над собом власт митрополита’’.Истовремено, другим својим писмом (Н. Сад, 26. новембар 1784) јавља се Синоду преко петроградског митрополита, указујући

на борбу у којој народ живи, прва му је брига народно просвјећивање и школе .... Године 1788. Русија и Аустрија улазе као савезнице у рат с Турском и руски опуномоћени министар при Венецијанској републици пише митрополиту Пе тру писмо по налогу из Петрограда, те га позива у рат као савезника. Рачунајући на “ревност предше ственика” владичиних, вели “морамо се надати да В. В. Преосвештенство неће одрећи пристати у савез са нама”. Поред овога Катарина II упутила му је у истом циљу нарочитог изасланика са граматом. Аустрија (Јосиф II) шаље с таквом намјером свога изасланика Вукасовића с царском граматом у Црну Гору. По документима бечке архиве, које цитира Вл. Ђорђе вић види се да су аустријско и руско изасланство радили једно против другога и да су се напослетку створиле у народу двије партије, аустријска и руска; прва је с гувернадуром, а друга с владиком. Гувернадур се у својим извјештајима Бечу жали како му вла дика смета и одврће Црногорце, а Вукасовић га нази ва “црни”. Он је стварно негодовао против Аустрија наца само због њихових веза са скадарским везиром, који је увијек био непријатељ Црне Горе и иначе по карактеру вјероломан. И био је противу одвођења добровољаца Брђана и Херцеговаца на страну за аустријске потребе и сврхе, јер је то остављало села на милост и немилост сусједних Турака. Да је заиста било оправдано стра ховање владичино за народ ових крајева од турског насиља, свједочи писмо упућено гувернадуру од Ни кодима, игумана морачког манастира с војводама, кнезовима и барјактарима и свом сиротињом од на хије морачке, ровачке, дробњачке и остале сиротиње херцеговачке и брђанске. У писму се вели: “Знаш Господару како нас лани уведе господину Филипу под барјак Ћесара, а с Турцима нас зарати... Али се већ, господару, сили турској држати не можемо, но те кумимо Богом, који те саздао да или одеш до великог Ћесара, или пошљи кога ти знаш да нас избави, или да нас преведеш у земљу нашега Ћесара, јер си нас на душу ти узео, па нас ти чувај. Заиста, Господа ру, више живјети не можемо, но је свима дотужило и дошло свима да се истурчимо...” Стога против купљења добровољаца митрополит Петар реагује најенергичније и пише на све стране, да нико не иде у добровољце. Једно такво писмо (од 1. јула 1789.) нашао је Вл. Ђорђе вић у бечкој архиви: “Од нас владике Петра благодарној господи главарима и свијема Глуходо љанима поздрав и благословеније. А потом ево разумијем и видим да неки људи иду те маме и варају народ да их воде некуђ преко мора, којима немојте вјеровати. Они гледају своју корист, а не како ће нам добро учинити. Није вама тамо пута, осим да се бру ка с вама бије и друге помажете и себе да губите част и поштење и да гинете за туђу корист, а они да се с вама играју. Ако неко тамо пође да Бог да му био зао пут и зла срела да срамотно погине и да га је анатема, као Јуди издајнику и Про

povo

do

m prazn

ikaРАДОСЛАВ Јагош Вешовић

Улога црквених поглавара уисториjи Црне Горе

23

новем


клетом Вуку Бран ковићу. Сувише вас молим и Богом преклињем мирите се с Брајићима, а писаћу и њима и говорити. Остајем жудећи вама сваког добра и поштења. владика Петар на служби.” Зато што се радије ставио у службу народу, него у службу Аустрије, а oдупирао се свему, што је наводило несрећу напаћеној земљи, гуверна дур и неке војводе нападају га у Бечу како одврће народ од службе аустријском двору и називају га “смутљиви”. Ово је сметало да се добије од Беча и оно средстава и помоћи за ратовање, што је још раније обећано. Али владика се држао достојанствено према противницима, а Аустрији је изјавио, да је њему стало само до одбране, а борбу да може да води једино на свом земљишту. У Бечу пак увиђају шта значи Петар I у Црној Гори и колики је његов утицај у народу, стога се одазивају његовој молби и шаљу муницију.Кад при измирењу са Турском заборављају Црну Гору и Аустрија (уговор у Свиштову 1791.) и Русија (мир у Јашу 1792.), и скадарски везир нападне Брда, митрополит Петар извјештава Беч и Петроград мо лећи за помоћ. Он сазива Црногорце на зборове и храбри Брђане на отпор. Затим пише Бушатлији мо лећиво писмо да поштеди брдску сиротињу, јер су то браћа Црногорцима, те да не би могли гледати, гдје им се пале домови, него да ће их бранити, па макар ни један не остао жив. А на збору (20. јуна 1796.) обаве зује Црногорце заклетвом да сложно устану против општега непријатеља “за своју браћу Брђане, за љу безно отачаство, за вољност и слободу, за цркве и манастире, за жене и дјецу”. Он на овај начин успијева да окупи и покрене Црногорце заједно с Брђанима и у бици на Мартини ћима, јуна 1796, сатире Турке. У опису боја (у бечкој архиви), а писао га је секретар владичин ђакон Алексије (Рус), стоји: ‘’Првим и другим

кором (црногорске војске било је 4 кора у свему 9.863 борца) командовао је Г. митро полит Петар Петровић лично. Он је био у потпуној војничкој опреми, с њим су били сердари, војводе и кнезови”. Послије кратког времена Бушатлија поново на пада Црну Гору (40.000 војника). Владика са гуверна дуром опет сазива збор народни и издаје проглас об раћајући се Црногорцима и Брђанима: да друг другу, племе племену, нахија нахији задају тврду вјеру, да се у овој опасности неће издати, кад би на ма коју стра ну Турци ударили да тамо похитају за одбрану, ако би се нашао који Црногорац, које племе или село, да изда, на таквога остаје проклетство, анатема из рода у род. У сукобу на Крусима он предводи већи дио вој ске (постоји опис као и о првом боју) и одушевљава своје толико, да потпуно потуку непријатеља и сам Бушатлија изгуби главу, која буде однесена на Цети ње да се чува као трофеј. У народу стоји предање, да је све црногорска вој ска пред бојем на Крусима видјела Митрополита Пе тра како се одигао од земље и да се у том тренутку разговарао са Св. Ђорђем, којега су неки такође вид јели на коњу. Све ово показује колико је значио Петар I за народ у његовим борбама и колико су Црно горци имали вјере и поуздања у њега.Побједе на Мартинићима и Крусима скренуле су пажњу Европе на Црну Гору; ради тога се интересују страни писци, те долазе да обиђу и виде Црногорце, а послије овога Пипери и Бјелопавлићи (Брда) остају припојени Црној Гори.Велики значај и ауторитет, који је стекао митрополит Петар у црногорском народу одјекује и изван Црне Горе. Русија му шаље у знак признања орден Александра Невског; млетачка влада шаље свога изасланика на Цетиње и тражи пријатељство митрополитово, којега у писму називају “нови Арон, који има мисију да влада и да просвећује паству и који је као Мојсије уважени поглавар храбрих својих суграђана”. истов ремено му и Цариградска Порта нуди независност онакву, какву је имао Дубровник. Он се свуда смат ра као политички вођ народа Црне Горе, а гувернадур се мање примјећује. Године 1798. он пише у Русију и обраћа се за непримљену помоћ (још од 1776.) ради обнављања мана стира и за црквене ствари и књиге “дља просвјеш ченија народни в религији потребни” . Као свога иза сланика упутио је био с писмима архимандрита Цетињског манастира Стевана Вукотића. Русија на ово издаје помоћ од 5000 рубаља и дарове у стварима и књигама. Испред завојевања Наполеонових обраћају му се Бокељи с молбом за помоћ против Француза. Владика се одазове. Али како се Аустрија све више ширила низ Далмацију и Которани позову ђенерала Рукавину, те он нађе да је у интересу Црне Горе и Приморја, да га и Бокељи позову под извјес ним условима, а с Млецима учини уговор с тим да Црногорци узму Боку, ако дођу Французи. Будва га изабира на четвртом збору за привреме ног покровитеља, заштитника и судију. Но иако се он старао, да због приморја и интереса Црне Горе у Боци, подржи пријатељске односе са Аустријом, она га гледа с неповјерењем због уговора са Млецима и преза од његових веза са Русијом (по кампоформијском миру 1797, Бока остаје Аустрији). Најзад вла дика долази у отворен сукоб с аустријским гуверне ром Боке ђенералом Бради, због манастира Мајина, кад овај намјерава да насели у њега своје војнике. Владика се достојно и енергично одупире аустријс ком ђенералу и пише му, да у цијелом свијету нема ни једне државе, која би на тај начин отимала чак и опште народна добра и да су само Млечани могли чинити слична насиља, те су 24

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

и прошли како су ради ли. Затим сазива збор Црногораца и са збора јавља ђенералу, да они неће допустити поругу да се од њи хових богомоља граде војнички станови, него ће при је сви изгинути. Истовремено он растура проклама ције православним општинама по Приморју: како и у Турској има хришћанских богомоља и како ни Тур цима не пада на памет да их као ови претварају у касарне. Бради се стога не решава да заузме манас тир, а о свему извјештава Беч, жалећи се против “бунтовног владике“.У овим бригама владика моли Русију, али не оче кује све од ње. Он се сам труди на установљивању поретка у земљи и доношењу закона: октобра 1798. сазива народни збор и ствара први законик црногорски. На упућено посланство у Петрограду цар Павле му одговара граматом, којом одређује 1000 рубаља годишње помоћи за “обшче народне надобности”. За овим он поново пише и шаље своје људе у Русију ради интереса у Приморју и односа са Аустријом, да би се спојиле Бока са Црном Гором и да их Русија тако уједињене узме у своју заштиту и у међународ ном уговору да се донесе уредба о Црној Гори као држави. Митрополит Петар издржао је још једну борбу са непријатељима своје земље, ради Брђана у Морачи 1820. г. против војске босанског Џелалудин паше, коју потпуно потуче с Црногорцима, а Морача се ослободи турског насиља и прислони уз Црну Гору. Као и увијек иза борбе с непријатељем, он се вра ћа унутра у народ; вођ у борбама он му је учитељ у животу: мири, тјеши и сређује прилике. Он је најбо ље увиђао потребу јединствене организације, али је претходно морао да одстрани оно што је проузроковало анархију, да најприје прекрати раздоре и међусобице. Ради тога је он неуморно обилазио пле мена, ишао од села до села, од братства до братства, мирио крви и стишавао свађе. Но старе навике само су привремено потискиване, благодарећи утицају, сав јетима, присуству и ауторитету владичину, а опет би првим поводом успламтјела осветничка страст и про лила се крв. Тада је он мирио, укорима, изобличава њем, пријетио клетвом и издвајањем од Цркве и наро да. Но, док је он измиривао на једној страни, у другим би се мјестима и племенима опет обновиле старе рас пре. Иза поменутих ратова и глади ријетко је било које племе или нахија, вели Милаковић у својој Исто рији Црне Горе, гдје се нијесу развили ранији споро ви и настала крвопролића, племена Катунске нахије била су се са племенима Црмнице, Пипери су војева ли са Бјелопавлићима, а Бјелопавлићи у исто врије ме са Катуњанима, Морачани са Ровчанима, а Ровча ни опет са Бјелопавлићима или Братоножићима, док су се на другу страну тукли наизред Бајице и Доњок рајци и Његуши. Свака је власт постојала тада као једна пуста сјенка и самовоља је владала по свој Цр ној Гори. Једино се чула ријеч владичина, његов не поречни ауторитет, који је задобио својим животом и преданим радом и у којему је цијелога себе залагао за народно добро. Запажено је, да се народ више бојао његове клет ве него какве власти. И данас се показују примјери, да како је кога проклео, тако му се и догађало ... Ипак,

при свима овим условима митрополит Петар остаје у односима споља прави вођ народа Црне Горе, а унутра у земљи старешина, којега је једино слушају самовољни и непокорни Црногорци. Он не престаје до последњих дана да предузима и чини све што се могло учинити и за чување слободе, и за одржање вјере и буђење мисли. Без војске, без полиције, без и једне принудне мјере, он чини толике напоре и ствара почетке на завођењу реда, закона, суда и писмености. Измирујући племена и учећи их, он својим свијетлим примјером, личним особинама и честитошћу снажног карактера јако уздиже морал код Црногораца и утиче на одржавање задате ријечи, што је често била једина гаранција за поредак и испу њене обавезе. У народу се помиње као његова изре ка: “Коноп веже коње и волове, а честита ријеч вите зове.” Има још много изрека, прича, успомена и раз них предања, које још живе у народу у вези с његовим именом. Због његове пуне предности служби Богу и народноме дјелу, народ га је још за живота звао “Свети Владика,” и све његово: и ријеч и клетву и чин, сматрао је као свето. Он је највише оснажио религиозни осјећај у народу и утврдио његове везе са Црквом. Његов убједљиви и молитвени глас одјеки вао је дубоко у душама савременика. Страх Божији, који је он уливао, дисциплиновао је јако морал и чуд но утицао на необуздане нарави његова доба. У тестаменту он одређује себи наследника и завјештава политику нас лањања на Русију. Даље, препоручује главарима слогу и добру вољу за увођење поретка и заклиње Црногорце, да на његовом ковчегу ухвате Божју вјеру да ће држати мир мeђy собом. Он је својим особинама и дје ловањем у народу уздигао значај владике до непо реченог ауторитета: у његовом је лицу црквени поглавар освијетљен двоструким ореолом светитеља и владара. Митрополит Петар I риједак је прим јер у нашој историји, који показује колика је вријед ност личности у историјском развићу народа и колико личност снагом свога духа може да мијења и прео бражава своју околину. 25

новем


Свети Синод Православне Цркве у Амери-ци је донео одлуку о канонизацији еписко-па Рафаила на заседању марта 2000, а служ-ба канонизације је извршена у мају исте годи-не у манастиру Светог Тихона са учешћем епи-скопа који су представљали: Антиохијску Пра-вославну Северноамеричку архиепископију, Грчку Православну Архиепископију и Пољску Православну Цркву. Православна Црква у Америци слави његов помен 27. фебруара, на дан његовог упокојења, а Антиохијска Црква га прославља прве суботе у новембру, која је уочи његовог имендана (Аранђеловдан, 8. но-вембра).

Наш Свети отац Рафаило се родио у Сирији 1860. године, вероватно уочи празника Сабора Светог Михаила и Гаврила и свих Небеских Сила бестелесних, који се

слави 8. новембра, и добио име Рафиа.Св. Рафаило је похађао основну школу и био добар ђак. Међутим, изгледа да његов отац више није могао да плаћа синовљево школовање. На срећу, помоћ је стигла од ђакона Атанасија Атале (потоњег митрополита Хомског) који је препоручио патријарху Јеротеју Антиохијском да прими Рафију за ђака Патријаршије будућег кандидата за свештеника.Будући да је Богословија у Баламанду била затворена 1840. године, патријарх Јоаким III Цариградски је позвао антиохијског патријарха да пошаље бар једног заслужног студентастипендисту да студира у Богословској школи у Халки. Свети Рафаило је био изабран.Био је рукоположен за ђакона 8. децембра 1885. у школској капели. Ђакон Рафаило је оставио сна

жан утисак на патријарха Герасима Антиохијског. Патријарх га је водио са собом при пастирским обиласцима својих парохија. Када Његово Блаженство није могло да присуствује, умолили би ђакона Рафаила да проповеда реч Божју верном народу.Патријарх је благословио ђакону Рафаилу да студира на Богословској академији у Кијеву.Када је патријарх Герасим оставио своју службу да би примио јерусалимски престо, архимандрит Рафаило је сматрао да је то прилика да ослободи Антиохијску Цркву од утицаја страних архијереја. Митрополит Спиридон, Грк са Кипра, је био изабран у новембру 1891. за антиохијског патријарха. Многи Арапи су веровали да је он купио гласове тако што је разделио 10.000 лира неким угледним људима у Дамаску. Рафаило је одбио да помиње новог патријарха на богослужењима у подворју Антиохијске Цркве у Русији. Због тога му је нови патријарх забранио да чинодејствује. Свети Рафаило се повиновао тој забрани, али је наставио да пише чланке у руским новинама у одбрану антиохијског циља. Антиохијски, цариградски, александријски и јерусалимски патријарси су успешно измолили од Цара да забрани руским новинама да објављују поменуте чланке. Кад су се и та врата пред њим затворила, свети Рафаило је почео да објављује своје чланке у књизи. После неког времена, патријарх Спиридон је написао писмо помоћнику руског оберпрокуратора, иначе пријатељу светог Рафаила, молећи га да убеди оца Рафаила да замоли патријарха за опроштај. О. Рафаило је то и учинио, и укинута му је забрана свештенослужења. Свети Рафаило је добио канонски отпуст из антиохијске јурисдикције и прешао у Руску Цркву. Отишао је у Казањ, на положај наставника арапских студија у богословској академији. Тамо је остао до 1895. године, када га је сиријско православно добротворно друштво из Њујорка позвало да дође и буде пастир тамошњој арапској православној заједници.Архимандрит Рафаило је стигао у Њујорк 2. новембра 1895. За мање од две седмице по доласку у Америку, архимандрит Рафаило је нашао одговарајуће место у доњем Менхетну за капелу и опремио је црквеним стварима које је са собом донео из Русије. Епископ Николај је освештао нову капелу посвећену Св. Николају Мирликијском.Свети Рафаило је кренуо на прво од неколико пастирских путовања дуж континента у лето 1896. Обишао је тридесет градова од Њујорка до Сан Франциска тражећи изгубљене овце Господње по градовима, варошицама и удаљеним фармама. Где год би се зауставио, хранио је речју Божјом духовно гладне душе. Венчавао је и крштавао, исповедао и служио Божанску Литургију у домовима верника у случајевима када у околини није било храма. Другим речима, ревносно је вршио своју службу као јеванђељски проповедник, претрпевши многе тешкоће и невоље, будно пазећи на све што се тицало његове пастве. Са благословом епископа Николаја, свети Рафаило је објавио своју прву књигу у Новом Свету 1898. године – богослужбену књигу на арапском под називом „Истинска утеха у божанственим молитвама“. Ова књига, која је садржала литругијски богослужбени текст и молитве, је била врло корисна за свештенике на богослужењима и за верни народ у личном молитвеном животу. Енглески превод те књиге је објавио архимандрит Серафим Насар и она је и данданас у употреби. Свети Рафаило је добио дозволу од епископа Тихона да почне да сакупља средства за куповину парцеле за гробље и за изградњу нове цркве уместо постојеће капеле, која се налазила у старој згради у прљавој улици. У пролеће је кренуо на још један пастирски обилазак, посетивши 43 града и варошице.

`it

ije СВЕТИ

РАФАИЛОБРУКЛИНСКИ

Радуј се, оче Рафаиле,Украсе свете Цркве!Ти си победник истините вере, тражитељ изгубљених, утеха угњетених, отац сирочади, пријатељ убогих, миротворац и пастир добри, радост свих Православних, син Антиохије и похвала Америке; Моли се Христу Богу за нас и за све који те поштују.

Тропар св. Рафаилу

26

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

По устоличењу новог патријарха антиохијског Мелетија, архимандрит Рафаило је добио понуду да наследи Мелетија као митрополит Латакијски. Међутим, патријарх је навео да Свети Синод не може да изабере оца Рафаила због његовог важног делања у Америци. Митрополит Гаврило Бејрутски је 1901. године у писму замолио оца Рафаила да постане његов викарни епископ, али овај је то одбио рекавши да не може да напусти своју паству у Америци. Најпре је желео да сагради сталну цркву и да купи замљиште за парохијско гробље. Ова друга жеља му се остварила када је у августу 1901. купио део гробља „Маслинска гора“ на Лонг Ајленду. Следеће године је купио постојећу црквену зграду у улици Пацифик у Бруклину, и преуредио је за православно богослужење. Епископ Тихон је освештао цркву на велику радост верног народа. Тако се остварила друга велика жеља Светог Рафаила.Будући да се увећавао број парохија у С е в е р н о а м е р и ч к о ј епархији, било је немогуће да епископ Тихон обиђе сваку од њих. Било је неопходно да се изврши реорганизација епархије како би се њоме могло лакше управљати. Зато је епископ Тихон поднео план Светом Синоду Руске Цркве у коме је предложио да се седиште епархије пресели из Сан Франциска у Њујорк, где се налазила већина парохија и верника. Будући да је свакој етничкој групи било потребно посветити посебну пажњу и пастирско руковођење, епископ Тихон је предложио да архимандрит Рафаило постане његов други викарни епископ, при чему би први био епископ Аљаски.Свети Синод Руске Цркве је 1903. године изабрао архимандрита Рафаила за епископа Бруклинског, при чему је он остао на челу сиријскоарапске мисије у Северној Америци. Свети Синод је обавестио патријарха Мелетија о овом избору на његово задовољство. Епископ Тихон је писмено обавестио светог Рафаила да је изабран за епископа, а овај је писмом потврдио свој пристанак. У међувремену, отац Инокентије Пустињски је био посвећен за првог викарног епископа Св. Тихона у Казањском сабору у Санкт Петербургу. У трећу недељу Часног поста, отац Рафаило је постао први православни епископ хиротонисан на америчком тлу. Епископи Тихон и Инокентије су извршили чин хиротоније у Светониколајевском саборном храму. Епископска одежда је била дар цара Николаја II. После посвећења, епископ Рафаило је наставио са својим пастирским радом, рукополажући свештенике и одређујући им парохије, а помагао је и епископу Тихону у

епархијској администрацији.Крајем 1904. године, епископ Рафаило је обелоданио своју намеру да почне са објављивањем часописа под називом „АлКалимат“ („Реч“), званичном

публикацијом сиријскоарапске мисије. Епископ Рафаило је знао да не може да обиђе лично све православне хришћане широм Америке, али да је путем штампане речи могуће проповедати реч спасења људима са којима се никада неће ни срести.У јулу 1905. године је освештао земљиште за манастир Светог Тихона и благословио сиротиште у Јужном Канану, држави Пенсилавнија.Наредних десет година, стражио је над својом све бројнијом паством. Са увећањем заједнице у Њујорку, било је све више и деце. Он је будно бринуо о њиховој будућности. Желео је да оснује вечерњу школу како би се деца образовала у хришћанском духу, јер је будућност Цркве у Америци зависила од образовања младих. Епископ Рафаило је

сматрао да је апсолутно неопходно да се, ради деце која нису говорила арапским језиком и која су већ почела да иду у инославне цркве, богослужења и настава одвијају на енглеском језику како би сиријскоарапска мисија могла да напредује у будућности.Послушавши речи апоспола Павла да се моли на језику који људи разумеју (1. Кор. 14, 1519), Свети Рафаило је препоручио да се у свим његовим парохијама користи служебник Свете Православне Саборне Апостолске Цркве који је превела Изабела Хапгуд.Свети Тихон се вратио у Русију у марту 1907. и заменио га је архиепископ Платон. Још једном се разматрао прелазак Светог Рафаила на епископску службу у Сирији, будући да је био наименован да наследи патријарха Григорија на месту митрополита триполијског. Свети Синод Антиохијске Цркве је уклонио име епископа Рафаила са списка кандидата, наводећи различите каноне којима се забрањује да се епископ премешта из једног града у други. У недељу Православља 1911, владици Рафаилу је одано признање за петнаест година пастирског служења у Америци. Архиепископ Платон му је уручио сребром опточену икону Христа и похвалио га за учињено дело. По својој смерности, епископ Ра 27

новем


фаило није могао да схвати зашто га хвале када само обавља своју дужност. Себе је сматрао „непотребним слугом“ но, савршено је обављао оно што му беше заповеђено. (Свети Игњатије Антиохијски, Писмо Ефесцима).Крајем 1912. г. се разболео обављајући своју службу. Лекари су закључили да је реч о обољењу срца од чега се касније и упокојио. После две недеље је смогао довољно снаге да служи Литургију у саборном храму. Наставио је да обавља своје пастирске посете разним градовима током 191213. Поново се разболео 1915. и провео два месеца код куће, стрпљиво подносећи своју болест. Одморио се од подвига у ноћи 27. фебруара.За Светог Рафаила је од младости највећа радост била да служи Цркви. Када је стигао у Америку, затекао је људе који су живели којекуда у расејању, и позвао их да се уједине. Никада није занемаривао поверено му стадо, већ је путовао по Америци, Канади и Мексику тражећи „изгубљене овце“ да би могао да се постара о њима. Чувао их је да не застране на туђе паше, и штитио их од духовних повреда. Када се упокојио, сиријскоарапска мисија је бројила 30 парохија са 25.000 верних.Свети Рафаило је долазио у додир са разним људима и увек је према свима био попут нежног оца. Стекао је њихову љубав и поштовање, најпре зато што их је волео, а потом због своје привлачне личности и одличног карактера. Увек је био љубазан и милостив према другима, а строг према себи. Учинио је толико добрих дела током земаљског живота, а сада у сабору светих ангела узноси непрестану молитву и хвалу Богу.

Одломци преузети из листа „Православна Црква“, број април-мај 2000.

