3

САДРЖАЈ ПОЕЗИЈА / 7 Бошко Сувајџић: Ериопида на Криту / 9 Љиљана Гајовић: Приповедање реалности или реално

приповедање, Реч, Дете, Дан, Кула, Позив / 12

Тин Лемац: Тражим тебе, Тражим свијет, Слијећем, Покисао, Клечећи / 17

Жарко Јовановски: Шешир од савршеног зена, Јефтина и лијепа клијешта, Пола од нуле и даље је нула, Мантра порно смрти / 19

Снежана Алексић Станојловић: Док са кровова капље, Препознајем пут / 24

Јованка Стојчиновић Николић: Тренутак, Планине у тијелу, Мрак живот и страх,Трка, Станична гужва / 26

Синиша Митрић: Песници / 30 Омер Ибрахимагић: Паук, Лептир / 31 Горан Јоксимовић: Дрвосеча, Галерија, Имитатор

гласова, Пијанство / 33 Војка Миловановић: Моћ речи, Збогом туго, Уметник,

Четири годишња доба, Године / 35 Здравко Кокановић: Хаику поезија / 37 СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ – САША ЈЕЛЕНКОВИЋ / 43 Белешка о песнику / 45 Саша Јеленковић: Без терета (циклус нових песама)/ 46 Интервју са Сашом Јеленковићем или

Ово није он, ово јесте он / 48 Маријан Чакаревић: Сећања почињу после смрти / 57 Катарина Пантовић: Најјаче је оно невидљиво / 59

4

ПРОЗА / 65 Наталија Григоринић и Огњен Рађен: Благословљена / 67 Миодраг Милић: Кошмар / 77 Станија Миловановић: Ђурђевданско јутро/ 80 Алекса Аранђеловић: Мала Ања / 82 Јелена Стојановић: Шепртља / 87 Небојша Лапчевић: У хотелу Жировни венац / 89 Татјана Аврамовић: Звона / 92 Владимир Радовановић: Балони снови, Себастијанов сан, буђење и обрнути ток / 97 Алекса Маринковић: О људима, са својих

двадесет и кусур година / 99 Сафета Осмичић: Кумиш / 103 Живојин Петровић: LOCKOUT или Вид и

инспиративне станице / 107 ПРЕВОДИ / 119 Јон Деаконеску: Питање, Сада, Писмо без

примаоца, Заглушујућа тишина, Са сјајем у очима / 121

Вања Ангелова: Стимфалијске птице, Хераклејске весталке / 124

Михаило Сидоржевски: Кад сам пун тебе, Позив на путовање / 126

Ина Коваљчук: (Тесан је свет, ох, тесан), (Нехотице оседлај талас времена),Аве, мој рођени / 130 Александар Гордон: (Моји пријатељи су ме изгубили),

Слободни стихови, Домовина, Мој тестамент / 132 СУОЧАВАЊА / 135 Александра Дракулић: О песми Жене преводе

Биљане Миловановић Живак / 137 Два страна виђења поезије Риста Василевског Сергиј Дзјуба: Временска машина чаробњака из Смедерева / 139 Божидар Брезиншчак Багола: Поезија блиска филозофији /144 Тин Лемац: Умрежавање стихова – наново! /147 Надежда Пурић: Док јој душу не чујем / 150

5

ДРАМА / 155

Зоран Пејковски: Последњи чин комедије смрти (одломак)/ 157

ЕСЕЈ О ГЛУМЦУ / 187

Милета Аћимовић Ивков: Образложење жирија / 189 Милош Латиновић: Између змаја и његовог гнева / 191 Александра Батинић: Лик Доријана Греја у роману и

филму / 195 Ненад Петровић: Изгубљен у огледалу / 204 Горан Јовановић: Небојша Глоговац,

Глумачко изгарање и страст у експресији / 207

НЕШТО ЛЕПО / 113

Стефан Тићми: Бедеми од бадема, Имам другачији поглед на смет / 215

Ленка Живак: Чаробна борба / 217

ПОД ЛУПОМ / 219

Даница Илић: Посланица као књижевни жанр / 221

СЕЋАЊЕ - МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ / 247

Миодраг Ковачевић: Фрагменти сусретања светлости / 249 Милан Драшковић: Седам снова у једној ноћи / 266 Славољуб Стојадиновић Регрут: Милени у походе / 270

КУЛТУРА / 273

Александар Растовић: Хроника Пожаревачке гимназије 1862-2003 / 275

Дарио Палиска: Листа најзначајнијих филмова Региона / 281

6

8

9

Бошко Сувајџић ЕРИОПИДА НА КРИТУ I Из мита силази Ериопида, обучена у љубичастоплаву хаљину, с разрезом до пола бедра. О бретелама јој висе петељке, руке кедра. Погледи дремани у крви, наштеловани на даљину. Дојке јој – два јарета која клече у пољу: овце које се близне. Набрекли крвни судови што прскају од анеуризме. Око јој биљурни извор – на кладенцу јеленче. Реченице јој се одвијају попут завоја облажући жртвени сто – или је то црква? – у кући бола. Крв цури у посуду испод стола. Очи умируће животиње су пуне туге и гноја. Скала боја – плава, златаста и мрка. Напола преклана непца дишу у плућа моја. II Двосекле секире-лабриси обарају небо на птице. Испред су копља, и стене, и округли, велики кратер. У даљини попут креје лелече нечија матер: гаврани се начичкали по мрцима, црне брадавице. Ериопида, Медејина ћерка, с љупком лакоћом, сипа у тај кратер крв жртвене животиње. И та жртва, а има их на стотине, запахњује одурношћу меса и отужном масноћом. Крит је митска сцена, са позадином боје светлог песка, без непотребних детаља и меланхоличне туге. Студија смрти се интензивира, кишна фреска. Диск је – амаркорд Сунца, разјареност фуге. Ноћ жубори као да се с душом бори. Разлистава се. Времена. Црна. Свеска.

10

III Музиком и магијским формулама привучен, халапљив на стрв, из земље израња, равнодушан и надмен, загонетан као утвара, примамљен жртвама, Кадме. Око њега сепулкралне либације, свирка флауте и крв – и моћни коњи Перунови, што прате Ериопиду у стопу, као бикови минојски, зелен им језик од беса, раширене ноздрве њушкају непријатеље, са небеса шкропећи фаланге кишама илињским, у хуку и галопу. Ериопида отвара очи, таласасте ниске видика, облачи континенте и океане, планетарне увојке облака, карнере хаљине. Лице јој у полутами, погледом дише, руб светионика. Очи су јој седефасте шкољке – округле даљине. Смрт – брадавица дојке. IV Душа је моја путник, који је усред шуме, без пријатеља, изгубио пут. Од крви саливене моје су зене. А дан је кратак, и приближава се ноћ, и звери су одасвуд. Природа сања у бојама: окер, плава, црвена, смарагднозелена, пешчаножута. Сфере исијавају пригушену и племениту светлост. Музика – плава поштапалица иконе – срце тајне, бисерна реткост. (Мистичан узрок кишног катапулта.) Шта је поезија и зашто се пише? Претварање једне мисли у другу, рециклирање видa? Низ тренутака када са неба богозарну дугу претаче, голу, у сефардске кише, Мојсије? Небеска корабља – Ериопида?!

11

V Већ је Харон пружио руку да је прими из ове наше жестоке зиме у вечно пролеће. У мрачној непознатој шуми, под пљуском кише, одолеће, попут вилинске тишине, писмо, за њено име. Изговарам – Ериопида. Тек ехо меандрира (као чипка, као ситан бисер, са гравира) над унутарњом пуноћом тог сна, тог привида. И док благују дивље патке у тршчару, облаци у дубини, уља у резервоару, и Месец, округло, жуто око, налик на ђинђуву у божјем уву. Неко ће је, уснулу, у кишном пењоару пронети кроз пљусак на другу страну. (Нагу. И суву.) (Из рукописа Направи ваздух: изабране и нове песме)

12

Љиљана Гајовић ПРИПОВЕДАЊЕ РЕАЛНОСТИ ИЛИ РЕАЛНО ПРИПОВЕДАЊЕ Прича забада иглу где место нађе и везе, китњасто, данима – кроз ткиво тутње тачкасти убоди да те подсете на ишчитане странице и упозоре на пасусе који следе. Проза има немилосрдну логику сабира ситне бодове и претвара их у поетичне дескрипције дијалошка надгорњавања психолошке варијације на разне теме. Приповедању наратор није важан наметљиво се шири осваја време мораш да будеш стрпљив баш и вешт да те не савладају изненадне и погубне идеје и метафоре што омамљују приказама нижу симболе а симболика је сложена математика духа у њој ко се изгуби тешко ће из њеног круга. Прича ти може постати пренапорна интерпункцијом би да те свеже, радо би са себе стресао запете, тачке, узвичнике и знаком питања закачио се за реп пута који води ка излазу, ка споља, али већа је опасност уколико се с оне стране нађеш па ти и прича затвори врата залуд је тада песницама по њима тући јер кључно, питање свих питања је: Како у причу поново ући?

13

РЕЧ Требало би ту реч закуцати себи у теме да буде тежиште вертикале, према њој ускладити мимику, говор и покрете, гнездити у њој своје мисли и сабирати трептаје, не дозволити јој никада да проклија и густим корењем разори тло на коме стојиш, путеве којима се крећеш савијати се око ње никако да те она обезличи у себе увуче. Та реч тако битна мора да послужи сврси, да ти буде дом у који ћеш склонити најдраже. Мораш да се сетиш: све сада некако личи на оне обреде када гомилају се речи с намером да те у свој осињак увуку и повреде. Једна твоја против хиљаде њихових у ово немило време може значити спас – из круга клетви избављење. ДЕТЕ Дeтe мисли да јe свeколикост доклe му рука досeгнe, Зато свe додирујe. Додирима спаја линијe измeђу живог и нeживог – ствара Свeт. У њeму сe Бог радујe. Дeтe мисли – Сунцe, Нeбо, Вода, Зeмља:

14

Ничу изданци брзином свeтлости Дижу сe читавe шумe нeбу под облакe Кликћу потоци, брундају рeкe, ричу мора и окeани. Дeтe сe радујe. Радост јe моћ. Радују сe Бог и Дeтe. Само Човeк тугујe. ДАН Дан јe проглeдао Кроз прозор Још само да ја отворим очи. Глeдамо сe. Шта да кажeм нeком тeк рођeном? Ћутим. Дан растe, свeтли надом, зри, стари у дубинама зeница Нe прeпознајeмо сe Нeмамо врeмeна за сeћања. Када сасвим сазри Отпаднe као отeжала воћка И читаву ноћ трунe У најдубљој тами срца Свe до јутра. Сунцe рађа нови дан, Будим сe затворeних очију и бeз гласа Јeр Шта да кажeм нeком тeк рођeном Посусталe рeчи звeчe У празнини похрањeних дана. КУЛА Скупљам туђe успомeнe Од њих градим кулу Бeз прозора Свратим с врeмeна на врeмe Да видим како сам Трeба ли ми нeшто Затeкнeм саксијe са биљкама

15

Многe прeживљавају Дрво живота јe, кажу, осeтљиво константно вeнe Залијeм биљкe Црпeћи свe соковe из сeбe Пумпe радe даноноћно Али нијe ствар у томe У кули од туђих успомeна Нeма тe у довољној мeри Нeдостају твојe Проживљeнe Што миришу на зeмљу, крв и трњe. Сустигошe мe подивљали вукови Прeгазишe врeмe Растргошe оковe прошлости Урличу из подсвeсти На пун мeсeц На дан На црнe ноћи. Нe спавам и нeћу Можда никад вишe Ту су, у мојој глави. У сновима попримам њихово обличјe Прикрадам сe дубокој води Тражим одраз прeдака У одразу искeжeни зуби, Ја сам дивља звeр Очи су ми пунe крви Вучјим шапама Грeбeм праг измeђу мрака и свeтлости Цeлим тeлом ударам О ивицe бeскраја, Бeскрај мe ломи, звeчe здробљeнe кости Док враћам сe у тај јeдан исти дан, У низ дугих огољeних ноћи Бeз сна.

16

ПОЗИВ Зашто мe зовeш у рано јутро Док сe нeвиност тeк расповија Будиш врисак у Од ноћи прeтeклим мислима Дeтe у мeни сe бацака Модро од плача Успављујeм га баналним сцeнаријима Бајкама бeз смисла Нијe ми трeбала та РЕЧ Питањe бeз одговора Ко си ти да улазиш бeз куцања Сад јe сунцe вeћ на заласку И нe мислим на тeбe, нeжeљeну гошћу Али нeко у мeни још увeк тражи утeху За коју нeмам стрпљeња Чeкам да С вeчeри Из праслика Израсту рукe до нeба Зањишу мeсeц и звeздe И угушe твој глас Што хучи као Злослутна сова.

17

Тин Лемац МЈЕСЕЧЕВО СТУБИШТЕ ТРАЖИМ ТЕБЕ у себи, а налазим само звук кад се сломи стаклени бодеж. Прикупљам самљевену ломљаву, метем опустјелу опћину у којој су се расули жигови. Не вјерујем да видим жуте кости. ТРАЖИМ СВИЈЕТ а око мене куће као конзерве пуне прозора с којих људи вичу у небо. СЛИЈЕЋЕМ а нада мном круже израслине одаја у којима висе портети објешених људи. Једем пјегаво сунце. Пераје ми расту умјесто крила.

18

ПОКИСАО од унутарње кише сањам набујали мир. Дрхте гране свете брезе, док чешљам небо наранџастих лептира. КЛЕЧЕЋИ синоћ крпом брисао мјесечево стубиште. У даљини зелено сунце. Устао сам, ушао у рог и чврсто затворио небо.

19

Жарко Јовановски ШЕШИР ОД САВРШЕНОГ ЗЕНА пењао сам јој се на хаубу аутомобила све док ме с усраног лима нису скинули њезини булдози (тада сам замрзио све псе овога свијета) један њезин булдог ми је пријетио шаком само на трен сам замишљао како га ударам у ћелаву одвратну њушку но то не би имало смисла ништа тог трена не би имало смисла гледао сам само хипнотизирано како пизда бјежи низ авенију онда сам неутјешно заридао скутрен под запишаним мрамором велике ружне зградурине леденог Загреба тај град нема за ме милости сљедеће чега се сјећам није било кишно небо није био јад није била смрт (а желио сам да дође) није било буђење из ноћне море која никако да прође; били су то само твоји пољупци њежнији од мириса тамјана самотнији од небула у настајању биле су ту само твоје предивне боре сачињене од животног умора испод савршеног зен шешира ЈЕФТИНА И ЛИЈЕПА КЛИЈЕШТА „додај ми клијешта. ту су поред ноге. брзо! вода већ цури. знаш да је Фреди јучер завршио у болници? каже стриц да је можда упала слијепог цријева. доктори још ништа не знају.

20

лијепа су ово клијешта. купио сам их јер су била јефтина. кад купујем увијек пазим да је јефтино, али лијепо имам алата у подруму за три живота. ова се матица не да заврнути. ако зове стриц, питај за Фредија. можда сад знају точно што му је. сва је вода исцурила. брзо! додај ми већа клијешта, али мислим да се ту више ништа не може учинити...‖ ПОЛА ОД НУЛЕ И ДАЉЕ ЈЕ НУЛА мирно су текли наши умлаћени животи нама се више ништа није могло десити наступио је наш приватни крај повијести за тебе ујутро мед с путром за мене хреновке с куханим јајима сунца би понекад било понекад би било облачно лежали би у сломљеним креветима и буљили без мозга у јутарњи програм то ионако није имало значаја нама се више ништа није могло десити ти би онда отишла на посао напросто би те прогутао трамвај број 11 ја бих код куће боловао крвоток дневно већ како се мијења вријеме моје послове пингвини би весело разносили по строповима заспао бих усред дана јављао се будалама на свјеже телемаркетинг понуде „не хвала, не занима нас.. ‖ ни политика нас више уопће није занимала облаци би пролазили без престанка нама се напросто више ништа није могло десити дневно би на порталима читали о масовним убојицама како се разносе по далеким влаковима газе камионима или пуцају у главу случајним пролазницима

21

ми више нисмо путовали нама се то више није могло десити модем би свијетлио у углу зеленим диодама као свјетионик једина веза са свијетом ура би откуцавала киловате без приговора умови нам сада раде на истрошеним батеријама у 16 нула-нула питала би ме телефоном што донијети из дућана крух, млијеко, јогурт, неки нарезак (само да је јефтино) све исто као и јучер све скроз исто већ мјесецима сам враг зна што покреће свијет! нама се више ништа није могло десити поподне ти би причала како једнога дана идемо у Беч или негдје још даље у зелину, у чрномерец... (а и ја сам имао још нешто жеља све сам своје жеље позаборављао) уосталом, врло је мало воље да путујемо пред вечер би легли на зелену плахту и један уз другог гледали шутке облаке како пролазе без престанка нама се ионако више ништа није могло десити МАНТРА ПОРНО СМРТИ

Еуропа је умрла Еуропа је умрла Еуропа је умрла Еуропа је умрла и мој тата је мртав и мој тата је мртав и мој тата је мртав и мој тата је мртав и комунизам је мртав и комунизам је мртав и комунизам је мртав и комунизам је мртав punk is dead

22

punk is dead punk is dead punk is dead и голуб на балкону је мртав и голуб на балкону је мртав и голуб на балкону је мртав и голуб на балкону је мртав и краљ је мртав и краљ је мртав и краљ је мртав и краљ је мртав führer ist tot führer ist tot führer ist tot führer ist tot и планет је мртав и планет је мртав и планет је мртав и планет је мртав death star death star death star death star и мртво је море и мртво је море и мртво је море и мртво је море и свемир је мртав и свемир је мртав и свемир је мртав и свемир је мртав и мртви су планктони и мртви су планктони и мртви су планктони и мртви су планктони dead kennedys dead kennedys dead kennedys dead kennedys и мртав је дјечак у кабулу и мртав је дјечак у кабулу и мртав је дјечак у кабулу и мртав је дјечак у кабулу и умрла је дјевојчица са жигицама

23

и умрла је дјевојчица са жигицама и умрла је дјевојчица са жигицама и умрла је дјевојчица са жигицама и смрт је у Венецији и смрт је у Венецији и смрт је у Венецији и смрт је у Венецији и капитал је мртав и капитал је мртав и капитал је мртав и капитал је мртав и мртве су душе и мртве су душе и мртве су душе и мртве су душе и само смрт и само смрт и само смрт и само смрт и само смрт постоји и само смрт постоји и само смрт постоји и само смрт постоји и нема ничег осим смрти и нема ничег осим смрти и нема ничег осим смрти и нема ничег осим смрти и сви људи су мртви и сви људи су мртви и сви људи су мртви и сви људи су мртви мени једна смрт теби једна смрт мени једна смрт теби једна смрт dead end dead end dead end dead end... а ја још жив живцат да га јебеш!

24

Снежана Алексић Станојловић ДОК СА КРОВОВА КАПЉЕ Док са кровова капље нека лађа мојим оком лута… Опаљеним прстима додирујем траг чекања… Oстрва туге расту... Док са кровова капље распростирем семе својих немира... Разум ми јеца у мрежи вештих рибара... Разум ми пучином немоћно јеца... Са кровова капље, a врата су ми отворена, црепови разбацани, oлуци распојасани... Покисла птица на длану ми умирe... Једно небо плаче. Једно море нариче. Док са кровова капље нека се лађа у мом оку насукалa...

25

ПРЕПОЗНАЈЕМ ПУТ Препознајем пут који ми је остао на стопалима као неминовност повратка у сопство. Препознајем себе као део уклопљен у слику познатог ми пејзажа чинећи целовитост. Препознајем раскрсницу демистификације, тренутак потребе да се усмрти лична присутност и залупе врата свету којем не припадам. Препознајем отиске корака који одлазе...

26

Јованка Стојчиновић Николић ТРЕНУТАК Нисам знала да ме напустио Мали дио хрскавице у десном кољену Све док нисам стала на равну травнату површину Гдје је некад била очева кућа Не знам Можда је лоша процјена Или тренутак када лијева претиче десну Како би преузела Унапријед договорена кретања Знајући да је дошло вријеме Кад нико ником не опрашта надмоћност Истовремено Тијело пресвукох у Сунце Са мрачним епизодама И оне ми се учинише Најнесхватљивијим ПЛАНИНЕ У ТИЈЕЛУ Посвуноћ поравнавам планине У тијелу Иза једног планинског врха (Којег не могу да се домогнем) Пада Сунце низ литицу Равнајући зраке о назубљено камење Једноставно Као да у једном бљеску претрчава свој сјај Ми смо двије цјелине споља засебне Па је свака у свом тијелу Са хиљаду прозора кроз које се могу видјети Разна мјеста Свјетлија су мени најсличнија и

27

Лако их распознајем Она тамнија су дубока попут ждријела И теже примјећујем живе у њима (Тај призор се у мени понавља годинама Стежући круг наспрам лица свијета који Своје не види) Док поравнавам планине Тамнина испод свјетлости лелуја моју кожу И осјећам да је увијек била Мој Незабораван сусрет са свијетом и Једина могућност Да се Сунца на литици домогнем МРАК ЖИВОТ И СТРАХ Ходник без иједног уграђеног прозора Гдје сам се изненада зауставила Због нестанка струје Личио је на огромну сабласт Из које не могу до врата Да се вратим Кренем полако Стопу по стопу (Не чујем у грудима своје кораке) Хватам се за мрак Рукама Зубима... Крагном на кошуљи Која почиње да гуши истакнуту Јабучицу на врату Изненада стопалом Лијеве Нагазим прсте Десне ноге Вриснем и питам Ко је То Неочекивано отворише се врата Као из шаржера улети Свјетлост

28

Стопалу се и даље чини да сам Ја Мрак Можда и јесам другог ничег не могу Да се сјетим ТРКА Поставили нам стазу у непознатом предјелу На старт једнако пристижу и мртви и живи Мада није поштено да имају стазу И они који у својим ногама Немају кораке Неки трче обучени у сомотно одијело Неки свучени до голе коже А не знају да је и немају Неки за туђим срцем док имају даха Неки у историју с разлогом и без разлога Прљави и замашћени Жути и румени Троми и разгаљени Видовити и слијепи Са Богом у зубима Вјетром и кишом Ватром и водом Мраком и зором С надом и падом Трче да стигну На циљу чека Свјетлост Побједник је онај кроз кога прође СТАНИЧНА ГУЖВА Укрштена свјетлост локомотиве Тек пристиглог воза Подигла маглу и наше гласове Крећу ријечи у чекаоницу Из мрака у свјетлост нарастајући

29

Носећи лажи и истину Свеједно Кроз станичну гужву јад и радост Истовремено Разбуктавамо погледе Тражимо се преко дима Изоштравамо вид за главу Која ће нас пренијети преко таме Деремо љепљиве језике Довикујући орошена чела За која још постојимо Као да се никад у овој гужви Неће поновити наша знојна тијела И мириси јефтиних парфема Испуштамо крикове до изнемоглости Као звјериње у најдубљим Шумама Постајемо уточиште недостојне гужве Која ће нас за трен прежалити Све док не нађосмо отвор на вратима чекаонице Да нас споји са нафором сунца

30

Синиша Митрић ПЕСНИЦИ Десила се песма, намигнуо стих, зазвучала рима у бездну лепоте. И откуцај срца као поноћ тих, таласи музике, обојене ноте. Два се света дистанцом одмеравају, а распети човек мастилом крвари– бонаца и месец на пучини спавају, морнаревим чамцем риба крмани. Песници су трска, што их вода носи– играју се коцком смеле вероватноће, као Хорације корачају боси, да победе свет, смрти и самоће.

31

Омер Ибрахимагић ПАУК нетремице обавља одважни шпијунско - хајдучки посао само за надницу у храни. Струја му искључена, воду и канализацију не плаћа, гријање – природно. Издаци за културу – занемарљиви. Етика: никаква. Његова потрошачка корпа је уистину скромна. Исплете, напримјер, замку мрежи налик. Стрпљиво чека да стигне неки сумњивац који му се неће обвеселити и који ће, док траје пажљиви пауков испитивачки прилазак, у баршунастом ланцу заплетен, у хипу одвртити живот, од примордијалног до паучинастог конца што га обујмљује и занавијек удомљава. Пауку нимало не засмета када се уруши и покида разрађена шпијунска мрежа. Мирно погледа мумифициране примјерке некадашњег постојања, оћути бесповратну трулеж оних наивних и систему несклоних, јако добро знајући како се мисија итекако исплатила. Стога је пожељно никада не открити колико дуго може стрпљиво чекати, тек наизглед поспан, незаокупљен недостатком новца за мјесечне рачуне. Па по коме онда, да му, тако опасном, пошаљемо опомену за наплату преосталих потраживањa.

32

ЛЕПТИР Утамничи поглед, успорен предсном, лепршањем га својим одвоји од главе која га начини. И сам се, погледу налик, помакне, склапајући крила ко пелерину, попут Исуса распет, не дајући да пребројимо колико пута. Тај хитри маневар му помогне да се одбаци са пурпурног полетилишта и вине високо, у недодир погледа. Обрадовани облаци рашире скуте, настане сјена којом нас затамни. Она се развуче и разлије када се, невидљив од праисконског сјаја, ко витез, испријечи Сунцу пред нама. Означи нас сјеном, као да нас ограничи па ишчита. Уметнутост лептира између нас, тмурних злопамтила и њега, пламтеће кугле од ћилибара, траје колико и трептај сам. Усрдним помакнућем крила, осунчани, шкиљећи проматрамо куд се ђео власник наших сјена, бар онолико колико и Сунце само. Зачуђено ускликнемо, готово пагански обичајно, вјерујући да смо његовим поновним замјећивањем открили узалудно тражену сопствену срећу. Пратимо му биљеге мислећи да се никад до никад сакрити не могу, што је само још један неистинит умишљај. Зјене закујемо за крила, не могавши, у властитим опријекама разоткрити: дрхте ли или трепере? А можда су то све само ингениозне варијације на тему једности. За вријеме у којем удисај траје – изгубимо га из погледа. У часу се сневеселимо и ишчили привидно испуњење. Јер се, заигран и незадивљен нама, стопи са шаренилом шаренијим од шаре.

33

Горан Јоксимовић ДРВОСЕЧА Окренувши дланове Сунцу, покушавао је са њих да чита. Неколико живота је у њима записано речима које је дробио стисак песнице. У тим описима није препознавао сопствено трајање. Зато је пљунуо у оба, и дохватио за тренутак одложену секиру. Није размишљао о томе да ли неко раздваја његов хук од јаука брезе која пада. ГАЛЕРИЈА Пребрзо ходаш ка безначајним стварима. Застани крај окна иза кога се кују златне стреле. Заустави их голим грудима. Окупај се горчином и лези поред онога кога сматраш достојним свог недовршеног портрета сликаног на површини реке. Он ће знати да мора бити непомичан да се боје не би разлиле.

34

ИМИТАТОР ГЛАСОВА Имитатор гласова једино не уме да изговори сопствене речи. Претворен у слоново ухо чучи на сваком месту где му се неко осмехује. Није му потребан аплауз да би открио да су то само гестови сажаљења. Имитатор гласова често размишља о томе, да је ветар који хучи, његов једини пријатељ. ПИЈАНСТВО Улице се расплићу до докова.. Куће дишу једна другој у уста... Ољуштени зидови нашарани влажним перлама црних мува... Крилима се лепе за дечје усне... Љубичаста врата миришу на распаднуте ћилиме... Све се љуља источно и западно, и одустаје од сопственог тежишта.

35

Војка Миловановић МОЋ РЕЧИ Чујем сладуњаве речи Ношене опорим ветром И разумем све. ЗБОГОМ ТУГО! Преображај у мом бићу... Толико светлости обасјава душу моју Док, испод водопада боја, Ја, месечар, ходам корак по корак И бојим свој живот. УМЕТНИК Твој поглед сакривен у мојим очима И твој пољубац на мојим уснама Твоја рука плови мојим телом И трепери под таласима Твоје страсти, Моје страсти, Која гута Моје руке, Моја бедра, Моју главу, Моје срце... Ти, уметниче мој, Ствараш мене, сасвим другачију.. ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ДОБА Пада киша и нека зебња ме хвата, А џин чека... Пада снег, нико ме не разуме, А џин чека... Сунчано је, нико ме не чује, А џин чека...

36

Ах, живот у ружичастом, Сви су задовољни А џин чека... Посла нема, Пара нема, А џин чека... Доста ми је више: Протестујем, Пишем Како бих показала Како џин заудара Ал он ме претече И уби... ГОДИНЕ Године на мом лицу Исцртавају равнице И планине У боји шампањца. А кад тренутак Мог одласка дође, Личићу на стеновите обале, И постаћу тачкица На том пејзажу, Код сад примећујете На лицу мом.

37

Здравко Кокановић Коки ХАИКУ ПОЕЗИЈА *** Глог у цвету. На влажној трави лежи његова сенка. * * * На росну траву легла сена. Зачуђен поглед вране. * * * Набрекао облак. Ломи снове утихнула ноћ. * * * Слика јоргована под прозором дедове куће. Враћена прошлост. * * * Звоно удара у празан дан, празничимо! * * * На ветру, судбина заноси корак, а лист лепрша. * * * Небо и хоризонт бескраја, поруб живота. * * * Сат куца поноћ. На пртини новог пута сумња на смрт.

38

* * * Хладно је. Нечујну музику чују и плешу, пахуљице. * * * Невоље и бриге. Под покровом снега осећања. * * * Захуктао воз. Промиче крајолик и јутро јесење. (поред прозора сједим) * * * Разлива јутро јесење боје и шум водопада. * * * Оклизнула се. На клизавом јутру магија ноћи. * * * Зелени снови. Извирује испод снега кукурек. * * * Орао слеће на бор, уздрмана грана стреса снег. * * * Сеница и три суха листа на грани, чекају пролеће. * * *

39

Дечије очи, да сањају лепоту дана, Свемир поклони ноћ. * * * Носим глад у очима. Никад сит твоје лепоте. * * * Тишина ноћ, а облак преполовио пуни месец. * * * Гавран на грани. У белој тишини, бели јутро. * * * Кишне капљице раштркане од удара, кишобран слива. * * * Сунце боји небо. Облаци пребројавају емоције. * * * Шуморна зима, оштро стење суро убелила. * * * За враном врана, за враном вран. Шири крила сунчан дан. * * * Вратоломе таласи. Обала уснулог детињства самује.

40

* * * Таласи. На обали лета уснуло детињство. * * * Ветар на облацима, галеби на ветру, језде. * * * Тамни борови, море и сиње очи девојчице. * * * На путу човек. Неколико птица и ветар у лету. * * * Сунце стидљиво упија поглед, у души трепет ветра. * * * Немирна грлица на грани букве, ветар пева. * * * Нагиб пута, вече нагнуто у ноћ, враћа ме кући. * * * Мисли разигране блуде несаницом, месец небом. * * * Стара буква истетовирана. Успомене младости.

41

* * * Грм се тресе, бруји, ука, џив-џаука од врапчилука. * * * Јутрос грм бруји бука тресе гране, врапчије венчање. * * * На клупи лежи, орошен лист брезе и сенке јутра. * * * Јутро и водопад у кавезу бледе магле. Жамор! * * * Плеше љубав, душа и цветни травњак. Јутро у ветру. * * * Шушти лишће под стопалима, магла се лепи за јутро. * * * Сјај јутра запљускује обалу. Удебљала река. * * * Прелећу два корморана, река озебла дрхти. * * * Подне, линија моста и галеб у мору магле.

42

* * * Стигла је, носећи осмех сунца у наручју, јесен. * * * Мирис на кишу, на иглицама бора осмех сунца. * * * Стигли у невреме, цвет поранио, мраз закаснио. * * * Лете вране, лете корморани и са њима мој живота дани. * * * Ноћна лутања. Пао је у замку шакал, прије свитања. * * * Тихујемо. Море у својој дубини, Ја у дубоком сну. (2014 - 2018)

44

45

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Саша Јеленковић, песник, рођен 8. августа 1964. године у Зајечару. Дипломирао на групи за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник за поезију у „Књижевној речи― и „Речи―, и секретар редакција у часописима „Источник― и „Поезија― од 1992. до 1999. године. Песме су му превођене на енглески, немачки, француски, италијански, румунски, кинески, словеначки и објављиване у иностраним часописима и антологијама. Члан је Српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва. Живи и ради у Зајечару.

Објавио књиге песама:

Непријатна геометрија (1992) Оно што остаје (1993) Херувимске тајне (1994) Краљевска објашњења (1998) Књига о срцу (2002) Елпенорова писма (2003) Елпенорово буђење (2004) Елпенори (2006). Књига о сумњи (2010) Гола молитва (2013) Педесет (2014) Сећања почињу после смрти (2017) Гибралтар (2018)

Књижевне награде „Матићев шал― (за књигу Непријатна геометрија) „Милан Ракић― (за књигу Оно што остаје) „Васко Попа― (за књигу Књига о срцу) За синопсис романа „Из једне у другу глад― добио је

књижевну стипендију Борислав Пекић. Добитник је награде „Златни библиотекар― коју

додељују Библиотека града Београда и Радио телевизија Србије за популарисање књиге и културе читања.

„Дисова награда― за целокупно песничко дело.

46

САША ЈЕЛЕНКОВИЋ БЕЗ ТЕРЕТА ВЕЛИКЕ ТЕМЕ Велике теме више не постоје. Без великих тема може се најзад дисати раскопчаног капута са шеширом у руци. Велике теме или опседају или умарају. Зато су и престале да постоје, распале се под прстима док смо их пописивали, тражили им смисао ређајући их по количини туге или радости које доносе. Глув сам за велике теме, у огледалу видим радосног неког и непознатог који је променио глас, име и руке, и није више онај који нуди, онај коме прилазе, који хода несигуран и трчи док се пред њим не затворе сва врата. Великих тема је нестало, због тога сам као обичан дешњак који је без припреме почео цртати левом руком, и први пут зна и први пут види свет луд и леп.

47

У НЕКОМ ДРУГОМ МИЛЕНИЈУМУ Када је нечег премало, увек буде и нечег превише. Насмешен слушам човека озбиљног лица док прича о штетности слободе. У раној подели терета он је припао мени. У неком другом миленијуму, ту негде иза угла, припашћу ја њему. Пренећемо један на другог своје тежине, откуцаје, болове и стид што смо се срели у данима панике, у данима вртоглавице, две збуњене старе корњаче. ЛИШЋЕ Лишће опада у тривијалну јесен, кад се на позоришној сцени усред заборављене реченице, нечега, ничега, ниоткуда, сустигну ненађено и нетражено. МЕЋАВА Поранили су и они који стижу прекасно, којима црни турмалин сија међу прстима. Изгубили смо мећаву, тиху, нежну, сталожену, и сада не можемо ни да полудимо. Било који човек могао би донети писмо, ставити га на сто и пореметити симетрију. Ово је рибља кост, оно тамо је детињство. Свет је препун изгубљених корака, зашто бисмо се трудили око обећаних ствари, ко је запамтио, запамтио је. Понављам исте покрете, где су били прозори сада су димњаци, лако је димњацима, они по вољи мењају карактер. Тамо где смо изгубили мећаву, сада су притајена врата, у заседи, смирена и одговорна. Када буде требало, рано или касно, изађи на суво, ходај брзо, ходај споро, кад те буду питали реци не могу ни да полудим.

48

ИНТЕРВЈУ СА САШОМ ЈЕЛЕНКОВИЋЕМ ИЛИ „ОВО НИЈЕ ОН, ОВО ЈЕСТЕ ОН“

1) На самом почетку, морамо се осврнути на значајне награде које сте добили: „Матићев шал―, „Милан Ракић―, „Васко Попа―, а 2010. године и „Дисову награду― за целокупно песничко дело. Као неко ко иза себе има тако велико искуство и велики рад, ко носи велики таленат и озбиљно приступа књижевности, толеришете ли данашњи вашар таштине на књижевној сцени? На неки начин, обе награде, и „Дисова'― и „Попа―,

представљају награде за целокупно песничко дело. „Дисова― је експлицитно тако и конципирана, док се „Попа― некако подразумева самим избором лауреата. И ту почиње својеврсни парадокс моје песничке судбине, да не кажем каријере. „Попину― награду добијам као тада најмлађи лауреат у тридесет другој години, а „Дисову― у четрдесет шестој. Пазите, за целокупно дело. Сада су ми педесет и четири године, и управо сам објавио књигу „Гибралтар―, коју сматрам трећим делом своје друге песничке трилогије, или завршетком треће етапе свог песничког стварања. Нисам сигуран да ће и то бити оно што се назива целокупним делом. Могуће је да сам са тим наградама поранио, нарочито са наградом „Васко Попа―, која ми је донела више непријатеља него мој џангризави и набусити карактер.

2) Шта мислите о тренду да се данас награђују особе

које су у књижевност ушле „као у лифт―, и које се неће ту задржати дуже од једног сајма књига? Зашто нам се то дешава?

Некада сам се гнушао тога, сада сматрам да је у друштву које се сасвим урушило, и готово читаво погнуло под теретом лажи, кукавичлука, конформизма, лакејства и лицемерја, тако нешто и нормално и потребно. Потребно као профилакса и оправдано као катарза. Профилакса разним комплексашима, лакрдијашима и неталентима, а катарза злим и неталентованим полуљудима.

49

3) Осврнемо ли се на прошлост, видећемо да су књижевност и политика одувек били у спрези. Правдате ли постојање такозване ангажоване књижевности? Шта мислите о спрези књижевност - политика данас?

Не постоји, чини ми се, ангажована литература. Макар не данас. Постоји само писац, ангажован на сопственом преживљавању, напредовању и у ретким случајевима – богаћењу. Постоје и писци који су непрестано на путу, који код куће само преседају и мењају веш, убеђени да су на тај начин ближи светској слави и, нећете веровати – Нобеловој награди. Постоје озбиљни ловци, у својим четрдесетим и педесетим годинама, на Нобела. Они који су љубоморни једни на друге и једни против других сплеткаре колосално, не само на локалном простору него и напољу, где ратују преводима, иностраним издањима и једном потпуно бесрамном лакејском политиком. Најзад, око чега би била ангажована данашња књижевност кад одавно више није субверзивна ни на поетички нити на политички начин. Писци су данас непотребни, песници су невидљиви. Често помислим како боље није могло испасти. Јер бити видљив у данашњем свету, ем је опасно, ем је љигаво.

4) Какав је ваш став о удружењима и књижевним

друштвима? Колико је битно бити „члан― или, колико је битно чији сте члан? Колико је то некада значило, а шта значи данас? Мора ли писац да се удружује, јер у противном остаје сам и незапажен, и постоји ли морално оправдање за такав избор? Шта је вас определило?

Некоме је битно, некоме није. Имате писце који се диче својим чланством у међународним форумима, књижевним друштвима и организацијама. И то је књижевно-политички можда чак и добро, јер смо примећени као национална литература – нема тог мајчиног сина или кћери из друге државе који се тако кочоперио, као српски писац што се кочопери. Нека их, заинтересовани читалац ће преко њих, сасвим могуће, открити читав континент српске литературе. Као кад чамцем пређете океан и искрцате се на чврсто тло. Чамац остане иза вас да га се никад више не сетите.

50

Био сам члан УКС, потом сам, након оне срамне скупштине УКС у Народној библитеци, прешао у тек оформљено СКД, да бих и одатле затражио разрешницу након потпуног игнорисања свега што радим или покушавам да радим, а на рачун дилетаната. У биографији наводим да сам члан српског ПЕН центра. Управо због тог, како га називате, моралног опредељења.

5) Колико страда истински таленат појединца – писца

који није покоран, било да је због свог става скрајнут или занемарен од стране значајних издавачких кућа, било да се сопственом вољом повукао са књижевне сцене? Колико је тај проблем (не)битан данас, када се књижевност третира као поље зараде, а књига као роба?

Писац може бити скрајнут од неких издавачких кућа и због тога што је неталентован и лош писац, зар не? И онда се појављује једна посебна врста „праведника―, који у свом гневу пљује по свему што се пише и објављује, по наградама, издавачким кућама, удружењима, и све то чини до момента кад и њега, случајно или иронијом неког жирија (о да, има и тога), згоди књижевна награда. И то, све чешће, и понека некад значајна награда. Писац данас мора бити покоран зато што је као грађанско лице упрегнут у јарам свакодневног посла, најчешће државног и чиновничког, који чува као очи у глави. Јер друге зараде нема. Јер је од писања на чистом губитку. А на рачун непокорности више не можете добити никакав кредит, јер сваки следећи режим зна да сте по карактеру непокоран, па ако сте у претходном галамили, ни њему нећете ваљати.

6) Колико је данас књижевност централизована и како

опстајете? Са чиме се све суочавате и на које све проблеме наилазите као писац који живи у провинцији?

Не мислим да живим у провинцији. Штавише, сматрам да живим у центру свемира. Оног свемира који сам, за себе и своју супругу, направио. Београдске дворске паракњижевне игре одавно су иза мене. Шта год о мени писали разни станковићи у бетонима или испод лавабоа књижевних кухиња.

51

7) У време док сте обављали послове директора Народне библиотеке „Светозар Марковић― у Зајечару, могли сте се похвалити елитном едицијом „Исток-запад―. Та едиција је, путем књижевних конкурса, награђивала и публиковала не само неке од најзначајнијих, потврђених аутора, већ је откривала и афирмисала младе. Зашто се угасила?

Угасила се као што се и основала. Једним потезом оних од којих зависи финансирање књижевности. Сасвим је могуће да ће се истим потезом поново и „упалити―.

8) Има ли писац мисију, улогу да нешто промени или

потврди, може ли преузети луксуз да пише за себе и због себе, треба ли да размишља о читаоцу? Зашто ви пишете? Када сте препознали себе као песника и како сте прихватили чињеницу да сте песник?

Немојмо о мисијама и визијама, молим Вас. То је игра која уме скупо да кошта и писца и друштво. Претпостављам да свако крене да пише за себе, у посвећеној тишини и полумраку анонимности. Оно што га извуче на светлост, чини ми се да највише личи на неку врсту сујете. Или потребе да постане видљив, потребе крајње морално проблематичне, рекосмо. Или жеље да покупи неке паре (блогови и друштвене мреже). Или шта год друго. Мени се чини да је сасвим нормално да тај и такав писац мора да размишља о читаоцу. Ко си ти коме ово пишем, и како ћеш ме разумети? Свакоме је стало да га разумеју макар на некој равни. И највећи херметисти и езотеричари тежили су ка томе да тајна остане скривена, али да ипак допре до малобројних посвећених и упућених. Да сам песник, схватио сам релативно касно, и очигледно последњи. Писао сам и ја поезију као тинејџер, јесам заиста, али сам то временом баталио, уписао Светску књижевност, отишао у војску на социјално усавршавање, и одмах по доласку у Београд открио позориште. И то ме је држало две или три године, драматургија и глума пре свега. Па је и то прошло, и вратио сам се поезији. И онда се сећам да сам неке своје песме послао на два места: у часопис „Знак― на Филолошком, и у Дом омладине на курс креативног писања поезије, који су водили Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Брана Петровић, Адам Пуслојић, Алек Вукадиновић и Миодраг Булатовић. И први ме позвао

52

уредник за поезију „Знака―, нећу да поменем име, и ногама изгазио оне моје песме. Буквално. И отпратио ме из редакције речима да би најбоље било да не пишем уопште и никада више. Ни по коју цену. Морам да признам да ме је то баш погодило, али сам се убрзо утешио песничким дружењима на фестивалима по целој тадашњој земљи која се звала, веровали или не – Југославија. И вратим се после једне такве турнеје у Београд и сачека ме позив да се појавим у Дому омладине Београда на курсу креативног писања, на који сам заборавио. И ту ми, редом, горе набројани писци, анализирају песме, похвале ме онолико и препоруче ме за објављивање у периодици. Тако сам почео као песник. А како сам прихватио чињеницу да сам песник? Нисам размишљао о томе, али претпостављам да сам успео некако да се снађем.

9) Постоје читаоци који најпре прочитају почетак и крај књиге, па се онда врате почетку и читају редом. Ваш је обичај да најпре напишете прву и последњу песму, уоквирите терен, а потом склапате структуру. Постављате, дакле, најпре темељ грађевине, потом са неба спуштате кров, а о спратовима одлучујете док се пењете? Да ли вам такав стваралачки процес олакшава пут, или од почетка, унапред, знате шта ћете (кога ћете) успут срести и како ће се пењање завршити?

Не може мени ништа да олакша пут. Такав је какав је, напросто јер сам ја, под један, ужасно лењ писац. Под два, некако увек идем мимо свих обичаја које нормалан свет упражњава. Тако и ово са првом и последњом песмом. Колико се сећам, то радим одувек, од своје прве књиге. У почетку нисам приметио ништа необично, све тамо до четврте, или пете књиге. Ту сам негде схватио да „нешто није у реду―. Али, заиста, у праву сте, на овај начин себи поставим круг унутар којег ћу се кретати. Радознао сам, па волим да знам шта ће бити на крају. Пошто је почетак такав какав је, на њега тешко утичем.

10) Доста је писано о вашој трилогији о Елпенору. За

критичаре су отворене бројне теме, од питања језика, принципа соларног (Одисеј) и лунарног јунака (Елпенор), живота и смрти, смисла и бесмисла. Елепнор је најмлађи Одисејев ратник, како

53

Хомер каже:„ни у борбама јак, ни великим обдарен умом―. Њиме су се бавили Гете (у својој истоименој драми), Јоргос Сеферис, Иван В. Лалић, потом ви. Јасно је зашто је јунак занимљив, с обзиром најпре на апсурдну судбину која га је снашла: уместо херојском смрћу, иако је једини преживео Киркино острво, рат под Тројом, Лотофаге, Киклопа и Лестригонце, он страда несрећним случајем - под утицајем јаког вина, пада и ломи врат. Није ли иронија судбине повод за писање о бесмислу живота, онаквог за какав ми данас знамо?

Не знам шта више да причам о Елпенору. Осим да то његово страдање на неки начин није обављено несрећним него срећним случајем. После много жена и вина, након људи-свиња, може ли се несрећно страдати? Што се ироније тиче, о бесмислу живота може ли се другачије писати?

11) Дуго сте били везани за овог јунака, све до искорака

који вас је одвео, неким другим струјама, у смислу језика, тематике и поетике, на обале различите од оних на које је Одисеј (са Елпенором) доспевао. Шта се у вашем поимању поезије и живота променило? Да ли је искуство, како у поезији тако и у животу, носилац промене и жеље да се трага и открива даље? Јесу ли се у вашем животу та два искуства развијала паралелно и истим интезитетом? Јесте ли најпре сазрели као песник или као човек-индивидуа?

Питање је да ли сам уопште сазрео. Волим да видим себе као песника који никада није довршен, и који увек има чиме да изненади читаоце.

12) Питање идентитета поставићемо стихом из ваше

песме која отвара „Елпенорова писма―: Ово није он, ово јесте он. Јесте ли га заокружили или ћете се још бавити њиме? Хоће ли вас управо ово питање одвести у прозу?

Већ тринаест година пишем, и покушавам да довршим један роман. Упркос томе шта књижевна чаршија серуцка, иде ми веома добро. Међутим, нисам од оних који су потрчали да објаве своју прозу не би ли добили „Нинову―

54

награду. Или било коју другу. Довољно сам, можда и превише, присутан својом поезијом. Роман – може бити објављен и за десет, петнаест година. Елпенором се у поезији више нећу бавити, јер се он појављује као један од ликова мог романа.

13) После трилогије о Елпенору, објављена је

езотерична поема „Гола молитва‖, писана у једном повишеном ритму, херметичним језиком, коју сте сами описали као врсту прелаза, неопходног моста ка светлости, који у ваш опус уноси књига „Педесет‖. Да ли се меланхолични сентимент, коме (по мишљењу неких критича) тежите, сада поново открива, у вашим последњим песмама? И да ли је то заиста сентимент? У прошлом броју „Браничева― објавили смо ваше песме из циклуса „Како јесте―, у којима проговарате другачијим језиком, дозволите да будемо слободни, језиком заљубљеног човека. Колико нас особе које волимо, и које нас воле, формирају као личности и као песнике? Волим да мислим како сам заувек побегао и од

меланхолије и од тишине, да сам тај посао завршио на почетку књиге „Краљевска објашњења―, где кажем: Одбацио сам те ни име ти не смем поменути, мислећи на меланхолију. Међутим, постоји један биографски податак, не сећам се да ли сам у неком интервјуу већ о томе говорио, па хајде да сада проговорим. „Гола молитва― и „Педесет― писане су истовремено. Тачније, „Гола молитва― је започета пре десетак година, а онда сам 2013. године, када ми је живот вољом политичких моћника постао врло тежак и компликован, узео једно дуго боловање, и сваке поноћи седао за сто, и писао до раног јутра. Писао на два различита језика, у два различита ритма, синтаксе. Две тотално различите књиге, једну езотеричну, са стотину кључева закључану, и другу колико год је у мојој моћи прозирну, али меланхоличну никако. Никако. На једној књижевној вечери сам рекао да је то књига у којој има прилично љубавних песама, и настао је шаљиви „спор―, који са господином Чакаревићем имам и данас. Он тврди да ту љубави нема. Ја пак тврдим да има, и да се то наставља у целој трилогији, и кроз „Сећања почињу после смрти― и у „Гибралтару―. Ето нас, дакле, у другој трилогији. Да ли

55

је то језик заљубљеног човека? Мислим да није, јер лако је бити заљубљен, то Вам је као онај Андрићев „пролећни пљусак―, а сасвим је друго нешто волети.

14) Добитник сте награде „Златни библиотекар―, коју

додељују Библиотека града Београда и Радио-телевизија Србије, за популарисање књиге и културе читања. Шта ви данас читате, шта сте читали као дечак, које писце препоручујете?

