Богословско братство бр. 19

Електронско издање часописа Богословско братство / сва права задржава www.bogoslovija.org

УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРАТекст Миланског едикта... (3 стр.)

ТЕМА БРОЈА- Константин Велики у свјетлуПрвог васељенског сабора (4-6 стр.)

- Рађање Другог Рима (7-10 стр.)

- Хришћанство и вјерске слободе:Смисао Миланског едиктау савременом добу (11-13 стр.)

- Хришћанство као васељенска вјера:Ширење науке Христове (13-15 стр.)

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТЊегош - Уз двјестоту годишњицуод рођења горског лафа (16-19 стр.)

ИНТЕРВЈУ- Протонамјесник професордр Бранислав Кончаревић (20-22 стр.)

СВЕТОСАВСКИ ТЕМАТБрак у свјетлости православне теологије(23-25 стр.)

ПРЕВОДИКиров цилиндар - текст указа (26 стр.)

КЊИЖЕВНОСТХристос у дјелима Џ. Р. Р. Толкина (27-28 стр.)

БЕСЈЕДАО милости... (29-30 стр.)

ИЗ ЖИВОТА БОГОСЛОВИЈЕНовости (31-35 стр.)

Sadr`

aj:

Година XIII, Бр. 19.,мај 2013. године

Часопис Богословије“Свети Петар Дабробосански”

у Фочи

Излази са благословомвисокопреподобног архимандрита

мр Лазара (Лазаревића)ВД. Ректора Богословије

Главни и одговорни уредник:Никола Ковач, професор

Замјеник главног уредника:Александар Бијелонић

Лектура:Уредништво часописа

Фотографија:Дејан Крстић

Томислав Поповић

Редакција:Александар Бијелонић

Стефан ЗецДејан Крстић

Небојша ЂогатовићЈован Башевић

Контакт:Редакција Богословског братстваСрпска Православна Богословија

Светог Петра ДабробосанскогВелечево бб, 73300 ФочаРепублика Српска, БиХ

Skype налог: b.bratstvoe-mail: [email protected]

www.bogoslovija.org

Umjesto predgovora...

w w w . b o g o s l o v i j a . o r g 3

ТЕКСТ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА 313. ГОДИНЕ

„Разматрајући већ одавно да не треба одбацивати слободу вере, већ да треба

свакоме препустити да се, по моћи свога разума и воље, посвети божанским стварима

према склоности свакога. Обратили смо се и хришћанима да и они чувају своју веру и

побожност. Али, пошто су очигледно многа и различита мишљења била додата том

рескрипту, којим се тим истим хришћанима давала горе наведена могућност, догодило

се да су неки од њих (хришћана) били убрзо после тога лишени права на заштиту.Када смо ја, Константин Август, и ја

Ликиније Август, срећно стигли у Милано, и када смо узели у разматрање све што

је благополучно за напредак и тицало се друштва, међу осталим стварима које су

нам изгледале да могу бити корисне за све у сваком погледу, ми смо одлучили, изнад свега и на првом месту, да издамо правила која осигуравају поштовање и уважавање

Божанства. Одлучили смо, другим речима, да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују

вери коју би они желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би

могли и ми и сви они који су под нашом влашћу добар и миран живот водити. Тако дакле, здравим и правилним расуђивањем,

одлучили смо да не треба апсолутно никоме одбијати право (слободу) да следује и

изабере побожност и веру хришћана, и да сваком буде дата могућност (слобода) да промишљено приступа оној вери, коју он сам сматра да му је корисна, тако да би Божанство могло да нам испуни у свему своју заштиту и доброчинство. Ово нам

беше по вољи (одговарало нам је) да издамо овај рескрипт, да тако напишемо да би после

потпуног укидања постојећих прописа у нашим претходним писмима посланим

Твојој Оданости поводом хришћана, били укинути и они који би изгледали сасвим неправични и страни нашој благости, и да сада слободно и једноставно, свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност, да је држе без икаквог узнемиравања. Ево шта смо

одлучили да објавимо у потпуности твојој брижности, да би ти знао да смо ми дали слободну могућност и без препрека мало

пре поменутим хришћанима да практикују њихову веру. Пошто твоја оданост види

да ми нудимо (хришћанима) ову слободу без икаквих ограничења, такође види

да и другима, који исто желе, слободна је могућност да следе њихова убеђења и

њихову веру, што очигледно одговара мирунашег времена: према томе, свако има

могућност да изабере и практикује веру коју хоће. То је од нас потекло, јер немамо намеру да икоме ограничимо (умањимо)

нити култ нити побожност. И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на

којима су они имали обичај да се раније окупљају, а поводом којих је у једном раније

посланом писму Твојој Оданости било установљено једно друго правило које је одговарало претходном времену да, или

да су их (поменута места) купили, било од нас, било од неког другог, нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима

бесплатно и без захтевања било какве надокнаде. А сваки нехат или двосмислица

нека остану по страни. И ако су неки добили та места сада, нека их врате, што је брже

могуће поменутим хришћанима. Тако ако су поседници таква њихова места купили или их поклоном добили у садашњости и

жале се нашој доброти због нечега, нека се обрате суду месног магистрата, како би им нашом племенитошћу била дата надокнада. Сва добра морају бити враћена хришћанској заједници (телу хришћана) твојим старањем

без икаквог закашњења и у потпуности.И пошто ови хришћани немају само она

места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што

је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском

друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели,

буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и (свакој) заједници (сабору).

Горе наведене одредбе морају бити јавно поштоване, тако да они који их спроведу не добију накнаду, као што смо мало пре рекли, а они могу да се надају накнади за

себе према врлини наше доброте. У свему томе, ти мораш посветити горе поменутом

телу хришћана највећу могућу ревност, да би наше наређење било што је брже

могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут

општи и јавни мир.Овом одредбом, како је напред речено,

сигурно ће Божанско старање за нас, које смо ми већ у многим стварима искусили,

остати чврсто за сва времена. И да би речи нашег изложеног закона и наше доброте

могле бити стављене на знање свима, упутно је да оно што смо ми написали буде објављено твојим наређењем и да дате до знања свима, тако да се о овај закон наше

доброте нико не може огрешити.”

uuuuuuuuuuuuuu

Tema broja

4 w w w . b o g o s l o v i j a . o r g

пише: Александар Бијелонић

gХришћани су до 313. године били жртве прогона од стране Римског царства, све док цар Константин

није издао едикт који су потписали сам он и Ликиније, владар

источног дијела империје. Упоредо са овим значајним догађајем, у

IV вијеку наступају унутрашње, догматске борбе и превирања у цијелој Цркви Христовој, које су трајале све до VIII вијека. Цар Константин, најбитнија

личност у овом периоду хришћанске историје, показао се као заштитник хришћанског

правовјерја. Наиме, личност која се тада истакла као противник Цркве био је Арије (256-336),

александријски теолог и пјесник, а такође оснивач јереси која је по

њему понијела назив „аријанство“ или „аријанизам“.

g

Сматра се да је цар Константин обраћао пажњу на ову јерес више него неки епископи тадашње Цркве. Како је увидио

озбиљан теолошки проблем у аријанској јереси, Константин је заједно са неким епископима, као што су били Николај Мирликијски, Осија Кордубски, Александар Александријски, Игњатије Гангријски и Јевсевије Кесаријски, намјеравао да сазове Сабор и да стане у крај том „весељенском пожару“.

Сабор је првобитно требало да буде сазван у Анкири Галатијској 324. године. Међутим, када се Константин ухватио у коштац са аријанством, осмислио је велики план који је требало да буде нешто заиста ново у историји. Прва фаза његовог плана је била да епископе окупи у Никеји Витинској, јер би на тај начин приближио мјесто одржавања Сабора Западу. Неки епископи, као што је био Осија Кордубски, схватили су да цар намјерава да сазове сабор на васељенској, тј. свеимперијалној основи. Константин је, заправо, одлучио да позове и епископе из области које нису потпадале под власт Рима, тј. оне из Скитије, Персије, Кавказа итд (каже се да је у том периоду Црква бројала око 1.800 епископа). Константин

KONSTANTINVELIKI

U SVJETLU PRVOGVASEQENSKOG

SABORA

Ст

атуа

Кон

стан

тин

а В

елик

ог у

Јор

ку

u


Tema broja

је Цркву видјео као свеукупни, безгранични и католичански организам. Нешто овакво никад није забиљежено, тј. да се на једном мјесту и због једног догађаја окупи толико људи. Ни философи, ни научници, ни државници, па ни саме војсковође нису се састајале у толиком броју прије неких значајних догађаја. То што је Константин урадио било је нешто сасвим ново, јер је на овај начин пробудио идеју о реалној црквеној саборности – католичности. Тиме је и оправдао свој надимак Велики, будући да је много улагао у религиозни живот своје државе, а може се рећи да је за државу урадио далеко више него император Август лично.

Што се тиче епископа који су присуствовали Сабору, извори се не слажу по питању њихове бројности. По различитим претпоставкама, од укупног броја од око 1.800 епископа, на Сабор је дошло између 250 и 318. Јевсевије Кесаријски наводи да је на Сабору било присутно око 250 отаца, док Евстатије Антиохијски помиње око 270. Из Константиновог говора се закључује да их је присуствовало око 300, уз пратњу од око 1.000 свештеника и ђакона. Оно што је допринијело збуњености по питању броја епископа било је то што су неки од њих морали да се врате у своје епархије ради црквених обавеза, а чим би они одлазили – други би пристизали. Свим епископима је послан царски указ у прољеће 325. године. Цар Константин је лично сносио путне и остале трошкове за све

јерархе који су се одазвали његовом позиву. Пошто Запад није имао проблема са аријанством, већина западних епископа није ни дошла. Папа Силвестер је послао два презвитера, Викентија и Витона, као своје опуномоћене представнике.

Никејска сала је била испуњена гостима из цијелог свијета, али Сабор није могао почети док није дошао сам цар Константин. Кад су се врата од сале најзад отворила, сваки глас је утихнуо и сви присутни су направили шпалир од улаза до величанственог престола. Цар се гостима обратио чувеним говором на домаћем, латинском језику, званичном језику Империје, који је одмах преведен и на грчки. Након говора је званично отворено прво засједање Сабора, 20. маја 325. године. Оптужени Арије је уз себе имао

22 епископа који су вршили полемику са другом, православном страном. Увидјевши неслогу и раздор, Константин је епископима савјетовао да такво стање превазиђу јер ће само на тај начин угодити Богу, а њему, римском цару, учиниће велику радост.

Једна од основних царевих врлина је била та што је увијек слушао, а проговорио би тек кад би његов саговорник завршио реченицу. Саслушавши Јевсевија Кесаријског по питању уздизања символа вјере Цркве у Кесарији на васељенски ниво, рекао му је да ће одобрити исти символ,

Констант

инов крст, дет

аљ римског саркоф

ага

Фреска Првог васељенског сабора,манастир Ставрополеос у Румунији

Tema broja


који је у то вријеме заиста био познат већини хришћана, али под условом да се обогати једном ријечју – „омоусиос“ (ομοούσιος), тј. Једносуштан, када се говори о природном односу Оца и Сина.

Сабор је завршен 25. маја 325. године, након чега је Константи свим присутним епископима упутио поздрав, уз напомену да се овакви проблеми више не дешавају, већ да се чува саборност Цркве. Цар је по завршном обраћању подијелио епископима поклоне и отпустио их да се врате назад у своје епархије, наравно, о његовом трошку.

Константин Велики,фреска - детаљ, Протат, Света Гора

Флавије Валерије Аурелије Константин Август (лат. Flavius

Valerius Aurelius Constantinus Au-gustus), познатији као Константин I Велики (306-337), је био римски цар. Као реформатор спровео је

читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су

оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. вијека.

Као први римски владар који је прихватио хришћанство, дотад вјеру

прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства.

Отпочињањем христијанизације Царства, као и оснивањем

Цариграда, Константин је ударио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин

је након смрти канонизован, а у православним црквама,

укључујући и Српску православну цркву, поштује се као светац и

„равноапостолни цар“.

Можемо примјетити да је Константин издавањем Миланског едикта подузео само први корак ка успостављању темеља за хармоничну сарадњу државе и хришћанства, тј. Цркве. Још више га краси чињеница да се на Првом васељенском сабору одлучно борио за исправно исповиједање хришћанске вјере, иако он сам у то вријеме још увијек није био крштен. Аријево учење је укинуо само једном ријечју, из чега се види ширина и величина његовог ума, а истим стратешким потезом је, поред политичке одлучности, показао ревност равноапостолног светитеља и спремност да се бори за Истину као вјерни исповједник науке Христове. Због тога, његова личност превазилази оквире правног односа Цркве и државе и може се прихватити као доказ да је Константин заиста био изабрани „сасуд Божији“, сличан старозавјетним судијама, царевима и пророцима.


Tema brojaпише: Јован Башевић

RA}AYE DRUGOG RIMA

Уређење државног врха„Цар у Христу“

Прихватање Хришћанства у Царству доводи до укидања обиљежја неспојивих са новом вјером, али опстаје слика и идеја

сакралности царске личности, што хришћанима није нимало сметало. Пред хришћанским царем и даље се клања, док се његове слике поштују подједнако као и слике његових претходника. Царско писмо је бивало „Божији налог“, а његов двор „Света соба“ или „Света палата“.

Пред крај Константиновог живота, по залагању Јевсевија Кесаријског, познатог црквеног историчара, царска монархија представља слику божанске монархије. Ова теократска концепција која је запечатила савез хришћанства и Царства осигурава сакралност достојанства монарха као Божијег изабраника. То је тема која ће бити преузета у средњовијековној титулатури: „цар (василевс) у Христу Богу вјеран цару (василевсу) царева.“

Византијски сенат

Византијски сенат (грч. Σύγκλητος) је био насљедник римског сената. Основао га је цар Константин I Велики у IV вијеку.