Са енглеског: Милена Тејлор.Извор: http://orthodoxwiki.org/Raphael_of_Brooklyn

Поставимо живи храм Божији угледајући се на Богородицу - Храм Бога Живога

Јеванђељу се каже: Нико се не попе на небо осим Онога Који сиђе са неба, Сина Божијег Који је на не бу (Јн. 3, 13). Онај Који је створио све и сва, Онај Који је говорио кроз Проро

ке, оваплотио се и дошао је у овај свет, вољом Божијом и љубављу Божијом. Али, била је потреб на и Пресвета Богородица да прими у себе Творца Неба и Земље, да роди Творца Неба и земље. Син Божији је по стао Син Човечији кроз Владичицу нашу Богородицу. Блажени су они који слушају реч Божију и благо онима који се диве Њему и Његовим речима, молитвено размишљајући о Оној која Га је у утроби носила, која Га је родила и донела на овај свет, која Га је дојила и повија ла, Која Га је подизала и васпитавала... Христос је дошао у овај свет да би се уздигао на Часни и Животворни Крст, показавши сопственим приме ром да, заиста, нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13). Христос је дошао да спаси свет и био је разапет на Крсту. Раширио је на Крсту руке Своје да би загрлио читав свет. Под Крстом стоји Пресвета Владичица Богородица, гледајући, до краја, страдање свога Сина, показујући праву и истинску љубав, јер се права и истинска љубав показује искључиво у трпљењу, у жртви, у Крсту. Можете замислити каква је и колика била љубав, какво је и колико било трпљење, и какво је и колико би ло чекање Светих Праведних Јоакима и Ане док нису до били своју кћер Марију. Они нису пали у безнађе и нису јадиковали над својом судбином, него су стално и увек изно ва хрлили и ходили у Храм Јерусалимски. Од својих савре меника су, у складу са тадашњим схватањима, били презрени, јер су људи мислили, да Јоаким и Ана немају деце због својих грехова. Ана, мајка Пресвете Богородице, отишла је у пустињу да би се тамо, четрдесет дана и четр десет ноћи, молила Богу да јој подари дете. Они који су били у Јерусалиму, имали су прилике да виде ту пећину где се молила Света праведна Ана, која се налази у бли зини Хозевитског манастира, на путу за Јерихон. Исто времено се Богу молио и праведни Јоаким. Постом и мо литвом они су, на крају, измолили Ону Која ће постати Мајка Сина Божијег, Мајка Цркве. Господ је дошао да би све и сва, сваку пору на шег Живота освештао и спасао. Зато Црква слави да нашње Рођење Пресвете Богородице. Црква, на овај празнични начин, слави само три рођења: рођење Госпо да Исуса Христа, рођење Пресвете Владичице Богороди це и рођење Светог Јована Крститеља. Кроз та рођења Црква прославља и осмишљава свако рођење и сваки до лазак у овај живот. Да

besjeda епископ диоклијски ЈОВАН (Пурић)


28

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

poezija

би се родила Мајка Божија било је потребно да се молитвом измоли милост небеска. Не ће Бог ништа на силу, него хоће слободне сараднике ко ји ће Њему слободно да се обраћају и да Му се у љубави моле. Када је, од Бога измољена, Марија дошла у овај свет, била је уведена и предата у Храм Божији, где се стиче и чува страх Божији, постом и молитвом, као и небеским врлинама послушности и смирења. Где се научила Мајка Божија тим врлинама? Научила се у Храму Божијем. Тако и ми, свештеници, монаси и монахиње Цркве треба да сле дујемо примеру Пресвете Владичице Богородице. Да се Пресвета није припремила тим врлинама не би ни могла да каже Богу: ''Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој!'' (Лк. 1, 38), амин нека буде воља Твоја! Данас, овим првим великим празником у Новој црквеној години започињу и сви остали празници које ће мо прослављати у току целе године. У ове јесење дане ка да сабирамо плодове, ми благодаримо Богу за све и сва, за сав живот наш. Пример тог благодарења јесте, пре свих, Пресвета Богородица, и пример такве молитве јесте, пре свих, Пресвета Богородица . Она је на данашњи дан рођена од Светих правед них Јоакима и Ане. И ми данас молимо од Ње милост: да нам Својим молитвама дарује да смерно следујемо Њеном примеру, да се спасемо Њеним молитвама и заступниш твом. Ко ће нам, драга браћо и сестре, помоћи ако не Пре света Богородица? Једино што треба јесте да Јој у моли тви припадамо, да Јој усрдно вапијемо. Блажени су они који не само да слушају него и испуњавају и чувају реч Божију. Не живи човек само о хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Божији људи су живели у пустињама, као Свети Јо ван Крститељ, и хранили се, првенствено, Духом Божи јим, благодаћу Божијом, речју Божијом, и зато су могли издржати све те подвиге. А ми? Ми данас увек негде жу римо, нестрпљиви смо, па чак ни овде, у храму, нећемо да се смиримо. Свети Василије Острошки се много молио у хра му Пресвете Богородице, посвећеном Њеном Ваведењу. Свети Василије је под крстом и знаком крста био целог свог живота. Сав живот његов био је у знаку крста и стра дања, али страдања дуготрпељивог и скрушеног, и зато

неодвојивог од васкрсења. Зато је и саградио храм Часном и Животворном Крсту, који се налази горе на врху Остро га и сија својом благодаћу. Ми се данас, у ову свету недељу, припремамо за долазак ве


не престајемо да се припре мамо за одлазак у цркву, на Службу Божију, за дубљи ула зак у Цркву, да се припремамо да и ми по

станемо живи храм Божији као што је Пресвета Богородица постала храм Бога Живога. Ми смо позвани да се непрестано ка јемо и изнутра очишћујемо, да бисмо мог

ли да примимо Духа Божијег, да бисмо се освештали благодаћу Божијом. Зато пазимо како приступамо Светињи! Када изађемо из Светиње треба да се трудимо да чувамо и сачува мо Светињу у Своме срцу, да носимо свугде са собом мир и радост храма Божијег, радост благо


Нека је срећан и благословен, још једном, овај празник! Нека нам Пресвета Богородица помогне Својим заступ

ништвом, као и силом и дејством Часног и Живо творног Крста и Гроба Господњег! Господу нашем нека је слава у векове векова. Амин!

Бесједа изговорена 8/21. септембра 2003. године

ЦРКВА

Црква, а у Цркви злато,жуто, сјајно најсјајније,много злата Божић Баташто је било најдавније.

И камења драгог има,пуна Црква боја разних,ти пролазиш њу данима,али осјећања празних.

Једна Црква трошна, стара,та је Црква раскош жива,она живот вјечни ствара,ка Извору душа плива.

Што је било то је сада,у Цркви је стало вр'јеме,Литург Свети у њој владаА у срцу вјечне теме.

Иван Ђуровићрођен је 5. јула 1973. године у Подгорици. Живи у Даниловграду. До сада објавио књиге поезије: Тражећи љубав, Унирекс, 1998; Пад Вавилона, Ободско слово 2002; У наручју Раја, Центар за културу Даниловград, 2004; На ријеци живота, Стефани 91, 2005; Поема о љубави, Ушће, 2008; На трагу злочина, Ушће, 2008.

ИВА

Н Ђ

уровић

29

новем


Српска Православна Црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј пет вјекова постојања ове велике српске светиње. Свету Архијерејску Литургију

је служио Митрополит црногорскоприморски Амфилохије уз саслужење Митрополита дабробосанског Николаја и епископа шабачког Лаврентија, нишког Иринеја, зворничкотузланског Василија, сремског Василија, бањалучког Јефрема, будимског Лукијана, банатског Никанора, бачког Иринеја, осјечкопољског и барањског Лукијана, славонског Саве, браничевског Игњатија, шумадијског Јована и двадесеторице свештеника и петорице ђакона. На Светој Литургији су молитвено учествовали предсједник Извршног вијећа Војводине Бојан Пајтић који је овом приликом одликован орденом Светог Арсенија Сремца, највећим одликовањем Епархије сремске, представници Владе Републике Србије, представници Kрунског савјета, Њихове Екселенције господа амбасадори, представници Војске Србије, представници сестринских Цркава, представници Матице српске и друге личности из нашег културног и јавног живота.Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен игуману Сави. У име Епархије сремске окупљене госте је поздравио Преосвећени Епископ сремски Г. Василије који се захвалио свима који су помагали и помажу ову светињу.Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије је у својој бесједи истакао да као што се Бог јавио на Синајској, Сионској и Таворској гори, да се ништа мање није јављао ни на мјесту крушедолском кроз вјекове. Да је слава Божја на овом светом мјесту почивала, а Господ увијек бивао уз манастир шта год да се догађало, те да је током свих вјекова свог постојања Крушедол био у знаку Христовог распећа и Христовог Васкрсења: ‘’и данас када обиљежавамо петстогодишњицу ове светиње ми се радујемо радошћу Господњом, што је Господ и нас удостојио да смо се сабрали на овај сабор који није само данашњи, него је уједно и сабор који траје пет векова. Ово мјесто је мјесто, на коме ће се јављати Лице Божје и Слава Божја, мјесто гдје ће се

душе хранити Хљебом Живота и Пићем Бесмртности, мјесто гдје ће се нова покољења посвећивати Свјетлошћу Истине Божје и Богопознањем.’’У току Свете Литургије, игуман ове Свете обитељи, високопреподобни отац Сава (Јованчевић) одликован је архимандритским чином.

***Манастир Крушедол се налази на југоисточном дијелу Фрушке Горе, у долини сјеверно од Прњавора и села Крушедол. Манастирска црква посвећена је празнику Благовјести. Задужбина је сремских Бранковића: сновао га је између 1509. и 1516. године владика Максим (деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ангелине и влашког војводе Јована Његоја, те га стога називају “деспотска обитељ”, “лавра”, па и “царска обитељ”. Поред Сланкамена био је један од главних књижевних центара. У њему су се преписивале и писале књиге. Крушедолска библиотека била је богата рукописним и штампаним књигама.У манастиру се налазе мошти Св. цара Уроша. Манастир Крушедол многи називају српским Пантеоном, јер су у њему сахрањене многе значајне личности: патријарх Арсеније III Чарнојевић (1706) и још много значајних црквених личности; кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша (1843), војвода Стеван Шупљикац (1848) и краљ Милан Обреновић (1901).Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница”, маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за вријеме Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.У другом свјетском рату, манастир није разорен, али је опљачкан, као и вриједна манастирска ризница. Дуго година после рата конаци манастира су били претворени у дјечји дом, да би тек 70тих година прошлог вијека били враћени монасима. Данас манастирски комплекс чини црква и четворострани конаци у ограђеном парку.Четворострани конаци, јединствени иконостас, манастирска ризница и библиотека, као и живопис из различитих вемена, били су, а донекле и остали, видљиви знаци по којима се Крушедол истиче међу манастирима Српске Цркве, а и шире.

jubi

lej

СЛ

АВК

О Ж

ивко

вић

pola milenijumamanastira kru[edol

30

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Здравица митрополита црногорско-приморског Амфилохија‘’Ево скоро осам вјекова без прекида трају оваква сабрања – од времена кнеза Стефана Вукана, па онда редом до наших времена. Тако је и ово данашње сабрање саставни дио тог златног ланца. И увијек су та саборовања била у духу овога данашњега. И то служи на част свима нама, и нашој Цркви, и нашој држави на чијем челу се налази уважени господин Вујановић. И ево, и у наше вријеме се наставља то саборовање онако како је то бивало кроз вјекове. У духу љубави, у духу сагласја које је слично сагласју душе и тијела. Људски живот није живот без тијела – државе, није то ни без душе – без Цркве. Тако је то било кроз вјекове, са неким малим прекидима у временима која су за нама, тако је то и данас. И опет, немамо куд него тамо гдје смо били кроз вјекове, да би текло тамо гдје је од памтивијека капало. Посебно се радујем што данас, ево, прослављамо овај празник и честитам празник и нашем оцу архимандриту Рафаилу и братству ове свете обитељи, честитам празник и Скупштини општине Колашин, њеном предсједнику и његовим сарадницима, који су веома мудро, да не кажем ‘’по ровачки’’, изабрали управо овај дан за славу града Колашина, јер Колашин је изњедрила ова Лавра Немањића. Потпуно је природно и нормално да Колашин има за своју славу овај свети празник.Радује ме што је данас, а то је и повод што је овдје са нама господин предсједник Црне Горе, отворена ова хидроцентрала, и древна воденица која је стара колико и манастир Морача. Јер, и ова хидроцентрала, заједно с воденицом, је од изузетног значаја, не само за манастир. Увјерен сам да ће то бити подстрек и другим крајевима Црне Горе да граде овакве хидроцентрале за добро и напредак народа.Радујемо се да смо данас овдје једним срцем и једном душом, радује ме да су са нама и наша браћа Руси, наш отац Данило

report

a`a

РАЈО

Војиновић

oсмовjековни огањ небескиЊегово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско приморски Господин Амфилохије служио је на Велику Госпојину, 28. августа са свештенством Свету службу Божију у манастиру Морачи.Митрополит Амфилохије и предсједник Црне Горе Филип Вујановић пустили су потом у рад минихидроелектрану «Врело» која се налази у манастирском комплексу.Обраћајући се бројним вјерницима сабраним на Светој служби поводом манастирске славе празника Успења Пресвете Богородице, владика је говорио о Духу Светоме, Његовом силаску и даровима: ‘’Прошло је скоро 760 година од онога дана када је благовјерни кнез Стефан Вуканов Немањић на овом мјесту, гдје је падала луча са небеса на крушков пањ, поставио свети престо овога светога храма. И ето, у току тих 760 година тај огањ небески, огањ и пламен Духа Светога без прекида силази на нас и на наше дарове, на ову светињу... И просвећује и освећује све оне који се дотичу светиње. То је онај огањ који је Христос донио са небеса да би пламсао и горио, и обасјавао све и сва. То је огањ који је сишао на прве ученике Христове, на Апостоле у виду огњених језика. То је онај огањ који непрекидно силази као сила Духа Светога, када га год призивамо. А призивамо га на овом мјесту без пре

кида скоро осам вјекова. И данас смо, ево, призвали Духа Светога да сиђе на нас и на наше дарове и сила Духа Светога је сишла. Сишла је прво на главицу новопросвећене слушкиње Божје Јулите, која носи име Јулите мученице јер се родила на њен дан. Сила Духа Светога сишла је и на наш хљеб и вино који смо принијели и хљеб претворила у Тијело Христово, а вино у Крв Његову. И ми смо се причестили Тијела и Крви Христове, видјевши свјетлост истиниту, чествујући Пресвету Дјеву која нам је тај Божански огањ донијела и родила, и њено Успеније... Она нас и данас обасјава то вјечном и непролазном свјетлошћу Христовом.’’У име Светог Синода Српске Православне Цркве и Његове Светости Патријарха Павла, митрополит Амфилохије је уручио орден Светог Саве другог степена архитекти Радовану Радовићу, пројектанту бројних цркава на подручју Митрополије.Након Литургије владика је освештао обновљену манастирску воденицу и новоизграђену минихидроцентралу ‘’Врело’’ која ће производити више електричне енергије него што су то потребе манастира. Манастирску хидроцентралу, заједно с владиком, свечано је пустио у рад предсједник Црне Горе Филип Вујановић.

31

новем


који је духовник манастира Светих арханђела у Прекобрђу, радује ме да је овдје и савјетник предсједника Русије господин Борис Михајлович. То је посебна радост јер и он наставља древну традицију која је везана и за ову светињу, од разних изасланика царских који су овдје долазили па ево све до Бориса Михајловича. То тако иде, тако нам је суђено, у том правцу је Црна Гора стварна и расла... То потврђује и одликовање које је господин предсједник добио од Фонда јединства православних народа почетком ове године. И ми користимо ову прилику да му честитамо што је то одликовање добио из руку новога московског патријарха Кирила.Све је, дакле, у духу здравом и истинском на коме смо градили све што смо градили. И ја сам увјерен да ћемо на том духу градити све што будемо градили. У то име бих искористио прилику да господину предсједнику Вујановићу, пошто је његова крсна слава Вазнесење Христово, поклоним и у име оца архимандрита икону Вазнесења, да се заједно са нама узноси према према небу, према свему ономе што је добро, свето и честито. Живјели ми, господине предсједниче, и сви узваници, на многаја љета!’’

Здравица предсједника Црне ГореФилипа Вујановића ‘’Уважени Митрополите, предсједниче општине, игумане Рафаило, драги пријатељи,желим са вама да подијелим радост што смо се овдје данас окупили на празник, у нашем манастиру Морачи и на празник града Колашина. Морам рећи да је врло инспиративно, детаљно и емотивно на прослави дана Колашина предсједник Општине говорио о историји манастира Мораче и вези манастира Мораче и Колашина, и разлозима због којих је дан Колашина слава манастира Мораче. Дакле, овдје су се људи сакупљали – ево, 2002. године смо прославили 750 година манастира Мораче – да би налазили уточиште, да би одавде кретали у слободу. Сакупљали се и образовали, овдје се радовали и туговали и овдје градили своју будућност. И јесте манастир Морача светилиште и јесте било логично да то буде дан општине Колашин. Просто, то је природна веза која се, чини ми се, подразумијева. Све да је нешто другачије, било би неприродно. Ово је једино логично, природно и, чини ми се, нужно од сада и заувијек.Ја игумана Рафаила познајем преко двадесет пет година. Имао сам задовољство да са њим имам пријатељство и из тог времена познавао сам манастир Морачу који је изгледао сасвим другачије, неприлично ономе што је његова историја и вриједност. Дакле, тада није било ни ове трпезарије, ни библиотеке, ни конака, није често било ни струје. Није било ни ове воденице. Био је у стању непримјереном за његову историјску вриједност и његов значај за Црну Гору. Сада је то манастир који уз игумана има и друге калуђере, има свој живот, има своју пуноћу... И

постаје манастир који се посјећује и због чије посјете се долази у Црну Гору. Дакле, он има своју вриједност, има своју историју, има своју поруку и радује ме да сада има садржај који је примјерен томе.Разговарали смо и о ономе што треба даље чинити да би се овај манастир обогатио. Јесте то заједничка обавеза и Митрополије и општине и државе. И поштујући историју Црне Горе, историју овога манастира, ми ћемо поштовани оно што је у даљој функцији вриједности овога манастира.Радује ме што смо данас били у прилици да ставимо у функцију једну миниелектрану, да се радујемо што је воденица која је настала заједно са манастиром сада у функцији и што ће ускоро имати и воденичара који ће је учинити правом воденицом. Дакле, овај манастир има своју пуноћу и вриједност, а ми имамо обавезу да то и наставимо. Драго ми је да је овдје господин Михајлович, савјетник предсједника Медведева. Ја сам имао част и задовољство да се почетком ове године сретнем са предсједником Медведевим, да разговарамо о историји црногорскоруских односа коју су увијек били богати и пријатељски и увијек били доказ да ће кроз ту срдачност бити настављени, и у будућности да буду такви у име пријатељства двије државе и два народа. Радује ме што сам имао велико задовољство и част да се у Москви упознам са Патријархом московским и цијеле Русије Кирилом и да имам задовољство да и њега као и Алексеја Другога видим у оном свијетлу које је иста стара вриједност Руске Православне Цркве.Свима још једном честитам празник и захваљујем игуману Рафаилу на овој пажњи која ме је заиста дирнула и она ми и у људском и у политичком смислу много значи. Живјели!’’

32

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

zap

is

РАЈО

Војиновић

У доњегрбаљском селу Кримовице 15. августа је освештана црква Светог архиђакона Стефана, која је порушена у великом земљотресу 1979. године.Службу великог освећења и Свету Архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије са свештенством Митрополије уз молитвено учешће житеља Кримовице.Црква је обновљена уз стручну помоћ Регионалног завода за заштиту споменика културе из Котора, прилозима кримовичких братстава Пићана и Маровића.Након Свете службе за митрополита Амфилохија, свештенство и све учеснике сабрања приређена је славска трпеза љубави.Сабору у Кримовици присуствовао је и потпредсједник Владе Црне Горе Светозар Маровић, који је рођен у овом мјесту.Одбор за обнову цркве штампао је за ову прилику и специјалну публикацију коју је приредила Луција Јелушић Ђурашковић. У њој се налазе основни подаци о овој светињи, као и о обнови храма након земљотреса 1979. године. Тамо, између осталог, стоји записано и следеће:‘’Црква је подигнута на узвишењу са којег пуца

несвакидашње широк поглед ка пучини која се са јужне и југоисточне стране надовезује на групације сеоских кућа расутих по ободу поља и ка загорском брежуљку Сутулији ка парохијалној цркви Св. Илије на југозападној страни. Историјски извори нам поуздано не откривају када је првобитно била саграђена. С обзиром да представља гробљанску цркву братстава: Маровићи, Пићани и Павићи, који као крсно име славе Св. Архиђакона Стефана Првомученика (9. јануар), може се само крајње хипотетички претпоставити да први трагови подизања храма посвећеног овом светитељу датују приближно из времена насељавања овог простора од стране наведених братстава. Према наводима попа Саве Накићеновића (‘’Бока’’, Београд 1913.), Маровићи су доселили из Црне Горе средином XVI вијека, а Пићани из Љуботина почетком XVIII вијека. Такође, сва три братства као прислужбу славе Пренос моштију Св. Архиђакона Стефана Првомученика (15. август).’’У публикацији такође стоји да житељи села, а нарочито породице Маровић и Пићан, ‘’нијесу дозволили да се истиче колики је чији прилог био за обнову цркве. Зависно од могућности, неко је даривао више, неко мање, али је засигурно, свако дао онолико колико је највише могао’’.

ОСВЕШТАНА ЦРКВА УКРИМОВИЦАМА

33

новем


kwig

a to

vita

Превод: Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

1. И преста с исповиједи Товит.2. И бијаше (му) година педесет осам, кад изгуби вид а

после година осам прогледа; и чињаше милостиње и придаде да се боји Господу и да се исповиједа Њему.

3. 3. И веома остара; и позва сина свога и шест синова његових и рече му: Чедо, узми синове своје; ево, остарао сам и пред одласком сам из живота.

4. 4. Отиди у Мидију,чедо, јер сам увјерен што је говорио Јона пророк о Ниневији да ће пропасти, а у Мидији ће бити мир до извјесног времена, и да ће браћа наша у земљи бити расијана са добре земље, и Јерусалим ће бити пуст, и дом у њему сагорјеће и биће пуст до (одређеног) времена.

5. И опет помиловаће их Бог и повратиће их у земљу и саградиће Дом, не као (онај) први, док се не напуне времена вијека. И после тога вратиће се из ропставâ и саградиће Јерусалим часно, и Дом Божји у њему биће саграђен за сва покољења вијека, здањем славним, као што су говорили о њему пророци.

6. И сви народи ће се повратити истински да се боје Бога, и порушиће идоле своје, и благословиће сви народи Господа.

7. И народ Његов, исповиједиће се Господу, и узвисиће Господ народ свој, и обрадоваће се сви који љубе Господа Бога у правди и истини, творећи милост браћи нашој.

8. И сада, чедо, отиди из Ниневије, јер свакако биће оно што је говорио пророк Јона.

9. А ти држи Закон и заповијести и буди милостивољубив и праведан, да ти добро буде, и сахрани ме добро и мајку твоју са мном; и више не боравите у Ниневији.

10. Чедо, види шта учини Аман Ахиахару, који га је одхранио, како од свјетлости одведе њега у таму, и шта му узврати; и Ахиахар пак се спаси, а ономе заузврат би дато, те сам уђе у таму. Манасије је чинио милостињу и би спасен из замке смртне, коју му постави, а Аман упаде у замку и погибе.

11. И сада, дјецо, видите шта милостиња чини и од чега правда избавља. – И док ово говораше испусти душу своју на постељи; а бјеше му година стопедесет осам. И сахрани га славно.

12. А кад умрије Ана, сахрани је са оцем његовим. Отиде пак Товија са женом својом и синовима својим у Екватане к Рагуилу тасту своме.

13. И остара часно, и сахрани таста и ташту своје славно и наслиједи имање њихово и Товита оца свога.

14. И умрије од година стодвадесет седам и Екватанима Мидијским.

15. И чу прије но умрије, за погибао Ниневије, коју пороби Навуходоносор и Асуир: и обрадова се прије но умрије због Ниневије.

1. И Товит написа молитву на радост и рече:2. Благословен Бог који живи у вјекове и Царство

његово, јер он кажњава и милује, низводи у ад и узводи, и нема га ко ће избјећи руку Његову.

3. Исповиједајте се Њему, синови Израиљеви, пред народима, јер он расија међу њима;

4. Тамо јављајте величанство Његово, узносите Њега пред сваким живим, будући да је Он Господ наш и Бог, Он је отац наш у све вјекове,

5. И кажњаваће нас због неправди наших, и опет ће нас помиловати и сабрати од свих народа, гдје год будете растурени међу њих.

6. Ако се повратите к њему свим срцем вашим да свом душом творите пред Њим истину, тада ће се вратити вама и неће сакрити лице своје од вас.

7. И видјеће те шта ће творити с вама; и исповиједајте се њему свим устима вашим; и благословите Господа правде и узносите Цара вјекова

8. Ја у земљи робовања мога исповиједам Њега, и показујем моћ и величанство Његово народу грешникâ: обратите се грешници, и творите правду пред Њим, ко зна неће ли вас пожељети и учинити вам милост?

9. Бога мога узносим и душа моја Цара небескога, и зарадоваће се величанству Његовом.

10. Нека говоре сви и нека се исповиједају њему у Јерусалиму: Јерусалиме граде свети, казниће те због

дјела сиова твојих и опет помиловати синове праведника.

11. исповиједај се Господу добро и благосиљај Цара вјекова да се опет скинија Његова сагради у теби с радошћу.

12. И да обрадује у теби заробљенике и да љуби у теби биједне у сва покољења вијека.

13. Народи многи издалека доћи ће к Имену Господа Бога дарове у рукама имајући и дарове Цару небеском, покољења покољењâ хвалиће те и даће ти радовање. Ис. 51, 11; 60, 4-5; ДАп. 2, 47; Откр. 21, 24

14. Проклети сви који те мрзе; благословени биће сви који те воле вавијек.

15. Радуј се и весели се синовима праведних, јер ће се сабрати и благословити Господа праведних: О, блажени који те воле радоваће се миру твоме.

16. Блажени који се ожалостише свим казнама Твојим, јер ће се теби обрадовати гледајући сву славу Твоју и веселиће се вавијек. Душа моја нека благосиља Бога Цара великога.

17. Јер ће се саградити Јерусалим сапфиром и смарагдом и каменом драгим зидови твоји и куле и стубови златом чистим, и тргови Јерусалимски вирилом и антраксом и каменом из Суфира биће поплочани. Ис. 54, 11; Откр. 21, 11.18

18. И рећи ће сви пролази његови: Алилуја! хвалиће га говорећи: Благословен Бог који узвиси све вјекове.

ГЛАВА ТРИНАЕСТА

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА

- КРАЈ КЊИГЕ ТОВИТА -

34

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Уочи празника Преподобне мајке наше Петке, издавачка кућа Светигора пред своје вјерне читаоце, из своје бога

те ризнице, износи осму по реду књигу илустровану монографију из едиције „Светитељи“ са називом „Света Петка српска слава и заштита вјерних“. Рађена, попут претходних монографија, са пуно детаља и слика, књига, у овом времену, представља јединствен документ о животу најомиљеније српске светитељке, објашњава како је у народу дошло до мијешања култова четири светитељке са именом Параскева (Параскева Мученица, Параскева Преподобномученица Римљанка, Парскева Великомученица Иконијска и Преподобна Параскева Српска Света Петка) и како је највјероватније словенско име ове пустиножитељке

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ СВЕТИГОРЕ ЕДИЦИЈА „СВЕТИТЕЉИ“

svetapetka srpska slava iza[tita vJernih

Петка, за коју није, у постојећој литератури, било могуће наћи податак да је примила монашки чин, једноставно промијењено у грчко Параскева. На почетку књиге налази се поглавље „Из хронологије српске светости“, гдје се у односу на друге српске светитеље, мање или више знане, одређује, у историјском слиједу, и мјесто и вријеме када је живјела Света Петка Српска. А она је, по свој прилици, живјела крајем 10. и у првој половини 11. вијека. Послије престављења, по неким животописима упокојила се у младости, а по некима у

дубокој старости, њене Часне мошти су

много пута п р е н о

шене: о д

СВЕТАЦ

Папир је празан, и ја такође,ал' ипак пишем вр'јеме да прође,можда се сјетим што ми то фали,док се не сјетим вина су дали.

О, Боже, срце куца ми јаче,пролазим пут пустиње и драче,и видим неко моли се смјерно,о, то је јагње Господње вјерно!