Та се награда додељивала за оно што се назива популарисање културе читања. А ту сам културу популарисао с места директора зајечарске библиотеке тако што смо имали редовне и квалитетне промоције награђених српских писаца. И редовну куповину књига. Између осталог. Ја нисам ни знао да та награда уопште постоји и било ми је драго да, ето, нисам ни годину дана провео у библиотеци, а већ добијам признање за један користан посао. Шта сам читао? Много сам, и различите литературе читао. Као дечак ишао сам прилично испред уобичајене генерацијске литературе, јер је у нашој кући било много књига, а ја сам тада, као и сада, био радозналац. Хајде да кажем да ми је књига коју сам тада читао, пре више од четрдесет година, остала омиљена до дана данашњег, а то је Сервантесов „Дон Кихот―. Данас као читалац идем „у ширину―. Читам много различитих ствари, неколико књига одједном, неке и не довршим. Управо сам изашао из фазе Пељевина и Сорокина, и планирам да одем „у рикверц― и прочитам Пруста, да изнова трагам за изгубљеним временом. И да, морам да кажем, велики сам љубитељ стрипова, на то ми одлази прилично читалачког времена.

15) Веома сте активни на друштвеним мрежама и имате

много фанова. Колико друштвене мреже штете, а колико помажу писцима? Може ли се тако сачувати приватност и вреди ли постављати песме на временску линију?

Приватност се не може сачувати ни у такозваном стварном свету, а на друштвеним мрежама имамо могућност да приватност дозирамо онолико колико желимо и како желимо.

Откривање није увек било ствар избора. Друштвене мреже су донеле избор. А избор је једноставан: или си на

56

мрежи или ниси. Него си у такозваном стварном свету. Врло такозваном, макар се мени тако чини, јер оно са чиме се суочавам „напољу― је, што би Црњански рекао „да ти се мозак заврти―.

16) Имате богату уредничку каријеру. Били сте уредник

за поезију у „Књижевној речи― и „Речи―, секретар редакција у часописима „Источник― и „Поезија― од 1992. до 1999.године. Шта мислите о улози књижевне периодике данас?

Остало је неколико светионика, међу којима и овај ваш, који осветљава оно што сам у својој више од тридесет година дугој каријери остварио.

17) Хвала вам на овом разговору.

„Са паметним је људима увек лепо попричати―, каже

Достојевски. Хвала и Вама.

Разговарала: Биљана Миловановић Живак

57

Маријан Чакаревић

СЕЋАЊА ПОЧИЊУ ПОСЛЕ СМРТИ Телевизијска критика

(Саша Јеленковић: „Сећања почињу после смрти―, Повеља, Краљево, 2017)

Постоји једна, на први поглед парадоксална,

константа у опусу Саше Јеленковића, која се може свести на питање: како непрестано модернизовати свој израз тако да (п)остане класичан.

Реч је, наиме, о томе да Јеленковићеву поезију обележавају универзални искази, дакле нека врста општих, закључних коментара разноликих животних ситуација, али и више од тога: сам тон песама, као и дискретна, по правилу иронична дистанца у односу на догађај који се опева – подвлаче ту тежњу за уопштавањем, за кристализацијом одређеног егзистенцијалног искуства.

Међутим, управо је наведено искуство оно што је овде кључно, јер без њега песме би се претвориле у вашар баналности и општих места; искуство дакле, као плод промишљања, односно онај тренутак луцидности који долази након, и осветљава и сублимише оно доживљено. Распон доживљеног у Јеленковићевим песмама обухвата по правилу свакодневицу, непосредно окружење, доколицу, посматрање кроз прозор, сусрете са суседима, али сви ти догађаји, или пак њихово одсуство, обитавају негде на рубовима језика: тек понеки занимљив и у први мах неупадљив детаљ покреће асоцијативни ток и постаје повод за песму. Другим речима, овде нема оног модерног, мада заправо најчешће анахроно схваћеног друштвеног ангажмана, који би речима да мења свет, већ драгоценијег и дугорочнијег преиспитивања сопственог места у свету.

А када се то каже, онда се најпре мисли на место поезије, и још и више на место песника у свету. Реч је о теми која доминира у Јеленковићевом опусу, а која је сада, у књизи „Сећања почињу после смрти―, како дакле и сам наслов сугерише – доведена у најнепосреднију везу са темом смрти и широким спектром мотива који су у вези са њом. Јеленковићев лирски јунак, ако се тако може рећи – измешта себе из времена и из живота, да би потом из те, не

58

надређене, већ перспективе на неки начин паралелне са временом и животом, сведочио о њима.

Држећи се старог Хорацијевог упутства да је поезија ту да забави и поучи, Јеленковић додаје и трећи имератив, рафинирану модерну патетику, без које вероватно нема праве поезије, и исписује књигу изванредне виталности, провокативности и мере.

59

Катарина Пантовић НАЈЈАЧЕ ЈЕ ОНО НЕВИДЉИВО

О поезији Саше Јеленковића

Песник Саша Јеленковић (1964) већ четврт века завређује једно од најистакнутијих места у савременој српској поезији, преваливши развојни песнички пут чија је хетерогеност подстицајна за разматрање. Премда би се његово стваралаштво, ако бисмо били ситничави, условно могло поделити на неколико фаза, међу којима би се могле именовати и својеврсне збирке-мостови који представљају прелазе између тих фаза, Јеленковићев песнички опус карактерише, ипак, извесна поетичка доследност. Она се огледа најпре у језички онеобиченој, али трезвеној атмосфери у којој лирски субјект резигнирано и контролисано проговара о свету око себе и стварности коју пропушта кроз изразито личну призму. Друго; велики број његових песничких збирки садржи мотивско отварање према најширим цивилизацијским (античким, архајским и библијским, пре свега) и литерарним реминисценцијама. Најбољи пример тога су збирке којима се песник на почетку и представио књижевној јавности, а то су Непријатна геометрија (1992) и Оно што остаје (1993), али се из вида не сме изузети ни триптих у виду збирки Елпенорова писма (2003), Елпенорово буђење (2004) и Елпенори (2006).

Иако песник интертекстуалне укрштаје и историјске референце обично не користи системски и освешћено, већ пре интуитивно и алузивно, певајући о облицима приближавања средишту света, или, пак, о удаљавању од њега, књиге о Елпенору саобразне су ономе што би савремена критика и наука о књижевности назвале слободним прилажењем миту и његовим својеврсним подривањем. „Рани― лирски јунак Саше Јеленковића преузима идентитетска обележја овог античког не-хероја, хероја са маргине или антихероја, Одисејевог пратиоца Елпенора. Он, наизглед случајна појава у великом хеленском епу, отеловљује младићко нестрпљење и жељу да се што пре оствари као велики јунак. Лирски јунак у Јеленковићевим збиркама јунак је модерног доба и у себи укршта крвотоке и античког и савременог: он је запитан над расутим Ја, нестрпљив да се поклопи са самим собом и усредишти у овом свету.

60

Бескрајна потера за одгонетањем сопства и, уопште, смисла свих ствари, тематска је окосница свих Јеленковићевих песничких књига. Његова егзистенцијална скепса и непрекидна амбиваленција нашла је своје место и у самом називу девете збирке, Књига о сумњи (2010). Ипак, наредна збирка, Гола молитва (2013) умногоме представља известан екскурс у тобоже разуздан религијски занос на плану формалне, језичке и графичке организације. Основне одлике ове својеврсне прогресивне поеме биле су изванредна динамичност и ритмичност, привидно неконтролисан говорни ток, разбијена нарација и логика реченице, крајња асоцијативност песничких слика, као и аутоматско писање, док је наредна збирка Педесет (2014) означила поновни заокрет ка семантичкој прецизности, смиреном тону и очигледном осмишљавању сваке слике које је происходило из неумитног осећања пролазности света и егзистенцијалне тескобе.

Приликом читања ових песама, неумитно се намеће специфично поетско расположење којем одговарају осећања страха од пролазности, па чак и смрти, као и стања неповерљивости, монотоније, усамљености и запитаности над сопственом егзистенцијом, из чега се може ишчитати зрелост песничког субјекта и нешто другачија, пунија визија реалности условљена педесетим рођенданом. Искуство свакодневице је сасвим индивидуализовано, и иако је присутан продор спољашњег света, песнички субјект успоставља дијалог са собом, евоцирајући (додуше, на потпуно другачији начин) поунутрашњење које је свој врхунац досегло у збирци Гола молитва. Самим тим, ове сажете и промишљене песме Саше Јеленковића представљају рекапитулацију његовог песничког и животног искуства, дате у сасвим новом маниру у односу на претходну збирку. Из овакве вишезначности сваке употребљене речи и привидно неконтролисаног говорног тока који лирски субјект ипак успева да обузда формом, песник прави радикални заокрет ка семантичкој прецизности, смиреном тону и очигледном осмишљавању сваке слике, чиме се, сликарским језиком речено, из апстракције враћа фигурацији.

Стил и песнички језик, као и сензибилитет лирског субјекта у књизи песама Педесет подсећају читаоца на ауторове прве збирке у којима доминира известан меланхолични сентимент који се на тренутке граничи са равнодушношћу и резигнацијом. Лирско ја сада на себе ставља маску пасивности и неутралности, свестан тога да

61

појединац ни за шта више није дужан и да утицај на околни свет није више у домену његове моћи. Непрестано се додирују, сударају и претачу једна у другу стагнација и незаустављива пролазност, што се и експлицира у песми која отвара ову збирку, Тако је у свету: „Силазимо, увек силазимо, пролазници / који се не заустављају. (...) Као што се боја суши на зиду, тако је у свету.― Фреквентност употребе речи попут негде, нико, ништа, нешто, никуда, неко, као и употреба одричних глагола у песмама ове збирке сведочи о доживљају да су негација, одричност и неодређеност основни принципи односа света према субјекту и обратно, што је евидентно у песми И тако ја: „Седим и чекам да дође то нешто / што не долази. Да прође то оно / што не пролази. Само једном / или можда још једном, незахвалан.― Вреди споменути да ова песма, на известан начин, сумира суштину и тематски склоп целе збирке: вечито бекетовско чекање и ишчекивање, помно опсервирање света, немогућност конкретног деловања и загледаност у сопствену унутрашњост.

Овакав дијалог са самим собом има трагове у претходној књизи Гола молитва, али су сада мисли и осећања исказани на далеко непосреднији начин, и није присутна презасићеност херметичним и асоцијативним, као и нужно религијски кључ. Песник се креће лагано међу праелементима, дозвољава себи да застане кад год и где год пожели и да изабере начин на који ће се обратити свету. Он је резигниран и у извесном смислу пасиван, немоћан да се покрене, али истовремено фокусиран на ослушкивање и ишчекивање извесне тихе и нејасне будућности. Свет се не може преформулисати и преобликовати, већ се само може подносити, те је човек, у том, смислу, принуђен да му се прилагођава. Овакав став се изриче у песми Акваријум, у којој стихови „Ваздух нас умара, не питамо ништа, / осамили су се људи које познајемо― сведоче о човековој усамљености и прилагодљивости, као и пасивној и неутралној позицији. Лирски јунак о свему што се око њега дешава саопштава тоном који одаје да је то већ и очекивао и да је то финално стање ствари; ништа га више не може изненадити, те постулате живота мирно прихвата.

У интервјуу који је 2014. године дао за часопис Поља1, песник је изјавио да би његова утопија била да напише „књигу љубавних песама― под сугестивним

1 Година LIX, број 490, новембар-децембар 2014. 2 лат. Устаћемо поново; односно, васкрснућемо.

62

насловом „Сећања почињу после смрти―; у истом броју објављено је десет песама из рукописа који је у том тренутку био у припреми. Три године касније, појављује се збирка песама (додуше, не нужно љубавних) која носи управо то име. Овом књигом Јеленковић се враћа поетичком упоришту с почетка своје песничке каријере чиме успоставља дијалог са пређашњим опусом, те представља изузетно сливање чистог лирског, елегијског сензибилитета и финог иронично-интелектуалног дискурса у једно. Ако се узме у обзир чињеница да су Сећања почињу после смрти почела да настају већ 2014. године када је Јеленковић објавио и збирку Педесет, а да је претходне, 2013. године изашла збирка Гола молитва, може се готово са сигурношћу говорити о симултаном настајању три песничка рукописа-пројекта, што и не би било толико необично ако изоставимо да споменемо следеће: у ова три рукописа се јавља по један сасвим посебан песнички глас, различитих од других, као и сасвим разнородне формално-стилске констелације. С друге стране, претпоследња Јеленковићева песничка књига у многоме представља песникову тежњу да се врати поетском исходишту већ поменутих првих збирки, Непријатна геометрија (1992) и Оно што остаје (1993). Дискурзиван, привидно наративан тон обликује дужи исказ који песнику дозвољава да се у формалном смислу размахне некад и до границе песме у прози (песме У неком сну, Чекаоница, Као што ћеш касније проверити), али омогућава и интензивну, некад и надреалистички интонирану сликовност која је богатија и луциднија у односу на претходну збирку. Поетска атмосфера је специфична по томе што се лирски глас непрестано обраћа имплицитном читаоцу (или бар анонимном адресату), и то најчешће кроз императиве што оставља изузетно сугестиван утисак. То је, на пример, случај у песми Тек ћемо се видети, где лирски субјект поручује: „Окупимо се на тргу, причајмо о поклонима, / ако је потребно, ускладимо кораке. (...) / А сада је готово. Опусти се―; у Одмори се он каже: „Одмори се, одавно никога нема / између нас и планина. / Откопчај кошуљу (...) / Помери се―, итд. Овакво својеврсно саветовање, „командовање―, препоручивање некакве радње у прећутном дијалогу и, уопште, певање у другом лицу једнине и множине, одају утисак лирског протагонисте који у потпуности схвата општи поредак ствари и свет доживљава као претерано јасан и без тајни, те се јавља са зрелим опсервацијама. То

63

дубље познавање предметног, људског, али чак и животињског света сугерисано је у песми Еволуција: „Познајем све становника / ове и суседних улица, и њихове / псе, мачке, птице и гуштере. / Научио сам и језике које говоре / пажљиво их слушајући док бунцају / у сну―. Његовој оштрици интелекта ништа не може да промакне и сваки спољни надражај или сећање на прошлост евоцирају осећања које субјект рационално и хладно распоређује у свом уму.

Он, међутим, уједно не производи никакво позитивно искуство јер не успева да пронађе коначно упориште мишљења. Увек присутна метапоетска димензија Јеленковићевог песништва непрестано опомиње на траг неизреченог, недосегнутог, које се само наслућује и пригушено проживљава у својој трансцендентној празнини. Упркос наизглед стабилној позицији, лирски субјект ипак настоји да се усредишти у површном, отуђеном и амбивалентном свету који одише тескобом. У песми Тамо и овде он саопштава: „Немам реч за тамо, нити реч за овде. / Између је бол, између су поређења, / оно чега нема, чему се не види крај, / оно патетично, свирепо, оно поучно / и занесено, о којем читамо у новинама―. Лирски субјект се готово са позиције маргине оглашава меланхоличним и резигнираним тоном, интересујући се за релативно, тајновито, езотерично, и закључује да је много бола и апсурда на овом свету. Тиме се успоставља субверзивна стратегија поимања савременог човека који у овом поретку функционише као појединац, индивидуа, али и као симбол општости, као онај који је осуђен на страдање у сизифовском смислу.

Вечита слутња за једним могућим универзалним одговором за последицу има да протагониста песама тежи потонућу. Он је, стога, приморан да гради властиту стварност одупирући се „лудилу―, док предмет певања остаје у сталном измицању и ишчезавању. У Јеленковићевом поетско-имагинативном систему, свет се испоставља као загонетан и злослутан, и премда спорадично искрсавају тренуци откривања и огољавања, нешто стално остаје недоречено. Сличан сензибилитет најављује и нова збирка, Гибралтар (2018), у којој сам назив упућује на расцеп, прелом, јаз, који у субјекту изазивају далеки, али сигурни предосећај скоре катастрофе што у његовом систему тиња на више равни – и у њему, и око њега. То у многоме објашњава и загонетан тон песама, којим као да се сугерише некакво друго, тајно значење које

64

се никад не експлицира. У том смислу, треба споменути и то да Јеленковић често избегава да именује или дефинише предмет/објекат певања, већ пре оставља утисак опрезног кружења око разуђеног означитеља који не подлеже никаквој прецизној артикулацији, чиме се лирско поље шири најчешће асоцијативним путем. За песника је то, једноставно, оно, „оно чега нема, чему се не види крај, / оно патетично, свирепо, оно поучно (...)― (Тамо и овде). Оно је често и невидљиво: „Ви који улазите, знате ли корак, / заустављате ли дах пред невидљивим, од чега се не бежи, / у које урониш као у дим, као у крвоток― (У неком сну); или: „Унутра и напољу, најјаче је оно невидљиво― (Чекаоница).

Човек, немоћан и исувише резигниран да би делао, у стању је да фигурира као пуки посматрач, аналитичар и коментатор дешавања око себе. Његова, међутим, одметничка, неретко и бунтовна позиција, склона наглим променама, често за последицу има и то да се у конкретној песми тешко може приклонити једном правцу тумачења. Као што је био случај и у Елпенорима, лирски јунак је и нико, и сви; он је у исти мах и свеприсутан и нигде присутан. Сећања почињу после смрти се, тако, отварају као најпре херметична збирка која рехабилитује Јеленковићев лирски сензибилитет и чулни импулс виђен на почетку, док Гибралтар доноси егзистенцијалну и духовну слутњу о општем прелому и иманентној крхкости ствари. Често се стиче утисак (Елпенори, Сећања почињу после смрти) да лирски субјект самом себи пише из смрти у живот и обратно: он је најпре испуњен празнином или одсутан, не сећа се је ли био гладан или глув, и осећа да је отишао из себе у неку смешну праисторију. У том смислу, у Јеленковићевој поезији може се говорити о удвајању и смењивању светова из којих лирски глас проговара, а неретко се чини да је то и својеврсна лиминална, метастварна позиција. Као да тиме песник указује и на својеврсну немогућност и неаутентичност сећања у реалном животу, у ком се чак и "заборав одобрава" и којем се субјект "мора приклонити". У свету свакодневних крхотина и трагова о бившим постојањима, програмирање сећања појављује се као један од најтрагичнијих облика дехуманизације. Овиме се ствара својеврсна животна дијалектика у којој се субјект непрекидно губи, тражи и проналази, потврђује себе и самопориче се, што успоставља трајну несигурност и неизвесност као основни принцип постојања.

66

67

Наталија Гргоринић и Огњен Рађен

БЛАГОСЛОВЉЕНА

Зар је могуће да Он већ не зна што је Андреју на памети и на срцу? Кад мало боље промотри однос у какав су запали Јуна и он, Андреј се не може отети дојму да је Бог наивно дијете које поклоњене бојице ломи како би их имало више. Што је он него вјечни раздвајатељ: Бог који људе дијели од себе и дијели људе једне од других. Чином стварања Бог је одвојио нас од себе, али је фрагментирајући се одвојио и нас једне од других, умрвио је себе у постање, као тарану у јуху. Зашто? Зато да не направимо превише штете. Зато да било што направимо. А истовремено да нам се повећа учинак. Статистичка вјеројатност промјене је већа, већи је потенцијал промјене, ако више јединки стреми према истом, програмираном циљу. Ако су људи у основи добри, ако само ту и тамо погријеше, онда од силног мноштва неће погријешити баш сви у исто вријеме и у истој мјери, према томе, неће доћи до нагле промјене и неће доћи до коначне промјене. Дакле, то је бит Бога, он је себе и нас устројио на тај начин: да се мијењамо, али не пренагло и не коначно. Да нисмо одвојени, ни од њега, ни једни од других, Бог би морао себе сам мијењати. Овако га ми мијењамо. Оркестрирано. Термитски. Ако би мијењао сам себе, већа би била могућност да се нешто погријеши. Истовремено, Бог нам је дао чежњу, чежњу за њим и чежњу једних према другима. А та је чежња потицај за судјеловање у промјени. Желимо бити скупа. Желимо бити једно и због тога пристајемо судјеловати. Јутрос, на путу од жељезничке станице до факултета, Андреј је купио огласник. Сада га листа, на слијепом степеништу. Струже по страницама замотуљком свог рањеног длана. Проучава огласе за станове који се изнајмљују. Нешто мало. Једнособно. Гарсоњера. Све је тако скупо. Како вјеровати Богу када се око нас сваки дан догађају ствари које не бисмо жељели да се догађају? Ни нама, нити било коме другом. Ако је вјера, у основи, гледање мимо великог дијела онога што се стварно догађа, мимо свега онога што не желимо да нам се догоди, зашто онда страх? Ако је Бог прапокретач, мотор и гориво које

68

погони сваку ствар, онда нема мјеста за страх, све је од Бога, све смислено и на мјесту. Страх не може бити одсуство Бога јер оно што је свеприсутно не може бити одсутно. Ни бол не може бити одсуство Бога, ни болест, ни старост, ни патња, ни неправда, ни смрт. Али проблем лежи у томе да, док се онолико свијести колико нас чини обликује у онолико Бога у колико судјелујемо, та свијест има прилику бити сама, без друге свијести, без Бога, не јер Бога нема, већ јер га та свијест која смо ми, није свјесна, јер не зна ни за што осим за себе; и тада, када је сама, и себична, тада је боли, тада ју је страх, тада стари, болује и умире. Умире стално, опет, изнова, све док не одустане од одсутности, све док свијешћу не превлада одвојеност, све док не спозна судјеловање у сваком живом бићу и не пристане бити свеприсутна. Али мир, мир нема цијену. Јуна и Андреј били су најсретнији у унајмљеним становима, у просторима за које је нетко други сносио терет посједовања. Или га барем дијелио. Блаженство младости доиста је у незнању, у способности да се игнорира очито, да се из сваког тренутка исциједи само она, ма и најмања кап угоде, а све остало да се избаци из себе. Проклетство зрелости спознаја је да се налазиш отприлике на пола пута, све чему се можеш надати је да се налазиш на пола пута и да ти га какав мождани, срчани, финанцијски, државни удар неће скратити. Слика у којој ти преостаје живјети неминовно блиједи. Зато људи и не старе једнаком брзином, јер спознаја не долази свима једнако, зато се људи бране од спознаје, од знања, од чињеница, свим расположивим средствима, сапуницама, пјевањем са звијездама, лијековима на рецепт, алкохолом, покер-аутоматима, кућним љубимцима, скијањима, љетовањима, гласном глазбом наглашеног ритма и препоједностављених, репетитивних стихова. Људски род плаћа цијену Божје трансформације. Без одвојености, без умножености нема промјене, али та одвојеност боли, баш као да нас је нетко ножем изрезао од тијела Бога, баш као да смо нарибани комадићи свијести и свјетлости који се сјећају да су некоћ били цјелина. Цијели живот проводимо присјећајући се, но питање на које немамо одговора јест одвија ли се она промјена због које смо створени брже док смо несвјесни цјелине којој припадамо, или сама свијест о одвојености убрзава тај процес. Свака особа, свака јединка немјерљиво је удаљена од себи најближе особе. Како то може бити?

69

Сватко од нас насељен планет, један у милијун галаксија, заокупљен узалудним покушајима комуникације с првим сусједом. И све што нам преостаје јест вјеровати да је тако најбоље, да је тако добро, да је све у реду, да тако мора бити, да ствари имају смисла, да се не мора умријети, да не постојати није исто што и постојати. Превише. Превише наде полажемо у вјеру. Можда би ствари биле боље када бисмо вјеровали у мањи број једноставнијих поставки. Можда бисмо се тада више трудили да оно у што нам је тако лако и угодно вјеровати остваримо овдје и сад, у овом времену, овом простору, овом животу. Није ли то, заправо, кривуља коју прати развој наше вјере и наших вјеровања: почели смо с комплицираним свијетом у којем све има свијест и вољу, све нас вреба, прати, процјењује, кажњава, настанили смо највишу планину у околици мноштвом богова које смо временом проријеђивали, организирали према снази и способностима, према властитим приоритетима, да бисмо у наредним стољећима сво то свето мноштво нашег спаса свели на једног Бога. Истина, још увијек имамо неколико, много, превише тих једних и јединих, тих свемоћних и свепристуних, гурају се, лактаре, газе једни другима по прстима. А књиге, књиге се множе и све оне истине којима мислимо да располажемо само заузимају мјесто једна другој. Није ли вријеме, није ли коначно дошло вријеме да нетко сав тај текст стави на хрпу па из њега извуче оно што је стварно битно, оно што је примјењиво на свеколики људски род, некаква правила којих бисмо се сви могли придржавати? Десет. Може их бити и десет. Или педесет. Али да их се језгровито и прецизно сажме у један једини свезак који би био нешто као повеља људскости, устав човјечанства, лиценцни уговор за крајњег корисника којега би сватко морао потписати прије приступања људском роду и којега би се морао придржавати уколико жели дијелити ову земљу и овај живот са свима осталима. Нешто као... нешто као уговор о најму, најму простора и времена, најму пажње, поштовања и живота. Ево, на примјер, овај. Четрдесет квадрата. Веруда. Двјесто педесет еура. Колико је то? Скоро двије тисуће куна. Уф. Младост на страну, унајмљени стан даје привид несталности, дојам да га се у било којем тренутку може напустити, без икаквих посљедица, уз минималне посљедице, дојам да се властити живот може једнако лако

70

напустити, замијенити за удобнију егзистенцију на бољој локацији. Из џепа извади мобител и полако, двапут провјеравајући сваку знаменку, укуца број. Када мало боље промисли, Андреј не може не закључити да је испунио своју сврху. То је то. То је све за што је био предодређен. Ово сад, оно што преостаје нема никакав смјер, никакав циљ, ничему и никоме не користи. Ако жели бити искрен према себи, он више не игра никакву улогу у животу своје кћери и супруге. Улога коју је имао била је вриједна, далеко од тога да није, но сада је више једноставно нема. Оне су обје свака за себе нашле свој властити смјер: Јуна је на вријеме препознала приближавање смрти па се окренула стварима које ту смрт претварају у нову могућност; Ела тек открива живот и слободу коју он представља. И једној и другој Андреј је само сметња. Заробљен у свакодневним, прагматичним, практичним стварима које можда јесу подлога живота, али саме по себи не воде никамо. Никамо. Никамо даље. „Хало? Добар дан. Зовем ради стана.― Људи имају тенденцију проматрати људско као мање божанско од божанскога, но што је људско ако не божанско, божанско, али ограничено тијелом. Који је смисао те границе? Промјена, преображавање божанског. Адам и Ева који посежу за плодом дрва спознаје, исказују тиме своју људску, али и божанску природу, оно божанско у њима тјера их да се развијају изван граница самих себе, тјера их на промјену, људско није инфериорно, већ је равноправно, истовјетно божанском. Људско је божанско које није у непосредној, сталној, изравној вези само са собом, људско је божанско одвојено од себе, разбијено, смрвљено у прах из којега настаје и у који се враћа. Због тога су основне људске потребе заправо божанске потребе, а све се своде на потрагу за оним другим, потрагу за неким тко није ја, потрагу за тобом, за тобом, драги, за тобом, драга, јер ти си оно што тражим, ти људско, ти божанско, ја људско, ја божанско. Но, људска потреба једнако је тако одраз и божанске неприлике, јер како нетко тко је све, нетко тко је свако ја, како може истовремено бити и нетко други, како може бити ти? „Реците ми, Веруда, стан је на Веруди, али гдје сте то отприлике?― И Андреј види. Сваки дан некоме се нешто указује, сваке минуте сваког сата нетко нешто види, осјети, загази у ту меласу полуприсебних снатрења, магличастих

71

пројекција, дрхтавих нити испредених од меда што се циједи из саме природе, из саме потребе духа да се издигне из тијела. Ништа посебно. Ништа посебно. Сигурно се, ево, управо сада и њему указује, али је он превише заокупљен телефонским разговором да то регистрира. Можда и њему Марија управо сада надуго и нашироко шапуће вјечне истине, али је њему важно како је намјештен стан на Веруди, важно је информацијом о централном гријању као тепихом прекрити рупу у оној стварности на какву је Андреј навикао. „Па треба ми... на дуже, на дуже вријеме, да. За кога? За мене? Не, не. Заправо, да, не, треба ми за кћерку, она је... она ће... али да, да, и ја ћу повремено, да...― Не може се заправо ни говорити о компромису када се човјек одједном нађе потпуно мимо пута који је био увјерен да дијели с оном другом особом. Можда би било поштеније да је, када му се први пут учинило да нитко није ни примијетио да се вратио с посла, можда би било поштеније да је тада једноставно поновно изишао ван, за собом тихо затворио врата и отишао. Камо? Да, наравно, увијек се поставља питање камо. Андреј нема резервни живот у који би могао ускочити када открије да му је овај тренутни дотрајао. Али могао је. Илузија је да се то не може. Људи то чине сваки дан. Обавезе имају смисла само... док имају смисла. Не завршава човјек сам свој живот. Заврше му га други. Они око њега. Заврше га нетребањем. „Да, можда би било боље да, али... Па рекао сам вам, стан ми треба за кћерку која ће ускоро... Наравно да је моја кћерка, о чему говорите?― Али он Јуну треба. Он је треба да поновно постане она која је била. Она... нормална. Јер он би с неким као што је он сам могао живјети дуго и досадно. Она с неким попут себе не би издржала ни један дан. Она без њега? И Андреј види. Али никако не може бити сигуран да ствари које види, да ствари које чује, које си говори, које чује да му нетко изнутра говори његовим властитим гласом, не може бити сигуран да је управо то истина. Јер Јуна... и Ела... Није битно, која је сврха тога, тих гласова и виђења ако му не говоре оно што жели чути, ако се од њега очекује оно што не жели, оно за што није спреман, ако му је његова воља једнако важна, ако му је важнија од божанске. Јер није ли једнако у свему? Бог? И која је уопће улога Бога, ако не да

72

учини да на крају, без обзира на све наше одлуке, ствари ипак испадну добро? „Не, није у другом стању! Нитко није у другом стању... Моја што? Ма, ви сте, жено, сумњиви!― У сваком тренутку свакога сата свакога дана све је отворено, могућности се простиру пред нама као крајолик неуцртан ни у један земљовид. Потребно је само искорачити из калупа обавеза, навика и ситних, бескорисних комоција које додајемо у блато живота као мекиње, као везиво које нас држи на мјесту, на окупу. И с друге стране онога што Андреј вјерује да је он, Андреј, налази се некакав Андреј. Довољно је само да покуша открити тко је то за кога он вјерује да није он и већ постаје он, тај, исти. Није ли то сврха живота, да раскрилимо себе, отворимо се као кишобран, разапнемо се као соларно једро помоћу којега ће наша душа отпловити у вјечност? Није ли човјек једино живо биће способно увијек жељети више? Створен да не осјећа мјеру, ограничења? Човјек користи жеље као чавле којима се прибија на распело властитог костура. Душа, а не кожа виси нам с костију, превише жеља закрчује ум да би се ослухнуло надахнућа Духа. Превише слика, превише живих људи, превише проблема. Све замотано у чвор, све запетљано. Одрежи мисао и жељу рашчеречи жедну у пустињски прах. Или треба обратно? Удовољавати јој непрестано. Удовољавати јој док не престане изазивати, док не зашути, не умукне сама у себи, утопљена у испуњењу, задављена самом собом, угушена у растућем бљедилу набрекла тијеста остављеног да се диже, празна изнутра, напухана жеља, отекло бљедило тијела, крај. Али нема краја. Нема краја жељи. Види Андреј. Јуна има занос, он има муку. Није ли то врло равноправна расподјела брачне стечевине? Види Андреј, Бог му се обраћа, изравно, његовим властитим жељама, благоглагољиво му пуни ухо, види ово, гле‘ оно, учини овако, немој онако, говори му Андрејевим властитим гласом, говори му толико брзо, толико гласно да Андреј није у стању чути самога себе. А Он говори, говори свима, свима се показује као какав егзибиционист који чека у жбуњу уз жељезнички колодвор, чека школарке које журе на влак, кад их спази, искаче пред њих и раствара свој прљави маслинастозелени балонер испод којега нема ништа. Јер, ако би се указивао само некима, само изабранима, какав би то Родитељ био, који неку дјецу покрива небеском перином, а другу лопатом земље.

73

Створитељ то чини, обликује кипић од иловаче, не испадне добро, згњечи, одбаци, затури у неки тајни кутак, проба поновно, неки испадну боље, под прстима и дахом, неки лошије. Створитељ бира по универзалним естетским мјерилима, али Родитељ не смије бирати, он пригрљује све. „Кучка,― Андреј промрмља у угашен мобител. Сувремена технологија ускраћује могућност трескања слушалицом. Постоје апликације. Сигурно. Данас постоје апликације за све. Апликације начињене да живе нечији живот умјесто њега самог. И апликације које му омогућују да живи нечији туђи живот. Андреј би једну такву. Чак зна тко би хтио бити. И када. И гдје. Једини члан родбине с којим Андреј одржава редовиту везу уопће не зна да Андреј с њим одржава везу. Не може ни знати. Умро је. Андреј не зна точно када. Не зна ни гдје. Ујак Јосип. Или, прецизније, праујак, брат његове баке. Крајем тридесетих прошлог стољећа емигрирао је у Аргентину. Задње што се о њему знало је да је у Буенос Аиресу уређивао мали исељенички лист, тједник неког носталгичног имена. Отада, од средине четрдесетих, ништа. Андреју није познато због чега је Јосип напустио домовину, нити због чега је његова обитељ у тој домовини заборавила Јосипа. Можда се радило само о удаљености коју је додатно нагласио рат. Можда је Јосип побјегао од нечега. Можда је ондје, у том Буенос Аиресу открио да је заборав мек и топао попут гушчје перине, истина, понешто тугаљив, изнутра као да нешто потеже утробу, некаква додатна сила теже, уз ону уобичајену, али се ту тежину може лако компензирати на начин да се властити живот, сјећања, осјећаје располути, да се стару половицу баци па потпуно посвети оној другој, новој. Свака ствар, ако јој дамо довољно времена, има тенденцију да се мијења, свака ствар склона је промјени, бржој или споријој. Материја коју сматрамо неживом има склоност споријој промјени, жива материја, дакле, материја која садржи више свијести, више онога што бисмо назвали божанским, склонија је бржој промјени. Што је била она рајска јабука ако не позив на промјену? Узми је и изгубит ћеш стање равнотеже које мислиш да имаш, бит ће болно, бит ће ружно, можда само у почетку, али јабука је постављена да је убереш, да дође до промјене, јер промјена је нужна. Адам и Ева имали су на располагању вјечност да се одлуче посегнути за јабуком. Био је то прилично прљав трик од стране Створитеља, јер ако

74

некоме даш вјечност да нешто учини или не учини, он ће то сигурно учинити. Слично је и с постанком: небитак, ништавило имало је довољно дуго времена да би се почело мијењати у битак. Будући да је небитак бесконачан, производи и бесконачно много битка. Небитак и битак постоје успоредо један с другим. Све што јест и оно што није само је становита мјешавина битка и небитка. Особа, ја, его, откинути је дио Бога који се самообликује у интеракцији с остатком Бога и тиме судјелује, кроз тјелесно постојање учи судјеловати у сустварању Бога. Еволуција живота од једностаничних организама до човјека није изолиран процес, већ дио процеса развоја енергије од ништавила или некакве преденергије, предпостојања према потпуном постојању. Кужиш? Ујак Јосип је у Буенос Аиресу сигурно постао Јосé. Интернетском претрагом Андреј је пронашао адресу и број телефона неког Ненада који је испред презимена идентичног Јосиповом имао и једно „Ј―. Андреју су требале године да се одлучи провјерити је ли то стварно Јосипов Ненад. Што ако Јосип стварно није желио да га се нађе? Што ако му се чинило да његов живот није дорастао судбини која му је била зацртана, ако није имао ни воље ни могућности бити богати ујак из Аргентине, егзотични ујак из Аргентине, пустолов, јунак, тајанствен, романтични лик, легенда? Што ако није успио одмакнути даље него двадесет километара од обале на коју се искрцао, ако му је требало двадесет, тридесет година да из првог унајмљеног сиромашког станчића утекне у приземницу у предграђу, у улици без асфалта, у улици жељезних жичаних ограда и капија, у улици локота и избрисаних кућних бројева? Андреј није назвао, али је преко интернета пронашао једине двије адресе уз које се потврђено повезивало Јосипово име. Није назвао јер је призор на екрану, аутоматски учињена снимка прочеља тужне куће стала на крај Андрејевој знатижељи. Кућа је изгледала празна. Притиском на котачић миша Андреј се могао приближити до самих врата, али не и позвонити на звоно, не и ући унутра. Свеједно, био је сигуран да унутра нема никога, нема никога код куће, осим остатака сјећања која изазивају тек лагану мучнину, морску болест, удаљеност; удаљеност је превелика и тијело реагира на саму помисао да би је се могло превалити, јер се ова удаљеност не мјери само километрима, већ и годинама, и ономе кога нема унутра, ономе тко није код куће не треба пажња странца која би цијели један живот свела на

75

обесхрабрујући детаљ, цртицу, дојам. У први је мах Андреј био захвалан на ограничености технологије која му није допуштала да продре дубље у приватност тог аргентинског дома јер био је сигуран да би покушао, када би само могао, када би могао то направити неопажен, неизложен. Но, и прије него што је склопио рачунало, схватио је да је већ отишао предалеко, схватио је да је оним посљедњим зумирањем добио увид у властити живот. У јеку властите смртности. У празнину. Што је човјек? Што је појединац? Што си ти? Један једини неурон у тијелу укупног постања. Сам по себи небитан, ни по чему посебан. Твоја функција, твоја сврха долазе до изражаја тек када си повезан с другима сличнима себи, с другим станицама. Чињеница да си свјестан своје маленкости не чини твој живот ништа лакшим. Управо супротно, једини начин да се задржиш на површини мора депресије јест да вјерујеш у апстракцију према којој си и ти дио нечега важног, нечега већег од пуког зброја свих својих саставних дијелова. Ти, ти си Бог. И твој сусјед је Бог. Ти повезан са свим осталим живим бићима, с природом, с материјом у свим њезиним облицима, с енергијом у свим њезиним облицима, ти уплетен у мрежу свеколике истине. Својим судјеловањем употпуњујеш Бога, омогућаваш му бити све што може бити, омогућаваш му бити. Све. Свет. Свијет. Свијест. Свјетло. Јер Бога нема без тебе, Бога нема мимо тебе и нема га мимо везе коју остварујеш с другима, ти, неурон; ти, Бог; искра комуникације између тебе и претходног, сљедећег, другог, титрај, тренутак повезаности. Тренутак повезаности мимо којега нема другог Бога. Зар не видиш? Божанска свијест не постоји без људске, човјекова свијест саставни је дио свијести Бога. Погледај! Човјечанство је строј за производњу божанске свијести, уређај који бесконачној енергији даје облик, божански облик. Јер Бога нема без онога који би га Богом назвао. Зато је немогуће избјећи одговорност која те допала, немогуће је одгодити задатак који је пред тебе постављен, твој сваки чин је боготворан, ти имаш обавезу... Што му преостаје? Андреј одложи огласник на степеницу покрај себе. Јуна. Јуна више није налик себи. Њезина се преобразба само наизглед догодила преко ноћи. Сада му је лако видјети да се годинама повлачила од свијета, као да у пијеску уклања властите трагове. Посао јој

76

је био тек изговор, параван. Када се налакти над какву нову књига, када ради на неком новом пројекту, она је тек дијелом, тек трећином ондје, док све остало од ње, оне двије трећине, дуби рупу у дану, пролаз у нешто за што она вјерује да се налази с друге стране тренутка, нешто веће, важније, нешто трајније, нешто вјечно. Њезин је дан сачињен од навика и рутина којима је једини смисао губљење времена, јер губећи вријеме Јуна вјерује да губи све оне дијелове себе који јој отежавају разговор с цјелином чији вјерује да је дио. С оне стране Јуна вјерује да ће пронаћи све, све што јој треба, све, чак и оно што мора напустити да би прошла кроз ту мембрану, тај аеродромски рендген смрти кроз који се мора проћи без метала жаљења и метала страха. А све ово, све ово сада, само је скидање завоја с Јуниног лица, а испод завоја је нетко други, нека друга, нетко кога Андреј више не препознаје. Тек повремено ова га нова Јуна подсјети на ону стару, бившу, али и тада само као да му се руга, као да га исмијава. А Ела? И она се промијенила. Али то се могло очекивати. То је требао очекивати. Ела није више она мала дјевојчица. Већ готово три, чак четири године. Задњи пут, када је то било, задњи пут када ју је Андреј узео у крило открио је збуњујућу нелагоду, Ела је у кратком времену прерасла Јуну и одједном је Андреј схватио да, умјесто у њезино тјеме, гледа равно у њезино лице, равно у њезину нелагоду. Након тога? Можда би се загрлили при честитању рођендана. Обоје би пољубили зрак. Или косу. И сваки пут Андреј би закључио, без трунке сумње, да, и Ела. И она је постала нека друга. Можда још увијек није одлучила тко жели постати, али више није била иста, а све што је Андреју преостало био је својеврстан изазов на који се он нећкао одговорити, питање на које се бојао да зна одговор, питање на које му се одговор никако није свиђао: Може ли и он постати нетко други?

(Одломак из романа „Благословљена―)

77

Миодраг Милић

КОШМАР

Смиреним кораком ходочасника излазим из

Дубоког потока на велико брдо, у бискупљачки атар. Па, ногу пред ногу, полако, ка Церју. Упекла звезда, а ја улазим у дебелу хладовину церове шуме. По белешкама мог оца, које сам накнадно пронашао након његове смрти, овде сам негде зачет, крај пута. Размишљам како су место и време наведеног догађаја утицали на мој карактер. То је било у рано пролеће, када се пророда буди, и отуд моја плаховитост. А како је овде царство дивљих свиња и вукова, ни сам нисам знао где је у мени гранична линија између инстинкта и интуиције, животиње и човека.

И док ми мисли лутају од оца до мајке и осталих предака, тргох се и пренеразих. Крај пута човек, моје висине и средњих година, са бркчићима и кукастим носем, у некој старовременској одећи, са пиштољима и ножевима за појасом. Забезекнут и укочених уста, у тренуцима опуштености дозволих себи да будем неопрезан и изненађен. Он се широко осмехну и поздрави ме са „помоаже бог, рођаче и јуначе―. Ово „јуначе―, у реду. Јиначио сам се ја, да не кажем курчио, и кад је требало и кад није. Некад пијан, некад трезан, а некад само луд. Али како „рођаче―? И сину ми кроз главу: Војвода Миленко! „Бог ти помогао, војводо―, замицкујем ја, а испд ока посматрам оближњи гистиш у правцу Душника, у који бих да шмугнем, као свака нормална животиња. Схвати војвода да ме је препао и изненадио, па како ме потапша по рамену, на мени се створи иниформа припадника Ратне морнарице из састава Речне флоте којој сам припадао за време одслужења војног рока у ЈНА. Мајко моја, ја сам опет полудео! Са чином командира одељења, у морнаричкој униформи, шетам са Војводом Миленком и ћаскам шумским путем. А он ми се вајка: „Вожд ме притиска да распустим овај

78

харем―, и показа руком у правцу шуме. Ја се прекрстих, али мени више ни бог не помаже. Видим педесетак жена, младих, лепих, поседале испод дрвећа. Неке се чешљају, друге огледају и мажу неким помадама, а ове најближе путу смејуље се мојим пантљикама на морнарској капи. А војвода настави да се вајка: „Ма пустио бих ја њих, али коме и где?― Оне за мотику нису. Посекле би и ноге и усеве. Не разликују оне кукуруз од кукурузаре. Научиле су добро да једу. Траже ми сутлијаш и ћетен алву, као да сам ја неки шећер-ага. Грехота да их распустим, пропашће овако младе и лепе по кличевачким ритовима пуним комараца. Зато сам их и склонио овде, а и себе, од Црнога Ђорђа―. Па завапи:„ Помажи, рођаче!―

Растављам се ја понекад с мозгом, али да станем на црту Црном Ђорђу! А онда, као прави ратник, решавајући проблеме у ходу, предложи ми да дођем са мојом диверзантима из Флотиле и да изминирамо целу Горицу, да бисмо запречили Дунав и онемогућили Турцима повратак. Још ме подсети да имамо брзе гумене чамце са по два „Џоносон― – мотора, па ако камен са Горице недобуде, ми часком пређемо преко, те срушимо и брда изнад Базјаша и одбранимо се од османлија. Изгубљен у времену, а и у простору, само сам знао да ћемо још већу силу навући на врат: Варшавски или НАТО пакт! Па, шта је сад Црни Ђорђе за ове? Ја сам и тако извршавао само немогуће задатке. Могуће су извршавали други. Климнух главом у знак пристанка. На изласку из шуме, војвода ме потапша по рамену и несетаде. А ја, само што скренух поглед на другу страну пута, имам шта и да видим. Постројени трећепозивци изугинули на Раму и Затоњу, октобра 1915.године. На чело строја застава Краљевине Србије и резервни поручник командује „на десно равнајс―, а онда са уздигнутом сабљом загази стројевим кораком према мени и на три корака стаде као укопан, па даде рапорт: „Господине капларе, овај, друже десетаре, дозволите да се обратим и представим: резервни поручник тај и тај, командир

79

те и те чете, тог и тог батаљона, тог и тог пука трећег позива. Стање је редовно, сви смо изгинули безвезе и отписани као расход. Молим неколико рефлектора и митраљеско одељење ради успешног обезбеђења линије, и макар логистичку подршку из Флотиле. О евентуалном запречавању Дунава код Рама ћемо након добијене сагласности од Врховне команде―. Само што рекох „разумем―, нађох се у манастирској порти и поред мене прође владика мрмљајући себи у браду: „Племе моје сном мртвијем спава―.

Боже, да ли сам ја у Нимнику или на Цетињу? Да ли је оно Ловћен или Анатема? Да ли ћу се сутра пробудити у кабини заповедника бојног брода или у униформи, макар контраадмирала, у касарни Марије Терезије, претворене у неуроспсихијатријску болни-цу?

(На Петровдан 2016, Поповац код Великог Градишта)

80

Станија Миловановић

ЂУРЂЕВДАНСКО ЈУТРО

После десетак тмурних, кишних дана, права је

благодет осећати на себи топле сунчеве зраке и гледати како се цела улица купа у светлости, чиста и умивена.

Липе су се одавно окитиле великим зеленим листовима, жбуње поред тротоара нарасло до кресања, травњаци блистају високом сребрнастом травом, а у крошњи старих јасенова чује се песма славуја.

Озарена лепотом јутра, тротоаром се хитро кретала једна жена. Претрчавши улицу на најпрометнијем месту, упутила се уобичајеном стазом. Пролазила је поред сиве судске зграде и гледала невен који тек што није процветао, мајске руже у великим пупољцима, прецветале лале иако је био тек шести мај.

Удисала је опојан мирис свеже покошење траве, а у ушима јој је одзвањао звук ручне косачице. Подсети је тај мирис на њена родна поља, ливаде и сенокосе. Увек је у њој лепо време будило сећања на лепе успомене. Посебно су је радовала оваква пријатна јутра.

Поглед јој паде на млади брачни пар, мушкарца црног, средње висине и витку жену плаве косе и беле пути, нешто вишу од мужа. Жена је гурала колица у којима је спавало слатко детенце чија боја коже није била ни црна, као у оца, ни бела, као у мајке, већ жућкасто смеђа.

Отац је сигурно Циганин, помисли Смиља, и мисли јој се вратише двадесетак година уназад, на вест да се Нена Миљина удала за Мићу Циганина. Био је то леп младић, можда лепши од свих момака у селу у то време. Чак није подсећао на Циганина.

Цело село се згражавало. Нена је била млада и лепа и имала је завршену средњу школу, а Мића је имао изучен занат.

Смиља се није згражавала. За њу је љубав била љубав, а кад је љубав у питању, онда нема препрека. Честитала им је на храбрости што су се дрзнули да се узму. Показало се, да се та љубав, из ко зна којих разлога угасила, и они су се растали.

Али њена сећања нису ишла тим током. Та сећања су била подстакнута скорашњом свађом са мужем који јој је бесан рекао да се виђао са Неном и нешто још горе. Кад

81

се са њом, Смиљом, забављао, а она је мсилила да је воли, код њене куће, у њеној соби, Нену је миловао.

Били су сами, њих двоје. Нена је дошла да врати неку књигу, повода се баш тачно не сећа. Била је пријатељица њене сестре и Смиља је према њој гајила извесне симпатије.

Као муња, блеснуле су јој кроз мозак Миланове речи: „Док си ти кувала кафу, миловао сам јој колено, младо, лепо. Још раније смо водили љубав. Била је за тебе марка.―

Поново су, као ножем, секле његове речи тако да је у грудима осећала скоро физички бол. Бол, који умине, али се са сваком новом свађом поново јавља. Бол, који ће је парати докле год траје њено измучено биће.

Није му довољно што јој сада, такорећи на очи, показује своју љубавницу, него је и мучи прошлошћу. Каља тај почетак њихове љубави који јој је једино остао, за који се грчевито држи, и у мучним часовима туге, сећа. Тешила ју је помисао да ју је бар некад волео.

А шта сад? Шта јој то сада прича и да ли она добро чује? Тад, кад ју је, како прича, много волео, када је стрепео да ли ће прихватити његову понуду да се уда за њега, тад је миловао младо колено друге девојке. А колико је младих девојака срео за ових осамнаест година? И ова садашња његова љубавница је млађа од ње.

Ход јој се само начас успорио, па опет убрзао. Журно је прешла улицу код другог семафора, читаво трчећи, бојећи се да ће се сузе, које су навирале, потећи и скотрљати се на влажан плочник, одакле ће их однети аутомобили на својим точковима или ће испарити, отићи у небо, које је тада било скоро сасвим ведро.

Сунце је није више миловало по лицу већ јој је ишло у очи, маглило поглед онако замагљен од суза, а лепо ђурђевданско јутро се претворило у тмуран и кишан дан.