Првобитно, сенат је имао власт само у граду Константинопољу, али га је цар Констанције II уздигао и дао му онакву власт у Источном римском царству какву је имао тада римски сенат у Западном римском царству. Сенаторски ранг је био насљедан и да би неко могао да постане сенатор морао је да служи као магистрат.

Иако је моћ сената била ограничена он је могао да доноси одлуке (лат. Senatus consulta) које је император могао потврдити и издати у форми едикта. Могао је предлагати законе и био је савјетодавни орган заједно са Царским савјетом. Западни римски цар Валентинијан III је утврдио законодавну процедуру која је сенату дала право да учествује у законодавству. Сваки нови законски приједлог је био претресан у Сенату и Царском савјету прије него што би га потврдио император.

gТермин „Византијско царство“ је модеран назив и био би стран његовим

савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία Романија или Βασιλεία Ῥωμαίων Василиа Ромеон, што представља директан превод

латинског назива за Римско царство, Imperium Romanorum, a сви постојећи извори говоре о тзв. Византијцима као „Ромејима“, дакле земљи која је

наследник Римског царства и њеним поданицима.g

u

Tema broja


Византијска умјетност

У области умјетности, доласком хришћан-ства, византијско царство се мијења у основи. Хришћанске цркве постају

најзначајнији споменици архитектуре и у потпуности мијењају пејзаж царства. Затим, христијанизација поспјешује и развој сликарства, настанком добро познатих, тзв. византијских икона. Поред ове „религијске“ умјетности, такође, постоји и свјетовна умјетност која је у већини случајева имала за циљ да увелича царску личност или да удари печат отмености на тадашњу елиту и њима се додвори, односно уљепша њихов живот.

Архитектура

Ранохришћанска и византијска архитектура Византијске цркве у основи имају облик крста код кога су сви краци једнаке

дужине. Простор у средини крста као и сва четири бочна простора пресвојавају се куполама. Груписање полукупола око централне куполе је карактеристично за ову архитектуру. Примјеном

Одредбе о цару Ромејског царства/Византије:

1. Цар је законита власт, заједничко добро свих поданика;

он нити кажњава нити награђује с пристрасношћу, већ праведно сваког

према заслугама.2. Дужност цара је да својом

врлином чува и спасава постојећа добра, будном пажњом враћа изгубљена добра, праведним

побједама и преданошћу стиче добра која недостају.

3. Крајњи циљ цара је да чини добро. Стога се он назива

доброчинитељом. Кад се цар удаљи од доброчинитељства, његов се

царски карактер, према мишљењу старих, квари.

4. Цар је дужан да брани и чува прије свега све заповијести Светог

писма, затим догме усвојене на светим саборима, као и важеће

римске законе.поштује се као светац и „равноапостолни цар“.

пандантифа остварено је прелажење са квадратне основе у приземљу на кружну основу куполе.

У самим почецима византијског царства и поред одређених локалних храмова, цркве су грађене са сличним основама и то углавном у два архитектонска облика: као базилике и као грађевине са централном основом. Базилике су настале од римских базилика које је, при прихватању хришћанства од стране цара Константина Великог, власт давала хришћанима који су их преуређивали и користили у богослужбене сврхе. Чак и грађевине са централном основом имају своје претходнике у римској архитектури. Често су кориштене као мартирије или крстионице, а тако су грађене и неке катедрале, нпр. чувена Антиохијска катедрала.

Сликарство

Све до краја V вијека јавља се скулптура у плитком рељефу, додуше, само профана, а за градску елиту се и даље израђују

дјела у традицији римских портрета. Међутим, сликарство ипак представља посебан предмет истраживања. Илустровање рукописа било је подстакнуто појавом „кодекса“ (књига са страницама), мада је сачуван веома мали број илустрованих књига. Познато је да је цар Константин, наводно, од Јевсевија Кесаријског, који је био предводник чувене Кесаријске

Уну

тра

шњ

ост

виз

ант

ијск

ог х

рам

а, д

етаљ


Tema broja

Визант

ијски мозаик, дет

аљ

Оригенове библиотеке, наручио израду око 50 кодекса Светога Писма, од којих су сви били на себи својствен начин илустровани. Од тих педесет кодекса, данас су најпознатији Јерусалимски, „Константинов“ и Синајски кодекс (Codex Sinaiti-cus).

У Византији се развија и народит вид сликарства – техника израде мозаика. Најљепши мозаици се налазе у византијским црквама Цариграда, као и у Равени.

Поред мозаика ту су и разноврсне иконе које служе за молитву. Наравно, за њихово сликање су постојали прописи. Композиција је централна и статична и контуре су наглашене црном бојом, док су гестови одмјерени и достојанствени. Умјетност византијског сликарства је утицала на средњевјековно сликарство у Србији, која има богату ризницу са византијским фрескама, иконама и другим реликвијama.

Музика

Византијска музика подразумијева један цјелокупни систем изражавања и испитивања мелодије, у складу са

гласовима, родовима и хроама (бојама). Названа је византијском, зато што се почела значајније развијати управо у доба Византијског царства, паралелно са ширењем хришћанства.

Дијели се на вокалну (гласовну) и инструменталну. Гласовна мелодија спојена са поетским текстом даје пјесму, која се опет може подијелити на црквену (псалми, химне и тропари) и народну.

Царска мјеста – КонстантинопољУопште о граду и оснивање

Прије Константина власт није била концентрисана на једном мјесту, тако да су многи градови били царске резиденције.

Ситуација се у Византијском царству мијења у тренутку оснивања престонице и палате у којој ће василевс стално пребивати и које постају најбоље мјесто потврде царске моћи. Скоро цијела византијска историја и цивилизација вежу се за један такав град, за престоницу Романије – Константинопољ, односно Цариград.

Ипак, мала је вјероватноћа да је Константин одмах по оснивању овог града имао у плану грађење своје престонице. Међутим,

Сваки византијски царје имао своје протекторе, односно,

јединице које су формиране око 250. године чији је основни задатак био

да штите цара.

***Велику палату ца

рева чинио је комплекс здања који се простирао на површини од око 10

хектара.

***Сенат је имао формално право да

бира императора заједно са војском, иако је император долазио на престо

по насљедству.


Tema broja

прво у говорима, а затим и званично, град ком је Константин дао име по себи, постао је нова и једина византијска престоница. Да би призвао велики број становништва да се досели у Константинопољ, за нижу класу је обећавао бесплатне расподјеле хљеба, док је изградњом великих палата, сенаторске породице приволио да се у њему стално настане. На брду које се уздизало на сјеверној страни града Константин је подигао маузолеј у којем је његов саркофаг требало да буде положен. На том мјесту је касније његов син Констанције подигао и храм посвећен Светим Апостолима. Цјелина је употпуњена у вријеме цара Јустинијана који је саградио још један маузолеј на истом мјесту, тако да су се василевси све до краја X вијека сахрањивали у храму Светих Апостола.

Цариград или Константинопољ се може похвалити са својом плодном хиљадугодишњом, богатом и садржајном улогом престонице Византијског царства, у коме је у почетку сажета Хеленска култура, Хришћанство – Православље, као и државно уређење старог Римског царства. Временом је добио свој аутентични, непоновљиви идентитет у свим областима друштвеног живота (друштвеном уређењу, богатој култури и умјетности, образовању и др.), заснован на веома богатој, напреденој и развијеној хиљадугодишњој традицији.

Образовање у Византији

Основна школа је трајала око три године и била је отворена свима, како дјечацима тако и дјевојчицама, како дјеци из богатих

и угледних домова, тако и дјеци занатлија па чак и сељака – заправо, свима који су били у могућности да плате школовање. Дјеца су полазила у школу у узрасту од шест до осам година. Школе су најчешће биле приватне, а било је и школа које су се организовале по манастирима и црквама.

У Византији је велика пажња посвећивана богословском образовању, иако су млади људи у почетку то знање могли да добију само у породици или у цркви. Касније се отварају манастирске школе у којима су се проучавале црквене догме, морални принципи и норме понашања.

Богословских академија је било у Александрији, Антиохији, Кесарији, Ефесу. Чувена је патријаршијска академија у Цариграду основана с краја IX вијека у којој се тумачила Библија и учила реторика, али и неке световне науке као аритметика, музика, геометрија, астрономија, медицина и филозофија. У сваком случају, изванредно познавање теологије је било карактеристика и свих световних научника јер се сматрало да прави интелектуалац мора добро познавати и хришћанско богословље.

Савремена византијска фреска, детаљ

Све ово свједочи о величини, оригиналности и значају који је Константинопољ одиграо у оснивању модерне Европе, у чијој се култури могу препознати трагови Константинових стопа...


Tema broja

Прије 1.700 година, у Милану је написан и прочитан документ

од велике важности за нашу европску цивилизацију. Њиме је направљен заокрет од палости ка савршености, од таме ка свјетлости, од зла ка добру и од нетрпељивости ка толеранцији. По свом промислу, Бог је подстакао владара тадашњег најмоћнијег царства на Западу да прецизним и хитрим покретом пресјече труле многобожачке свезе и да их замијени са новим, савршеним и нетрулежним свезама науке Христове. Цар Константин их је пресјекао, али не мачем, покољима и прогонствима, него благим ријечима о слободи, исписаним на документу под насловом „Милански едикт“. Ове године, када се сјећамо равноапостолног Константина и дјела Божијег које се реализовало кроз његову личност, не можемо избјећи сљедеће питање: да ли је Милански едикт један од експоната у изложби музеја црквене историје, или је, пак, његова важност трајна и релевантна у савременом добу?

Хришћанство се суочавало са бројним потешкоћама током прва три вијека свог постојања унутар граница Римског царства. Службена идеологија није подразумјевала мјесто за религију Исуса Назарећанина у Риму, јер се на челу државе налазио pontifex maximus, један од богова, онај коме су се приносиле жртве – римски цар. Хришћани су, наравно, оличење зла које их је мучило видјели у личности онога ко је

сједио на престолу у граду на седам брежуљака. Константин, међутим, није одговарао профилу својих претходника. Умјесто да себе намеће као бога, он је прихватио Исуса Христа и прогласио хришћанског Бога за заштитника Рима. Тај његов поступак је промијенио културолошки и религијски курс Европе, која се данас поноси собом као симболом толеранције, демократије и свих слобода које људском бићу могу пасти на памет. Ријетко ће се било ко сјетити да се на таквом благостању захвали управо цару Константину, али нам овогодишњи јубилеј диктира да сагледамо савремено доба кроз призму Миланског едикта и, самим тим, очима Константиновим.

Суштинска идеја Миланског едикта јесте слобода, и то слобода вјероисповјести. Свједоци смо, међутим, бројних недосљедности у примјени ове идеје, било да се ради о хришћанима или људима из других религијских традиција. Дух толеранције, изражен кроз Едикт, није

пише: Дејан Крстић

H R I { " A N S T V OVJERSKE SLOBODESMISAO

MILANSKOGEDIKTA U

SAVREMENOMDOBU

u


Tema broja

представљао подлогу за стварање нове искључиве идеологије која би личила на стари римски политеизам, па се због тога хришћанство може похвалити разумијевањем и способношћу за здрав дијалог са другим религијама. Упркос томе, кроз историју видимо небројене примјере зле воље (номиналних) хришћана према иновјернима, од којих ћемо навести само неколико: крсташки покољи муслимана, конквистадорско злостављање америчких домородаца, поробљавање Африканаца, колонијалне инвазије, погроми Јевреја у Русији, холокауст итд. Сви наведени примјери као да гурају Милански едикт до самих маргина нашег хришћанског етоса, али је чврста и непоколебљива библијска ријеч, чији дух прожима и Едикт, увијек служила као здрава

критика цивилизацијских падова и странпутица. Захваљујући томе, хришћанска цивилизација је данас најтолерантнија и најрасположенија за сарадњу и дијалог са другим људима добре воље. У хришћанским државама не постоје забране вјероисповједања, јер се хришћанство кроз своје историјско искуство константно враћало на златне Христове ријечи: „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима“ (Мт 7, 12).

Сходно до сада изложеним чињеницама, закључујемо да хришћанство није искључиво у контексту сапостојања и саживота са онима који себе дефинишу на другачији начин. То је и био циљ Константиновог едикта – да се љубав Христова примјени у реалном животу друштва и да сви имају прилику чути благе вијести које су цјелокупном човјечанству донијеле слободу

кретања ка вјечном животу у Царству небеском. Често се, међутим, може уочити конфликт између два генерална хришћанска става у умовима бројних Христових сљедбеника: како се толеранција према иновјернима може помирити са мисионарском дјелатношћу Цркве? Другим ријечима, како уједно толерисати нечију слободу вјероисповједања и предлагати му да промијени вијеру? Уколико се угледамо на Христа, онда ова дилема постаје бесмислена. Наиме, Христос није позивао људе да промјене вјеру; Он им је објављивао вијест о новом начину живљења и могућности вјечног живота, истовремено потврђујући Своју науку дјелима љубави. У својој суштини, таква треба бити и мисија Цркве: не само проповиједање хришћанског учења, него и

конкретна дјела несврсисходне љубави, којима се не доводи у питање слобода и интегритет другог човјека. Непотребно је посебно истицати општепознату чињеницу да је проповјед ефикаснија када је изражена кроз дјела, а не кроз ријечи.