Ја радост своју нећу да кријем,данас је слава људима свијем,о, Мати мила, о, Мати драга,са Тобом српска враћа се снага!

Нека се пјева, нека се воли,за Србе Света Петка се моли,о, дај нам снаге, Господе мили,са Светом Петком сви смо у сили!

Цариграда до Трнова, од Трнова до Београда, па опет до Цариграда и мјеста Јаш у Румунији, свуда дочекиване са благодарношћу и радошћу, зрачећи кроз вријеме и обогаћујући собом народе и покољења на Балкану и широм православне васељене све до данашњег дана. Велика се милост Божија, због богоугодног живота светитељкиног, пројавила преко њених моштију које у тим преношењима и путовањима кроз простор и вријеме остадоше цјеловите и нетакнуте. О томе се детаљно говори у поглављима: ‘’Житија Свете Петке“, ‘’Пренос моштију“ и „О култу Свете Петке“. О односу српског народа према Светој Петки, која је била брза помоћница у невољама, историјском метежу и личним искушењима, свједоче ријечи средњовјековних писаца молитви, бројна чуда, личне исповијести и дивна прича „Три виђења Свете Петке“, написана пред Други свјетски рат, која говори о националном и вјерском духу традиционалне српске породице као нераскидивој вези међу нараштајима, значају Крсне славе и уопште Светитеља у животима обичних људи. На крају књиге дат је списак постојећих цркава и црквишта посвећених Светој Петки код нас, а њих је негдје око 250, што говори о дубокој укоријењености њеног култа и великој љубави коју Срби имају према овом ‘’миомирисном цвијету пустиње“, како је у свом Уводном слову Свету Петку назвао митрополит Амфилохије.

из редакције

poezijaИВАН Ђуровић

35

новем


Између црногорске државе и Српске Православне Цркве (СПЦ) нема цивилизованог односа, а тај празан простор попуњава се

повремено ‘’козметичким’’ изјавама појединаца из власти, оцијенио је данас ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић. ‘’Ако се под азбуку политичког живота може сврстати доношење закона за одређене области или квалитетних правних уговора, када је ријеч о вези државе са вјерским заједницама, или макар уређен и јасан протоколарни редосљед када су у питању манифестације од државног или вјерског значаја, онда се, на основу тога, може са сигурношћу тврдити да однос државе према Цркви, данас у Црној Гори, не постоји’’, казао је он.Перовић је агенцији МИНА рекао да се празан простор који оставља то политичко нечињење попуњава повременим ‘’личним иницијативама или изјавама појединаца из власти, које више имају облик некакве политичке козметике, него што доприносе изградњи уређеног и демократског друштва, какво би црно

горски грађани жељели да имају’’.

Он је казао да нема закона, ни угово

ра између државе и СПЦ. ‘’А наши црногорски државници не желе П р а в о с л а в н о ј Цркви ни да честитају вјерски празник, онако како

га честитају римокатолицима или мусли

манима.’’Према његовим

ријечима, иако звучи парадоксално, не

коме у Црној Гори не одговара

заокружење и коначна доградња те државе. ‘’Неко овдје, на првом мјесту, манипулише државом. Јер, колико год Цркви значило доношење закона о вјерским заједницама, Црква је вјекове провела и ван закона, и протјерана од држава и царева, и гоњена’’, навео је Перовић. Он је казао да би свако грађанско друштво и држава, која држи до свог просперитета, морала својом насушном потребом сматрати уређење оних односа и активности, у које је укључена велика већина њених грађана, и то генерацијама уназад.‘’Умјесто тога имамо крајње нејасне оцјене премијера (Мила) Ђукановића о некаквом монополу који СПЦ има у Црној Гори, и његове поруке које позивају на уклањање тог монопола’’, рекао је Перовић. ‘’Питам се, опет на нивоу размишљања о принципима који изграђују модерно политичко друштво, шта би радила и како би владала Ђукановићева Влада без монопола? Да ли би и једна демократска Влада могла да влада без монопола?’’, навео је он.Он је упитао да ли је монопол Ђукановићеве Владе ‘’резултат његовог насиља и некоректности према другим политичким чиниоцима, или је просто он само вјешт, успјешан корисник монопола закона који каже да онај који освоји 50 одсто плус један глас на изборима има 100 одсто власти?’’ ‘’Имају ли право, у односу на изборни закон, опозиционе странке, чија се подршка мјери исто тако великим бројем гласова грађана 20 одсто или 40 одсто сматрати монополизмом то што им Ђукановић не да који ресор у Влади? Наравно да немају’’, рекао је Перовић.Он је подсјетио да је западни демократски свијет давно ријешио сучељавање црквеног и државног законодавства промовисањем секуларног друштва, у коме уређења Цркве и државе међусобно коегзистирају, међусобно се поштујући, и не мијешајући се једни другима у унутрашњи живот.Перовић сматра да би добар, европски закон који се односи на вјерске заједнице, ‘’ставио све ствари на своје мјесто и усмјерио понашање извршне и судске власти у конкретним ситуацијама, када неки грађани Црне Горе имају бројне жеље и многа хтјења по питању, наримјер Православне Цркве’’. ‘’Добар закон би, рецимо, морао да разликује институцију која у непрекидном континуитету постоји вјековима и неку која је основана прије пар година. Такав закон не би никога дискриминисао, нити би икога привилеговао у односу на остале, али би био ка

iz d

rugi

h m

edij

a

Интервју ректора Цетињске богословије протојереја Гојка Перовића агенцији "Мина"

НЕМА ЦИВИЛИЗОВАНОГ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ И СПЦ

36

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

дар да обезбиједи да се оно што је моје не припише вама, нити би било могуће да ваше личне податке ја присвојим за себе’’, објаснио је он.Перовић је казао да је недавно ‘’једно непрописно паркирање и драстична пријетња ватреним оружијем у центру Подгорице, изазвала оправдану осуду јавности. Да није закона који овакве поступке санкционишу, ова осуда не би могла бити значајнија од емотивне реакције пријатеља нападнутог новинара. Овако, уз постојање закона, одбрана новинара јесте равна одбрани реда у друштву, држави’’, навео је он.Перовић је рекао и да се поводом каменовања цркве, полиције и свештеника на Ивановим Коритима и вријеђања вјерника Митрополије на националној основи, ‘’баш зато што нема закона, ни уговора’’, свео коментар јавности на ‘’нестварну и несхватљиву оцјену о сукобу двије цркве’’.‘’Уколико не жели да испитује ко је од кога физички јачи и борилачки вјештији, држава мора да покаже своју снагу’’, рекао је Перовић, говорећи како ријешити готово сталне инциденте између вјерника СПЦ и присталица Црногорске православне цркве.Он сматра да је недопустиво да се физички насртаји на цркву, оних који ‘’желе и хоће нешто у вези те цркве, препусте довитљивости и спретности локалног командира полиције, а да државни врх не показује никакав став, нити какву стратегију по том питању’’. ‘’Бранећи православне храмове од насртаја невладине организације ЦПЦ, како би по мени гласило најпрецизније одређење групе господина (Мираша) Дедејића, држава Црна Гора се не би ставила на страну неке ‘српске’, а против ‘црногорске’ организације, већ би доказала постојање саме себе’’, тврди Перовић. Он је додао да ако неко мисли да му припада право да посједује неки црквени предмет или право да врши службу у неком храму ‘’то право неће остваривати јуришом, урлицима и камењем, него уредним дописима надлежним судским инстанцама’’. ‘’Онај ко мисли да је први начин родољубивији и поштенији, тај не воли Црну Гору, него џунглу’’, казао је Перовић.Коментаришући оптужбе ЦПЦ на рачун Митрополије везано за наводно обучавање терориста и изношења милиона еура из Црне Горе, Перовић је казао да би ‘’морало бити неког ко је надлежан да реагује, не само на те дрске произвољности’’.Он сматра да би неко од надлежних морао да реагује и на помињање Београдске патријаршије у контексту и интонацијом ‘’која би требала да је уврједљива, дисквалификујућа за службенике те Патријаршије, само и једино из разлога што је њено сједиште у Београду’’. ‘’Сигуран сам да ће бити оних који ће говор мржње и подстрекивање подјела видјети у мојој напомени да су сва четири бивша свештеника СПЦ, који сада чине свеукупно свјештенство ЦПЦ, појединачно гледано, више времена провели под покровитељством Београдске патријаршије, него што ја имам година живота’’, казао је Перовић. Разлози, како је додао, због којих је тим људима забрањено даље свештенослужење немају никакве везе са Црном Гором, ни са 1918. годином, већ са њиховим односом према свештеничкој служби и хришћанском моралном закону. Он као ‘’атак на разум’’ види скривање тих људи иза имена Црногорска црква, зато што у моменту када су искључени из Православне Цркве, и када им је изречена забрана даље службе у Београду, Пожаревцу, Цариграду, односно тамо већ гдје су служили деценијама, ‘’они нијесу ни знали гдје се налазе, ако су икада и чули да постоје, Бајице и Иванова Корита, на примјер’’.

Десио се један догађај на Цетињу толико необичан, да нас је оставио, што се каже, све без даха. Дакле, дошла су, као и четири године раније, два свештеника из Порторика од којих је један, отац Андреј Вујисић, родом из Мораче, а други је отац Петар, на кога се и односи ова прича. Шта је он поријеклом, да ли Италијан или Албанац, нијесмо знали да кажемо. Углавном он је православни свештеник, канонске Цркве. Њих двојица су годинама заједно и тако су кренули у мисију у Порторико, гдје имају за сад само сто вјерника. Међутим, како се чудно деси да Господ отвори нека врата на која човјек није рачунао: када су били ту прије четири године ништа нијесмо о о. Петру сазнали, а овог пута смо причали о ситуацији у Порторику и о доста нејасном поријеклу оца Петра. И ето, да кажемо, случајно, када смо једном сједели после Свете Литургије, отвори Господ врата неслућена и неочекивана. Дакле, сједели су ту и отац Радомир Никчевић и отац Љубомир Јовановић, наши свештеници који су управо били у Скадру, и који почели су причу о народу који тамо живи. Тамо у Враки и Скадру постоји велика српска популација. Међутим, чудна ствар је да ту има и Срба муслимана који су свјесни своје нације и памте кад су прешли у ислам. Ријеч је о народу који је побегао из Подгорице и околине, не знам тачно којим поводом, и задржао муслиманску вјеру, али је задржао и своју нацију; чак се тамо и њихов хоџа презива Поповић. Када је то поменуто сви смо се засмијали, а засмијао се и о. Петар, за кога смо мислили да не говори српски. Тада смо видели да он разумије шта причамо. Онда отац Радомир рече да народ у Скадру прича два језика, нашки и арбанашки. Дакле ''нашки'' би био српски који они зову ''нашки'', на шта отац Петар скочи и рече да се и код њега на Сицилији причају два језика – ''нашки'' и арбанашки и да он разумије барем 70% од онога што ми причамо, те да нема потребе да му се преводи. Ми смо остали потпуно збуњени: каква сад Сицилија, ''нашки'', арбанашки... и питали смо га о чему се ту ради. Објаснио нам је да су они на Сицилији исељеници из Скадра, али да знају да нису поријеклом из Скадра него из неког другог мјеста, и ту већ поче да прича на енглеском до тада нам је причао на ''нашком'', који смо ми јако добро разумели. Рече да долазе из неког мјеста које се зове

pripovijest

архм ЛУКА настојатељ Цетињског манастира

НАШКИ ИАРБАНАШКИ

37

новем


Лефт Ривер и ми се одмах сјетисмо да је у питању Лијева Ријека. А он рече: ''Да, тако код нас кажу Лијева Ријека, а наш је родоначелник неки Васо!'' Из овог смо закључили да је вјероватно у питању некаква популација Васојевића која је прошла кроз Скадар. Упитали смо га колико их је сада на Сицилији? Рекао је да их је у преко 90 села око 60.000 људи. Збуњени свим што смо чули питали смо га које су вјере ти људи. Рекао је да су вјере православне, али да нијесу у канонској Цркви, јер их нико не признаје; да имају и своје свештенике и да се држе сви заједно, да је најчешће презиме Немањин, што Италијани изговарају као Немањино, али да се на ''нашком'' изговара као Немањин, и да причају сви ''нашки'' и арбанашки. Ми смо били и даље, тако да кажем у недоумици: 90 села са 60.000 људи!? Даље нам је рекао да су прије 500 година дошли из Лијеве Ријеке и да се сећа како су га као дијете успављивали причама о претку Васу, од чијег су сина Ковача потекли Ковачевићи, од којих су и његови Вулићи (он сад има неко друго италијанско презиме, јер Италија баш није дала да се о томе нешто нарочито прича, покушали су да их убеде да су Албанци, али им то није успело). Рекао нам је како памте неког попа Катана, од којег су Катанићи и како су дошли на Сицилију 29. маја, те зато већ 500 година 29. маја сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају на исток према отаџбини и да плачу: ''Ја сам био

мали и нисам знао зашто треба да се плаче, стари су ми рекли да морам да плачем и да гледам на исток, они су плакали онда ухвати и мене жалост и онда сам и ја плакао. Пјевали су неке тужне пјесме на нашком језику о својој отаџбини.'' Предложио сам оцу Петру да га одведемо на Васов гроб у Ножице у Лијеву Ријеку. То је за њега било потресно... загрлио је онај гроб и говорио да 500 година његова породица жели да види тај гроб, а нису ни знали гдје је, нису знали гдје је Лијева Ријека. Упознали смо га и са старешинама из Васојевића и Братоножића. После смо га одвели у Скадар да се види са осталима, и видио се и са једнима и са другима, и са Србима и са Муслимани који су изузетни људи. Мора се рећи да ти Муслимани не гледају нас православце као на страно тијело, него чак и помажу у пословима на уређењу око наше српске Цркве тамо, јер знају да је ријеч о истом народу. И ја сам сам први пут био тамо, мислио сам да је Скадар на Бојани некаква бајка, али заиста су тамо младу Гојковицу коју Албанци зову Розафа узидали у зид и дан данас из тог зида точи млијеко: оставили су дојку слободну да подоји сина. Још чудније је што је отац Петар ту причу знао у такве детаље да је нама стао дах. Рекао нам је да зна ту причу још из детињства. Ми смо мислили да су наше народне јуначке пјесме једини извор те историјске грађе, међутим видите не само да је прича истинита, већ је позната и том нашем народу, тим нашима Васојевићима и на Сицилији. То је заиста чудесно: таква једна тајна која је могла да остане покривена, само да отац Радомир није рекао да се у Скадру прича ''нашки'' и арбанашки. Иначе, православни Албанци са којима се отац Петар тамо сусрео су говорили су на том арбреш, односно староалбанском, а то је тај ''арбанашки'', који отац Петар боље зна.

38

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

а братски позив Митрополита Амфилохија у посјети Митрополији црногорскоприморској 17. септембра је боравио бискуп мостарски др Ратко Перић, један од најеминентнијих теолога Римокатоличке цркве на

просторима бивше Југославије. Бискуп Перић обишао је музеје на Цетињу, Цетињски манастир и Богословију Светог Петра Цетињског, у којој је ђацима и професорима одржао предавање у којем је изнео теолошко тумачење Божијег призива за свештенички чин као и савремени образовни систем за свештенство у Римокатоличкој цркви. Предавање је инспирисало неколико ученика који су поставили питања на која је бискуп спремно одговорио. Поздрављајући госта, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије рекао је да је благодаран бискупу и његовој пратњи на посјети. ‘’Упознајући једни друге, у стању смо да упознамо и Онога Коме служимо. Додуше, и камен свједочи о Њему, али Он се ипак открива и јавља преко људи. Христос је зато и примио људску природу и постао један од нас. Тако је Његова ријеч, ријеч Божја постала блиска. Тако је у свако вријеме, али посебно у наше, битно да знамо једни друге, да се сретамо једни са другима и да се учимо шта то Бог хоће од нас. По тој мјери и ми постајемо свједоци Њега као истинске и вјечне Љубави’’,

di

jalo

gРА

ЈО Војиновић

нагласио је митрополит Црногорскоприморски.Захваљујући на указаном гостопримству, бискуп Перић позвао је владику Амфилохија да посјети Мостар. ‘’Да одржите предавање мојим студентима на Теолошком институту. Тиме бисмо заиста били врло почашћени’’, рекао је он и подсјетио да је претходно, прије двијетри године владика захумскохерцеговачки Григорије посјетио ту институцију и говорио студентима. По звршетку предавања госту се захвалио и уручио му пригодне поклоне ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Гојко Перовић.Ова посјета бискупа Перића Митрополији црногорскоприморској значајна је због узајамне сарадње између великодостојника Српске Православне Цркве и Римокатоличке цркве. Гостопримство указано бискупу Перићу и његовој пратњи, дон Анту Лубурићу, канцелару Бискупије и дон Ивану Ковачу, личном секретару бискуповом, јесте знак захвалности за предусретљивост бискупову коју је указао дајући одобрење да се историјски документи из архива Мостарске бискупије могу користити за књигу о Свештеноисповеднику Варнави Хвостанском коју

издаје Светигора. То је први примјер на просторима бивше Југославије да се историјски документи у посједу Римокатоличке бискупије предају на коришћење Српској православној епархији. Бискуп Перић је први представник епископата Римокатоличке цркве који је угошћен под кровом Цетињске богословије током досадашњих 146 година њеног постојања. Завршио је Сјемениште и Филозофско

богословски факултет у Загребу. Школовање је наставио у Риму, гдје је и магистрирао и докторирао. Потом је почела његова веома богата професорскопедагошка служба, на разним високошколским иституцијама у Хрватској, БиХ и у Риму. За викарног бискупа рукоположен је 1992. године, да би неколико година касније постао мостарски бискуп. Савјетник је у највишим управним тијелима Римокатоличке цркве.

МОСТАРСКИ БИСКУП РАТКО ПЕРИЋ ПОСjЕТИОЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКУ МИТРОПОЛИjУ

39

новем


Прича о мудрим и лу-дим девојкама из Св. Јеванђеља по Матеју (25, 1-13) се на богослужењима чита више пута у току го-дине, па тако и на дан када Црква празнује Св. Параскеву-Петку (14/27. октобра), те на Св. Литургији тога дана слушамо: ‘’Тада ће бити Царство небеско као де-сет дјевојака које узе-ше свјетиљке своје и

изиђоше у сретање же-нику. А пет њих бијаху му-

дре и пет луде. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одгово-рише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Го-сподару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, да-кле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.’’

ва прича, као и прича о мудром и рђавом слузи (Мт. 24, 4551), која јој непосредно претходи и прича о талантима (Мт. 25, 1430), која јој сле

ди, говоре о једном истом: о Царству небеском и о томе који је начин да се оно задобије, односно о томе на који начин се од старог човека изграђује нови, подобан Царству Христовом. Оно што је још, по тумачењу Отаца, заједничко овим параболама јесте да све опет говоре само о једном: о милосрђу.

Да је метод задобијања Царства пре свега и мимо свега, мимо свих других подвига и врлина, братољубље и милосрђе. То је оно чему нас читаво Јеванђеље учи, а о чему све ове параболе на веома јасан и недвосмислен начин говоре: ‘’Доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада и у час када не мисли, и расјећи ће га напола и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба’’ (24, 5051); ‘’А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас’’ (25, 12); ‘’А неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба’’(25, 30)... Све ово је опет одмах потврђено у опису Страшног суда, где ће милостивима Господ рећи: ‘’Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постанка свијета’’ (25, 34); а онима који милости према ближњима нису имали: ‘’Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.’’ (25, 41). Но, док се у причама о мудром и рђавом слузи и о талантима говори о свим људима без разлике, како сваки од нас треба да своје животне потенцијале не само умножава, већ и несебично дели (зато нас Св. Јован Златоусти поучава ‘’...знајући то, употребимо и новац и старање и покровитељство и све на корист ближњега. Под талантима се подразумева оно што сваки има као своје могућности, било заштитништво, било имање, било знање, било шта год томе слично’’, Тумачење на Св. јеванђелиста Матеја), у причи о мудрим и лудим девојкама се наглашава да је реч о онима који држе девственост. Због чега Господ од свих људи издваја баш оне који се труде у подвигу девствености? ‘’Због тога’’, вели опет Св. Јован, ‘’што је девственост велика ствар о којој многи имају високо мишљење, те да се не би неко ко га се придржава опустио, и као да је већ све испунио, престао да ради на другим врлинама, Христос приповеда ову причу. Да би показао да се девственост, па чак и удружена са другим врлинама, али лишена дела милосрђа, осуђује као и прељуба, те се нечовечан и немилосрдан изједначује са прељубницима. И то је сасвим праведно: ове је савладала телесна страст, а неразумне дјеве – среброљубље. А телесна страст и среброљубље нису међусобно једнаки по снази, већ је прва силнија и већу муку задаје човеку. И због тога што су од слабијег противника побеђене, дјеве мање заслужују опроштај. Стога их Христос и назива лудим, јер су се, свршивши већи подвиг,

jevan\elsko slovo


40

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

а не савладавши неупоредиво мањи, лишиле свега. Светиљкама назива сами дар девствености, а уљем човекољубље, милосрђе и помоћ потребитима.’’ Св. Теофилакт Охридски у свом Тумачењу Св. Јеванђеља од Матеја слично расуђује о значењу светиљки и уља, те светиљкама сматра душу сваког од нас, ‘’јер је ум сваког човека светило његове душе’’, а уљем човекољубље и милосрђе, с тим што он своје тумачење поткрепљује и сличношћу које речи милост (έλεος) и уље (έλαίον) имају у грчком језику.А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспа-ше: овим је Господ на посредан начин ученицима казао да неће мало времена проћи до Његовог другог доласка. Сан у који су оне пале означава са једне стране оно што је људској природи, склоној раслабљености, блиско: опуштање и заборав, а са друге и смрт која нас све чека и по којој нећемо имати више могућности да прекаљујемо старог човека у себи. ‘’А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање’’. На ову вику су све дјеве устале, и оне које су имале уља у светиљкама и оне чије су светиљке биле празне. Устале су све, јер су све Женика чекале. Нигде није речено да се било која од њих успавала или да није марила што је Женик коначно дошао. То нам показује да су га све са истом чежњом и нестрпљењем очекивале: ‘’Знај добро да је свака душа добила светиљку и просветљење од Бога и да све душе устају у сретање Господу, јер желе да се сретну и сједине са њим.’’ (Св. Теофилакт). Али показује се да није довољно само очекивати, као што ‘’неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.’’ (Мт. 7, 21). Потребна су и дела вере, дела не ради плате и заслуге, већ да би нас учинила способним да примимо нову земљу и ново небо када дође време, да примимо и да будемо примљени у ту свеобухватну и потпуно различиту новину живљења, да будемо спремни да уђемо с Њим на свадбу... Но, време које имамо да се преобликујемо, да се преобразимо из старог у новог човека је ограничено и то је значење које скривају стихови: А луде ре-коше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидо-ше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затво-рише се врата. Оних пет дјева је лудо и јер су се ‘’узалуд надале да ће добити уље од мудрих дјева, без обзира на то што су мудре дјеве биле изразито човекољубиве, по чему су се и прославиле. И без обзира на то што не траже од мудрих сво уље, већ веле ‘дајте нам од уља вашега’, указујући на нужду у којој су – ‘јер се наше свјетиљке гасе’, биле су одбијене. И ни човекољубље оних од којих су искале, ни остваривост молбе, ни потреба и нужда им нису помогли да добију искано. Чему нас ово учи? Томе да,

ако не променимо сопствена дела, нико неће бити у стању да нам помогне, и то не зато што неће, већ зато што не може. И мудре девојке се и правдају немогућношћу. Ово је објаснио и блажени Авраам,

када је рекао ‘постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу’ (Лк.16, 26)’’ (Св. Јован Златоусти). И узалуд су после куцале луде девојке на затворена врата: ‘’Господару, Госпо-дару! Отвори нам.’’, јер им њихов вољени Женик на то одговара: ‘’Заиста вам ка-жем, не познајем вас.’’ ‘’И где је корист девствености’’, закључује Св. Јован, ‘’када те дјеве нису ни виделе Женика, а када су закуцале чуле су страшни глас: одлазите, ‘не познајем вас’? Када је то рекао сам Христос, не треба очекивати ништа друго, осим пакла и несносног мучења; чак и више од тога – саме те речи су страшније и од пакла.’’ Овај одељак слушамо на празник Св. Петке, јер њу Црква памти и слави као једну од најмудријих дјева у

својој историји. Као ону која ни девство није прекршила, а ни милосрђе заборавила. На самом почетку њеног житија стоји следеће: ‘’Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.’’ (о. Јустин Поповић, Житија Светих). Такво стремљење, умножено вишедеценијским непрекидним и силним подвизима, учинило је од мудре девојке Параскеве, којој ‘’главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове’’, велику и славну, широм васељене прослављену светитељку Христову, која се и даље милосрдно и човекољубиво стара за све потребите и која нам је свима опомена и подсетник да не заборавимо непотрошиво значење и значај речи Господњих: ‘’Стражите, дакле, јер не зна-те дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.’’ 41

новем


Дана 17. августа 2009. го-дине навршава се 90 го-дина од упокојења Јована Поповића- Липовца, по-знатог ратника са бал-канских и руско евро-азијских ратних попри-шта, бригадира црногор-ске војске, генерала руске војске, пјесника, путопис-ца и преводиоца.