Узалуд се после сећала Ђурђевдана из детињства, када ју је ујутру чекала китица цвећа на јастуку. Били су то звончићи, ђурђевак, здравац и обавезно коприва са цвећем. Пред очима су јој ишчезавали јастуци детињства и мирисни ђурђевдански букетићи. Израњао је само кревет на коме су седели Милан и Нена док је она у кухињи кувала кафу.

82

Алекса Аранђеловић

МАЛА АЊА

Д. В.

„ – Триста црвених ружа прекривају твој бели грудњак,

крв ти ври и мирише око појаса.

Али ја више нисам ја, нити је мој дом више мој‖.

Ф. Г. Лорка

I

Само сам њу одувек имао – Малу Ању. Више се ни не сећам како смо се Ања и ја срели. Били смо мали.

Ања је имала велику, округлу главу и много грубих и рашчупаних коврџа. Волео сам да се играм са тим коврџама. Једини проблем је био тај што сваки пут када је Ања желела нову фризуру, а ја желео да јој угодим, чешаљ је бесомучно чупао њене праменове, и она би вриштала на мене да престанем. Тако је Ања, од када памтим, увек носила исту фризуру.

Ањине бадемасте очи су биле најлепша ствар на њеном лицу. Чак и када је једно око изгубила, остала је лепа. Сећам се колико је плакала. То око више никада нисмо нашли. Ово око које сада има, волим више него ишта.

На њеном порцеланском лицу, монотонију су једино прекидали ружичасти и румени образи и јарко црвене малене усне. Најлепши тренутак на свету је када се ти образи осмехну, а са малених усана склизну топле речи које су ме увек умиривале. Ања ме је много волела. Остатак Ањиног тела био је мален у односу на њену главу. Одувек је то прихватала, и често смо се због тога кикотали. Ања је и поред тога била најлепше створење на свету.

Увек је носила розе кецељицу. Та розе кецељица је постала део ње. Увек је била уредна и чиста. Ања је стално пазила да се не упрља. Чак је и мене опомињала кад год бих се негде испрљао. Увек сам је слушао.

83

Мале беле руке су биле меке и нежне. Стално су биле топле. Њихов нежни додир је по мом телу ширио топлину. Никада нисам пустио њену руку, чак ни ноћу када је спавала. Увек је била са мном. II

Никада нисам знао где је све почело. Како сам упознао Ању? Како сам је пронашао? Све је ово јако згодно. Неки људи по цео живот не могу наћи пријатеља, док сам ја са једним рођен. Барем мислим да сам рођен. Када је то било? Рођен сам онда када је рођена и Ања.

Ања и ја смо одувек заједно, у то сам сигуран. Без Ање не желим да ме има. Без Ање ме нема. Пријатељство је чудна ствар. Баш ми је жао људи који немају пријатеље. Свакоме треба по једна Ања; али не моја; не, никако. Моја Ања је само моја и ја је не дам никоме.

Сећам се када ми је први пут проговорила. Одмах након ње, проговорио сам и ја. Али, то је само она могла чути. Проговорио сам за њу.

Она је била та која ме је држала за руку када сам проходао. Она никада није ходала. Могла је да хода само уз моју помоћ. Никада нисам испуштао њену руку; увек је ишла где год сам ишао и ја.

Ања ме је увек чувала и увек посматрала. Увек сам је држао уз себе, чак и ноћу; поготово ноћу. Увек је спавала у мом кревету отворених очију. Увек је на мене пазила и чувала ме. И даље не знам како је изгубила око. Увек је говорила да ми га је поклонила, да ме чува. Ја никада нисам разумео где је то око. Само сам једно знао – Ања је мене увек посматрала. У мраку није било лепшег призора од тог њеног ока; увек сам ја био у њему. III „Зелено, волим те зелено...‖

Одувек сам волео зелену боју. Желео сам да Ања барем једном обуче зелену кецељицу. Она никада није желела да се одвоји од своје омиљене која је била розе. Потајно сам патио.

Волео сам да проводим време окружен зеленилом. Увек сам водио и Ању са собом. И она га је волела. Највише је волела зелено језеро.

84

Дуго бисмо тако седели над смарагдном површином језера и гледали једно у друго. Какав би мој живот био без ње? Зелено би јој дивно стајало.

„Али ко ће доћи? И одакле?

Она чека на балкону, зелене пути, косе зелене, сањајући горко море‖.

Волела је ове стихове. Често бих јој на обали језера

рецитовао целу Романсу месечарку. Волео сам да рецитујем, а она ми је увек говорила да имам предиван глас. Пажљиво би ме слушала, а понекад чак и заплакала. Једног пролећа смо сваког дана долазили на језеро. Латице трешње су падале и померале мирну смарагдну површину најлепшег огледала на свету. Лежали смо на маленом ћебету и разговарали, као и много пута пре.

У једном тренутку, Ања ми је рекла да жели да плива. Ја никада нисам пливао; нисам ни знао да пливам. Никада о томе нисмо разговарали, увек смо само посматрали нежне цветове трешње како то раде. Ања је волела трешње. Волела је чак и да јој украсим косу цветовима. Онда би се шепурила и о себи говорила у трећем лицу са „Трешњица‖.

Нисам никада могао да је одбијем. Ако су то трешње радиле, зашто не би могла и Трешњица? Понудио сам јој да јој скинем кецељицу, али она то није желела. Желела је да буде розе док је пливала. „Хоћу да будем права Трешњица!‖

Све ово ми се чинило као јако лоша идеја. Не могавши да је одбијем, пустио сам је. Први пут саму. Желела је да плива, али ја то нисам могао. Не знам шта ми је било да је пустим саму. Волео сам је, а када некога волиш не треба га пустити, зар не? По први пут у животу, остао сам сам.

Пришли смо ивици језера. Хладна вода ми је била до колена. Ања је то желела. Пустио сам јој руку. Мисли су ми одлутале. Око мене више није било ничега. Ако нема Ање, нема ни мене. Ањиног додира није било нигде. Где сам ја?

У живот ме је повратио врисак. То је била Ања. Потонула је. Без размишљања сам скочио у воду.

85

Ја сам од Ање био много крупнији. Могао сам у води да стојим. Извукао сам је, а она је у мом наручју дрхтала и плакала.

Увијао сам је у ћебе, уплакану, после купања у прљавом језеру. Тамо се више никада нисмо вратили. IV

Памтим је само по гробу. Говорили су ми да се звала Ања. То чак није био ни прави гроб. Више је била малена хумка обележена каменим спомеником; није био ни прави споменик, био је камен. Имена нигде није било. Ањин гроб сам почео да обилазим много после њене смрти. Нисам ни знао ко је Ања.

Гроб обрасао травом сам пронашао после много година у маленом шумарку. Био сам сам. Одувек сам налазио мир на овом сликовитом месташцету. Дрвеће је било распоређено у правилан круг око маленог пропланка. Крошње као да се уопште нису пружале на ову страну. Све је увек било обасјано сунцем.

Камени споменик био је лицем окренут северу. У подне је увек говорио колико је сати. На местима тројке, шестице, деветке и дванаестице, на скоро савршеним растојањима, налазиле су се четири липе.

Волео сам ту да седим и да миришем цветове липе. Били су предивни и подсећали су ме на мирис трешње. Овде трешања није било, али сваки пут када бих овде дошао имао бих жељу да их једем. Због тога сам сваки пут када сам посећивао Ањин гроб носио корпицу са трешњама. Сваки пут бих половину оставио Ањи.

Посматрао сам тако четири страшне липе и размишљао; четири липе су уоквиривале малени пропланак као миришљави зелени венац; без њих ово место не би изгледало овако. Ањин гроб је гледао у северну липу; вероватно се Ањи та највише свиђала. Ја сам највише волео ону јужну.

Посматрао сам јужну липу и мирисао њене цветове. Деловала је готово краљевски. Пропланак који је украшавала био је једино достојан краља. На пропланку је живела само Ања; она је владала пропланком и сви смо били њени.

Господарица је била предивна. Понекад сам је виђао како сва бела седи на каменој плочи и посматра

86

север. Увек ми је била окренута леђима и нисам јој видео лице.

Одлучих једном тако да је изненадим. Владала је толиком лепотом без круне. Она је и без круне била најлепша, па сам одлучио да јој направим две; једну бих задржао за себе да ме сећа на предивну господарицу; она за ову моју круну никада не би знала; њена би увек била најлепша.

Посматрах четири липе и у моју руку паде златни цвет. Ово је почетак.

Кретох од југа, да ме Господарица не би видела. Почео сам да плетем венац од цвећа достојан њене лепоте. Кренуо сам ка истоку; цветови тамо су били бељи од ових јужних. Господаричина круна ће бити најлепша; свака липа ће јој подарити своје цветове.

Дрхтавши дођох до севера. Када сам се окренуо, Господарице није било. Сада је право време. Обрах цветове са севера који бејаху исто онолико златни колико и они на југу. Када сам боље погледао, две липе су биле идентичне. Господарица и ја смо одувек гледали у исту ствар.

Све се завршило на западу. Белина западних цветова дала је божанствену лепоту краљевском дару. Поноћ је увелико прошла, и одлучих се да пођем на починак. То ће бити под јужном липом.

Сунце је стајало директно изнад споменика на коме је седела Господарица окренута северу.

Узех обе круне и тихо се упутих ка средини пропланка. Господарица се није ни окренула. Тихо прилазим и понизно јој спуштам сјајни венац на главу. Он пада на камен.

„Шта ја ово радим?‖ Не скидајући поглед са врха камена украшеног

липовим цветовима, стављам своју круну на главу. Замирисаху трешње.

Златни венац дотиче моју главу и нема више ничега. Када сам поново шетао овуда, на четири липе почевши од севера беше исписано: RE – SUR – GE – MUS2.

2 лат. Устаћемо поново; односно, васкрснућемо.

87

Јелена Стојановић

ШЕПРТЉА

Сударили смо се на улазним вратима зграде.

Враћала сам се из продавнице, руку преоптерећених кесама. Било је у њима разноврсних свакодневних намирница, попут брашна, картона са јајима, млека, сокова и сличних потрепштина. Стварно сам се намучила да све то пешке донесем до зграде. Готово да сам се искилавила од тежине свих тих намирница и таман када сам у себи помислила како сам успела да дођем до циља, наишао је он, Шепртља са својим лабрадором, да ми све поквари.

У тренутку када сам вадила кључ од зграде из мале преграде новчаника, мој драги комшија је снажно гурнуо врата и оборио ме са све кесама на земљу. Мој кратак лет се срећом завршио два корака надомак степеница, али моје кесе су наставиле даље својим путем низ степенице. Шепртља ми је помогао да устанем, питао ме јесам ли добро и безброј пута се извињавао због овог малог инцидента.

Иначе, заборавила сам да напоменем да је Шепртља био најновији станар моје зграде и да је већ недељу дана од како је дошао, био главна тема мојих комшиница.

Елем, да се вратим на причу. Снажно сам ухватила његову руку и нагло устала. Све се тако брзо издогађало да ми се завртело у глави. Од силне његове говоранције, чула сам само овај мали део. - Извините,стварно нисам намерно... Надокнадићу Вам ја сву штету, не брините. Стварно ми је жао..

Најпре нисам схватила о каквој ми он то штети говори, али када сам се окренула лево од себе, имала сам шта и да видим. Низ степенице су се сливали млеко и сокови; јаја су се жутела на земљи као спремна за кајгану, а поврх свега тога, Шепртљин црни лабрадор се ваљао у мојих, једва донесених, пет килограма брашна, бацакајући унаоколо поцепани џак. Од силне прашине коју је подигао, почела сам да кашљем и управо то је била кап која је прелила чашу. - Јесте ли добро? Могу ли да Вам помогнем ?- љубазно је упитао.

Кашљала сам још неколико секунди, а онда сам га бесно погледала у очи.

88

- Ма, склањај ту џукелу оданде! Погледај шта сте урадили! Ја сам то једва донела до куће! Искилавила сам се бре и презнојила петсто пута док сам довде дошла, само да би ми ви... да би ми оборили све ово, је ли ?! Ма... ма ти си бре једна глупа шепртља, ето шта си ти! – урлала сам.

Задихала сам се од силне вике и поново почела да кашљем. Лице ми је било црвено од беса, а ,,опуштена― пунђа се начисто распустила. Дубоко сам дисала и након неколико тренутака сам се малчице смирила. - Извините још једном, комшинице. Ево, одмах ћу Вам надокнадити претрпљену штету, само ми кажите колико треба. – рекао је нешто јачим, али и даље смиреним тоном. Извадио је мало блокче и хемијску из џепа. Заправо, то није било блокче, већ бланко чекови. Почео је да попуњава један од њих и када је дошао до поља где треба да унесе износ, упитно ме је погледао.

Ћутала сам оборене главе. Ионако ме је било срамота што сам извређала недужног човека, а камоли још да прихватим његов новац. То није долазило у обзир.

Преда мном је стајао један лепо развијен мушкарац, у сивој адидас тренерци испод које су се назирали снажни бицепси. На себи је имао неки необично јак и примамљив мушки парфем. Од силних, дубоких удисаја, ноздрве су почеле да ми бриде и да ме пеку, а онда сам схватила да се понашам попут полицијског пса који њуши траг за дрогом, те сам се тихо накашљала.

Наравно, Шепртља је приметио то моје њушкање и самозадовољно се смешкао. - Ахам, као што сам и мислио... У реду, мислим да ће оволико бити довољно. Ваше име је? - изненада ме је упитао. - Марина... Марина Бошковић. - изговорила сам кʼо из топа и пружила му руку. Нисам одмах схватила суштину његовог питања.

Попунио је и последње празно поље на чеку и гурнуо ми га у већ неколико минута испружену руку. - Изволите, комшинице Марина и извините још једном због овога. Неће се поновити, обећавам. – рекао је и благо ми се осмехнуо својим белим, правилним зубима. -Хвала! – рекла сам збуњено.

И, таман када сам хтела да му се извиним због свих оних малопређашњих увреда и да му вратим тај чек који сам махинално узела, он је већ одмакао са својим црним лабрадором, умрљаним од белог брашна и јаја.

89

Небојша Лапчевић

У ХОТЕЛУ „ЖИРОВНИ ВЕНАЦ“

Јединa нам је заједничкa страст према штампи. ,,Тако је―, рече Тантуз ,,донесите ми, јутрошње новине, за вест за коју може бити касно, кад се поново будемо срели―. ,,Цело окружење – хотели ,,Москва―, ,,Балкан―, ,,Касина―... – говорио је у заносу Мома Димић, Бати Ђидићу и вашем приповедачу, на вечери после промоције књиге – те и хотел ,,Жировни венац―, мислим, деловало је престонички углађено, скоро намрштено баш као и већина пролазника у густом саобараћају―...

Мома је био ,,антологија прича о Београду― сам по себи. ,,Као да су носили маске, рекох. ,,Само су те маске упућивале на ђаволију...―, настави он и отпи мало белог вина.

Тантуза, преступник, а сви су добро знали, није га маска могла сакрити. Одбегли Тантуз је био један од оних ликова, који чим негде крочи, остаје све док не направи нешто противзаконито.

Власника хотела ,,Жировни венац― госпођу Херман су на лицу места саслушали, након злочина о којем је овде реч. Заправо, она је закупила објекат од Алексе Симића, уставобранитеља и политичара, који је први градио са братом Стојаном на ободу шанца Каламегдана те 1840. године. Тај простор је био мочварно подручје, погодан за лов на дивље гуске и патке. А вредна госпођа Херман је две године раније из Немачке кренула пут Србије са троје деце и мужем шеширџијом који се успут разболео и умро. Брзо је одустала од шеширџијског посла, па је у приземљу била кафана где се служило хладно пиво у криглама а на спрату неколико соба за ноћење с погледом на ушће, одакле дува ветар с турским именом ,,кошава―. Уместо табле са називом кафане, окачила је лим савијен у облику венца офарбан зеленом бојом. И, тако је специфичан угоститељски објекат назван прво ,,Жировни венац―, па ,,Зелени венац―.

Херманова је дала исказ који није баш био употребљив истражитељима па су закључили да она не спада у осумњичене. Из записника и фотографија жртве, јасно се види да је убијена особа, помесна блудница Сиси, вазда

90

аристократски одевена у царске хаљине, на пример попут хабзбуршке принцезе. Све је мамила таквим стасом и ставом, многе муштерије доводећи у хотел. Тантуз је на крају одрађеног дана све уредно измирио госпођи Херман. Елем, шеснаестогодишња Сиси у трагичном тренутку била је наслоњена на зид камина, задовољно испијајући реско пиво и појебљива сва, осмехивала се многобројним гостима. Танком розикастом мршавом руком, мазила је црне праменове косе као бичеве које је везала све до задњице, преко струка. Рутински је истицала бело напудерисано лице и груди. Сваки њен наредни покрет откривао је тобожњу незаинтересованост околином. Када је наишао њен пословођа Тантуз, за трен ока зграби жарач, без оклевања једним замахом ошину је преко очију и врата тако да ју је одједном ослепео, а сломљени врат само клонуо на десно раме. Жандари су нагађали како је могуће да није пала на под него је остала чудно ,,пркосно― наслоњена о зид, спржена, лапћући језиком као каква жедна пудлица. Умирала је у кратким даховима. Конобари су говорили једном новинару да је Тантуз мрмљао нешто себи у браду ,,јебене услуге― и нешто попут стихова ,,о, жирови у цвату, венце мириса доноси ветар с Дунава―. Новинар је касније дописао (оно што би и сам приповедач накитио), да ли је убица-песник знао да ће слично дрво ,,чудо природе― пронаћи писац, много година касније. Нешто слично записује и Бернхард на обалама Ахеа. Како је то могао знати, каква је то ђаволија... Овог пута ка обалама Дунава, преступник, подводач Тантуз је утекао, узводно удишући надолазеће миомирисе. Новинар је обично препознавао лица из своје ,,црне хронике― као старе познанике, криминалце, ретко би се појавио неко нов, са оваквом пикантеријом, неко болесног ума, нико... Овакву мисао приповедач не треба да употребљава јер невидљиву фигуру је немогуће описати. У међувремену, љубавница извесног политичара у перјаници горе је шетала тамо-амо, палећи цигарет-муштиклу једну за другом. Често је ,,интимно ћаскала― са Сиси и другим девојкама, испијала кафе и хватала причице о многим муштеријама које је знала да употреби за своје веште сплетке. Неколико дана након убиства, непознати писац из суседне собе, напустио је хотел са овом причом. Отишао је код издавача часописа ,,Веначке―, али уредника је затекао мртвог. Новинар је додао, ђаволија се наставља...

91

Суштинско људско долази до изражаја само онда када вапимо за изгубљеним. Попут Сиси која није стигла спознати своје сопство ни хотел „Зелени венац― по којем је део Београда добио име.

Тантуза су добро знали по криминалним радњама, али никоме није био јасан мотив за ово убиство, можда само наручиоцу убиства, ако је постојао. У крају сада ради нови подводник, заправо организована група, променио се и власник и име хотела; објекат је преживео два светска рата али је шездесетих коначно срушен, као да се ова прича није ни догодила, све се променило, једино је новинар остао исти.

92

Татјана Аврамовић

ЗВОНА

Мала католичка црква, на нашем делу острва,

налазила се на брдашцу изнад куће у којој смо одсели. Звоник смо могли да видимо из летње трпезарије, смештене на поплочани трем, одакле смо лако могли и да се, стазом по камењару, попнемо до улице где се налазила црква, уз сеоско гробље, а који нам је био и пречица до плаже, продавнице, кафића. Звона су се оглашавала увек у седам, па у подне и онда негде око шест навече. Бар сам тако упамтио редослед, прва два дана на мору.

Тог преподнева, кад је читава збрка почела, кренули смо по хлеб и у уобичајену шетњу. Док смо пролазили поред капије гробља, окупила се група људи. Са њима је стајао ниски, гојазан човечуљак црвен у лицу, само, рекао бих да то црвенило није било последица неког дужег сунчања. Пре ће бити да је од неке добре ракије, коју је често знао да попије, можда за покој души неког мештана, или неки празник. Румени свештеник знојио се у својој тамној одећи док је с породицом покојника договарао детаље предстојеће сахране. У пролазу су нам се погледи срели. Покушао сам да делујем озбиљно и са дозом саучешћа прођем крај окупљених, а он као да ми је поручивао: „О, Боже, опрости ми, каква досада! Хоће ли се све ово завршити ускоро?‖

Развеселило ме ово необично свештениково понашање иако је повод био тужан и озбиљан. Али, можда је човеку било само вруће а ја погрешно протумачио његов поглед. Звона су се, тог дана огласила у време сахране, у један. Враћајући се с плаже, испред цркве је стајала, то сам одмах могао да приметим, сада друга група људи. Умало се нисмо сударили са свештеником који је журио да им се прикључи, притом бришући зној, гледајући у нас пролазнике, вапећи погледом и мрмљајући себи у браду, или се мени опет то учинило. Прескачући глатко камење и бусенове сасушене далматинске траве, спуштајући се ка кући, зачули смо звона. Оглашавала су се новим, тужним поводом, пре шест.

Звона се огласише поново око седам и петнаест и то ме је заинтригирало па сам се прошетао до цркве и гробља

93

покушавајући да изгледам само као радознали туриста, шетајући кроз низ надгробних споменика, а онда се упутио ка вратима цркве које је мали, црни, али румени човек убрзано затварао и закључавао. Учинило ми се да више не изгледа онако безнадежно, а можда је отпио мало више неког финог домаћег ликера за покој души бакице чија ће сахрана бити сутра.

Прво се звоно, ујутру, огласило тачно у шест. За све време боравка овде, не сећам се да икад било тако рано. Више нисам могао да спавам и ускоро сам, са свеже скуваном кафом седео на трему. Моје читање дневне штампе, додуше, преко дисплеја телефона, прекинула је звоњава већ у пола осам. Док смо ћерке и ја обавили ритуал доручка, спремања пешкира и покрета на плажу, око једанаест се, код цркве већ окупила родбина и познаници преминуле баке, па се звук звона разлегао поново. Подне је већ било уобичајено време за оглашавање и ту ми ништа није било чудно, али кад ме звона пробудише из поподневног дремежа, у четири, беше то знак да се сада, као туриста истраживач, прошетам до цркве и мало испитам читаву ствар.

Већ сам раније приметио да ни у цркви а ни на гробљу нема помоћника, неког ко чисти, уређује барем цвеће. Била је ту нека жена која би почистила само главну стазу на улазу, према вратима цркве али, осим свештеника, никог другог нисам видео. Затекао сам га на клупици поред зида гробља, код споредног улаза. Брисао је своје знојаво чело, грицкао доњу усну гледајући ме чак стидљиво док сам му се приближавао.

– Сигурно сте ме дошли питати за звоно, ех? – нервозно је проговорио док сам седао крај њега. Гледао је у своје летње свештеничке сандале, држао се за руб клупице, као дечак кад нешто скриви па му је тешко да то старијима призна. Таман сам хтео да кажем да ми је све то забавно, да не смета и да тиме никако не бих желео да га увредим кад се наједном окренуо ка мени.

– Желите ли да видите нашу цркву? – очи су му се зацаклиле а опет, не могу баш да кажем да је из њих заискрила срећа. Пре бих да истакнем његов задах састављен од мешавине неколико добрих домаћих ракија. Такав су сјај и његове очи имале. Није он чекао мој одговор, живахно је поскочио и кренуо ка споредном улазу у цркву. Једино ми је преостало да га пратим.

94

Стара далматинска скромно саграђена и намештена црквица била је од камена и са дрвеним клупама за вернике. Мало постоље на прочељу и подијум за хор на левој страни, све је било празно, скромно украшено малим букетима ситног белог цвећа. Ишли смо ка завојитом степеништу које је водило до врха звоника. Два краја дебелог ужета стајала су привезана за стуб степеништа.

– Мартин је на допусту, сада док је лито, – причао је свештеник. – Мартин је мој помоћник. Још учи, па је понекад и замјена. Али, сад све морам сам.

Шетао је тако, лево-десно, брисао чело, стално гледајући где сам ја, а опет, као да тражи нешто. И наставио је да говори, мало тише, више као за себе него да мени објашњава. – Данас је сахрањена Анка, то се морало обавит' прије поднева. А сад, мора' сам звонит' за Домагоја, њега смо покопали јучер. А фамилије од Мариоле и Стипа, и они чекају звоно за њихове најмилије. Мариола у осам, Стипе у два. Или, ваљда је тако. Али, пазите! – нагло се окренуо ка мени с подигнутим кажипрстом. – Кад су празници ту, мора се водит' рачуна, не сми се промашит'. У седам, у подне и навечер, љети у пола осам, зими у шест. А 'ди је још и недјеља? – опет се узвртео. – Триба пробудит' људе, триба их подсетит' на мису, триба звонит' кад почне, кад завршава и још огласит' вечерњу молитву!

– А знам и да разумите и знам да сте на одмору, ви сте туриста, што би вама било важно кад је покопан Шиме или Анте, кад је Мала Госпа а кад је недељна миса? Вама не триба да знате ни кад је недјеља... Али, ја морам. Шта да вам кажем? Ту сте, близу, па морате трпит'. И, шта да кажу они који живе овде? Ваљда ме проклињу, а не би трибало, не би! – опет је обрисао чело. Дохватио је флашу која је стајала у ормарићу крај степеница и понудио да ми наспе у чашицу. Кад сам уљудно одмахнуо главом, слегнуо је раменима и потегао из флаше.

– Не брините за мене, – рекао сам смешећи се. – Ни због моје породице. Заиста не смета. А, мртвима се мора одати почаст.

– И не само њима! – ускликнуо је. – Ах да, празници и мисе. Запамтићу. Насмешио се, али му је поглед одлутао ка вратима.

Тамо је стајала женица, скромно чекајући да је приметимо. – Добар дан, оче. Ја сан одма' дотрчала. Породила се наша Виолета. Син! Да објавимо, па за крштење да видимо!

95

Пружио сам руку свештенику коме је већ дрхтала и усна, као да ће заплакати, а и рука кад смо се поздрављали. – Оставићу вас, очигледно имате посла, – рекао сам.

– Свако добро, – шаптао је. – Паклен је ово поса'... То што је рекао само сам ја чуо. Једва сам се

уздржао од смеха док нисам изашао из цркве. Спуштајући се стазом до кућице, гледајући ћерке како се спремају за поподневно пливање, сустигао ме звук звона. Овога пута, славило је нови живот. И тако ће бити стално. Звоно је ту да нас подсети на почетак, на нечији крај, срећу или муку, барем на тренутак. Док се не огласи оно које ће можда узнемирити све друге, а нама ће бити баш свеједно.

(Острво Угљан, лето, 2018.)

96

Владимир Радовановић

БАЛОНИ СНОВИ

И. М. је, у свом безвољном ленчарењу, дошао на чудну идеју. Он никада није гледао у будућност, то му је било мучно, чак помало мазохистички, да сања и замишља неке снове који се никада не остваре. Чак је ишао и корак даље, тврдећи себи да ништа лепо не може да се догоди, управо зато што то желимо. Једноставно, бајке не постоје, посебно не у времену садашњем.

Живео је у мучној стварности, не излазећи, не разговарајући, без икакве жеље да икога слуша и гледа. Свет је био само соба омеђена бедемима, пуна дуванског дима и разливених звукова сећања. Знао је да је то сигуран пут да потпуно заглупи и отупи, пречица у сигурну пропаст, али - његов чврст, непоколебљив избор.

Време је проводио у самопреиспитивању и силно је желео да у своме уму покрене времеплов, да заплови у давну прошлост и пронађе судбоносни тренутак који је одредио његов пут, тачку за којом је трагао, али је није проналазио. Желео је да види тренутак своје најбоље намере – који је био највећа грешка…

Затворио је очи, ваљда да не види ништа, заронио је у сан и запловио… Време је пролазило, можда сати, али ниједна слика се није назирала на платну… ниједан лик није лебдео, ниједан тренутак се није назирао...

Одједном, угледа неког дечака како стоји на стази и поред њега пролазе људи… Нико не обраћа пажњу на њега, али он срдачно свакоме поклања балон, као да дели сан, живописне боје снова који високо лете, плешу слободно…

Каква радост, а дан је летео, већ се ближио сумрак и дечак примети да крај њега нема више балона… Нестрпљиво се врпољио тражећи, али ниједан више није био ту…

Потрча стазом да сустигне шетаче. Задихан, пружао би руку свакоме да му врати макар један сан, али нико га није примећивао, само би прошли покрај њега… Однекуд се појави сенка, црна сенка која му је ишла у сусрет, налик човеку без лица који му пружи једну руку, док је другу држао скривену. Дечаку се учини да труд није био узалудан, и да ће у сумрак добити свој делић сна…

97

Црна сенка му грубо угура у оба ока два црна покидана балона… Грохотан смех је одзвањао и губио се у даљини. Дечак је непомичан стајао, без суза, са два црна покидана балона у очима…

Тумарао је неко време, тражећи излаз са стазе, осећао је да хода густом шумом и да тражи ...

Дечак се више није појавио, никада, нестао је...

СЕБАСТИЈАНОВ САН, БУЂЕЊЕ И ОБРНУТИ ТОК

Себастијан је мирно спавао, чак превише мирно. Спавао је дубоким сном. За тај сан само је он знао, други то нису примећивали.

Између снова одвијао се живот, такозвани живот који је живео такозвани он, Себастијан. То су били низови поновљених радњи, слика са изгубљеним и додатим ликовима, позадине у којој су се смењивале боје годишњих доба.

Мора да је прошло доста година, можда и деценија. Он би то приметио тек када би, с времена на време, умивао лице у оловној води, огледајући се у лименом огледалу... Тек тада би препознао неку нову бору која би се појавила, али ништа необично, јер, сенке, људи који су ходали, лебдели крај њега, никада нису показивали да примећују промену.

Било је пролеће, можда и није било... ко зна које доба године и ко зна која година у низу незапамћених бројки, ништа у ничему, јер није ни постојао покрет лица који би показао емоцију... да, само је затворених очију, жмурећи, уживао на љуљашци на крову зграде и сањарио, јер тај дан је био одређен за сањарење...

Осети да га неко, нешто или... посматра. Жмурећи, осећао је силину погледа пријатне топлине. Отварајући уморне очи, назирао је две зелене жеравице. Све више и више отварајући очи, жеравице су постајале очи, непознате очи, јер свачије препознаје, памти, а ове никада није видео.

Будио се, и са његовим буђењем контуре сенке постајале су све јасније карактеристике, ништа се претварало у ЊУ. Неку непознату жену-птицу, лабуда, који крилима га грли, буди... Сан који би уплашио, јер ништа лепо већ дуго не постоји, као ни ружно, али, ово је сан, или буђење...

98

Већ потпуно будан, покуша да дотакне усне. Измичу се час лево, час десно, играју се, осмехују, буде га... Себастијан пожеле да сања, да се не распрхне... овај...

Себастијан се будио. Ускоро треба да крене на посао, рутина је пред њим, али иза њега је сан, буђење, испред њега је сан, буђење... Погледа се у огледало, било је право. Покваси руке,па лице. Није осећао мирис олова, била је вода, чиста, будио се, будан је, то је БУЂЕЊЕ, зар не?

99

Алекса Маринковић

О ЉУДИМА СА СВОЈИХ 20 (И КУСУР) ГОДИНА Већ дуго размишљам да пишем о предивном понашању, изгледу и бивствовању људи у свом окружењу и не прихватам се те обавезе из бојазни да нећу успети овако неук и млад да дочарам оно што би требало. Ипак, можда чар и јесте у тој прелепој рефлексији моје младости на све око мене и пројектовању мог оптимизма на суров и сив свет који ме окружује. Потрудићу се да додам мало боје у Ваш сив, кишни дан овим својим писанијем. Дакле, претпостављам да нема потребе да посветим овај рад некоме, али ако је то неопходно, посвећујем га свим људима које сам икада срео, који су ме заправо и инспирисали да се латим писања о глупим хомо сапиенс сапиенсима. Покушаћу да разграничим посматране узорке према узрасту, месту посматрања људи и још неким категоријама које ми се буду приказале као прикладне у датом тренутку писања о истим. Без даљег одуговлачења, драги читаоче, уживај у плодовима мог размишљања! Аутор У јавном превозу Не возим се често јавним превозом града Београда, волим да прошетам од тачке А до тачке Б, али када се одлучим да крочим у ГСП, имам шта и да видим. Сви смо се наслушали разних прича о џепарењу у јавном превозу, а моје мишљење на дату тему јесте да заправо поменута ситуација осликава руинирано стање у нашој вољеној држави. Доведени до просјачког штапа, небројено много пута ми се десило да ми просјак приђе у превозу и затражи „неки динар‖. Наравно, никад им не дам ништа, што би једна моја другарица рекла: „Не дам ти паре јер радиш за мафију‖. Шалу на страну, не сматрам себе неплеменитим због тога што одбијам да им помогнем, већ напротив, веома рационалним. Како тренутно располажем крваво зарађеним новцем својих родитеља, сматрам неумесним да тај исти новац дајем неком другом без икаквог разлога. Хуманост показујем на друге начине, у другачијим околностима и другим људима. Но, да се вратим на тему, јавни превоз за

100

мене представља једну нехомогену скупину разних олупина, бар што се људи тиче (нисам планирао да пишем о стању возила). У летњем периоду, како крочим у аутобус на пример, запљусне ме бујица разних миомириса који потичу од неопраних људи који користе дезодорансе на којима пише да трају 24, 48 или чак 72 часа! Ако пише да дезодоранс траје три дана, то не значи да га једном напрскаш и не мораш да се купаш до следећег петка! Веома ми је тешко да признам да то можда и није најгора ствар која може да снађе особу у дато годишње доба. Заправо, можда најгора ствар јесу затворена врата аутобуса, четрдесет степени Целзијусових у аутобусу и тринаест знојавих руку с којима си у контакту у току своје деветоминутне вожње од Трга до Вука, просто предивно искуство... Заборавимо на тренутак летњи период који је дефинитивно најгори што се јавног превоза тиче и окренимо се самом превозу и људима у истом. Добро позната чињеница је да ти је у време шпица лични простор константно угрожен. Практично постајеш сардина у покретној конзерви и лични простор ти је заправо сведен на запремину твог тела, то је све чему можеш да се надаш, осим ако можда не полазиш са почетне станице, па имаш среће да седнеш... Постоје разни типови људи у јавном превозу. Почнимо од оних губитника којима је толико досадно и немају испуњене животе, да покушавају да суделују у туђим читајући туђе новине, дописивања, књиге и слично. Не кажем да је погрешно бацити поглед на неки наслов или погледати зашто је нечији екран од једном засветлео јер и сам то радим, али сматрам потпуно некултурним да неко ишчитава вести у исто време са мном или још горе, чита сваку поруку коју разменим са неким. „Шта мислите, шта да јој одговорим?‖, често сам у искушењу да одбрусим овако нешто, но нема смисла жестити се због оваквих ствари. На крају крајева, неће се нико од њих на било који начин научити лепим манирима у том истом превозу. Начуо сам разне приче о перверзним маторцима који се трљају о девојке или их испипавају у гужви, а пошто ми је то невероватно гадно, потрудићу се да максимално избегнем причу о томе. Волео бих да се посветим феномену познатом као упознавање у превозу. Често се деси да се људи свакодневно срећу на истим релацијама у превозу, па тако и склопе познанства. Ова

101

бус-пријатељства су можда и најлепша ствар којој се може сведочити у превозу, осим можда кад се неко сети да устане, да би трудница могла да седне. Заиста ми је жао времена у којем живимо, где се бабе ломе да заузму место, док жена која је трудна до зуба мора да стоји у превозу. Извини бабо, ако си била способна да утрчиш у аутобус, мислим да си способна и да стојиш те две станице до пијаце... Ужасавам се мале вриштуће деце у превозу. Заправо, ужасавам се мале вриштуће деце било где, али посебно у превозу. Неспособност родитеља да обуздају своје потомство на јавним површинама ми је потпуно иритантна и све бих ја то... Али као особа „благе‖ нарави, нећу навести своје дивљачке идеје о уређивању баналних проблема неспособних родитеља. Оставимо сада родитеље по страни и посветимо се на кратко љубави, а кад кажем љубав, мислим на оне иритантне парове који се цмачу по превозу. Заиста немам ништа против парова, нити против љубљења и мажења и грљења, али ми стварно сметају све ове ствари у комбинацији са јавним превозом. Не морате да натрљавате своју везу безвезним људима по превозу! Посветио бих један део овог поглавља и возачима тог истог јавног превоза. Недавно сам прочитао у једном дневном листу како је возач аутобуса играо игрицу на телефону док је возио. Па шта?! Није као да је тиме угрозио нечији живот?! Заправо, највећи проценат мултитаскинга код мушкараца јесам уочио управо код возача. Ти људи су у стању да некоме објашњавају како да стигне од једног дела града до другог, најбрже могуће, док једу бурек, пију јогурт и пребацују из пете у другу, јер Боже мој, створила се кривина ни од куд! Ретки су љубазни возачи, још ређи они заиста добро расположени, али не могу да грешим душу и кажем да их нема уопште. Овим путем упућујем срдачан поздрав свим возачима јавног превоза! А не, ово је погрешно гласило за тако нешто... Бусплус! Ах, тај диван систем тарифирања превоза у престоници! Обожавам коментаре „Бус минус‖, „Ко си ти да ми тражиш карту?!‖, „Силазим на следећој станици‖ и слично. Заправо, у тој вечитој борби која се води између људи који се шверцују и ових контролора који шверцовање желе да казне, можемо да уочимо „ингениозност‖

контролора који на довитљиве начине покушавају да доскоче шверцерима. Почело је од тога да у цивилу раде свој посао и ишло преко улажења у последњем тренутку, па

102

све до сакривања у оближњем жбуњу и истрчавања пре него што ће се врата превоза затворити! Заиста домишљато! Није ми се догодило да ме контрола ухвати без карте, али морам признати да већ имам осмишљену причу ако до ове ситуације икада и дође.

Могао бих о превозу још да пишем, јер то јесте један неисцрпан бунар доживљаја и искустава, али ако превише пажње будем посветио истом, запоставићу неке друге аспекте људске глупости, што не желимо да се догоди.

103

Сафета Осмичић

КУМИШ

„Вау, ал'си добра, мачко!― – јављао ми се стари

пријатељ умјесто поздравом, долазећи ми у сусрет. „Ваљда се прво каже здраво, па како си, па... –

додала сам и ја умјесто класичног поздрава. „Ма, пусти сад то! Него, реци ти мени, како си

дотјерала линију? Кад сам те посљедњи пута видио, хм... била си мало, малкице удебљала. Сад си к'о змај!― – „Хоћеш рећи, како сам смршала...―

„Не, не... само си дотјерала линијудо савршенства! Јер, да си смршала... онда, хм... не би још увијек имала тако добру гузу, оно... право лијепу, а не висећу или пљоснату, као код жена наше генерације. Изгледаш као да ти је четрдесет и која...―

„Безобразниче један!― „Не каже се тако, него: хвала на комплименту!― „Е, баш си...― „Дај, пуст сад то― Него, стварно, како си успјела?

Знам из искуства да то у овим годинама није лако. Кажи рецепт, да могу и својој жени рећи како да и она поправи своју већ заобљену линију, хахахаха...―

„Колико видим из приложеног... ни ти ниси далеко од ње.―

„Друго је код мене. Пивски стомак, знаш... то ти је мана код нас, мушкараца. Него, гукни!―

„Е, па нећу ти причати причу овако, на улици. Ваљда ћемо негдје сјести па ћу ти уз кафу испричати како се то десило, мислим, да сам „довела линију до савршенства― – с иронијом у гласу сам говорила пријатељу, тискајући га благо ка тераси градске кафане.

„Конобар!― – пуцкетао је прстима на уздигнутој руци мој пријатељ, дајући му знак да нас дође послужити.

„Извол'те!― „Шампиту и чашу хладне воде!― – наручила сам

прво ја, а мој пријатељ, по обичају, пиво. „Шта то наручи, и... остаде жива?! – чудио се он – „Богами, не бих ја рекао да си ти „мазала― шампите и успјела смршавити!―

104

„Па и нисам. Баш зато... зажељела сам их се, хмммм.

„Причај ваћ једном како си...― „Ех, ево овако... захваљујући мом малом кумишу!― „Ко ти је сад тај?! – чудио се мој пријатељ –

„Стално причаш како си сама, а овамо... имаш неког. Па, наравно, таква женска да буде сама...―

Само сам се гласно насмијала, тако да су се гости окренули ка нашем столу.

„Какво му је то име... или презиме?! Мора да је неки странац.― – Питао је и сам одговарао.

А ја сам се и даље смијала, нисам имала потребе ништа рећи, јер је он и даље наглас размишљао.

„Личи ми на презима Кулиш. Мора да је неки Санџо, ха?―

Поново сам праснула у громогласан смијех. „Ма, неее, ни у ком случају није Санџаклија. Наш

је... домаћи.― „Како мислиш – домаћи? Босанац?― „Не! Па ваљда живимо у Холандији. Тако може

бити само холандски...― „Ааа, сад си с Холанђанином? А увијек си говорила

да не би с њима, таман кад би умрла сама.― „Неее, нисам рекла да је Холанђанин, него само

холандски! И то му је умјетничко име.― „Па, да, наравно – умјетник, а ко би други могао и

бити. Умјетник за умјетницу! А не овакаав шоњо као ја, који никада није прочитао ниједну књигу.―

„Е, стварно си луд! Ништа ти нисам рекла а ти си већ све сам изнашао о њему!―

„Па, ко је, казуј већ једном!― „То ти је, драги мој, овај... кућни миш. КУ–МИШ!

Тако сам га ја назвала.― „Какве везе има тај кумиш са твојом идеалном

линијом? Стварно ми сад ништа није јасно!― „Ево, овако...―

Сједим ти ја тако у дневној соби, поноћ већ одавно

прошла а ја и не мислим на спавање. Лаптоп ми на крилу, играм игрицу, прегладам електронску пошту, скокнем и на Фејсбук, па опет игрица. Телевизију и не гледам, али је упаљена, да се не осјећам самом. Шврљам ја так с једног на друго, кад.. нешто ми пролетје у десном углу ока. Мислим, сигурно оквир од наочала, буљим и даље у лаптоп, кад... опет нешто пролетје по десној страни. Подигнем поглед с

105

монитора, гледам по соби... нигдје ништа! Опет се умирим и читам нешто на интернету. Прелазећи с једне на другу страну текста, тако ми поглед одлетје изван лаптопа. Гледам у под и не вјерујем – МИШ! Да, да, мали, малецки, али у страху су велике очи па ми је изгледао као велики миш. Мрднем ја ноге с пода, да ме не уједе, а он зажди испод софе на којој сам сједила. Мајко мила, сад ће ме појести! Препала се ја њега, препао се он мене, па се обадвоје дали у бијег! Вриштати не смијем, глухо је доба ноћи, послаће ми неко полицију на врата. Шта сад да радим? Потрчала сам ходником до улазних врата, али ни напоље не смијем у ово доба. Е, нема ми ноћас спавања, мислим ја, и поново умиривши, вратим у дневну собу. А, миша нигдје! Погасим све апарате и.. бјеж' у спаваћу собу! Јест, врага, неће сан на очи. Читала сам, падала у лагани сан, будила се, па опет све тако до ујутро.

Уђем з дневну собу, ни трага од миша! Добро је, бар ћу на миру јести, пресвући се и отићи од куће. Тако је и било. Али, дошла је поново ноћ, и поново морам бити у дневној соби. А, миш? Наравно, и он ће доћи! Опет иста прича. Али, сад сам ја стекла мало куражи (мо'ш мислит, за тако велику животињу као што је миш!) па се досјетила и направила му замку. Ставила сам на мали тањир саламе, па одозго поставила велики дубоки тањир кога сам подупрла чачкалицама. Тако, мислим ја, кад он улети да једе саламу, мрднуће чачкалице и велики тањир ће пасти преко малог. Готов је!!! – кличем ја тако од радости, а миша нигдје. И таман кад сам изгубила сваку наду, опет у глухо доба ноћи, ето ти мога кумиша! Али, али... он и не хаје за саламом, него њушка пишкоту коју сам му оставила ујутру, прије него што сам изашла из стана.

Опет се уплашимо једно другог, па бјеж' куд који, мили моји!

Тако су ми омрзле и пишкоте и салама, и никад више ни једно од тога очима нећу моћи ни видјети очима. Трећу ноћ поставим у замку комадић хљеба намазам кикирики бутером, мојим омиљеним намазом, без којег не могу замислити доручак. Тако ми и бутер омрзну, а миш и не хаје!

Из дана у дан сам постављала разна јела, и само су ми сва омрзнула, а миш ни да их куша. Више нисам могла ни замислити ништа за јело.

Сву храну сам прво скривала сама од себе, увијек у страху да ће пробушити рупу и доћи до ње, а на крају сам престала и да купујем било шта. Тако сам посљедње дане

106

била у кући опустошеној од хране. Ето, сад нема ни мени ни њему! Гадила ми се сама помисао на храну, а мој кумиш је сигурно скривећки јео нешто сасвим друго од онога што сам му постављала у замку, тако сам мислила.

Још један проблем – ноћима нисам спавала, па сам се осјећала болесно. Наравно, томе је допринијело и нејело, тако да сам за седмицу дана смршала три килограма.

Е, мој кумишу... шта ти уради од оне кршне жене, проклињем ја њега, а сигурно и он мене. Посебно од оне ноћи кад сам зачепила све рупе, како не би могао изаћи напоље. Јадник, два дана није могао изаћи, а ја мислила да је он већ отперјао или цикнуо. Трећи дан посклањам све пешкире, деке, картоне, књиге... у нади да сам га се ријешила. А богме сам и линију дотјерала, мислим ја тако, било би превише кад би се поново појавио и огадио ми остатак живота.

Сједим ја тако у соби, дан је већ увелико, отворена ми улазна врата, кад... поглед ми привуче нешто што се миче у десном оку. Бацим поглед у том смјеру, и... не могу да вјерујем; низ ходник, према улазним вратима полако гега мој кумиш, сад још мањи него што је био. Кад сам га упознала био је као јагодица на ножном палцу, а сад је величине нокта на малом прсту! Смршао и он, јадник, једва се креће. Пред вратима је једва цијукнуо, сигурно ме проклињао, и изашао напоље.

Ето, тако смо ја и мој кумиш средили једно друго!

„Е, стварно си луда! Знао сам да имаш бујну машту, али да ћеш овако направити, хахахаха...― – смијао се мој пријатељ до суза – „Тако нешто не бих могао ни уснити, хохохохо― – тресао се од смијеха и устајао са столице.

„Да сам знала да ћу те срести, сачувала бих Кумиша и за тебе.― – нашалила сам се.

„Јест', па да код мене пролази исту тортуру. Креп'о би сигурно, а ја бих га носио на души! Можда и мојој жени дође неки кумиш, па да смрша...― – смијао се одлазећи.

„Колико видим из приложеног, ни теби не би шкодио један миш.― – говорила сам за пријатељем који је одлазио у свом смјеру.

Видјела сам лијепо како маше главом а рамена му се тресу од смијеха... и пивски стомак, кога нисам видјела, али сам знала да лелуја испред њега.

(Хеерлен, 09.05.2013.)

107

Живојин Петровић

LOCKOUT или Вид и инспиративне станице

Сањао је своју десну руку, испружену према двокрилној капији. Иако је десница била кратка, ћосава и пуначка, као у једногодишње бебе – а такву није имао – нешто му је стриктно говорило: његова је. А капија беше једним крилом отворена. Сва од металних шипки, откривала је густо зеленило четинара – оморика, туја и, можда, бор. (Чинило му се да ово гледа и на некој мутној фотографији.) Ушавши, запази да је дрвеће омеђено лепом црвеном циглом и умецима од офарбаног камена. Уз тај ивичњак кретала се лево-десно дугорепа зверчица налик мунгосу. Њено мување, са повременим високим скоковима, подсећало га је на изломљену линију каквог светлуцавог графикона – у ваздуху је чак и остављала сличан траг… Истовремено, зверка је личила и на једну ситну девојчицу из суседног разреда – VI-ог в. Избечених очију и немирних зеница, одједном му се унела у лице: две беле, јајолике лопте са тачкама у дну...! Тири-ри и тири-да рекла је цурица некако нападно весело и – пробудила га.

Прва мисао што је Виду, дечаку плаве косе, пала на ум била је Почео је велики распуст, а друга Брат сигурно још спава. У потврду ове последње, опрезно се нагну: кроз полумрак собе увиде са првог спрата заједничког кревета да не греши: С. је стварно био у сну. Штавише, мало је и хркао. С. – слина од човека! Слина плус прдеж. Старији, наравно. Ово је једна од ретких ситуација, мислио је, где се он, Вид, налазио изнад њега. Заправо, и ј е д и н а. А стварању осећаја надмоћи давно је помогла чиста брацина лењост. Ништа друго. С. је, како је и сам рекао, до повраћања мрзео да се пење степеништем зграде када је лифт у квару – живели су на дванаестом спрату – а камоли да прихвати још и ово свакодневно, смарајуће планинарење. И тако је изабрао доњи кревет, односно „приземље.― Због своје тромости и вишка килограма стално је вукао ниску оцену из физичког. Но, њему, Виду верање уз дрвене мердевине лежаја представљало је право задовољство! Бар колико и свежањ лаванде у врећици под јастуком. Напипао је биљем испуњени завежљај, извукао га и помирисао. Са пријатним титрајима у носу почео је да силази низ лестве ...