Управо захваљујући Милан-ском едикту, хришћанство у контексту слободе вјероисповјести има предност у односу на остале религије. Вјероватно због тога што није мачем морало да се избори за своју слободу, него је испод многобожачког ножа спашено Божијом интервенцијом кроз благочестивог Константина, хришћанство посједује оптими-стичку црту у односу са неистоми-шљеницима. Хришћанство не пока-

зује страх од ширења друге религије на његовом тлу, тако да нема потребе за строгим забранама усмјереним против ислама, будизма, хиндуизма итд. У случају секти, пак, Црква је дужна да вјернима укаже на погубне посљедице плагијата и пародија на хришћанство, али ни према њима не наступа са ставом апсолутне нетрпељивости. Ту опет долази до изражаја хришћански оптимизам и радосно расположење према животу: Црква је непобједива и њено коначно испуњење је у вјечном Царству Божијем, а не у покрштавању сваког људског бића. Само су они који су Бога градили према својој палој природи (тј. они који су себи правили идола) могли другима наметати хришћанство и бранити им да поштују вјеру својих предака. Такви се нису могли похвалити генералним хришћанским оптимизмом, него несигурношћу и неповјерењем према

Константин Велики као младић,савремена икона


Tema broja

животворном Крсту који су обично носили на ланчићима око врата или на витешким оклопима.

Милански едикт је, дакле, историјски феномен који се једноставно може описати једном ријечју: слобода. Црква празнује равноапостолног цара Константина као светитеља и тако указује на њега као једног од оних слугу Божијих на које се морамо угледати да бисмо имали пред очима живе примјере остварења хришћанских идеала. Савремени термин „толеранција“ ипак не одговара у потпуности Константиновом духу. Прије него да некога толеришемо, ми треба

да му дамо слободу, која је такође дар од Бога сваком човјеку, а то је прије 1.700 година схватио Константин. Угледајући се на њега, хришћани оптимистично гледају на религијско шаренило данашњег свијета и, упркос својој искључивости по питању правог учења, показују изузетно разумијевање за друге, њихова убјеђења и њихову животну философију. Другачије речено, без дијалога у духу слободе нема адекватног темеља за вршење дјела Христовог. Тако нас је 313. године у Милану научио Константин.

пише: Ненад Ивановић

Оно што је нарочито погодовало свеопштем ширењу хришћанства, било је издавање Миланског едикта 313.

године од стране цара Константина и Ликинија, којим је хришћанима била загарантована вјерска слобода. Хришћанство је на тај начин донјело нови духовни препород већ оронулом Римском царству, у моралном погледу. Хришћанство не само да постаје легитимно, већ се организују мисије које за циљ немају само христијанизацију римског становништва, него и христијанизацију у сусједним царствима и државама тог времена. На остварењу овог циља пресудну улогу игра сарадња Цркве и државе што ће знатно допринјети ширењу хришћанства. Доласком цара Константина на престо Римске империје полако се утемељивало схватање надахнуто хришћанском вјером да је овоземаљска држава – земаљско царство, одраз или рефлексија Царства Небеског. Бог на небу влада и цијелом васељеном. Слично, на земљи чини и хришћански цар, у нашем случају цар

H R I { " A N S T V OKAO VASEQENSKA VJERA{IREYE NAUKE

HRISTOVEg

Хришћанство, као васељенска вјера, своје корјене има у

Палестини међу Јеврејима који су вјеровали у Христа као Месију. Блага вијест о Христу

као Богом обећаном Спаситељу брзо се ширила захваљујући мисионарском раду Његових

ученика. Велики утицај на ток развитка и ширења хришћанства имале су политичке, културне и историјске прилике ондашњег

времена.g

u


Tema broja

Константин Велики. Он је покоравао варварске народе и приводиио их, не само у састав Римске државе, већ их је христијанизовао и приводио вјечном царству Божијем. Тако је он испуњавао, у ствари, Божија обећања дата патријарху Аврааму још у Старом завјету, да ће Авраам бити отац многих народа.

Јерменска црква

Ширење хришћанства се наставило и изван граница Римског царства. Један од првих народа који је примио

хришћанство био је јерменски народ. По библијском предању, Нојева барка се после Потопа зауставила на Арарату. У складу са овим, Јермени себе сматрају библијским народом, а коријене свог хришћанства виде у мисионарском раду апостола Јуде, Тадеја или Вартоломеја. О томе да је хришћанство на тлу Јерменије било заступљено још у апостолском времену свједочи нам и јерменски писац Малахија Орманијан. Исто тако са хришћанством се сусрећемо у Јерменији и код Тертулијана, а он наводи податак да је у вријеме цара Санадрука (166-193) хришћанство цвјетало у Јерменији.

Највећи значај за покрштавање Јермена имао је Свети Григорије Просвјетитељ. Он је рођен 257. године. У то вријеме Персија је владала Јерменијом. Унутар Јерменије дошло је до сукобе између двије фракције. Проперсијској фракцији припадао је и Алак, отац Светог Григорија. Ову кнежевску лозу су побуњеници у крвопролићу смијенили. Њега је дојиља успјела спасити сигурне смрти и побјегла је са њим у Кесарију Кападокијску. Тамо се Свети Григорије упознао са хришћанством, крстио се, а потом постао и велики проповједник. Касније се враћа у Јеменију гдје

започиње свој мисионарски рад. По окончавању покрштавања, Свети Григорије, по налогу цара Тиридата III, одлази у Кесарију Кападокијску гдје је био рукоположен у чин епископа од стране Леонтија Кесаријског око 314. године. Након његове смрти титулу епископа у Јерменији носили су његови синови, унуци. Јерменска Црква првобитно је подпадала под јуриздикцију митрополије у Кесарији Кападокијској, да би касније за вријеме католикоса Исака постала потпуно самостална. На крају треба напоменути да Јерменска црква није прихватила одлуке IV васељенског сабора и да данас спада у ред монофизитских - дохалкидонских цркви.

Грузијска црква

Хришћанство се из Јерменије даље ширило на Грузију. У прошлости се Грузија звала Иверија или Ђурђија. Слично као и

Јермени, и Грузијци у свом предању говоре о апостолском порјеклу хришћанства код њих. Наиме, они говоре да су још апостоли Андреј

Првозвани и Симон Кананит мисионарили у предјелима њихове земље и на тим просторима ширили хришћанство. Масовно покрштавање грузијског народа започело је у IV вијеку за вријеме владавине римског цара Константина Великог. Највеће заслуге за ширење хришћанства у Грузији има Света Нина или Нона, коју Грузијци сматрају за равноапостолну. Она је рођена око 280. године у граду Коластри у Кападокији. Дјевојка Нина је избјегавши гоњење цара Диоклецијана, спасавајући своју вјеру и дејвичанство, уточиште пронашла у Јерменији гдје јој је поново пријетила опасност. Избјегавши и јерменски мач, сакрила се у сусједној Грузији гдје је својим постом и молитвеношћу

Православни храм у Јерменији

Православни храм у Грузији


Tema broja

привукла пажњу и уважавање народа. Према предању, њој се у сну јавила Пресвета Богородица. Она јој је дала крст од винове лозе и рекла: „Иди у Иверијску земљу, благовести јеванђеље, а ја ћу ти бити заштитница.” Пробудивши се Света Нина је у својим рукама угледала крст и веома се обрадовала. Света Нина долази на територију

данашње Грузије око 326. године и почиње са мисионарским радом. Благодаћу Божијом успјева да излијечи царицу грузијског цара Мирјана и њихово дијете. Царица одмах прихвата крштење, док цар Мирјан одбија. Међутим, када је једном приликом цар залутао у лову и када није могао пронаћи излаз из те ситуације, сјетио се како му је супруга оздравила молећи се Христу, одлучио је и сам да се помоли. Господ га је извео из шуме и од тог времена постаје вјерник, крстећи се у име Христово.

Етиопска црква

Данашња сјевероисточна афричка држава Етиопија у прошлости је носила име Абисинија. Име Абисинија потиче

од арапске ријечи „хабеш“, што би у преводу значило мјешавина народа, а то и јесте случај са становништвом ове земље. Етиопљани су потомци Нојевог сина Хама. Међу Етиопљанима постоји и вјеровање да њихова владарска породица има библијско поријекло од цара Соломона и царице Сабе (Савске), која је посјетила цара Соломона. Као и Јермени и Грузијци, тако и Етиопљани имају предање по коме је хришћанство у Етиопији апостолског поријекла. У том предању стоји да су апостол и јеванђелист Матеј и апостол Вартоломеј у почетку проповједали хришћанство у Етиопији. Масовно ширење хришћанства у Етиопији започело је почетком IV вијека у вријеме владавине

римског цара Константина Великог. Просвјетитељи Етиопије су били Свети Едесије и Фрументије. Њих двојица су били једини преживјели путници римске лађе философа Меропија из Тира. Лађа је на путу из Индије свратила по храну и остале потребне намернице у луку близу града Аксума. Непријатељски расположени становници су побили сву посаду, изузев Светог Едесија и Фрументија, које су одвели тадашњем краљу Ела Амиду. Краљу су се свидјели млади хришћани и њихова вјера, тако да им је подарио слободу и задржао их на свом двору. Својом мудрошћу и знањем они су успјели да задобију царево повјерење и дозволу за мисионарски рад. У покрштвању Етиопије нарочито се истакао Фрументије и плод тог рада јесте да хришћанство убрзо и званично добија звање државне вјере, а убрзо је преведено и Свето писмо на етиопски. Под утицајем Јудеја који су тамо живјели, Етиопљани су и до дан данас задржали многе обичаје као што су светковање суботе - поред недеље, обрезање, забрана неких јела и попустљиву брачну политику у смислу полигамије. И Етиопљани су данас монофизити.Православни храм у Етиопији

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне

цивилизације, бар од IV вијека нове ере. Данас, хришћанство

представља територијално најраспрострањенију и бројчано

највећу свјетску религију(од 1.5 до 2.1 милијарде људи се

изјашњава да су хришћани).


Istorijska li~nost

Љето Господње 2013. се заиста може подичити мноштвом значајних јубилеја, од којих свакако предњачи

прослава Миланског едикта – декрета о слободи хришћана. Такође, ове године сјећамо се нимало безначајнијих успомена, попут: обиљежавања деветстогодишњице од рођења великог жупана Стефана Немање – родоначелника светородне лозе Немањића, обиљежавања стогодишњице Другог балканског рата, обиљежавња стогодишице објављивања прве значајније збирке пјесама наше чувене списатељице и по многима највеће српске жене 20. вијека Исидоре Секулић... По многима, најзначајнији јубилеј у 2013. години, који се тиче историје нашег народа, јесте прослављање двјесто година од рођења „ловћенске лире српске душе“ – Петра Петровића Његоша. Управо овом титану српске народне мудрости биће посвећено неколико наредних скромних редака.

Петар II Петровић Његош рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у

селу Његушима под Ловћеном, као Радивоје Петровић, други син Томе Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић). Његова породица владала је у Црној Гори више од двјеста година и дала јој пет владика. Рођени стриц му је био владика Петар I Петровић Његош, који га је 1825. године довео у цетињски манастир, понајвише ради школовања. Иако је планирани насљедник Петра I био његов други синовац Георгије Саве Петровић, већ у овом периоду било је извијесно да ће будући владар Црне Горе бити млади Раде, пошто је показивао много више склоности ка монаштву и управљању државе.

Први Радивојеви васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Већ је тад примјећена бистрина голобрадог дјечака, који је са непуних дванаест година писао изванредне пјесме. Сви су у манастиру вољели Рада, нарочито због његових пјесама чија је шаљива садржина забављала главаре и монахе. Другу половину 1925. године, Раде проводи у Топлој близу Херцег – Новог код код јеромонаха Јосипа Троповића, који га учи часлов, псалтир, црквено пјевање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње. Главно образовање Његош је добио у Цетињу од пјесника Симе Милутиновића

пише: Небојша Ђогатовић

“Blago onom ko dovijeka `ivi,imao se ra{ta i roditi”

ЊегошУз двјестоту годишњицу од рођења горског лафа


Од Јохана Турског, заменика аустријског гувернера Далмације,

добија на поклон микроскоп, о којем са одушевљењем пише: „Имао сам чест

примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез

њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе

твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема

своје совершенство показао.“

Istorijska li~nost

Сарајлије. Сарајлија је био човјек необичног духа и врло необичних метода изражавања и подучавања, и као такав одиграо је највећу улогу у креирању личности највећег српског пјесника. У дугим шетњама по цетињским пољанама одвијао се ток необичних часова чудноватог учитеља и још чудноватијег ученика, подражавјући тако добре старе античке дидаскале и њихове радознале питомце.

Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра 1830. године. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за „намјесника митрополита црногорског“ проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. Након неколико дана је замонашенм, а кроз неколико мjесеци произведен у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови вјерски и свјетовни владар уједињених црногорских племена. Пред њим је била дуга и крвава борба за стварање још правно нерођене државе Црне Горе и мучан процес уједињавања међусобно зараћених Црногораца. Већ по сједању на трон цетињских митропоилта, Његош је одлучио да ствара и кроји нове станице историје српског народа у Црној Гори. У настојању да припреми терен за стварање независне Црне Горе, Његош је основао Сенат од 12 људи, који је предствљао законодавно тијело, као и државне полицијеске силе, гвардију и перјанике. Опијен херојством давних времена и сновима о слободи свих Словена, Његош почетком 1833. године пише своје прво веће дјело – „Глас каменштака“, у којем су опјеване борбе између Срба и Турака од 1711. до 1813. године. Исте, 1833. године младог владара најратоборније државице у Европи сусрећу прве недаће и проблеми на трону. Наиме, због несташице новца у државној благајни Његош је био приморан да заведе порез. Иако је

глад харала Црном Гором, због које народ није био одушевљен овом одлуком, са временом се ова одлука испоставила кључном у политичко – економском јачању Црне Горе. На народном збору 23. маја 1833. године одлучено је да Његош пође у Русију како би га тамо завладичили и како би изнио молбе за помоћ Русије Црној Гори. У Петрограду, тадашњем центру велесилног руског народа, у цркви Казански сабор, Његош бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода. Током тог путовања, Његош набавља штампарију која је на Цетиње донесена почетком јануара 1834. Заједно са штампаријом донесено је и стотину сандука књига јер је Његош имао чврсту намјеру да просвијетли своју земљу и оснује јако

школство. У намјери истрајава и већ исте године на Цетињу почиње са радом прва основна школа за тридесетак ученика, са неком врстом интерната (благодјејање). Те јесени проглашава свог претходника и стрица за свеца, јер је ископао његове мошти и нашао их у цјелини нетрулежним. У том периоду Црна Гора јача на спољно – политичком плану и већ добија обиљежја и обличје државе. За напредак државе заслужна су и Његошева бројна путовања, најчешће у Русију, али и у остале земље старог континента, на којима је тражио економску и војну помоћ за своју земљу. Вративши се са једног таквог путовања, задивљен архитектуром европских метропола, Његош одлучује да, у близини старог манастира на Цетињу, подигне нови, опремљен дворац са двадесет пет одјељења, са високим зидом и кулама. Тај двор је касније назван Биљарда, по билијарском столу који је 1839. први пут донешен на наше крајеве и постављен управо у ову зграду. Дворац је био модеран и луксузно опремљен, али су његове просторије биле влажне, што ће вјероватно кумовати будућој владичиној

Цетињски манастир


Istorijska li~nost

смртној бољки. До краја четврте деценије овог вијека, захваљујући мудрости свога вожда и владике, као и јуначком срцу својих синова, Црна Гора добија неколико одсудних битак са Аустијом и Турском, и приморава своје сусједе да, индиректно или директно, признају њену независност.

Наредне године Његошеве владавине проткане су напретком, али и трагедијама и проблемима. Његош у обрачуну са Турцима губи брата Јована, умире му синовац и насљеник Павле, а сам Његош оболијева од реуматизма. Увидјевши да му се здравље већ почело руинирати, Владика Раде даје да се на Ловћену сагради скромна црква у којој ће бити сахрањен.

Године 1846., Његош завршава писање свог епохалног дјела Горски вијенац, епа о обрачуну Црногораца са потурчењацима са краја XVII века. Наредне 1847. године ово дјело је штампано у Бечу на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос

побједи Вукове борбе за нови књижевни језик. Горски вијенац представља одсјај српске националне борбе за независност, проткане чојством, јунаштвом и мудрошћу, па га зато многи сматрају једним од најзначајнијих дјела у историји српске књижености.

Осокољен успјехом свога дјела, које је попут тимпана одјекнуло у књижевним круговима културне Европе, задојен славном историјом свога рода, али и обремењен тегобом покореног народа, Његош активно почиње да ради на дизању свесрпске буне против Турака. Средином априла 1848. године код Његоша долази Матија Бан, повјерљиви изасланик Александра Карађорђевића и српске владе, чији је план био ослобођење Српства и стварање Југославије, заједничке државе Срба, Хрвата и Бугара, у којој би Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски кнез свјетовни поглавар у Призрену. План је Његош прихватио са одушевљењем, али се већ крајем исте године. разочарао, увидјевши да се ти планови не остварују. Године 1850., Његош са одушевљењем планира побуну српског становништва у Србији, Босни и Херцеговини, али не наилази на одобравање владе у Београду. Без обзира на то, цетињски орао жели да покрене борбу за слободно небо. Ипак, Матија Бан успијева да убиједи Његоша да би, без помоћи Србије у оружју и средствима, рат био унапријед изгубљен. Његош је, разочаран неспремношћу јужнословенских народа да се боре за слободу и уједињење, рекао Матији Бану 1851: „Сјети ме се гдјекод кад ме већ не буде и нека потомство бар дозна за наше намере, кад му дјела не могах оставити“.

Савременици су га звали „Раде Владика“ или „Владика Раде“. Са

„Његош“ се у писмима потписује од 1835. Тај додатак имену („Његош“) узео је од стрица, Петра I, који га је понекад додавао свом имену а према имену свог

племена и завичаја (Његуши).

Његош је био полиглота: говорио је и писао на руском и француском,

врки добро се служио италијанским и њемачки, те учио турски и грчки.

Његошева штампарија је престала да постоји 1852. када су њена слова

преливена у зрна за пушке.

Интересантан је посљедњи разговор Његоша и његовог стрица

Петра: „Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?’ А он се усправи и

сједне на постељу, па ми почне говорит: Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти

ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.“


Istorijska li~nost

У овом периоду Његош се све више жали да га је „кашаљ спопао“. Тада се појављују први знаци туберкулозе и његово здравље је добро само у кратким периодима. До краја свога живота покушавао је да се излијечи код чувених љекара Рима, Торина, Падове, Трста и Беча, али све без успјеха. Уморан од силне борбе са болешћу и без наде да ће бити излијечен, Његош одлучује да се врати у своју земљу. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда

раставити!“. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

Умро је у октобру 1851. године, али није сахрањен на Ловћену, већ на Цетињу, због страха да скадарски Турци не оскрнаве његов гроб. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренијети на Ловћен, који је тиме постао храм српске мудрости и синоним борбе за слободу.

Његошев маузолеј на Ловћену

Његошев маузолеј на Ловћену


Intervju

ПРОТОНАМЈЕСНИК ПРОФЕСОРДР БРАНИСЛАВ КОНЧАРЕВИЋ

приредио: Димитрије Станојевић

У овом броју часописа имамо велику част да угостимо протонамјесника проф. др Бранислава Кончаревића, професора на катедри Философија и Увод у Богословље на Православном богословском факултету Светога Саве у Либертвилу, и пароха рокфордског.

Бранислав др Кончаревић је рођен у Ервенику, Далмација, 29. априла 1962. године, гдје је и завршио основну школу. Средњу школу и Теолошки факултет завршава у Београду. Двије ипо године предаје у Богословији у манастиру Крка, послије чега одлази на постдипломске студије у Њемачку и ту остаје четири године. Магистрирао је 2001. године на тему „Философија Николаја Лоског“, а јуна 2003. године докторирао је на тему: „Учење о апокатастази у руској философско-теолошкој мисли 19. вијека“.

Др Кончаревић је седам година предавао у нашој Богословији као и на ПБФ-у Свети Василије Острошки. Од 2004. године предаје на ПБФ-у Свети Сава у Либертвилу, а

уједно је и парох у Рокфорду. Аутор је неколико дјела и више десетина чланака културолошко-философске садржине. Књига о Ервенику и Буковици, Далмација је његово најновије дјело, које представља захвалност роду и отаџбини.

Узео је учешће на неколико међународних конференција: У Арецу (Италија), Бечу (Аустрија), два пута у Будимпешти (Мађарска), Бања Луци, неколико пута у Сарајеву, Мостару... Ожењен је и отац двојице синова.

На самом почетку нашег разговора, осјећамо потребу да Вам се захвалимо што сте, и поред великог броја обавеза на факултету и парохији, издвојили вријеме да будете гост нашег часописа. Обзиром да сте били вишегодишњи предавач у нашој Богословији, као и на ПБФ-у Свети Василије Острошки у Фочи, можете ли у најкраћим цртама приближити нашим читаоцима, какве успомене носите из тог периода?

- Најприје да се од срца захвалим вама и вашим читаоцима на позиву да нешто кажем за ваш

часопис. Што се тиче успомена могао бих много тога рећи наравно доброг и позитивног, али да још увијек остане нешто што би се могло додати. Зато је можда најбоље да најкраће и најјасније кажем да су ми то најљепше године живота.

Вама дугујемо велику захвалност на оснивању и покретању овог часописа. Без Вашег залагања ми не би били данас оно што јесмо. Да ли нам можете рећи како сте дошли на ту идеју и откуда оригинални назив „Богословско братство“?

- На идеју је дошао Митрополит Николај. Његово Високопреосвештенство дошло је на идеју да би Богословија и Факултет требали да покрену свој часопис. Пошто сам тада радио у обје школе, и некако био сам скоро и најмлађи од предавача, успут сам вршио дужност библиотекара, Митрополт Николај ми је повјерио ту дужност - да нађем могућност за покретање часописа. Била је то 1998. година. Ситуација културно-политичка и сами знате каква је била, а за часопис, сем добрих сарадника потребна су и материјална средства. Митрополит је био јасан - новца немамо. И поред свега прихватио сам се и веома брзо нашао сараднике међу колегама, студентима и ђацима. Остало је било ствар рутине. Тако да смо већ за Васкрс имали први број Богословског братства. Оно што је било изнанеђење, веома брзо се распродао! Вјерујемо зато што у то вријеме није било толико црквених издања, а духовна жеђ је била велика. Тако смо прикупили нека средства која су током времена увећана, те смо након неколико бројева били у „стабилнијој“ финансијској ситуацији. То свакако морамо захвалити и господину и брату у Христу Марићу, власнику штампарије „Марићарт“, који нам је штампао прве бројеве „на вересију“ - кад платимо... Гледајући са данашње временске дистанце можда је, технички, лист био на неком незавидном нивоу, али што се тиче моралне стране ту је био на веома завидном. Сви смо једва чекали када

“Искушења су велика, знам, али никад толико велика да уз Божију помоћ не могу да се савладају...”

21w w w . b o g o s l o v i j a . o r g

ће се појавити тај први број!Е, сад како смо дошли

на идеју да часопис назовемо Богословско Братство... Наиме, у Дабробосанској митрополији је већ крајем 19. вијека и првим десетљећима 20. вијека излазило неколико часописа. Два часописа, Источник и Братство, за нас су били интересантни.Разна братства, али увијек са јединственим и јасним народно-националним циљем, појављивали су се у Србском народу у кризним и тешким политичким приликама. Стање ствари у временима у којима смо били (скоро да смо и сада) подсјетило ме је на то, а и жеља да тим часописима дам континуитет, дошао сам на идеју да то буде Нови Источник као судентско гласило и Богословско братство као гласило Богословије.

Свештеник сте у САД. Да ли бисте могли да нам кажете нешто више о Православљу на Америчком континету?

- Што се тиче Православља овдје у Америци и наших србских парохија, све вам зависи од парохије до парохије. То зависи каква вам је „структура“ парохијана. Да ли су новодосељени, послије овог, надамо се послљедњег рата или су се раније доселили. Та пријашња емиграција, већ је увелико постала дио овдашње свакодневне стварности...Што се тиче православља у Америци у цјелини ствар вам је скоро идентична као и код нас, односно ту код вас у старом крају. Рачуна се да православних у Америци има неколико милиона, наравно разједињених по националним епархијама. Постоји и аутономна Америчка Православна Црква, којој је аутономију признала мајка црква - Руска Православна Црква. Постоји и незнатан број парохија „неканонских“ православних цркава, тако да ово све употпуњава православно шаренило које намеће част „првенства“ у Америци. Руси су, преко Аљаске, донијели православље у Америку. Чак су осветили и нашу најстарију цркву али и помогли око успостављања наше Србске Православне Епархије

Неопходно је, због тога, одвојити и организовати вријеме.

Затим долази оно друго – финансије. У Америци просјечне школе су на нивоу нашег, а можда и испод нашег нивоа. Али, зато ако имате новац, вама су отворена врата десетак веома добрих и значајнијих емеричких универзитета. Међутим, свакако треба напоменути да отварање врата на великим и значајним универзитетима не игра само новац одлучујућу улогу. Често пута улогу игра и ваш свеобухватан рад кроз школовање до факултета. Тако онима, који су били веома марљиви или су показали виши ниво интелигенције, могу им бити

отворена ова врата, али таквих је мало, мали број, па поново остаје вријеме и новац. Међутим, ако имате новац то значи засигурно да немате времена, тако да дјеца у већини случајева остају препуштена „шта им да Бог“, односно долазе у ситуацији коју често ни сами не могу контролисати, а родитељи заузети. Ипак, рекох, остаје велики број државних колеџа, чије дипломе пружају пристојно запошљавање, што значи и зараду, али су и то велика одрицања, нарочито за емигранте прве генерације.

Предајући Философију и Увод у Богословље на ПБФ-у Светога Саве у Либертвилу, свједок

у Америци, од које су се данас ињедриле чак четири србске епархије.

Квалитетно васпитање дјеце је најбитнији задатак сваког родитеља. Будући да сте и Ви родитељ, како бисте оцијенили ниво данашњег васпитања, са освртом на савремено друштво у којем тренутно живимо?

- Што се тиче васпитања дјеце овдје у Америци, искушења су велика, уосталом као и свуда. Скоро да нема неке велике разлике између Америке и осталих крајева. Свуда је изгледа исти проблем. Међутим, ипак овдје у Америци,

ради брзине живљења, то јесте стално преокупирање људи са послом како би обезбиједили средства за живот, нажалост, мало оставља простора за породицу. Успут ако попустимо и људским страстима и почнемо робовати за стицањем што већег материјалног блага, тада скоро никако не остаје времена за породицу, али често ни за самог себе, што се завршава кобно за поједница, и наравно на крају и за читаву породицу. Ипак, великим одрицањем, самопрекором и добрим самоорганизовањем, може се посветити времена дјеци. Тада се отварају велике могућност, али и велики захтјеви. Најприје временски као што рекосмо.

Intervju

Васкрс у Рокфорду


Intervju

сте историје јединог ПБФ-а СПЦ на Америчком тлу. Исто тако, недавно се навршила и 25-о годишњица постојања Факултета. Да ли нам можете рећи нешто више о његовој мисији и живој потреби за Српски народ и СПЦ, како у дијаспори, тако и у Србији?