етнографском зборнику „Ријечка нахија у Црној Гори“, који је штампан 1911. го

дине, наш познати етнолог Андрија Јовићевић пише да су Липовци старином из Призрена. Од те је породице и први зетски епископ Иларион. Даље, Андрија Јовићевић пише да је Иларионов дјед био „Србин Призренац“, а да се његов син Љеш доселио у тадашњу Зету, у мјесто Шишовићи (племе Грађани, Ријечка нахија). Љеш је имао четири сина: „најмлађи Илија пошао је са Светим Савом и доцније поста епископ Зете, а остали му се синови поженише“. Од једног Илијиног брата, чији се син кнез Илија назвао по дједу Љешевић, потичу из Грађана братства: Поповићи, Кнежевићи, Петровићи, Вуковићи и Милановићи. Сва се ова братства зову општим именом Липовци и свима је крсна слава Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља (6.октобар). Од једне гране Липоваца која је давала стално кнежеве грађанске, братство се назвало Кнежевићи. Од друге једне гране били су непрестано попови грађански, по чему се назвала Поповићи. Из овога произилази закључак да први зетски епископа Иларион и Јован ПоповићЛиповац, као уосталом и сва братстава која потичу од Љеша, који се из Призрена доселио у тадашњу Зету, а данашњу Црну Гору, имају заједничко поријекло.Јован ПоповићЛиповац рођен је у Грађанима 14. јуна 1856. године у породици Ђорђа Поповића, свештеника, који је као противник режима књаза Данила, био принуђен да 1857. године напусти родну груду и емигрира у Аустрију, а потом у Србију. Јован је основну школу завршио у Задру, а гимназију у Београду. Након завршене средње школе уписао се на Московски универзитет, са којег је прешао на Артиљеријску академију и успјешно је завршио.Када су се огласиле прве пушке у херцеговачком устанку 1875, године Јован ПоповићЛиповац дошао је из Русије као добровољац на испомоћ својој браћи, и тада, као деветнаестогодишњак, показао личну храброст. Наредне, 1876. године учествовао је у жестокој бици против Турака на Рогамима (Пипери), недалеко од Подгорице, гдје се посебно истакао.Војничке врлине Јована ПоповићаЛиповца долазе до пуног изражаја у рускотурском рату 18771878 године на ратишту у Бугарској, приликом

ослобођења Плевне, о чему у „Гласу Црногорца“ (1884) пише следеће: „Липовац је у све ратове био командир ,,Изгубљене дјеце“. Под Авлијар, први се попео и посјекао турског команданта, зашто је добио Крст Светог Ђорђа IV реда. На Девебојни, 1878. године отео је осам топова и заробио све топнике, зашто је добио Крст Св. Ђорђа I степена, бр.14, којег не носи ниједан официр у милион руске армаде“. Приликом угушивања побуне у Туркменији 18791880 године, у једном од многих окршаја са АхалТекинцима тешко је рањен, а за испољену храброст у овом дугом и крвавом рату добија орден Светог Владимира.По избијању бокешког (кривошијског) устанка 1882. године Јован ПоповићЛиповац успијева да сакупи групу од 17 црногорских печалбара добровољаца у Бугарској, са којима је пожурио да притекне у помоћ устаницима. Као руском официру и држављанину због административних препрека није му успјело да се благовремено прикључи устаницима али је, ипак, успио да се пребаци у Црну Гору, гдје је боравио од 1883. до 1898. године. Књаз Никола Петровић Његош га је лијепо примио и са њим коректно поступао, без обзира на сукоб који је некада постојао између књаза Данила и попа Ђорђа Поповића –Липовца, оца Јовановог.Цијенећи његов патриотизам и ратне заслуге на разним бојиштима књаз Никола га је наименовао за свог ађутанта, а 1890. године унаприједио у чин бригадира црногорске војске и одликовао златном Обилића медаљом.Почетком 20. вијека Липовац се поново нашао у руској војсци. Када је избио рускојапански рат, 19041905 године, као пуковник царске руске војске отишао је на бојно поље у Манџурији као командант руских охотника (добровољаца). У знаменитој бици код Вафанкуа је командовао Аријергардом и практично спасао руску артиљерију. У овој бици је био рањен у главу, што му није сметало да учествује у крвавој четвородневној бици на заузимању врхова Сајџа, а потом у познатом јуришу на Киланину, гдје је командовао групом од 14.000 војника који су са бајонетима заузели јапанске позиције и спасили ситуацију цијеле источне армије. За

sje]awa



42

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

ово јуначко дијело цар му је послао златну сабљу са Ђорђевском лентом. Послије овога Липовац је учествовао у одбрани горе Скумирна гдје је поново рањен. За показано јунаштво у Скумирни добио је орден Светог Владимира трећег степена са мачевима. О боју на гори Скумирни створена је читава легенда о његовом јунаштву и по његовом имену од тада је гора Скумирна названа „Гора Липовац“. Чим се опоравио од рана, Липовац са својом Аријен гардом учествује у бици код Мугдена, са којом показује велико јунаштво али бива по трећи пут рањен. Послије овога цар га је произвео у чин генерала своје гарде.Руски службени листови „Војни зборник“ и „Инвалид“ донијели су изводе из реферата Главног руског генералштаба у којем се Јован ПоповићЛиповац истиче као јединствен војник у познавању горског рата. Још током трајања рата, 1904. године, турски лист „Цариградски гласник“ доноси чланак „Пуковник Липовац, Србин јунак у рускојапанском рату“ (X/1904,бр. 32, стр. 4) у којем пише о животу Јована ПоповићаЛиповца, руског гардијског пуковника. О његовом јунаштву писали су и јапански листови, а посебно енглески „Дели Њус“ и „ Херолд“. У чланцима се истиче да је генерал Липовац сво вријеме рускојапанског рата био на најопаснијим позицијама и да су његови подвизи на многим бојиштима Европе и Азије временом прерасли у легенду, као и да је човјек изузетне интелигенције који поред српског језика говори: руски, француски, енглески и италијански. На једном мјесту се каже „Интересантно је видјети Липовца у униформи руског генерала, чије груди тада представљају јуначку изложбу са 33 ордена“. Толико ратних одликовања тешко да је могао имати иједан његов савременик и изгледало је невјероватно да је имао чак и 4 ордена Георгијевског крста и то су истицали као „једини случај у Русији“.Руски цар је Липовцу додијелио богати спахилук (имање) на Криму, са годишњим приходом од 7.000 до 8.000 рубаља, као признање за војне заслуге. Захваљујући овом богатству Липовац је како пише његов друг из дјетињства и пријатељ др Лазо Томановић „од 12 мјесеци у години десет проводио по Москви, Петровграду и Паризу, а по два у Грађанима“.За вријеме Првог свјетског рата генерал Липовац је реактивиран и командује дивизијом у борбама против Њемаца у Галицији. За вријеме овог рата Липовац је добио сва војничка одликовања са којима се може неки ратник наградити. По избијању Октобарске револуције, у царској војсци бива именован за помоћника команданта Петроградског војног округа генерала Корнилова. Убрзо, тешко оболио од посљедица бројних рана повлачи се на своје имање на Криму. У мају 1919. године француска влада даје налог команданту француске поморске базе у Севастопољу да се Липовац са породицом евакуише у Француску. Оно што је мало познато широј јавности у вези животописа Јована ПоповићаЛиповца је његово стваралаштво на културном плану. Захваљујући академику др Душану Ј. Мартиновићу који је прикупио библиографске податке о Липовцу (о томе шта је писао и шта је писано о њему) и објавио у публикацији „Портрети“ (Цетиње, 1983, стр.147157) малобројна стручна јавност је имала прилику да упозна и овај дио његове личности. Писао је и објављивао разне пјесме: па

триотске, елегичне и љубавне, као и баладе, романсе, легенде и јуначке спјевове. За вријеме боравка на Цетињу Липовац је пунио странице цетињских листова и часописа: Гласа Црногорца, Црногорке, Зете, Нове Зете, Луче и др. Оглашавао се и у периодичним публикацијама и на српском културном простору ван Црне Горе у: Српској зори, Словинцу, Јавору, Предионици и Застави. Појављивао се и у руској периодици. Преводио је Љермонтова и Мицкијевича. Као посебна издања изашло му је шест књига, од којих су најзначајније монографија историјскоетнографског садржаја под називом „Русија и Црна Гора у вријеме императора Петра I“ (СанктПетербург, 1883) и карактеролошка студија „Црногорци и црногорске жене“ (СанктПетербург, 1887). За живота Липовац је био веома популаран и плодан пјесник о коме су изрицани позитивни стручни судови и ласкаве похвале. Липовца као пјесника су веома цијенили Јован Јовановић Змај, др Лазо Томановић и др. Најпознатије су му пјесме: Босански осветник, Херцеговачки осветници, Црногорски барјактар, Српска мати, Издајица, Гусларов плач, Младој калуђерици, Манита мајка, Књаз Никола покрај мора и др. Због пјесме Манита мајка, објављене у 21. броју Црногорке (1885) са антиаустријском садржином, овај број часописа је био забрањен у Аустрији. Поред плодног књижевног стваралаштва Липовац је био један од иницијатора развијања позоришне умјетности у Црној Гори. Желећи да допринесе њеном развоју он се појављује и као аматерглумац у првим представама „Балканске царице“ 1888. године.Јован ПоповићЛиповац се упокојио у војној болници у Паризу 17. августа 1919. године. Његовој сахрани у Паризу, поред породице и пријатеља, су присуствовали: чланови краљевске породице Петровић Његош, официјелни представници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, представник царске Русије, представник француске војске и изасланик предсједника француске владе г. Клемансоа.Иако се свјетска журналистика дивила ратним подвизима Јована ПоповићаЛиповца, данас je потпуно заборављен од надлежних државних институција Црне Горе и живи само у браственичком и племенском сјећању. Има ратника и културних посленика са неупоредиво мањим подвизима и признањима којима су дата обиљежја као трајно сјећање, а личност достојна сваког спомена и поштовања остала је ускраћена јер се највјероватније не уклапа у актуелно ретуширање историје Црне Горе и сумњиве критеријуме приликом одабира личности и дјела за школске програме.

Грађани, родно мјесто Јована Поповић-Липовца

43

новем


тепен бриге за особе са посебним потребама (ОСПП) је одраз стања социјалног, меди

цинског, педагошког и културног нивоа једне земље. У последња два века знатно је по

расла свест о томе да су особе са посебним по

требама првенствено личности. С друге стране развој науке, технике и осталих показатеља савремене цивилизације иде муњевитом брзином, тако да је њихово уклапање у савремено друштво данас изузетно тешко. Иако данашњи закони посебну пажњу посвећују поштовању људских права, у практичном смислу, када је у питању побољшање живота ОСПП, резултати су врло скромни. Особе са менталним хендикепом су међу најугњетаванијим. Многе се, и све више њих, уклањају већ из утроба својих мајки. Друге су затворене у великим установама или психијатријским болницама, често са веома лошим третманом. Данашњи модеран човек, чији су главни идеали имати, уживати и победити, у свом егоистичном погледу на себе и свет око себе, нема довољно слуха да чује потребе ни себи сличних, а камоли оних који далеко заостају за његовим интелектуалним, социјалним и културним статусом.Да је “оштећених људских јединки” (како су некад називане ОСПП) одувек било, говори нам како Библија, тако и разни други историјски подаци (археолошке ископине, слике на зидовима праисторијских пећина, надгробне плоче и др.)У Библији на много места можемо пронаћи потврду постојања хендикепираних особа и бриге за њих. Пророк Исаија каже ”Тада ће се от–ворити очи слијепима, и уши глухима отвориће се” и “Тада ће хромац скакати као јелен, и језик нијемога пјеваће, јер ће у пустињи проврети воде и потоци у земљи сасушеној.” (Ис 35, 5-6)У Старом Завету налазимо да болест погађа и сиромашне и богате. Нпр. праведни Јов, па затим израиљски краљ Језекиљ, који прима из Божије руке и болест и оздрављење (Ис 38, 9-20).Читајући Јеванђеља можемо запазити да је у Христово време Палестина била пуна “хендикепираних”. Мноштво опседнутих, слепих, хромих, губавих, сакатих и разних других болесника тражили су начин да оздраве.Сусрећемо их како просе уз путеве, по трговима, пред уласком у Храм, а неки 38 година чекају не би ли их неко спустио у бању кад се у њој покре

не вода.Нажалост људи су се увек трудили да се оваквих јединки ослободе, често на јако свиреп начин. У робовласничком друштву, када је владала борба за егзистенцију сваког појединца, сматрало се да је аморално живети на терет другог, а не доприносити добру заједнице, те је стога та иста заједница тежила да се ослободи тог непродуктивног члана.Историјски подаци кажу да је начин убијања дефектне деце био различит. У Спарти су их бацали у провалије Тајгетске планине, у Индији су их давили у реци Ганг, у Египту су их у чуновима пуштали низ реку Нил. У Риму отац није примао такво дете од мајке, већ га је показивао петорици сведока да се увере да је дефектно, а затим би га односио у шуму и тамо остављао. У Мексику код старих Инка, дефектна деца су сакупљана у једну зграду царске палате и ту су их чували да би касније служили за забаву краљу. Ипак, осим ових примера суровости, сазнајемо да стари Грци и Јевреји нису убијали такву децу, већ би их Атињани давали робовима на чување, а Јевреји би такву децу чували у својим кућама верујући да на тај начин испаштају грехе својих праотаца.Овде је занимљиво додати етичко образложење мудраца тога доба који су свирепо убијање деце оправдавали. Демокрит (460370 године пре Христа) је писао: “Рађала су се слепа и глу-ва бића, без руке и ноге, али су била принуђена да се повуку из животне борбе и уступе место онима који ће се трајно учвр-стити у животу”, а Херодот каже: “То је акт љубави заједнице, јер је свирепо оставити оне које волимо да лагано копне у својој немоћи или старости.” Па затим наставља: ”У Египту се због смрти мачке више плакало, него због смрти детета.”У Средњем веку долази до промена. Број ових свирепих убистава се смањује, нарочито у хришћанским земљама. При црквама се почињу отварати прва уточишта, азили или на приморју тзв. шпитаљи (болнице) за чување и неговање “убогих” што је био заједнички назив за све категорије дефектних лица. И на нашим просторима брига за убоге датира из Средњег века. Те податке налазимо углавном у биографијама краљева и архиепископа. У биографији Стефана Немање (од Светог Саве) стоји: “безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваи-стину мати постаде.“ Затим, када је Немања ликвидирао богумилски покрет, други биограф и син (Св. Стефан Првовенчани) каже: “Он изобличи безбожништво њихово и једне попали, дру-ге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, а домо-ве њихове и све имање сакупив, разда прокаженима и убогима.“Почетком 19. века појављују се и покрети као што је еугенички покрет, који се у великој мери тиче управо и ОСПП, а који се развијао под утицајем Френсиса Галтона (18221911) у Великој Британији и Чарлса Девенпорта (18661944) у САД.Еугеника је програм за побољшање људске врсте и то тако што би требало спречити „инфериорне људе“ да имају децу (негативна еугеника) и подстицати оне „супериорне“ да се што више размножавају (позитивна еугеника). Појам еугеника је иначе настао од две грчке речи (еу и генос) што у преводу значи „добри гени“. Френсис Голтон је учио да

jevan\elskomilosr\e

ОЛИВЕРА Балабан

Милостиви Самарјанин“Господе, човјека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода, а док ја дођем, други сиђе прије мене.” (Јн. 5, 7)

44

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

су и хришћанство, које је одувек указивало на неприкосновеност достојанства људске личности, и медицина, која је развила могућности одржавања у животу оних људи који би у супротном умрли од последица физичких, психичких и моралних (!) поремећаја, само кочили напредак људске расе. До краја 1930. године већина америчких држава је имала законску регулативу о стерилизацији.Најужаснија примена еугеничких принципа се догодила у нацистичкој Немачкој. Хитлерова Немачка је 1933. године увела Закон о спречавању рађања потомства код људи са наследним болестима, што је довело до тога да око 350000 људи буде подвргнуто стерилизацији.После кратког историјског прегледа, да се осврнемо на садашње стање. Да ли се стварно човечанство другачије, односно хуманије него раније, односи према ОСПП или је то само први утисак? Шта нам је то донео напредак цивилизације? Да ли се данас деца бацају у реке, планине… Не! За то се данас кривично одговара! Али је данашњи човек пронашао чини се још перфидније начине да се ослободи “лошег генетичког материјала”. Данашњи еугенички покрети нуде младим девојкама новац за њихове јајне ћелије. Обично се траже девојке беле расе, висине око 180 цм, високе интелигенције и без физичких недостатака, са добрим резултатима на пољу математике, уметности или спорта. На сличан начин откупљују сперму ”успешних мушкараца” стварајући банке генетског материјала за стварање суперрасе.За потребе негативне еугенике користе се могућности модерне генетике тј. пренатална дијагностика.Стога, данашње мајке нажалост немају права ни да се до краја радују том великом Божијем благослову рађања. Како да се радују, када их још у чекаоници испред гинеколошке ординације дочека мноштво плаката са натписима “Сигу-ран пут до здравог потомства” или “Тестирањем до здравог плода”, “Делује и 24 сата после” и мноштво других. Уместо да

са радошћу ишчекује прве покрете новог живота у својој утроби, живота од Бога датог, јединственог и непоновљивог, будућа мајка треба да обави разноразне тестове и испитивања који ће јој тобоже потврдити да ће родити “нормално” дете.Да мало разјаснимо о каквим се заправо тестовима ради, о њиховој поузданости и ризику извођења. О психичким траумама које остају у ишчекивању таквих резултата, излишно је и говорити.Гинеколози упућују на “скрининг тестове”, а затим у зависности од “потребе” и на амниоцентезу. Шта значи скрининг? То је прелиминарно откривање особа са непрепознатим облицима поремећаја здравља уз помоћ лако и брзо примењивих поступака, на иницијативу лекара. У пренаталној дијагностици користе се double, triple, quadriple (дабл, трипл, квадрипл) и комбиновани тест, у зависности од интраутерине старости плода. Они су заправо тестови вероватноће, значи показују колика је вероватноћа изражена у процентуалним вредностима да плод који мајка носи има одређене хромозомске абнормалности, првенствено Даунов синдром, тризомију 18тог хромозома, дефект неуралне цеви и др. Одређује се ниво одређених хормона у крви мајке и тај резултат се упоређује са постојећим статистичким подацима. У зависности од добијених резултата, гинеколог одлучује да ли ће нека мајка поћи на инвазивну методу пренаталне дијагностике, односно на амниоцентезу. Амниоцентеза се сматра коначном потврдом присутности или одсутности абнормалности. Амниоцентеза се изводи у шеснаестој недељи трудноће, у којој се код бебе већ примећују трептаји очију. Пре тога, тачније у десетој недељи, може се извршити биопсија хорионских чупица, такође инвазивна метода, која представља узимање исечка постељице и том методом се поред присутних неправилности у развоју плода може открити и пол детета, тако да родитељи који нису задовољни вестима о дечаку или чешће девојчици, могу бржебоље да реше свој проблем и потпуно су слободни да својевољно почине чин убиства, тј. абортус.Откуцаје срца бебе које смо чули већ у осмој недељи трудноће, можемо прекинути једном кратком и наизглед безазленом интервенцијом.Све ове инвазивне методе носе са собом ризик од повређивања плода, али нажалост све више мајки се одлучује на њих. Ни једна ова метода не може у потпуности и са сигурношћу потврдити валидност својих резултата до самог тренутка рађања. Врло често се деси да мајке које и поред позитивног налаза на присуство абнормалности у развоју плода, одлуче да роде дете, роде потпуно здраву децу. Ето тако се у савременој цивилизацији људски род ослобађа непродуктивних јединки!У 21. веку, свесни чињенице колико је људски род напредовао у разним сферама, ми и даље чинимо тобожње милосрдно дело убијања оних које волимо, како то рече Херодот. Свакодневно слушамо разноразне приче о људским правима, па чак и о правима животиња, а то основно право, право на живот нам промиче. Заправо оно је дато у руке мајци, коју

гравура из Илустроване Библије Гистава Дореа, 1865.45

новем


су пре тога престравили, подвргли разноразним испитивањима и која је пре свега у, како то зовемо, “другом стању”, када је закон штити и сматра донекле психички измењеном. Мајка је та која има право да роди или да убије?! Свакако не смемо изоставити и чињеницу, да је људски род у својој перфидности пронашао и друштвено прихватљив назив за личност којој прети убиство, а то је заметак. Дакле, то није дете већ само некакав заметак!И данас је на снази борба за егзистенцију сваког појединца, па је друштво у својим калкулацијама вероватно израчунало да му се више исплати понудити убиство него разноразне помоћи које су неизоставно потребне за одгој детета са посебним потребама. Када се родитељи суоче са дијагнозом свог болесног детета, пред њима стоји тежак и мукотрпан крст, а јако је мало оних који им желе помоћи у ношењу тог крста. Врло често остану сами и очајни, са мноштвом питања упућених себи самима, Богу… Зашто баш нама то да се деси, зашто баш наше дете?.. Али оног тренутка када прихвате тај свој крст, као такав и непромењив, задивљујуће је гледати их како не посустају, колика је сила њихове љубави за то дете, колико је жртве! То нама обичним родитељима са обичном децом, никада не може бити довољно јасно. Кажемо обичном децом, због тога што на дете са посебним потребама не треба гледати као на болесно, већ га треба гледати као посебно дете у свој лепоти те речи. Ретко које обично дете може тако да се обрадује једном осмеху, додиру, пољупцу, како то знају посебна деца. Као што рече Св. Филарет Московски када га је неко питао за судбину идиота: “Идиоти, да, само су за нас идиоти, а не за себе и за Бога. Њихов дух се на свој начин узди-же. Може се десити да се ми, мудри, покажемо горима од идиота. А деца су сва – Анђели Божији.“Многи родитељи проведу цео живот у размишљањима да ли ће моћи својој деци да обезбеде добро школовање, да их одену по последњој моди, праве драму око тога ако немају све петице у школи, поред све њихове жртве… И притом се жале Богу како им није дао добру и послушну децу и како им је тешко. Аутор ових редова имао је прилику да чује поучан разговор двије мајке. Прва се жалила другој чије је дете боловало од тежег облика церебралне парали

зе, како њен син неће ништа да учи, а они су му све пружили у животу и раде по цео дан да би он имао све. Друга мајка је мирно одговорила: ”Ја, хвала Богу, немам тих проблема, само се бринем ко ће се старати о њој једног дана када ја умрем!“ Ето колико ми можемо разумети тежину њиховог живота. Најчешће све остане на уздасима: Страшно или Боже сачувај!Мали број родитеља деце са посебним потребама се одлу

чи да дете смести у неку специјализовану установу. Углавном то буду најтежи случајеви, напуштена деца, социјални случајеви или они који после смрти родитеља немају никог ко би се о њима старао. Родитељи се јако тешко одлучују на тај корак или га чине у крајњој нужди. Један од главних разлога је страх и неповерење према таквим установама. Радије се сами боре и труде колико је у њиховој моћи да тој деци омогуће адекватан третман; већина и уз стручну помоћ, у зависности од тога колико им је доступна. Врло често се дешава да мајке које су претходно биле запосле

не, остају без посла због честог одсуства, а неке и саме напусте посао да би се могле посветити детету у оној мери у којој је то потребно. Самим тим њихов социјални положај постаје још тежи. Свака помоћ им је добро дошла, свако дело љубави и пажње за њихову децу је са благодарношћу прихваћено. Црква је још увек та која се труди да испуни своју хришћанску дужност љубави према ближњима.Раније када смо у нашим студентским расправама, као сви млади људи који желе нешто да направе или промене, расправљали о овој теми често би се чули ставови попут: “Црква није социјална установа!“ или “Има неко ко је задужен да се тиме бави, то је држава.” За личност која у себи обједињује хришћанина и дефектолога овај однос према проблему је неприхватљив. Заправо се ради о томе да су људи јако мало обавештени на који начин се све може помоћи деци са посебним потребама и њиховим породицама. Људи обично замишљају велике организације, прикупљање великих средстава, и при самој помисли на све то остају обесхрабрени, мирећи се са чињеницом да је то немогуће остварити. Све ово могу учинити моћни и богати људи. Али шта је с оним што можемо учинити ми мали обични људи из народа? Много тога! Сви имамо таленте од Бога нам дате и када би се само мало потрудили и удружили много би и постигли. Неко је трговац, па ће дати пакет пелена, неко је лекар, па ће обићи болесно дете када га је тешко повести у здравствену установу, неко је економиста, па ће знати добро да управља средствима које имамо, неко је правник, па ће родитељима помоћи у остваривању њихових права. Домаћица ће умесити колаче да обрадује децу, дефектолог ће им пружити свој третман, а медицинска сестра поћи до њих да им да терапију. Свештеник чија улога је 46

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Шта рећи о култу Св. Ап. Луке, првог хришћанског лекара

прибројаног сазвежђу светих на локалитету данашње Црне Горе? Заиста, много тога. Свети Лекар, апостол и јеванђелист Лука је изузетно поштован на овим просторима. Он је са Св. Ап. Павлом походио ове пределе Јадранских обала. Сматра се да је у близини садашњег града Требиња Ап. Павле проповедао. Као што је већ поменуто, Св. апостол Павле у једној од својих посланица за Св. Луку каже: «Поздравља вас Лука, љекар љубљени...» (Кол.4,14), што значи вољени, омиљени (ми бисмо данас рекли, нпр. изабрани лекар, али израз «изабрани» не мора да подразумева и «омиљени»). Св. Лука се од других ранохришћанских лекара издваја по много чему. Он је сведок и хроничар самог оснивања хришћанства и почетка једне нове епохе у историји човечанства. Сматра се да је етнички био Грк, али се са сигурношћу то не може тврдити. Био је полиглота одлично је владао језицима који су били у употреби у том делу Римског Царства (ла

најважнија, духовно ће охрабрити и породице са посебном децом приближити Богу и поучити их вери. Многи ће рећи да је све ово бајка за малу децу, због просте чињенице да смо навикли на уљуљканост у свој свакодневни живот. Но, зар млади, и не само млади човек, не тражи изазове, зар не истражује, не испитује? Било би доиста лепо и корисно усмерити само мало своје снаге и на такав подухват. Свако према својим могућностима, важно је заједничарење.Иако свест о потреби да се помогне потребитима није баш на завидном нивоу и не можемо навести многе примере тог труда, Богу благодарећи имамо и светлих примера. Један од таквих је манастир Св. Петка Изворска код Параћина. Овај манастирски комплекс више од 60 година је уточиште девојчица тешко ометених у развоју. Међу њима има и оних које су тамо дочекале старост.Сестринство овог манастира, на челу са игуманијом мати Маријом, стара се о око 90 особа са тешким инвалидитетом. Сестре раде по дванаест сати у две смене. Воде комплетну бригу о њима: мењају им пелене, купају их, хране, облаче. Све то са неизмерном љубављу. Најстарија штићеница, која је са 11 година примљена у дом, сада има преко 70 година. Понеким штићеницама долазе и родитељи. Неки чешће, неки ређе. Има и оних који су дете оставили, погледали га, пољубили и заувек отишли. Кад оставе своје дете, они срце своје оставе тамо, оно им је свакодневна рана, и њихов живот је делом заувек тамо.Нажалост, и овај дом, као и већина сличних установа, функционише у тешким условима. У оронулој вешерници перу се постељина и веш, стотине килограма. Машине су старе, зграде оронуле, а шпорет на коме спремају храну стар је више од 40 година. У последње време манастиру стиже помоћ са разних страна, па и од стране државе, те им је живот унеколико олакшан.При манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини основано је пре 4 године Милосрдно удружење “Братство и сестринство Пресвете Богородице Тројеручице” које помаже деци ометеној у психофизичком развоју. У Удружењу ради око двадесетак хуманиста, професора, наставника, домаћица, лекара и људи других занимања. Они се баве прикупљањем помоћи у храни, одећи, пеленама за око 70 породица. Посебну пажњу посвећују прославама рођендана деце ометене у развоју. Овим примерима се придружује и пројекат Добротворног фонда Српске Православне Цркве Човекољубље, под називом “Светосавска учионица”, чији је циљ био помоћ у учењу деци без родитељског старања. Пројекат је обухватао и рад са умерено ментално заосталом децом. У оквиру тога пројекта организоване су разне секције као и часови веронауке.Већ смо рекли да је сваки, па и најмањи труд значајан, те горњи примери, иако, по својој жртви, могу да послуже за узор свим будућим, ни изблиза нису довољни. Нису довољни ни својим капацитетима, ни својим дометом. Из простог разлога што данас у сваком граду, у свакој заједници, има оних којима је потребна помоћ. Не може нас стално правдати ограда: то је посао овога или онога! Јеванђеље нас све позива на жртву и добра дела. Данас је много оних који чекају „да их неко спусти у бању када се у њој покрене вода“.

predavawe

Mr ph. spec. ЗОРИЦА Митровић

КУЛТ СВ. ЛУКЕКАО ПРВОГ ХРИШЋАНСКОГ ЛЕКАРАНА ЛОКАЛИТЕТУ ДАНАШЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ

47

новем


тински, грчки, јеврејски, арамејски, итд...). Био је философ, писац, оснивач иконописа. И био је лекар, школовани лекар. Његова диплома лекара из I века н.е. није ништа мање значајна од наших високошколских диплома у ХХ I веку. Написао је и Јеванђеље, то је добропознато «Јеванђеље по Луки». Пострадао је од својих политичких противника. Пре страдања њему је, као многим другим мученицима, нуђено да се одрекне вере и Цркве, што је он одлучно одбио чиме је свесно себи потписао смртну пресуду. Зато се и каже у песми Св. Владике Николаја о Св. Ап. Луки:

"Избећи могаше поруге и муке,Но свет не би им΄о великога Луке ...Па кад свету даде што могаше датиТад му свет, по Писму, немилошћу плати...О маслини старој виси старац ЛукаС осмејком на лицу, прекрштених рука.Са Неба се пружи рука Самог Христа И прихвати душу Свог Јеванђелиста.Сад у Рају светлом, с други апостоли За цркву се свету свети Лука моли..."