108

Под га прими топло. Уосталом, та присност, по степену скоро другарска, била је мање-више стална. Али овога пута, на његово изненађење, под је затекао и чист! У ходу, елем, није набасао ни на један остатак од чипса, грисина или bake rollsa које је брат, у комбинацијама, таманио сваке вечери. Чудо, помисли. Саже се и засукане чарапе у којима је спавао навуче до колена. Затим, намрштен, упути свом „подстанару― дуг, бешумни плаз. Смрдљивац, прошапта и окрену се ноћном сточићу. Узео је мобилни и укључио га. На WhatsApp-u, пеpсоналној мрежи, не уочи никакав SMS од Пипи – Н*. Чак ни смајли. Школска му се улењила од јутрос, закључи. А и он се, истина, „дигао са петловима―, како је баба говорила за све људе што су послом приморани на рано устајање. Мораће ускоро да је обиђе. Мораће? Па ваљда је то и нека жеља? Треба да га је срам! Напослетку, бабина кућа је велика и погодна за сто и један цртеж што их уноси у блок број пет, а који донекле личи на генијалну фасциклу радова какву је видео код тета Роксанде, њихове прве комшинице. Само је њена фасцикла, названа и м а п о м, бар шест пута већа од његовог блока! Најзад, као што су веће и све тета Роксандине идеје ... Ах! Многи вршњаци смеју му се због те „гомиле папира―, како, иначе, погрдно називају његову збирку. Ма шта ти кретени знају о цртама, косама, завијуцима, спиралама, тачкицама, а тек о сенчењу што их прави једна квалитетна, специјално бирана, некинеска оловка...?! Наравно, ништа. Gadget му је, кажу, застарео, превазиђен. Нека купи таблет или мобилни, па у АRTWEAVER-u, или у неком другом програму, ено му цртања без муке! Што се стално ломата са том гломазном опремом, смешан је. Ту их је, мора признати, послушао. Извршио је мањи притисак на татицу и ускоро је у рукама држао ANDROID SMARTPHON марке SAMSUNG. Престижно чудо технике, за сада. Али тражио га је, желео, у ствари, највише због Пипи – Н*, ради лакшег контакта. А жеља под бројем два, мора се и то рећи!, била је могућност прављења фотографија у high resolution, високој резолуцији. За само цртање је, међутим, и даље користио фине, незаменљиве странице блока број 5. И уживао у томе. А уживао је, вала, и у chat-u путем мобилног са његовом симпатијом, гђицом-Пегавицом. Пипи: дуге, риђе плетенице и осмех којим понекад открива беле и мало размакнуте зубе. Ето главних разлога да се ANDROID набави! А очи ...? Наравно, и оне. Крупне, боје кестена. И зенице као капи црног мастила... Awesome! На његове прве

109

слике послате WhatsApp-om гђица-Пегавица одмах је одговорила. А што је још важније – позитивно. У питању је било неколико snap-shots снимака направљених у њеном присуству и са пуним пристанком, али и два која је начинио кришом. Пипи излази из школе, Пипи на улици увезује пертлу, као и Пипи у друштву другарица једе „snickers‖ чоколаду били су примери дозвољених, а Пипи са родитељима у шетњи и Пипи са татом на мотору примери т а ј н о одрађених фотографија. Називе је, не без поноса, смислио сам. Пипи – Н*, принцеза! Његова симпатија не дели са њим исти разред, две године је млађа. Пошто су им и учионице на различитим крајевима школе, кад се после другог звона, избегавајући гужву, коначно нађу, велики одмор попримао је боју и укус празника! Нажалост, врло кратког. (На оним малим, петоминутним паузама имали су прећутан договор да се не састају – разменили би тек понеки chat.) Али, да су Н* и он у истом одељењу, мислио је, виђали би се, хтели-не хтели по defaultu школских часова и програма. Та просторна и временска ограниченост лоше би се одразила на њихово дружење. Пре свега, смањила би динамику и полет. Затим везала погледе и вероватно их отупела. А нестало би и оне чари пронађи ме у гомили. Срећом, то је избегнуто генерацијском разликом. Уопште, на плану виђења дешавају се сада друге, пријатније ствари. Оне што их, кад су обоје out of school, намешта сама Пипи. Односно т р у д и се да их намести. А кад успе, пошаље му SMS. Те поруке редовно су стизале неочекивано! У недоба, како би рекла баба. Гризао се за сваки предлог који није био у могућности да испуни. Поготово за оне маштовите. Ипак, на тај начин настали су многи „случајни― сусрети у главном парку, робним кућама, пасажима тржних центара или на каквим атракцијама типа луна-парк, а једном чак и у мини циркусу под шатром. Уз, подразумевало се, прихватљив ризик од Пипиних родитеља. Правио је он, Вид, увек пристојна растојања. И поштовао све „сигнале― гђице-Пегавице.

Обучен, приближио се прозору. Размакао је завесу: рано, ведро јутро отворило му је видик на цео кварт. Запази, међутим, изненадну и упадљиву промену на „Лилипуту―, дечијем игралишту. Поглед са овог места, знао је, увек је био прегледан и широк, м о ћ а н, штавише, али сада се под канонадом и симетријом још неугашених ноћних сијалица и рефлектора, усмерених већим делом ка игралишту, указивао на јединствен начин. Наиме, тобогани,

110

љуљашке, клацкалице, справе за пењање, цеви за провлачење, колибе, кућице и рингишпили под таквом светлошћу постали су немирни. Пар трептавих неонки у средини и по крајевима објекта појачавао је тај утисак. А општу разиграност малог града стварали су и сами његови облици, нарочито боје. То осветљено шаренило подсети га помало на фрку коју праве деца кад се појаве доле. У овом часу њих, пак, тамо нема. Рано је. Клинци, помислио је, добар део године немилосрдно спопадају и тлаче ове конструкције! И данас ће, извесно. А кад стигну и навале, један од највећих изазова биће им оне екстра инсталације, додате пре неки дан. Додуше, можда и претерује, јер му се склоп јако допао. Anyway, пролазећи „Лилипутом― прошле недеље, видео је раднике како врше монтажу нових справа за пењање са хватаљкама у виду разног воћа: ананаса, грожђа, поморанџи, банана, лимуна... Да има икакву моћ над братом натерао би га да се право из кревета, што ће рећи у пиџами и без доручка, извере на неку од тих високих и косих справица! Да види са уживањем како му руке панично грабе, „беру― оно метално или пластично воће, а дебеле ноге траже ослонац ... Тако чешће и килограми би нестали! На ту вежбу може да га примора и њихов отац, да хоће. Али тата се тиме не бави, иако у погледу извесних захтева уме да буде према обојици језиво строг. А мама? Смешно је и помињати њен удео у васпитању, а посебно у „строгоћи―. Мало крутог у почетку, а после уступци, попуштања. С. то уме обилато да користи... Родитељи! Једном је, заставши у довратку купатила, чуо део њиховог разговора из трпезарије. Био је гласно вођен, па му је ушло у ухо следеће: фирма им гута време и живот, казали су, као и приватници су неумољиви гадови. Волели би, упамтио је и то, већу пажњу да посвете њима, деци. Али, ето, не стижу. А коме, заправо чему, он, Вид, треба у овом тренутку да „посвети пажњу―? Такође јако важним стварима! Клопи, односно ужини, „androidu", као GPS за Пипи, оловци и, наравно, блоку, али оном мањем, скицен. Без набројаног до IN места не вреди, јасно је, ни полазити. Ах, како ће се дивно преплитати путеви до циљева, како ће новим мотивима обрадовати другара, ортака П.-а, а тек сусрет са пругом и кулом: царство будућих потеза! Зграду школице оставиће, вероватно, за сам финиш. Али – видеће. Време је за излазак, време је за чист ваздух!

У кухињи, пронашавши дугуљасти кекс са утиснутим ликом насмешене веверице, један поједе одмах,

111

а неколико запакованих у фолије потрпа по џеповима панталона. Smartphon, блок и зашиљену оловку са гумицом распореди у плитку торбу коју окачи о раме. Оценивши себе кратким погледом у огледалу предсобља, скиде резервни кључ са зида и пажљиво отвори стан. Слатки снови, мој лењи брате, каза тихо, главом окренут у правцу њихове собе. Дохвати кваку, па изађе. Мрак ходника га прогута. Осврну се за сигналном лампицом, пронађе је и укључи прекидач: нестална жута светлост испуни уски део зграде. Бабино жуманце, помисли и усредсреди се на врата. Забрави их одлучним покретом. Lockout, помисли. Страна реч коју некада воли, а некада не. Зависно од прилике. Како му се ушуњала у речник? Не зна, али слути да је „зараза― стигла од наслова оног омиљеног цртежа са пуно врата, поређаних једно уз друго, и сличних, као какве копије. А тамо где се запутио сусретаће се са још ко-зна-чим закључаним. Не смета. Улаз је и без силе увек откривао. Наћи ће га и данас. Но, сада оно што је радио бар две године уназад: ногама доле, ништа лифт.

Спуштао се степеништем, полако, са извесном тактиком у ходу, кад из торбице допре звук као у воду баченог каменчића ... Порука од Пипи! Застао је и брзо извукао телефон. Пребирну прстом: није погрешио! Знам да волиш дивље животиње, нарочито лавове, писало је. И зато ти шаљем ову ствар. Зове се Z*LOOK. Гррр! Звучи стварно зверски. Скини и послушај. Дивна је, иако веома, веома стара. Не знам аутора, пејствовала сам. Пуно поздрава од Пипи. При дну поруке, то јест тачно поред имена, његова симпатија убацила је емотикон – срце. Озарио се! Пре него што је одрадио downloаd и ставио мале, готово минијатурне слушалице, захвали јој се и посла три емотикона-пољупца. Принцеза Н* је у праву, мислио је. Он заиста воли животиње, али не само дивље. Бабин домаћи коњ, – држи га из чисте љубави! – доказ је за то, и чест је „гост― његовог, Видовог, блока. Воли и псе. Али обичне мачке баш нешто и не мирише... Код лавова и тигрова, елем, више га привлачи – карактер.

Почетак мелодије зароби му слух при изласку из солитера. Личио је на ритмично изговарање двеју енглеских речи I AM, казаних и обрнуто AM I, па тако можда непун минут. Није му та увертира звучала дивље. Више се примала као убрзана игра речи са танком музичком подлогом. Занимљив спој, истина, но далеко од било чега „зверског―, како је представила Пипи. А онда се

112

све промени једним новим, снажним звуком. Сличан оглашавању слона, али дат монофоно и доста тамно, тај звук прекри оне слогове, не заглушујући им присуство, и ствар се убрзо показала а ф р и ч к и суровом! Да све буде још ближе дивљини, додата је и лавља рика, али у неком скраћеном, репованом стилу. Била је заиста права уживанција слушати тај необично уклопљени садржај...! Соло деоница animal story, како ју је убрзо назвао, изведена путем клавијатуре, продувала му је уши управо током проласка кроз „Лилипут―. Стицао је утисак да је музичар заправо мали, дресирани мајмун који скакуће по диркама!... У овом делу композиције тон је био светлији, но галантно је задржао сву чврстину и склад. Ствар је по свему ишла у прилог тврдњи његове професорке музичког да у свакој врсти свирке постоје примери савршене хармоније. Ово је један од њих. Када су се светла око игралишта нагло погасила, рачунајући и она унутра, неонска, мелодија се, као у договору са њима, такође изненада заврши. Концерт је готов? – запитао се скоро у чуду. Ма, кад пре? Е, неће ићи! ... Потражио је, насмешен, ознаку за „repeat―.

У познатој, тесној улици, која се већ мало и будила, поглед му паде на велики графит исписан црним спрејом. Зидна парола BORN TO BE WILD као да је пратила оно што је слушао. Испод ње, у масном, шареном отиску, видео је неколико палми са кокосовим орасима, главу тигра што вири из високе, сабљасте траве, а мало даље у истом низу жирафу и зебру. Цртеж га није импресионирао. Био је, додуше, свеж, „надахнут―, али је у свему вукао на шаблон, ни трунку личног да осети! Оваква брљотина неће у његов блок, помислио је. Ни у телефон. Једино што би овде могло да се искористи је пут, у ствари. Разбијен је, без бетона. Гради се нови, а дотле ови камичци и црте које је оставила она звер од машине-стругалице заслужују пар снимака. Због потребе за што нижом перспективом одлучио је да слике направи у лежећем положају. Испружио се потрбушке, нанишанио кроз подешени фото-снајпер и опалио три-четири „хица―. У придизању истресе са мајице и панталона каменчиће и прашину. Искључио је музику – требало му је концентрације за наредни потез ... У другој, широј улици опет је зачуо бућ и погледао у екран: BARNABY, око 11 сати. (срце). BARNABY! – узвикнуо је у себи. Страва. Гђица-Пегавица није могла боље да одабере! Греши. Они који су одабрали, заправо, одлучили били су њени родитељи. А од Пипи је вероватно потекла идеја. Ех,

113

добри су јој контролори тај папа-дугајлија и она макарони-мамица. Врло симпатична пратња, рекао би. Бар издалека.

Изашао је на аутопут, претходно бацивши око на сат. Тачно осам. Лепо. До једанаест може отићи до пруге, па, ако стигне, и до вртића. Пипи му је, ето, скратила курс у неку руку. И нека је. Сад се бар неће хватати за главу што не може да јој испуни предлог.

Шљунковита стаза којом се кретао у смеру предшколске установе SW* плитко је упијала његова стопала у патикама марке ADIDAS. Ситан песак успоравао је корак. У неким другим случајевима ово би га нервирало, али после оне глупости на аутостради, баш му је одговараo овај slow motion. Имао је по бабиним речима ружан обичај – није говорила ризичан или опасан, него баш ружан – да, кад је саобраћај у застоју, обилази возила: вијугао је између њих као залутала змија! Пре неких пет или петнаест минута, а можда и пола сата (не може прецизно да одреди због шока!), један „ауди― нагло је кренуо и умало му поткачио десну ногу. Тако и треба! Да се, најзад, дозове памети. Зна он јако добро колико воли лепе, беле линије асфалта, зна, исто тако, да су и то само трагови његове велике гумице што смањује или ублажава прејако црнило на блок-бетону, зна и сам да ту глуми једну живу оловку, чије „цртеже― добија мањим хазардом, али схвата и смисао данашње грубе опомене. Прешао је меру. Клинац што трчкара около возила и тиме „призива― инспирацију, мора да се повуче, да нестане. Зато је променио одлуку, то јест путању, и изабрао забавиште као прву станицу: оно је узбуђење минус а рад плус. Јер, реално, осим недавног и журног проласка са другарима преко пруге и удаљеног погледа на кулу, он та два мотивом везана места не познаје дубље. Стога може да доживи тек већи ризик, више бабиног ружног. А на то му се, после бесног „аудиа―, не жури. Боље је, дакле, да тамо оде касније, а сада усијану задњицу мирно да спусти на ону клупу, метар или два од реда јела и чемпреса, па скицен преко колена, чиста страница и паљба оловком. Школица SW*, помислио је, у коју је некад ишла и Пипи, ионако је једна од најзахвалнијих за цртање – фасада са много очију.

Одвојио се од стазе, сео поред рукохвата и размотао кекс: грицкајући га већ је очима слагао цртеж. Прогутавши последњи залогај, латио се оловке и папира. Извлачио је црте брзо, прецизно, а, исто тако брзо, но највише приликом дизања главе и гледања у зграду, стварао му се

114

осећај присутности ортака П.-а. Кад год ради, тај човек као да стоји иза његових, Видових, леђа...! Упоран, строг, али увек – праведан. Cool. Некада му се у овим тренуцима као „критичар-исправљач―, који шатро клима главом потврдно или одрично, зависно од линије што је направи, наметала бивша наставница ликовног. И то некако климаво каква је, сећао се, и у појави била. А данас је слободан да каже и – млако. Елем, после упознавања са брадатим господином П.-ом, сликарем, сви савети те прве жене-педагога напросто су ишчезли...! То се потврдило када се, по позиву, нашао у уметниковом дому, тачније у атељеу. Тај невелики простор, крцат делима, као да је учинио да се сваки његов, Видов, час ликовног проведен било у школи, било онај код куће или, пак, на излетима у природу, са наученим и примењеним, претвори у недовршен, слаб, чак и смешан! рад. Цртежи и графике којима је тамо приступио најпре халаво, а у чију је дубину, очаравајућу лепезу оловке, угљена и туша, постепено понирао, држали су га, сећао се, више сати на ногама. Гутао је очима сеоске и градске мотиве, па циклусе инспирисане птицама, понајвише совама и, рекао би, соколима. А портрети – могуће и аутопортрети – са невероватно живим, дубоким очима оставили су на њега утисак да, иако дати на папиру, постају јачи, уверљивији од многих стварних очију што их је у животу срео... Слике у уљу, понеки акварел и иконе (које је виђао код бабе још од малих ногу), погледао је с извесном одсутношћу, скоро успутно – нису, по њему, имале ништа „запаљиво―, иако су, такође, биле за свако дивљење.

Довршио је цртеж, схвативши да никада неће имати склоност ка четкици. Бар не потпуну. Зграда је равномерно офарбана. Лепа. Захваљујући „падајућем― распореду трију боја, то јест плаве, жуте и беле, фасада личи на огромни лилихип! Уосталом, таква и треба да буде једна предшколска установа: да привуче децу, а не да их одбија. Међутим, он је школу сву претворио у монохром, како је то стручно називао гдин П. И нада се да је то вешто учинио. (П. иза њега мудро клима главом или му се, пак, чини...?) Тамо, у радионици, на све што је било црно-бело очи су му, потврђено, искакале одмах, а на колорисано, ето, веома мало. Ортак је то капирао без проблема. Рекао је да, кад се одлучи на следећу посету, донесе своја делца на процену. Све што је направио, чак и скице, ако их има. И донео их је. А после скоро пола дана проведеног у кући уметника изнео – сатисфакцију. Додуше, и стомак пун колача и сока.

115

Устао је са клупе. Чека га пруга и кула. На тим местима ниједан мотив неће цртати, помислио је. Нема толико времена. Напуштени железнички колосек биће хватан искључиво „androidom‖. Са, надао се, малим додатком личне храбрости.

Нарасла, зелена напаст. Како да од силне траве услика пругу? – запитао се. Ако жели добар фотос са све шинама, мораће опет да прља одећу. Али, једно је лећи на прашњави, недовршени пут, а друго на ове бетонске прагове, где су и сад присутне мрље машинског уља. Боји се да после, у сусрету са Пипи, не заудара ...

Бирао је место још мало, онда жустро полегао и, кратко нишанећи, окинуо. Имао је среће: није се умастио, а снимак је испао одличан! Кад га буде пребацивао у велики блок, мислио је, додаће, при дну, локомотиву и ону пару што куља из димњака. Тако ће представа бити комплетна. Ухватио је, затим, и подигнуте рампе: те дуге, црвено-беле мотке са фењерима, закључи невесело, бар деценију нису спуштане. Снимио је и постају којој се, ради детаља, примакао, и завирио да ли има шта понуди иза разбијених окана. Није имала ништа, осим мрака. Врата закључана. Lockout, проверен. Ако се труле даске са расклиманом кваком уопште могу назвати вратима, помислио је.

Сјурио се удолицом. Заобишавши ниско, трновито растиње и неко мало, разгранато дрво, нађе се пред чудом од грађевине, прозваном кула. Њена врата, по величини, а донекле и изгледу, била су налик мањој капији. Велики лук са металном пречагом и гломазним, зарђалим катанцем, помисли. Е, ово је тек lockout. И то стабилан, овога пута. Погледао је у зграду пажљивије: правоугаона једноспратница са избоченим горњим делом и високо усађеним прозорима. (Управо недоступним за доскок и упад.) На многим местима пропала, грађевина је одисала неким у с к и м инатом постојања, како је доживе. Севао је блицем, мењајући раздаљину и углове, кад примети са бочне стране рупу у приземљу. Шупљина довољна и за човека, а камоли за њега, плашљивог авантуристу, како га је једном назвала баба. Сагнуо се и „четвороношке― увукао, погледајући у проласку на скоро метар дебеле зидове од опеке. Очи му се убрзо куцнуше са црно-белим плочицама. Диже се и нађе у некаквом антреу који је са леве стране имао степенице за спрат, а са десне двокрилна врата. Куда прво...? Питање је још звонило у њему када се определио за „висину.―

116

Широко степениште било је премрежено пукотинама, али чврсто и лако га је изнело до ходника. Бледо светло прозора на свршетку кратког пролаза откри му три собе, све широм отворене. У првој просторији, у коју је, по његовој процени, смело закорачио, угледао је позамашни сто са здепастим ногама и накривљену фотографију на левом зиду од астала. Скинуо ју је и одушевљено усликао. Изгледало је да представља сам колосек: редови насмејаних људи у униформама железнице што стоје или чуче поред локомотиве са испуштеном паром као измаглицом око точкова... Монохроматска лепотица! У столу, сем незамисливо досадних хартија, формулара, шаблона и рачуна, шта ли, нађе у шестој, последњој фиоци, чисту драгоценост: књигу! У маси безличних папира, наиме, таквом се чинила. На корицама од тврдог картона била је илустрација троје деце како заједно лете на метли изнад града или пре ће бити – градића. Једно од њих, у ствари, није било дете. Између девојке и дечака, запази, седео је лав јако разбарушене гриве... Књига се и звала М*, краљ животиња. Прелиста је и виде да многе странице фале. Како је залутала овде? – запитао се. Или је службеник (или службеница?) волео читајући да се одмара од посла или је, можда, доводио дете, па му тако заокупљао пажњу док он, родитељ, ради? Чуо је за такве приче. Али, свеједно. Књига је сада његова. И као скројена за задњи џеп панталона.

Док је још гурао „срећни― предмет у одећу, друга соба указа му част голим зидовима, увелим лишћем и – мртвим пацовом. Крепала штеточина није смрдела, мада се неколико мува већ мотало по њеној искеженој њушци и склопљеним очима. Поред животиње, код отегнутих задњих шапа, спазио је развијени лист неких новина. Био је пожутео од старости, негде и рупичаст, али главни наслов се и поред тога добро уочавао. КРУПНИМ КОРАЦИМА У ББ, писало је. Подигао је телефон и, у једном кадру, фотографисао и пацова и исечак. Одједном, из оближње шуме, која се кроз разбијени прозор сасвим јасно видела допре бучан, али задивљујући цвркут птица. С пажњом је ослушнуо те гласове. Баба каже да су у ово доба године најактивније грмуше. Да није ово можда баш њихов зов...? Ма, једног дана стећи ће и он, Вид, вештину коју човек-од-знања и ортак П. поседује: да оловком л о в и птице за блок и то спорим, стрпљивим посматрањем из заседе...

117

У трећој просторији, најмањој по његовој процени, размере неке оставе, казао би, затекао је високу столицу без једне ноге, прислоњену уза зид и празан рам за слике. Усликао је их, одвојено.

Спуштајући се, закључи да је у кули било приличног „черупања―, да се послужи бабиним речима за крађу. Ко зна шта је ова, не толико лепа, колико, по њему, горда зграда, некад све држала? А она врата доле сигурно су улаз у клуб за бивше особље: неки ресторан, место за опуштање или нешто слично.

„Клуб― није био lockout. Ушао је њега лако, гурнувши једно крило врата ногом. Али није лако примио оно на шта је наишао! Елем, пуста по свему, просторија је имала мале, но врло непријатне изузетке – гомилe шприцева, од тога неке и зарђале. Налазио их је по поду, на оштећеном шанку, по усецима за прозоре, а известан број откри и позабадане у дрвене оплате зидова. Дакле, они који плачу по ходницима солитера, мислио је, они са шеснаест црта у очима, различитих по дебљини и нијансама, они који се не стиде да мокре насред улице, завукли су се и овде, а судећи по броју фиксева, одавно. Смрадови! Ништа од сликања, нема се ш т а за цртеж.

Изашао је кроз рупу, изнервиран, али не толико да кулу још једном не ухвати „androidom―. Целу. И, природно, један selfi за Пипи.

BARNABY PARK. Уз помоћ ECCA – АMERICAN FOUNDATION THE BUILDING FOR CHILDREN'S* стајало на табли при крају дрвеног мостића којег је прешао у пет-шест корака. Погледао је на сат: десет до једанаест. Најзгоднији моменат за слање поруке, помисли. Упослио је прсте – SMS који је отишао на сервер, па на Пипин месенџер састојао се од следећих упитних реченица: Које је најбоље место за сакривање? Шта предлаже? Бокал за продају лимунаде, Барнабијев дворац или Ветрењачу? А можда и Чизму, мада је јако уска? Или тракалице, па макар се само вртели око њих? Док је посматрао набројане конструкције – беле, велике фигуре распоређене по комплексу у некој звездастој формацији – стигао му је одговор. Немој да се сакриваш нигде. – писало је великим словима поред насмејане Пипине слике. Не могу да дођем. Тати & мами је нешто искрсло. Свађају се. На крају, уследио је емотикон у облику набујале сузе. Трепнуо је, не верујући у прочитано. Вратио се SMS-u још једном. И, после мање паузе, опет. Лагано, почео је да прихвата

118

истинитост тих речи, као и ону другу – да му се због садржаја поруке расположење нагло срозава. Потамнеле су оне фигуре-скривалице. Њихова разноликост поста му наметљива, вештачка. Цео парк виде као огромну масу гњавежи!... У међувремену, наишла је нека групица. Учинило му се за моменат да је Пипи са породицом, те помисли да је она порука ипак била шала. Груба, додуше. Али, не. Људи који су хитали преко моста ка игралишту били су ниски растом, дебели. Двоје деце сличног изгледа мотало се око њихових ногу. Ускоро се све четворо, уз дреку, разбежало по парку. Значи, zero, помислио је. И Пипи је данас lockout, закључана. А код ње се не може заобилазно. Камо среће да је кућа његове симпатије једна од оних мање-више лако доступних станица – пронашао би улаз ... Поновио је реч закључана. Прво шапатом, па гласно. У оба случаја тешко му је пала на језик. Ма, то, после свега, и није реч, помисли. Него комад метала. Локот. Чврст катанац за Пипи. Још да га у устима осети на рђу и доживљај ће бити комплетан. Аwesome! А мисао што му се у овом тренутку поткрада и каже да ће сутра све бити боље, другачије, може да батали – данас је данас.

Потражио је најближу клупу и сручио се на њу као гурнут. Јасно је чуо прасак корица књиге М*, краљ животиња. И није га било брига.

120

121

Јон Деаконеску (Румунија) ПИТАЊЕ Изгубих срце, Постаде земља, Поклоних га Варљивом освиту А оно, јадно, Није знало Да је живот шкрт И често подмукао. Жар се увек крије У речима с медених усана И у семену никлом на ивици неке сломљене мисли. Не бојим се смрти, Не бојим се ничег другог, Али шта ће бити са мном Ако моје срце заборави Одакле је кренуло? САДА Након толиких година подизања Зидова и тврђава Од речи, суза и росе Сада желим Да постанем вајар Дима из оџака Родитељске куће. ПИСМО БЕЗ ПРИМАОЦА Киша, ветар, лед, Те и речи почеше да трепере На страници умрљаној невиђеном стрепњом; Рука као да беше грана Без сока и лишћа.

122

Хтедох да напишем писмо Кући, мајци, оцу, Али прође и ово лето, Ја не имадох времена ни за два-три ретка. Они чекаху на капији, Али поштар никако да дође. Оде им и душа, Одећа им постаде преширока, А тело без меса и сенке. Киша, ветар, лед, Слова падаху с беле стране Као дудово лишће ујесен. Писмо остаде без примаоца. ЗАГЛУШУЈУЋА ТИШИНА Припадамо само путу Који нас води до непознатог, Тамо, ка врховима или у нигдину, Носимо у шакама семе мисли, Без мира, с нестрпљењем, Чекамо следећи род. Добро је, звери још увек спавају И не стоје гладне на стражи, Само ветар све јаче дува И ваздух је све ређи. Ако се чује неки плач Значи да је потребна помоћ, Али, ох, колико је заглушујућа тишина! СА СЈАЈЕМ У ОЧИМА Ћутим, тако сам изабрао, Мада ме дивље звери И бесни пси вребају. Не желим више да будим Излазак мисли Нити тишину крви Смирену после толико олуја. Нешто ми дотакну раме,

123

Тај ме додир заболе Као рана Дубока и жива. Не плачем. Ћутим. Са сјајем у очима гледам у себе И не кажем ни реч, Мада ме плаши то што сам видео: Душу оковану ланцима. Превод са румунског на српски језик: Татјана Бетоска Препев: Ристо Василевски

124

Вања Ангелова (Бугарска) ХЕРАКЛЕЈСКЕ ВЕСТАЛКЕ

(Мојој тетки Вески Червенковој)

Жеравица ми је душа и машта, неугасива ватра, у изгреву што тиња... Не гаси се и пламти неосетно... Бесни, светли се и прелива. Почиње да трепти и да гори, бљешти – светлуца, провидном љубичастом изнад гребена, клисура и планина подржавају је божанствене весталке. Сија, пламти и светли а жреци префињени Вестини престају громогласно да треште. Небо у бурној, празничној фиести. Не стој Громотрешче, бесни! Одабир девица је важан. Разгара се срце на врхунцу, Весталки поносне Хераклеје! Жеравица су ми душа и машта загонетна, треперава и мала, посипана венчићима бршљена, прва у времену Весталка...

ИМАМ ВРЕМЕНА Надам се да имам времена да видим још чудеса, да гурнем ноћ у гвозденом стремљењу, да тражим нова небеса. Надам се пуним ноћима, дугим и блаженим данима!

125

Спремна да се борим још, посматрам пут и светлост! Кожа светлом пуцкета. Кркља намрштени сумрак. На оклоп ми голуб кљуца – са абером славног јахача. Посејано је добро семе у зими дугој и у лету, и с ветром, да имам времена за господову псалама чету. Превео са бугарског на српски језик: Најдан Стојановић Редактура: Биљана Миловановић Живак

126

Михајло Сидоржевски (Украјина) КАДА САМ ПУН ТЕБЕ ... ... ово вече покорно леже у седефасти лежај као сан, у којем неко са нарамком месечеве светлости на прстима се прикрада испод твојих окана ... ево трепћуће сенке, и пророчански знак на тлу тмурног видокруга, и жути обруч на небеском пергаменту ... тако је празно унаоколо, тако је пусто горе ... можда, се причинила мени ова млитава жеља тишине, и дивна шара уморног врта, и одјек поноћног дана ... ту се сутон покорно простире под ноге - то је знак, да жедна ноћ прекопута леже, тамо, где црне јове као црне удове уздуж опрезне обале, и утишано пљескање реке, и сјај младог месеца над тамним безданом воде... *** ...тада, када ће све остати иза нас у свету одједном настаће тишина, лежаће блиставо-бели нетакнути снегови; тако, као да ће милостиви Господ први пут сићи на ову земљу, да би је благословио, и неће сунце ослепљивати очи неиздржљивим светлом, и неће бела вејавица миришљавих јабукових латица покривати покорне брежуљке и уснула, обамрла, умотана у хладан покров утишана поља; чисти снегови те зиме сакриће трагове црне тешке јесени и хладних брига; јесени, у којој укосо, у сусрет,

127

заједно са ватреним стрелама, падале хладне кише, и крв прилазила грлу, а небо се узнемирено наливало оловом, и црним смрдљивим гаром, и тамним тешким пурпурним димовима, о, Господе ... *** ... а после чини се, била је вечност... можда, покушаћу да се сетим, колико дана и ноћи били смо заједно? ево сада ти тако смешно спаваш, моја девојчице, и твоје беле ножице умивене росом, целиване селеном и наном, и ја чујем твоје дисање, и трудим се да дишем заједно с тобом - да би те присније приближио себи, упио тебе сву, слио се с тобом - дисањем, уснама ... постати једно са тобом и још једном проживети даровану Свевишњим милост дана на брегу опојног океана, где смо плесали, моја девојчице, на цветном ћилиму, извезазаним ружама тиштеће радости боје тамно бордо, и ја сам чешљао твоју мокру косу, и лизао слану воду са твојих усана, и жедно пио тебе... а ноћу, када Господ нас поново позове тамо, где цвета папрат у врту, који је процветао нама, ти мене хранићеш рибом на обали поспане реке, и усамљена птица ће расећи сутон, а ја ћу додиривати тебе рукама, уснама, језиком, и полизаћу тебе слатку... ти тако дуго спаваш, моја нежна девојчице, да у свитање,

128

када наше усамљено јутро тамни међу боровима, ја стижем да се нагледам тебе, наљубим се сасвим твојих малих нежних ушију, носића, твојих божанствених прстића ... и кажем теби: моја девојчице, мезимице богова ја сам ту, с тобом... слушај своје срце... јер после поново, чини се, биће вечност без нас… ПОЗИВ НА ПУТОВАЊЕ (из Бодлера)

Mon enfant, ma soeur,

Songe à la douceur D'aller là-bas vivre ensemble!..

(Charles Baudelaire) ...дете, сестро моја, овог влажног дана путоваћемо с тобом, држећи се за руке, на крај света; тамо је троскотни ћилим изнад пута, тамо су спаљени мостови над обалама наше реке, и мирис неба, и ослепљујући сјај, то, што мами нас... гледај, вољена: у бели покров ноћи залази жуто сунце, твоја рука у мојој руци, а у раздвојено небо полеће усамљена птица... и ја кажем теби: овај шарени свет, у који ћемо побећи, припада нама,

129

те се спремај за далеки пут, где најзад бићемо заједно... узећемо са собом прегршт јабукових латица, окрајак трипољског сунца и свежањ јесењег пелена, а још и ове слане кишне сузе над белим светом, и трептаји крви у кругу сансаре... ... ми ћемо никнути на пролеће када се пролије киша, заиста?

Превела са украјинског на српски језик: Олга Стојковић

130

Ина Коваљчук (Украјина) *** Тесан je свет - ох, тесан! Не можеш мимоићи прошлост. Она мирише на јабуке из Еденског врта - Шта ће мени тај мирис? Она пада као мрачни отисци бриге на младу траву моје будућности - Зашто морам то да видим? Она тиња и боли ноћима у твојим загрљајима, не може се одрати чак ни са кожом - зашто ми треба та бол? Она је само подтекст будућности, али изненадно нестаје око мене и простор и време ... Тесан је свет - ох, тесан ! Не можеш мимоићи прошлост ... ***

нехотице оседлај талас времена: промичу около пролећа, градови, лица ... покушај да успориш, борећи се из све снаге са душом за рођеног и полупознатог, али се кидају сувише слаби корени, и све остаје са тобом непослушно, неодољиво, миче се и вуче на доле, у сенци прошлости где тешко корача неизбрисиво сећање... оседлај талас времена да се не би утопила...

131

АВЕ, МОЈ РОЂЕНИ I Цртам те својим дахом на позадини своје природе цртам те као пегице на образима судбине Ја сам демијург нашег света ... Где смо? Летимо над пепелом прошлости Као двоструки Феникс, гледамо оно што је спаљено погледај, Фениксе, одозго, немој да изгориш... II Изгубила сам се у лавиринту твојих загрљаја усне као презреле вишње ... Претачем лековит отров у твоје вене бежим од себе у тебе ... Родоскврнуће? Скрнављење душе? Ох, да, мој рођени, да ... Превела са руског на српски језик: Марина Васић

132

Александар Гордон (Украјина) *** Моји пријатељи су ме изгубили тражећи свој сопствени пут. И сада не могу да знају на којој удаљености од истине се налазе. Вољена ме је изгубила током потраге за личном срећом. И сада не може да зна на коликој удаљености у односу на осећања се налази. Изгубио сам себе када сам изгубио пријатеље и вољену. И сада не могу да знам Да ли је моја сaвест чиста пред њима...

СЛОБОДНИ СТИХОВИ

Праве песме попут птица лете од срца до срца из земље у земљу из епохе у епоху. Песме су птице селице историје. Све могу променити само ако је њихов осећај за летење много већи и слободнији него осећај за летење саме историје. Песме лебде над нама као звезде и нисмо у стању да их зграбимо рукама. Песме су попут дипломата мире нас нас са будућношћу мире нас са прошлошћу, мире нас са садашњошћу , и стварају благостање у кући већ после наше смрти. Песме су птице селице наших душа.

133

из живота у смрт и - у бесмртност.

ДОМОВИНА То је делић света у коме живиш према његовим унутрашњим законима који не делују ни у једној другој земљи света. Можеш да пљунеш Судбини у лице зато што ти је Подарила баш твоју Домовину Можеш да кажеш за свој народ лењ је, безнадежан и неписмен, а за родну земљу да је неплодна, али широм света рећи ће да си ти син своје Домовине и све твоје славе или срамоте везиваће, пре свега, за њу. Зато што си изашао из недара родне земље и њу ћеш се вратити. МОЈ ТЕСТАМЕНТ Деци завештавам сећање. Пријатељима завештавам пријатељство. Вољеној завештавам љубав. Небу завештавам машту. Људима завештавам песме. А тело - земљи. Ипак, сигуран сам тек у једном: само ће земља без питања испунити мој завет. Превела са руског на српски језик: Марина Васић

134

136

137

Александра Дракулић

О ПЕСМИ „ЖЕНЕ ПРЕВОДЕ“ БИЉАНЕ МИЛОВАНОВИЋ ЖИВАК

(Златна струна, Награда публике на 49.СПЈ)

Са песмом „Жене преводе― Биљана Миловановић Живак нашла се у финалу највеће и најзначајније песничке манифестације на нашим просторима: 49.Међународне песничке манифестације Смедеревска песничка јесен. Прошле године, ова ауторка се песмом „Истина― (посвећеној Антону Павловичу Чехову), такође обрела у финалу ове манифестације у конкуренцији за награду Златна струна, а ове године, убедљивом већином гласова више од 150 присутних домаћих и страних песника, преводилаца и посетилаца, освојила Награду публике. Ова манифестација слови за настарију песничку манифестацију из доба Југославије, уз Струшке вечери поезије које се и данас одржавају у Струги (Македонијиа), и наставља да траје, из године у годину привлачећи велики број иностраних и домаћих аутора. Песма „Жене преводе― исприповедана у 3. лицу, у презенту, чиме се сугерише свезнајућа позиција приповедача и трајност стања опредмећеног у песми. Иронијска перспектива песме гради се на основу самеравања модерног и традиционалног, на дисхармоничном односу између савременог тренутка који подразумева сваку врсту равноправности између жена и мушкараца, укључујући и стваралачку равноправност, и стварног стања у овој области из тачке гледишта које подразумева јасно подељене улоге између мушкараца и жена, књижевних стваралаца. Свет мушкараца и свет жена стваралаца јасно су одвојени танком, али пресудном линијом традиционализма који још јасније звучи у контексту актуелне приче о свеопштој равноправности. Жене имају слободу стварања, али њихов највиши домет је кретање по оквирима стваралаштва мушкараца. Њихово стварање остаје у области превођења и тумачења онога што мушкарци ствараоци напишу. Мушкарци песници читају, примају награде, подижу медаље и златна одличја, севају блицеви, прати их штампа, поносно се осмехују. Динамика живота жене у области књижевности одвија се на површини мушког стварања: жене преводе. Док мушкарци подижу награде у висини рамена, жене

138

подижу децу. Оне су лепотице које у страху од поверене им улоге записују „мудре и непоновљиве тренутно изговорене реченице―. Стоје „у оквирима врата― (и у оквирима стварања), на маргинама. Последњи стихови песме доносе значењски обрт који сугерише бесмисао елитистичког става, присутног у стваралаштву фаворизованих стваралаца мушкарца, уколико њихов елитизам жене не преведу

„Са стаза посутим увек свежим ловорикама До куће, до трпезе, до постеље, преводе их Из поезије у живот―.

У значењском самеравању ова два бесмисла, маргинализоване женске перспективе и немоћи мушкарца ствараоца да непреведен и непротумачен доспе „у живот― почива суштина песме „Жене преводе― Биљане Миловановић Живак. ЖЕНЕ ПРЕВОДЕ Песници мушкарци читају, примају награде, Жене преводе: Мушкарци, песници, подижу Медаљоне, златна одличја, у висини рамена, Као што жене подижу децу после оброка, Да бљуцну. Блицеви фотоапарата севају, Жене преводе. Три лепотице, три војника У строју, са блоковима у рукама, са наоштреним Графитним копљима (које мушкарци одавно више не користе) записују мудре и непоновљиве Тренутно изговорене реченице, стоје у оквиру Врата, кано клисурине,послушне, предане, сконцентрисане, лаке им хаљине лепршају на ветру што допире са терасе, сунце им за леђима сија, оне не виде. Танки им гласови трепере од треме (хоће ли довољно добро, хоће ли довољно тачно, превести Реч у Реч) Мушкарци, песници, осмехују се поносно, Жене преводе, са језика у језик, из света у свет Са стаза посутих увек свежим ловорикама До куће, до трпезе, до постеље, преводе их Из поезије у живот.

(Крајова, септембар 2017.)

139

ДВА СТРАНА ВИЂЕЊА ПОЕЗИЈЕ РИСТА ВАСИЛЕВСКОГ

Сергиј Дзуба3

ВРЕМЕНСКА МАШИНА ЧАРОБЊАКА ИЗ СМЕДЕРЕВА

(Поговор украјинском издању песничког избора „Серце кола― (Срце круга) Риста Василевског, Међународна академија књижевности и уметности Украјине и Видавништво „Десна Полиграф‖, Чернигов-Кијев, 2018)

По мом мишљењу, сва литература се може поделити на добру (која има позитивну моћ), рђаву (мада, по свему судећи, она онда не би ни требало да се зове књижевност) и на чудесну, какву негује изузетан македонски и српски песник Ристо Василевски – чије стваралаштво излази изван оквира сваке прокрустовске постеље традиционалних (ре)презентација и канона. И док сви (или скоро сви), да се тако изразим, у својим поетским „вртовима‖ саде традиционално „биље‖, машта доброг чаробњака Ристе ствара нешто потпуно другачије, невероватно, јединствено и изненађујуће атрактивно, мудро и човечно. Јер скоро у сваком стиху наилазимо на занимљиве, духовите, искрене афоризме, дубоке филозофске максиме, невероватна поређења, метафоре, алузије:

„Да се поштују особа сама, а да је не казни Створитељ..." – ово је тако свеобухватно, неочекивано, оштроумно, слободољубиво. Може се измудровати читав филозофски трактат, дуго и компликовано разгранавати идеја, упорно, а при свему томе банално „млатити празна слама‖; могу се градити свакојаке химере и уврнути, бесмислени лавиринти речи – и све то назвати стваралаштвом... А могуће је, испоставља се, и једним концизним стихом изрећи оно најинтимније, најискреније,

3 Председник Међународне академије књижевности и уметности Украјине; писац, преводилац, критичар.

140

најониричније! Богами, ово је бриљантна фраза, која је, наравно, и credo песника.

Размишљање Ристе Василевског нема граница – стиче се утисак да његова поезија живи и путује брзином светлости – продорна као зрак сунца. Песник живи у чаробно живописном српском граду Смедереву, који му је постао близак као и сопствени завичај – пријатно македонско место Наколец, али, истовремено, и у безграничном, оку необухватном, магичном универзуму.

„То што смо достигли звезде, које су веома близу...‖ – још једно искрено откровење Василевског потврда је мојих речи. Уосталом, звезде за њега нису нека тамо апстрактна, милионима светлосних година удаљена, хладна и бездушна светила, него живи, пулсирајући згустак истинских стихова, наших највреднијих жеља, као и вере, наде и љубави. Можда су то душе наших најмилијих које памтимо, јер људи живе на Земљи онолико колико су сачувани у памћењу рођака и пријатеља. Можда, „отете‖ од звезда, душе наших вољених памте нас... Али, једноставно, ми из неког разлога нисмо навикли да задивљено-загрцнуто подигнемо главу и загледамо се у ноћно небо, да се осетимо делом великог универзума. Међутим, песник то не заборавља! Он зна и то да се већина чуда дешава у непосредној близини, и да је најважније научити да их распознајемо, као беле печурке у шуми.

Ево фрагмента занимљиве песме Ристе Василевскoг „Ода мајци‖:

„Да ју је Бог имао ко зна како би свет изгледао

Можда би брига коју би с Њим поделила лишила природу зла човека да буде увек најгоре оружје Свест о нама била би јаснија затамњена места оку ближа уму угоднија

141

Јер Она је Утроба у којој се све зачиње развија до рођења задојено њеним млеком успоставља равнотежу на којој све почива‖

Не знам шта би се догодило да је наш Свемогући имао мајку. Али, каква невероватна, необично парадоксална идеја! Како то може бити? Ристо је неоспорно интелектуално високо образована особа енциклопедијског знања, са сопственим, јединственим, несвакидашњим искуством. Он размишља као велики научник. Али, упркос свему, изражава се сасвим једноставно и разумљиво, барем би свака особа са високим образовањем требало да разуме овакво поетско образложење. Његова поезија је изненађујуће занимљива, заиста јединствена, духовно филозофска и проницљиво лирска, интелектуална и, истовремено – што је изненађујуће – зачудно једноставна, као ветар и дуга, дрвеће и цвеће, Сунце и Месец. Стога ће таква поезија, мисли и осећања овог изузетног аутора са Балкана свакако наћи одјека у срцима и душама многих украјинских читалаца!

Шта ми се још заиста допада? Тај слободни, опуштени поетски начин Ристе Василевског, који се ипак никада не претвара у хаос. Јер, овај маестров свет је изненађујуће хармоничан! Он се користи различитим књижевним поступцима, али притом има свој непоновљиви архитектонски стил (што је веома важно за сваког песника), а његови оштроумни, духовити афоризми и максиме не само да су лако памтљиви, него просто побуђују жељу да буду цитирани. А аутор је препознатљив дословно иза једне једине искричаве фразе или крилатице.

Он исписује савремене оде, наводно их стилизујући према већ познатим, али давно заборављеним панагирикама. Међутим, реч је о сјајном књижевном поступку! Јер, истини за вољу, Оде Ристе Василевског немају никакве везе са познатим традиционалним слављењем званичника. Ево, примера ради, једног фрагмента из „Oде будућности‖:

142

Лето да буде зима, реке да теку узбрдо и изнад свог корита, шуме да расту из пепела, земља да не зна своје дно, човек да не препознаје себе, није одредио Творац ма како га ко звао.

Он је само посматрао докле све може туђом вољом да стигне, како се све може само од себе урушити, да би се тек касније схватило да корен може променити облик али суштину постојања никако.

(О)да оном Будућем, који за делић времена схвати да не треба отварати нови прозор према свету ако се из свога све у њему већ види, све што треба га окружује и надохват му је руку ако му прсти нису исувише дуги.

Чини се да је чаробњак из Смедерева измислио

сопствену временску машину, и да за њега не представља проблем да путује у нашу далеку прошлост и неизвесну будућност! Посебно снажан утисак на мене су оставила његова историјско-поетска путовања, то јест Каже „О хартији, азбуци Ћириле‖, „О Симониди‖ (о невероватној судбини младе српске краљице) „О вожду без главе‖ (песма посвећена легендарном Карађорђу – вођи српског устанка против Отоманског царства), „О Тесли‖ (посвећена истакнутом проналазачу)...

То важи и за дубоко дирљиве песме посвећене колегама-песницима: Борису Пастернаку („Кажа о једном листу‖), Браниславу Петровићу („Кажа о Брани‖), трагичној судбини чувеног Бранка Миљковића („Кажа о себи и Миљковићу‖)... Занимљива је и песма о сусрету писаца, учесника међународног фестивала „Дани и ноћи књижевности‖ у Букурешту, уз присуство румунског

143

премијера Адријана Настасеа, који је познате уметнике позвао као госте на вечеру и са њима водио дуг и садржајан разговор („Кажа о једној вечери‖).

Мислим да је једна од најдубљих и најдирљивијих песама „Кажа о очевом бирању места за гроб‖, у којој отац сину за живота показује место где жели да буде сахрањен. Цитирам последње ретке:

„Ја ни жив ни мртав, пратим га и климам главом, као да ми је јасно, чак и оно што мене чека. Али, дубоко у себи, замишљам слику неког камена који се на врху Планине нагиње час ка једном, час ка другом језеру, гледа право у небо и не дâ да нас нико искорени.‖

Тужно? Да. Али и ова песма о рационалној

мудрости старијих људи не угњетава, него дубоко дира. Као и многе друге хумане, светле (иако су понекад веома болне!), али истински родољубиве песме Ристе Василевског.

Хвала, драги Ристо, за велику част превођења књиге Ваших песама. Срећан сам што постојите у мом животу!

Са украјинског превела Вера Хорват

144

Божидар Брезиншчак Багола

ПОЕЗИЈА БЛИСКА ФИЛОЗОФИЈИ (Ристо Василевски, Срце круга, Арка, Смедерево 2018)

Ристо Василевски рођен је 1943. у селу Наколец на обали Преспанског језера у Македонији. Студирао је архитектуру у Скопју, али послије потреса 1963. године одлази из македонске пријестолнице у Србију. Пет година живио је у Пожаревцу, а у коловозу 1969. преселио се у Смедерево, гдје је основао Книжевни клуб и покренуо Међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен―. Уређивао је часописе за књижевност, умјетност и културу „Смедерево― и „Моравска лира―, лист „Сутра‖, информативно-политичку ревију „Македонска виделина―, часопис за дјецу „Дзуница― („Дуга―). Био је иницијатор и први директор традиционалне манифестације Дани македонског стваралаштва у Србији „Себеси во поход‖ („Себи у походе‖). Године 1993. основао је издавачку кућу „Арка―. Као директор те главни и одговорни уредник објавио је велик број књижевних дјела српских и страних писаца. Члан је Македонске академије наука и умјетности, Славенске академије књижевности и умјетности (Варна, Бугарска), Руске академије књижевности, Академије књижевности и умјетности Украјине, Друштва писаца Македоније, Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије. Живи на својој очевини у македонском Преспанском крају и у Смедереву, свом српском завичају. Пише и објављује на македонском и српском језику.

Дружили смо се на међународном митингу поезије под геслом „Стихови за душу―, одржаном у Скопју средином свибња 2018. С њим је био и мој стари знанац Мићо Цвијетић, београдски пјесник и уредник Књижевних новина. Ристо би нам свако јутро прије доручка наздравио нови дан својом „ристовачом―, нектаром од најбољег грожђа. Сазнао сам да је печење ракије преузео од родитеља. Каже да је само припремање тог напитка тајна и магија. Тајну никоме не одаје, али радо наздравља еликсиром за буђење емоција и страсти. Уз јутарњу здравицу поклонио ми је „од срца― и своју најновију књигу Срце круга.