- Дубоко сам убијеђен да факултет Светог Сааве у Либертивилу испуњава једну своју дубоку, најприје хришћанску, а онда и народну мисију. За својих 25 година постојања, Факултет је изњедрио седамдесетак свештеника, од којих је већина остала у Америци, и хвала Богу то су сада угледни хришћански прегаоци.Америчко друштво почива на јединству националних посебности. Помало чудно али истинито. У Америци нико вам не брани, него напротив и потпомаже у његовању својих нациналних посебности, гдје се кроз општеприхваћене културне вриједности уграђујете у америчку културу. Тако је наш факултет, кроз општехришћанске вриједности, али и србске, етничке посебности, свијетли примјер Америчким Србима, као и осталим Американцима. Наш факултет је члан Асоцијације теолошких школа у држави Илиној и један од три православна колеџа у Америци.

Имамо прилику да пратимо Вашу интернет страницу у којој објављујете чланке везане за историју и традицију Срба у Далмацији. Како гледате на тренутну ситуацију и тежак положај нашег народа у Хрватској?

-Најприје, када говоримо о тим крајевима, настојим да користим тачну формулацију назива области, које су данас, рекао бих, под једном незваничном и неименованом окупацијом, а не ову тренутну политичку. Користим: Далмација, Лика, Банија, Кордун и Славонија. То су називи који имају своју историјски континуитет и своје историјско утемељење, све остало је производ тренутно политичког стања. Тренутно стање је такво да је потребно да и ја

Већина Ваших студената су из Србије и Републике Српске (БиХ). Послије завршетка факултета, они се обично враћају и постају свештеници у својој домовини. По Вашем мишљењу, да ли се они за вријеме свога школовања вежу за нашу Цркву и људе у дијаспори?

- То зависи од случаја до случаја, али и једни и други понесу велико животно искуство које ће им добро доћи у даљем раду...

Као некадашњем уреднику првих бројева нашег часописа, како Вам се чине нови бројеви, да ли слиједимо план који сте Ви зацртали?

-Имам само ријечи хвале и дивљења. Слободно могу рећи да су, што се тиче техничке стране, али, Богами и уређивачке политике, неколико копаља испред нас почетника. Мислим да ту велика заслуга припада Уреднику и његовом смислу да тематски одговори захтјеву времена и свакако зналачки, посебним осјећајем за другог, које је Божије давање, одабере сараднике.

Горућа тема данас је однос младих и Цркве. Која је Ваша порука младима, који су наша највернија читалачка публика?

- Учите се. Не само учити, то јесте пасивно читати, него учите се – будите достојни наслиједници и преносиоци предања наших отаца. Искушења су велика, знам, али никад толико велика да уз Божију помоћ не могу да се савладају. Бог не допушта више него колико можемо понијети!

На самом крају нашег разговора, још једном Вам се захваљујемо на издвојеном времену и исцрпним одговорима у којима ће наши читаоци моћи пронаћи много занимљивих схватања и гледишта професора и свештеника.

Желимо Вам свако добро у Вашем даљем раду на образовању младог свештеног кадра и ширењу мисије наше Свете Цркве на далеком Америчком континенту.

(мислећи на мој позив и просторну удаљеност), пошто сам рођен у тим областима, а некако и коријени су ми усто и свештенички добоко укорјењени на тим просторима, тако да је било неминовно да дам свој глас. Потреба мога гласа је слојевита. Прво, велики број Срба је у збијегу и сада, скоро двадисет и више година послије Крајишког Изласка, мада се неки мисле вратити. Иако ово њихово враћање, на које мислим и сам, осјећам да је то само, нажалост, мисаона именица. Разлози су такве природе да их овдје не бих износио. Друго, нешто Срба се и вратило, претежно старије генерације, а оно мало млађих, нажалост велики број њих напушта вјеру отаца. И овдје су разлози слојевити и непотребно их је сада излагати. Тако једна слојевита ситуација и

горе наведени разлози, просто су ме „присилили“ да одговорим на свој начин. Најприје смо, заједно са неколицином крајишких интелектуалаца у изгнанству и расејању по далеком свијету, покренули Сабор Крајишких Срба. Сабор је невладина, нестраначка, хунанитарна организација, која настоји да, гандијевим путем, ако не повратити, оно бар актуализовати проблем Србске конститивности на оним просторима гдје су је Срби на волшебан начин изгубили. Друго је моје ангажовање професионално личне природе. Наиме, бавећи се историјом и историјском проблематиком мога краја, изникло је неколико чланака, али и једна књига о актуелним историјским питањима. Оно што је запажено, како тврде они који прате моје писаније, јесте мој објективни приступ датој проблематици кроз аутотохтоничну историјску школу.

Учите се. Не само учити, то јесте

пасивно читати, него учите се – будите

достојни наслиједници и преносиоци предања

наших отаца!


Svetosavski tematпише: Небојша Ђогатовић

Предговор

Иако тема овог рада носи наслов „Брак у свјетлости православне теологије“,

који је идентичан наслову рада оца Јована Мајендорфа (код нас објављен 1974. године у часопису „Теолошки погледи“), наш концепт и избор подтема ће инсистирати на оригиналности. Упркос томе, чланак оца Мајендорфа, његове идеје и мисли, прожимаће ције-ли ток овога рада. У бити, насто-јаћемо да његовим идејама нађемо упориште у светоотачкој мисли и мисли реномираних православних теолога.

Свјесни кризе институције брака, као и несхватања њеног правог смисла и циља, настојаћемо направити компарацију право-славног и осталих, савремених и историјских, доживљаја брака, а све у сврху конструктивности и рјешавања горућих питања везаних за ову тему.

Увод

Предмет изучавања свих љубопитљивих умова људске исто-рије су онтолошка питања свијета и човјека. Сви људи се рађају и умиру и то су неминовни елементи људског (не)постојања. То су два основна природна процеса која отпочињу и заокружују човјеков живот, а оно што се дешава између ове двије тачке не подлијеже у толикој мјери закону нужности. Човјек од свога рођења је, барем номинално, слободан и одређује свој животни ток. Ипак, у том „међувремену“ - времену од рађања па до смрти, човјек подлијеже одређеним природним законима

Инсистираће се на његовој тајно-витости, мистериозности која одваја хришћански аспект брака од профаног гледишта на њега и даје му вјечну конотацију.

Институција бракакод народа антике

Рим

У развијеној римској држа-ви брак је заузимао велики значај. Он је темељ породице, али и познате римске правне државе. Уску везу римског права и брачне заједнице доказује чињеница да је брак ништа друго до правни уговор двије особе различитог пола. Брачна заједница се није у Риму доводила у везу са обезбјеђењем потомстава и продужетком врсте. То је била унутар породична ствар, те стога није регулисана брачним уговором. То доказује и чувена Модестинова дефиниција: „Nuptias non cocubitus, sed consensus facit“ – „Брак није конкубинат, већ сагласност“, тј. брак не представља тјелесну везу, већ искључиво правни уговор. Да је брак у Риму сматран искључиво као уговор потврђује и чињеница да за његово склапање није било потребно имати свједоке, нити било какву трећу странку која би му давала ваљаност. Тек у доба Августа се почиње тражити књижење брачних заједница и присуство треће странке. Та регистрација је представљала контролу ваљаности брака и његову сагласност са законом. С обзиром да се брак сматрао уговором, њега су могли склопити само грађани који су носиоци права – слободњаци. Према томе, живот са робињом или робом никада није могао бити сматран

и институцијама, као и законима цивилизације којој припада.

Један од круцијалних природних чиндбеника који је својствен за сваку цивилизацију јесте институција брака, која се врло често сматра фундаментом сваке цивилизације и човјечанства уопште. Сљедујући томе да је цијели космос устројен на привлачењу различитости и да се као продукт тог привлачења рађа ново биће или ствара нова материја или нови производ, брак представља природну институцију која је, не само општељудска, него и општеприродна.

Захваљујући плурализму култура, брак нема јединствену форму и важност. Изражајност форме и важности брака у многоме зависи од религиозности и морала друштва, али и од традиције и обичаја тог поднебља. Такође, битност брака у савременом добу почиње зависити од степена напредности друштва, гдје се брак и економско – урбанистичка прогресивност заједнице понашају обрнуто пропорционално: што је друштво развијеније, важност брака је мања. Ово се налази у апсолутном антагонизму са историјским контекстом, гдје је релевантност брака била сразмјерна цивилизацијском нивоу. Гледишта на брак код различитих култура зависе и од става религије о њему. Неке религије брак доживљавају искључиво као природни процес, неке као легализацију плотских похота, неке као правну заједницу два лица, итд.

Циљ нашег рада биће усмјерен на хришћански аспекат брака и доказивање његове узви-шене – божанске вриједности.

Брак у свјетлости православне теологијеСветосавски темат из Брачног права који је оцијењен као најбољи за шк. 2012/13. год.


браком, јер они нису могли дати своју пуноважну и слободну изјаву да ступе у брачну заједницу. Ово сљедује из чињенице да суштина брака лежи у сагласности, која је темељ брачног уговора. Брачним уговором супружници не стичу никаква права нити обавезе и право је регулисало релативно мали број питања везаних за брак.

У историји Рима постојала су два облика брака: брак са манусом (matrimonium cum manu) и брак без мануса (matrimonium sine manu). Брак са манусом се у устаљеној историографији сматра најстаријим обликом уређења брачне заједнице у цивилизованом Риму. У браку са манусом супруга се налази под апсолутном влашћу мужа и прекида све везе са породицом из које долази. Жена у овом браку је уз своје име додавала и име мужа, чиме је у правном смислу држави давала до знања под чијом је влашћу. Муж је имао сва права над својом супругом, могао ју је казнити, па чак у неким случајевима и убити. Жена уласком у брак није добијала никаква права, осим права насљеђа. Овакав брак се могао склопити само под одређеним условима, који су били јасно дефинисани римским правом: супружници су морали имати право на склапање брака (да нису робови), морали су бити пунољетни, те, што је најбитније, морала је постојати сагласност породица обје странке.

Почетком III вијека прије Христа у Риму се јавља тзв. брак без мануса. Брак без мануса, тј. без мужевљеве власти се јавио у новијем развијенијем пери-оду римске историје, када је дошло до демократизације дру-штва. Раније чврста агнатска организација породице је рапидно олабавила, чиме је постигнута већа самосталност жена. Жена је сада асполутно слободна, па се, поред наведених услова који су важили за брак са манусом, тражи и сагласност оба супружника да склопе брак. Иако је правило да сагласност твори брак важило и у браку са манусом, оно сада добија свој пуни смисао и бива унутрашњом ствари мушкарца и жене. Брак се сада заснивао на међусобном поштовању, помагању и

вјерности. Овај брак лежи у основи савременог брака, који, у правном погледу, није претрпио неких суштинских драстичних измјена.

У раном периоду римске царевине, у доба цара Августа, донешене су одређене брачне реформе, које због својих ригорозних мјера, али и скорог уплива хришћанских вриједности, нису биле дугог вијека. Цезар Август је, наиме, да би повећао наталитет, али и моралност римских грађана, увео мјере обавезне женидбе, по којима су мушкарци између 60-25, а жене између 25 – 50 година живота обавезно морали бити у браку. Ако би остали безбрачни, губили би сва права насљеђивања имовине, те би при кандидатури за одређене административне функције били у подређеном положају.

Највећи допринос модерном поимању брака дао је знаменити римски правник и посљедњи представник класичне римске јуриспруденције Херенијус Моде-стин (+228. по Христу). Његова дефиниција: „Nuptias sunt coniuctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et humani iuris comunicatio“ – тј. „Брак је веза мужа и жене, удружење за цијели живот, заједница човјечанског и божанског права“, представља врхунац схватања суштине брачне везе. На њену релевантност указује и чињеница да је унесена у све важније зборнике византијског и словенског законодавства, а међу њима и у Јустинијанове Дигесте, Фотијев Номоканон у XIV наслова, као и у Крмчију Светога Саве. Разлог оволикој популарности ове дефиниције у хришћанском законодавству лежи у трима централним идејама које ни у чему не одступају од хришћанског виђења брака. Наиме, по дефиницији, брак је свеза искључиво мужа и жене – физичка особина брака, представља „потпуну и нераскидиву заједницу мужа и жене у свим животним приликама“ – етичка особина, те, излази из оквира свијета и задире у вјечност – религиозна особина брака.

Римско схватање брака представља најнапреднију форму

ове институције у староме свијету. Позноримско схватање брака као договора двије равноправне странке утрло је пут потпуној еманципацији жене и законској једнакости полова.

Грчка

Иако је грчка култура била на високом цивилизацијском нивоу, брак у појединим грчким полисима, није имао најисправнију форму и срж. Наравно, брак је свугдје сматран основом полиса и средством умножења становништва, из чега се изводио његов огромни значај. Иако је суштина брака врло добро перципирана, у појединим полисима, а поготово у Атини, положај жене у браку је био на незавидном нивоу. Разлог томе лежи у атинском схватању демократије, заснованом на Перикловој тзв. робовласничкој демократији. По принципима те демократије права имају само слободни грађани Атине, док робови немају никаквих права и служе само као радна снага слободњака. Слободним грађанима Атине у пуном смислу тог термина могли су бити искључиво мушкарци, јер једино они, по атинском схватању, имају потенцијал управљања, философирања и ратовања, па су стога били носиоци демократских права. Исто као робови, инвалиди и странци, ни жене нису имале никаквих административно – јури-спрудентских права, а евентуални правни лијек су тражиле преко свога мужа. Из овога се може извући јасан силогизам, по којем су се жене у браку налазиле у одређеном облику ропства, иако то de jure није било тако.