Код Срба, култ Св. Луке осетно јача када је мошти овог апостола откупио и у Србију, у средњовековни град Смедерево, донео Деспот Ђурађ Бранковић 1453. године. Међу чудима која је хроничар том приликом прибележио описано је и чудо са неким Кир Поп Јаковом који није веровао да је то тело Св. Ап. Луке, него се све време подсмевао због чега је изненада изгубио вид, а одмах потом у великом страху завапио Св. Луки да га исцели. И, како даље каже непосредни сведок овог догађаја, «... и Кир Поп Јаков приклони главу к руци Светога, и Свети га исцели...». Заиста прекрасно! Може бити да је и овај догађај, који се у списима ретко помиње, допринео да се верни народ Св. Луки и данас обраћа за исцељење очних болести. Мошти Св. Луке су потом продате у Задру, али је ипак део моштију остао у Херцеговини до данас. То је стопало Св. Луке које се чува у манастиру Косијерево. Остало је записано да су се у Херцеговини јунаци заклињали над стопалом Св. Луке Богу и једни другима на верност полажући оружје, након чега су целивали мошти за благослов и одлазили у битку са Турцима или Млечанима.У Црној Гори дан Св. Луке је познат као Лучиндан, а време се мери на оно «до Лучиндана» и оно «од Лучиндана». И климатске прилике су се описивале по Св. Луки, о чему сведочи изрека: «Св. Лука – снег до кука».Најстарија очувана црква у Црној Гори (а и шире) је из 1195. год.; посвећена је Св. Луки и налази се у Котору. Овде имамо култ Св. Луке и као лекара, тј. врача, што се преплиће са култом ранохришћанских лекара Св. Врача Козме и Дамјана и Св. Трифуна на овим просторима, особито у Котору, а о чему смо раније говорили.Лука (тј. Луча) је грчко име и значи светлост, од чега би српска варијанта овог имена била Светозар. Ту су и лични антропоними (тј. имена) по Св. Луки који се срећу: Лука, Лукина, Лукијана, итд., а и презимена као што су: Лукић, Луковић, итд.

У Црној Гори многа братства славе Св. Луку. То су нпр. нека братства у Ровцима: Влаховићи, Булатовићи, Бећковићи, Таушановићи, итд.; братства код Никшића (Божовићи из којих је прота Радојица Божовић из Улциња), братства у Милочанима и Горњем Пољу код Никшића, као и нека братства у Пиперима (Бојановићи). У Жупи Никшићкој скоро сва братства славе Св. Луку; ту је подигнут и манастир са велелепном црквом посвећеном овом омиљеном светитељу.Дешавало се да када праведници поштују неког светитеља да се и упокоје у дан када се он прославља. Св. Климент је поштовао Св. Пантелејмона и преставио се на његов дан. Црква у Барама Радовића освећена ове године посвећена је овим дивним светитељима. Архим. Јустин Ћелијски родио се на дан Св. Благовести, па је и добио име Благоје. Током живота он је неуморно изгарајући проповедао и сведочио благовести, тј. благу вест Господњу – Јеванђеље (на грчком Благовести су Евангелизмос), чак се и упокојио у исти дан када се и родио. Архим. Тадеј, старац Витовнички, истицао је Св. Марију Египћанку као пример покајања. Њу је увек спомињао са особитим поштовањем као Преподобну мајку Марију Египћанку говорећи да јој је и Црква због њеног изузетног подвига посветила пету недељу Васкршњег поста иако је жена. Архим. Тадеј Витовнички упокојио се на дан Св. Марије Египћанке 2003. године.Обзиром на значај и особености култа Св. Луке на овим просторима, можемо претпоставити да је Св. Петар Цетињски поштовао Св. Луку тако топло и усрдно да се удостојио пресељења у вечност на његов дан Лучин дан, да са Св. Луком обитава у Царству Небеском у вечности, а да се истовремено са њим заједно прославља у народу којег је такође љубио и због којег је тако много страдао.Св. Лука је, како видимо, изузетно поштован. Он је и узор у свему што је честито, узвишено и племенито, он је и пример како треба љубити Бога и како треба љубити ближње, он је оличење испуњења две највеће заповести. Св. Лука је достигао ту чудесну светост која у крајњој линији није нешто недостижно и далеко, пребивање у светости јесте дужност свих нас. Без труда за светост и без те светости ми смо ништа. Ако хришћанин не заврши свој пут у Царству Небеском, боље би му било да се није ни родио. Св. Лука је један од добрих путоказа на том путу одавде до Царства, Царства Небеског у којем «нема болести, туге ни уздисаја, него где је живот бесконачан...». Нека би добри Бог дао да са трепетом у мислима и великом љубављу у срцу следимо тај путоказ.

Одломак из предавања у Будви, у манастиру Подмајине, 13. 09. 2009. године.

стопало апостола Луке, манастир Косјерево

48

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

вријеме оно земља још бијаше топла од стопа Христа Бога нашега док римске легије ратоваху са исповједницима Ријечи Божије, и још не бијаше царства овоземаљског у

вјери у Распетога, када се у једном од пет великих жаришта хришћанства, у славноме граду Александрији, једне тихе кишне ноћи маломе цару Консти роди женско дијете. Љето те године бијаше неуобичајено спарно, пустиња се прострла по ваздуху промијенивши боју неба. Умор се осјећао свуда. Људи излажаху из кућа, тек да обаве што је неопходно. Плочници опустеше. Кише, које дођоше без најаве и громовног хука, бијаху дочекане са великом радошћу. Смирење и утољење би дато и ожедњелој земљи. Киша падаше непрестано.И би поноћ, ноћ се у ноћ улијеваше, мјесец морхесаван: тишина, тек лагано, готово непримијетно, добовање кише, када се пространом палатом разлијеже дјечији плач. Мајка дјететова се одмах стаде борити са сном који пријећаше да је обузме након исцрпљујућег порода. Цар сав устрептао, испрепадан и поносан трчаше да види свог насљедника. Женско? Женско дијете? Дјевојчица?! Немогуће! То је нека обмана. Завјера богова. Та сви су тврдили по начину на који је царица носила да ће бити мушко. Шта да радим сад? − цар се премишљаше и као да је дијете криво он му се замишљено и љутито приближи. Али чудо дјечијег присуства затече га. Црвено, подбуло, изразом као у старе и мудре особе, дјечије лице га порази. Посрамљен, цар стаде дуго да је гледа и тек када бабице ставише до знања да оне морају да се постарају око бебе, повуче се у своје одаје.А сутрадан по рођењу, тек што сунце изађе растјеравши синоћне облаке, цар дође да опет обиђе дијете. Још више него ли прије цар се задиви чудом дјечијег присуства, чудом стварања, чудом рађања. Зар ово изађе из бедара мојих? Зар овоме ја дадох живот? Не! Ово је више Божије него моје. Чим се роди више је Божије него моје. Ја га само усмјеравам. Па оно је већ сада тако посебно и своје. Да, да, оно је дошло као дар небески гомила мисли о којима ни слутио није да ће бити његове дођоше му и он би веома изненађен собом. А дијете се бијаше промијенило. Јутарња свјетлост се пробијала кроз крошње, стизала до поплочаних улица, одбијала се од куће, вукла се по прозорима, шуњала се по двору просипајући зраке своје над уснулим дјететом. Црвенило и натеченост почеше да напуштају дјечије тијело. Стално уснуло, лице њено већ одаваше изузетну љепоту у коју ће дијете доцније израсти. Цар задивљен дуго стајаше изнад ње. Одједном он схвати да у својој пометености око дјетета није стигао обићи своју жену. И цар оде до своје жене. Дуго се премишљајући одлучише да дјетету дају име Доротеја.И Доротеја оста јединче у оца и мајке. Ма колико се трудили, богове молили, не даде им се више порода. А тек што научи своје мисли исказивати Доротеја показа велику бистрину. Философски дух бијаше у њој. Зачуђеност над свијетом, над бојама природе и небом, небом изнад себе. Плаветнило неба, његова дубина, промјена боје и облика облака, ноћно небо, сјај његов, слутња о Творцу свега око себе то бијаше сав њен свијет. Сатима је могла гледати у небо у било које доба дана или ноћи. А тек сунце. Моје сунце тако га је ословљавала. Залазак сунца бијаше празник за њу. Боје које сунце шаље њој, безброј нијанси, нестварност,

магија тренутка, осјећај спојености са небом, слутња неког другог свијета, урањање у нешто дубоко и благо, спокој и смирај који починак дана доноси. Када би дан био лијеп и сунчан Доротеја би мислила како се ништа ружно нигдје на земљи на тај дан не може догодити.Како Доротеја растијаше тако и дух упитности и зачудности растијаше у њој. Сваки дан чудесна је новина. Бити жив, дијелити радост живљења са људима око себе то је огромни дар, свјесна је била. Како је дивно учити, како је дивно откривати знала би рећи својим родитељима. Они се спрва нађоше у чуду како да реагују на такве њене ријечи, али се касније навикоше на то и чак је стадоше подстицати да изучава све што је интересује. Отац је научи рано писати и читати и стави у њену собу мноштво књига. Она тако би рано заведена свијетом књиге. Чинило јој се како књига отвара управо оно што дан затвара, неки нови свијет пун необичних људи и прича.Али оцу њеном не дадоше се године. Он се разболи од чудне неке болести за коју љекари ни имена не имаху. Смрт дође као лопов, без икаквог упозорења, оставивши малу Доротеју и мајку јој потпуно неспремне на губитак.Био је предиван прољетни дан. Ништа у том дану не бијаше што би Доротеји најавило нечију смрт. Цар се мучаше у зноју. Велики болови у стомаку тјерали су га да савија главу према кољенима али њих двије ни не помислише да би то могао бити крај. Вјеровале су да је то само нека пролазна грозница и да ће му ускоро бити боље. Доротеју мајка, због тога, није стигла на вријеме склонити и заштити од суровости умирања. Дијете пође да обиђе свога оца и затече га како се бори за живот. Сав у грчу,

esej

МИЛЕНА Бабић

ЕкатаринаИштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт.7, 7)

49

новем


промијењене боје лица, очајнички је покушавао да ухвати ваздух у борби са неком невидљивом немани која као да га стезаше око врата. И онда пад мрвог тијела у кревет, крик мајке, мук, страшни мук, па тихо јецање мајке. Све то је видјела мала Доротеја кроз одшкринута врата родитељске собе. Радост живота, окриље, које је осјећала да родитељи граде око ње неста, оде као да никада ни постојало није. Окус смрти, немилосрдност њена, пустош коју собом носи, страшни бол, страх од смрти, љутња на њу, све то уђе у дјечију душу, давши јој превише рано зрелост и заувијек узевши осјећање безазлености живота. Смрт, смрт је мој непријатељ, она је страшна приказа из прича које ми је нана причала, она нема милости данима иза очеве смрти Доротеја је само о томе мислила. Свијет који је тек почела да открива поста јој велика загонетка, а свијест да ће сви умријети бијаше јој страшна мука. Моја мајка ће исто умријети, отићи под земљу и ја је више нећу моћи грлити, нећу је моћи наћи на земљи. Сви ћемо умријети, сви ћемо умријети. Не, то не може бити. То не мора бити. Морам наћи одговор. Морам све изучити. Морам смрт побиједити! све такве и сличне мисли посташе њена свакодневница, а у свему овоме она заборави да су спокој и безазленост икад били дио њеног живота. А жеђ за вјечним животом растијаше сваким даном све више и више у њој.Не бијаше јој ни десет љета када стаде са мајком о вјечности расправљати. Како могу вјечно да живим, како могу вјечно да будем са тобом? Куда одлазимо када нас у земљу положе? Да ли ћемо опет са оцем бити? питала би готово свакодневно мајку. А мајка, која се још не бијаше добро упознала са вјером у Исуса Назарећанина, већ је само слушала ехо прича о Њему, не би знала шта да јој одговари. Понекад, скретала би јој мисли на то колико је воли, па би онда стала причати како је очев дух сигурно отишао на неко љепше мијесто. Како Доротејина питања почеше да превазилазе њену способност одговарања, мајка одлучи да јој нађе неколико александријских учитеља да је подучавају. Када ја умрем остаће сама, дај Боже да јој ученост да заштиту од овога свијета молила се срцем мајчинским. Нашавши два веома добра учитеља, мајка Доротејина сазнаде да су исповједници Христове ријечи и препаде се веома. У Александрији је већ неколико пута био страшан прогон хришћана и међу пострадалима је било доста младежи. Стра

шан плач и јаук многе је натјерао у прогон, а много их се одрекло Христа из страха за сопствени живот. Сама Алексанријска Црква била је изложена нападима јеретика. Гностици, мелитијевци, аријанци, подривали су Цркву изнутра, док се Римско царство, као рањена звијер која зна да јој се ближи крај, крволочно обрушавало на хришћане видјевши у њима главни узрок своје

пропасти. Многи су били у потаји хришћани. Желећи да што више заштити своје дијете, мајка Доротејина забрани учитељима да дјевојчицу уче о Христовој науци; а она сама, слутећи многу истину и спас у вјери у Христа, постаде у потаји хришћанка.И Доротеја стаде изучавати философију, медицину, реторику, логику, поетику. Посебан дар показа она за изучавање језика те и сами учитељи бијаху запрепаштени чињеницом да она за врло кратко вријеме успједе научити многе језике. Љубав према ријечи бијаше њена највећа љубав. Доротеја је јако вољела да прича. Прича би код ње кренула одмах послије буђења. Да је ријеч, односно, спознаја суштине ријечи, начин да се дође до истине тога је била свијесна. Да би се добро причало, мора се много причати. Надала се да ће у тој многој причи одједном изаћи одговор на тајну свијета, на највећу тајну; која ју је све више окупирала, тајну вјечнога

живота. А жеђ за знањем била је толика да ако не би успјела да ријеши неку од Зенонових апорија ноћу би се пробудила и наставила са размишљањем све док се сан не би опет прикрао и обузео је. И Доротеја, готово непримјетно за очи своје мајке, израсте у високу дјевојку необичне љепоте. А љепота женска није што и љепота мушка. Ако је љепота оно највише што та жена посједује, то јој се и опрашта, али ако је то само дио дарова које та жена има то ће бити њен крст. А Доротејина љепота падаше у други план када се човјек сусретне са њеном памећу. Сама, пак, Доротеја не бијаше свјесна колико је лијепа. Стално у сукобу са свијетом око себе и свијетом у себи, она није много марила за свој изглед. Како већ бијаше изучила готово сву грчку философију, а у њој није пронашла одговор на своју муку, муку вјечнога живота, она патише страшно. И када њени рођаци већ почеше да врше притисак на њу да се уда, она се нађе у недоумици шта да ради. Ако само кажем да нећу да се удам испашћу јогунаста и горда. Ако ли ипак будем принуђена да се удам како ћу наћи мужа уз кога ћу да узрастам и који ме неће мрзити ако се покажем паметнија од њега? Да ли ће ми дозволити да читам, учим, да наставим потрагу за одговорима? Када би се нашао човјек који би био тако добар да се не би осјећао угроженим поред моје личности, када би ми дозволио да будем то што јесам, када би ми узео нелагодност коју осјећам у друштву мушком, удала бих се. Дијете моје вољеће ме и можда ће ме вољети дијете дјетета мог, али ће се њихова дјеца већ засигурно кавгом размимоићи. Нашта ли је онда смисао продужетка крви моје? Да ли се љубав по крви сличних лакше ствара и његује? Да ли сва срећа у браку је? Како да се удам за некога кога добро не познајем? О богови, шта да радим? Шта да ра50

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

дим? данима је мислила Доротеја, а онда, изненада, помисли и по силини те помисли знадијаше да је истинита: Ако нађем сина жениног који је мудрији, љепши, богатији и знаменитијег рода од мога, удаћу се засигурно. Он ме неће са завишћу гледати, нећу му бити изазов несавладив, а ако заиста буде мудрији од мене можда ми помогне да нађем одговор на питање гдје је извор живота. О, када би такав постојао можда би се утјешила душа моја.И Доротеја објави и разгласише по свој Александрији да ће се удати за човјека који је у мудрости, љепоти, богатству и знаменитости рода превазилази.И дођоше многи богати и угледни људи да је просе и многи бијаху угледнијег рода и богатији од ње, неки јој чак и љепотом готово бијаху равни, али мудрошћу нико се са њом не изједначи. Нећу да се удам за човјека који ми није раван по учености и мудрости одлучна је била, јер је одлично осјећала да је између човјека и човјека гордост највећи проблем. Мајка је била очајна, потпуно затечена ситуацијом она ју је готово са пријекором питала зашто мора женик бити паметнији од ње. − Неће ми љубав љубављу враћати, но ће вазда гледати да ме памећу порази, а ако то не буде могао ратоваће са мном. Ја лажно главу савијати не могу и говорити да је истина оно што то није. Шта је брак ако у разговору нисмо исти? Шта је брак ако није у размјењивање унутрашњег свијета? Ако се покажем паметнија од мужа зар неће вазда гледати да ме понизи; омрзнуће ме јер је самоважност убица љубави одговарала је са великом тугом јер јој је најтеже било гледати мајку када пати.Одакле ово дијете оволико зна? Шта да радим? Како да заштитим себе и њу? Могу ли је упознати са вјером у Христа? Шта ако је то одведе у страдање? ове и сличне мисли ломиле су мајку Доротејину неколико дана. А онда јој дође помисао: Посљедња су времена нека буде шта треба бити. Јер у вријеме оно чињаше се да су посљедња времена близу, да само што нису трубе затрубјеле да објаве други Христов долазак. А страх хришћана тих нестајаше у журби ка Новој Земљи и Новом Небу. Мајка Доротејина ни слутила није да се хришћанство може негдје исповједати без мучеништва, а камоли да ће оно бити од стране цара признато. Бити Христов ученик значило је бити спреман у сваком моменту живот положити за прелазак у други свијет.И мајка одлучи да Доротеју поведе своме учитељу Христове науке, старцу који је живио надомак града у мјесту скривеном у шуми. А старац тај бијаше велики познавалац Светога Писма, човјек благога лица, с очима које су горјеле од силине молитве и богатства унутрашњег свијета. Када га је Доротеја угледала, у срцу осјети радост и поштовање према старцу Можда је овако изгледао Сократ? Овај човјек носи у себи мудрост коју не сретох никад прије. Како је лијепо овако остарити, годинама својим мудрост свједочити, он засигурно зна нешто што ја не знам с том мишљу у себи она стаде наспрам њега. А старац је погледа задивљено и рече: Нека је благословен Бог који овакав спој љепоте и мудрости даде. Дијете моје, за свједока Свога Бог

те позива. Доротеја би у чуду и не разумјеше шта јој то старац говори, али га нехтје приупитати за значење његових ријечи. А мајка њена када чу његове ријечи, као да јој мач утробу пресијече, не говорећи ништа повуче се и остави их саме.И стадоше они о свему причати и расправљати. Доротеја се удиви мудрости старчевој. Причаше они о постању свијета, о гријеху, о знању, о философији и сестри њеној поезији, о истини, о правди и неправди али јој се старац не откри потпуно са вјером својом, осјећајући да за то није дошао час. Он јој стаде причати о Христу као Женику, као Цару скромном који се својим богатством не горди премда богатство његово нетрулежност даје. Затим јој старац узвелича поријекло Његово рекавши: − Он потиче од два знаменита рода који до његовог рођења у отуђењу силном бише. У роду његовом земаљском силна је историја, родослов његов нада је наша. Он је најљепши од свих синова човјечијих. Његово лице лијепо је као свјетлост дана. Слушајући ове ријечи Доротеја се задиви и рече: Ко га је могао таквога родити? Старац се осмјехну јер видје да она већ слути да поријекло његово од два свијета потиче.− Мајку Његову покољења су чекала, у крви њеној многа је историја, она затвара једна и отвара друга врата, кроз њу Свјетлост уђе у свијет. Она свој род женски жртвом великом оправда. − Говориш ми кроз загонетку. Ко би ријечи твоје разумио, али све ме вуче да тог женика упознам. Реци ми гдје да идем да га тражим? На ове ријечи старац стави руку на срце и рече: − Ту је мјесто гдје ће ти Он доћи ако Га са истинском чежњом будеш тражила.− Али хоћу да Му видим лице!− Ако урадиш што ти будем рекао онда ћеш се удостојити видјети лице Његово. − Вољна сам урадити све што тражиш од мене рече Доротеја и спусти главу клањајући се старцу, јер осјети да он има силу којој се треба поклонити. Старцу се оте осмијех као у дјетета. Он узе икону Пресвете Богородице која у наручју држи даровано Божије дијете и рече јој: − Ево слике Оне која Несмјестивог у утробу своју смјести. И ево ти Чеда њеног кога она у наручју држи. И ево ти двије књиге које су једна. Једна књига Га чека, а друга Га објављује. А ти прво узми па књиге читај, али не мисли да ће ти се истина ријечи њене одмах отворити. Пази јер многи огњем кушани бијаху, јер

51

новем


са гордошћу узеше ријечи њене, користећи их на оправдање гријехова или у жељи да се уздигну над другима, у жељи владалачкој. Када прочиташ прву књигу опомени се милости Аврамове који хоћаше многи род да спасе; опомени се милости Јосифове који браћу своју помилова премда га продаше у робље; опомени се вјерности Руте Моавке која се оданошћу својом уздиже над кћерима Јеврејским, опомени се срџбе Јонине која га у бјекство силно даде па тек онда стани читати Други Завјет. Како ћу онда ја бити сигурна да их на корист своју користим? рече Доротеја забринуто. Сигурност није наша одлика, земља нам није упориште јер смо дошљаци на њој, ипак, пут се може наћи. Пут је за сваког различит, но, циљ је један и исти за све нас, а борба је силна то. Борба траје до задњега нашега даха, то је борба два духа који су у нама. Да би нашла свој пут и Женика кога тражиш угледала узми слику ову коју ти дадох. Слика је ова гвоздена капија која отвара улаз у свијет другачији од оног кога си до сада познавала. Капија ова не тражи снагу но умијеће да се отвори, стога буди мудра па са истинском жељом моли Мајку да ти пут до Сина покаже. А да их не увриједим или шта погрешно не урадим? препаде се Доротеја, али је старац погледом својим мирним охрабри и рече: А ти се моли мајци овој која се зове Марија ко сестри својој која је знатно старија од тебе и која те добро познаје, па ће срце твоје наћи праве ријечи. Осјетићеш када треба опет овамо да дођеш да те у велику тајну уведем. Ово рекавши старац јој стави до знања да је рекао све што треба и испративши је предаде је мајци њеној.И Доротеја и њена мајка у великој тишини одоше до куће, све страхујући да кад би и само између

себе о овоме проговориле, ријечи би однијеле осјећање новине које их обје бијаше обузело. Доротеја погледа у небо и послије дуго времена осјети спојеност са њим. Осјећање блискости према свему око себе је обузе. Понесена новим осјећањима и слатким слутњама бијаше дуго ишла заборавивши да хода поред мајке. А мајка бијаше обузета мислима који њеном лицу даваше озбиљан изглед и узвишеност. Погледавши је, Доротеја осјети немир, а како већ стигоше кући она јој се обрати више у жељи да је тргне из тога расположења него што јој бјеше до приче. Мајка је погледа умирујућим погледом и Доротеја умирена оде у собу не би ли што прије почела читати књигу. А чим видје да Доротеја оде у своју собу, мајка видно тужна и потресена, повуче се у своје одаје, а када је слушкиње упиташе је ли рада јести, само одмахну руком и стави до знања да жели самоћу. И Доротеја стаде читати књиге које јој старац бијаше дао. Боже, Боже, каква је ово историја? Како за њу не знадох раније? Ово је слутила душа моја. Ово ми је недостајало. У књизи овој многи су одговори.Међутим, како читаше више књигу, нека тежина се спусти на срце њено. Историја наша тако је пуна крви. Како ми је жао Каина, а опет још ми је жалије Авеља, а тек ми је жао људи који страдаше потопом. Како ли се нађе човјек као што је Ноје? Како је могао толику вјерност показати Аврам? А зашто Господе Сари онакву муку даде? И за шта робиње бијаху, да ли само позамљење утробе за рађање? Тешка ли је судбина Лијина, а опет тешка је субина и Рахиљина. Како страшно би Лији када Јаков разврста племе своје од страха од брата свога, и узе Рахиљу и Јосифа и постави иза свију, а њу размјести да прије страда ако страдање дође. Како ли јој бијаше када му онолику дјецу роди, а не омиље му. А опет зар на смрт не осуди Рахиљу Јаков, не знајући да је управо она идоле узела, и погребе је уз пут, а Лија почину до њега.Чија то воља би? Сташна ли је судбина Јовова, ко ће је разумјети? Зар Мојсије не би руку крвавих, а Бог њега изабра? Ко може закон Божији испунити, заповјести се његових држати? Колико првенаца и невине дјеце побијено је да би изабрани народ из руку мисирских био изведен. Како се снага Самсону у коси даде? Како онолике жене изабрани мушкарци имаше? Како може воља женина под вољом мужевом стајати кад их толико бијаше већих од њих? Зашто их тај закон у гордости и бездушности уздиже да свакаква зла жени раде? Зар ће то довијека због Еве бити? Да ли је Давидово покајање заиста толико да се опра од онолике крви? О како ми је жао Урије, колико мора да је био вољен онакав јунак и колико му се љубави оте! Како ли је Витсавеји било? Што Самуило би онако строг према Саулу? Зашто имајући онолику мудрост, онако познање, онакве дивне и дубоке мисли у Причама својим, ипак, страшно паде Соломон? Како се борити против самоважности? Како успјеху могу да се надам када оволики велики и изабрани страшним падом падоше? Шта значе пророштва пророка Данила? Што се готово сви цареви против Бога окренуше? Зашто Бог онолико силу Илији даде и разријеши га да онолике људе побије? Како га узе себи? Какве су то кочије које спајају свијетове? И опет се враћајући женама јер је као жена највише са њима саосјећала, изнова би себи говорила: А што је тешко старозавјетна жена бити. Зашто им Боже оноликима затвараше утробу? Одакле, одакле оволико зла у човјеку?И Доротеја одједном кроз Свето Писмо упозна страхоте овога свијета. Боже, у каквом сам ја зачараном свијету живјела када све ово би сакривено од мене? А најстрашнија јој бијаше мисао да многа дјеца невина страдаху. Чему Господе толика страдања, и откуда долази толико зло у срце човјечије? Немајући одговора неколико пута се враћаше на причу о недјелу становника 52