Књига започиње уводним циклусом Распрскавање круга од само једне пјесме под насловом Велики прасак.

145

Наставља се у седам циклуса од десет ода или похвалних пјесама, и то: Божје ствари (вријеме, празнина, магма, прах, материја, божанска честица, божји претеча, Бог, мајка, гласници); Опћа мелодија (опћа мелодија, имагинација, глас, ријечи, звијезда водиља, свијест, разум, меморија, страст, људско умијеће); Артефакти, потомство (плод и сјеме, тијело, срце, мозак, млијеко, крух, потребе, стрпљење, артефакти, потомство); Свјетлосне и тамне точке (свјетлост, јутро, дан, вода, море, пијесак, црв, гром, тмина, смрт); Путовање, сјене (пут, путник, котач, сјена, пушка, опћа веселост, опћа гробница, недужни, Арарат, кутак самоће); Света пјесма (нитко, истина, страх, светост, пјесник, света пјесма, љепота, љубав, јабука, посљедњи човјек); Ка савршеном (непослана писма, неоткривене ствари, неизвјесно, могуће, чистоћа, добро, савршено, будуће, вријеме послије нас, дјетињство). Завршни циклус Свијест о кругу такођер садржи само једну пјесму под насловом Из раја. Круг започиње Адамом, а затвара се новим Адамом или Исусом из Назарета чије жртвовање за човјека није било ништа друго него да се људски род освијести и оствари рај овдје на земљи. Дакле, могли бисмо рећи да је круг завјетни ковчег у који се човјек сам затвара да би из њега зрачио. И доиста, пјесник Василевски зрачи одама или хвалоспјевима какве су прије њега писали Пиндар, Хорације, Гоетхе, Сцхиллер, Хöлдеррлин, Цлудел, Пессоа и многи други. Међутим, он ријеч ода пише тако да велико слово О ставља у заграде. О у загради (О) назначује занос и дивљење, а придодано ДА израз је самозатајног потврђивања једног јединог раја (круга) и непоновљива пјесникова рајског живљења на Преспанском језеру гдје се збио први додир са свијетом и Смедерева на Дунаву гдје је на своју младост „накалемио садашњост, гдје се примила његова лоза и родила, гдје је са супругом Љиљаном изродио четверо дјеце те живи с њима у слози и срећи―.

Књига обилује особним лирским филозофирањем. Пјесник полази од животног искуства да „треба хвалити рађање, многогласје звукова које претходи свакој музици, говор који лечи, речи што не рањавају, именовање и разумевање ствари, поезију, без које би слика света била ружна, као нарикача на туђем гробу―. Својим стиховима дочарава нам празнину као колијевку свега и прамајку пунине; дочарава нам прах и пепео који учвршћују темеље свијета; дочарава нам божанску честицу „која је с божјим благословом остала тајна за све и тако сачувала смисао

146

живота и постојања свега у њему―; дочарава нам мелодију свеопћег постојања чији је аутор Природа; дочарава нам страст која каткад учини нешто лоше да би свима било боље; дочарава имагинацију која сваког од нас подстиче да будемо бољи од других, која даје крила машти да проширује границе лијепог. Пјеснички нас увјерава да једино љепота заједно с љубављу „гради светове, пуни их потомством, и отвара простор у коме свако може да пронађе себе и рачуна на све друге… љепота у свему ружном проналази дјелић себе и тако га учини мање ружним, лакше прихватљивим―.

Но, има и упозоравајућих стихова о спаљивању простора, о масовним сеобама које мијењају слику свијета, о боговима вјера који се клањају боговима власти и новца… У сваком стиху пјесник је свјестан себе као материје која се непрестано мијења, понесен је свјетлошћу „која шири топлину, на којој сваки лист душе и свака жилица духа стреме небеској висини, остављајући на тлу знаног постојања само светле трагове по којима ће моћи да се препознају и сви који крену њима, остајући чисти и своји―. На многим мјестима подсјећа нас на Фрању Асишког и његов хвалоспјев свим створењима. Циклуси ових „ода у кругу― завршавају хвалоспјевом дјетињству, његовој чудној магији „да се увуче у дубоку старост која више ништа не нуди и у њој пробуди наду да се детиње враћајући се назад може стићи до поновног остварења – почетка новог живота – чиме крај постане некако детиње безазлен―.

Од прапочетног распрскавања, преко пепела, талога и праха пјесник доспијева до капи која говори, до капи која је пресудна да из клице никне жилав коријен, коријен етички и поетички, емотиван и рефлексиван. Коријен који не завршава у гробу, јер „гробови су пролазна места у којима мртве твари мењају облик и претварају се можда у траву, фине избојке тек засађеног цвећа и дрвећа―. Коријен који садржи у себи трагове прошлих тисућљећа и слутње о сретној будућности, а прије свега постојану свијест о ономе што морамо особно учинити за њу, свијест о стваралачкој радости живљења, или како се сам пјесник Ристо Василевски изразио у одговору на новинарско питање: „Волим да радим, а кад се нешто воли, љубав је довољна да човека испуни у оном, овом и будућем животу. У сваком од тих живота само нам је љубав потребна. За животну снагу, за стваралачку енергију, за све што човека чврсти да траје.―

147

Тин Лемац

УМРЕЖАВАЊЕ СТИХОВА – НАНОВО!

(У мрежи стих 2, уредио Тин Лемац, Схура публикације, Опатија 2018.)

Пројект У мрежи стих (пјесникиње Региона)

покренут је на иницијативу Шуре Думанић, мировне активистице и издавачице из Опатије. Њезина је првотна замисао била покренути огроман женски пјеснички потенцијал који лежи у националним књижевностима Регије. Прије свега, женски је књижевни потенцијал дотичних националних књижевности тек суставно откриван и теоријски елабориран задњих двадесетак година. С обзиром на језичне и културне сродности земаља Регије, важно је било покренути тај пројект. Моја се маленкост убацила као уредничко-сакупљачка рука различитих рукописа. Досад смо реализирали и објавили два тома зборника. Намјерно наглашавам да је ријеч о зборнику, а не антологији, јер су за антологију потребни много строжи и профилиранији аналитички и естетски параметри, док је зборник увид у новине књижевног стваралаштва и приказ одређеног опуса који настаје неколицином пјесама. Први је том тако објединио канонизирана и почетничка имена из сваке земље у регији, па смо добили генерацијски пресјек пјесништва.

Недавно је објављен и други дио. Захваљујући бројним интересима медија, читатељске публике и самих ауторица, осјетили смо се дужним и слободним наставити овај пројект, а и саме идеје покаткад нису посве обједињене, а нити разрађене у само једној књизи и једном зборнику. Апострофират ћу драгу нам сурадницу, истакнуту пјесникињу и теоретичарку Дубравку Ђурић, која је након наше запажене београдске промоције на Алфа БК Универзитету (овом приликом захваљујем њиховој управи на сјајном ентузијазму и пријему, поглавито деканици Маји Ћук и професорици Светлани Томић), запазила како првом зборнику недостаје поговор који би се тицао теоријско-критичке разраде тамо заступљених женских поетика. Како смо се руководили чињеницом да спајамо познате и мање познате ауторице у виду афирмације и рецепцијског пријема, све су се поетике нашле под једнаким заједничким називом женског писма

148

које се, слиједећи тезе Елизабет Гроз, може категоризирати као феминистичко и феминилно што је истакнуто на свакој промоцији. Захваљујући тој примједби, настаје и овај текст којим ћемо настојати обухватити поетике и ових ауторица.

Други дио овог пројекта настојао је окупити велики број мање афирмираних ауторица из подручја Регије. Иако је цјелокупни женски пјеснички потенцијал још увијек слабије откривен, указати треба на позамашан број рукописа који се морају сагледати и то примарно из поетичке, стилске и филозофске перспективе без обзира на њихову естетску вриједност због дохваћања истородности и разнородности у окриљу женског писма. У поетичком разматрању ових ауторица препознаје се нови женски сензибилитет који ће се вјеројатно развити тијеком година, јер се догађа извјесни женски списатељски бум. Ријеч је о категорији која се не може јасно теоријски квалифицирати и описати низом јасно уочљивих параметара. Томе је тако, јер често различити дискурсни импулси мапирају поетско поље у стваралаштву поједине ауторице, а из текстонских плоча као лава избија извјесно емоционално одстојање, емоционално-рационална решетка којом се контролира језична експлозија дојмова и значења. Тиме се ауторице за корак одмичу од феминилног одређења женског писма као развоја емоција у самој потки поетског дискурза које се у битном обликује емфазом и хиперболом. Изван тог дијапазона који карактеризира већи број ових рукописа, остају нам надаље и својеврсни феминистички програми препознатљивог женског писма и традиционалне поетике. Покушат ћу уоквирити нови женски сензибилитет и истакнути дискурзе којима се обликује. Као најважнији истичем метапоетичност који представља највиши чин легитимације ауторске свијести и чина писања (Маја Шипрак, Биљана Миловановић Живак, Станка Рађеновић Станојевић, Петра Коршич, Ана Пејовић). Затим, упораба имперсоналног поетског гласа као знак удаљавања од женске перспективе јаства и јаственог говора и пријелаз из партикуларног у универзално (Лидија Дедуш, Нева Лукић, Горица Радмиловић, Анђела Пендић), окренутост Универзалијама кроз персонални глас као одмицање од особног у феминилној поетици (Марија Дејановић, Марина Катинић, Снежана Николић, Ајла Рамић, Селма Асотић, Виолета Танчева Златева), иронијски однос према класичној феминистичкој поетици садржан у депатетизацији женског субјекта (Сања Баковић),

149

деконструкцији патријархалних топоса (Светлана Томић) и емфатичком говору који је емотивно дисктанциран, али иронијски сверазоран (Ливија Решковац). Семантизацији фигуре Носталгије и Дјетињства уз упорабу језичне магије и суздржану емотивност придонијеле су младе пјесникиње Марија Дејановић и Моника Херцег. Свакодневље сјенчано благим конотативним падинама, а трансцендирано јаком емотивношћу и доживљајношћу надају се у пјесмама Јелене Освалдић и Сање Баковић. Снажна метафоричност рукописа одликује све ауторице, а међу њима се истичу с врло разгранатом и слојевитом метафориком која гради вишеслојност текста, Ања Марковић с ефектношћу која балансира између доживљајности и емотивности, Анита Пајевић која изнимном хиперметафоризацијом симулира емотивни говор и болећиву ћутилност, и Јулијана Величковска с балансом полидискурзивне метафорике и доживљајности. Појављује се и визуал као карактеристика освијештености баратања поетским слогом (Нева Лукић, Марина Катинић), те тражење упоришта у лирици оплемењеној духовним подтекстом у поезији Марине Катинић. Међу класичним феминистичким поетикама налазимо оне феминилне; Маја Шипрак са семантизацијом опћих мјеста, Сенка Марић, Николина Андова Шопова и Аља Адам с препознатљивим одличјима и оне феминистичке; уобличене и традицијски препознатљиве Биљана Миловановић Живак, Даница Вукичевић и фигуром Носталгије обојана Ружица Копачевић Миличевић. Традиционалне поетике припадају Милијани Зарић, Субхији Селесковић Мердановић, Снежани Стојчевској, Илире Зајми и Еди Схукриу. У њима се традиционалним поетским средствима обликује женски глас који не прибјегава у патетичност, већ се показује као јак и самосвојан.

Из ове лапидарне анализе која може послужити као својеврсни путоказ у разгранатост женских поетика у регији, али и тематизацију новог сензибилитета, начинили смо избор који могу читати стручњаци, али и љубитељи поезије. Надамо се да ће књига сретно полетјети читатељима који се препознају у поезији, материњем језику човјечанства који говори гласном тишином, да ће се обронци тишине све више извијати на јавним читањима и промоцијама овог зборника и да ће поезија као таква показати свој пут у људском јединству у сваком тренутку, као обједињујућа сила свег живог и неживог свијета.

150

Надежда Пурић Јовановић

ДОК ЈОЈ ДУШУ НЕ ЧУЈЕМ (Драгица Стефановић „Људи на ивици постојања―, Пресинг, 2017)

Луле, луда сам ти ко коњ, само си ти добра, па нећеш да ми кажеш

Када је у питању документарна проза, читалац се,

свесно или несвесно, опредељује да један текст чита као веродостојан документ, аутентично сведочанство о нечему што је било, или као белетристику уз коју пристоји атрибут 'фиктивно'. У збирци кратких прича потеклих из праксе специјалисте за медицинску психологију, Драгица Стефановић је (дискретни) сведок различитих судбина посредованих говором унесрећених људи. Подстицајним питањима покреће људе да говоре, да носе своју причу, и да, стручно вођени, дођу до решења, што је могуће самосталније. У том смислу приче из збирке Људи на ивици постојања могле би представљати практични подсетник о кључним вредностима живота, обичног, свакодневног. Има у овој књизи и нечега топлог и старинског, од оне књижевности која би требало између осталог и да подучава, а овде је то голи живот, опстанак у суровом и немилосрдном свету без одговора, осим оних које ћемо наћи у другом људском бићу чије речи привијамо као лек. Психолог без осуде и окривљавања приступа сваком човеку, и непосредно се укључује у борбу за опстанак обичних и необичних људи који су се суочили са психичким тегобама услед различитих околности – некад наизглед баналних појава, али и због трагичних губитака које су претрпели. Има дословно представљених разговора стручњака са пацијентом, а има и наратива сублимираних из више различитих ситуација.

На почетку сваке приче стоји кратко увођење у портрет особе чија нам исповест предстоји, а која се тиче оквира – година, изгледа, сусрета. Разговара човек са човеком, на једноставан и пријемчив начин објашњен је проблем и понуђен модел решења, па се може читати и као својеврстан уџбеник праксе психолога лишен сложених стручних и научних објашњења. То међусобно мешање литературе, стручне и белетристичке, са непосредним

151

животом, ауторка исписује лако и лежерно, без много надоградње, што даје посебну драж овој прози. Уколико се као читаоци определимо за онај други крај скале, и приче доживимо као творевине фикције, добићемо и лик психолога који активно учествује у спасавању живота смело се суочавајући са проблемима људи, оним што из њих самих прете да их униште. Са некима је остала у контакту, неке је видела само једанпут, али њихове приче оставиле су трага у њеном бићу.

Из тих појединачних, локалних судбина омеђених местом и временом, назире се општељудско искуство. Сваки случај је специфична и за себе заокружена прича, али све ове исповести као да повезује раскол између личног хтења и средине у којој се јединка налази, опречност путева колектива и појединца, различитост добро утабаних стаза и потребе за променом, за осамостаљивањем и излажењем из задатих оквира. Сукобљени су малограђани са утврђеним нормама и креативци који се нормама одупиру. Уколико човек не нађе неко средње решење, и ако му је душевни склоп преосетљив, онда се разболева, и долази у беспомоћно стање. Често јунаци трпе због неостварености, породичне, пословне, често одударају од средине у којој су се, не својом вољом, затекли. Ко покуша да изађе из својих социјалних оквира, ко покуша да учини нешто што му не приличи, бива кажњен, ако ничим другим, онда властитом савешћу. Да би се приуподобили доброј друштвеној прилагођености, ови јунаци страдају, због лажног друштвеног морала.

Не постоји скала бола и подношења, то јест, она је индивидуална, за свакога је понаособ, али ипак се међу овим невољницима нашло и оних који су отишли на погрешан пут скоро од размажености, дакле нису имали никакав посебан видљив разлог, већ их је сплет околности навео на неке погрешне потезе, алкохолизам, дрогу, или психосоматске болести. Али ни то није нерешиво. Ауторка као да поручује да треба наћи праву меру између личне среће и друштвених оквира, а то је, за ове људе, најчешће веома тешко. Пред нама су и глумице, и новинари, успешни сликари и богаташке ћерке које су виделе света, али и обични, нешколовани људи, пољопривредници, људи из села, људи из варошица и придошлице у велеград. Говори се о људима на заласку каријере, али и о тек полетелима у живот. Да би имали самопоштовање, они често усвајају морал средине и дозвољавају јој да победи у неправедној

152

борби. Њихове актуелне проблеме садашњости психолог разрешава разговором и откривањем трауматичних догађаја у детињству. Често се разматрају ствари из прошлости које су окидач за болести и поремећаје. И у тим причама можемо препознати и нешто од сопствених прича, и запитати се где је граница између такозваних здравих и нормалних и поремећених и болесних људи . Управо ти болесни, неизлечиви, психотични, шизофренични, депресивни, изговарају мудре лудости, и у тим речима које достижу у луцидним моментима очитава се сва смислена бесмисленост, или бесмислена смисленост нашег битисања. Та искуства су драгоцена, и то је оно што ауторка, између осталог, овом књигом саопштава, јер у овој психолошкој књизи најмање је психологизирања: удео стручних објашњења сведен је на пасус или два, у првом плану је човеков говор, исповест, приповедање о себи.

Последња прича у збирци, „Детелина са три листa‖,

представља нешто дужу приповетку рашомонског типа, у којој троје људи препричава трауматичан период живота који ће све троје изменити, и после чега живот више неће бити исти, иако се вратио у свој пређашњи колосек. У приповеци се говори о љубави, том измењеном стању, болести, али се постављају питања остваривања личне среће која изгледа није могућа у оквирима пролазних друштвених конвенција. Ова прича разликује се од осталих утолико што су све три стране саслушане, и што је дат комплекснији увид у ситуацију из које нико није изашао срећан и целовит, али ни потпуно безнадежан.

Иако су у првом плану психолошки портрети, приче пружају увид у наше прошло време: ту су људи чије се судбине везују за период Другог светског рата, затим за послератни период, време социјалистичке изградње. У њима је и Јеврејка Ребека, и Рускиња Раиса, обе уметнички настројене, ишчупане из свог окружења; ту је и директор, бивши моћан човек, тик до младог алкохоличара коме је све обезбеђено у животу. Најразличитији људи, из најразличитијих окружења причају своје приче, уједињени ауторском инстанцом, показујући универзалне истине што важе за све људе у свим временима. Праве бисере у овој збирци представљају приче „Материнство‖, „Жена са Велике Мораве‖ и „Камион‖. Дубоко су људске и потресне. Приче говоре аутентичним исказом жена са села, и њихове реченице, њихови простодушни изливи огољавају до кости сам живот и бацају нам у очи саму суштину. Ове приче

153

директно нас воде Петрији Драгослава Михаиловића, и остварују непосредну везу и са књижевношћу и са животом. Управо се то дешава и са осталим причама, можда не увек на тако упадљив начин, али присутна је двосмерна путања, од живота ка литератури, и од литературе ка животу.

Драгица Стефановић и као писац и као лик у делу остаје професионална, не осуђује, већ са људима разговара, како то вели један лик у приповеци, као са онима са којима се више неће видети. Људи се тешко отварају, и то је оно што ове приче чини нарочитим и литерарно поентним: да се покаже онако како је било, да се прикаже живот сам. Имати разумевања за свакога, саслушати и помоћи, барем понудити решење ситуације. Подсетити човека шта је живот, увести га поново у оријентацију. И ма колико професионална била, и субјекат кроз кога се преламају све ове приче, ауторка, саговорница, психолог, ипак није аутомат који издаје готове и научене одговоре. Представљајући људе, она је представила и свој однос према људима, и своје учење, и своју судбину психолога који сабира сва ова искуства. У приповеци „Луле‖, најупечатљивијој и најбољој у овој збирци, говори се о блиској, мајчинској и пријатељској вези са пацијенткињом. Упркос правилима службе и процедурама које се морају поштовати, у име људскости и доброте она прихвата у свој дом суицидну пацијенткињу. Верује јој јер верује у људску доброту и човечност, чиме показује како је дубоко људски ангажована и како њени психолошки савети нису само попуњен медицински формулар, већ и лични, животни став.

Далеко од уџбеника самопомоћи, а могла би и тако да се чита, далеко од сложене литарарне надоградње, у највећој мери документаристичка, са причама људи из нашег комшилука, са препознатљивим местима и временима и начинима, ова прозна збирка плени својом лепотом, једноставношћу и топлином. Поручује да је живот вредан живљења, баш као што списатељица у својим касним осамдесетим има снаге и воље да нам своја искуства пренесе, и да нам пренесе животворне речи људи са ивице постојања, који у тешким тренуцима, а да то и не знају, исписују поезију самог живота:

Ја сам Милунка Новаковић. Српкиња. Хришћанка.

154

Немам оца ни мајке. Ни брата ни сестре. Ни мужа ни деце. Ни куће. Ни стопе своје земље. Право сам сироче. Али даће Бог, биће боље.

156

157

Зоран Пејковски

ПОСЛЕДЊИ ЧИН КОМЕДИЈЕ СМРТИ (трагикомедија са прологом и епилогом у 11 сценa)

Последње писмо за Вас

Драги моји! Ми ћемо да се дружимо. Пред вама се налази празна

сцена, али и неотворена страница новог рукописа. Оно што ћете видети, осетити и прочититати, догађа се сада, ту, али и негде испод земље; пред вашим, али и пред вама невидљивим очима. Заплет се одвија око нас, али и у нама. Представа је написана када је човек човека пљувао и немарно газио по светским трговима. Кад је неко ,,пљува― и ову, шесту верзију, овог рукописа. Слободно могу да крикнем да је ЧОВЕК НЕМОЋАН! Тужно је што људски род не може више да издржи и што је доведен пред свршен чин. Појављивање ,,мртвац― на сцени представља пустош у души. Они се не појављују поводом илузије о рају, нити да би говорили о већем паклу од овог овдашњег – коме присуствујемо, већ о једном виђењу о страдањима човека, погаженог и згроженог од самог себе и над самом собом. Свет се налази пред грдном пропашћу. У овом тренутку, драги моји, последњег дана завршавања овог текста, негде кроз ходнике земаљске нестало је неколико хиљада мученика. Можда и отуд ова равнодушност према смрти, када се пресељавају као да је то ништа, као да је то обична селидба са овог света на онај непознати. Појава ових ликова је страшна. То су лица која трагају за истином, тугуји за светлошћу и лепотом људске душе. Заиста, они нису представљени тако једноставно. Они су бачени у уста апсурда, који нечујно диже глас и жели да све стави под своју контролу, да све држи у својим зубима. Зато смрт појединца може да буде ТРАГЕДИЈА, а све друго је ИСТОРИЈА.

Моја комедијо смрти, ја се морам обратити и теби. Зар се не сећаш, колико ноћи смо провели кад сам те писао, кад сам те уметнуо у проклетство хартије и машине за писање? Зар се сада не осећаш слободном? Али ипак, ликвидираном. Заплет почиње. Овај текст мора бити прочитан.

Битољ, лета господњег 1992. Са поштовањем, Ваш Зоран Пејковски

158

ЛИКОВИ ЛАЗАР - управитељ ПИСАЦ АЛЕКСАНДАР АНА - Александрова супруга ПЕРО - залутли мртвац АНТОН - писар ВАРВАРА – Антонова супруга ПОЛЈАН БОРЈАНА - Полјанова девојка ПРОХОР ЦВЕТА - проститутка ПРВА ДЕВОЈКА - персонал ДРУГА ДЕВОЈКА - персонал ПРВИ ГРОБАР ДРУГИ ГРОБАР ПРВА СИЛУЕТА ДРУГА СИЛУЕТА ТРЕЋА СИЛУЕТА СИЛУЕТЕ ПОПОВИ НАРОД - пасивна публика ПРОЛОГ (Полуосветљена сцена, гроб затворен. Попови се крсте. Људи одлазе. Са друге стране сцене се налазе силуете, затамњење, на сцени остају гробари)

ПРВИ ГРОБАР (Према свима) Оде и овај.

ДРУГИ ГРОБАР (Према свима) Добро је што долазе да би отишли.

ПРВИ ГРОБАР (Према свима) Сви остају да их се сећамо.

159

(Силуете преузимају мртве. Сцена је полуосветљена)

ПРВА СИЛУЕТА (Према свима) Зашто сте оставили људе да плачу у нашем одсуству?!

ДРУГА СИЛУЕТА (Према свима) Ви сте дошли, али не можете присуствовати и рађању и смрти. (Према покојнику) Они тамо плачу, а ви се овде рађате.

ТРЕЋА СИЛУЕТА (Улази на сцени лебдећи. Према свима) Ви можете истински само од земље да се родите. У истинском свету.

ПРВА СИЛУЕТА (Видљиво блед. Полузатамњена сцена. Према свима) Немогуће је присуство на два места! (Мало затамњење и одмах долази прва сцена) СЦЕНА 1 (Костури са леве и десне стране, држе свећу. Црна позадина. Сто, около Лазар, Александар и Ана. Пију, једу, разговарају)

ЛАЗАР (Према обојици) Господo покојници (Свечано) Овде је најважније да се добро осећате. Пакао је сасвим пристојно место за задовољавање свих страсти. Али...

АЛЕКСАНДАР (Одмах га прекда. Према Лазару) Зар су тако важни наш долазак и наша осећања?!

160

ЛАЗАР (Према обојици) Али... не може се у исто време славити и смрт и рађање. Повратак у истинити свет је једина реалност.

АНА (Према Лазару) А живот, а сан!

ЛАЗАР (Према обојици) Није ли било довољно да разумете поруку сна, који сте малопре називали животом? Славите га, осетите своје рађње, ми смо спреми за вас.

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару) Зар је то ово место, баш овде?! Овде се све може прећи и остати жив.

АНА (Устаје. Кружи око стола. Узвикује) Пропаст!!

ЛАЗАР (Према Ани) Шта, моја драга госпођо? (Задржава је и љуби јој руку)

АНА (Према Лазару) Видиш! Немамо лица. (Резигнирано виче) Шта се десило са мојом лепотом?!

ЛАЗАР (Према Ани) Ништа, ништа, уообичајено је при доласку да се маска скине. (Још је држи за руку)

161

АНА (Повлачи своју руку од Лазара. Према свима) Сва смрдим на мртваца.

ЛАЗАР (Према Ани) А на шта бисте желели? (Мала пауза) Ароматизоваћемо вас. Не брините.

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару) Ја бих желео да знам правила, систем, уређење.

ЛАЗАР (Према Ани. Према свима) Овај је постао знатижељан, као да ће сутра да иде. (Удаљава се од стола. Љуби десног костура. Према костуру) Шта кажеш на то, господине? (Ана тихо иде према левом костуру и љуби га)

АЛЕКСАНДАР (Према Ани) Не љуби мртваца.

АНА (Према Александру) Хладни су. (Мала пауза. Према Александру) Лице ти је бледо. (Милује га по лицу)

ЛАЗАР (Према обојици) Ђаво, божји ађутант, у живима је обликовао себе, како би мого да се приближи јефтиним вратима вољеног пакла!

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару) Ђаво је твој. Ти се брини за њега.

162

ЛАЗАР (Према Александру. Према свима) Али ја га не видим. Ја га само осећам.

АНА (Према Лазару) Мораш да прогледаш. (Мала пауза) Отвори очи, тама расветљава.

ЛАЗАР (Према обојици. Према свима) Заборавите то. Не смете имати таквих мисли, не смете скрнавити светлост мрака у који вас водим. (Достојанствено) Мислите и причајте само о загробној лепоти.

АНА (Према Лазару) Шта је то – наређење?!

ЛАЗАР

(Према Ани) Не, не, само савет. (Тиха црквена музика. Пауза до краја музике. Гледа Александра) Зашто ћутите, зар се још нисте навикли на амбијент?

АЛЕКСАНДАР (Према свима) Имам осећај да нас неко прислушкује.

ЛАЗАР (Према Александру) Овде, овде никог нема да вас чује.

АЛЕКСАНДАР (Строго према Лазару) Кажу, и зидови имају уши. (Мала пауза) Не желим да лежим у неком загробном апсу.

ЛАЗАР (Према Александру) Не бојте се. Ја сам овде и бог и ђаво, а имам и велико политичко искуство.

163

АНА (Према свима) Требало је да сиђете у прави пакао. Можда бисте тамо нашли мир.

АЛЕКСАНДАР (Према Ани) Ћути, овде има цинкароша.

ЛАЗАР (Према свима) Ово је невиђено. (Покушава да повраћа)

АНА (Према Лазару) Овде сви повраћају овако лепу крваву пену?!

ЛАЗАР (Према Ана) Ја повраћам отров, онај који сам крио док сам мислио да живим.

АЛЕКСАНДАР (Са посебном аверзијом према Лазару) Вас треба одстранити, да будете избрисани.

ЛАЗАР (Према Александру) Привилегија коју носи благостање, мене је спасила.

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару са прикривеном иронијом) Ви сте нека величина у овој варијанти пакла? Бога ти, или ђавола, не знам који ти је ближи, коју титулу имаш овде?

ЛАЗАР

(Према Александру) Титула није важна, важно је то да имам власт.

164

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару) А ко вам је дао право да располажете душама?

ЛАЗАР (Према Александру) Испратили су ме из највиших редова. Прихватио сам.

АНА (Према Лазару) Где смо дошли, какво је ово место?! (Према Александру) Желим напоље, пустите ме напоље! (Трчи преко сцене. Према свима) Пустите ме напоље!

ЛАЗАР (Према Ани) Драга госпођо, одавде даље нећете моћи. Овде сте на сигурном. Овде сте духовном промисли. (Мала пауза) Раке су попуњене. Наједном се појави значајна личност и легне ти на кости. (Мала пауза) Раке су попуњене.

АЛЕКСАНДАР (У припитом стању према Лазару) Паметно, врло паметно.

ЛАЗАР (Према Александру) Нема ничег паметног. То је тако и тако мора бити.

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару) Ништа не мора бити. (Мало подиже глас) Ја, кад желим, увек могу да учиним још нешто, на пример да кихнем или да...

ЛАЗАР (Одмах га прекида) Добро, (Према Александру) сад оставите то. И тако овдашњи систем не можеш променити.

165

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару) Ти си крив за све. (Мала пауза) Храните се нашим патњама.

ЛАЗАР (Према Александру) Увек је то тако. (Мала пауза) Добро су те издресирали. Види се да си ипак цивилизована животиња.

АНА (Вришти. Према свима) Ми нисмо животиње!

ЛАЗАР (Према Ани. Према свима) Све што живи је животиња, док не разуме да није исто да постојиш и да живиш. Него хајде, да се напијемо за ваше некадашње здравље, за ваш садашњи долазак. (Лазар и Ана се приближавају до стола, али Александар је још удаљен. Лазар и Ана пију, а Александар одједном потрчи и преврне сто)

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару) Са тобом да пијем?! Само отров! (Излази са сцене)

АНА (Према Лазару) Извините за ово, господине. Не знам шта му одједном би. (Мала пауза) Он још није разумео да му је дисање застарела форма живљења...

ЛАЗАР (Према Ани) То је уобичајено. Док се не привикне на атмосферу, биће агресиван. (Хвата је за руку. Гледа је у очи)

166

АНА (Према Лазару. Прекида његову занесеност) Хеј, ја ипак морам да идем код њега.

ЛАЗАР (Према Ани) Нека, идите. (Пушта је)

АНА (Према свима) Ми жене, изгледа да смо по души ближе паклу. (Ана излази са сцене. На сцени остаје Лазар. Нагиње се, подиже боцу са пићем. Пије то што је остало. Сцена се затамњује. Чује се црквена музика) СЦЕНА 2 (Лазаров кабинет. Фотеља. Радни сто, библиотека и два костура из претходне сцене. Лазар и Прва девојка)

ЛАЗАР (Хвата девојку за руку, припија уз себе) Забранићу, забранићу...

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Шта ћете забранити?!

ЛАЗАР (Према Првој девојци) Све ћу забранити. Сви се мувају около. (Милује је. Љуби)

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Да господине, људи су навикли, траже разлог својих патњи.

167

ЛАЗАР (Према Првој девојци) Знам. (Мала пауза) Колико само њих није ни осетило да су људи.

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Ја причам о навикама. Људи немају само људске навике.

ЛАЗАР (Открива јој прво једну дојку, а затим наставља да је свлачи) Овде ја добијам оно што желим. Ја се навикавам и одвикавам.

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Али ти си господар само једног дела људског постојања. А пре тога, а после тога?

ЛАЗАР (Према Првој девојци) Ти си само ти, а шта си у мојим рукама?! Буди само оно што ми треба, а ако размишљаш, и ти ћеш бити она која мисли о оном „после―, као они тамо. (Показује иза леђа)

ПРВА ДЕВОЈКА Аха. (Дубоко дише) Али...

ЛАЗАР (Према Првој девојци) Доста о томе. (Љуби је)

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Господине, треба да радим, м...м...м

ЛАЗАР (Према Првој девојци) А шта радиш сад?

168

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Овој је за твој ћеф, јер немам ништа боље.

ЛАЗАР (Према Првој девојци, утешно) Грешиш девојко, грешиш.

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) А који је мој избор?

ЛАЗАР (Ставља јој прст у уста. Према Првој девојци) Ћути и пуши.

ПРВА ДЕВОЈКА (Са главом се повлачи од прста. Према Лазару) Уживаш у овом блуду?

ЛАЗАР

(Према Првој девојци) А ти не уживаш?

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Не. (Мала пауза) Ја желим лепу шеву, да се заситим, да ми малакса снага.

ЛАЗАР (Према Првој девојци) И то ћеш да добијеш.

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Кад?

ЛАЗАР (Према Првој девојци) Сад. (Лежу на под. Улази друга девојка)

169

ДРУГА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Опростите господине, само што је стигао свежи мртвац. Жели да разговара са вама.

ЛАЗАР (Одмах устаје. Према Другој девојци) Заиста... (Прва се девојка облачи)

ДРУГА ДЕВОЈКА

(Према Лазару. Као да се смеје) Да господине, али се очекује и нова испорука мртваца.

ЛАЗАР

(Према Другој девојци) Добро, одмах ћу доћи. (Друга девојка излази. Мало погледа иза себе и смеје се. Затвара врата)

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Видела нас је?

ЛАЗАР (Према Првој девојци. Сређује се) Велика ствар!

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Почеће оговарања.

ЛАЗАР (Окреће се одмах. Према Првој девојци) Тебе или мене?

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Обоје.

170

ЛАЗАР (Према Првој девојци) Да им кажеш, ако само чујем да неко на то троши време, има да му вратим живот, убићу га. (Мала пауза) Има да га вратим у мајчину, опет да крвари и да пиша у пелене.

ПРВА ДЕВОЈКА (Према Лазару) Добро, па и онако ту ништа не могу.

ЛАЗАР (Према Првој девојци) Сад изађи да се средим, чека ме онај доле. Ако се без моје припреме попне горе, после ће да ми маше јајима испред носа. (Девојка излази без речи. Сцена се затамњује) СЦЕНА 3 (Кратка љубавна препирка између Борјане и Полјана. Соба несређена. Последица претходне жучне расправе. Све и свашта је разбацано. Полузатемњена сцена. У позадини се силуете љубе)

ПОЛЈАН (Према Борјани) Ове четврте ноћи у време непознато, зашто кроз псовке прозиваш име моје? (Мала пауза) Године које су прошле ништа ти не значе.

БОРЈАНА (Према Полјану) Доста ме трујеш прошлошћу. Ти добро знаш шта значи све ово, ја не могу више да трпим, све ми је преко главе! (Виче) Разуми ме већ једном!

ПОЛЈАН (Према Борјани) Ја сам немоћан. (Мала пауза) Али дјевојко, зар ће са ваших усана силазити туга одбачених погледа! (Смиренијим и убедљивијим тоном) Заиста те

171

љубим моја драга Борјано, јер твоја близина чини да будем важан и срећан.

БОРЈАНА (Према Полјану) И шта ме задржаваш? И тако, знаш да не желим више да те видим, знаш да не могу да те поднесем, зато се склони. Ослободи врата да наставим свој пут. (Полјан је задржава да остане)

ПОЛЈАН (Према Борјани) Дозволи ми да те милујем, да те пожелим, једноставно, дај ми да те љубим.

БОРЈАНА (Према Полјану) И мислиш да ће твоји анемични погледи вечно да ме следе?

ПОЛЈАН (Према Борјани) Само желим да видим лепоту у твојим очима, ону коју сакриваш иза стида и немоћна си да признаш да ме љубиш.

БОРЈАНА (Према Полјану) Мислиш да вјерујем твојој мушкој сујети....

ПОЛЈАН (Прекида је. Према Борјани) Еј, девојко, погледај моје плачљиве очи, зар говоре о сујети? Ја те заиста љубим.

БОРЈАНА

(Према Полјану) Полјане, не верујем више ни у шта, па ни у љубав. Зар се може овде веровати у нешто, свето и мило? Гушим се Полјане, чини ми се да сам преспавала векове, овде испод земље. Желим да живим на свој начин, желим ја да пишем своју историју, а не да је пишу други за мене. (Мала пауза) И шта са тим ако те и љубим? Хоће ли се

172

нешто променити? (Већ су јој очи пуне суза) Већ сам ти рекла Полјане, не верујем ни у шта, желим да умрем сама. (Грле се. Сцена се затамњује. Тешка црквена музика) СЦЕНА 4 (Свечано уређени сто. Свеће, алкохол. Око стола Лазар, Александар, Ана, Писац, Антон, Варвара. У угловима сцене силуете. Народ. Једу, пију, разговарају)

ЛАЗАР (Према свима. Држи здравицу) Велике ствари треба прославити, да се памте.

ПИСАЦ (Према Лазару) Шта би требало славити?!

ЛАЗАР (Према писцу. Према свима. Показује рукама према свима) Добро дошли!

ПИСАЦ (Према Лазару. Према свима) Па, ако славимо за сваког мртваца овако, јебали смо мајку. (Веома кратка пауза)

АНТОН (Према свима) Лепота...

ПИСАЦ (Према свима) Е матер ти, ни смрт ти није избављење!

АНТОН (Према писцу) Шта је са тобом, човече?!

173

ПИСАЦ (Виче) Идем!

АНТОН (Према Писцу) А где?

ПИСАЦ (Према свима) Заиста, где може да се иде одавде?

АНА (Према свима) Сви ћемо отићи, овде смо само успут.

ПИСАЦ (Према Ани) Нема овде „успут―.

АЛЕКСАНДАР (Према писцу. Према свима) Ми само пролазимо.

АНА (Према свима) Па да, овде само пролазимо.

ПИСАЦ (Према Александру и Ани) Лепо се проведите! А где ћете да идете? Одавде немате куд. Ово је последња станица. Овде сте доживотно. (Александар трчи према Антону. Хвата га за врат. Дави га)

АЛЕКСАНДАР (Према Антону) Ти, бре, вашљивче, зар ниси рекао да само пролазимо?!

174

АНТОН (Уплашен, не зна шта да каже) Ја, ја....

ЛАЗАР (Скочи са столице. Према Александру) Молим вас, будимо цивилизовани, нисмо у кафани, молим вас.

ПИСАЦ (Према Лазару. Према свима) Човек се преварио, али није ми јасно како сте успели да му узмете разум, пре него што вам је предао душу.

АЛЕКСАНДАР (Према Писцу) А шта си ти урадио са својим разумом? (Држи Антона за врат. Тресе га)

ЛАЗАР (Уплашено) То је тако, али... (Писац устаје са стола. Удаљава се. Смеје се)

АЛЕКСАНДАР (Према Лазару. Према свима) Нема али! Има да му завијем шију као врапцу. АНТОН: (Виче према Лазару) Господине Лазаре, учините нешто!

ЛАЗАР (Према Антону) Шта да учиним, човече? (У тој гужви наједном се појављује човек одозго, са тавана. Плута док се спушта. Стаје на сто. Сви гледају у њега. Александар још увек држи Антона за врат, али га не тресе. Силуете које се налазе у угловима сцене уплашено се растрчавају по сцени)

175

ПЕРО

(Према свима) Шта је ово? (Сви га гледају уплашено)

ЛАЗАР (Изненађено. Према свима) Па овај је дошао преко реда.

ПИСАЦ (Према свима) Ево још једног. (Мала пауза) Толико је лепо горе? (Иде према столу, узима чашу, додаје је Перу, а узима и за себе. Наздрављају) Добро нам дошао!

ПЕРО (Узима чашу. Према Писцу) Боље вас нашо. (Пије) Чему оволика гужва?

ПИСАЦ (Према Перу) Спусти се.

ПЕРО (Према Писцу) Шта је ово?

ПИСАЦ (Према Перу) Касније ћеш сазнати. (Мала пауза) Што се толико журиш?

ПЕРО (Према Писцу) Ко је овде главни?

ПИСАЦ (Показује руком на Лазара. Према Перу) Онај уплашени.

ПЕРО (Према Лазару) Чега се бојиш? И ја сам човек као ти.

176

ЛАЗАР

(Према Перу уплашено) Горе... (Показује прстом према горе)

ПИСАЦ (Према Перу) Како си дошао? (Мала пауза) Ти си први који зна да лети.

ПЕРО (Према Писцу) Зашто?

ПИСАЦ (Према Перу) Сви улазе кроз врата, а ти одозго. (Мала пауза) Одакле си дошао, како си мого да дођеш без мог знања?

ПЕРО (Према Писцу) Заиста брате, ни сам не знам. Ни где сам, ни како сам стигао овамо, ама баш ништа. (Мала пауза) Реци ми, шта је ово?

ЛАЗАР (Одмах се умеша. Према Перу) Које?

ПЕРО (Окреће се према Лазару) Овај скуп, ова прослава...

ЛАЗАР (Према Перу) Свечана вечера.

ПИСАЦ (Према Перу. Према свима) У загробном заводу.

177

ПЕРО (Према свима. Зачуђено) Свечана вечера у загробном заводу? Мајке ти, а они горе немају шта да једу!

ЛАЗАР (Према Перу) Испратили су вас по завидним критеријумима.

ПЕРО (Према Лазару) Који су ти критеријуми? Треба ли ми препорука за овде? (Мала пауза) Да ли сам идејно-политички подобан или шта?

ЛАЗАР (Према свима) Значи, овај није за код нас...

ПЕРО (Према Лазару) А за где сам?

ПИСАЦ (Према Лазару. Према свима) Ово је последња станица, даље нема.

ЛАЗАР (Према Писцу) Зар не видите „поштовани― пишче, овај је човек дошао изненада. Не може тек тако, ту има закона, па ово, па оно...

ПИСАЦ (Према свима. Кроз смех) Да вам не буде технолошки вишак у паклу...

АНТОН (Гура Александрове руке од себе. Вади неку хартију из џепова. Гледа списак) Не, не...

178

ПИСАЦ (Према Перу) Антон ће покушати да те пронађе међу покојним душама. Видиш, он све нас држи у џепу.

ПЕРО (Према Писцу) Држи само хартије...

ПИСАЦ (Према Перу. Према свима) То је списак, црни тефтер.

АНТОН (Према Перу. Према свима) Нема те овде, Перо.

АЛЕКСАНДАР

(Према Антону и Лазару) Шта ће сада бити са човеком?

ЛАЗАР (Према Александру. Према свима) Мораће да се чисти одавде, да се исели.

ПИСАЦ (Према Лазару) Чекај мало! (Мала пауза) Да га иселиш не можеш, он још увек није усељен.

ЛАЗАР (Према Писцу. Према свима) Још боље. Једноставно, нема места за њега.

АЛЕКСАНДАР (Према Антону) Нема места! (Виче) Није могуће, ово око нас још је празно.

179

ПИСАЦ (Према Александру, строго) И у вилама на Водну је било места, али твоји поштовани шефови нису ти дозволили ни да погледаш изблиза! (Александар ћути. Погледа око себе. Перо силази са стола)

ПИСАЦ (Према Лазару и Антону) Шта ћете да радите сада са човеком, у ствари, шта ће он да ради са собом? Нема куда да иде. (Мала пауза. Окреће се око стола) Људи, шта је са вама, зар не видите, све ово води ка пропасти?! Помешаћемо живот и смрт.

ЛАЗАР (Према Писцу) Мене то уопште не интересује, човече. Шта мора да буде, то ће и бити.

ВАРВАРА (Устаје и виче према свима) Где вам је људскост?! (Према Антону) Допиши тамо, и готово.

ЛАЗАР (Према Варвари) Зар тако, драга госпођо?

ВАРВАРА

(Према Лазару) Заиста, ви сте пропао човек. (Мала пауза) Зар ћете га оставити да живи мртав?! (Плане) Ко га је упозорио да не долази!?

АНТОН (Изненађен што је Варвара планула. Према Варвари) Добро Варвара, добро, нек остане. (Равнодушно)

180

ПИСАЦ (Према Перу) Остајеш. (Окреће се према Лазару) А ти Лазаре, брзо доносиш одлуке. Не троши речи у празно, нису јефтине. Не умеш ти са речима. (Мала пауза) Тешке су речи Лазаре, тешке.

ПЕРО (Према свима) Хвала вам. (Иде према Варвари и љуби јој руку) Мислио сам, остаћу за: куд који – мили моји. Нико неће да ме прихвати. (Гледа је у очи)

ВАРВАРА (Према Перу) Не брини, добри човече. (Милује га по лицу) Ови људи су добри, чуваће те, а онај ђаво којег видиш (Показује према Лазару) само је једно привиђење. СЦЕНА 5 (Сцена у холу. На сцени Перо и Писац. Случајни сусрет)

ПЕРО (Према Писцу) Здраво, пишче.

ПИСАЦ (Према Перу) О, здраво, новорођенче! ( Рукују се)

ПЕРО (Према Писцу) Шта се ново догађа овде, испод земље?

ПИСАЦ (Према Перу) Ти очекујеш да се баш овде нешто догоди. То је апсурдно.

ПЕРО (Према Писцу) А пишеш ли?

181

ПИСАЦ (Према Перу) Одавно. Већ неколко година. Сад сам при крају, покушавам да завршам што брже.

ПЕРО

(Према Писцу) Чини се да ће то бити велико и вредно дело.

ПИСАЦ (Према Перу) Прочитаћеш и одредићеш му вредност.

ПЕРО (Из куртоазије) Биће ми задовољство.

ПИСАЦ (Према Перу) Задовољство или не, то је твој посао. (Значајно) (На сцену долази Цвета. Јако нашминкана, у краткој сукњи. Ципеле са високим потпетицама. Прозирна мајица. Без брусхалтера. Јасно јој се провиде груди. И Перо и Писац се загледају у њу. Цвета заостаје. Љуби се са Писцем)

ПИСАЦ (Према Цвети) Како си, душо?

ЦВЕТА (Према Писцу) Хвала, добра сам. (Мала пауза) А како сте ви, мој драги пишче?

182

ПИСАЦ (Према Цвети. Иронично) Као биљбиљ на јутарњој роси, као мајка са усраним дететом. (Мала пауза) Него, реци ми када да закажем код тебе?

ЦВЕТА (Вади нотес из торбе коју носи преко десног рамена. Листа. Према Писцу) Па, мој драги добронамерниче, ја сам слободна целе две недеље.

ПИСАЦ (Према Цвети) А то значи, да ћу две недеље бити са тобом, уживаћу и живећу са твојом лепотом? (За то време Перо стоји поред Писца и ћути покушавајући да му да до знања да жели да је упозна)

ЦВЕТА (Према Писцу) Тако изгледа, а можеш да останеш и више ако желиш. За тебе неће бити проблема.

ПИСАЦ (Према Цвети) Тај проблем смо решили. Долазим још вечерас, да знаш. (Из унутрашњег џепа сакоа вади малу бочицу коњака и нуди је)

ЦВЕТА

(Одбија. Према Писцу) О не, мили мој, знаш да не пијем, а кревет ћемо делити.

ПИСАЦ (Према Цвети) То ме радује.

ПЕРО (Не може више да ћути, умеша се у банални дијалог. Према Писцу) Пишче, хоћеш ли да ме представиш дами или то да учиним сам?

183

ПИСАЦ (Према Перу) Заборавио сам на тебе. Кад се налазим поред ње, заборавим на све. (Пије из бочице са коњаком) Она ми је овде нешто најмилије.

ПЕРО (Према Писцу) Добро, хоћеш да ме представиш? (Нервозно)

ПИСАЦ (Према Перу) Не вришти, полако.

ПЕРО (Према Писцу, кроз зубе) Хајде већ једном!

ПИСАЦ (Према Цвети) Цвето, овај који толико инсистира да те упозна зове се Перо.

ПЕРО (Одмах према Цвети) Ја сам Перо, лепа дамо. (Љуби јој руку)

ЦВЕТА (Према Перу) А ја, једноставно Цвета.

ПЕРО (Према Цвети) Драго ми је. (Мала пауза) Имате лепе очи.

ЦВЕТА (Према Перу) Знам, знам... (Смеши се)

ПЕРО (Према Цвети) Лепо вам је ту?

184

ЦВЕТА (Према Перу) Да. Не могу се пожалити.

ПЕРО

(Према Цвети) Лепотици је свугде лепо. (Гледа је у груди. Окреће је према светлу) Хоћете ли да ми дозволите да вас видим на светлу? (Мала пауза) Одлично. Носите нешто оригинално. (Додирује је)

ПИСАЦ (Према Перу) Шта ти је, бре?

ЦВЕТА (Окреће се према Писцу. Према Писцу) Да није болестан? (Даје неки знак руком) На оваквој светлости нас не види!

ПИСАЦ (Према Цвети) Не знам, синоћ је дошо, одозго. (Показује прстом на горе)

ЦВЕТА (Према Писцу) Чекам вас вечерас. (Љуби га) Довиђења Перо, надам се да ћемо се видети. (Иронично. Перо јој љуби руку. Она излази са сцене. Сами на сцени Перо и Писац)

ПЕРО (Према Писцу) Који је разлог њеног доласка?

ПИСАЦ (Према Перу) Дизање ногу. (Мала пауза) СИДА.

ПЕРО (Виче према свимае) Каква СИДА?!

185

ПИСАЦ (Ходајући гледа у Пера) Обична. Мени су је сад довели, да ми се нађе у овој проклетој, глупој станици.

ПЕРО (Према Писцу) А теби, како је здравље?