Брак је иначе у Атини сматран само средством продужетка потомства, поготово мушког, јер је мушки потомак продужавао лозу и успомену на оца – култ предака, што се сматрало неопходним за срећу у загробном животу. Брак се склапао уговореним споразумом између двије породице, а младенци се у већини случајева нису никада ни видјели. У атинском брачном законодавству није било правних прописа који су регулисали старосну доб ступања у брак, али је по обичајном праву

Svetosavski temat


мушкарцима било препоручљиво да ступе у брак са тридесет година, а женама од 16 – 18 година. Према томе што је врло млада ступала у брак, жена у Атини најчешће није била образована. Иако је инцест између чланова уже породице сматран болешћу и подлегао је друштвеној осуди, брак унутар једне шире породичне заједнице – ендогамни брак је био чак и препоручљив. Муж је имао сва права над женом, а раскид брака је могао бити изведен само мужевљевом иницијативом. Најчешћи повод развода брака била је неплодност. Оваква, чисто репродуктивна и тиранска врста брака почела је ишчезавати крајем V вијека прије Христа, када су се брачни супружници у правном смислу почели сматрати једнакима и равноправнима.

Далеко напредније поимање брака имали су становници древне Спарте. Иако су у демократском, философском и политичком погледу каскали за прогресивном Атином, Спартанци су, захваљујући првенствено својој философији живота, брак схватали много узвишенијим, те је он чак сматран божанском институцијом. Одгајани на темељима ратне дисциплине и лојалности заједници, Спартанци су развили снажан осјећај патриотизма. Самим тим, они су веома цијенили брак као институцију продужења њиховог рода. Међутим, за Спартанце брак није имао само

Величина људи не постоји изван комуне и човјек се може само у заједници, тј. у полису појавити као значајан. По Платону, свака људска дјелатност има засновани циљ, који не може протуријечити раду цјелине. Самим тим и брак, према Платону, не смије тежити неким сопственим циљевима, већ у потпуности мора бити утилитаран држави. Он мора бити смислено упориште државе, јер само тако може достићи идеалу свијета идеја. Наиме, идеална држава, по Платону је уређена као савршена слика идеја, па стога и брак, као један од основа државе, мора бити мотивисан идејама. Тиме је, кроз брак - нуклеус државе, Платонов метафизички свијет идеја добио практично значење и овостраност.

Битно је споменути да је Платон унутрашњост брака посматрао искључиво са физио-лошког и биолошког гледишта. За њега су љубав и брак неспојиви, јер брачни оквири спутавају слободу љубави. Иако је изнио овакво круто мишљење о брачној љубави, Платон је на лијеп метафорички начин представио грчко виђење смисла брака, на тај начин што је упоредио брак и рађање дјеце, са бакљом која се предаје из руке у руку (О законима, VI).

Наставак у сљедећем броју...

репродуктивну важност, већ је био осовина града – државе, фактор стабилности и очувања морала и дисциплине. На напредност спартанске брачне заједнице указује чињеница да су супружници сматрани апсолутно једнакима. Чак, штавише, жене су биле носиоци домаћинства и породице, јер су мужеви углавном били посвећени ратним вјештинама. Драстичну разлику између Атине и Спарте у погледу схватања брака и улоге жене у њему потврђује чињеница да су жене удаване тек када би прошле одређени вид образовања, а избор супружника био је апсолутно слободан. Жена је била утилитарна браку, породици, а самим тим и држави, јер је од њеног односа према потомству и његовог васпитавања индиректно зависила будућност Спарте. Брак у Спарти је, према томе, првенствено представљао ангажовану институцију, која у цјелости служи народу и идеологији.

Међу грчким философима најупечатљивији је Платонов став о браку. У своме чувеном дјелу Држава у којем говори о уређењу идеалне државе, Платон говори о браку искључиво као ангажованој институцији. Наиме, да би се достигли идеали савршене државе, потребно је да се цјелокупни приватни живот подреди заједници и општем добру. Појединац и његов приватни живот су безначајни у односу на величину државе.

Svetosavski temat

Вје

нчањ

е у

При

зрен

у


Када Мардук, цар неба и земље (. . .) који у својој (. . .) пространа лежи

његова (. . .)(. . .) широкога ума (. . .) који

испитује све крајеве земље (. . .)(. . .) његов прворођени (=Белшазар), ниска особа би постављена да влада

његовом земљом,али (. . .) он их облагиваше.

Он облага Есагил и (. . .) Ур и остале свете градове.

Обреди који им не приличе, нечисте понуде хране (. . .) непоштовање (. . .) свакодневно празно говораху и,

учинивши увреду,заустави дневне приносе. Умеша се у обреде и установљене (. . .)

у светилиштима. У његовом уму нестаде страхопоштовања према

Мардуку, цару богова.Још чињаше многа зла своме граду свакога дана. (. . .) свом народу (. . .) донесе им пропаст, немилосрдно их

подјармивши.Божански Енлил се веома разљути због њихових жалби и (. . .) њихове области. Богови који ту живљаху

напустише своја светилишта,бесни што их однесе у Шуану (Вавилон). Узвишени Мардук,

божански Енлил, омекша. Промени му се мишљење о свим насељима

чија светилишта беху у рушевинамаи о народу земље сумерске и

акадске јер постадоше као лешеви и сажали се на њих. Он испита и

претражи све земље,тражећи честитог цара по својој вољи. Узе руку Кира, цара града

Аншана, и позва га по имену, јавно обзнанивши да му даје власт над

свим.Он (Мардук) учини да се земља

гутејска и све војске миђанске до земље поклоне пред њим (Киром),

док је он као пастир праведно владао црноглавим народом,

који му он (Мардук) повери на управу. Мардуку, великом господу који чува свој народ, угодна беху

његова (Кирова) добра дела и искрено срце,

па му нареди да крене на Вавилон. Нареди му да крене путем према

Тинтиру (Вавилону), а он (Мардук) хођаше уз њега као пријатељ и друг.Његова велика војска, небројена као

капи воде у реци, са свим оружјем хођаше са њим.

Он (Мардук) га без битке уведе право у Шуану; тако спаси свој град

Вавилон од невоље. Предаде му Набонида, цара који се не бојаше

њега (Мардука).Сав народ Тинтира, сумерски и

акадски, племићи и властодршци, падоше пред њим и целиваху му

стопала, радујући се његовом царевању, и лица им заблисташе.Господа који их спасе од смрти и који их спасе од сваке невоље

и опасности, њега радосно благословише и слављаху његово

име.Ја сам Кир, цар света, велики цар,

моћни цар, цар Вавилона, цар Сумера и Акада, цар све четири

стране света,син Камбиза, великога цара, цара

града Аншана, унук Кира, великога цара, цара града Аншана, потомак Теиспа, великога цара, цара града

Аншана,носилац вечног семена царског, чију владавину воле Бел (Мардук) и Набу

и чију власт радосно чувају. Када дођох као гласник мира у Вавилон,

у слављу и радовању нађох своје царско пребивалиште у двору. Мардук, велики господ, подари ми великодушност онога који

воли Вавилон и сваки дан му се са страхопоштовањем обраћам.

Моје велике војске мирно уђоше у Вавилон, а читав Сумер и Акад се не

уплашише.Побринух се за сигурност

града Вавилона и свих његових светилишта. А житељи Вавилона (. . .), који као да не беху под божанским старањем и који трпљаху јарам који

им не беше намењен,њихове муке ублажих; ослободих

их из окова. Мардук, велики господ, обрадова се мојим добрим делима

и изрече мио благослов мени, Киру, цару који се њега боји, и сину моме

Камбизу и свим мојим војскама,да можемо срећно живети са њим у благостању. На његову узвишену заповест, сви цареви који седе на

престолимаиз свих крајева, од Горњег мора до Доњег мора, они који живе у

далеким областима и цареви земље Амуру који живе под шаторима, сви

онидонесоше велик данак у Шуану и

целиваху моја стопала. Из Шуане послах назад у њихове дворове, у

градове Ашур и Сузу, у Акад, у земљу Ешнуна, у град Замбан, у град Метурну, у Дер,

све до граница земље гутејске, у светилишта преко реке Тигар, чији

олтари беху разрушени,вратих у те крајеве све богове који ту живљаху и начиних им стална светилишта. Сакупих сав њихов

народ и послах их назад у њихова насеља,

а богове земље сумерске и акадске које Набонид донесе у Шуану, тако

разбеснивши господара богова, њих на заповест Мардука, великога

господа,вратих неоштећене у њихове одаје, у светилишта у којима су срећни.

Нека сви богове који вратих у њихова светилишта

сваки дан пред Белом и Набуом моле за мој дуг живот и нека помињу моја

добра дела и нека кажу Мардуку, моме господу, ово: „Кир, цар који те

се боји, и Камбиз, син његов,нека се они брину о нашим

светилиштима до далеких дана“, а народ Вавилона нека благосиља моју

владавину. Ја учиних да све земље живе у миру.

Свакога дана увећавах за по једну гуску, две патке и десет голубова претходне жртве гусака, патака и

голубова.Потрудих се да оснажим зид Имгур-

Енлил, велики зид вавилонскии доврших пристаниште од

печене опеке на обали шанца, које претходни цар грађаше, али не

доврши свој посао.Ја (. . .) који не опколих град, што

ниједан цар раније није учинио, који много радника доведох у Шуану.

(. . .) битуменом и печеном опеком наново изградих и доврших њихов

посао.(. . .) велика врата од кедровог

дрвета, опточена бронзом,и поставих сва њихова врата,

прагове и штокове од бакра. (. . .) И ту видех запис Ашурбанипала, цара

који беше пре мене.(. . .) његов (. . .) Мардук, велики

господ, творац (. . .)(. . .) мој (. . .) дадох на дар (. . .) теби

угодно заувек.

Prevodi са енглеског: Ведран Голијанин

Киров цилиндар - текст указа Послије заузимања Вавилона Кир је објавио декларацију, написану на бачви од глине, познатој под

именом Киров цилиндар. Та декларација садржи све побједе Кира Великог, сва његова милосрдна дјела, као и родословље његове краљевске линије. Киров цилиндар је откривен 1879. у Вавилону, а данас се чува

у Британском Музеју. Цилиндар се сматра првом повељом о људским правима. Због тога су УН превеле 1971. године цилиндар на све свјетске језике. Цилиндар прописује нормалне елементе Персијске власти:

религиозну толеранцију, укидање ропства, слободу избора и професије.


Kwi`evnost

Џон Роналд Ројл Толкин (познатији као Џ. Р. Р. Толкин) је био енглески писац, пјесник, филолог, универзитетски професор и

аутор познатих дјела фантастике: Хобит, Господар прстенова и Силмарилион. Рођен је 1892. године у данашњој Јужној Африци. Његова породица је припадала баптистичкој цркви. Након што му је умро отац, Толкинова мајка се преселила у Енглеску са двојицом својих синова. Она се обратила у католицизам, а сам Толкин је остао предани католик кроз читав живот. Изучавао је класичне језике, нпр. латински и грчки, али такође и фински, староенглески, англосаксонски, итд. Радио је као професор на Оксфорду и био је члан познатог друштва Инклинзи, баш као и његов добар пријатељ К. С. Луис (аутор Хроника из Нарније). Толкин је, заправо, помогао Луису да поврати вјеру у хришћанство, али је касније био разочаран када је Луис постао члан Англиканске умјесто Римокатоличке цркве.

Његов рад на дјелима фантастике је започет када је Толкин као професор прегледао и оцјењивао студентске писмене радове, па је на празном листу папира написао: „У рупи у земљи је живио хобит“. Ово ће постати прва реченица његовог романа под насловом Хобит, објављеног 1937. године. Трилогија Господар прстенова је објављена 1954. и 1955. године. Роман је сачињавало шест

књига: Повратак сјенке, Дружба прстена, Издаја Ајзенгарда, Путовање у Мордор, Рат прстена и Повратак краља. Међутим, Господар прстенова је, из практичних разлога, организован у три књиге: Дружба прстена (1954), Двије куле (1954) и Повратак краља (1955). Толкин је умро 1973. године, а његово велико дело Силмарилион је објављено 1977. године – четири године послије његове смрти.

К. С. Луис је у својим романима употребља-вао алегорију док је Толкин преферирао симболизам. Ова чињеница је веома важна, јер симбол у римокатоличкој традицији, којој је Толкин био изузетно одан, није био само проста представа прволика. Симбол заиста указује на прволик, али истовремено превазилази самога себе, тако оприсутњујући прволик на одређен начин. У Толкиновим дјелима је изложена класична битка између добра и зла, смјештена у фиктивни свијет који се зове Средња земља (Middle Earth). У његовим романима се може уочити утицај многобројних древних и модерних елемената, помоћу којих је створена најамбициознија митолошка пустоловина још од Одисеје. Толкин је, заправо, намјеравао да напише митологију енглеског народа, али пошто она није постојала, схватио је да мора да је створи. Због тога је користио бројне елементе староенглеских

пише: Александар Бијелонић

HRISTOS u djelimaX. R. R. Tolkina


и старонордијских митологија: мит о Беовулфу, мит о краљу Артуру, викиншке саге итд.