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Гаваје над женом и сваки мир јој се узе. Како Бог дозволи онакво злостављање? Зар зато што је жена и иноча гостопринство се њој о главу разби? Зашто је остави човјече? Зашто је на такву муку предаде и још мислећи да ће, послије свега, моћи устати, на пут са тобом кренути? Као да је може чути муж иночин, као да вјекови их не дијеле, на глас би говорила. И би јој јако тешко и силно се са Господом у срцу свом расправљаше, а онда сјетивши се старчевих ријечи стаде се молити Господу не би ли јој отворио срце за познање Светога Писма.И срце јој се отвори и разумједе многе догађаје које због младости, гордости и неискуства свога не би још сагледати могла. Много јој тога, ипак, оста загонетка, и би јој драго што не разумије; чак одахну духом. Ко може рећи да све зна а да страшни понор гордости не окуси? Како је лијепо када све није речено, када срце пут слаткој слутњи отвара. Са овим мислима и нестрпљењем, као у жене која чека да види вољеног човјека који ће јој много тога олакшати, Доротеја стаде да чита другу књигу. И не даде ноћи да прође прије неголи дође до краја њеног; и прочитавши задиви се веома, али се и страшни страх увуче у срце њено. Ја кључ за ову књигу немам. Разумијевање њено није у знању. Немоћна пред ријечима овим стојим. Како се родила жена као што је Марија? Како је могла онако живјети? Љубомора и завист ме хватају када видим да стазама њеним никада не бих са онаквом снагом пошла а онда сјетивши се Есхилове Орестије нађе праве ријечи да опише њену снагу. Снага њена почива као код Касандре у ћутању њеном, а таква није снага моја; ако је и имам она је у мојој рјечитости. И мучаше је то, јер још није знала да свако своје дарове има и да је сваки дар дарован да се на добро умножи; да се дар на дар даје ономе који му служи, не уздижући се над другим.А онда се врати родослову Христовом и сјетивши се старца насмија се мудрости његовој. Ко може бити рода већега а опет уз оца дрводељу одрасте. И опет кроз родослов Његов погледа Стари Завјет и утјеши се мало срце њено. Боже, тек сада видим колико гордости у мени бјеше! А опет колико жељех да знам сада желим да слутим; не отварај ми срце даље, јер већ горим и немир ме од оволиког откровења обузима. Сада знам колико сам те недостојна, а опет, борба је нека између нас од искона присутна. Мач Си бацио између мог рода и Твога; могу ли крштењем мир свој задобити? А би љетња ноћ, мјесец у пуном сјају не даде тами да превлада, Доротеја гледаше у небо све мислећи о Христу. Кад одједном осјети да још неког у просторији има. Кад оно стајаше човјек. Када га Доротеја угледа помисли како су му очи свјетлије него што је замишљала. Погледа у косу и помисли да је и она свјетлија. Шта год да причам он неће много причати знала је ни сама не знајући како. Помисли да од ове нема веће милине, хтједе нешто рећи али увидје да је сувишно; срце јој стаде горити од љубави, затвори очи да би заувјек запамтила тај тренутак. Али када отвори очи видје да нема Га. Нема Га?! Нема Га? Шта ћу сад? И хтједе вриснути па скочи, када увидје да је све био сан и да је Сунце већ испунило цијелу собу. О, како ми је жао. Како ћу се утјешити што Га сада нема крај мене. Погледа кад оно на руци прстен. Приближи руку очима и увидје да је од дрвета. Оваква љепота, а од дрвета! И онда се насмија и на глас рече: По мјери је дрводеље. Боже мој, Ти ли си био? Али ко сам Ти ја да дођеш под кров куће моје. Нисам Те достојна јер се уздигох између свих кћери александријских и све пребирајући те мисли у срцу своме она оде старцу.


У кући Ива Андрића у Херцег Новом Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ представило је 30. јула овогодишњи, прољећни број часописа „Нова зора“ који

баштини традицију Срба у Мостару, а чији су издавачи одбори Друштва у Билећи и Гацку.Након уводне ријечи предсједника СПКД „Просвјета“ Оливере Доклестић, која је нагласила да је овај број посвећен настајању и опстајању српског Пијемонта, државе Републике Српске, у име Главног одбора Друштва Никола Асановић је изнио основне податке: „Нова зора“ има иза себе пет година, више од седам хиљада страница, у њој се огласило више од седам стотина писаца и културних радника, а штампана је у 23 000 примјерака.Асановић је поменуо већину добротвора и аутора који су прилозима дали снагу часопису „Нова зора“ да буде, како рече Добрица Ћосић, „уз Летопис Ма-тице српске, други стуб српског духовног простора“.Онај који је најзаслужнији за садржај часописа, главни уредник Радослав Братић, је рекао да се у „Новој зори“ срећу највиђенија имена српске културе, попут Доситеја Обрадовића, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Зорана Мишића, Мома Капора, Добрице Ћосића, Милорада Екмечића, Милице Кољевић и Алексе Бухе.Ту је и разговор са ликовним умјетником Љубом Поповићем, а рубрике које слиједе на више од 500 страна садрже: Књижевност и рат, Девет деценија од првог српског народног одбора у Војводини, Српски језик – један или више језика... Ту су и преводи, поезија, проза, есеји, прикази, записи, реаговања...Слово о „Новој зори“ изговорио је и доктор Војо Ковачевић; о Српској Православној Цркви у Дубровнику говорила је доктор Ирена Арсић, а часопис је препоручила за читање и књижевница С т о ј а н к а Магдаленић.Предс тав љање новог броја часописа „Нова зора“ у Херцег Новом употпунила је и уљепшала женска пјевачка група „Лира“.

PRI

KA

ZС

ЛА

ВКО Ж

ивковић

53

новем


У издању Друштва за архиве и повјесницу херцег–новску, Херцег-Нови 2009, изашла је књига др Горана Комара ''Ћирилични споменици 17, 18, и 19. вијека у Боки которској''. У наставку доносимо изводе из предговора аутора. Основни фундус ове збирке ћирилских листина чине документа фондо ва Политичко управног млетачког архива и Топаљска комунитад у Архи ву града ХерцегНовог. Затим, манастира Савина, а међу приватним збир кама, као најзнатнија приступачна нам, архива кртољске фамилије Кости ћа. Успио сам, концем деведесетих година 20. вијека, преписати све „Ноте од соли државе Новске“ које граде крупни и важни дио фонда Топаљска комунитад. У ову збирку биће уграђена и нека документа која се чувају у Историјском архиву Котора, а која су веома важна за новску историју. Цјенио сам да би овакав зборник ћирилских докумената најбоље помо гао у сагледавању стварних социјалних и економских односа и прилика у Драчевици у једном тровјековном периоду у којему се полако гаси старо име и стара слава овога краја. Овом збирком улазимо у сагледавање вршнога наслијеђа пет вјекова трајања два језичка израза у српској писмености: народном и српскословенском. Управо у 17. вијеку овај други израз је снажно посрбљаван. Он ће, свакако, живући и очигледан у администрацији наших црквених средишта, парохија и црквених лица и током 18. и 19. вијека бити замјењен црквено словенским изразом. И то са великом упорношћу наших епископских сје дишта. То је сасвим развидно из докумената ове збирке. Ми овдје располажемо исправама писаним у турској канцеларији Новога и то живим народним говором православних Срба у Боки. Но, главно средиште писања српским језиком постала је канцеларија Топаљске општине од

1718. године. Она је, каткад, пружала услyгe сусједним комунитадима. На стотине ћирилских исправа које смо објавили у посебним збиркама ми нећемо овдје посебно нотирати јер ће овом збирком бити поновљене како не бисмо непотребно напоменама оптерећивали текст. Но, ипак, желим подвући да се овом збирком даје велики дио грађе која лежи у граду Новом!

рпско и бугарско име Петка, Петница и Параскевија, грчки Параскева, руски, украјински и белоруски ПрасковијаПаша и Пјатница вековима је једно од најомиљенијих у словенском Православљу. Истра

живачи имена, на свој начин и еортолози (празникословци), а посебно световни језикословци свесловенско име ПеткаПјатка, ПетницаПјатница обично и код нас сматрају пуким преводом грчке речи Параскеви. Грчка реч Параскеви, међутим, означава уствари “шести”, а не “пети” дан у недељи, рачунајући, по хришћанском обичају, недељу као први дан седмичног циклуса и имајући, наравно, на уму да је сваки дан, по јудеохришћанском схватању, почињао након заласка сунца, после вечерње службе и трајао по заласка сунца и новог вечерњег богослужења сутрадан, за разлику од савременог секуларног рачунања, по коме дан од 24 часа почиње од поноћи и траје до наредне поноћи. Сходно томе, понедељак, који траје од после заласка сунца и вечерњег богослужења у недељу (секуларно гледано) до понедељка у исто доба, и данас Грци називају “дефтера“, тј. другим даном седмичним, а уторак “трити” трећим даном, среду “четвртим”, а четвртак “петим” даном (пемпти).Седмица као раздобље од седам дана, које опомиње на Божије стварање света за седам дана, код Јевреја се завршавала «шабатом», тј. суботом, као седмим даном или даном одмора, који подразумева обустављање сваког делања, заустављање свега ради хваљења Бога. Имена осталих дана представљала су заправо обичне редне бројеве и означавала дане по њиховом редоследу у седмичном циклусу, рачунајући, код Јевреја, наравно, од суботе. Од јелинистичког доба (4. в. пре Хр.) гркојезични Јевреји из расејања увели су као новину да шести дан у недељи називају «Параскеви», тј. да га поимају и означавају као «припрему» за «сабатшабат», тј. суботу. Са друге стране, староримско означавање седмичних дана према именима паганских божанстава и планета, у коме је, нпр., петак dies Veneris, улази у обичај тек у 1. веку после Христа.

Параскеви као “припрема”Oваплоћење, Страдање и Светло Васкрсење Господа Нашег Исуса Христа, Његова победа над ђаволом, грехом и смрћу као једино “Ново под сунцем”, коренито су променили и поимање времена у људском роду, не само у смислу да, поред рачунања времена од Стварања света, у Хришћанству од 6. в. временом и сасвим претеже рачунање од Рођења Христовог, него и у смислу да је Дан над данима, Дан Васкрсења као круна Првог доласка Христовог, али и објава Другог Његовог доласка, постао први дан седмице, од кога, за разлику од јеврејске праксе, почињу да се броје остали дани. По речима др Јована Брије,1 „Дан Господњи (гр. Киријаки имера, лат. Dominica dies недеља): први дан седмице (или осми дан), који су хришћани прослављали уместо суботе, од самог почетка Цркве, као литургијски дан сам по себи, или сећање на Христово Васкрсење, приносећи евхаристијску жртву и вршећи друге тајне и богослужења... Евхаристија као тајна није се вршила на дан њеног установљења, него у Недељу, на дан Васкрсења и Силаска Светога Духа (Дела 2,

1 Др Јован Брија, Речник православне теологије, Београд 1999., s.v. Дан Господњи. То је такође и „дан осми“, дан вечности, почетак Новога Света, који долази после седмога дана, символ онога „доба“ у којем ће Христос царовати са праведнима , као и дан који указује и на Дан Суда (Мт. 12,36), „последњег часа борбе између Исуса Христа Цара и сила зла“ (Рим. 13,12; 1. Сол. 5).

PRI

KA

Zдр

Гор

ан Ж

арка

Ком

ар

ЋИРИЛИЧНИ СПОМЕНИЦИ 17, 18. и 19. ВИЈЕКА У БОКИ КОТОРСКОЈ (ACTA SERBICA)

54

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

15). У Дидахи (14) се хришћанима даје апостолско упутство: „Саберите се у дан Господњи и ломите хлеб и принесите благодарење (Евхаристију)“. Сходно томе, у хришћанском називљу за седмичне дане називи за шести, седми и први дан по старом хришћанском начину издвојени су од оних који се заснивају на простом бројању. Претпоследњи, последњи и први дан у недељи у грчком језику својим посебним значајем и местом у свештеном времену заслуживали су посебна, суштинскија имена: дан Страдања и Смрти Христове и то најпре само Велики петак, а онда и сваки петак као “Велики петак у маломе” назван је, под утицајем јеврејске праксе, mutatis mutandis, не “шестим даном”, него

јединствено “параскеви”, “припремом”, тачније почетком тродневне приправе за Дан Тродневног Васкрсења, односно за недељу као “Васкрс

у маломе”, која у изворном хришћанском осећању обухвата (изражено по секуларном рачунању) време од четвртка после заласка сунца до петка после заласка сунца (1. дан), од петка после заласка сунца до суботе после заласка сунца (2. дан) и од суботе после заласка сунца до зоре недељног дана (3. дан), припреме за наступање Дана Тридневног Васкрсења, Дана над данима Дана Господњег од кога све опет почиње,

недеље као “малог Васкрса”.О оваквом осећању ствари на свој начин

сведоче и предања простонародне побожности, у којима се, између осталог, зближавају култови Свете Петке и Свете Недеље (Мученице Киријакије), при чему се Света Петка назива “мајком Свете Недеље”. Субота је и код хришћана задржала своје језички прилагођено јеврејско име сабатон, у знак поштовања према Старом завету, али као последњи (шести) дан хришћанске седмице, као што је и Стари завет остао испуњен у Новом завету као последња тачка у предисторији спасења људскога рода, оствареног доласком Спаситељевим. Дан Господњи Дан Васкрсења Христовог “у зору трећега дана” након Распећа, у етапама христијанизовани јужни Словени, прозвали су, под неком мешавином нехришћанских утицаја, “недељом”, даном у који се “не дела и одмара”, за разлику од чисто хришћанског назива код Руса за недељу “Васкрсеније”. Још већу забуну уноси чињеница

да се, иако седмица и у Срба почиње недељом, јер

следећи дан добија име “понедељак”, остали дани броје,

ипак, од понедељка као првог дана: уторак је “вторник”, тј. “други” дан, “среда” дан по средини (као на рабошу са седам “чрта”,

усек између три црте изнад и три црте испод усека), а иза њега следе дан четврти и пети, али у односу на понедељак! У сваком случају, у временима из којих потичу најстарије потврде хришћанског имена Параскеви, Параскеве Самарјанке 1.в. после Хр. и Параскеве Римљанке 2.в. после Хр. име “параскеви” значи не само “Велики петак” као “приправу за Васкрс” него и седмични „Велики петак у малом“, који са суботом као последњим даном, претходи „Васкрсу у маломе“, тј. недељи. То потврђује познато упутство из Дидахија (8), из касног 1. или раног 2. в. после Христа које гласи: „Не постите као лицемери, јер они посте у други дан од сабата и пети, а ви постите у четврти (тј. среду) и „параскеви“ (тј. o „приправи за мали Васкрс“, у шести по реду дан од малог Васкрса)“.Ако се код Грка име “параскеви” осећало и осећа у нераскидивој вези са глаголом “параскево” “припремити” и дан данас, значећи и петак “обични”, и подразумева значењски такође и “стање проистекло из припреме, приправе, готовљења, тј. спремност, готовост”, а по грчком бројању значи “шести” а не “пети дан у недељи”, с обзиром на забуну која уопште влада у српском именовању седмичних дана, поставља се темељно питање да ли је србско и свесловенско име Епиватске Светитељке Петка, Петница могло да наста

`itija

ВЕСНА Никчевић

o i m e n upetkasvetiteqke iz egiptaУ издању светигоре изашла је нова књига из едиције „Светитељи“ са називом „Света Пет–ка крсна слава и заштита вјерних“. Овдје доно-симо један од текстова, из те књиге, који гово-ри о поријеклу светитељке и њеном имену.

55

новем


не простим преводом овог грчког узора или, пак, представља самостално и старо словенско образовање? Поставља се, такође, и питање је ли изворно име србске Светитељке, из њеног несачуваног првобитног словенског житија, несачуваног као и србско пражитије Светог кнеза Јована Владимира, из одређених разлога, свесним трудом учењака из саме Цркве (било са латинског Запада било са грчког Истока), просто накнадно преведено приликом састављања Светитељкиног житија на грчком језику као за византински слух “богоугодније”, а на основу паретимологије, тј. површне, простонародне, у суштини ненаучне етимологије, проистекле из очигледног, али каснијег семантичког паралелизма србске речи “петак” и грчке “параскеви“? За византинске црквене естете и ерудите императив “веће богоугодности” био је истозначан са нужношћу да се ромејством и његовом идеалистичком самосвешћу одређује мера и место свему другоме неромејскоме у васељени, како у средњовековној јерархији држава и помесних Цркава, тако и у животу и свету духа и писане речи, световне и свештене подједнако. Отуда се и могло десити да се и словенско име Епиватске Светитељке преведе на грчки, поступком „одокативног“, ненаучног етимологисања, заснованог на ондашњим крајње скромним знањима и произвољним представама учених Грка о србском језику, па и о словенском хришћанском идентитету у настајању уопште.

Параскева и Петка на римокатоличком запа-ду постају Венеранда Име ПеткаПјатка, ПетницаПјатница имало је, пак, код Словена своју, несумњиву претхришћанску историју и, како истичу етнолози, и иначе склони поједностављивању и веома често неблагонаклони према Хришћанству, па и недовољно са њим упознати, често је било скопчано, нарочито у области женских послова, посебно предења као једног од кључних у сеоском животу, са најразличитијим сујеверицама, магијски се везујући за богињу плодности и „црне“ земље Мокош, као и за петак као дан разноврсних забрана, из чега је проистекао и средњовековни народни, од Цркве никада неприхваћени култ “дванаест Петница”, нарочито у Русији. Свођење етимологије србског и словенског личног имена ПеткаПетница на назив петог дана у недељи, које у различитим духовним контекстима истичу и црквени и световни истраживачи, није задовољавајуће, пре свега зато што је могућност таквог порекла секундарна. За етимологију србског имена, толико укорењеног у народу, није од суштинског значаја занимљиви детаљ из житија Св. Параскеве Римљанке наиме, да је ова проповедница и мученица Христова из другог века, која је живела на Сицилији и у Јужној

Италији (Magna Graecia), име добила по томе што се родила на Велики петак, због чега је у латинској средини у којој је живела требало да понесе име Veneranda, јер се на латинском петак називао dies Veneris (Венерин дан). Због саблажњиве везе са именом паганске богиње љубави њен отац одлучио је да јој надене, уместо латинског, недвосмислено грчко хришћанско име Параскеви.У “Каталогу светаца” Пјетра де Наталибуса из 13691372. (гл. 61), ова Света Параскева оживљава под својим латинским именом Santa Veneranda, под којим ће почети да се јавља као римокатолички пандан Светој Петки у њеним храмовима, отетим од православних на рубним подручјима Православља, нарочито у јадранском Приморју, укључујући не само Арбанију, (где се са Санта Венерандом среће и назив Шен Прене или Пренде, тј. Петка, арбанашко име за дан петак), него и средњу и Јужну Италију и Сицилију, које су биле преплављиване таласима српских бежанаца са Балкана пред Турцима, као и у Белорусији и Малорусији (Украјини), настојањима латинских мисионара, а у складу са званичном римском политиком претварања православних земаља и народа у папистичку terra missionis, почев од 16. и 17. в. Римокатолички култ Свете Венеранде у некадашњим православним црквама посвећеним Светој Петки местимично замењен култом “Св. Ане, мајке Девице Марије”, како показује пример цркве Свете Аненекадашња црква Свете Петке из доба Немањића, коју су, након пада Херцег Новог под власт Турака, римокатолички досељеници из Шпаније присвојили и дуго одржавали и обнављали као свој породични храм. У Италији стари култ Свете Параскеве, можда понегде чак и оне Српске, касније поистовећене са Римљанком, потврђен је у византинским испосницама у околини Барија (Гроте), у Ерколану (некадашња Ресина, пуна српских избеглица пред турском силом), у околини Напуља, Аћиреалију (Acireali) на Сицилији и Пезару у Средњој Италији. Уочљиво је да се одбацивањем грчког имена Параскева и форсирањем латинског Венеранда код римокатолика у секуларизованој свести савременог западног човека саблажњиво приближавају две духовно дијаметрално супротне појаве једна хришћанска Светитељка и паганско божанство Венера и да притом демонско извргавање руглу Свете Параскеве или Свете Петке врхуни у светогрдном чину претварања њеног православног манастира на Хвару у ноћни клуб почетком 21. века.


56

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

IZ SVIJETAПриредио: Славко Живковић

НОВИ ГЕНЕРАЛ-

НИ СЕКРЕ-ТАР СВЈЕТСКОГ САВЈЕТА ЦРКАВА

За новог генералног секретара Свјетског савjета цркава (ССЦ), седмог по реду, изабран је др Олаф Фиксе Твејт, лутерански свештеник из Норвешке. Твејт је последњих седам година био генерални секретар Норвешког савјета за екуменске и међународне односе. Иначе, био је парохијски свештеник у Хараму и војни капелан. Чланови изборног тијела од 150 представника сматрају да сада постоје услови за «нови почетак рада ССЦ», створена је «добра конструктивна атмосфера», које до сада није било довољно. Твејт је многе учеснике одушевио говором који је одржао пред бирање. ‘’Увјерен сам да ме је Господ позвао на ову дужност. Имамо много тога заједно да урадимо’’, рекао је Твејг у бесједи приликом избора.

МЕДВЕДЕВ: АЛКОХОЛИЗАМ ЈЕ ДО-БИО КАРАКТЕР НАЦИОНАЛНЕ НЕСРЕЋЕ

Мјере које је потоњих година предузела држава за смањење употребе алкохола у земљи, нијесу измијениле ситуацију, изјавио је предсједник Руске Федерације Дмитриј Медведев, отварајући савјетовање за борбу с алкохолизмом. ‘’Да будем искрен, мислим да уопште никаквих промјена нема, ништа није помогло’’, додао је предсједник. По ријечима Медве

дева проблем употребе алкохола у Русији је крајње оштар: ‘’Ако говоримо отворено, алкохолизам је добио у нашој земљи карактер националне несреће.’’ Предсједник је навео податке Министарства здравља у Русији сваки човјек у просјеку, укључујући и бебе, током године потроши 18 литара чистог алкохола. По ријечима предсједника потребан је компклекс мјера. ‘’Најважније је да људи имају могућност да воде нормалан, здрав, пуноважан, трезвен начин живота“, сматра он.

ЗЛОЧИН У СОМАЛИЈИ

У Сомалији су представници радикалног исламског покрета „АшШабаб“ отели и обезглавили четири хришћанина, који су радили у мјесној невладиној организацији, помажући сиротиштима на југу земље, саопштава сајт Religious News Blog, цитирајући агенцију Bos News Life. Злочин се догодио у приморском граду Мерка, 90 км од престонице земље Могадишо. Исламисти су убили хришћане зато што су ови одбили да се одрекну Христа. Када су их ухватили убице су им предлагале да приме ислам уз обећање да ће их ослободити, али ови нијесу то прихватили. 2008. године у Сомалији је од руку чланова тог исламског покрета погинуло 10 хришћана.

ТИМОШЕНКО ЗА ЧАСОВЕ ДУХОВ-НОСТИПремијерминистар Украјине Јулија Тимошенко залаже се за развој духовног образовања у земљи. Иступајући на сједници Свјетског конгреса Украјинаца у Љвову, она је изјавила да се у украјинском друштву осјећа духовна криза, и зато је часове духовног образовања, по њеном мишљењу, нужно увести у свим школским установама, посебно на факултетима. ‘’А свим постојећим духовним школама треба дати статус као и свјетовним’’, казала је Тимошенко, чије ријечи наводи Религиозноинформативна служба Украјине.

РЕЛИГИОЗНИ ПРЕДМЕТИ СУ ОБА-ВЕЗНИ У ЕУУ 18 од 27 земаља Европске уније, предавања религиозних предмета су обавезна, а у девет факултативна. У 75% земаља Европске уније они се предају у виду традиционалне религије, а у 25% у облику историје религије. Осим тога, у свакој од 27 земаља предавање из религије је обавезно повезано са општим системом образовања и са културним наслеђем дате државе. О томе се говори у истраживању „Предавање религије у школама Европе“, које је спровео др богословских наука Валентин Кожухаров. Резултате испитивања изнио је на Првом сусрету православне омладине Прикамја, предавач историје ђакон Андреј Климов, саопштава Интерфаксрелигија.

У ТУРСКОЈ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ ПРЕТВОРЕН У ЏАМИЈУПравославна црква Светог Димитрија Солунског, коју су 1831. године изградили Грци близу града Силиври претворена је у џамију, соапштава Седмица.Ру, цитирајући турски часопис „Milliyet“. Свој протест поводом претварања цркве у џамију са једним дограђеним минаретом уз њу, изразило је Друштво за очување старих споменика, чији је предсједник Октај Екинџи назвао поступак организатора изградње џамије „ненаучним и неетичким“.

ХРИШЋАНИ ИСТАМБУЛА СЕ ПЛАШЕ ПОГРОМАХришћани Истамбула се плаше погрома. У неколико дјелова града у којима живе хришћани, појавили су се обојени знаци зелени на грчким кућама и црвени на јерменским, саопштава КМ – News, цитирајући РИА Новости. Старосједиоци посматрају обојене маркере са чуђењем и страхом, присјећајући се појаве знакова на хришћанским кућама и дућанима, који су претходили погрому хришћанских мањина у септембру 1955. године. Један од посланика Парламента затражио је од министра унутрашњих послова Турске Безира Аталаја званично објашњење тога што се десило. Депутат је изјавио да у последње вријеме добија све више жалби од хришћана због притисака и дискриминације.Јерменска и грчка заједница живе у Истамбулу вјековима. Појачан 57

новем


непријатељски однос према њима последњих година експерти повезују са ширењем екстремистичких идеја под видом „традиционалног ислама“.

ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА У ДОМИНИКАНСКОЈ РЕПУБЛИЦИ Предсједник Диминиканске Републике Леонел Фернандес потписао је акт о предаји дијела земљишта за прву парохију Руске Православне Цркве, саопштио је министар спољних послова Републике Карлос Моралес Тронкосо, саставши се са предсједником Одјела спољних црквених веза Московске патријаршије митрополитом волоколамским Иларионом. У Доминиканској Републици, гдје живи више од хиљаду и по Руса, државна религија је католицизам, који исповиједа 95% становника те земље. Прва парохија у част Христовог Васкрсења биће оформљена у престоници Републике СантоДоминго.

СМРТНА КАЗНА ЗА ХРИШЋАНКЕ

Иранске власти су осудиле на смртну казну двије жене зато што су прешле из мухамеданства у хришћанство. 27годишња Маријам Ростампур и 30годишња Марзије Амиризаде Есмаилабад биће кажњене као одметнице. Многи људи у Ирану и другим земљама протестују због тога. Од марта ове године оне се налазе у затвору Евин у Техерану. Законодавство Ирана за одступање од ислама кажњава доживотном робијом или смртном казном. У заштиту осуђених жена иступила је позната правозаштитна организација „Међународна амнестија“. На енглеском сајту организације публиковани су адреса електронске поште предсједника судске власти у Ирану и вође исламске Републике. Представници Међународне амнестије позивају да им се шаљу писма протеста. МОШТИ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА У ДАБЛИНУ5 и 6. септембра православни вјерници Ирске добили су могућност да се поклоне моштима Свете велике кенгиње

Јелисавете и инокиње Варваре. Честице моштију Преподобномученица доставио је ради поклоњења вјерника у Петропавловску ставропигијалну парохију града Даблина епископ сурошки Јелисеј, током посјете Ирској. Владика је одслужио свеноћно бденије у Петропавловском храму, којем је присуствовао велики број поклоника, не само из Даблина, него и других градова Ирске. Сљедећег дана Епископ Јелисеј је освештао обновљени иконостас храма, и служио молебан светим преподобномученицама у саслужењу настојатеља, свештенства и гостију парохије.

У ТУРСКОЈ СЕ ГРАДИ „ЏАМИЈА СВЕ-ТОГ ИСУСА“

У турском граду Дијарбакир почела је изградња прве на свијету џамије посвећене Исусу Христу, како саопштавају турски медији, на тај начин муслиманска општина хоће да направи корак добре воље ка представницама друге религије. ‘’Исус (Иса) се код нас и код хришћана поштује као пророк’’, изјавио је одговорни за изградњу, Мустафа Узин: ‘’Посветити Њему џамију је огромна радост за нас.’’ По ријечима муфтије општине, Абдулкерима Меликоглија, реакција друштва није била једногласна, али је ипак била већим дијелом позитивна. Муфтија је нагласио да се Иса помиње у Корану и зато ништа не смета да му се посвети џамија. У Дијарбакиру, који се налази на југоистоку Анадолије, некада је постојала веома велика хришћанска заједница ( Јерменске и Сиријске Православне Цркве). 1915. г. та општина је подвргнута жестоким мучењима и последњих година је практично ишчезла.

У СУДАНУ СЕ НАСТАВЉА ГОЊЕЊЕ ХРИШЋАНАХришћани афричке државе Судан трпе жестока гоњења од наоружаних исламиста и других религиозних фанатика, посебно на југу земље, саопштава агенција Bos News Life. Само у току

последњег мјесеца извршено је неколико оружаних напада. За вријеме једног од њих у граду Верњол је погинуло неколико десетина хришћана, међу којима и архиђакон Џозеф Гаранг, у којег су пуцали код олтара за вријеме службе.У Судану је од 39 милиона становника 18% хришћана, који су стално под притиском муслимана. Посебно трпе они хришћани који су недавно преобраћени из ислама.

ПРАВОСЛАВНО ВЈЕРОУЧЕЊЕ У ЊЕМАЧКИМ ШКОЛАМА Почев од ове школске године (у Њемачкој – 15. септембра) ученици у низу школа федералне земље Сјеверне РејнВестфалије, који исповиједају православље и припадају разним Православним помјесним Црквама могу изучавати основе своје вјере, саопштава сајт „Њемачки талас“. Од 1985. године у тој земљи први пут су уведени часови православља за дјецу из грчких породица, а сада су се у реду школа појавили аналогни часови за српску и руску дјецу, које у федералној земљи има око двије хиљаде.

МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ КУСТУ-РИЦИ

По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, предсједника Старатељског савјета Међународног фонда јединства православних народа, донијета је одлука да се награде Фонда за 2009. годину додијеле познатом српском филмском режисеру Емиру Кустурици и СветоВладимирској богословији (Православна Црква у Америци). Кандидатуре за друге номинације биће размотрене касније. Награде ће бити уручене у храму Христа Спаса, 21. јанауара 2010. године на свечаној церемонији, којом ће руководити Његова Светост Патријарх Кирил.

IZ SVIJETA

58

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

НА КИПРУ ОСКРНАВЉЕНО 500 ХРА-МОВАЧасопис The Washington Times који цитира Седмица.Ру навео је нове податке из реферата U.S. Helsinki Commission: око 500 православних храмова на сјеверу Кипра који су окупирали Турци, опљачакано је и оскрнављено. Из црква на окупираној територији нестало је 15 хиљада икона. Хиљаде православних икона, фресака, мозаика, скулптура и црквених сасуда из опљачканих храмова Кипра појављује се на западним аукцијама. 28 цркава је претворено у војне болнице, касарне и складишта, 13 цркава у амбаре, 77 у џамије, гдје су цитати из Корана замијенили иконе и распећа. Тужна је судбина манастира Антифонетис из византијске епохе. Из њега су све иконе и фреске биле извезене и продате дилерима, који спекулишу културним вриједностима. Други манастир на окупираној територији Кипра манастир свете Анастасије претворен је у казино, у чијем дворишту је направљен велики базен за пливање.

ДОМ ЗА ПРЕСТАРАЛЕ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉЕУ Бугарској је почела припрема за изградњу дома за престарале свештенике. Одлука о стварању такве установе донијета је у мају ове године на семинару ‘’Мостови узајамног разумијевања – дијалог између хришћанских религија у Бугарској’’. Докуменат о сарадњи за помоћ престаралом свештенству, потписали су епископ видновски Доментијан и епископ њемачког града Хиљдесхајм Јозеф Хомајер. Овај пројекат је први заједнички социјални пројекат који заједно остварују представници Православне и Католичке Цркве у Бугарској. Дом за престарале свештенике ће се налазити у манастиру Светог Јована Рилског. Општежиће ће бити дом за 22 православна и католичка свештеника.Свештеници –пензионери ће имати све услове за живот и одмор, медицинску и социјалну бригу.

ПРОНАЂЕН ГРОБ СТАРЦА ФИЛОТЕЈА Археолози претпостављају да су нашли гробницу старца Филотеја – аутора филозофске концепције руске државности ‘’Москва – Трећи Рим’’, саопштили су Интерфаксу из Комитета за културу Псковске области. То да се међу гробо

вима код храма Три светитеља у СпасоЈелеазаровском манастиру Псковског рејона налази и гроб знаменитог старца објавио је Сергеј Стјепанов, руководилац археолошких радова који се на том мјесту приводе крају,.Тезе концепције ‘’МоскваТрећи Рим’’ старац Филотеј (14651542) је изложио у својим писмима царском ђакону Михаилу Григорјевичу МисуруМуњехину и великом кнезу Василију Трећем Ивановичу. У тој концепцији био је и широко познати израз ‘’Два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће ни бити’’.

УКРАЈИНСКИ НАРОД ЈЕ ПРОТИВ ‘’ФАМОЗНЕ АУТОКЕФАЛИЈЕ’’ Недавна посјета Украјини Патријарха московског и све Русије Кирила постала је ‘’посебна страница’’ у историји Руске Православне Цркве, сматра предсједник Одјела спољних црквених веза Московске патријаршије Архиепископ волоколамски Иларион (Алфејев). У разговору са новинарима 16. августа, он је подијелио своје утиске о посјети Украјини, гдје је био у саставу патријарашке делегације, соапштава Благовест.инфо. По његовим ријечима, главни резултат посјете је у сљедећем: ‘’Ми смо видјели да украјински народ у својој апсолутној већини не жели раздвајање од Руске Цркве, не жели злогласну аутокефалност, о којој је било толико спекулација последњих година... Људи хоће да очувају јединство Цркве, које је рођено у крстионици Светога кнеза Владимира. Људи у Украјини су примили Његову Светост Патријарха Кирила као свог патријарха“, истакао је архиепископ.

НАПАД НА БЕЛОРУСКОГ АРХИЕПИ-СКОПА 23. августа извршен је напад на епископа могиљевског и мстиславског Софронија, током којег је он задобио теже повреде ножем, саопштава инфорамтивни сајт Белоруског егзархата sobor.by. Напад се десио пред почетак Божанствене Литургије у саборном храму Три светитеља у граду Могиљеву. Око девет сати ујутру владика Софроније је ушао у храм, окренуо се да благослови парохијане и тога момента пришао му је мушкарац, извадио нож и нанио му ударац у стомак, повриједивши му такође и руку. Архиепископ је одмах пребачен у Прву градску клиничку болницу и хитно је оперисан. Нападача су ухватили парохијани

и предали га милицији.

НОВА ВЛАДА БУГАРСКЕ ПОД-РЖАВА ЦРКВУН о в о и з а б р а н и предсједник Савјета министара Бугарске Бојко Борисов посјетио је лично Свети Синод, гдје се састао са Његовом Светошћу Патријархом Максимом и члановима Синода. За вријеме сусрета патријарх је честитао господину Борисову поводом његогов доласка на високу државну функцију и подарио му икону Пресвете Богородице, саопштава Православие.БГ. У Патријарховој честитки се, између осталог каже: ‘’Имали смо могућност да будемо свједоци Вашег старатељског односа према Бугарској Православној Цркви и њеној богопреданој јерархији и Ваше солидарности са нашим црквеним животом и дјелатношћу. Изражавам наду да ћете и са висине Ваше нове службе доприносити утврђењу мира и правде у нашој земљи, подржавању канонског реда у нашој светој Цркви, достигнућу прогреса и благостања нашег трудољубивог народа.’’

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У КИНИ

30. августа у граду Лабдарину (аутономна област Монголија) освештан је храм Светог Инокентија Иркутског. Тај храм је био подигнут 1990. г. (за вријеме ‘’културне револуције’’ у том региону порушено је18 православних храмова). Парохијани храма су потомци Руса који су населили ту удаљену област Кине још крајем 19. вијека. Поменути храм Кинеске аутономне Православне Цркве један је од четири храма, који у Кинеској Народној Републици имају званичан статус.Пошто тај храм нема свог свештеника, освећење је обавио шангајски свеште

IZ pomjesnih crkava Приредио: Славко Живковић

59

новем


ник отац Михаил Ван.

АЛБАНСКА ЦРКВА ПРОТИВ

ЈЕДНОПОЛНИХ БРАКОВА

Свети Синод Албанске Православне Цркве подвргао је критици пројекат закона о легализацији једнополних „бракова“. Синод је истакао да се браком увијек и свуда називао само савез мушкарца и жене, и да су се експерименти са законима које је Бог установио увијек заршавали тргично. Премијер Албаније Сали Бериша саопштио је да ће његова партија предложити пројекат закона за легализацију једнополних „бракова“. Током јесени документ ће бити представљен парламенту. Посматрачи кажу да ако он буде прихваћен, то ће увећати шансе Албаније за улазак у Европску унију.

НОВИ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У ЈАПАНУНа јапанском острву Кјушју почела изградња православног храмамисионарског центра. Град Фукуока, који се налази на сјеверозападу острва Кјушју, је важан економски и културни центар тога острва. Већ неколико година ту постоји православна општина и за богослужења, која се одвијају неколико пута годишње, користи се једна гостопримница. На челу општине се налази јереј Павле Ојкава. Град Фукуока има милион и по становника.У њему живи много досељеника из Русије и других православних земаља који би са радошћу учествовали у богослужењима. Изградња храма је почела у септембру ове године, а планира се да се заврши у новембру исте.

ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА У ИНДОНЕЗИЈИ ТРАЖИ ПОМОЋАрхимандрит Данило (Бајанторо) је истакнути савремени православни мисионар, чијим напорима су последњих година никле православне парохије у најкрупнијој, по броју становништва, муслиманској земљи свијета – Индонезији. Данас је финансијски положај индонежанске мисије воема сложен. Зато је на молбу оца Данила, почело прикупљање прилога за изградњу првог православног храма у индонежанској провинцији Папуа, који ће бити посвећен Светом Атанасију Великом.

iz ota~astvene crkve

САХРАЊЕН АРХИМАНДРИТ СИМЕ-ОН (БИБЕРЏИЋ)

У понедјељак 22. септембра, на Св. Јоакима и Ану, у Манастиру Добрићево је поводом упокојења Архимандрита о. Симеона Биберџића служена заупокојена Литургија којом је началствовао Владика ЗахумскоХерцеговачки и Приморски Григорије, а по завршетку службе, током читавог дана, стотине вјерника, пријатеља, сродника и познаника блаженопочившег старца прошле су кроз Манастир Добрићево, са жељом и намјером да се опросте са њим и посљедњи пут узму његов благослов. Истога дана, са почетком у 17 часова, у Добрићеву је служено свечано опијело којем су прсуствовале стотине старчевих пријатеља, познаника, сродника и духовне дјеце, пристиглих том приликом не само из свих градова наше епархије, већ и из многих других градова Србије и БиХ, као и из иностранства. Опијело су служила шесторица Епископа: Митрополит Николај Дабробосански, Василије ЗворничкоТузлански, Еп. Теодосије Липљански, Еп. Николај умировљени Аљаски као и двојица домаћих Епископа, Вл. Григорије и Вл. Атанасије. Владикама је саслуживало око седамдесет свештеника и свештеномонаха, како из наше тако и из суседних братских епархија: ЗворничкоТузланске, Дабробосанске, ЦрногорскоПриморске и др. По завршетку опијела, вјернима се бесједом обратио домаћин Вл. Григорије, а након тога је старчево тијело похрањено у крипту капелице посвећене Св. великомученику и чудотворцу Георгију, крсној слави блаженопочившег о. Симеона, недавно подигнутој у порти Манастира Добрићево. Присутнима, али и самом старцу, тада се краћом бесједом обратио и Вл. Атанасије, након чега је за све постављена трпеза љубави у порти Манастира.

Са сајта Захумско-херцеговачке епархије

КОЛЕЏ СВЕТОГ САВЕ У АУСТРАЛИЈИ

У недјељу, 9. августа 2009. године, Његово Преосвештенство Епископ aустралијсконовозеландски Г. Иринеј, служио је Свету Архијерејску Литургију на темељима Колеџа Светог Саве. По завршетку службе, Преосвећени Владика је предао чек вриједности 1.8 милиона долара бившем власнику госпођи Хелен Хенри и тиме у потпуности исплатио зајам којим је купљено имање Колеџа за 3.6 милиона долара прије 5 година. На иницијативу Српске Православне Епархије аустралијсконовозеландске, имање површине 86 хектара у насељу Варовил у југозападном Сиднеју окућиће два веома важна пројекта наше Цркве у Аустралији: образовну установу, Колеџ Светог Саве и Дом за бригу о старијим особама, Пензионерско насеље.

ОПИЈЕЛО ДАНКУ ПОПОВИЋУЊегово Високопреосвештенство Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служили су, 11. августа 2009. године, у аранђеловачкој Буковичкој цркви опијело упокојеном академику Слободану Данку Поповићу. Молитвено надахнут прочитаним одељком из Светог Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит је истакао: ‘’Данас испраћамо Слободана Данка не на пут смрти него на пут вјечнога живота, испраћамо га молитвеном пјесмом на пут Господњи, на који је он испраћао свога Милутина, српског многострадалног Јова, и све друге јунаке о којима је писао, на пут свих оних који су прије њега сахрањени у порти овога храма, да овдје чекају трубе Судњег дана.’’

ДВАДЕСЕТИ САБОР СПЦ У АМЕРИ-ЦИДвадесети Сабор епархија Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци почео је 11. августа у цркви Светог Ђорђа у Кантону, у Охају. Сабор је окупио архијереје, свештенство, предсједнике и делегате из свих пет епархија Српске Православне Цркве у Америци. Овај Сабор је посебно битан и за памћење је због тога што је први који је одржан од када је успостављено административно јединство међу свим парохијама у Српској Православној Цркви у Аме

Приредио: Славко Живковић

60

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

рици. Сви епископи Српске Православне Цркве у Сјеверној и Јужној Америци су били присутни: Његово Високопреосвештенство Митрополит либертвилскочикашки Г. Христофор; Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије; Његово Преосвештенство Епископ новограчанички и средњозападноамерички Г. Лонгин; Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Др Митрофан, и Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Др Максим.

ПАРАСТОС ПЕТРУ ПРВОМ КАРАЂОРЂЕВИЋУ

Поводом 88 година од упокојења краља Петра I Kaрађорђевића, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је 16. августа 2009. године Свету Архијерејску Литургију, а потом и парастос краљу Петру, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу. Светој Литургији и парастосу присуствовао је Његово Височанство принц Владимир Карађорђевић са породицом. Присутнима се пригодном бесједом обратио епископ шумадијски. ‘’Бог је дао човеку слободу, а на човеку је како ће да је искористи и употреби. Када човек злоупотреби своју слободу, он чини грех и удаљава се од Бога. Лек за то је вера.’’, истакао је владика. Kраљ Петар је умро 16. августа 1921. године у Београду, а 22. августа је његово тијело положено у крипту на Опленцу. Тек по завршетку гробне цркве Карађорђевића 1930. године, његове земне остатке је краљ Александар пренио у горњи ниво задужбине, гдје почивају наспрам његовог дједа, вожда Карађорђа.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ТРЕБИЊУСаборни храм Светог Преображења Господњег и општина Требиње свечано су прославили своју крсну славу. На навечерје празника свечано вечерње богослужење са петохљебницом

служио је Преосвећени Епископ Г. Николај (Америчка Православна Црква) уз саслужење оца Тихона, игумана манастира Студеница и свештенства. Након вечерње службе испред саборног храма је одржано пригодно предавање о празнику Преображења. Предавач је био уважени професор Високопреосвећени Митрополит Месогеје и Лавреотике Г. Николај (Грчка Православна Црква) који је и поред бројних обавеза нашао времена да буде славски гост и увелича радост овог свијетлог празника. На дан Преображења у саборном храму служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Високопреосвећени Митрополит Лавреотике г. Николај уз саслужење преосвећене господе архијереја: Епископа бачког Г. др Иринеја, умировљеног Епископа аљаског Г. Николаја, домаћина Епископа захумскохерцеговачког Г. Григорија, умировљеног Епископа захумскохерцеговачког Г. Атанасија, као и игумана студеничког архимандрита Тихона, старјешине саборног храма у Београду протојерејаставрофора Петра Лукића и свештенства из других епархија и епархије Захумскохерцеговачке и приморске.

СТО ГОДИНА ХРАМА НА ПАЛАМАХрам Успенија Пресвете Богородице на Палама прославио је у петак, 28. августа, крсну славу и 100 година постојања. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај, уз саслужење четири свештеника и два ђакона Митрополије дабробосанске. Након Литургије пресечен је славски колач и прошла је литија кроз град. Кум славе храма ове је године био Мирослав Вујанић са Пала са породицом. Mитрополит Николај је у бесједи говорио о овом празнику истакавши да је то други Васкрс у години. Владика Николај истакао је да је Пресвета Богородица узор за све српске мајке и жене како треба бити истрајан

у вјери. Високопреосвећени је подсјетио да је њен син Господ Исус Христос страдао за све нас и својим васкрсењем побиједио смрт и гријех. Пошто је ово

и крсна слава општине Пале митрополит Николај је освештао славско жито и преломио славски колач. Општина Пале је поводом крсне славе Црквеној опшштини Пале уручила захвалницу.

ПРОВОКАЦИЈЕ У ЂАКОВИЦИПоводом Велике Госпојине неколико десетина Срба присуствовало је у Ђаковици Светој Литургији и освећењу цркве Успења Пресвете Богородице. Они су први пут после 1999. године дошли у своје родно место. Међутим, неколико стотина Албанаца окупило се испред цркве, и уз повике “четници”, “криминалци” и псовке, онемогућили Србе да са три комбија напусте црквену порту и крену пут манастира Високи Дечани. После доласка полицијског појачања расељеним Србима је, како кажу очевици, успјело да уз полицијску пратњу крену споредним улицама ка путу за Високе Дечане гдје се налазило још око 200 расељених ђаковичких Срба, који из безбједносних разлога нису дошли у Ђаковицу. У манастиру Високи Дечани Литургију је служио викарни Епископ липљански Г. Теодосије који је рекао да Косово и Метохија нису трајно изгубљени и да се нада да ће Срби почети да се враћају на Косово и Метохију.

ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА У БРОДУ НА САВИ

У недјељу, 30. августа 2009. године, Епархија зворничкотузланска по 61

новем


стала је богатија за још један велелепни храм. Несвакидашњим

слављем обиљежена је изградња новог, на темељима порушеног у минулом рату, храма Покрова Пресвете Богородице у Броду на Сави у Републици Српској. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије, на позив Преосвећеног Епископа зворничкотузланског Г. Василија, началствовао је Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита митиленског Г. Јакова из Атинске Архиепископије, домаћина Епископа зворничкотузланског Г. Василија и Преосвећене Господе Архијереја: бачког Г. Иринеја, врањског Г. Пахомија, славонског Г. Саве, браничевског Г. Игњатија, милешевског Г. Филарета и будимљансконикшићког Г. Јоаникије.Светој Литургији молитвено су присуствовали премијер Републике Српске г. Милорад Додик са министрима из свог кабинета, дипломатски представници, званичници локалне самоуправе, угледни привредници, као и мноштво вјерника како из Брода, тако и из цијеле Епархије зворничкотузланске.

ТЕМЕЉИ ЦРКВЕ У САЛЦБУРГУ Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин, осветио је у недјељу, 6. септембра, темеље цркве Покрова Пресвете Богородице у Салцбургу (Аустрија). Нови храм налазиће се на локацији Schmiedinger Straße 52. Црквена општина Салцбург настала је 1945. године дијељењем Црквене општине Беч, која постоји још од средине 19. вијека. Сматра се да у аустријској савезној држави Салцбург живи око 14.000 вјерника Српске Православне Цркве.

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА СТУДЕНАТА У ЛИБЕРТВИЛУСа благословом Епископског Савјета Српске Православне Цркве у Сјеверној и Јужној Америци, 8. септембра почела су предавања на Православном богословском факултету Светог Саве у Либертивилу. У недјељу, 6. септембра, Његово Високопреосвештенство Митрополит либертивилскочикашки Г. Христо

фор, декан факултета, служио је Свету Архијерејску Литургију, а потом и призив Светог Духа за благословен и успјешан почетак нове академске године. Након двадесет и три године непрекидног рада, више од 90 студената успјешно је завршило студије на Православном богословском факултету Светог Саве у Либертивилу. Већина дипломираних студената ступила је у свештенички чин.

СЕДАМ ВЈЕКОВА ТРЕСИЈЕСедам вјекова од подизања, три стотине година од прве обнове и седамдесет година од започињања последње обнове Светоархангелског манастира Тресија прослављени су Светом Литургијом коју је у недјељу, 13. септембра служио Епископ шумадијски Г. Јован уз саслужење Епископа липљанског и игумана манастира Дечана Г. Теодосија, уз сабрање више хиљада вјерника Епархије шумадијске и гостију из Београда и других крајева. „Зашто је овај манастир опстао, браћо и сесетре? Зато што је свака стопа ове земље натопљена молитвеним сузама оних који су кроз векове у овој светињи живели, а и оних који данас живе. Јер је свака стопа натопљена крвљу бранитеља и крвљу градитеља. Зато је свака стопа овога места освећена и зато нас данас овај седмовековни јубилеј позива да се сетимо да на светој земљи стојимо. И данас овде можемо рећи оне речи које је чуо Мојсије на Синају изуј обућу јер је место где стојиш свето“, рекао је тим поводом владика Јован.

РАДИО ЗЛАТОУСТИ23. септембра, у присуству бројних званица освештан је Радио Златоусти, Радио Српске православне Eпархије шумадијске, први и једини црквени радио на територији Шумадије. Чин освештавања уприличио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован уз саслужење крагујевачког свештенства. Епископ Јован је пожелио особљу Радија да оправдају име које носе, проповиједајући златним устима истину православља, уклањајући се од разних заблуда и стереотипних размишљања о Цркви. Радио Златоусти емитује програм од Петровдана, 12. јула, на подручју Крагујевца и најближе околине.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ВЛА-ДИКА ЈОВАН СЛУЖИЛИ У ОСТРОГУ

Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије и Преосвећени Епископ диоклијски, игуман острошки Господин Јован служили су 23. августа са свештенством Свету службу Божију у манастиру Острог. ''Наш данашњи долазак у ову светињу је долазак да се надахнемо Његовог Светог Преображења... ''Да појемо Њему Јединоме, Светоме и Силноме, да примимо Тијело Његово и Крв Његову, да примимо ону снагу и силу којом је Тијело Његово васкрсло из гроба ради нас и нашега спасења'', рекао је митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је претходне вечери служио бденије у скиту блажене Матроне Московске у Грбљу и том приликом у чин мале схиме постригао послушницу Љиљану давши јој монашко име Матрона.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕМитрополија црногорскоприморска није оснивач невладине организације „Матица Срба Црне Горе“ нити је митрополит благословио „одлуку о одржавању оснивачке Скупштине“, како је представљено у медијима.Оснивање културних и националних организација, као што је познато, не спада у надлежност Митрополије ни Митрополита црногорскоприморског.Митрополија је Управи манастира Мораче одобрила да представницима Српског народног вијећа по њиховој молби омогући коришћење сале након поклоњења светињи.

Цетиње, 24. августа 2009. године

ПРВА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА НА ТЕМЕЉИМА САБОРНОГ ХРАМА СВЕ-ТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА У БАРУМитрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије служио је 29. августа са свештенством прву Архијерејску Литургију на темељима саборног храма 62

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Hronika mitropolijeПриредио: Рајо Војиновић

Светог Јована Владимира у Бару.''Благодарећи Богу и радујући се ревности грађевинског одбора, у нади да је ово тек почетак огња духовнога и да ће храм незадрживо да расте према небесима до златнога крста, ја бих хтио да једном од главних пројектаната и брижника овога светога храма Светиславу Поповићу и блаженог спомена његовом брату Јовану, који је њега подстакао, уручим орден Светога Саве којим га је одликовао Свети Архијерејски Синод на наш предлог, да му то буде на благослов, и њему и дому његовом, али у исто вријеме и на подстицај за будуће подвиге, ако Бог да'', рекао је митрополит црногорскоприморски.Величанственог овога за град под Румијом историјскога догађаја увећао је Крст Светога Јована Владимира којег је овог дана изузетно донијела породица Андровић на поклоњење и цјеливање вјерном народу током Свете Литургије.