ПИСАЦ (Према Перу) Боље не може бити, овде нема болести.

ПЕРО (Према Писцу) Кад могу да одем до ње? (Узима му бочицу и пије из ње)

ПИСАЦ (Према Перу) За две недеље. (Пауза) А ти пијеш?

ПЕРО (Према Писцу) Пијем кад има. А, не може нешто пре те две недеље?

ПИСАЦ (Према Перу) Сад си дошао, па одмах да јашеш неку. (Мала пауза) Е па, брате, сачекаћеш. (Узима му бочицу) Овде времена има колико хоћеш. (Пије)

ПЕРО (Према Писцу) Какве сисе... (Показује рукама) А ноге, да ти мозак стане.

ПИСАЦ (Према Перу) О, роспија покварена!

ПЕРО

186

(Према Писцу) Чекај бре, кад ти се не свиђа, шта идеш код ње?!

ПИСАЦ (Према Перу) Нисам рекао да ми се не свиђа. (Мала пауза) А и нисам педер да долазим код тебе.

ПЕРО (Према Писцу) Шта мислиш, након те две недеље, колико ћеш ти бити ти код ње, хоћу ли моћи ја да се овајдим?

ПИСАЦ (Према Перу) Покушај, само немој да је малтретираш. Добра је, на неки начин. (Мала пауза) Хајде да разгледаш мало ово место, да се не загубиш у овим тамницама. Видиш, као кртице смо. (Разговарајући излазе из сцене. Чује се црквена музика)

Превела са македонског на српски језик: Биљана Миловановић Живак

187

ЕСЕЈ О ГЛУМЦУ

189

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА

Жири за Златно перо, награду за Есеј о глумцу коју је установила Културно-просветна заједница Пожаревца, а који је радио у саставу: Дарко Даничић, Предраг Радоњић и Милета Аћимовић Ивков (председник жирија), на састанку одржаном у Београду 7. априла 2018. године, донео је следећу одлуку:

Да се прва награда додели Милошу Латиновићу за

текст „Између змаја и његовог гнева‖, друга Ненаду Петровићу за текст „Изгубљени у огледалу‖, а да трећу награду равноправно поделе: Александра Батинић за текст „Лик Дорјана Греја у ромну и фулму‖ и Горан Јовановић за текст „Небојша Глоговац: Глумачко изгарање и страст у експресији‖.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

У тексту Милоша Латиновића плодотворно су се

сусрели познавање духа традиције, историје и савремености, у коме се вредности културе померају и ниште, са стваралачком способношћу и снагом субјективизованог проницања у суштину проблема. И јасним ставом ауторског критичког ангажована и залагања за то да „театар опстане у срцу извођача‖. У тексту је остварена пуна значењска мера прожимања теоријских и историјских знања, са снажним изразом ауторске воље и критичког става.

Текст Ненада Петровића представља се као аутономна прича; као наративно-исповедни опис глумчевог лика судбине и његових унутарњих дилема; као језгровито и живописно, сликовито и уверљиво, сведочанство о ауторском настојању да се уживљавањем продре у „лик глумца‖. У свом поопштеном приступу безименом глумцу, који персонификује читаву професију, аутор сугестивно и без патетике прониче у сложен процес глумачког понирања у сопство у поступку насушне потраге за аутентичношћу, лепотом и смислом.

Александра Батинић је, посредством научно-теоријског приступа, настојала да предочи изазове и могућности уметничког транспоновања јунака из

190

књижевности у свет и поступак филмске приче. Из литерарног у филмско; из описног и наративног у визуелно. То је чињено учено, поступно и прегледно. Јасно, поуздано и вредно.

У тексту Горана Јовановића до израза је дошао поступак публицистичког сагледавања удела једног врсног глумца, као изабраног узор-примера за исписивање својеврсне апологије целој глумачкој професији. Тако се овај текст јавља као омаж глумцу и похвала глуми, као још једном изразу насушне људске потребе за вредностима културе.

Председник жирија

Милета Аћимовић Ивков

191

ЕСЕЈ бр. 1 / Милош Латиновић

ЕСЕЈ О ГЛУМЦУ

(ИЗМЕЂУ ЗМАЈА И ЊЕГОВОГ ГНЕВА)

Огромно је историјско раздобље од времена када су државне прославе Дионизија у Атини биле обележаване театарским фестивалима, до овог доба у којем је Национални савет за културу устврдио, и јавно изрекао процену, да су позоришта у Србији пред колапсом, а тако смо ту раздаљину брзо превалили. Позоришта су у колапсу – исписано је јарком бојом по иритантном белом зиду, као одредница актуелног стања, али се прихватити може само у колоквијалном смислу, јер у медицинском аспекту експертска дијагноза апсолутно није тачна. Проблем театра, дакле, нити је изненадан и ненајављен, нити представља слом мотивације и психолошке организације, а још мање је услед таквог стања могуће обезбедити брз опоравак, без последица по организам. Распад система, који најчешће дефинишемо речју – колапс, очитује се кроз немогућност обављања или извршење његове друштвене функције. Констатовано стање, међутим, није иманентно само српском театру данас, него се може применити уопште на културу у Републици Србији. Театар, па и овај у колапсу у Србији, наравно не може умрети, јер он није ни настао у храму, у палати, у заштићеном простору, где му наводно сада одзвања смртна ура. Театри су у Србији, можда, пребијени на смрт, али глумац је ту, још увек активан и жив. Враћамо се очито према Тесписовим колима заустављеним на атинском тргу, тамо где је све и почело. Театар је у срцу извођача. Глумца. „Није театралан сваки човек који то хоће да буде‖,

каже Ками. „Половина људског живота пролази у подразумевању, у окретању главе и у ћутању. Глумац је овде непозвани гост. Он уклања чини са те поробљене душе, и страсти напокон насрну на сцену‖. Зар, није на тај начин, једноставно и искрено, Теспис залудео Полис, играјући, правећи магију на својим

192

расклиманим колима. Да ли је он био бољи од вашарског лакрдијаша Хансвурдса? Од кловна Валентина који је наступао по пивницама и од којег је Брехт највише научио. Да ли је био другачији, директнији, виртуознији од Ричарда Бербиџа и Вилијема Кемпа, глумаца шекспировог доба? Глумац је – мегалос масторас – безвремени занатлија усхићења. Једно од првих театарских усхићења доживео сам осамдесетих година XX века гледајући непоновљиву Миру Ступицу у представи Марија се бори с анђелима (Атеље 212, режија Љ. Драшкић), лепој једночинки о животу чешке глумачке диве Власте Хромостове. Аутор текста био је Павел Кохоут, припадник групе твораца „Повеље 77‖ (први дисидентски манифест о људским правима у комунистичком делу Европе), а време догађања је доба репресије у Чехословачкој. Беше то прича о једном дану у животу Власте Хромостове, и то баш дан искушења и борбе с анђелима који су задужени за здравље, дух и безбедност. Славна и награђивана, вољена, а онда изненада изгнана из друштва и са сцене, Власта је наставила да глуми (за глумца каже опет Ками не играти, то му значи стотину пута умрети са свим бићима које би могао да оживи и васкрсне) у својој кући, у трпезарији, у соби, за мали круг пријатеља, људи који се нису одрекли уметности. За себе. С анђелима. Порука под шифром Марија се бори с анђелима дефинисала је непобедивост духа театра. И неспутану моћ глумца, решеног да то буде до последњег даха, постављајући сопствену луцидност као штит према гневу. Поверовао сам у то тих година, верујем слепо – и данас. Данас само одабрани, ретки знају вештину којом се засмејава господар, онај сурови и прагматични продуцент – политичар или спонзор – од којег зависи живот уметничког дела. Из данашње перспективе гледано то Кохоутово трагање које не жели да покаже како једна сила манипулише грађанима, већ колико се то њима допада, колико један грађанин допушта да буде изманипулисан од стране силе и колико доприноси сопственом уништењу, јесте у ствари јединствени образац беспоштедне борбе. Правац деловања уметника разапетог између вербалне револуционарности – од које политичарима заигра крв у жилама – и ћутања, односно амбивалентности (које очито није иманентно уметничким круговима) – уцртан је у

193

Ничеовој вечној живости и Шекспировом дивљењу крви и разуму. Револуције почивају на жртвама, ћутање на страху од промене. Маријин свет није привид стварности, него лични избор стварности. Она, њена уметност и анђели. И, сви други, али није важно. Како тврди Марија Замбрано: не иде се од могућег према стварном, већ од немогућег према истинском. Не доприносити сопственом уништењу, без обзира на претежак тег који вам притиска уморну душу или ломи прсте на рукама. Трпети. Волети. Веровати. Истрајати. При томе, не помагати, не давати сигнале, зауздати идеје, не нудити методе онима чија су склоност: хитра и темељна решења идеолошке репресије која су, попут решења домишљтости криминалаца, увек за корак испред очекиваног. Упорност дестабилише игноранцију. Амбивалентност моћних распада се услед истрајности дворске луде. Свака Елизабета мора имати свог Виљема Шекспира или Френсиса Бекона или Френсиса Дрејка. Данас то заиста делује утопијски, али колико сутра може бити другачије, уосталом и политичари у Србији се боре у време изборних кампања за – а својим гостима касније поносно показују – културно наслеђе и домете савремене уметности, а касније поклањају уметничке слике и књиге овдашњих аутора. Говоре, такође, у Скупштини, на конференцијама за медије српским језиком. Свест о култури постоји, само очито нема довољно електрике како би се на њу „усмерило‖ мало јачег светла.

Чекајући светло глумац је био искључен из цркве. Протеран са двора. Изопштен из друштва. Био је дангуба. Лунатик. Доколичар. Скитница. Избачена из топле кафане у којој је наступао, па је ледену кишну ноћ провео у штали. Данас је глумац уметник. Време пролази, људи се мењају, царства пропадају, уметност опстаје. Дакле, шта нам онда преостаје у таквом свету – тамном и злокобном, магбетоском? Радити свој (одабрани) посао, без обзира на многе отежавајуће околности, честе песимистичке процене, политичке притиске, констатације одређених комисија, надлежних служби, без обзира на место и простор дешавања те магије: варош, град, државу.

194

Да ли је решење живети између змаја и његовог гнева без обзира на висину и редовност новчаних принадлежности? Није, јер тешко је. Нужно је, јер то није често ствар избора. Ипак, могуће, све у свему, без обзира што (такав) живот нема смисла. Култура у Србији, данас личи Паралелном полису, који је сличан оном што су га основали чехословачки интелектуалци 1977. године. То је одвојени живот, издвојена егзистенција, чији дух, делатност, мобилност у пуној мери дезавујише актуелну игнорацију културе. Паралелни полис надомешћује све оно што занемарују политичари и медији. Уметник/глумац у Србији станује и ствара у том облику срећног живота свих грађана који се обликује кроз покоравање законима (Платон). Једно је јасно: док су ствараоци „у причи‖ (на проби представе или оркестра, у атељеу) не постоји ништа изван уметности. Док пише (док ствара) уметник не помишља на глад, жеђ, хладноћу или врелину сунца, не чује уличну грају, трпи несташлуке деце, женине приговоре, игнорише потребе родитеља, не погађа га ни помисао на сопствену смрт. Писати, сликати, глумити, режирати – то значи преживети живот. Уметников загасити емоционални свет искључује све око њега. Због тога наговештени колапс театра се можда може догодити, али неће и дефинитивно тријумфовати. Теспис је поново на својим колима, усправан и лица избељеног кредом, гласно виче Сабатове речи: Ако је свако одупирање узалудно кад предосећамо крај, зашто се не бисмо молили таквим свецима? Зар они нису доказ да нешто постоји с друге стране бесмисла?

195

ЕСЕЈ бр. 2 / Александра Батинић

ЛИК ДОРИЈАНА ГРЕЈА У РОМАНУ И ФИЛМУ

Увод

Последње декаде 19. века тзв. викторијанске Енглеске, донеле су, осим великих социјалних превирања и израженог друштвеног раслојавања, нове идеје на пољу културе и нове правце у књижевности, сликарству, архитектури и другим областима. Морална побуна против нарастајућих неправди које је донео империјализам и материјализам, а која је покренута од стране француских декадената кроз тзв. талас noire, може се препознати и у стваралаштву енглеских писаца који индивидуалним стилским експресијама разоткривају наличје доминантне аристократске класе. Најпознатији и најславнији писац овога доба је Чарлс Дикенс, али је зато Оскар Вајлд, као зачетник књижевног естетизма и поборник идеје ларпурлартизма, свакако најинтригантнији. Вајлд као аутор прича, драма, есеја и романа Слика Доријана Греја, такође је био познат као изузетан реторичар, врстан познавалац естетичких канона, дендијевски дух саздан од парадокса и ироније које је установио за сопствени modus operandi, како стваралачки, тако и животни. Његово стваралаштво је било инспиративно многим истраживачима и теоретичарима, баш као што његов једини роман мотивише посленике филмске уметности да га екранизују већ од 1910. године. До последње верзије која је премијерно приказана 2009. године у режији Оливера Паркера, снимљено је још двадесетак филмова, што потврђује свевременску актуелност човекове потраге за одговорима на суштинска, егзистенцијална питања у оквирима дате дуалне природе света.

Овај рад ће се бавити управо тим питањима, варирајући сличности и разлике у перцепцији стваралаца који, са једне стране, пласирају реч као најмоћније средство изражаја имагинативног потенцијала, и слике, која, по мишљењу синеаста доминира над речју. Ако пратимо метаморфозу Вајдлове речи кроз протеклих скоро век и по, могу се уочити одређени параметри који иза патинирности његових наизглед лепршавих парадоксизама, заправо откривају и потврђују свеприсутне дубоке друштвене

196

парадигме. У духу савремених књижевно-теоријких тенденција, овај рад ће покушати да у првом сегменту насловљеном Вајлдови парадокси – модерна стварност преиспита актуелни став теоретичара о оживотворењу његових парадокса у модерном свету, што и јесте главни разлог текуће ревалоризације његовог опуса. Вероватно би и самог Вајлда запрепастила сопствена далековидост када би на сцени модерног света препознао оживотвореног ничеанског човека-више него икада распетог између световног и духовног. Други сегмент под насловом Греј, Холворд и Вотон – ум, дух и душа примарно ће се бавити издвајањем и карактеризацијом главних ликова у роману, расветљавањем њихових мотивација у констелацији са конвенционалним нормама, као и њиховом психолошком слојевитошћу као катализатором конфликтних језгара у односу на дуалну природу света.

Кроз исту временску дистанцу одвија се, са друге стране, техничка револуција која није заобишла ни филмску индустрију, па се некадашњи црно-бели кадрови прве филмске верзије Доријана Греја замењују софистицираним готичким мизансценом викторијанске Енглеске у кулминацији империјализма и пратећег хедонизма. Тенденција екранизације књижевних дела није никаква новина, с обзиром на хипокориснички однос у односу на друге видове креативности, па ће се у трећем сегменту рада под насловом Слика Доријана Греја у слици, у краћој форми опсервирати кинематографски домети овог романа. Да тајанствене повезнице између еволуције и револуције нису само имагинарни аксиоми којима се Оскар Вајлд поиграва кроз речи, а кинематографија кроз слике, говориће се даље у раду, у покушају да се расветли, како би то рекао Вајлд „које то ствари нама управљају‖.

Анализа

Вајлдови парадокси – модерна стварност

„Око сваке телесне и духовне изузетности, лебди

зла коб, нека врста зле коби која, изгледа, кроз историју у стопу прати погрешне кораке краљева. Боље је не разликовати се од својих ближњих. У овом свету најбоље пролазе ружни и глупи. Они могу мирно да седе и да безбрижно посматрају игру. Ако не знају ништа о победи, они су бар поштеђени сазнања о поразу. Сви ћемо

197

испаштати због онога што су нам Богови дали, страшно испаштати; због свог положаја и богатства, због своје памети, такве каква је, због своје уметности, било шта да она вреди, због своје лепоте...‖

Као маестрални креатор идентитета, неоспорно природно обдарен бритком мишљу у споју са савршеном реториком, дендијевски Ирац Оскар Вајлд, лако је разобличавао стереотипе и рушио лажне каноне наизглед пуританске елите. Крај века донекле представља и крај реализма као књижевног правца, па се са надама у нови век јављају и нове идеје, зачеци модернизма. Платформа Вајлдове естетике у основи негира реалистичку објективност, нудећи хедонизам са искуственошћу као ултимативни домет људског менталног и физичког потенцијала. користећи се пародијом, сарказмом, хумором, цинизмом, иронијом и другим стилским средствима, Вајлдова спољашња естетика ипак у дубљим слојевима крије етичка, метафизичка питања о расцепљености човека унутар стварности. Његова критика уметности проткана је тоновима дефетизма када је у питању теза о могућем искупљењу човека кроз било који вид стварања. Живот је, по Вајлду, само низ насумично здружених тренутака који не садрже ни славу, ни патњу:

„Уметник је творац лепога, а уметности је циљ да открије уметност а сакрије уметника. Нема уметника са етичким симпатијама, етичка симпатија код уметника је неопростиво стилско манирисање. Уметност је, у ствари, огледало посматрача. Свака је уметност некорисна‖. (Вајлд, 2014: 1)

Као човек који је и сам саздан од дихотомија, Вајлд је био изузетна појава у времену у коме је живео. Налик на Сервантесовог Дон Кихота, својим позоришним комадима је шокирао квази-морално енглеско племство, користећи тематику која је опште позната из митологије и античког легата, а која је публици пласирана кроз сублиминалне и увек провокативне метафоре. Вајлдов књижевни опус је разноврстан: приче за децу, бајке, прозне поеме, драме и један роман. Слика Доријана Греја је први пут објављен као прича јуна 1890. године у часопису Липинкотов месечник, да би наредне, 1891. године, с обзиром на то да је прича мењана и допуњавана, објављен у коначној верзији као роман.

Дело тематски обједињује фаустовске мотиве и мит о Нарцису, а сижејно се конструише око процеса инверзије

198

природног животног тока, при чему је жеља (избор) главног јунака иницијални чин. Категорија времена, која се иначе доживљава као мистични, космолошки постулат, аутору је флексибилна – у једној реалности је заустављива, у другој чак ретроградна. Три главна актера – младић Доријан Греј, сликар Базил Холворд и лорд Хенри Вотон – као носиоци специфичних карактерних особина, могу се посматрати и као мимикрија метафизичког тројства (ум, дух, душа) у земаљском реалитету, као што се и неприродна жеља наивног младића може упоредити са библијским првим грехом. Како се сваки покушај преваре природних законитости кажњава, тако и овај вртлог замењене стварности у даљем току и расплету неминовно доноси пораз свима који су се у овом вртлогу нашли – и несрећној Сибил Вејн, њеном брату Џејмсу, сликару Базилу, Алену Кембелу, па и самом Доријану. Може се уочити и снажна аналогија између самог Оскара Вајлда и карактерних конструкта ова три јунака из његовог романа, обједињених у њему самом, што би га сврстало међу ретке смртнике који су сопствене парадоксе до последњег тренутка – живели.

Како се и сам Вајлд бавио поставком својих комада у театру, занимљива је његова методологија јавне експресије која се заснива на начелу да је најбоље публици пласирати скривену истину и препустити сваком индивидуално да до ње дође имајући у виду да она већ постоји у њему самом. Метафизички концепт борбе за душу заиста увек започиње избором – оним налик фаустовској трговини са ђаволом. О томе да је човеков избор увек или-или говорио је Кјеркегор, али и многи други филозофи и књижевници, и сваки је трагичан за човека: „Живети је најређа ствар на свету. Већина људи само постоји, то је све‖.

Греј, Холворд и Вотон – ум, дух и душа

Три главна карактера – младић Доријан Греј, сликар Базил Холворд и лорд Хенри Вотон, као носиоци специфичних особина, могу се посматрати и тумачити (између осталих конотација) у метафизичком кључу, као еквивалент метафизичког тројства (ум, дух, душа). Доследан свом аутохтоном изразу, аутор ликове приказује у сопственој негацији – као глумце на позорници који глуме живот, а да притом, заправо једино насликани

199

портрет има реални, истинити живот. Ова психолошка манипулација има за циљ да додатно мотивише на откривање биполарности света и позиције човека у њему. Конфликтно језгро романа гради се сценским увођењем сва три лика и представљањем њихових мотивационих и психолошких капацитета, што ће послужити као основа за структурирање дела и уједно као смерница за мотивациону артикулацију у даљем току нарације. Ако би се лик Хенрија Вотона типолошки детерминисао као екстровертан, Холвордов као интровертан, онда би Доријан Греј, с обзиром на његову младост и неопредељеност, могао бити стигматизован као карактерна tabula rasa. Изражена квалификација физичке лепоте је у датом тренутку његов једини (природни) потенцијал, али и, како ће се касније показати, његова зла коб.

Мотив уклете лепоте није толико чест, али је препознат још у античкој књижевности (мит о Нарцису), као и у фолклористици. Његова употреба у овом наративу и инверзија предоминантно женске карактеристике на супротни пол, може се објаснити ауторовим поигравањем са строго кодификованим друштвеним нормама које је он сасвим смишљено претендовао да руши. Придружени мотивски комплекси (латентна емотивност, снажна жеља као иницијални чин, притајено зло које вреба и др.) у даљој нарацији заиста опредељују и одређују судбински и животни пут Доријана Греја. Када му се предочи да ће дар богова неумитно изгубити, разапет страхом од старости и ружноће, младић се између лепоте душе и тела опредељује за телесну лепоту: „Када би само било обрнуто! Када бих ја могао да останем увек млад, а да ова слика постаје све старија! Све, све бих дао за то! Да, нема ничега на свету што не бих за то дао! И душу бих дао! ‖ (Вајлд, 2014: 34)

Мотив фаустовске трговине са ђаволом код књижевних ликова се јавља искључиво када човек постане жртва сопствених неприродних жеља, које, у антагонизму са космичким поретком, а посредством мрачних сила, постану оствариве. Доријану се жеља заиста испуњава, али његова душа више неће припадати његовом телу, већ портрету који ће даље кроз време показивати стадијуме деструкције обездушеног тела које се потом одало најгорим пороцима и злочинству: „Слика је била одвратна, много одвратнија, ако је могуће, него раније – и скерлетна мрља на руци као да је сјајила још више и личила на скоро проливену крв‖. (Вајлд, 2014: 252)

200

Мотив рефлексне површине (слика, огледало, површина воде), у митологији има трансцеденталне, хтонске конотације. По Бандићу, ове површине фигурирају као нека врста „пролаза‖ између два света, овостраног и оностраног. (Бандић, 1991: 100) Фатално дејство демонских сила у епилогу приказује главног актера у тренутку када се нарушени еквилибријум мора поново изнивелисати. Прошавши кроз све фазе деструкције, Доријан Греј губи живот када уништава портрет, тј. по Коту: „Егзистенција поново постаје есенција‖ (Кот, 1974: 67). Ово је архетипско онтолошко решење – са или без катарзе, сва моћ истинског деловања је у сферама божанског.

Што се уметности глуме тиче, лик лорда Вотона је маестрално исконструисан. Чак и његови пријатељи мисле да је безазлени позер, не уочавајући колико он заправо добро познаје моћ речи и њихов утицај на судбинске и световне токове. Као Мефистофелесов алијас, он делује из сенке, мирно и прорачунато, уверен у неумитност својих замисли: „(Базил) – Како си чудан човек! Никада не кажеш ништа што је морално, а не радиш никада ништа зло‖. (Вајлд, 2014: 11)

Познавати земаљске равни тако добро да се ту може веома лагодно живети, говорити оно што се не мисли, радити оно што се не говори, и мислити о ономе што се не чини – заиста одговара моћима Мефистофелеса и лорда Вотона. Многи теоретичари се слажу да је овај лик најозлоглашеније отелотворење Вајлдових најконтроверзнијих идеја: „Вредност једне идеје нема ама баш ништа са искреношћу човека који је исказује. Штавише, вероватноћа налаже да што је човек неискренији, то је идеја чистије интелектуална, јер у том случају неће бити обојена његовим потребама, или жељама, или предрасудама‖. (Вајлд, 2014: 16)

Занимљива је улога Сибил Вејн – једине професионалне глумице, која је изузетна на театарској сцени све до тренутка када се заљубљује. Све емоције које је до тог тренутка несебично делила затварају се у њој, а тада за позорницу и публику не остаје ништа, па девојка губи ореол узвишености. Како лаж тражи лаж, извештачени Доријан више не препознаје праву Сибил, а одбачена девојка се, помало шекспиријански, искупљује смрћу, као Офелија.

201

Слика Доријана Греја у слици Имиџ, то јест слика која се перципира искључиво

визуелно, једним чулом, за Вајлда је неприкосновена, јер је слика одраз стила а стил је, у његовој хијерархији вредности, ултимативна вредност. „Постати уметничко дело је сврха живота‖, говорио је. Вајлдовски перформанс негира сваку искреност и емотивност, а потенцира ношење вишеслојних маски, у животу и на позорници. Зато је занимљива комуникација са аудиторијумом коју остварује најмлађа, филмска уметност, с обзиром на то да је њено основно изражајно средство управо image (слика). Публици се презентује визуелно детерминисан производ да би се сва имагинација преусмерила ка другим чулима и другачијим мисаоним процесима. Иако је број екранизација Вајлдовог романа изненађујуће велики, по мишљењу филмских критичара последња верзија из 2009. године није и најбоља верзија. Иако је високобуџетна продукција оправдана одличним кадровима који оживљавају атмосферу раскоши британских замкова и китњасти стил belle époque-а, ова верзија пренаглашава одређене сегменте који су секундарног значаја (еротске сцене, метаморфоза слике као хорор), релативизујући тако много значајније паралеле.

Глумачка екипа, пажљиво и адекватно одабрана, донекле поправља генерални утисак о пропуштеној поенти, за шта се заслуга искључиво може приписати Оливеру Паркеру, очигледно навикнутом на екранизације Марвелових, а не књижевних јунака. Бен Барнс (Доријан) и Колин Фирт (лорд Вотон) заслужују, пак, да се о њима говори као глумцима који су својим перформативом успели да овај филм уздигну до ранга демонске, свевременске, дијалектике. Барнсово неискуство у погледу филмова са овако озбиљном тематиком надомештава глумачка бравура Колина Фирта. Овај британски глумац (и Оскаровац) један је од ретких уметника којима није стран ангажман у скоро свим филмским жанровима, али је још ређи случај да неко подједнако добро глуми како у романтичним комедијама, тако и у драмама које су га и уздигле на пијадестал једног од најбољих глумаца данашњице. Фиртова изведба лика лорда Вотона, у потпуности је верна лику из романа. Демијуршки заводљиво, али ипак уздржано и са дозом својеврсне „британске гордости‖, Фиртова интерпретативна моћ усмеравала је рад Бена Барнса ка оним дубинама људског спознања које се само преданошћу и талентом

202

могу достићи – ка сржи Вајлдове апологије демонског, која се оваплоћује као савршена игра између светла и таме. На овој подлози Барнс је успео да представи Греја као лика који је дубоко поларизован и растрзан унутарњим поривима, који се више приближавају „пакленим‖ разинама, него што сведоче о могућностима људског бића да из тог „црног нексуса‖ изађе. Но, Барнс ипак није успео да у кратким секвенцама, када му је то било омогућено, искаже психолошку и онтолошку борбу душе у телу, коју је Вајлд тако бравурозно представио у роману. Фирт се умногоме боље снашао, софистицирано балансирајући између психолошке разине зла и сталешке мимикричности која је морала сачувати своју социолошку маску. Тако је жеља да се популарним, тј. осавремењеним кадровима овај роман представи као хорор-драма са елементима парапсихолошког, у други план ставила могућност веома талентованих глумаца да лик Доријана Греја заиста буде оваплоћен у постмодернистичком кључу.

Нешто старије (црно-беле) верзије су далеко успешније у дочаравању суптилних процеса душевне дезинтеграције Доријана Греја, софистицирано приказане кроз игру светлости и сенке, где се у сенкама крију назнаке евентуалних разрешења. Оскар Вајлд би у овој прилици могао уочити још један парадокс, који би, иронично наравно, могао сместити у инверзију цивилизацијског напретка, а модерним љубитељима седме уметности такође се предочава инверзија – треба се сетити и прочитати књигу.

Закључак

Феноменологија Вајлдових мисли је очигледно опстала кроз време, а да притом ништа није изгубила од сопствених конотација. Штавише, надрасла је првобитну инсценирану провокативност дендизма и заузела позицију веродостојности у времену постмодернистичког плурализма и текућих процеса социолошке дезинтеграције. Тешко је утврдити све законитости које су се интегрисале у живе процесе метаморфозе језика, од вавилонске какофоније до сто прве изговорене лажи која постаје истина, али сумња у њихову субверзивност само још више истиче Вајлдову моћ прекогниције. Па, у чему је дакле, тајна Вајлдове свевремености? Многи теоретичари су мишљења да је по среди невероватна магија химеричности

203

његових речи, баш као што је и он сам химера својих ликова из романа који су жртве сопствених опсесија, страхова, очекивања или превара. Све оно за чим човек превише жуди, претвара се у проклетство, у његов сопствени суноврат, у онтолошку неминовност. Природне законитости света не допуштају никакво одступање, иако су per se дубоко поларизоване. Вечити сукоб аполонијског и дионизијског концепта, хедонизма и аскетизма, духовности и материјализма указује на дуалну природу света, у сакралном контексту – на два лица Бога. У таквој констелацији, сваки човеков избор је ограничен, унапред обесмишљен, или како би сам Вајлд рекао: ,,Добар или лош, обележен си‖. Скраћенице: Вајлд, 2014 - Вајлд, Оскар. Слика Доријана Греја. Београд: Вулкан, 2014, стр. 1, 34, 252, 11, 16. Бандић, 1991 - Бандић, Душан. Народна религија Срба у 100 појмова. Београд: Нолит, 1991, стр. 100. Кот, 1974 – Кот, Јан. Једење богова. Београд: Нолит, 1974, стр. 67.

Литература

1. Бојанић, Петар. Провокације. Provocatio: вокатив Ius

Револуција. Београд: Службени гласник, 2008. 2. Павловић, Миодраг. Поетика модерног. Београд:

Графос, 1978. 3. Поповић, Тања. Речник књижевних термина. Београд:

Logos Art, 2010. 4. Радовановић, Александар. Дискурс историје и Вајлдова

ревизија шекспиријанског наслеђа у причи „Портрет господина В. Х‖ у: Библид. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, бр. 44, 2012, стр. 631-651.

5. Радовановић, Александар. Уметност лагања: дендизам као провокација и комуникациони медијум у Вајлдовим комедијама друштва у: Филолог. Бања Лука: Часопис за језик, књижевност и културу, бр.4, 2011.

6. Толстој, М. и Љ, Раденковић. Словенска митологија – енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World, 2001.

204

ЕСЕЈ бр. 3a / Ненад Петровић

ИЗГУБЉЕН У ОГЛЕДАЛУ /есеј о глумцу/

Кад се погасе светла, када реглери на командној табли инспицијента, вође светла и тона буду спуштени на нулти подеок, када шаптач напусти своје скривено место иза завесе – тада се нагло (раз)откријем, нађем сам са собом, око себе, у себи самом... И никада ваљда не осетим толику испуњеност празнином као у тим часовима. Силазим низ шкрипаве басамаке који са сцене воде стрмоглаво доле у наш рај и пакао. У сплету ходника кроз које док траје представа главињају глумци, трче статисти, кројачице у ходу фирцају гардеробу на учесницима представе, редитељ у последњи трен налази за сходно да даје упутства која су непотребна, сувишна, излишна, збуњујућа... читава та булумента која се зове позориште, театар, казалиште, драма, трагедија, комедија – сада је починула. Нема ни уњкавог гласа који преко звучника позива глумце да се припреме за излазак.

По обичају, задржао сам се, остао сам последњи, сви су већ напустили зграду осим дежурног портира. Спуштам се тромо низа степенице у гардеробу. Све што сам вечерас био или могао бити – прохујало је у неповрат. „Било па прошло?! ‖ Спадало или трагичар? Врхунац људске самоостварености или бедни подражавалац? Онај који је ушао под кожу лика или шмирант?

Шта сам ја??? Шта је уопште човек-глумац?

*** Посматрам у огледалу лик. Тренутак-два

неодлучности, као да бих да сачувам нешто од вечерашње своје појаве, преобразбе, фантазме, „лутке‖ коју сам попримио. Потом, енергично скидам са себе „сво‖ј двоипосатни живот у туђој кожи: одлазе у кош за смеће наноси шминке. Најпре по лицу размазујем дебљи нанос помаде па је бришем папирним убрусима. Са том прљавом смесом боја и помаде која дочарава сунце и море као да одлази и сва чаролија, сва заблуда, сва играрија.

Човек без игре не може. Док је у човеку дете, дотле он и постоји као људски створ, дотле је жив. Игре могу

205

бити различите, разноврсне. „Коју игру играш‖ – запитао се једног лепог дана иза седам гора и седам мора неки психолог. Такво питање глумац постави себи увек када се уморан врати у гардеробу као што се пуж враћа под своју љуштуру. Пуж своју кућицу носи увек на себи. Да ли и глумац своју судбину вазда вуче на леђима? Или, постављено другачије: да ли је могуће пресвући се и оставити иза себе сав зној, крв, сузе и остало просуто на сцени, испред рампе, под рефлекторима, на даскама и летвама које, штоно кажу, нешто „значе‖?

Познати драмски уметник деценијама је постављао и понавља исто питање покушавајући да га у целовечерњем one man show програму одгонетне. Шта је глумац? „Глумац... глумац је... глумац је... ‖ Као загонетка сфинге која прождире оне који или не знају одговор или погрешно одговоре, тако и ово умеће старо колико човек и човечанство зна да уништи личност. Таутологија: Шта је глумац? Глумац је глумац. Глумац је можда маска.

Маска. Ја сам маска, сви смо маске. Играмо своје улоге од којих су најбоље оне које су спонтане, такорећи импровизације на отвореној сцени. Наметнуте улоге никоме „не леже‖. Док „обични‖ не знају да су глумци у сопственим животима, дотле ми који смо по професији глумци не знамо да разлучимо сцену од живота па нам се дешава да у свакодневици „преглумимо‖, претерујемо у емоцијама. Или падамо у депресивност. Тешко је „ући у лик‖, а понекад је тешко пронаћи танану Аријаднину нит којом бисмо се избавили чудовишта које нас спопада у лавиринту глуме. Минотаур вреба и мами да се спуштамо све дубље у туђи живот, туђе проблеме и да преживљујемо туђе искуство.

Много пута сам се питао чему све то? Зашто би се глумац упињао да, како кажу учени професори, „одбрани лик‖? Зашто бисмо по теорији Станиславскога морали да се „уживимо у лик‖? Па свима у публици је упркос свеколике глумачке вештине јасно да је све то силно упињање ипак само претварање, играрија? Само деца у позоришту одиста верују да оно што се приказује на сцени јесте стварност, живот који се у том часу збива па наивно реагују, спонтано пропрате гласним реакцијама дешавања. Онако како примитивни народи доживљавају игроказе својих врачева који под маскама „представљају‖ духове, зле или добре, призивају кишу или сунце. Кад је већ тако – када нам нема повратка у „златни век‖ наивности и спојености са

206

природом/боговима, у време пре свих времена (illud tempus), у доба када су душе биле способне да упију импресије околног света, данас када су немогуће дионизијске мистерије у којима се костимирана поворка огрнута јарећим кожама креће кроз полис, пева и плеше до вртоглаве опијености, а људи осете богове у себи, сада и овде – шта преостаје глумцу? Да ли вештачка брада која се у заносу игре одлепи и крене да спада, је ли то најуспешнија (и најироничнија) метафора за све оно што бисмо требали и могли бити а што нисмо и не успевамо?

Свлачим костим и одлажем га у ормар из кога запахњује нафталин. Читава зграда позоришта одише разним мирисима: олајисани патос, неопрани итисони, средство против мољаца. У депоу су набацане кулисе одавно одиграних, изиграних, иживелих представа. Колико се ова уметност променила? Колико се глумац изменио?

У антици глумац је био наратор, приповедач који је декламовао испред хора који пева у славу Диониса. Он је коментарисао догађаје и био преносник емоција, катализатор радње. У средњем веку, глумци су путујући из места у место давали представе – поучителне по карактеру а обично на тему из верског живота да би тек пред крај овог големог раздобља човечанства почели да се баве и световним „обичним‖ људским животима. Од појаве филма пророкован је много пута слом позоришта, али се то није догодило. Напротив, данас присуствујемо слому биоскопског гледања филмова. Театар је преживео и нека му је вечна слава и хвала!

Ипак, који год и какав год био глумац: позоришни, филмски, телевизијски, вашарски, циркузантски, политички, рекламни... глумац остаје оно што је одувек био. Онај који успева да нас пребаци у неко друго време, убаци у други лик, другачије друштво и околности. Ако је прави. Уколико му то не успева, онда је пучки забављач, онај уз кога смо потрошили своје време без да смо ишта ново осетили.

Облачим капут и излазим на улицу у мрак. Шта сам ја? Ко је уопште тај божански (или сатански) створ назван у нас глумац? Кажу неки да је то некада давно била погрдна реч. Јесам ли ја вечерас био стваран или... Кажите ми сви ви који сте видели света и људи: Вредим ли ја штогод или сам пуко спадало, арлекин, џокер?

Ко сам ја? Глумац? „Глумац‖???

207

ЕСЕЈ бр. 3б / Горан Јовановић

НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ: ГЛУМАЧКО ИЗГАРАЊЕ И СТРАСТ У ЕКСПРЕСИЈИ

Одлазак глумачке величине калибра Небојше Глоговца губитак је тешких размера за једну културу која вапи за квалитетом и високим стандардом не само професионалне личности него и људске громаде која је достојанство и поштен, искрен приступ стварности стављала на прво место.

У кинематографији која је данас сиромашна истински квалитетним дометима, филмови са Небојшом Глоговцем били су trade mark квалитета оног бољег дела српског, али и регионалног филма. Од Богдана Билогорца у потресној и субверзивној екранизацији романа „Убиствo с предумишљајем― Слободана Селенића, коју је са пуно надахнућа и редитељске вештине донео Горчин Стојановић, преко оца тешко болесног сина који је принуђен да пређе границе достојанства и моралне норме у филму „Клопка― Срдана Голубовића па све до хомосексуалца и трансвеститског професора Вјеке Краља, изложеног шовинизму, хомофобији и насиљу у „Уставу Републике Хрватске― Рајка Грлића, Глоговац је доносио животне, комплексне, емотивне и упечатљиве ликове освајајући велики екран и удахњујући тим остварењима особену и аутентичну снагу.

Хајнрих фон Клајст, романтични реалиста, аутор је комада „Разбијени крчаг― у коме Небојша Глоговац игра судију који је у једном тренутку принуђен да суди самом себи. Иако комад датира од пре две стотине година, теме моћи, апсурда, закона силе, коруптивних метода, злоупотребе положаја актуелније су више него икад овде и у овом друштву. Млади редитељски лав Игор Вук Торбица улогу сеоског судије Адама поверио је Глоговцу, који палетом разноврсних глумачких средстава, од ироничног отклона, преко цинизма и отворених лажи до персонификације инкарнираног зла, доноси тог поквареног и манипулацијама склоног чиновника, који је могући одговор на моралну трулеж и учмалост средине у којој се

208

он нешто пита. Ова представа у митском простору великих глумачких бравура спојила је Небојшу Глоговца и Миливоја Живановића јер је управо она омогућила да Глоговчева трансформација у лик дијаболичног судије Адама буде награђена врхунским признањем Глумачких свечаности „Миливоје Живановић―, статуетом нашег чувеног суграђанина.. За исту ролу Небојша Глоговац је добио још низ награда, од којих је посебно вредна она која има регионални значај, на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци где је проглашен најбољим глумцем.

Једна од најпрепознатљивијих и најузбудљивијих улога Глоговца на позоришним даскама свакако је она у дуговечној представи „Хадерсфилд―, која је изнова и изнова пленила пажњу позоришне публике. По тексту Угљеше Шајтинца, у режији Алекса Чизхолма, драма говори о сумраку и безизлазности младих људи у друштву огрезлом у системским лажима, лицемерју и духовно-материјалној беди, где овај глумац доноси лик Ивана, добре и напаћене душе која своје унутрашње богатство и племенитост не успева на најбољи начин да артикулише те у суровом окружењу добија белег аутистичности и благе ретардираности. Тај глумачки изазов, својом изузетном трансформацијом, која почесто захтева невероватан физички напор и обележја физичког театра, Глоговац износи на дубоко потресан начин, глумачким нервом ретког кова, погађајући у бит једног трагичног бића на које се, рекао би човек, спустила сва патња овога света. Није ни српски театар последње две деценије увек био на висини задатка и очекиваних домета, али ако говоримо о достигнутој магији и сагласју ликова на сцени и публике која жели потрес, емоцију, катарзу, супериорну снагу сценског дешавања и глумачку експресију, онда „Хадерсфилд― улази у ред онога најбољег што је у естетском смислу изнедрило позориште на овим просторима. Доста висок ниво постиже и филмска екранизација у режији Ивана Живковића, где је Глоговац поново изузетно упечатљив.

У филмовима који и те како имају своје место у сећању публике као што су „Буре барута― Горана Паскаљевића, „Муње― и „Кад порастем бићу Кенгур― Радивоја Андрића, „Небеска удица― Љубише Самарџића, „Нормални људи― и „Сутра ујутру― Олега Новковића,

209

„Кењац― Антонија Нуића или „Жена са сломљеним носем― Срђана Кољевића, Глоговац, у распону од упечатљивих епизода до суверених носећих рола, доноси ликове поткрепљене харизмом и глумачком персоном која плени и шармом и импулсивношћу. Често су га, чак у неколико филмова, пратиле улоге таксиста, проверених људи из народа, добро упућених у животна кретања и упознатих са различитим људским судбинама. Иронични и поспрдни трактат из филма „Кад порастем бићу Кенгур― о стилистима и манекенкама, који гађа у срж испразности не само тих занимања него и друштва које је сурогате испуштене суштине огрнуло у гламурозну форму иза које се крије велико ништа, болно катарзични сусрет са полицајцем насилником из филма „Буре барута― који рекапитулира последице освете и празнине која наступа када се на насиље одговори насиљем, усхићујућа ода страственог навијача који се присећа фамозне Звездине историје у „Муњама―, када је због генијалног гола Дулета Савића у Лондону завладао мук, бисерни су моменти не само тих филмова него и комплетног наслеђа српске кинематографије. У свакој од тих глумачких бравура, почесто на простору џепне марамице, Глоговац је лик коме се верује без поговора, чија емпиријска сугестивност, мудра зборења и антологијске реплике плене публику без остатка. У таквим ликовима увек препознајемо неког нама блиског, драгог, који носи белег, терет или радост битисања на овим просторима, има сличну муку или проблеме као и ми, то је човек из народа препун духа, али и егзистенцијалног чемера, или се бори да опстане под громадом материјалне беде. Глоговац је умео да донесе топлину својих малих људи, емоционалну искричавост или тескобу, колективни удес живота овог поднебља који се рефлектовао на појединце/карактере у њиховим микро кретањима. У неколико филмова који су посвета спорту, играчима и навијачима („Небеска удица―, „Муње―, „Кад порастем бићу Кенгур―, „Артиљеро―), Глоговац је део пасионираног миљеа који не прихвата да му идоли буду полусвет из ријалитија или морално потонули ликови из политичко-мафијашко-естрадне Cloace Maxime, већ се чврсто везује за истинске хероје из боље прошлости или ретке ведете племенитог кова овог времена. У њиховим подвизима и срчаности они траже мотив да се преживи, опстане, не склизне у муљ који опасно прети да нас повуче у своју прљавштину. То је платформа која је последњи бастион за

210

одвајање нараслог кукоља, где се зрна жита третирају као златни мајдан и чувају да буду залог нормалности која ће некада поново походити не само јавну сцену, него и наше приватне животе тако жељне квалитета. У својим јавним иступима, као остварен уметник и човек од дигнитета, Небојша Глоговац се такође борио за вредности, апострофирао аномалије које су постале отров наше заједнице и својим рационалним и прецизним промишљањима упозоровао да се тргнемо, окренемо памети и вратимо достојанство у наше редове. Достојанство долази из односа према послу и окружењу, из емпатије, из грађења доброг укуса, васпитања и образовања, категорија које су потпуно устукнуле пред навалом ниских порива, егзистенцијалне фрустрације, друштвеног и естрадног кичераја и безочног и лицемерног замлаћивања заменама теза.

Глоговац је на сцени или у кадру својим раскошним талентом, интроспекцијом, фасцинантним метаморфозама, генијалним трансформацијама умео да доминира али не у егоистичном правцу да своје партнере потисне, већ да их разигра и у њима испровоцира оно најбоље што би у датој причи деловало функционално. Омиљен код својих колега, сигуран пик у избору најбољих редитеља позоришне, филмске или телевизијске области, драго лице које су волели и ценили милиони гледалаца, уздигао је, а на неки начин и спасавао, глумачку професију у тегобним, туробним и смутним временима која су све мање била наклоњена култури и престижним уметничким подухватима.

Нешто мало пре свог неочекиваног одласка и напрасног прекида колосалне каријере, Небојша Глоговац је имао прилике да на високом нивоу одговори и историјским ликовима у замашним телевизијским пројектима. У серији „Равна гора― (односно филму „За краља и отаџбину―) Радоша Бајића поверена му је улога пуковника Драже Михаиловића, а у великом пројекту Радио-телевизије Србије од националног значаја, „Немањићи―, по сценарију Гордана Михића и у режији Марка Маринковића, игра Вукана Немањића, најстаријег сина Стефана Немање.

211

Небојшу Глоговца је поштовала бранша, ценили су га редитељи и критичари као и чланови жирија бројних позоришних и филмских фестивала. Поред главне награде на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић― у Пожаревцу, добитник је награда „Зоран Радмиловић― (за представу „Хадерсфилд―), „Милош Жутић― и Стеријине награде (за представе „Златно руно― и „Хадерсфилд―), Награде Ардалион (за представе „У потпалубљу― и „Хадерсфилд―). За своје филмске роле освојио је бројне награде: Гран при „Наиса― на Фестивалу глумачких остварења домаћег филма у Нишу за филмове „Небеска удица― и „Рањена земља―, „Хадерсфилд― и „Синовци―, „Жена са сломљеним носем―, Цар Константин за улогу у филму „Убиство с предумишљајем―. Проглашен је за најбољег глумца на Филмском фестивалу у Милану за улогу у филму „Клопка―, добитник је Златног делфина за глумачко остварење у филму „Жена са сломљеним носем― и Златне арене у Пули за улогу Вјеке Краља у „Уставу Републике Хрватске―. За исту улогу још једном је, у Нишу 2017. године, понео главну награду фестивала Гран при „Наиса―.

Осим препознатљиве сугестивности, а почесто и супериорности у драмским садржајима на филму, Глоговац је знао да заигра и у жанровским остварењима која су се повремено, а од средине деведесетих све више, појављивала и освежавала токове домаће кинематографије. Неколико препознатљивих и незаборавних ликова остварио је у криминалистичким и хорор остварењима. Специфичног имиџа и обојене косе појављује се у дебитантском целовечерњем остварењу Бобана Скерлића „До коске―, где је у лику младог криминалца Симкета, део једне акционе приче о младим људима са оне стране закона, набијене виоленцијом и бруталношћу, што је била рефлексија на живот у Србији 90-их. Такође био је део глумачке поделе у једном од најквалитетнијих хорора са ових простора, „Т.Т. Синдром― најинвентивнијег и најупорнијег жанровског редитеља у нас, Дејана Зечевића. Већ смо поменули Глоговчев домет у остварењу „Клопка― Срдана Голубовића, једном од најбољих српских филмова у новом веку, који мајсторски уноси елементе кримића у тешку породичну и социјалну драму.

212

А оно што нам је стално пред очима и најприступачније, због учесталог репризирања, свакако је његова рола Златка Гавриловића у телевизијској серији „Породично благо―, која му је донела енормну популарност, највише код оних који слабо залазе у позориште и ретко одлазе у биоскоп.

Једна богата каријера је тешком болешћу и смрћу прекинута и можемо само наслућивати какве би размере достигла да је Небојша Глоговац остао да живи и функционише на сцени и пред камерама. Међутим, његов глумачки опус је толико богат и разноврстан да ће нове генерације свакако имати чиме да се надахњују у који год забран његове играчке експресије и поетике зашли. Они који су имали срећу да прате његов професионални глумачки развој, имаће свакако потребу да изнова погледају понешто из његове богате заостваштине.

Бард се преселио међу анђеле, али анђеоски додир и магична снага његове уметности ће нас изнова походити кроз импозантно дело које је оставио.

214

215

Стефан Тићми БЕДЕМИ ОД БАДЕМА Моје су сузе од сусама. Живим у Хлебиленду. Зовем се Лорена. Имам десет и по година. Сва сам од трске и најлона. Вретенаста и лака. Кости су моје ловорове гранчице. Волим да плетем венчиће од свежег цвећа. Другарице из разреда ми се смеју иза леђа, пих, простакуше не знају – тај смех ми је ветар. Имам лудог брата који ми каже да је халапљивост данас у моди и да ћу се тешко снаћи у Хлебиленду. Каже да су све оне такве. Никакве. Смејем се. Али не бринем, знам да је луд. Кад спустим руке на клавир у публици сви спусте главу и ослушкују како су ми срце опколили малени патуљци са рукама од глине као да је срце замак, а не трешња осећам како га дрмају и дрмају црвенокапи патуљци и ја свирам, свирам, свирам док кроз просторију лете шарене птице. Сви су у чуду, чак и луди брат. Он се смеје и каже ми: Не брини, све ће бити у реду. Све ће бити у реду у Хлебиленду земљи са бедемима од бадема.