У нордијској митологији, свијет је подије-љен на три нивоа: најузвишенији је Азгард, мјесто гдје пребивају богови, а најнижи је пакао – подземни свијет мртвих. Између ова два нивоа налази се свијет у ком живе вилењаци, патуљци и људи. Он се назива Митгард – Средња земља. У Толкиновој трилогији, главни лик Фродо треба да путује управо кроз Средњу земљу да би уништио зли прстен, који свог носиоца може учинити невидљивим. Овај прстен је такође осмишљен на основу старијих легенди. У миту о краљу Артуру се помиње прстен невидљивости, мада Фродов прстен нема само ту могућност; он такође квари свога власника. Наиме, прстен је створио зли господар Саурон, који је дио себе ставио у прстен, па зато овај предмет претвара оно што је добро у зло. Прстен дјелује као провалија без дна: што га човјек дуже посједује – то га више жели. Идеја о злом прстену такође води поријекло од старијег мита, и то онога који се налази у исландској саги по имени Волсунгасага. У овој саги, краљ посједује прстен који му даје незамисливо богатство, али га краљев син жели за себе. Он је убио краља и узео прстен, али га је сам прстен претворио у чудовишну змију. У Господару прстенова, иста ствар се десила Голуму. Прстен је завршио у Фродовим рукама, па га је он морао уништити у огњу Мордора.

Почетак Толкинове митологије показује велике сличности са Библијом. У Толкиновој причи о стварању, изложеној у Силмарилиону, постоји један врхунски Бог по имену Илуватар, што значи „отац свих“. Он је створио анђеоска бића звана Аинур, која су пјевала пјесме такве љепоте да се из њих родио свијет. Међутим, најважнији (хришћанством инспирисани) лик у Господару прстенова и уопште у Толкиновој митологији јесте чаробњак Гандалф. Његово поријекло се може уочити у нордијској митологији. На старонордијском језику, име Гандалф значи „магични вилењак“ или „вилењак који користи магију“. Сам Гандалф није вилењак, али свакако јесте магична фигура са великим моћима. Чак је и Гандалфов изглед заснован на најмоћнијем старонордијском божанству – Одину. Один се јављао у разним обличјима. Када би путовао преко земље, јављао би се као луталица са сивим плаштом, шеширом широког обода и дугом брадом. Исто тако изгледа Гандалф и Толкиновој митологији. Његов лик је, ипак, настао и по угледу на Исуса Христа. Гандалфа су послала божанства по имену Валар да избави Средњу земљу од Сауроновог зла. Сам Гандалф је првобитно био духовно биће Олорин, које је примило тијело да би се приближило људима и стекло њихово повјерење. Са друге стране, Христос је такође

постао човјек да би избавио људе од зла и Сатане. У Господару прстенова, када је главне ликове јурио демон Балрог у рудницима Морије, Гандалф се жртвовао да би они остали живи. Упркос томе, Гандалф је васкрсао моћнији него раније, и то у облику Бијелог Гандалфа, што је јасан симбол Христове крсне смрти и васкрсења.

По неким тумачима Толкинових дјела, симбол Христа се такође може уочити у лику по имену Арагорн. Он је симболично умро када је кренуо Путем мртвих да би избавио духове изгубљене армије. Заједно са војском духова, Арагорн је потукао Сауронове снаге и вратио мир у Средњу земљу. Крунисан је за краља Гондора, што је истакнуто и у самом наслову

посљедњег дијела трилогије: Повратак краља. По Толкиновим тумачима, ова слика Исуса је настала на основу Откривења Јовановог, гдје је Христос описан као Цар који долази да обнови небо и земљу и да влада са својим народом у вјечном миру. Према томе, Арагорн представља Христа Ослободиоца, али и Цара који ће владати у слави. Тумачи сматрају да и Сем Гемџи, хобит који прати Фрода током читаве авантуре, симболизује Христа као Страдалног Слугу и Вјерног Пратиоца.


Besjeda

У име Оца, Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре,

Господ Христос рече: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Ове ријечи Његове, које као животворна ријека протичу кроз

историју домостроја спасења, одјекују у нашим храмовима, у нашим училиштима, у нашим срцима и у нашим душама. Смисао њихов је лако схватљив и садржај њихов није тешко истицати, али запитајмо се: колико су оне оствариве у нашем свакодневном животу? Да ли ријечи Спаситељеве о милости подједнако одјекују у нашим дјелима као у нашим ријечима? Да ли нам је Милостиви оставио само науку, само теме за тумачење и проповиједање, или нам је прије свега показао како да живимо и на који начин и којом стазом да дођемо до свијетлих врата која воде у пресвијетло и вјечно Царство Његово?

Величина дјела Христовог, браћо, не огледа се само у разради и закључку приче о Њему. Успињући се све више у бескрајне висине тајне Логоса, а истовремено урањајући све дубље у непрегледни океан живота и бића Свете Тројице, постајемо свјесни чињенице да Га прије краси радост него строгост, прије љубав него гњев и прије милост него суд. Управо је љубав, са милошћу као њеном пројавом, увод у причу о Христу. Није ли Његово оваплоћење, живот међу галилејским и јудејским сиромасима, страдање на крсту и васкрсење из гроба – дјело неизмјерне милости? Заиста, милост Спаситељева је извор радости и живота у свијету пуном мржње, гријеха, лицемјерја и пакости.

Дјело спасења би остварено у Христу Исусу, али не без нашег учешћа. Тако и све што чинимо у животу треба бити по угледу на Христа и у

односу са Њим, а како боље подражавати Христа, ако не милостивим срцем и дјелима љубави? Зар нам Христос тражи нешто друго? Зар нам сам Он не рече да не жели жртве? Ако пажљиво читамо Света Јеванђеља, видјећемо да Христос исцјељује људе које је красила врлина вјере, па им благим ријечима, пуним духовног подстицаја, говори: „Вјера твоја спасла те је“! И заиста, вјера је начин нашег учешћа у спаситељском дјелу Христа, али истинска вјера се не огледа у испразним ријечима и подсјећањем других на Спаситељеве ријечи, него у дјелима милости. Ако се гордимо познавањем науке Његове и уздижемо у својим очима и очима других, онда нисмо нимало другачији од демона, а демон је најгори примјер богоотпадништва. Чак и ако најстрожији подвиг наметнемо сами себи, жртвујући тијело и одричући се тјелесних задовољстава, а љубави и милости немамо, зар нам нешто вриједи познавање Христове науке? Зар подвиг без љубави не води гордости и осуђивању других за блажи начин живота? Опет и изнова треба вратити у сјећање јасне Христове ријечи: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Тако једноставне, а тако дубоке, изражене схватљивим ријечима, а не философским празнословљем којим се прикрива ограниченост људског ума, ове ријечи се доимају као да је свако њихово слово по једна степеница до Царства Божијег.

Како, дакле, спровести вјеру у дјело и показати милост? Човјеку ће најприје пасти на ум примјер просјака на улици или крај врата храма, са испруженом руком и тужном молбом за најмањим дијелом онога што посједујемо. Многи ће на ову молбу одговорити једним од облика гордости. Неки ће нијемо проћи поред њега, правећи се да га нису ни чули ни видјели, други ће слагати да немају новца, а трећи ће се осјетити дужним да сиромаха поуче како треба радити и зарађивати

O MILOSTI...пише: Стефан Зец


свој сопствени новац. Горе од свега овога је, ипак, удијелити милостињу и у себи се погордити због тога. Такав човјек помисли у срцу своме да је задужио Бога и да давањем милостиње плаћа улаз у Царство небеско. Запитајмо се: зашто је овакав поступак гори од свих наведених? Управо због тога што не тај начин приносимо жртву под видом милости, несвјесно се надајући да ћемо преварити Бога, као што се Адам у рају надао да ће преварити Свезнајућег ако се сакрије због гријеха свога. Христос се, наиме, ријетко гњевио, како нам свједочи Писмо, а најстрожије ријечи Његове су се односиле на фарисеје и лицемјере. Јасно нам је због чега: безумници су мислили да жртвама задужују Бога, да им познавање Закона и Пророка даје за право да другима суде и да разлучују добре људе од лоших. Ако Христове поступке узмемо за мјерило, као што бисмо и морали, онда постаје јасно због чега је гордост у давању милостиње гора од немилосрђа. Најприје се треба научити вјеровати и волити, а једном када љубав постане незамјењиви темељ нашег бића, тада ће и кућа која се гради на темељу бити као град који на гори стоји и не може се сакрити.

Шта нам, дакле, Хритос поручује ријечима: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“? Прије свега, поручује нам да сасијечемо стабло гордости у коријену, да жртве не стављамо изнад милости и да дјелима милости остварујемо дјело Христа у личном примјеру. Наведосмо примјер просјака који тражи милостињу. Дјело Христово према њему можемо учинити само ако у том истом убогом просјаку препознамо Христа, јер нам тако

сам Он заповиједи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 40). Али, дјело Христово се не завршава на томе. Зар и тај убоги просјак у теби неће препознати милостивог Христа, када му са љубављу удијелиш милостињу? Није ли красно и дирљиво када два човјека један у другом виде Онога који је Љубав? Зар то није врхунац подражавања Христа? Слава Његова је у вијекове, љубав Његова је неизмјерна и милост Његова је безгранична, па кад већ можемо Њега имати за Господа и Савезника, лако је одбацити сваки вид гордости и живјети како нам Он предложи, да бисмо живјело вјечно са Њим у Царству Његовом. Одрекнимо се, браћо, сваке грешне особине; престанимо себе постављати као мјерило другима и призовимо благодат Духа Светога у себе, да би Господ дјеловао кроз нас и са нама. Само тако можемо постати мјерило свијету, али не кроз наметање, него дјелима милости која ће нас учинити свјетиоником на острву спасења усред узбурканог мора гријеха и саблазни.

Имајући милостивог Христа за Господа, паднимо ничице пред величанством Његовим и помолимо се да нас озари милошћу и радошћу спасења, да можемо и ми радосно клицати:

Слава ти и хвала, милостиви Господе, у све дане овога вијека, тако да наше химне упућене Теби могу одјекивати кроз вјечност, спојене са чудесним пјесмама хорова анђела, арханђела и свих небеских сила!

Амин!

Besjeda


Iz `ivota Bogoslovije

Мјесец децембар (2012):

Изашао из штампе нови број Богословског братства

(13. 12. 2012)

Нови 18. број школског часописа Богословско брат-ство, свијетло дана је угле-

дао у мјесецу децембру. Упркос лошим временским условима, а захваљујући пожртвованости чла-нова етно састава “Византијска зора”, добили смо прве примјерке.

Наравно, не смијемо забора-вити све оне који су допринијели да и овај број буде квалитетан и садржајан. Између осталог, то су: Чланови редакције часописа: Александар Бијелонић, Горан Лукић, Дејан Крстић, Стефан Зец, Ђорђије Ђурђић, Миљан Алексић и Бранимир Пушоња; Александар Келечевић, дипломирани теолог из Бањалуке; Штампарија Еуропринт - Бања Лука, и многи други...

Концерт етно групе“Византијска зора”

и етно састава “Кимвал”(13. 12. 2012)

У четвртак, 13. децембра 2012. године, етно група “Византијска зора” из

Источног Сарајева, одржала је концерт у Центру за културу и информисање у Фочи. Гост вечери био је етно састав “Кимвал”. Публика је имала прилику да ужи-ва у великом броју изворних и духовних пјесама из репертоара ове

двије групе. Аплаузи и позив на бис, најбољи су свједок да је публика итекако уживала.

Прије концерта, чланови сас-тава “Византијска зора”, посјетили су комплекс Богословије. Ту им је уприличено послужење, вечера и обилазак храма и просторија Богословије. Како је наша етно група била на проби за вечерашњи наступ, у читаоници су на кратко размијенили искуства у раду и бављењу музиком.

Концерт је почео тачно у 19,00 часова. Етно група “Визан-тијска зора” се фочанској публици представила у два блока пјесама између којих је наступио и наш етно састав “Кимвал”. Свако ко се ове хладне вечери нашао у Центру за културу, сигурно је имао прилику да ужива у оригиналном и квалитетном извођењу старих изворних пјесама са примјесама нових ритмова.

Духовно вече:“Никољданске сузе- Истина и Живот”

(15. 12. 2012)

Духовно вече, посвећено стравичном злочину над Србима у селу Јошаница

код Фоче, када су на Никољдан 1992. године, муслимански војници свирепо убили 65 цивила, одржано је 15. децембра 2012. год., у Центру за културу и информисање у Фочи.

Ово молитвено сјећање, под називом: “Никољданске сузе - Истина и Живот”, окупило је већи број становника Фоче, али и шире.

У програму су узели учешће:- хор Богословије, под руководством професора црквене музике Г. Видака Вујадиновића,који је извео неколико духовних композиција;- полазници рецитаторске секције Богословије: Небојша Ђогатовић, Драгомир Митровић и Георгије Ковачевић, који су говорили

стихове: Ова је земља тешка и Кад умиру деца;- чланови драмске секције Меди-цинског факултета, који су извели кратак сценски приказ посвећен страдању у Јошаници;- окупљенима се испред породица погинулих у Јошаници обратио Г. Милан Кулић;- сценарио је осмислио Г. Радивоје Обреновић;- програм водио: Дејан Крстић, уче-ник Богословије.

У оквиру вечери, подијељене су награде за ученике основних и средњих школа који су писали литерарне саставе на конкурс организатора. Испред наше Бого-словије, награђен је рад ученика Небојше Ђогатовића.

Награде је додијелила г-ђа Дана Муминовић, предсједница Скупштине Републичке организа-ције породица заробљених и поги-нулих бораца и несталих цивила - Фоча.

Мјесец јануар (2013):

Свечана духовна академијау част Светитеља Саве,

првог српског архиепископа (26. 01. 2013)

На навечерје празника Све-тог Саве, првог српског архиепископа, у Центру за

културу и информисање у Фочи, одржана је Свечана академија у част овог Божијег угодника.