ЛИТУРГИЈА ПОВОДОМ ПОЧЕТКА ШКОЛСКЕ ГОДИНЕВисокопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије служио је 1. септембра у Цетињском манастиру, поводом почетка нове школске године, Свету Архијерејску Литургију и службу призива Светог Духа.Након Свете Литургије и призива Светога Духа за почетак нове школске године у митрополији је одржан састанак Катихетског одбора и вјероучитеља Митрополије црногорскоприморске. На састанку је разматран Нацрт општег плана за вјеронауку у Митрополији црногорскоприморској, као и досадашњи рад школа вјеронауке широм Митрополије, а дати су предлози и сугестије за нову школску годину.Господин Митрополит је предсједавао и првој сједници Наставничког савјета Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу поводом почетка нове школске године и уписа

18. генерације ученика обновљене Цетињске богословије.

ДОНАТОРСКО ВЕЧЕ ЗА ХРАМ СВЕ-ТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРАУ Бару је 1. септембра 2009. одржано друго донаторско вече за изградњу храма Светог Јована Владимира, којме је присуствовало четрдесетак приложника, међу којима је било православних Руса, житеља Бара и околине.На вечери је сакупљено преко 10.000 евра, а посебан прилог за храм су 12 звона у вриједности око 130.000 евра за која се као дародавац јавио Виктор Константинович Ушаков, преузевши сву бригу за њихову израду и допремање до Бара.Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије, благословио је госте, подсјетивши на велико поштовање које Свети Јован Владимир има међу свим балканским народима.Након што се захвалио породици Андровић на томе што су ових дана донијели Крст Св. Јована Владимира на Свету Литургију служену на нултој тачки, у олтару храма Св. Јована Владимира, подсјетио је да је храм један од ријетких на овим просторима који има крипту, која ће бити посвећена Св. Александру Невском, како је истакао, великом владару и православном витезу.Високопреосвећени митрополит је подигао здравицу за здравље, напредак и благослов свих присутних и изразио увјерење да ће овај храм бити украс наше душе и украс града Бара и свједочанство јединства васељенског православља.У име Одбора за изградњу, митрополита и све присутне поздравио је протомајстор инж. Момчило Станојевић изнијевши најважније техничке карактеристике храма и описавши динамику досадашњих радова, нарочито оних у посљедња три мјесеца, искористио је прилику да се нарочито захвали г. Веску Лековићу из Бара за досадашњу помоћ.Вече је својим појањем уљепшала и етно пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“ из Бара.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУ-ЖИО У ДОБРСКОЈ ЋЕЛИЈИМитрополит црногорско

приморски Г. Амфилохије служио је 4. септембра, поводом празника Светог мученика Агатоника, славе села Добрско, Свету службу Божију у манастиру Добрска Ћелија код Цетиња.Владика је у току Литургије настојатељицу манастира мати Олимпијаду произвео у чин игуманије с правом ношења Крста.

''Мати Олимпијада се деценијама труди да као свјетиљка гори пред лицем Господњим'', рекао је митрополит Амфилохије. ''Са тог разлога Господ је данас благословио да буде произведена и у чин игуманије ове свете обитељи. Да прими часни крст на своје груди, онај крст који је уписан у њено биће, који је примила на себе Тајном крштења и који је примила на себе Тајном монашења. Нека би и ово био знак њене вјерности Христу Богу нашему и нека би био подстицај њој, и дар душевнога и тјелеснога здравља, да би и остатак свога живота провела у миру и покајању. И служењу Христу Богу, на многаја и благаја љета'', казао је митрополит црногорскоприморс

ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУЊегово Преосвештенство Епископ диоклијски и игуман манастира Острог Г. Јован служио је 11. септембра, поводом празника Усјековања главе Светог Јована Крститетеља, Свету службу Божију у Цетињском манастиру.''Данас не би требали много да причамо'', рекао је владика у архипастирској бесједи вјернима сабраним на Литургији. ''Пред ликом Светог Јована обузима нас страх и трепет. Како, којим ријечима и устима изразити похвалу Светом Јовану, и то похвалу у присуству његове деснице у овој светињи? Његов примјер нас обавезује на наш примјер и наше живљење'', казао је он.

63

новем


Hronika mitropolije

''Строгост његовог живота била је из љубави према Ономе Кога је он очекивао. И ми молимо њега да нас научи како да се подвизавамо, којим подвигом, а да нам буде на спасење. Да се не преузносимо и да будемо скрушени и смирени. Молимо се данашњем дану, јер како се буде приближавао дан Његовога доласка, све ће бити страшније и ужасније. То нам управо говори данашњи празник. Онај који је говорио истину за истину је и пострадао. Сваки од нас хришћана треба да буде спреман на то страдање'', поручио је епископ диоклијски.

ЗАВЈЕТНА СЛАВА ВАСОЈЕВИЋА

У суботу 12. септембра 2009. год, поводом празника Светог благоверног и великог књаза Александра Невског, заветне славе племена Васојевића, Преосвећени Јоаникије Епископ будимљансконикшићки служио је са свештенством Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Архангела Михаила у Лијевој Ријеци. Бесједом се вјернима обратио владика Јоаникије гдје је посебно истакао величину подвига кнеза Александра учињено на добро народа православног.Домаћини овогодишњег славља било је братство Ђукића, који су после Свете Литургије богато са љубављу угостили на Веруши све присутне. Кумство за следећу годину је преузело братство Зечевића.

ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У ЖДРЕ-БАОНИКУЊегово Преосвештенство Епископ диоклијски и игуман манастира Острог Г. Јован служио је 13. септембра, на празник Сабора српских Светитеља, Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи владика је говорио о светим српским јерарсима Пећке Патријаршије, међу којима важно мјесто заузима Свети Арсеније, други архиепископ српски,

чије мошти почивају у Ждребаонику.''Има ли ишта љепше од те универзалности – да смо Васељенска Православна Црква? Проповједници те Ријечи Божје, они који су пажљиво слушали Ријеч Божју и живјели по њој су управо Светитељи из нашег рода. Зато немамо разлог за комплекс и инфериорност, јер заиста имамо цвјетове рајске, како каже пјесма коју смо синоћ и јутрос пјевали на служби.''''Имамо, дакле, и ми примјере да, кад смо најслабији и најнемоћнији, будемо они који се, како каже апостол Павле – жртвују, да не би онај који вас учи долазио да вас у жалости учи. И зато славимо Име Божје и зато се радујмо и напредујмо у вјери трезвено, са расуђивањем, са смјерношћу и смиреношћу које су имали Свети Арсеније и Свети Василије'', поручио је владика Јован.

ЦРКВЕНА НОВА ГОДИНАЊегово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије служио је 14. септембра са свештенством у Цетињском манастиру Свету Архијерејску Литургију и службу благодарења поводом црквене Нове године.''Црквена Нова година прослављана је у древна времена и по древном календару у ово вријеме, везивањем за новину у природи. На тај начин Црква нас увијек изнова подсјећа да је нова година доброте Господње она година која започиње силом Духа Божјега, која започиње Рођењем Христовим и која започиње када се Дух Божји обнавља у нама и када Ријеч Христова доноси изобилнога плода у нама'', рекао је владика у архипастирској бесједи.''Новина у творевини Божјој је Света тајна причешћа. Јер, све што се у Божјој творевини догађало и догађа, оно се догађало и догађа да би преко њега Господ припремио Свету тајну причешћа. Призивајући Духа Светога на наш хљеб и вино, хљеб и вино се претварају у Тијело Христово. Тиме творевина добија неизрециве димензије обнове Христовим присуством. И ми се обнављамо том обновом, примајући Тијело и Крв Господњу. Све што Црква садржи у себи, све је то велика и света новина коју нам Дух Свети дарује и коју нам Дух Свети от

крива уводећи нас у неизрециве тајне Божје.''''Дакле, у Духу Светом Који све обнавља, у Духу Светом Који почива на Господу, у Господу Који је Пут, Истина и Живот, открива нам се и јавља обнова времена и започиње истинска и права Нова година Господња'', рекао је митрополит Амфилохије.

ПОВОРКА СРАМА (поводом најављене тзв. “Параде поноса” у Београду)Најављена за 20. септембар у Београду тзв. ‘’Поворка поноса’’, уствари поворка срама, поворка Содоме и Гоморе – само је потврда оне народне: Ко се Бога не боји ни људи се не стиди.Давно је речено: Све ми је слобод–но, али није ми све на корист. Заиста, слобода нас је створила, човјек је за слободу створен. Но, само истина је она која ослобађа човјека, тј. истински начин живљења, постојања и понашања. Лажни, посуновраћени начин живљења човјековог јесте слободан али он не гради него разграђује људско достојанство. Право значи ићи правим путем и живјети на прави, праведан начин.По датој слободи, човјек има право и на самоубиство; по сатанској филозофији живота, човјеку је ‘’закон што му срце жуди’’. Човјек је биће обдарено тјелесним и душевним силама. Све што човјек јесте и има, само онда кад се употребљава на прави начин, остварује своју сврху и постиже свој истински смисао. Човјек, по слободи, има право, може и да злоупотреби богодане силе и дарове. Тако, иста рука, иста снага и вјештина човјекова оперише и лијечи зли тумор на човјековом организму, али и закоље човјека и дијете у колијевци…То што важи за све психофизичке силе и дарове човјекове, за могућност њихове употребе и злоупотребе, важи и за богодани дјетородни нагон човјеков. Употријебљен на прави и здрави начин, он љубављу мужа и жене рађа и ствара нови живот; њиме се испуњује заповијест Божја и благослов уграђен у мушку и женску природу: ‘’Рађајте се и множите и напуни-те земљу и владајте њом...’’Може ли се прогласити за врлину и човјека достојно право – гажење и скрнављење тог и таквог закона људске природе, самог богоданог смисла човјековог постојања и 64

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

вјечног смисленог Закона Божјег? Не претвара ли се чедоморством (абортусом) материна утроба, створена да буде радионица живота, у радионицу смрти? Исто тако и бесловесно распаљивање похоте мушког на мушко и женског на женско, не представља ли обесмишљење велике и сверодне тајне брачне љубави како у времену тако и у вјечности? Љубав је дата човјеку да рађа; свако рођење је рођење за вјечност, а не за смрт и ништавило. А ‘’дрво које плода не рађа сијече се и у огањ баца’’. Да ли је јалова љубав – љубав? А таква је мужеложничка, гејлезбијска љубав која неће и не може наслиједити Царства Божијега, јер је бесплодна и јалова. (ср. 1. Кор. 6, 9) Јер њен ерос води у смрт и самоубиство, истовјетан је са смрћу. Содома и Гомора су у древна времена сами себе уништили, сагоревши у сумпору и огњу, управо зато што су претворили природно употребљавање мушког и женског у противприродно (ср. Рим. 1, 26), самоуништавајуће.Љубав које јесте Бог и која је дата човјеку да њоме познаје Бога, остварујући свој вјечни смисао и пуноћу постојања, постаје, злоупотребом, извор егзистенцијалног помрачења ума и сљепила, содомије. Такве, морално и духовно ослијепеле, ‘’предаје Бог у срамне страсти’’ (ср. Рим. 1, 26)Са горе укратко наведених разлога, видовита Црква Божја не може и не смије прихватити противприродност за природност, гријех за врлину, бесловесност за разумност, античовјечност за човјечност, самоуништење и обесмишљење љубави као најсветије сфере живота, за радост живота, праведности, за избор пута који води у истинско људско живљење.Наравно, Црква нити је икад позивала нити данас позива на насиље против било кога, па ни против оних који бирају намјесто пута живота – пут бесловесности и смрти. Она, међутим, као чуварка светиње живота и љубави, и као радионица вјечног живота и чисте, непролазне љубави, осуђујући свако насиље, има за богодану обавезу и дужност да сваког човјека, свако људско покољење, па и ово данашње, непрестано подсјећа на потребу разликовања Бога и Сатане, свјетлости и мрака, зла и добра, истине и лажи, природности и противприродности, смисла и бесмисла. Као

таква, она не може прихватити нити одобрити поворку срама – за поворку поноса, поготову кад се њеним наметањем, као у овом и сваком сличном случају, врши јавно насиље над инакомислећим. Утолико прије што се таква поворка организује у граду који је под вјековним покровом Пречисте, Преблагословене Дјеве Богородице, која је нетрулежно Бога Љубави родила – за живот свијета. По народној: Оно чега се паметан стиди, тиме се луд поноси…

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Амфилохије

ПРОСЛАВА МАЛЕ ГОСПОЈИНЕ НА ЦЕТИЊУ

Светом Литургијом, коју је 21. септембра у Цетињском манастиру служио игуман манастира архимандрит Лука (Анић) са свештенством, прослављен је празник Рождества Пресвете Богородице, слава Цетињског манастира и града под Ловћеном.Честитајући славу вјерницима сабраним на Литургији и житељима Цетиња, отац Лука је рекао да је рођење Пресвете Дјеве означило обитавање међу нама ''најдивнијег плода људске природе''.Рођење Пресвете Богородице је слава и осталих цетињских цркава. Тим поводом у Влашкој цркви су Свету службу Божију служили цетињски пароси протојереј Гојко Перовић и јереји Обрен Јовановић и Љубомир Јовановић.

КРСТОВДАНСКА АРХИЈЕРЕЈСКА СЛУЖБА У ОСТРОГУВисокопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије и Епископи: умировљени захумскохерцеговачки Г. Атанасије и диоклијски Г. Јован служили су 27. септембра, поводом празника Воздвижења Часног Крста Господњег Свету службу Божију у манастиру Острогу.Сабраном вјерном народу ријечју архипастирске поуке обратио се умировљени влади

ка Атанасије (Јевтић). Подсјећајући на ријечи Светог Иринеја Лионског да је човјек живи ходећи крст, владика је казао да је то спасоносно. ''Тиме човјек грли и обухвата сву васељену, како је говорио Свети Владика Николај Жички и Охридски. А таква је љубав Божја, каже апостол Павле у посланици Ефесцима'', рекао је он.''Свети Василије, који нас овдје окупља, је живо Божје чудо. Живи ходећи крст је Свети Василије, слава му и милост. Знате ли да он хода по српским православним земљама? Кад смо прије петнаестак година са свјатјешим патријархом и вашим митрополитом овдје пресвлачили Свеца, видјели смо да су његове ципеле ходане. Свети Василије је, као и његов Господ, свуда присутан. Зато нас он овдје окупља и призива и зато да њега следујемо на том крстоликом и крстоносном путу који је пут васкрсења. И нема другог пута у васкрсење него крсног пута'', поручио је владика Атанасије.

У НИКШИЋУ САХРАЊЕН ВЕСЕЛИН ШИЈАКОВИЋ, НОСИЛАЦ ОРДЕНА СВЕТОГ САВЕ

На градском гробљу у Никшићу 27. септембра је, на празник Воздвижења Часног Крста Господњег, у присуству великог броја грађана, сахрањен Веселин Шијаковић, доживотни почасни предсједник Црквене општине Никшић, носилац бројних одликовања за вишедеценијску љубав према Цркви и

65

новем


Hronika mitropolije

отаџбини, међу којима и ордена Светог Саве првог степена.Опело су у саборној цркви Светог Василија Острошког служили Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије и Преосвећена Господа Епископи: захумскохерцеговачки Григорије, будимљансконикшићки Јоаникије и диоклијски Јован, са бројним свештенством.Митрополит Амфилохије казао је да је Веселин Шијаковић вазда био прави и истински војник Христов и војник народа свога. ''Витешки, ратнички дух био је уграђен у његовој природи и то витештво прожело је његов свеукупни живот. Он је био војник Божији и војник народа свога'', казао је митрополит црногорскоприморски.У име породице говорио је др Богољуб Шијаковић, син Веселина Шијаковића, иначе министар вјера у Влади Републике Србије.Вјечнаја памјат!

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУ-ЖИО У ПОДГОРИЦИ

Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије служио је 3. октобра са дванаест свештеника и три ђакона Свету службу Божију у саборном храму Васкрсења Христовог у

Подгорици.''Кад Дух Свети сиђе на нас,

онда се ми испуњујемо оним што

О т к р и в е њ е Божије нази

ва Цар

ством небеским'', рекао је владика у архипастирској проповиједи. ''Зато је Господ и говорио: Покајте се, Царство Божије се приближило. Ова земља је као гнијездо. Што је гнијездо за птицу која леже своје птиће, то је ова земља за нас људе. Она је гнијездо које је Бог савио Својом Светом руком, да би кроз Њега и преко Њега ми примили Духа Светога, примили залог бесмртности и постали учесници и причасници непролазне тајне Царства небескога'', рекао је он.У току Литургије владика је у свештенички чин рукоположио ђакона Мирчету Шљиванчанина.''Нека би му Бог дао снаге, на првом мјесту истинске вјере, љубави и наде, храбрости и смјелости да буде истински свједок истинитога Бога у све дане свога живота. И нека би Бог и нама дао снаге да издржимо до краја нашега живота да будемо причасници Царства небескога'', пожелио је митрополит Амфилохије.Након Свете Литургије одржан је састанак вјероучитеља са подручја Црногорскоприморске митрополије и одржан мањи дјечији сабор полазника вјеронауке.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУ-ЖИО У БАРУАрхиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије служио је 4. октобра Свету службу Божију на темељима храма Светог Јована Владимира у Бару. ''Свети Јован Владимир, коме се подиже овај храм, је носио часни крст и на њему је разапет'', рекао је владика у архипастирској бесједи вјерницима. ''Његов часни Крст, који је до данас сачуван, символ је његове жртве, његовог распећа за правду Божју, за истину Божју. Он се жртвовао, понијевши свој крст, и онда није чудо што га ево до данас спомињемо. И не само да га спомињемо, него и градимо храм у славу Божју и у част Светога, распетога Јована Владимира. Храм расте, знамење часнога крста уписано у њега на прошлој Литургији када смо цјеливали Крст Светог Јована Владимира је знак да је његов градња по вољи Божјој'', казао је митрополит црногорскоприморски.

ЛИТУРГИЈА У БАРАМА РАДОВИЋАМитрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије слу

жио је 5. октобра Свету службу Божију у цркви Светог Пантелејмона и Светог Климента Охридског у Барама Радовића код манастира Морача. ''Свети апостол Павле каже да оно што је невидљиво у Богу, то постаје видљиво кроз Његову видљиву творевину, тако да небеса проповиједају славу Божју и све што постоји је живо и опипљиво свједочанство Онога Који је све то изњедрио'', рекао је владика у архипастирској проповиједи.''Свако људско биће собом и својим дјелима јавља славу Божју. Али, творевина сама по себи не може све да јави, па је Бог зато слао Своје Свете пророке, који су надахнути Духом Божјим откривали и оне дубље тајне од оних које нам открива творевина Божја'', нагласио је митрополит Амфилохије.

ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У ЈОВАН ДОЛУ

Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски и игуман манастира Острог Г. Јован служио је 6. октобра, поводом празника Зачеће Светог Јована Крститеља, Свету службу Божију у острошком скиту Јован до код Никшића. Свето богослужење сабрало је вјерни народ овога краја, међу којима и један број свечара овога празника. ''Свети Јован је био пустињски ангел и, будући Богом изабран, приправио је пут Ономе Који је био Јагње Божије'', рекао је владика у архипастирској проповиједи.''Нека Господ благослови све данашње свечаре, нашег проту Радомира Никчевића и све Никчевиће, све оне који данас славе и учествују у слави Божијој'', рекао је епископ диоклијски.Након Литургије опојани су гробови архимандрита острошког оца Лазара, јеромонаха Давида и упокојених чланова породице Никчевић, приложника земље на којој је као острошки скит никао манастирски комплекс у Јован долу.66

svetigora

/ 2

009

/ но

вемба

р

Почетком септембра четрдест година службе у Цркви Божјој обиљежио је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски. Преносимо његово виђење тог јубилеја које је ис-

причао радију Светигора.„Велики је благослов Божји да сам дочекао сјутра да служим Свету Литургију Божју на истом мјесту гдје сам прије 40 година рукоположен, у истом храму, али и са својим сином свештеником, то је необично важно, јер за том истом часном трпезом је служио и мој отац, истина релативно кратко, за вријеме рата, али чињеница је да је мој син већ трећи из наше куће који за том часном трпезом служи.Ове године слави се 100 година цркве Светог Николе и 170 година Српског пјевачког друштва „Јединство“. Моја служба је и почела у том знаку, када је „Јединство“ славило 130 го-дина. Тога дана кад сам рукоположен било је 60 година цркве Светог Николе и то је све било заједно. Наравно, све то има смисла и логике, јер, храм без свештеника, без служења Ли-тургије није храм, хор који не пјева Богу, него у не знам чију славу, није хор.Ја сам у Котору наслиједио једног дивног свештеника, про-ту Богобоја Милошевића, који је стварно био „богобој“ и који ме је дочекао као мало воде на длану. Лијепо је да човјек дочека тих четрдесет година.

Ја волим свечана богослужења, али од својих личних ју-билеја не волим да правим ни помпу, ни причу. Увијек сам имао јаку вјеру и Бог ми је увијек давао снаге да се изборим са самим собом, јер у ствари највећи ми је непријатељ био Момчило Кривокапић. То је била стална борба. Све друго је било, условно речено, техничка ствар.“Протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић рођен у Херцег Новом 1. јула 1945. године од родитеља Риста, свештеника и мајке Олге рођ. Миајловић. Завршио је Бо-гословију Св. Саве (1959-1964) и Богословски факултет СПЦ (1964-1969) у Београду. Оженио се Смиљком Милин, са којoм има ћерку Милицу и синове Немању, Милоша и Павла. Рукоположен је за ђакона од стране митрополи-та црногорско-приморског Данила 31. августа 1969, а за презвитера 7. септембра исте године, и постављен за па-роха которског. Чином протојереја је одликован 25. новембра 1989. годи-не. Именован је за архијерејског намјесника бококоторс-ког 1. августа 1991. године. Одлуком Св. Арх. Синода СПЦ од 21. августа 1992. године постављен је за првог ректора обновљене Богословије Св. Петра Цетињског на Цетињу. Од стране Његове Светости Патријарха српског г. Павла одликован је 21. маја 1995. године правом ношења напр-сног крста.

Светом Архијерејском Литургијом, коју је у суботу, 5. септембра, у цркви Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици, служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-

приморски Г. Амфилохије са свештенством, обиљежен је јубилеј, 40 година свештеничке службе протојереја-став-рофора Милуна Фемића, архијерејског намјесника подго-ричко - данило-вградског и колашинског.„Двадесет првих година служења нашег проте Милуна Фемића је било у распетом времену великог страдања и гоњења Цркве Божје и прогоњења њеног свештенства. И добро је да данас, ево служећи заједно, заблагодаримо Господу што је укријепио оца Милуна да се 40 година пот-руди да остане вјеран Христу Господу, да га свједочи, да носи ту Христову мисао кроз народ који је личио на оно што је записано у Јеванђељу: ударићу пастира и овце ће се разбјежати“, рекао је владика Амфилохије.Подсјећајући на свој четрдесетогодишњи пастирски рад, протојереј-ставрофор Милун Фемић је рекао да је то било тешко вријеме, али да је било и нечега што га је храбрило да издржи на том путу.

„И кад малакшем, родитељи, пријатељи и вјерници су ми давали снаге да издржим на том путу. Био сам најмлађи свештеник, али је Бог дао да дуго службујем у Цркви, и да поведем за собом још неколицину ученика у Богословију, међу њима и брата Богића, који је млађи од мене двије го-дине.“Подгорички свештеници су поводом 40 година службе по-дарили свом архијерејском намјеснику напрсни крст.Протојереј-ставрофор Милун Фемић рођен је 11. априла 1949. године у селу Фемића Крш, општина Бијело Поље, од оца Љубомира и мајке Даринке, рођене Томовић.Завршио је петоразредну Богословију у Призрену. Рукопо-ложен је за свештеника на Преображење Господње 1969. године.Био је парох у Бијелом Пољу, Беранама и в. д.настојатеља манастира Ђурђеви Ступови у Беранама.Митрополит Амфилохије одликовао га је чином протоје-реја- ставрофора, тј. правом ношења напрсног крста. Ожењен је и има 4 сина.Пише поезију за дјецу. До сада је објавио књиге „Радознале пјесме“ и „Јутарње сунце“.

приредио: СЛАВКО Живковић

ОТАЦ МИЛУН

ОТАЦ МОМО

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

СВИ ПО ЕВРО ЗА С

АБОР

НИ Х

РАМ

ХРИС

ТОВО

Г ВА

СКРС

ЕЊА

-Уплатницом код ЦБЦГна рачун 550-3610-20Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ;-Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту;-Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова;-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

Монографије у едицији СВЕТИТЕЉИ:

• Свети Петар Цетињски - чудотворац и државотворац

• Свети Сава - принц и просветитељ• Свети Цар Лазар и косовски завет• Свети Никола -

правило вере и српска слава• Свети Ђорђе - витез Бога Живога• Свети Јован -

крститељ и претеча Господњи• Свети Василије Острошки -

чудотворац и исцелитељ

Из асортимана рукодјеља манастираСветог Луке у Жупу никшићкојe-mail: [email protected]

тел: +38267249783Храм Васкрсења

НОВА ИЗДАЊА

SVETIGORAЦетиње:+382 (0)41 234-222Београд:+381 (0)11 337-63-17 337-63-09

Изабрана дјелаАрхиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског АмфилохијаПрво коло:Историјски пресјек тумачења Старога Завјета (књига II)ново издање студије која се бави историјатом тумачења књига Старога Завјета, и кратким тумачењем главних тема старозавјетног Откривења Божијег. (страна 252)Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука (књига III)измијењено и допуњено издање књиге која од свог првог издања 1982. не престаје да надахњује покољења свих оних који улазе у Цркву Христову. (страна 184)Увод у православну философију васпитања (књига IV)књига у којој аутор, кроз своје старе и нове и до сада необјављене текстове, уводи читаоце у предањску праксу и теорију човјековог преображаја и препорода кроз образовно-васпитно дјелoвање Цркве и Светитеља Божијих као најсавршенијих просветитеља у историји рода људског. (страна 222)Свети Сава и Светосавски завјет (књига XIX)Студије, есеји, бесједе o животу, личности и дјелу равноапостолног Светога Саве као свенародног и васељенског Светитеља и Просветитеља; и о неопходности одбране Светосавскога завјета данас. (страна 448)У Јагњету је спас – изабране пјесме, записи и путописи (књига XXIX)старе и нове пјесме, рани ауторови записи, као и до сада необјављени путописи, у књизи којом се аутор представља као пјесник и књижевник – прејемник и настављач тока умјетничког стваралаштва епископâ од Св. Григорија Богослова до Владике Његоша. (страна 238).

СВЕТИГОРА бр.195 - Лучиндан 2009.г

Documents