216

ИМАМ ДРУГАЧИЈИ ПОГЛЕД НА СМЕТ „Сине, честитам, сада си стао на своје ноге.‖ Ако је тако, мајко, изгледа да си ме родила са нечијим туђим ногама? И чије су то ноге када тек сада стајем на ове своје, као што кажеш. Да ли су ми због тога неудобне ове ципеле препуне кише и влаге? Сећам се када си ми у детињству куповала грудни кош, Увек си куповала за пет броја већи И продавачици говорила, нека, порашће то његово срце Сада је као трешња, Видећете једном када порасте. Жена се смејала, шта ће. Мајко, нисам пушио 25 година И онда сам за вече попушио 25 цигарета. Претварам се у паука. Не убијају нас цигарете, већ оно што нас тера да их пушимо, рекли су. Овде се песници не куну у себе, већ ме куну у себи. Као да већ нисам довољно проклет. Мајко, чије су ово ноге? И због чега се крв сјурила у њих Па их вучем као рану. Вратио сам се сав покисао из Долине Мртвих. Читао сам поезију. Мајко, опрости, опет сам био пајац. Киша је само размазала шминку. Скинуо сам оно црвено са носа и огромне оне Ципеле и оно шарено одело. Сликали су се са мном. Не пуштај ме са овим туђим ногама више нигде И када одем од тебе Загрли трешњу у комшилуку И прочитај стихове урезане на кори великог мозга: Мајко, тамо не пише ништа. Лажем те, само да би имала кога да грлиш.

217

Ленка Живак

ЧАРОБНА БОРБА

(Писање приче на основу задатих речи: цар, принцеза, чаробњак, напитак, шума, змај, мач)

Некада давно, цар је са својом принцезом и поданицима отишао у борбу. Борба се одржавала у шуми у којој је био чаробни напитак. Правила су била да онај ко победи - узима напитак. Цареви поданици су били: змај, принц, витез, Сунђер Боб и Патрик. Краљ је имао поданике: Грени, Џефа убицу, Слендерину, Балдија и Момо.

Борба је почела. Грени је млатнула Сунђер Боба у зубе. Витез је мачем пробио Слендерину у колено. Борба је трајала четири сата. Поданици се нису предали. Одједном, дошао је зли чаробњак и отео је напитак. Цар и краљ су се здружили и јурили чаробњака. Ухватили су чаробњака и поделили напитак. После су постали пријатељи.

Схватили су да су се безвезе посвађали и да није треебало да се боре.

218

220

221

Мср Даница Илић4

ПОСЛАНИЦА КАО КЊИЖЕВНИ ЖАНР Кључне речи: жанр, посланица, средњи век

1. 0. Увод

1. 1. Посланица као књижевни жанр

У средњовековној књижевности, када је било врло важно поштовати жанр, и када је жанру дозвољено да има сопствену вољу, одлучнију него што је има аутор5, јавља се велики број књижевних жанрова, који се деле на прозне, прелазне и поетске. Посланица спада у прозне књижевне жанрове. „То је облик епистоларне књижевности, веома распрострањене још из антике кроз цео средњи век, све до барокног и новог доба‖.6 За писање посланица неопходно је знати одређена правила, која се налазе у зборницима образаца за писање писама, такозваним епистоларима. Посланица има нека општа места као што су уводне формуле, односно поздрави и завршне формуле. „У жанру посланија нарочито се изражава једна особина средњовековне поетике, а то је етикеција карактеристична и онако за читаво средњовековно друштво‖.7 Садржина и стил посланице зависе и од личности којој је посланица упућена, то јест да ли се ради о писмима блиским особама или неком службеном писму. Посланица није настала тек у средњем веку. Жанр посланице познаје и античка књижевност, а касније је прихватају и развијају и византијски писци. „Византијска посланица као жанр проистекла је из традиције антике и апостолске посланице. Дугим временским трајањем и богатим неговањем пролазила је кроз разне стилске промене‖.8

Неки свети оци и црквени писци, писали су о томе како треба да се пише посланица. Тако Григорије 4 ОШ „Божидар Димитријевић Козица‖, Брадарац; и ОШ „Херој Роса Трифуновић―, Александровац; danicaa1102@gmail.com 5 С. С. Аверинцев, Потика рановизантијске књижевности, Београд, 1982, 23. 6 Димитрије Богдановић, Средњовековна књижевност југословенских народа, Нови Сад, 1971/72, 11. 7 Исто. 8 Ђорђе Трифуновић, Живот, доба и књижевни рад Стефана Лазаревића, у: Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, приредио Ђорђе Трифуновић, Београд, 1979, 124.

222

Назијанзин (4. век) у посланици Никобулу истиче најзначајније карактеристике овог жанра. То су сажетост, јасноћа (тежња ка свакодневном говору) и драж писма.9 Дакле, за једно писмо је битно да буде сажето, јасно и разумљиво.

О писању посланија пише и монах Јосиф.10 Он каже да посланице треба да садрже и понеку пословицу, изреку мудраца (апофтегму) или пак неки стих. Такође, за добру посланицу неопходан је и одговарајући стил, који није китњаст, неразумљив, већ треба тежити приповедању, које је јасно и разумљиво, јер је посланица „као разговор одсутнога са одсутним‖. Као узорне писце посланица монах Јосиф наводи Григорија Ниског, Синесија, Либанија, Псела, великог Василија и великог Григорија.

Све посланице нису исте по свом садржају и форми без обзира на обрасце. У некима међу њима исказивала се велика ученост. На пример, у такозваним тематским посланицама водили су се разговори на различите теме. Позната је посланица Димитрија Торника, угарском архиепископу Јову у којој је изложено учење православне цркве о Светом духу.11 1. 2. Посланица у старој српској књижевности

Посланица се као књижевни жанр негује и у старој српској књижевности. Јављају се различити синоними од којих је најфреквентније писаније. Најстарија посланица у српској књижевности је Посланица игуману Спиридону. Она има карактер приватног писма. Из 14. века долазе нам Силуанове посланице, које спадају у тематске и прожете су рефлексијама о животу, смрти, пролазности и божјој љубави. На самом почетку 15. века, тачније 1409. године, настала је посланица Слово љубве, Деспота Стефана Лазаревића, која такође спада у тематске посланице, а њена главна тема је љубав. Значајан је и Горички зборник из 1441/42. године који чине три велике посланице. То су одговори Никона Јерусалимца на шира духовна интересовања Јелене Балшић.У зборнику су сачуване и две Јеленине краће, али песнички сновидно надахнуте посланице којима Лазарева кћи тражи одговоре од свог

9 Ђорђе Трифуновић, Азбучник српски средњовековних књижевних појмова, Београд, 1990, 264. 10 Исто. 11 Исто, 265.

223

ученог духовника.12 Иначе, Јелена Балшић је имала буран живот. Трагедије као што су смрт њеног сина Балше III, првог мужа Ђурђа II Страцимировића и другог мужа Сандаља Хранића учиниле су да се она посвети неким духовним стварима, и због тога она свом духовном оцу Никону Јерусалимцу „поставља питања духовне природе‖.

13 Једна од најзначајнијих посланица старе српске

књижевности је Посланица кир Исаији, Димитрија Кантакузина, која је написана седамдесетих година 15. века. То је дужа тематска посланица у којој се говори о многим темама као што су љубав, смрт, пролазност, грех, последње време.

Као значајан писац посланица у 17. веку јавља се патријарх Пајсије.Он је написао пет посланица од којих су три синђелије. Међу овим посланицама издвајају се Пастирска посланица и Посланица папи Урбану Осмом. Пастирска посланица (1663) упућена је високом свештенству и хришћанима на подручју Пећке патријаршије како би есфигменски монаси, показујући је, могли скупити помоћ за обнову манастира на Светој Гори, а Посланица папи Урбану Осмом настала је из пишчеве потребе да објасни због чега не може да прихвати унију Српске православне цркве са западном хришћанском црквом.14 1. 2. 1. Посланица као поджанр у Доментијановом житију Светог Саве

Иако су често самосталне, посланице су незаобилазни поджанр у оквиру житија. Значајне су јер откривају мотивацију јунака за нека дела.

У Доментијановом Житију Светог Саве налазимо посланицу као поджанр. Посебно се издвајају два писма – „писма родитеља Светом Сави у Ватопед и велико писмо

12 Исто, 268. 13 Томислав Јовановић, белешка уз Отписање богољубно, Јелене Балшић, у:Стара српска књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, Београд – Крагујевац, 2000, 28 – 29. 14 Томислав Јовановић, Патријарх Пајсије, предговор у књизи: Патријарх Пајсије, Сабрани списи, приредио Томислав Јовановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ.16, Београд, 1993, 28 – 29.

224

Светог Саве оцу‖.15 У овом житију можемо уочити и

посланицу, „која почива на аутентичном писму‖. То писмо Сава из Солуна упућује брату Стефану извештавајући га да је наша црква добила аутокефалност, и позива га да приреди свечани дочек. И у овој посланици могу се уочити нека општа места. На почетку је уводна формула:

Благодат и мир од Бога Оца Господа нашега Исуса Христа, благочастивом и самодрживом сапрестолнику Светога Симеона, превеликом жупану свих српских и приморских земаља, свељубазноме брату мом кир Стефану, у Господу радовање са свима бољарима царства твога, и о мени чуј.16

Посланица се завршава поздравом: И благодат Господа Бога и спаса нашега Исуса

Христа и љубав Бога Оца и причешће Светога Духа, нека буде с тобом у векове, амин. 17

У писму Савиних родитеља Сави у Ватопед, родитељи га позивају да дође к њима, „да виде његово Богом просвећено лице, и да се насите његове красне лепоте‖. Из тог писма видимо колика је била љубав Савиних родитеља према Сави.

Дођи, Богом послана нам светлости и небесна зрако... Дођи, Богом послана нам утехо... Дођи, радости наша душевна и срдачна, који си нас у рођењу своме узвеселио Духом Светим неисказаном радошћу...18

Сава је својим родитељима светлост, радост, утеха, нешто највредније у животу, њихова љубав према њему је немерљива. Сава је и њихов ослонац и духовни учитељ: Дођи к нама палицо старости наше, да се тобом подупремо у Богу.19

Много значајније је писмо које Сава шаље своме оцу. „Сме се рећи да је велико писмо Светог Саве, у коме он позива оца да дође на Свету Гору, право ремек-дело

15

Светозар Радојчић, Лик Светог Саве у Доментијановом животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве, у: Доментијан, Живот Светога Саве и живот Светога Симеона, приредила Радмила Маринковић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 4, Београд, 1988, 47. 16 Доментијан, Живот Светог Саве и живот Светог Симеона, приредила Радмила Маринковић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 4, Београд, 1988, 141 – 142. 17 Исто. 18 Исто, 66. 19 Исто.

225

старе српске књижевности‖.20 На почетку посланице Сава

се обраћа своме оцу и позива га да дође у Свету Гору. Сава свог оца назива звездом Даницом и говори како је просветио своје отачаство и учинио многа добра дела.

Господине мој и оче чедољупче, источна звездо Данице, који си просветио своје западно отачаство светлошћу Богом даровану ти, и који си га прелио добрим делима, и обогатио сваким довољством.21

Сава позива свога оца да замени земаљско царство царством небеским и казује му да ће се удостојити велике благодети. Све овоземаљско је привремено, пролазно и пропадљиво, а праве вредности су нешто друго. Много је значајније придобити љубав Божију, јер Бог више љуби једног праведника, него сав свет грешника.22

Сава говори и о својој посвећености Богу. Оче мој, приону душа моја ка Богу, да за њиме

летим мисаоним крилима духовним као пчела за својом матицом и вазда ћу ка њему зидати љубав у срцу моме као медени сат; јер је сам љубав, и он је мене пре заволео и обукао се у моје тело, а реч његова духовна пита ме љубављу слађом од меденог сата и храни ме истинитом вером у својој љубави.23

Овде је врло доминантан симбол меда који означава сладост и светост.

Сава жели да приволи оца да дође у Свету Гору и због тога говори о значају и величини љубави Божије. Каже да је његова милост безбројна и слава неизмерна и човекољубље безбројно.

Јер онима који га љубе и творе вољу његову, биће велика радост.24

Врло је важно следити Бога и не скренути са правог пута, а Сава и Симеон показују какав треба бити. Њих двојица ће показати прави пут своме стаду, и добиће добра од Господа им обећана. Сава свог оца назива добрим пастиром, Божјим светилником, зраком разумног истока, саврсником праведника и на тај начин говори о његовим врлинама и његовим добрим делима.

Без обзира на то што није дата као самостална посланица, већ као поджанр у оквиру житија, ова посланица представља право ремек-дело старе српске

20 Светозар Радојичић, нав. дело, 47. 21

Доментијан, нав. дело, 72. 22 Исто, 73. 23 Исто. 24 Исто, 74.

226

књижевности. „Доментијан зна правила како се пише идеално лепо писмо, али њега та правила не спутавају, она му помажу да своме писму преда богатство и јасност идеје―.25

2. 0. Посланица игуману Спиридону Светог Саве

Појава Светога Саве долази у време када српска држава добија потпуније обрисе и започиње знатнији успон, остварен владавином његовог оца, великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије која је по вишеструким остварењима обележила читаву једну епоху.26

Рођен је 1775. године као трећи и најмлађи син Стефана Немање и његове жене Ане. Још као младић показао је склоност ка учењу, књизи и духовном животу. Сава је личност која је била од великог значаја за српски народ. Захваљујући њему, наша црква добила је самосталност, а Сава је постао наш први архиепископ.

Сава се сматра оснивачем осамостаљене српске књижевности тринаестог века. Он је, дакле, био први познати српски писац. „Са образовањем јединствене државе Немањића настаје и нова епоха у историји старе српске књижевности, ма колико средњовековна поетика истицала у први план универзалности и карактер стваралаштва, оно што је опште и што је изнад појединца, јављају се сада и снажне ауторске личности, писци чије дело носи и обележје њихова дара‖.27

Међу делима која је оставио Свети Сава налазе се: Карејски типик, Хиландарски типик, Крмчија, Устав за држање псалтира, Житије Светог Симеона и Посланица игуману Спиридону.

Посланица игуману Спиридону је „прво дело епистоларног жанра које се сачувало у старој српској књижевности‖.28 То је последње познато Савино дело. Сматра се да је настало при Савином повратку са другог путовања у Свету земљу, негде око 1233. године. „ Са доста лирског у себи, дело на језгровит начин говори о

25 Светозар Радојчић, нав. дело, 48. 26 Томислав Јовановић, Свети Сава, предговор у књизи: Свети Сава, Сабрана дела, приредио и превео Томислав Јовановић, Београд, 1998, 8. 27

Димитрије Богдановић, Свети Сава, предговор у књизи: Свети Сава, Сабрани списи, приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 2, Београд, 1986 – 9. 28 Исто, 19.

227

Савиним очинским осећањима према игуману Спиридону‖

29, и по томе представља својеврсну реткост у посланицама српске средњовековне књижевности. Посланица игуману Спиридону спада у краће посланице. На почетку је уводна формула, односно поздрав:

Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!

У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане Велике лавре Светога Симеона, архимандрите!30

Посланица се састоји из два дела, односно представља спој две посланице. Први део је свечанији и званичнији, док је други непосреднији и приснији. У првом делу Сава говори о путовању, обиласку светиња и даје подршку игуману Спиридону, вероватно подстакнут неким проблемом у земљи или самом манастиру. Сава говори како су „здраво и весело‖ дошли до „светога и божаственога града‖, са милошћу Божијом и светом молитвом. Потом се говори о обиласку Светог Гроба и других јерусалимских светиња. Међутим, од „путнога труда‖ сви се поразбољеваше и оставише „живот свој и смрт своју на Божије расуђење―. Сава се, затим, поново обраћа Спиридону са жељом да се моли за њих.

А ти човече добродушни, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божијем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама опроштај грехова добио.31

Речима као што су „чедо моје слатко‖ и „човече добродушни‖, Сава показује своју блискост са игуманом Спиридоном, као и пријатељство и љубав према њему. Такође, подсећа и на време које су провели заједно у Студеници. Сава затим спомињње и монахе манастира Студенице и благосиља их. Први део се завршава завршном формулом, односно благословом:

А благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога оца и заједница Светога Духа нека свагда буде са свима вама, амин!32

Потом следи Савин потпис:

29 Томислав Јовановић, белешка уз Писмо студеничком игуману Спиридону, Светог Саве, у: Стара српска књижевност. Хрестоматија, 24. 30 Стара српска књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, Београд – Крагујевац, 2000, 24. 31 Исто, 25. 32

Исто.

228

Писа милошћу Божијом први архиепископ све Српске земље, Сава грешни .33 У другом делу Сава извештава Спиридона које му

дарове шаље. То су крстић, појасић, убрусац и каменчић који је нашао на Христовом Гробу. Све ове предмете Сава је полагао на Христов гроб како би их освештао и они тако добијају амајлијско значење. Сава потом казује да се молио за Спиридона и говори о снази своје молитве: И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки Хришћанин молио за мене.34 Сава истиче колики је значај молитве: Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна.35

У посланици се налази и једна врло занимљива и поучна мисао: Па ако човек и сав свет задобије, а душу своју изгуби, која је корист? (Mt. 10, 26; Mk. 8,36)36 Даје се поука да човек треба да буде добар и поштен, да чини праведно и богољубиво, јер нема користи и да цео свет задобијемо, ако душу своју изгубимо и занемаримо праве вредности.

И други део посланице се завршава Савиним потписом: Сава, први архиепископ. Овај потпис се разликује од првог јер нема свечани карактер.

Дело је написано на српскословенском језику, али у другом делу су уочљиве и црте народног језика. Ова посланица се налазила у Отачнику Велике Ремете који је изгубљен. Посланица је сачувана захваљујући издању Ђуре Даничића, на основу којег су рађена и друга издања, нпр. издање Томислава Јовановића или Владимира Ћоровића.

3. 0. Силуанове посланице

О Силуану се зна јако мало. Његово име сазнајемо из последњег стиха испред синаксирског житија Светог Саве.37 О његовом животу не зна се готово ништа. Написао је стихове за Синаксир Светог Саве и Синаксир Светог Симеона. У тим стиховима долази до изражаја асонанца сугласника С:

Слово слави Саве сплете Силуан.38

33 Исто. 34 Исто. 35 Исто. 36 Исто. 37 Исто, 55. 38 Шест писаца XIV века, приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, Београд, 1986, 16.

229

Ово је леп пример плетенија словес. То је назив за стил који је владао у јужнословенским и источнословенским књижевностима крајем 14. и почетком 15. века. „Према речима Д. С. Лихачова, овај однос према речи огледа се и у њеној звучној страни (алитерације, асонанце), у етимологији речи (повезивање речи истог корена, исти етимолошки наставци), у тананости њене семантике, у љубави ка грађењу нових речи‖.39 Плетеније словес, дакле, има спољашњу и унутрашњу страну, а средњовековни писци су га користили да би дела написали на један посебан начин. Дуго се водила полемика око питања идентификације Силуанове. Највероватнији је став Владимира Ћоровића који га идентификује са светогорским монахом Силуаном, „творцем пасхалије из 1355/56.‖40 Иначе, у једном од рукописа светогорског манастира Светог Павла, помиње се монах Силуан као врло даровит писац. Тој идентификацији иде у прилог што се у његовим Епистолијама помињу кир Исаија, Марко и Ромил. Кир Исаија је у другој половини 14. века био врло угледан духовник на Светој Гори. То указује да су се њих двојица познавали, и да су значај и углед кир Исаије оставили утисак на монаха Силуана, који га помиње у својим Епистолијама. Ромил је такође монах са Свете Горе. „У писмима кир Силуана, Ромил је монах чија се реч слуша и памти као порука од битног значаја за духовни живот‖.41 Једино Марка, „Силуановог послушника поводом чије смрти се у Епистолијама толико размишља о растанку и вечном животу‖

42 није било могуће идентификовати. Такође се не може утврдити ни у ком светогорском манастиру је био Силуан: Хиландару, Пантелејмону, Зографу. Своје Епистолије Силуан пише у периоду од 1363. до 1371. године, али не на Светој Гори, већ у некој другој средини, највероватније у Зети, где су се задржавали светогорски монаси на свом путу ка моравској Србији. Збирка писама Епистолије кир Силуанове сачувана је у зборнику манастира Савине. У савинском Зборнику сачувано је девет писама која нису нумерисана и немају посебна поглавља. Почетак се може уочити тако што је

39 Ђорђе Трифуновић Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, 252. 40 Димитрије Богдановић, Силуан, предговор у књизи: Шест писаца XIV века, приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10, Београд, 1986, 25. 41 Исто, 28. 42 Исто, 29.

230

обележено великим иницијалним словом у црвеном мастилу. „Нека су писма јасно омеђена и молитвеним завршетком са стандардном формулом амин или са завршним поздравом и поруком‖.43 Занимљиво је и то што девето писмо није довршено, те се не зна да ли је оно и последње или не.

Прво писмо је прожето есхатолошким расуђивањем и садржи моралну поуку, те тако представља програмски увод у низ који следи. Силуан се обраћа безименом саговорнику говорећи да никад није учинио нешто што би Богу било драго, те тако ни он није доживео ништа што би њему било драго.

Али, пошто ја никада не учиних ништа што би Богу било драго, нисам ни сам доживео оно што би мени било драго.44

Затим следи питање за чиме жудимо, да ли за светом лажне лепоте који нас упропашћује или за бесконачним благим Богом.

И да ли матерња љубав побеђује, или љубав Христова,

Која из небића у биће приведе, И у утроби матерњој, у тесном и мрачном гробу, Без ваздуха и хране живот наш сачува и изведе га

одатле способна за живот, Што све није ни могућно набројати? 45

Након тога следи питање шта ће се десити када напустимо овоземаљски свет. Шта ћемо учинити тада када раставши се од свих за које смо сада везани, сваки сам, наг и натоварен гресима стигне пред онога страшног и непристрасног и праведног судију, чије заповести сада преступамо и пропадљиве ствари ценимо више од њега? 46 Када дође тај тренутак, нико од оних који су нам тренутно блиски неће бити уз нас и неће нам помоћи. Друго писмо је доста краће. Пошто Силуан није добио никакав одговор на писмо, тражи узроке томе. Ако, пак, ниси хтео да примиш — треба да сазнамо узрок, па да се поправимо и дамо оно што се тражи, или да са стидом, недостојни, престанемо писати.47

43 Исто, 19. 44 Шест писаца XIV века, приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, 77. 45 Исто. 46 Исто, 78. 47 Исто, 79.

231

Да бисмо се поправили морамо знати где грешимо, те стога на то ваља указати. „Треће писмо је апстрактније, али се кроз реторско плетеније јасно назире жеља да се пружи помоћ, у име праве љубави, саветом који позива на радикална духовна опредељења попут каквог хируршког захвата‖.48 Ако бивамо кажњени због неких наизглед битних, али у самој суштини безначајних ствари, колико морамо бити кажњени када не ценимо и уништимо нешто свето и божанско које нам је пружено са великом љубављу, а ми нисмо умели да га сачувамо. У четвртом писму Силуан говори о браку и безбрачности. Осмо писмо је најдуже. У последњем, деветом писму, наставља се казивање о заједничком живљењу чији престанак изазива патњу и бол, а потом следи поновно обраћање саговорнику који се позива да брзо дође. Поставља се питање ко би могао бити тај Силуанов саговорник. Сматра се да би то могао бити Григорије Млађи, ученик и биограф Ромила Синаита. Разлог за такво мишљење је реченица „Пази на оно што ти рече Ромил!‖ 49 Сва ова писма повезана јединственом разменом мисли о пролазности људског живота и о трајним вредностима божанске љубави, доброте и светости, припадају роду књижевне посланице. 4. 0. Слово љубве деспота Стефана Лазаревића

Деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и

кнегиње Милице, одмалена је имао одличне услове за васпитање и образовање. Након преузимања престола показао се као врло вешт владар, дипломата и војсковођа. Као вазал султана Бајазита учествовао је у многим биткама и показао се као вешт, успешан и одан ратник, војсковођа, витез. Он је настојао да уреди и ојача српску државу и у то доба се уочава економски и привредни развој земље. Но, поред тога, деспот Стефан је био и одличан познавалац и љибитељ уметности, науке, књижевности и хтео је да

48 Димитрије Богдановић, Силуан, предговор у књизи: Шест писаца XIV века, Приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10, 20. 49 Димитрије Богдановић, Силуан,предговор у књизи: Шест писаца XIV века, прирредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10, 32.

232

оствари напредак и на том плану. „Он је, наиме, био не само и сам активан писац и преводилац са грчког, већ је и лично узимао учешће у организовању просветних и културних подухвата, или је бар давао иницијативе за њих‖.50 Дакле, и сам деспот је био даровит и талентован писац. „Обликом излагања Стефанова дела припадају лирици, управо како је схвата Волфганг Кајзер: ‗Лирика се приказује као изјашњавање неког, ја, у виду монолога‘; монолошко изношење сопственог ја, својствено је готово свим Стефановим делима, где писац говори у првом лицу‖.51 Дела деспота Стефана Лазаревића су прожета осећањима, лиризмом, са доста поетског у себи. Његова дела се крећу у оквирима поетике средњовековне књижевности и обликују се према теми о којој говоре и према личном пишчевом виђењу и доживљају те теме. Сва своја дела деспот Стафан Лазаревић је написао у првој деценији своје владавине, дакле од 1402. до 1412. године, а међу њима се издвајају Натпис на мраморном стубу на Косову и посланица Слово љубве.

Посланица Слово љубве написана је 1409. године и последњи је спис деспота Стефана Лазаревића. Ово је тематска посланица и састоји се од десет строфа различитог броја стихова. Почетна слова свих пасуса чине акростих у коме се открива наслов дела. „Тема и мотив Слова љубави јесте основно начело хришћанског осећања и виђења Божијег и божаственог. Основна новозаветна благовест — Бог је љубав — чини и разрешење деспотове посланице‖. 52 Дакле, основна тема ове посланице је љубав, пре свега духовна, божанска љубав, потом братољубље, и на крају ту је и телесна љубав. Ова тема била је присутна и развијена у делима дрпске средњовековне књижевности „Деспот Стефан када пише о љубави, не полази само од лектире, већ и од осећања и духовном традицијом изграђеног схватања љубави... Једноставношћу излагања Стефан је усагласио познато схватање љубави са личним, естетским осећањем и законима жанра посланице. Из овакве усаглашености проистекла је јединствена посланица љубави у српској

50 Драгољуб Павловић, Елементи хуманизма у српској књижевности XV века, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици,књ. 1, Београд, 1972, 191. 51 Ђорђе Трифуновић, Живот, доба и књижевни рад Стефана Лазаревића, у: Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, приредио Ђорђе Трифуновић, 110. 52 Исто, 115.

233

књижевности‖. 53 Милан Кашанин сматра да две особине ову песму чине новом и оригиналном у српској књижевности, а то су осећање природе и мисао о чулној љубави.54 Дуго се постављало питање коме је деспот Стефан Лазаревић упутио ову посланицу и дошло се до закључка да је упућена брату Вуку са којим је био у сукобу. Она је, дакле, позив брату Вуку на измирење и братску љубав. Ђорђе Трифуновић наводи да мотив љубави чини срж посланице, а да се остварење посланице као жанра постиже на крају када се исказује жеља за поновним виђењем и сједињењем. 55

Да би се што боље схватила садржина и поента посланице неопходно је анализирати строфу по строфу.

У првој строфи се налази „уобичајена формула посвете‖

56 која заправо и обележава жанр посланице. Осим ове уводне формуле, истичу се и два битна мотива, мотив љубави и мотив премудрости. Онај коме се упућује посланица је препун премудрости која се доводи у везу и са мудрољубљем. Долази до сједињавања мудрољубља и љубави јер је срце деспота Стефана Лазаревића нераздвојно са оним ко је премудар.57 Дакле, деспот Стефан Лазаревић казавши да је његово срце нераздвојно од онога ко је премудар исказује своју љубав према брату и хвали свога брата. Иначе, братољубље је нешто драгоцено, што се мора неговати и чувати. Мотив љубави је развијен кроз одговарајућу лексику. Ту су именице (срце, поздрав, даровање) и придеви (најслађи, највољенији, нераздвојни) који упућују на љубав.

Стефан деспот, најслађем и најљубазнијем и срца мога нераздвојном

и много двоструко жељеном, и у мудрости обилном,

царства мојег искреном (име рекавши)

у Господу љубазан поздрав, а заједно и милости наше

53 Исто, 119. 54 Милан Кашанин, Деспот Стефан Лазаревић, у: Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1990, 361. 55 Ђорђе Трифуновић, Живот, доба и књижевни рад Стефана Лазаревића, у: Деспот Стефа Лазаревић, Књижевни радови, 121. 56 Драгиша Бојовић, Слово љубве у светлу библијске егзегезе, у: Трпеза премудрости, Београд – Ниш, 2009, 110. 57 Исто, 111.

234

Неоскудно даровање.58

У другој строфи налазимо мотиве лета, пролећа и природе. Дат је „опис лета и пролећа кад се природа обнавља, а и човек са њом‖.59 И у самом деспоту Стефану се, дакле, јавља жеља за измирењем са братом, за једним новим почетком када ће живети са братом у слози и љубави. „У деспота Стефана, описивање природе потиче из личних осећања, и оно је субјективно, песничко; у деспотовом Слову љубави први пут је у нашој средњовековној књижевности с великом слободом и полетом опевана радост од природе и љубави‖. 60

Лето и пролеће Господ сазда, Као што и певач рече,

А у њима и красоте многе: Птицама брзо и весеља пуно прелетање,

И горама врхове, И луговима пространства,

И пољске ширине, И ваздуха танког

Дивним неким гласима оглађење, Па земаљска дароносија

Од цветова миомирисних, и трвоносна, Али и саме људске природе Обновљење и разиграност Ко достојно да искаже?61

Уочава се и библијска симболика и метафорика као

што су гора и поље. Брат Авељ је боравио на гори пре него што га је брат Каин позвао у поље и убио. Мотив Каина и Авеља нас наводи да схватимо да се ова посланица односи на браћу Стефана и Вука који су били у сукобу.

Трећа строфа садржи најзначајнију мисао о љубави „Бог је љубав‖. У овој строфи говори се о богољубљу које је у директној вези са братољубљем, јер су богољубље и братољубље нераздвојиви.

58 Стара књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, 102. 59 Радмила Маринковић, О генези Слова љубве или Деспотов канцонијер, у: Светородна господа српска. Истраживања српске књижевности средњег века, Београд, 1998, 278. 60 Милан Кашанин, Деспот Стефан Лазаревић, у: Српска књижевност у средњем веку, 361. 61 Стара књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, 102.

235

Ипак, све ово и друга чудесна дела Божија,

која и проницљиви ум сазрцати не успева, љубав превазилази,

и није чудо, јер Бог се зове,

као што рече Јован Громов.62

У четвртој строфи се поново говори о Каину и Авељу и братоубиству. Говори се и о љубави која је значајна и у којој нема места лажима.

Савака лаж места у љубави нема, јер Каин туђ љубави рече Авељу:

„Изиђимо у поље!‖63

Каин је био туђ љубави иуслед недостатка љубави он убија свог брата Авеља.

Пета строфа говори о љубави која може превазићи сваку „добродетељ― и чије је дело оштро и бистротечно. Љубав побеђује све врлине, она је изнад свега.

Оштро некако и бистротечно дело је љубави

сваку добродетељ превазићи може.64 Шеста строфа је још једна микропохвала љубави,

представља неку врсту синтезе другог и трећег стиха псалма 133, која треба да буде у ствари, асоцијација на први стих истога псалма који је изостављен. Тај стих је антитеза претходној строфи, у којој се говори о недостатку братске љубави. Он гласи: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно‖.65

Лепо ову Давид украшава: „Као миро‖, рече, „на главу, силазећи и на браду Аронову

и као роса аермонска силазећи на Горе сионске.‖ 66

62 Исто, 102. 63 Исто, 103. 64 Исто. 65 Драгиша Бојовић, Слово љубве у светлу библијске егзегезе, у : Трпеза премудрости, 121. 66 Стара књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, 103.

236

У овој строфи јављају се и мотиви мира Ароновог и росе аермонске. Живот са браћом у љубави и слози пријатан је и угодан као миро Ароново и роса аермонска.67

У седмој строфи развијен је мотив чулне љубави. Јуноше и деве

за љубав прикладни, љубав изгубите,

али право и незазорно, да некако младићство

и девство не повредите, чиме се природа наша

ка божанском присаједињује, да божанско не узнегодује.

„Не оскрбљујте ‖, рече апостол, „Светога Духа Божијег

Којим се крстите Јавно на крштењу‖. 68

Овај мотив деспот уводи јер жели да покаже да су

чулна и духовна односна божанска љубав нераздвојиве. Свети Јован Лествичник пореди телесну и божанску љубав: „Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесени љубавник воли своју драгану‖. 69 Треба чувати и чулну љубав, ни њу не треба повредити.

Осма строфа има библијску основу и у њој није изречен стих који директно говори о љубави. Деспот ономе коме упућује посланицу каже да су били веома блиски један другом, али су сада растављени. Из тогаможемо закључити да се обраћа свом брату с којим је био врло близак, али сукоб у коме су се нашли раздвојио их је као гора и реке.

Бејасмо заједно и један другоме близу

било телом, било духом, али дало горе, да ли реке

раставише нас. Давид каже:

„Горе Гелвујске, да не сиђе на вас нити дажд, нити роса

67 Аермон је гора на којој током зиме пада обилан снег, који се потом ту дуго задржава, и у време летњих дана ту се, као последица тога, јавља роса која је врло угодна. 68 Исто. 69Драгиша Бојовић, Слово љубве у светлу библијске егзегезе, у : Трпеза премудрости, 124.

237

јер Саула и Јонатана не сачувасте‖. О, безлобља Давидовог,

чујте, цареви, чујте! Саула ли оплакујеш, ђени?

Јер нађох, рече Бог, Давида, мужа по срцу мом.70

Наводи се мотив браће Саула и Јонатана који су били у

братској љубави. Девета строфа уводи мотив Мојсија и његовог

раздвајања мора како би Јевреји изашли из Египта. Ветрови да ударе на реке

и да пресахну као за Мојсија море, као за Исуса судије

живота ради Јордан.71

На овај начин показује се да су се препреке нашле међу двојицом браће, али да оне нису непремостиве, и да их ради љубави братске треба пребродити.

Десета строфа ове посланице је позив на братску и свеопшту љубав.

Опет да се окупимо, опет да се угледамо,

опет да се с љубављу сјединимо у том самом Христу Богу нашем,

коме слава са оцем и са Светим Духом у бесконачне векове,

амин.72

У форми ове посланице се назиру утицаји „двеју профаних версификација: народне, нарочито десетерачке и класичке, епистоларске‖.73 Стих није једноличан, мења се у зависности од теме. Основни стих је десетерац, у четвртој и петој строфи јавља се класични епистоларни дистих, у седмој шестерац и осмерац, а у осмој петерац и јампски десетерац. Сам жанр посланице је у доба деспота Стефана

70 Стара књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, 103, 104. 71 Исто 72 Исто, 104. 73 Драгутин Костић, Слово љубави Стефана Лазаревића, у: Ђорђе Трифуновић, Стара књижевност, 441.

238

посебно заступљен као врста. Деспот Стефан Лазаревић поштује основне карактеристике посланице.

„У Слову је спроведено основно начело о којему говори Ракендит – нема китњастог стила, непотребног приповедања и свакодневног говора. После разуђенијег првог става тече текст посланице... иза прозрачне мреже стилске једноставности Слова љубави може се назрети и душа деспотова‖. 74 Иначе, треба још додати да је ово дело деспот Стефан написао у Београду, и да је оно најстарији лирски састав који је написан у том граду.

5. 0. Посланица кир Исаији Димитрија Кантакузина

Петнаести век је доба свеопштег пада, рушења и пропадања, па се у складу са тиме очекује и стваралачки суноврат и нестајање правих вредности. Но, супротно очекивањима, у то доба се уздиже свето, божанско и стваралачко и успостављају се уметничке и духовне вредности. Један од најзначајнијих и највреднијих писаца тога доба је Димитрије Кантакузин, „славизирани Грк који је оставио светли траг у српској средњовековној књижевности‖.

75 О његовом рођењу нема поузданих података, верује се да је рођен око 1435. године, али се не зна да ли у Новом Брду, месту за које је везан његов потоњи живот, или пак у неком другом месту. Његов отац је радио као цариник у Новом Брду, и Димитрије је стекао изванредно образовање. Познавао је и византијску и античку књижевност. „Новобрдска породица Кантакузина била је у родбинским везама са Јерином Кантакузином, женом деспота Ђурђа Бранковића‖.76 Султанија Мара, кћи деспота Ђурђа Бранковића и Јерине Кантакузин, залагала се за српску властелу, и заслужна је што породица Кантакузин није посечена у Новом Брду. Ново Брдо је било веома урбано место, у коме је цветала трговина, привреда и рударство. Управо због тог сјаја и раскоши, било је на мети освајача и пало је под турску власт две године након пада Цариграда. Најугледнији становници су посечени, а

74 Ђорђе Трифуновић, Живот, доба и књижевни рад Стефана Лазаревића, у: Деспот Стефа Лазаревић, Књижевни радови 126. 75 Јасмина Грковић Мејџор, Димитрије Кантакузин, предговор у књизи: Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић Мејџор, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 14, Београд, 1993, 11. 76 Драгиша Бојовић, Песник будућег века. О поезији Димитрија Кантакузина, Приштина, 1995, 18.

239

младићи су одведени у јаничаре. Због хаотичног стања које је настало, јавља се есхатолошка свест о крају света, односно века. Књижевност тог доба гради се на мотиву последњег времена. „Позадина такве књижевне позорнице осенчена је изузетно тамним бојама друштвених превирања, губитком слободе, прогонима хришћана, предосећањем доласка последњих времена‖. 77 Димитрије Кантакузин је писац код кога су ови мотиви најдоминантнији и обележавају његово стваралаштво. На то су утицали његово велико есхатолошко образовање и околности у којима се нашао. „Димитрије Кантакузин нас води у тмину и светлост, у сан и јаву, у понор и васељену. На тим сновидовним и јавственим песничким путовањима налазимо и себе, тражимо се, открива нам се песник и одводи нас у вечити поетски недоглед сна и јаве‖.78 Од неколико дела која је написао посебно се истиче Молитва Богородици, Молебни канон Богородици, и Посланица кир Исаији, и она чине есхатолошки тролист Димитрија Кантакузина.

Једно од најбољих и најзначајнијих Кантакузинових дела је Посланица кир Исаији, која је написана седамдесетих година петнаестог века. То је прозни текст, али има много песничких елемената, па га је и сам Кантакузин сматрао поезијом. Ти песнички домети достижу се тако што се пева о светлости, тами, љубави, смрти, последњим временима. Иначе, треба рећи да је ова посланица тематска, самостална и да спада у опширне посланице, чак шта више представља најбитнију стару српску посланицу. „Она је одговор на кир Исаијину посланицу, која није сачувана‖.79 На основу Кантакузинове посланице претпоставља се да је кир Исаија у својој посланици тражио од њега неке савете. У Посланици кир Исаији Кантакузин се бави бројним стварима и дотиче се различитих тема. „Теме којима се бави писац у посланици тичу се односа људи, а нарочито монаха према узорном животу. Тако се посебна пажња посвећује љубави као највишој врлини, а с друге стране гресима‖.80 Писац

77 Исто, 13. 78Ђорђе Трифуновић, Димитрије Кантакузин, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици, књ. 1, Београд, 1972, 497. 79 Томислав Јовановић, Белешка уз Посланицу кир Исаији, Димитрија Кантакузина, у: Стара српска књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, 157. 80 Исто.

240

посебну пажњу посвећује и мотиву последњег времена, као и мотивима смрти и страшног суда који представљају два главна мотива. Смрт као универзална тема која се јавља у књижевности свих времена и свих народа заузима важно место и у Кантакузиновој Посланици кир Исаији. „Понесен песничким делима о смрти, Кантакузин се у Посланију сећа или исписује речи писаца чије текстове читамо у зборнику – Василије Велики, Андрија Критски архиепископ, Јован Дамаскин, Јефрем Сирин. Достижући сновидовно у Посланију до тамних понора пакла са грешницима, Димитрије се сећа речи Јефрема Сирина, византијског песника смрти. Овај је песник својим смртним чувствима налазио одјека у Кантакузину‖.81 Околности у којима се нашао Димитрије Кантакузин, и смрт која је била свакодневна појава, оставили су трага на самог песника и његово дело. Како је био сведок великог страдања, Кантакузин је био подстакнут на размишљања о животу, смрти, пропадању, нестајању. Због страшног стања које је наступило, и свеопштег нестајања и пропадања, Кантакузин је сматрао да је време у коме живи последње време и да следи пропаст света, и то је утицало да његова дела поприме овакав карактер.

Ипак, проводећи овај коначан живот седмога века... Ништа више од овога нећу рећи, али мислим да крај века дође. Јер, дошавши, Син Човечји спасише веру на земљи, пошто преподобни и подобни заиста нестадоше са земље. Зато крај и јесте близу, и суд пред вратима и незалазни дан осмога века приближи се од сада.82

Соломоново пророчанство је предсказивало крај седмог и почетак осмог века, а с обзиром на ситуацију у којој су се нашли људима се крај света, односно века чинио тако стварним, истинитим и блиским. „За Кантакузина нема избегавања од смрти. Не може га бити. Нема ни утехе. Распад духовног живота уништава све наде и води право судишту смрти. Виђења смрти и испаштања нису само плодови унутрашњег песничког узруја. Помрачена духовна јава у расточењу отиснула се у песника, у песников домашај... Бездан нестајања је тамна земља, тамни бескрај... Песнички преболовано осећање скончава, не тражи облике

81 Ђорђе Трифуновић, Димитрије Кантакузин, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици, књ. 1, Београд, 1972, 504 – 505. 82 Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић Мејџор, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 14, 173.

241

у овоземаљском расточењу, у тљености твари. Оно достиже кроз васељену од адских тмина или светлости небеске. Тако они који се не боје смрти, који су презрели и победили саму смрт доспеше у вечну светлост‖. 83

Светли ће бити тада праведници и просветљени, више од снега убељени, блистајућу јаче од сунца, сјајнији од камена сафира, и тако ће бити у неисказане и бесконачне векове у непромењеном весељу и радовању свагда са Господом Исусом Христом. А грешни, слични мени, авај, биће послани у муку, у различита и неиздржљива мучења, у таму најкрајњу и мрачну, у огањ гејенски, међу црве, у шкргут зубима, у тартар, и у друга страшна мучења према разлици злих дела.84

Иначе, у средњем веку грех је имао значајну улогу у схватању смрти, и због тога се толико интензивно јавља у делима тог доба. Људи су заокупирани својим гресима, боје се тог страшног суда и леве стране где све припада власти таме, шеола и смрти, боје се да ће бити подвргнути страшним мучењима, тами, огњу, црвима и желе да мало ублаже своје грехе, да се приближе оним праведницима сјајнијим од сунца и драгог камења. Јасмина Грковић Мејџор сматра да Посланицу кир Исаији можемо поделити на шест целина.

Прва целина је преамбула у којој Кантакузин хвали претходно Исаијино писмо. Као и сви средњовековни писци и он истиче своју скромност и недостојност, сматра да није довољно вешт за задати посао и кори своју неукост, младост и неискуство.

Твоја поучна посланица, коју нам посла, показа се богата мудрошћу божаствених речи и постигнутом речитошћу веома красно накићена и заиста достојна твог богопросвећеног ума... будући да сам незналица, неук сам у божаственим речима... И не писах да бих поучавао и упућивао, јер то није долично због моје младости и незнања, него из љубави према ономе кога волим и због заповести.85

Други део је беседа о љубави. Љубав је представљена као врховна божја заповест. Међутим,

83 Ђорђе Трифуновић, Димитрије Кантакузин, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици, књ. 1, Београд, 1972, 513 – 514. 84 Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић Мејџор, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 14, 174. 85 Исто,159.

242

намножило се зло и љубав је усахнула. Помиње се и Света Гора, као једино место чији житељи нису поклекли пред грехом у тим тешким временима. Дакле, љубав је, такође, један од најзначајнијих мотива у Посланици кир Исаији, и Кантакузин га развија на веома занимљив начин. Разлог за увођење овог мотива је то што је ова посланица одговор на кир Исаијину посланицу у којој су доминирале поуке о љубави.86

Ако ли љубав назовем савршенством и главом врлина, мислим да нећу погрешити, која је према Богу савршена, велим... Њој ништа од постојећег није слично, јер је она корен врлина... Тако и онај ко стекне истинску по човекољубљу Владике , а према њему и људима , и њеном светлошћу озари душу и ум и срце, све врлине себи ће привући и обући се у њих као у скупоцену ризу.87

„Само слово се састоји од два дела. У првом делу доминирају примери испуњења љубави, а у другом делу се говори о греху и одступању од љубави‖. 88

Немогуће је до краја било шта добро испунити ако је нема, јер ништа од зала не приближава се љубави, као што обраћајући се Коринћанима поучава Божији апостол Павле: „Љубав трпи, блажи, љубав не завиди, љубав не пропушта, не горди се, није охола, не чини зло, не иште своје, не раздражује се, не смишља зло, не радује се неправди, а радује се истини, све љуби, све верује, свему се нада, све трпи,љубав никада не престаје‖.89

Дакле, говори се о љубави као о нечему највреднијем, најчистијем, најузвишенијем, нечему без чега живот не би имао никаквог смисла. Због тога се морамо борити да сачувамо љубав, да не дозволимо да усахне, о чему управо Кантакузин говори у другом делу ове беседе о љубави.

Тако због мноштва грехова наших ишчезну хришћанска побожност и у ово време нема нити цара

86 Драгиша Бојовић, Кантакузиново слово о љубави у: Трпеза премудрости, 132 – 133. 87Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић Мејџор, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 14, 159. 88 Драгиша Бојовић, Кантакузиново слово о љубави у: Трпеза премудрости, 136. 89 Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић Мејџор, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 14, 160.

243

нити кнеза у овој нашој васељени која се држи побожности.90

Трећи део ове посланице је критика свештенства и монаштва који су такође скренули са правог пута иако је њихов задатак да буду духовни водичи. „Нико до тада са већом горчином није писао о умножењу грехова код мирјана и свештенства. И у том је он видео знаке краја правећи често успеле компарације попут ове: ‗Ако не грешим, овако неко о крају рече и раније, говорећи да је погибељ крманоша потапање лађа, одлазак пастира пропаст овцама, лењост орача запуштање њиве. Тако је и нестанак преподобних расипање света'‖.91 У грех су дубоко заронили и они који би требало да буду узор човечанству. Као што лађа која је изгубила свог капетана незаустављиво нестаје у најмречније морске дубине, тако и људски род који остаје без својих узора, незаустављиво тоне у пропаст. Четврти део посланице је беседа у којој се говори о безакоњу и гресима који су се намножили. Време у коме се нашао Димитрије Кантакузин је доба осипања правих вредности, турских навирања, страдања, безакоња. То је, дакле, последње време, на помолу је катаклизма, све ће се претворити у прах и пепео и бесповратно нестати.

Пети део посланице је наставак претходног дела, а након поновног излагања о гресима, безакоњу, страдању, Кантакузин позива на праведан живот.

Требало би свагда да будемо покренути ка добру и да живимо по јеванђељској речи, и делима својим покажемо веру своју јер вера без дела својих мртва је, као и дела без вере... Сви заједно похитајмо да сва добра ојачамо у Христу спасу нашем, и да стекнемо љубав, врлину над свим делима, која је спој савршенства и тако се избавимо напраситих и богогневних смрти и мучења, добро и богоугодно поживимо и удостојимо се царства Божијег.92

У шестом, завршном делу, Кантакузин се обраћа кир Исаији и моли га да просуди посланици. Моли га да је, уколико посланица није добра, уништи, и као и сви средњовековни писци указује на то да је недостојан и недовољно вешт за тако важан посао. Треба још додати и да је Димитрије Кантакузин писао и друге посланице, али Посланица кир Исаији је једина сачувана. Димитрије

90 Исто, 161. 91 Драгиша Бојовић, Српска есхатолошка књижевност, Ниш, Косовска Митровица, 2004, 92. 92 Исто, 171.

244

Кантакузин је био сведок једног мучног времена и читаву ту слику је преточио у своја дела. Он се јавља као пламена комета на помраченом небу.93 6. 0. Закључак

Жанр посланице је врло популаран у српској средњовековној књижевности. Ређе су се писале као приватна писма, као што је случај са Савином Посланицом игуману Спиридону. Знатно чешће су то књижевне посланице у којима се може показати ученост, и у којима се води разговор на одређену тему. Међу најпознатије тематске посланице спадају Силуанове посланице, затим посланица Слово љубве деспота Стефана Лазаревића и Посланица кир Исаији Димитрија Кантакузина. Посланице патријарха Пајсија су пример званичних посланица које су размењивали црквени поглавари. У њима су развијене теолошке теме којих, такође, има и у Горичком зборнику.

Посланица је прозни књижевни жанр, али можемо пронаћи и посланице које се приближавају потским жанровима, и то су такозване песничке посланице. Примери оваквих посланица су посланица Слово љубве и посланица Небеса коју је написао Јован Дамаскин.

Такође, при писању посланице треба водити рачуна о одређеним правилима и обрасцима који се могу наћи у епистоларима, и о стилу посланице који не сме бити китњаст и неразумљив, већ сажет, конкретан и јасан. Посланице могу бити и врло занимљиве и поучне, а да бисмо их што боље разумели, морамо „познавати епоху, биографије писаца, уметност тога доба, законитости књижевно-историјског процеса‖. 94 Важно је, дакле, упознати се са свиме тиме, како бисмо што боље разумели значај и вредност тих дела, јер „једно од најважнијих сведочанстава прогреса културе јесте развитак схватања културних вредности прошлости‖. 95

Жанр посланице су неговали скоро сви народи, а њена распрострањеност на просторном и временском плану говори нам о њеној вредности и њеном значају. Наши

93 Ђорђе Трифуновић, Димитрије Кантакузин, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици, књ. 1, Београд, 1972, 517. 94 Д. С. Лихачов, Поетика старе руске књижевности, Београд, 1972, 430. 95 В. В. Бичков, Византијска естетика (теоријски проблеми), Београд, 1991, 8.