На самом почетку вечери, присутнима се обратио домаћин вечери, начелник општине Фоча, Господин Радисав Машић. Начел-ник је подсјетио да је Свети Сава “први утемељио нашу Цркву у коју је увео ћирилицу, први је народу српском дао оно што је његово, дао му вјеру, достојанство, дао му је наду и показао пут до Свете Горе.”

извор: Инфо служба - Редакција Богословског братства



Светосавску бесједу одржао је јереј мр Владимир Ступар, профе-сор ПБФ-а у Фочи.

Хор Богословије и етно састав Кимвал, под руководством јереја Видака Вујадиновића, представили су се публици са неколико духовних и изворних композиција.

Ученици Основне музичке школе, извели су пјесму “Анитрин плес”.

Ученик трећег разреда Бого-словије, Георгије Ковачевић, гово-рио је стихове посвећене Светоме Сави, док је народни гуслар Мило-рад Чанчар, отпјевао пјесму поме-нутом светитељу.

Ове године, програм Акаде-мије је обогаћен потпуно новим и вриједним садржајем, а у питању је даривање беба које су рођене првог, седмог и четрнаестог јануара.

По одржаном програму, при-ређен је коктел у холу Центра.

Литургија на празникСветитеља Саве

(27. 01. 2013)

На празник када славимо успомену на Светога Саву, служена је Света

Литургија којом је началствовао високопреподобни архимандрит мр Лазар (Лазаревић), ректор Бого-словије уз саслужење: јереја мр Владимира Ступара, јереја Видака Вујадиновића, као и братства манастира Буково код Неготина: јеромонаха Дамјана, јеромонаха Захарије, и јерођакона Марка из манастира Завала.

Отац Владимир је одржао бесједу у којој је говорио о подви-зима и величини Светитеља Саве.

По одслуженој Литургији обављено је освећење и резање слав-ског колача, а у наставку и рецитал најмлађих учесника литургијског сабрања.

Додјела награда заСветосавске темате

(15. 02. 2013)

У школској 2012/13. години, укупно је урађено седам Светосавских темата, од

којих су сви награђени првим, другим и трећим наградама у висини између 100 и 200 км.

Новац за награђене радове обезбјеђен је из Ђачког фонда, а награде су уручили господа про-фесори Александар Љубинац и Вук Милишић у петак 15. фебру-ара 2013. године, на празник Сре-тења Господњег.

(Списак награђених радова)

1. Светосавски темат из предмета Свето Писмо Новог Завјета на тему: “У почетку бијеше Ријеч” (Јн. 1,1), под шифром “Servitium”, предметног професора г. Вука Милишића, награђен је ПРВОМ наградом у висини од 200км;2. Светосавски темат из пред-мета Догматика на тему: “Једин-ство Цркве”, под шифром “Свети Кипријан”, предметног профе-сора г. Синише Божића, награђен је ПРВОМ наградом у висини од 200км;3. Светосавски темат из предмета Брачно право на тему: “Брак у свјетлости православне теоло-гије”, под шифром “Бурма”, пред-метног професора ф. Александра Љубинца, награђен је ПРВОМ наградом у висини од 200км (одлучено је да се овај рад објави у школском часопису);4. Светосавски темат из предмета Патрологија са патристиком на тему: “Свети Игњатије Богоносац – епископ и мученик”, под шифром “Леопард”, предметног професора архимандрита мр Лазара (Лазаревића), награђен је ПРВОМ наградом у висини од 200км;5. Светосавски темат из предмета Историја Српске Цркве на тему: “Патријарх Викентије Проданов и његово доба”, под шифром “Устанак”, предметног професора г. Слободана Мирковића, награ-ђен је ДРУГОМ наградом у висини од 150км;

6. Светосавски темат из предмета Литургијско богословље на тему: “Косовско-метохијска стилска група”, под шифром “Kelava”, предметног професора г. Радана Мимића, награђен је ДРУГОМ наградом у висини од 150км;7. Светосавски темат из предмета Патрологија са патристиком на тему: “Учење о спасењу Старца Силуана Атоснког”, под шифром “Исихиа”, предметног професора архимандрита мр Лазара (Лазаревића), награђен је ТРЕЋОМ наградом у висини од 100км.

Мјесец март:

Посјета Јасеновцуученика четвртог разреда

(02-03. 03. 2013)

У суботу, 02. марта, ученици четвртог разреда наше Богословије, предвођени

својим професорима, пошли су пут Козарске Дубице како би посјетили и поклонили се светињама и мјестима погрома нашега народа.

Прва дестинација је била древни манастир и украс ово-га краја, славна Моштаница надомак Козарске Дубице. Топло примљени од сестринства мана-стира, посјетили су храм и отпојали тропар заштитницима ове светиње - Архангелима Михаилу и Гаврилу. Са историјом манастира упознао их је јеромо-нах Данило (Гаврановић), насто-јатељ манастира Ступље, који је у пратњи протонамјесника Драгана Максимовића издвојио вријеме како би ученици што квалитетније провели вријеме.

Послије обиласка мана-стира, пошло се пут саборног храма светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици. Ту су



ђаци дочекани од стране братсва храма: протојереја-ставрофора Гојка Слијепчевића и јереја Воје Доцића. Послије обиласка храма, љубазни домаћини су приредили и богату трпезу.

У пратњи свештеника, пошло се најприје у посјету спомен-подручју и стратишту Доња Градина. Љубазношћу кустоса комплекса, ученици су се упознали са најсвирепијим злочи-нима која су овдје почињена од стране злогласних “усташа” над невиним српским живљем и осталим “непријатељима” НДХ.

Јасеновац, на територији Републике Хрватске, са својим необичним спомеником - каменим цвијетом који се уздиже из зелене траве препуне хумки и својим џиновским латицама, пара модро небо, мјесто је које свако мора посјетити... У миру и тишини, обишли су спомен-обиљежје и у подножју одслужили помен за све жртве овог стравичног злочина (не)човјечности.

Након Јасеновца, кренуло се у престони град Бањалуку на одмор и коначиште.

У недељу, 3. марта 2013. г., ученици су наставили са обиласком светиња Епархије бањалучке.

Свету Литургију у Сабор-ном храму Христа Спаси-теља у Бањалуци служио је протонамјесник Драган Макси-мовић уз саслужење више свештеника. Наши богослови су одговарали за пјевницом, на општу радост Бањалучана. На крају Литургије отац Драган се обратио богословима захваливши им на литургијском сабрању и поручивши да се добро владају и уче како би били достојни имена које носе. Иначе, сви свештеници братства овога храма завршили су нашу Богословију, због чега смо итекако поносни!

Након Литургије ђаци су добили дарове од оца Драгана и пошли пут храма Свете Тројице, како би се поклонили моштима св. мученика Платона Бањалучког.

Из Бањалуке пошло се за манастир Ступље, светињу која својим постојањем свједочи

Творца и сву Његову љубав међу људима. Отац Данило, настојатељ обитељи, ни данас није био спријечен да ученике од срца угости! Обишавши манастирски храм и капелу у склопу конака, отпојавши тропаре заштитницима обитељи (Светим Архангелима и Апостолима), пошло се на богату трпезу.

На позив братства храма св. великомученика Георгија, протонамјесника Душка Дринића и јереја Радислава Нунића, ђаци су посјетили и град Прњавор. И овдје су срдачно примљени и послужени.

Учешће етно саставаКимвал на добротворном

концерту у Модричи (16. 03. 2013)

На позив јеромонаха Максима (Илића), игу-мана манастира Светог

Кнеза Лазара на Дугој Њиви, етно састав Кимвал је узео учешће у добротворном концерту под називом “У сусрет вијековима”, намијењеног изградњи Нема-њићке задужбине и светиње овога краја.

Концерт је одржан 16. марта 2013. године са почетком у 19,00 часова у сали Српског Културног центра у Модричи.

У двочасовном програму, публика је могла уживати у пјесми и звуцима више састава: Музичког друштва “Стакато” - Добој; Црквеног хора “Бого-љубље” - Добој, Етно групе “Вида” и Црквеног хора - Модрича; као и Драмске групе и драмске секције Медицинске школе из Добоја.

Кимвал се представио са 10 композиција из свог репертоара, а како је публика прихватила наступ, најбоље нам говори мноштво аплауза којим су

награђени послије сваке пјесме.По доласку у Модричу,

чланови састава, предвођени својим руководиоцем, јерејем Видаком Вујадиновићем и проф. Николом Ковачем, узели су учешће у вечерњем богослужењу у храму Успења Пресвете Бого-родице. Отац Горан Пањков, старјешина храма, угостио је наше путнике, одакле су пошли у Културни центар на наступ.

Послије концерта, посје-тили су и Омладински књижевни клуб “Младост” - Модрича, гдје су срдачно примљени од стране руководиоца удружења, г-ђе Милене Дрпа, која им је у знак сјећања на сусрет, поклонила неколико примјерака својих књига.

Домаћини су такође обезбједили и послужење као и конак.

Етно састав Кимвалу посјети манастиру

Дуга Њива на Требави (17. 03. 2013)

Другог дана свог боравка у Модричи, чланови етно састава Кимвал су на

позив оца Максима (Илића), посјетили манастир Светог Кнеза Лазара - Дуга Њива.

У недељу, 17. марта, на “Прощёное воскресенье” пред Велику и свету Четрдесетницу, служена је Света Литургија у новом храму унутар манастирског комплекса, којом је началствовао јеромонах Максим уз саслужење јереја Горана Пањкова, јереја Бориса Топића и Видака Вуја-диновића. Чланови састава су одговарали за пјевницом, испуњавајући светињу својим умилним појањем.

Оно што је нарочито употпунило духовну радост



праз-ника, јесте крштење једне од чланица састава - Јоване Богдановић - која је, по допуштењу својих родитеља, одлучила да се крсти управо у овој дивној задужбини Драгутина Немањића.

По одслуженој Литургији и обављеном крштењу, за све чланове састава је уприличено послужење од стране домаћина.

Литургија у Теодорову суботу и саборно причешће ученика

(23. 03. 2013)

У суботу, 23. марта, на дан када наша Црква слави успомену на велико

чудо Светог Теодора Тирона, у школском храму је служено најприје јутрење, а у наставку и Литургија на којој су се причестили професори, ђаци и вјерни народ.

Литургију је служио високопреподобни архимандрит Лазар (Лазаревић), ректор Бого-словије, уз саслужење прот. Милорада Новаковића, школског духовника, јереја Владимира Ступара и јереја Видака Вујади-новића.

По прочитаном Јеванђељу, отац Владимир је одржао приго-дну бесједу у којој је говорио о значају поста и причешћа у животу православног хришћа-нина.

Сви професори Богосло-вије, заједно са ученицима свих пет разреда, причестили су се Светим и Животворним Тајнама, крунишући тиме петодневни строги пост на води. Велики број вјерника из града Фоче као и околине, узео је учешће у литургијском слављу.

Мјесец април:

Благовијести Пресвете Богородице - Крсна слава манастира Житомислић

(07. 04. 2013)

У недељу, 07. априла 2013. године, манастир Житомислић у Херце-

говни, прославио је своју Крсну славу - Благовијести Пресвете Богородице. Ова духовна радост, обиљежена је најприје литур-гијским заједничарењем под ведрим небом у манастирској порти, након чега је обављено освећење и резање славког колача.

Свету Литургију је служио протосинђел Никодим (Косовић) из манастира Крка у Далмацији уз саслужење више свештеномонаха и свештеника епархије захумско-херцеговачке и гостију из других епархија Српске православне цркве.

На Литургији су појали ученици четвртог разреда Право-славне Богословије из манастира Крке, као и матуранти наше Богословије.

По прочитаном Јеванђељу, вјерницима се са бесједом обра-тио јеромонах Макарије, игуман манастира Ћелије у Шумадији, који је говорио о значају данаш-њег празника у животу сваког вјерника наше свете Цркве.

Чин освећења и резања славског колача обавио је протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски.

Послије Литургије, упри-личено је послужење за све вјернике, као и пригодни програм у манастирској порти, гдје се гостима представио етно састав Кимвал са више композиција из свог богатог репертоара.

Архимандрит Данило (Павловић), игуман манастира Житомислић и домаћин славља, поздравио је све присутне, захва-ливши се свима на посјети, поздравивши представнике црк-вених, цивилних и војних служби.

Друго мјесто нашег ђакана регионалном такмичењу

из Српског језика (13. 04. 2013)

У суботу, 13. априла, у средњошколском цен-тру “Свети Василије

Острошки” у Сокоцу, а у орга-низацији РПЗ-а РС, одржано је регионално такмичење из Српског језика и језичке културе за ученике другог разреда.

На такмичењу, које је почело у 10,00 сати, а завршило се у 11,30, учестовало је петнаест најбољих познавалаца граматике и правописа Српског језика из регије. Након исправке тестова утврђена је коначна ранг-листа, a најбољима су уручене дипломе и признања.

Наш ученик Димитрије Томић, заузео je том приликом друго мјесто, чиме се пласирао на републичко такмичење, пока-завши да ученици Богословије посједују одличан квалитет и итекако завидно знање које служи за похвалу.

Поред њега, нашу школу су представљали и Ранко Јаворовић, као и Предраг Mатић, који су у укупном пласману заузели дванаесто, односно петнаесто мјесто.

(Новости за мај и јун у наредном20. броју Богословског братства)


Iz `ivota BogoslovijeУ

чени

ци ч

етвр

тог

раз

реда

у п

осје

ти

Јасе

новц

у и

Бањ

алуц

и (0

3-03

. 03

Мат

уран

ти

и ет

но с

аст

ав К

имва

л у

посј

ети

ман

. Жит

омис

лић

(07.

04.

201

3)

Vijest u slici...

Електронско издање часописа Богословско братство / сва права задржава www.bogoslovija.org

Богословско братство бр. 19

Documents