245

најзначајнији писци средњовековне књижевности оставили су нам велики број посланица од којих су неке од изузетне вредности и значаја. У њима се говори о важним стварима као што су љубав, живот, богољубље, смрт, пролазност и читајући их ми смо подстакнути на различита размишљања и на то да спознамо шта су заправо праве вредности.

7. 0. Литература

1. Аверинцев, С. Сергеј, Поетика рановизантијске књижевности, СКЗ, Београд, 1972.

2. Бичков, В. Виктор, Византијска естетика (теоријски проблеми), превео Димитрије М. Калезић, Просвета, Београд, 1991.

3. Богдановић, Димитрије, Свети Сава, предговор у књизи: Свети Сава, Сабрани списи, приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 2, Просвета – СКЗ, Београд, 1986.

4. Богдановић, Димитрије, Средњовековна књижевност југословенских народа, (предавања за студенте), Нови Сад, 1971/1972.

5. Богдановић, Димитрије, Силуан, предговор у књизи: Шест писаца XIV века, приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 10, Просвета – СКЗ, Београд, 1986.

6. Бојовић, Драгиша, Слово љубве у светлу библијске егзегезе, у: Трпеза премудрости, Друштво Рашка школа – Центар за црквене студије Београд – Ниш, 2009.

7. Бојовић, Драгиша, Кантакузиново слово љубави у : Трпеза премудрости, Друштво Рашка школа – Центар за црквене студије Београд – Ниш, 2009.

8. Бојовић, Драгиша, Песник будућег века. О поезији Димитрија Кантакузина, Институт за српску културу, Приштина, 1995.

9. Бојовић, Драгиша, Српска есхатолошка књижевност, Центар за црквене студије – Филозофски факултет, Ниш – Косовска Митровица, 2004.

10. Грковић Мејџор, Јасмина, Димитрије Кантакузин, предговор у књизи: Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић Мејџор, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 14, Просвета – СКЗ, Београд, 1993.

11. Доментијан, Живот Светог Саве и живот Светог Симеона, приредила Радмила Маринковић, Стара српска књижевност у 24 књиге(4),Просвета–СКЗ,Београд, 1988.

12. Јовановић, Томислав, Свети Сава, предговор у књизи: Свети Сава, Сабрана дела, приредио и превео Томислав Јовановић, СКЗ, Београд, 1998.

246

13. Јовановић, Томислав, Патријарх Пајсије, предговор у књизи: Патријарх Пајсије, Сабрани списи, приредио Томислав Јовановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 16, Просвета – СКЗ, Београд, 1993.

14. Кашанин, Милан, Деспот Стефан Лазаревић, у: Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд, 1990.

15. Маринковић, Радмила, О генези Слова љубве или Деспотов Канцонијер, у: Светородна господа српска. Истраживања српске књижевности средњег века, Друштво за српски језик и књижевност, Београд, 1998.

16. Павловић, Драгољуб, Елементи хуманизма у српској књижевности XV века, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици, књига 1, Нолит, Београд, 1972.

17. Радојчић, Светозар, Лик Светог Саве у Доментијановом животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве, у: Доментијан, Живот Светога Саве и живот Светога Симеона, приредила Радмила Маринковић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 4, Просвета – СКЗ, Београд, 1988.

18. Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић Мејџор, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 14, Просвета – СКЗ, Београд, 1993.

19. Стара српска књижевност. Хрестоматија, приредио и превео Томислав Јовановић, Филолошки факултет Београд – „Нова светлост―, Крагујевац, 2000.

20. Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних појмова, Нолит, Београд, 1990.

21. Трифуновић, Ђорђе, Живот, доба и књижевни рад Стефана Лазаревића, у: Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, приредио Ђорђе Трифуновић, СКЗ, Београд, 1979.

22. Трифуновић, Ђорђе, Димитрије Кантакузин, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици, књига 1, Нолит, Београд, 1972.

23. Шест писаца XIV века, приредио Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, Просвета – СКЗ, Београд, 1986.

248

249

Миодраг Ковачевић МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ BARILLI – ФРАГМЕНТИ

СУСРЕТАЊА СВЕТЛОСТИ

Фрагмент I

Биографија која се и даље гради

Прича о Милени Павловић Barilli никако није само низ од 36 бројки које представљају сваку њену годину живота иза којих стоје монотони и фактографски пасуси пажљиво одабраних и безбојних речи о ономе што јесте или није урадила, реченице које су лаке за читање сваком писменом човеку, али не успевају да пажњу претворе у даљу заинтересованост да се заиста провири у тај необични свет Милениних боја. После једног човека и његовог проласка кроз овај свет, увек остане много више од пуке фактографије. Поготову после уметника. На крају, сва та фактографска сазнања свима су нам доступна на много начина.

Ипак, чињенице су важна основа од које почиње да се гради једна биографија. Овде засад нећемо представити детаљну биографију Милене Павловић Barilli, пре свега, нисмо ни у могућности, јер се она још увек гради.

Хајде да причу о необично великој целини каква је Милена започнемо на овај начин, кратко, али садржајно. Датум рођења дубоко и вишеслојно одређује сваког човека који се на роди на овој нашој планети. Одатле ћемо и кренути.

Милена Павловић Барили, сликарка, песникиња, костимографкиња и сценографкиња, претеча савременог мултимедијалног уметника, рођена је пре више од једног века, 5. новембра 1909. године у Пожаревцу. Била је једино дете мајке Данице, младе и отмене даме, образоване на минхенском конзерваторијуму, из угледне пожаревачке грађанске породице Павловић, и оца Бруна, италијанског композитора, путописца, новинара, хроничара, критичара из угледне породице Барили из Парме, са дугом уметничком традицијом. Нажалост, Бруно и Даница су у највећем делу Милениног живота били раздвојени и управо је такво стање ствари саздало велику и суштинску идеју која је стално лебдела над МИленом. Ту идеју двојности и

250

расцепљености уткала је у свој живот неповратно и врло приметно и кроз своја дела и кроз свој животни круг. Клица непољуљаног и комплексног Милениног двојства саздана је у њеном двојном пореклу. Од тог тренутка до њеног одласка на другу страну, из сићушне клице изникло је и расло огромно разгранато дрво њених разнобојних дихотомија.

Милена је била номад, вечни путник, немирног и истраживачког духа, али вероватно са жељом да нађе своје право усидрење. Сва та путовања, велика и мала, доласци и одласци, растанци, радост ишчекивања новог и истовремена зебња због неизвесности, у великој мери су допринели њеном јединственом и богатом уметничком развоју и опусу. А своје путовање започела је пре него што је проходала. Вероватно је пре научила да препозна контуре кофера него све звечке тог времена. Већ три месеца по рођењу, мајка ју је одвела у Рим. Детињство је провела у Пожаревцу, Риму, Парми, Пезару, Бергаму, Ници, Линцу, Грацу и свуда се школовала на наразличитије начине и вредно учила језике. Са три године почела је интензивно да црта јер јој је то била једина допуштена игра и забава. Целог детињства је била болешљива. Први проблеми са срцем јавили су се још пре него што је напунила годину дана. Већ са седамнаест година дипломирала је на Краљевској уметничкој академији у Београду и почетком следеће године примљења је на Минхенску академију. Међутим, напушта је након годину дана и путује у Париз. Прву самосталну изложбу има 1928. године у Београду, у Новинарском дому. После безуспешног тражења посла наставнице сликања по целој тадашњој Југославији, одлази на велики пут у Шпанију. (Последњи пут је боравила у Србији и Пожаревцу више од годину дана када је крајем децембра 1936. отпутовала заувек.) Са великим одушевљењем обилази Барселону, Малагу, Кордобу, Севиљу и Мадрид. Поново одлази у Париз. Од 1931. до 1939. Милена врло интензивно гради своју уметничку каријеру. Прву самосталну изложбу ван Југославије приређује у Лондону 1931. године, у галерији Блумзбери. И од тог тренутка Миленина уметничка каријера постаје један богати и наизглед незауставиви круг. Уметничка и животна база, од јесени 1931. године, јој је у Паризу, са честим боравцима у Риму. Поред ова два града у којима излаже више пута у том периоду, самостално и колективно, излаже и у Фиренци, Хагу, Тирани... Обилази Венецију, Бергамо,

251

Милано и друге италијанске градове, француска монденска летовалишта, Осло, Праг, Дизелдорф…

Тих година почиње и да објављује своју поезију на италијанском језику у часопису Квадривио, у три наврата, а писала је и на шпанском, француском и матерњем, српском језику. Води живот правог младог уметника у пуном стваралачком набоју, на сјајном путу ка стваралачкој зрелости. Бива поштована и срдачно прихваћена у елитним уметничким круговима тога времена у Европи, пре свега у Француској и Италији. Ондашња штампа и уметничка критика са одобравањем прате њен рад. Кретала се у тадашњим значајним уметничким круговима у Паризу, највише међу надреалистима и њима сроднима, као што су Ђорђо Де Кирико, Алберто Савинио, Андре Лоте, Пјер Лоти, Пол Валери, Андре Бретон, Жан Кокто, Алфред Кубин, Филипо де Пизис, Константин Терешкович и други. Управо тада, у тренутку свог великог успона, доноси храбру одлуку и одлази у Њујорк, августа 1939. године.

Тамо је, и поред тога што никога није познавала, својим великим талентом, мукотрпним радом и снажном каризмом, ипак стекла квалитетан круг пријатеља – углавном уметника, љубитеља и покровитеља уметности. Међу њима су се издвојили Бети Фајнан, Розамунд Фрост, Маргарет Малори, Парменија и Арне Екстром, Ивон Томас и њен најближи пријатељ у последњим годинама живота, познати композитор, Ђанкарло Меноти. Водила је активан друштвени живот иако је то за њу понекад био изузетан напор, бар по писмима мајци која су остали као сведочанство о њеном „америчком сну―. Приређује чак три самосталне изложбе, у Њујорку и Вашингтону. Како би опстала у новом окружењу и другачијој друштвеној клими од европске, морала је да прави компромисе, али је зато открила и нека своја нова креативна подручја - радила је костиме и сценографију за балет „Себастијан― Ђанкарла Менотија, бавила се модном илустрацијом за чувени „Вог― и друге познате часописе и била врло тражена и поштована. Такође, њена вештина, изванредна техника и минуционозност, али и аутентичност, врло брзо је издвајају као изузетно тражeног сликара портрета, личности из тамошњег високог друштва. Међутим, због специфичности америчког концепта тог времена, морала је да се задовољи тим компромисом. Стога, није имала довољно могућности и времена да се потпуно посвети даљем, интензивнијем и дубљем креирању своје суштинске уметности. Ипак,

252

успевала је да повремено изнађе начине да слика апсолутно по својој вољи и визији. Тада су настајала права ремек-дела. Године 1943. удала се за једног америчког официра, десет година млађег, Томаса Гозелина. О њиховом браку нема много сведочанства, посебно не с Миленине стране. Ипак, њена каријера је наставила да тече узводно.

Овај наш тужан и малени свет напустила је сасвим изненада и у тишини сна и сновиђења 6. марта 1945. године у Њујорку. Као да њено већ болесно срце више није могло да куца дупло, у неизвесном и оптерећујућем ритму дихотомија. Са собом је однела тајну свог преласка на другу страну. Читаво њено благо уметности и бивствовања остало је у великој мери расуто по свету, у фрагментима, које многи од нас покушавају да пронађу и одгонетну. Урна са њеним пепелом похрањена је на римском некатоличком гробљу Тестаћо 1949. године у тишини чемпреса.

А какав је то Миленин свет стварања? Магичан и

посебан, свакако. Позивам вас да завирите у Миленин свет чудесних дихотомија. Позивам и вас који сте већ то чинили раније. Запловимо заједно њеним водама. Увек искрсну нека нова отркића и изненађења. И увек учимо истражујући њен свет. Пре свега, о доследности и посвећености сопственом путу по сваку цену. Без страха од борбе, пораза и бола. Позивам вас да отворите та врата. Указаће вам се јединствени сплет слика и речи. Слободно се препустите утисцима и отворите добро сва своја чула, ослободите вашу машту и пустите да вас води. Разменићете погледе са занимљивим и необичним лицима која као да су спремна сваког тренутка да открију неку дуго скривану тајну. Упознаћете и сва Миленина лица посматрајући њене аутопортрете и наизглед измишљене ликове. Као у филму који описује велики и узбудљив живот, пред вама ће се смењивати упечатљива трансформација од стидљиве и зачуђене девојчице, преко самосвесне младе девојке са различитим одевним детаљима тога времена, прилично свесне своје необичне каризме, до зреле и снажне самосталне жене, остварене уметнице, из чијих дубоких очију, поред меланхолије и снажне жеље за укидањем даљина и стапањем удвојености у једну целину, извире прегршт знакова и путоказа који нас могу одвести на најзанимљивија места, од снова до стварних предела широм овог света. Само ако се потрудимо да их испратимо. Сви ти њени погледи могу вам измамити осмех и

253

покренути питања, само ако допустите да светлост коју и даље носе, прекрије ваша лица.

Пред нама искачу и трепере бројне необичне сцене из бајки, њених личних бајки. Лебде, извирују, лепршају, крију се, шепуре. Чезну и самују: маске, велови, шпански чешљеви, гитаре, рукавице, раскошне венецијанске и шпанске лепезе и стари антички стубови. У паперјастом ваздуху јединствених плавих нијанси или над морским таласима смењују се пред нама, као на позорници, крила, руке и лица и торза поносних староримских статуа. И већ се чује шуштање таласа, благи мирис мора и разговор птице која у тишини слободно лети изнад Милениног дворишта и птице која чами у кавезу на другом крају света. Смењују се раскошни декори италијанских тргова ренесансне живости и посебно зеленило траве њеног детињства у дворишту родне куће у Пожаревцу, обриси дрвене ограде фине израде и плаветнило неба које је само ту и баш за њу, а данас и за нас, увек плаво и пуно наде за боље дане. Тај свет, посве чудан, занимљив и шаролико обојен, јединствен и аутентичан, није нестваран, он постоји, живи, а тек ће у будућим временима постати јаснији део нас. Милена је у свом свету двојности – спајања и раздвајања, путовања и повратака, меланхолије и усхићења, снова и стварности – успела да под једним небом, њеним и плавим, сусретне и суочи наге Венере, смерне Мадоне, тужне циркузанте иза којих се крије Пјеро, и мистичне арлекине, монахиње, анђеле, змајеве, људе које је познавала, волела, сама створила, и на крају их окружила свим својим лицима. Њене крупне тамне очи и дубоки поглед, понекад арлекински, непрекидно струји тим магичним светом који је стварала и порађала из испреплетаних дихотомија у ноћима сагорелог месеца. Фрагмент II

Мој сан о Милени и путеви трагања за склапањем целине

Било је то стварно давно. Још сам био дечак. Уснио сам сан који се само једном усни, али се никада не завршава. Сањао сам младу жену у дугој љубичастој хаљини од нежног сатена. Била је ноћ. Месец је био огроман. Црвен. Врео. Тежак као непрекидна чежња. Та млада жена, распуштене тамне косе препуне сјајних

254

увојака, држала је величанствени месец у рукама. Као победник. Гледао сам како је сопственим рукама сагоревала месец. Из длавнова јој није текла ватра, већ нека чудна игра вечног чекања. Ритам између живота и смрти. Носила је црни прозирни вео преко лица, али сам јасно могао да види бујицу крупних, сребрних суза. И тај дубоки поглед који ме и дан данас прати. Гледао сам нетремице и у чуду како онолики месец копни у њеним танким и нежним рукама. Како постаје пепео. Љубичаст. А онда ми је пришла и са осмехом неке неодређене сете и утехе посула је љубичасти пепео по мени. Шапнула ми је своје име и нестала у измаглици свитања без сунца. Рекла ми је своје име. Милена се звала. Милена. Рекла ми је да смо деца Месеца. Као да је цео призор поклонила мени. Сањао сам баш такав сан када сам се први пут нашао у њеном родном дому у Пожаревцу. Било ми је дванаест година. Видео сам обрисе својих зачудних дечачких снова у њеним призорима и сликама. То нас је заувек повезало. Родила се нова двојност.

Тако је почело моје путовање у њен свет дихотомија. Све је потекло у сну и из сна. Као што је и живот сам. Један мали сан у океану прошлих и будућих живота.

Од њеног нестанка у магли неизвесности, моје трагање није престајало. Покушавао сам да је дозовем љубичастим. Маскама њених арлекина. Лепезама и старим лампама. Музиком од њених речи. А проналазио сам увек само фрагменте. Никада целина. И увек остаје тајна о томе ко је она и ко сам ја.

Нисам ја ни њен Арлекин, нити Пјеро. Ја само један необични трубадур који пева свету твоју велику и очаравајућу причу о путовању. Il trovatore! Lе Trouvèrе! El Trovador!

Песник, приповедач који уме да мења кожу и костиме, али њену светлост трајно носи у срцу. Ја само желим да Милени подарим глас у овом времену јер њене песме сви треба да чују. Њене речи свима могу да дотакну срце. Њена прича свима може бити велики наук и узор. Зато ми је дала сва своја крила. Од железа. Од мрамора. Од паперја и облака. Од велова! Да облетим све светове и да испричам причу о храбрости и генијалности њених љубичастих дихотомија. И летео сам, и трагао, и проносио свуда њену светлост. Свих ових десет година. Кроз сопствено стваралаштво у чијем је фокусу и центру управо

255

Милена. На сваком почетку и на сваком крају једног дела пута.

Уметност која слави Миленину заоставштину не може бити другачија до вишемедијска. Немогуће је само једном затвореном формом додирнути Миленин свет испреплетаних двојности. Зато сам прибегао перформансу као отвореној форми уметничког изражавања која у себи изузетно лако и смислено може да споји Миленину и моју мултимедијалност – музику, поезију и друге писане форме, скулптуру и инсталацију, видео-уметност и нове форме у настајању. Последњих осам година изводио сам перформансе посвећене Милени широм Европе, у градовима у којима је боравила. У градовима у које ме је одвела светлост њеног месеца. Највише у њеној Италији. Користећи њене визуелно-значењске симболе, представио сам њен јединствени свет у Венецији, Риму, Парми, Фиренци, Верони, Милану, Бергаму и у још двадесетак италијанских градова од Трента до Рима. Љубичасти сјај њених непролазних дихотомија заблистао је и небом Хага, Утрехта, Брисела, Гента, Брижа, Стразбура, Прага, Беча, Малмеа, Копенхагена, Ровиња, Пуле и још неколико дивних и инспиративних европских градова.

У Београду сам своје трагање за фрагментима Милениног света, представио неколико пута у последњих пет година, од чувених Априлских сусрета у култном СКЦ-у (Студентски културни центар) до еминентне галерија УЛУС-а, у којој сам премијерно представио важно откриће за нашу културу, као круну мог досадашњег истраживачког рада у овој теми, Миленину слику коју сам добио из Америке од госпође коју је Милена портретисала давне 1942. године, а који је досад код нас у стручној јавности био познат само посредством црно-беле фотографије. О том великом открићу, портрету Барбаре Малори, као и о другим значајним открићима који сјајно допуњавају Миленину биографију, писао сам у књизи која чека свој прави тренутак да буде објављена. Свакако, најзначајнији перформанс посвећен Милени као и откривање овог важног фрагмента њеног стваралаштва десио се у њеном дому у Пожаревцу, у јулу ове године. Било чаробно и незаборавно. Као и Милена сама.

Можда најважнији део мог стваралаштва посвећеног Милени јесте оживљавање њене ванвременске поезије кроз ауторску музику и јединствену интерпретацију. Све је почело у једином документарно-

256

играном филму посвећеном овој уметници. Реч је о филму Милена ауторке Чарне Радоичић. Наиме, у њему сам представио прву ауторску песму на Миленину поезију из њеног италијанског опуса. Било је то 2011. године. Данас већ постоји читав албум који сам направио са својим акустичким саставом „theINVISIBLES‖. Засад су широј јавности доступне три песме: Сагорећемо месец (из филма Милена), У пакости свих седам дана и Пре но што паднемо у небо.

Такође, значајан део мог стваралаштва инспирисан Миленом и посвећен њој јесте пре свега поезија, али и кракте приче, путописи, есеји. Прошле године сам покренуо виде-серијал Разговори о Милени. Мој саговорних у првој епизоди била је Ирина Суботић, тренутно наша најзначајнија историчарка уметности која је дала велики допринос у откривању Милениног света. * Фрагмент III

Затварање италијанског круга – интимн путопис о једном растанку

У старој, стогодишњој лампи

тиња светлост једног давно сагорелог месеца. Поново ме шаље на пут.

Другачије ми трагове осветљава. Поново је тражим у њеној другој земљи.

У срцу носим њене речи и једну тајну у мислима.

Лампу држим чврсто и опрезно да се не разбије и не распрши

по халапљивом забораву. Не осврћем се.

Ходам у примамљиву неизвесност сусретања њене светлости

и светлости градова које сам лако научио да волим јер део су њене тихе вечности.

Унутрашњост старе лампе испуњена је љубичастим стаклом.

Њени погледи лебде на добро познатом ветру у чежњи за обрисима таласа

једног мора у које је сакрила

257

своје најбоље дане најдужих чекања. Поново упијам цели телом, опет удишем без задршке добро познату мешавину

мириса којој сам још у првом сусрету дао

име. Поново ме је пргрила и пружила ми утеху

и дала ми снагу да слободно стварам. Научио сам да је волим лако и необично

јер њене трагове чува. Вратићу се опет. Знам да ме чека. Њена Италија.

Такво сам јој име дао. 11. јул 2017.

Некада нам је заиста неопходно да зауставимо конкретно сећање у протоку времена и да га освешћујемо по фрагментима, по налетима, по проживљеним данима, по урезаним тренуцима. Проток је незауставив и као такав својим неминовним континуитетом обликује и бруси тај процес освешћавања градећи сваким даном већу дистанцу од те невидљиве тачке, фиксиране у прошлости, обојене њеном непролазном светлошћу вечног путовања и трагања. Ипак, та тачка, иако невидљива, и даље је јасна и жива. Постала је још једно вредно сећање које својом снагом не јењава и не нестаје из мојих мисли. Повремено заћути и пусти друга сећања да ми лебде у тренутку садашњем. Прошло је две године, два потпуно другачија лета, од растанка под времешним чемпресима који су скупили све сузе, све туге и све тишине гробова које дворе и прекривају сопственим сенкама. И њен пепео самује у тами, под сенком једног од тих чемпреса. Пепео њеног сагорелог месеца. Давно сам престао да обилазим гробља. Сви моји драги који су већ на другој страни уградили су неки свој делић вечног чекања у моје чекање на овој страни. Тако су увек уз мене. Не морам да их тражим по гробљима. Душу не можеш заробити. Ипак, у Миленином давно скројеном науму за моје путовање кроз њену Италију тачка завршетка

258

јесте њен гроб. И као и свих протеклих година, док сам пратио њене трагове по трговима и доковима земље која је постала мој други дом, макар у срцу, отишао сам тамо где ме је она чекала да затворимо тај италијански круг. Шест година се вртео. И ја у њему. Покушавао сам да саградим слику целине од делова које сам откривао на том магичном путовању, од трагова које је она остављала смишљено по најзанимљивијим угловима Парме, Вероне, Венеције, Милана, Бергама, Фиренце и других дивних градова на мапи њене Италије. Ипак, круг смо затоврили у вечном граду. Мозаик се полако склапа. И то је још један процес који се обликује у протоку. У Рим је први пут отишла као тромесечна беба. Касније је често боравила у њему, много стварала и излагала и препуштала се инспирацији коју јој је наметала на сваком кораку славна и дуга историја. Данас тамо, у вечном граду, на најлепшем гробљу, у једном кутку, у породичној гробници, уз оца и мајку, у беживотном спокоју који се никад не завршава, њен пепео огреза у безвремену. Морао сам да одем тамо и затворим круг откривања њене Италије. Милена је одлучила да је то право место, да је то био прави тренутак. Ко сам ја да у то посумњам.

Тај дан је био веома топао. То су она чувена италијанска лета иако је још увек било пролеће. Али на њих сам се већ навикао и научио да уживам у надмоћном сунцу. Јун се у својим првим данима већ одлучно залетао у лето не хајући за календарске конвенције. Тог преподнева коначно сам отишао да обиђем нешто што сам дуго ишчекивао када год сам размишљао о посети Риму – Римски трг (Foro Romano/Forum Romanum). Свакако, то је било савршено место за перформанс, иако не по мишљењу чувара који је мој перформанс прекинуо са претњом да ће ме избацити. Изгледа да је забрањено носити костим од тила са репродукцијама Милениних аутопортрета. Међутим, када сам се удаљио од чувара, наставио сам илегално са перформансом. Милену не може зауставити неки неважни чувар који није дорастао значају места које „чува― од нас, „безобразних‖ уметника. Синтеза енергија простора чувеног трга (који побеђује људе и време више од две и по хиљаде година) и Миленине светлости, као и моје енергије, судар и преклапање времена прошлог и будућег, све то учинило је перформанс незаборавним искуством. Претходних дана изводио сам перформанс на различитим местима која су ми отварала своје тајне Невидљивих који

259

су баш тамо просипали своја сећања на незаборавне римске тренутке. Била су то места на којима ми се јасно указивала слика Милениног присуства у димензији њене стварности у не тако далекој прошлости. Серијал перформанаса Где је Милена?/Dov‘è Milena? - затварање круга, отпочео сам у улици Маргута (via Margutta), у којој је Милена имала свој атеље, који је био у дивном и инспиративном дворишту са још неколико атељеа и уметничких студија. И данас на том броју, 53 Б, стварају неки нови уметници у простору који су им оставили Милена и њени савременици. Свакако, њен најистакнутији комшија, био је тада велики италијански сликар и њен старији колега, Ђино Северини. Његов атеље је данас легат и чува сећање на његово стваралштво. Било је лако замислити Милену у том окружењу, како хода том улицом испод мостова процветалих глицинија и других декоративних пузавица које деценијама обогаћују и изглед али и мирис улице. Зграде су углавном двоспратне, с краја XIX и с почетка XX века, црвених и жутих фасада са зеленим жалузинама. Та улица која изгледа као скривени кутак спокоја за оне који у њој живе у ствари излази на један од највећих тргова у Риму – Трг народа (Piazza del Popolo), који надгледа у свој својој скоро недостижној моћи обелиск у самом центру кружног трга.

Следећа тачка сусретања светлости стварања десила се на мосту Сантанђело (Ponte Sant‘Angelo), свакако најраскошнијем и најпознатијем мосту у Риму који излази на истоимену тврђаву (или из ње излази у зависности с које стране се мост прелази). Мостови су увек посебна инспирација. Носе посебну енергију због својих бројних дихотомија од којих је саздана природа једног моста. Ту необичну привлачност и опчињеност мостовима осетио сам на једном од својих првих перформанаса у јулу 2010.године. То посебно искуство стварања на мосту Пјетра (Ponte Pietra) у Верони заувек ме је окренуло перформансу као уметничкој форми у којој најбоље могу да спојим и повежем све своје појединачне креативне слободе у различитим сферама стваралаштва које ме заокупљују, којима припадам целим својим духом и које припадају мени. Тада сам потпуно постао свестан снаге и моћи перформанса да ме издигне из света свакодневице и потпуно повеже са инспирацијом и њеном светлошћу, што је у овом случају била Милена. Док сам био на чувеном римском мосту, док сам ходао и док сам стајао, измештен из тренутка стварности, на путовању које ми перформанс

260

омогућава, ослобођен окова који ми је живот наменио, видео сам Милену. Слушао сам њене непролазне речи и поуке. Лебдео сам под њеним месецом. Били смо близу и на истој страни. Јасно сам осетио колико је волела Рим. Тибар је пленио љубичастим одсјајима и није допуштао да се сећање на Милену утопи у њега нечујно и неопажено. Још једна победа над заборавом.

Маске лебде у безвременом простору

путовања. Арлекин и Пјеро њен месец прате.

Лепезе крију крхког лептира који се распршује у лицима

која је саздала у кругу

боја другости. Сви смо на мосту.

Неми и препуштени ветру. Чекамо њен позив

да пређемо на другу страну. Ја сам Арлекин.

Ја сам Пјеро. Ја сам лептир. Лебдим нечујно у међупростору

њених дихотомија. Ја сам једна од њених дихотомија.

Лице ми тоне у плаво, наличје у љубичасто.

Ја јесам и оно што нисам. Месец ме је у себе уткао.

А месец је Милена. Милена је месец.

Сутрадан је уследио перформанс на већ поменутом

староримском тргу, на месту сусретања и преклапања великих енергија далеке прошлости и долазећих времена и његовој најближој околини која и представља остатке те значајне култруно-историјске целине, међу рушевинама и остацима храмова и архитектонско-урбанистичким сведочанствима живота и света Старих Римљана. Сећања на сусрете са сведочанствима славне прошлости једне цивилизације видео сам још као дечак на Милениним

261

сликама, читао давно у њеним песмама. Тако сам и изградио фасцинацију стубовима из тих прастарих времена - посредством Милениног света. Њихов значај надилази њихову практичну намену, која никада и није била део моје фасцинације, већ то медијаторско својство са оностраним, са духовним, јер су били скоро незаобилазни део храмова и светилишта, јер се издижу моћно и сигурно ка непрегледном небу, често померајући рубове хоризонта.

Ипак, како је време одмицало, промицало и протицало, знао сам да ме чека један крај, једно велико затварање круга, један заувек другачији растанак да бисмо били ближи неком другом, новом сусретању, под сенкама неког другог света. Необично, узнемирујуће узбуђење ми је потпуно раздирало и мисли и осећања. А осећања су била изузетно снажна, али нејасна, испреплетана, неухватива. И вртлог и ковитлац и сви остали синоними, познати и мање познати - све се то слило у моје биће у истом тренутку. И дрхтао сам и бојао сам се. Нисам желео да се ово путовање оконча, али сам исто тако знао и јасно осећао макар једно - да је време за затварање. И она је то знала. Ја сам само морао да пратим њен план. А опет, био сам некако сетно срећан што ћу додирнути мермер који је обликован њој у славу и слова њеног имена на њему, што ћу видети то место непрекидног затишја и чекања у који је заувек уткан део онога што је била она на овом свету. Можда је то била нека врста морбидне среће прожете сетом и замагљеним сећањима на прошли живот када смо се нас двоје добро познавали. Можда. Велелепна улазна капија некатоличког гробља Тестаћо (Testaccio) дочекала нас је прекривена различитим врстама украсног растиња раскошних мириса касног пролећа који по врелом јунском дану постаје тежак, густ и опијајући. На ободу овог гробља са самог почетка XVIII века, на коме почивају великани Китс и Шели, векове броји постојано Цестијева пирамида, својеврсни споменик културе и још један сведок дуге и велике римске прошлости, саграђена као гробнице још 30 година пре нове ере. Све то говори да постоји један изузетно снажан и дуг духовни континуитет и бројна сусретања светлости и моћних енергија. Миленин пепео свакако није случајно баш у том простору похрањен.

И у визуелном смислу, гробље је уређено у облику дивног, ненаметљивог парка, у коме човек може да застане, размисли и издвоји се од свакодневице. Јер када се прође кроз капију, време више није позната, нити препознатљива

262

категорија. Време не постоји или је потпуно неважно. А опет, проток се осећа кроз живот чемпреса, цвећа, пузавица и посетилаца. Све врви од неког притајеног живота негде између неприметног кретања и потпуног непокрета и његовог суживота са смрћу и сећањима на прошлост, на личне историје. Као и када сам пет година раније од тог тренутка, на самом почетку трагања за Милениним фрагментима у италијанском контексту, тражио нестрпљиво и са великим узбуђењем, због важног открића до кога сам дошао, таблу са Милениним именом у једној улици у Парми, тако сам и уласком на гробље, помало нервозно, са олујом у мислима и осећањима, широм исколачених очију и фокусираног погледа који претражује подробно простор који му се отвара, корачао стазом која је водила између алеја и дрвореда. Већ сам раније погледао мапу гробља и отприлике сам знао куда треба ићи - само десно од капије, на самом крају гробља, у такозваној трећој зони, испред капеле. Корачао сам убрзано, али несигурно, иако нисам имао разлога да оклевам. Све то време навирале су слике мог вишегодишњег трагања. Сећања су надолазила стихијски, без неког реда. Сећао сам се перформанаса које сам изводио по трговима, мостовима, доковима и скривеним магичним местима у преко тридесет италијанских градова. Сећао сам се тог снажног осећања припадности просторима које она освајала својом непоновљивошћу и снагом стварања које само вечност може у себе потпуно да прими. Свих тих дана трагања за њеним фрагментима у себи, у просторима које сам упознавао и заволео на први сусрет, у унутрашњим просторима сопства који су ми се отворили у процесима нових самоспознаја, она је била и мој водич, али и пратилац. Поново концепт двојности који се огледа у целини. Сећао сам се свих крупних и ситних слика и осећаја, титраја и вибрација који су ме савладавали на том вишегодишњем путовању по њеној Италији, на несвакидашњим сусретањима светлости. Читав један свет који сам градио поново се насумице склапао у мојим мислима у тих неколико минута док нисам стигао до њеног гроба. А онда ме је у тој самој тачки завршетка, крај њихове породичне гробнице, обузео некакав изненадни спокој. Мир је владао мирисима и звуковима птица и инсеката. Све је постало јасно. Круг се затворио. Нисам однео цвеће. То би било сувише предвидиво и неинвентивно. У руже које су посађене на гробу уплео сам

263

малу успомену са мојих перформанаса посвећених њој - комадић чувене љубичасте ешарпе која је била суштина визуелног идентитета и симбол континуитета тог јединственог путовања, симбол сусретања мог и Милениног света, симбол истрајности и борбе нас Невидљивих. Комадић љубичастог платна увезан је танком црном сатенском траком и папирићем на коме је исписан месец на српском, а луна на италијанском. Њена сребрна дихотомија. Поклон сам извадио из дрвеног ковчежића који је много пута ослобађао њене непролазне стихове које смо ми Невидљиви потом певали. И овога пута сам запевао, тихо и снено. Само да ме она чује. Њени стихови су у новом облику у необичном чину и сусрету враћени ствараоцу на чување у вечности. Из дрвеног ковчежића завијорила се љубичаста ешарпа коју је по мермеру разносио нежно, као да га мази, попдневни јунски ветар. Све је застало на тренутак. И време и песма и речи. Ћутање нас је још више приближило. Шапнула ми је да је овај растанак неминован.

Ово путовање је доживело свој пуни круг. Тако мора бити јер смислила је она за мене нови почетак, нови задатак, ново трагање. Чекају ме друга пространства да их упознам и заволим као што је и она то једном давно учинила. Ипак, у једном сам сигуран - део њене непролазне светлости увек ће остати у заносној Италији, њеној, а сада и мојој, да ме чека и пригрли при неком следећем повратку. А дотле, путовање се наставља. Било је време да кренем даље. Корачао сам полако и несигурно ка излазу. После неколико корака још једном сам се окренуо да је поздравим. Одједном су ми сузе видик и поглед прекриле измаглицом. То ми је она потврдила да ће све бити у реду. Само треба стварати. Нема непотребног застајкивања. Будућност ће већ почети да постоји када будем изашао кроз капију гробља у свет живих и оних који тако мисле о себи.

Пријатељи са којима сам путовао предложили су да још једном одемо на место почетка дуге историје овог римског света, тако посебног и величанственог. Док смо још једном прелазили чувену путању која почиње од Колосеума и води кроз срце тог прапочетка - улицом империјалних тргова (Виа деи Фори Империали) - ја сам покушавао да што више слика урежем у непромењива и неотуђива сећања. Остаци старих храмова, резиденција, маузолеја, кућа и грађевина других намена тог времена, последњи пут су нам се откривали и показивали у свој

264

својој непољуљаној величанствености и трајању. Осетио сам први пут да сам препуштен сам себи. Ње није било, осим у мислима. Нити ме је пратила нити ме је следила. Морао сам сам да завршим овом путовање. Када будем био спреман да отпочнем ново, знам да ће се вратити кроз ветар који ће ме водити у нове даљине. Следећег пута посетићу Рим у једном овогодишњем сну. У њему је било снажног сусретања светлости, незаборавних додира и чежње. За то сусретање она је заслужна. Било је то још једно њено мало чудо. Тај сан уронио сам у песму која чека своје време да полети. Док се то не деси, док ми Милена не да знак, настављам да сагоревам неуништиви месец сваке ноћи. Спремам се да отпочнем ново путовање. Не знам куда идем ни где ћу стићи. Не знам ни да ли ћу се вратити и да ли ћу то уопште и пожелети. Можда Пјеро пронађе свог Арлекина. Не знам какво ме путовање чека. Ипак не бринем јер у срцу носим и пепео и ватру и неизбледиву светлост једног сасвим другачијег месеца које само ретки носе у очима и по том сјају се препознају на овом свету. Тај необични месец саздан од прегршт дихотомија мој је и пријатељ и сапутник и пратилац и водич. Понекад посмислим да само њега имам и да ми ништа друго не преостаје. То је ипак много више од обичне утехе. То је путовање које се никада не завршава. Само се прелива на другу страну када за мој прелазак тамо буде дошло време. Она ме тамо чека. Њена песма тамо не престаје да се прелама кроз тишину и чекање. Нови пут ми се већ указује. Време је полако да кренем даље. Нема страха од непознатог, само усхићеснот прерушена у ишчекивање. Пун је месец. Засребрио се сјај у очима. У једном кутку мора мојих изгубљених мисли одјекују сви прошли одласци и једна континуирана чежња о повратку у њену Италију. Ипак, осећам да ме овај посве другачији месец не води тамо. Ја му се препуштам. Кофери ми нису потребни. Све што ми је потребно за такво путовање носим у себи. Носим тајну рану и ходам без светиљке. Куд год пожелим да одем, морам је пратити. Немам браће. Одлазим сањајући као река без краја. Давно је ове стихове Милена саздала, а ја их певам као вишеструку дихотомију. Из свег гласа. Без гласа. Ноћас је пун месец. Зове ме да полетим ка његовој светлости. Ка неком новом себи. Ка њеним још неоткривеним траговима. Крећем док немо певам њене речи. Као и сви њени претходни алрекини и пјерои, не плашим се препрека на путу јер добро знам тајну коју ми је

265

на цедуљици оставила у једном давном сну. Знам јој тајну. Месец је Милена. Милена је месец.

*Све то, као и видео-радови који истражују богатство и

тајне Милениног света, могу се пронаћи на сајту milenapavlovicbarilli.com. На истом месту објављен је и највећи део мог досадашњег стваралаштва и истраживања о овој теми.

266

Милан Драшковић СЕДАМ СНОВА У ЈЕДНОЈ НОЋИ (ПОЕМА О МИЛЕНИ) 1. СУСРЕТ На почетку ове чудесне ноћи кад се провалија смањује и између мистичних димензија кад се назире мост саткан од светлости и снова тек скок нас дели да коначно се нађемо тамо где чезне нам душа – у маштолету својих снова Buona sera поетеса! иако временски удаљени коначно смо се срели нас двоје сличних имена сличних интересовања поезија и сликарство има ли нечег лепшег? Па хајде онда да огрнути свилом сете иза сутона носталгије упловимо у ову нестварну ноћ – ноћ којој не желимо краја! 2. У МАШТОЛЕТУ Оставимо тугу да спава на белом облаку оставимо тамни плач шуме и њене сребрне косе изгубљене у оку даљине Желиш да спалиш месец? ни Маларме га није волео месец нам не треба за снове кажу да је луна сестрица Хекате кажу да је луна немилосрдна љубавница...

267

Али пустимо месец поетеса хајде да раширимо крила маштолета као поносита деца Сокола нека наша равнодушност поломи крила злокобних црних птица нека оборе поглед неверни анђели са очима од стакла док заобилазимо стражаре ноћи и док маштолет плеше у светлости од леда нестајући у кристалној пени хајде да коначно спојимо вале са звездама! 3. ОДЈЕК ДЕТИЊСТВА Расплети своје дуге косе поетеса не обазири се на грање дрвећа винућемо се високо у маштолету понад свих предела из сна Немој се зачудити ако угледамо малу плаву деојчицу у цвећу резеде међу белим крилима голубице девојчицу која се игра са Одјеком на обали језера једног огледала Запловимо даље и даље поред облака чудновата облика и ове шуме под снегом лаганим и нежним који нећемо уништавати својим корацима на овом чудесном путовању Гле - месец се скрива иза облака као да зна да замишљаш да га палиш да плане и изгори да црни и одлеће као мали угљенисани лептири Запловимо даље праћени верним сенкама свих оних птичица што угинуше у ропству праћени Одјеком детињства праћени валом што се пропиње високо тражећи звезде у тишини неба

268

4. ОКРЕНУТИ ОД СВЕТА Поетеса сви носимо тајну рану носимо и одсјај звезда у очима тражећи ствар којој нико не зна име тражећи тишину која чува сећање слушајући претужне песме што их смирује жеђ очајног ветра носећи у врховима прстију позлаћене спирале са ритмом који је вечан Али у овој дугој ноћи осећамо да су нам срца пуна да смо богатији од целог света јер видимо само снове преплављени спокојством окренути од света далеко од предела празнине без имало суза на овој граници измишљеног односа где пада сенка на гнездо хиљадугодишњег орла где ловац долази издалека са златном плочицом на грудима ловац што чита најтеже књиге 5. САЊАЈМО ДУГО Поетесо, погледај! месец нас испраћа са хиљаду слеђених суза Застанимо ту у близини слатких вода сањајмо дуго грејући руке на ономе што је било сањајмо дуго Можда будемо тамо и кад поларна звезда озари долину наших снова можда будемо тамо Никад нисмо тако јасно знали

269

да сањамо – зар не? и дисањем осетили једно дрво које нисмо познавали 6. РАСТАНАК

Застанимо пред овом галеријом изложба твојих слика: сликарка са стрелцем венера са лампом девојка са соколом девојка са велом портрет са црном рукавицом ово је прави празник за очи! Време пролази поетеса чак и ова ноћ има краја на растанку морам ти нешто рећи: буди опрезна у данима који долазе и не уздај се у црног каваљера... addio! 7. ВАТРА, СРЦЕ Мрачна међуигра сви протекли дани и ноћи када је горело небо погреб за очи пламена пепео и звезде знам да и легенде умиру али ако се икад вратим пређем преко светле стране нађем врата у други свет срешћу последњи парадокс Њ У која у маштолету чека сутра и сутра и сутра ослушни о ослушни ово срце које није хтело да буде црно .

270

Славољуб Стојадиновћ Регрут

МИЛЕНИ У ПОХОДЕ

Богаство историјског и културног наслеђа је веома

важно у препознавању једног народа у оквиру цивилизације. Држава Србија то богатство има, негује и познато је у свету. То српско богатство чувају државне институције, удружења, невладине организације и добронамерни људи. Удружење потомака ратника (1912-1920) градске организације Пожаревац, кроз један читав век то наслеђе чува, евоцирајући сећања на слободарску традицију, записује у свом часопису и публикацијама које редовно издаје, а екранизацијом у серијалу РТС-а презентира јавности. Oбилази споменике и спомен обележја широм Србије, Балкана, Европе, Северне Африке и свуда где смо оставили трагове као народ. Једно од тих програмских путовања наше Удружење је реализовало од југа до севера Италије, дуж прелепог Апениског полуострова.

Пут нас је водио преко некад заједничких простора наше некадашње државе Југославије: Вишеграда, Тјентишта, Требиња, Дубровника, те трајектом преко Јадрана, на југ „географске штикле―, регије Апулије, Републике Италије. Пред нама је, са пучине, главни град и лука регије Апулије, Бари! При уласку у луку приметно је да црквени торањ надвисује град. То је звонара цркве Светог Николе, заштитника морепловаца и рибара. У средњем веку, даривања српских владара црквама су била веома издашна, све до XIV века. Краљ Милутин је даровао 600 кг сребра за облагање и израду олтара и других реликвија. У тим временима даривана је и икона Светог Николе која се и данас чува у цркви која носи његово име. Регије Апулија и Калабрија Србији и српском народу су добро познате од XIV века, када су Срби, бежећи од Турака после Косовског боја, са Скендербегом нашли уточиште у њима. У модерном периоду, нарочито у XX веку, Бари и Бриндизи су градови и луке спасилачких бродова и снабдевања српског народа 1915-1916.године. У знак сећања, данас у кварту Јапигија у Барију постоји маузолеј умрлих у Првом и Другом светском рату. Њих око 70.000 је сахрањено из свих суседних држава, међу њима и много непознатих Срба, умрлих приликом транспорта 1916.године, као и 9.996 Југословена из Другог светског

271

рата, од тога 783 из Београда. Чланови нашег Удружења у том грандиозном сакралном комплексу положили су венац, уз звуке посмртног марша и у присуству официра италијанске војске, достојанствено, како то наши преци и заслужише.

Након меморијалног протокола у маузолеју, град Бари остао је за нама, а ми настависмо за Бриндизи. Данас је то мирна лука са туристичким бродићима и грандиозним спомеником, који пркосно надвисује луку и чува успомену на пострадале морнаре и бродове, међу њима и на оне који су прененосили храну и помоћ за наш народ који је чекао на обалама Албаније 1916.године. Ратне 1915-1916.године, бродови луке Бриндизи превезли су од 115.000 - 225.000 цивила и војника. Тај податак је записан на великој мермерној плочи која стоји у луци. Ми, потомци, казивањем и сећањем на те догађаје, остависмо по који каранфил у то плаветнило луке, немо загледани у дубину мора, чије морске струје лагано понесоше те цветове ка пучини. Оста Бриндизи за памћење потомака који не заборавише своје претке, алеко од отаџбине. Јутарњи сати средоземља у туристичком одмаралишту Санта Марија блисташе у свом плаветнилу и лепоти кад кренусмо ка регији Кампаније и чувеној Помпеји, Напуљу и темпераментним Наполитанацима. Времена за обилазак било је довољно. Посетисмо и археолошке остатке тог трагичног града који покри несретни вулкан Везув 79 године у I веку наше ере, са 6-7 метара камена, пепела, чији остаци нису били откривени 1600 година. Трећина града неоткривена је и данас. Пепео је, као конзерватор, очувао изузетно древну римску цивилизацију, амфитеатар, стамбене објекте, позориште, форуме, палате, тргове, терме, виле имућних, улице и све што сагради тај народ.

Пролазећи заливом испод Везува, који се горостасно уздиже изнад залива и „чува залив― а уједно и опомиње, лагано се приближисмо Напуљу. Проласком крај луке, једне од највећих на медитерану, упутисмо се ка центру града. Улице су скоро све у реконструкцији, градска гужва је још већа. Могли смо у тој вреви на кратко панорамски видети језгро старог средњовековног града у реконструкцији. Сместили смо се на северној ивици залива наспрам моденског острова и у време Римљана - Капри, Капри! Чекао нас удобан смештај и одмор који заслужисмо.

Нови дан након одмора, планиран је за обилазак центра античког света, Рима. И како „ сви путеви воде у

272

Рим―, тако и наш нас доведе. Али пут није довео само, довео је много раније и нашу Милену Павловић Барили, академску сликарку, светски признату ликовну уметницу из Пожаревца. О Милени је много тога написано, но мало је посета њеном вечном почивалишту. За бригу о споменику и његово одржавање задужена је галерија „Милена Павловић Барили― у Пожаревцу. Иначе, гробље Тестаћо је некатоличко гробље, а налази се у централном делу Рима. Јужни део гробља је у подножју једног од брежуљака (као осми римски брежуљак), Монте Тестаћио, и сачињен је од око 53 милиона разбијених амфора за уље које нису биле за употрбу. На северном зачељу гробља, фигурира мања египатска пирамида, саграђена од 18. до 12. године првог века пре наше ере (широка 22 м, и висока 27 м) магистрата Гаја Цестија. На истом тргу прекопута, налази се капија Марка Аурелија из III века. Само гробље је данас конзервирано и сведочи као тужан врт пун зеленила, о именима из историје и културе, попут наше Милене, славног песника Китса, Шелија и много знаменитих људи других вероисповести.

Формирали смо колону потомака путника, те стазом која води на крај јужног дела гробља дођосмо до Милениног споменика. Споменик саграђен је у облику вертикалног правоуганика од сивог мермера, а по средини, у белом мермеру, је православни крст, од врха до дна. На заглављу споменика је име Данице Павловић, мајке Миленине, која је последња из породице умрла и тестаментом тражила да буде сахрањена поред ћерке и мужа Бруна на гробљу Тестаћо у Риму. Окупљенима око гроба обратила се секретар Удружења потомака, Ранка Петрушевска, која је говорила о животу и раду Милене Павловић Барили и њеној прераној смрти. Након положеног цвећа на гробу породице Павловић, опростисмо се од Милене, поменом нашег свештеника Ненада Војиновића. Лагано и у тишини завршисмо ово путовање Милени у походе, те настависмо обилазак вечног Рима, а потом и других градова Италије.

Вратили смо се у Пожаревац задовољни што смо посетили наше претке, нашу Милену, и светске дестинације од југа до севера Итаије, део нашег историјског и културног наслеђе које не смемо заборавити.

274

275

Проф. др Александар Растовић

ХРОНИКА ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ Монографија Хроника Пожаревачке гимназије

1862 – 2003. аутора Радмиле и Милана Миловића је волуминозна научна студија, свеобухватно и поуздано сведочанство о оснивању, развоју и деловању Пожаревачке гимназије, од њеног оснивања 1862. до 2003. године, у периоду дужем од сто четрдесет година. Подсећам да је Пожаревачка гимназија једна од најстаријих школских институција те врсте у Србији установљена само двадесет девет година после оснивања гимназије у Крагујевцу као најстарије гимназије на тлу Кнежевине Србије. Иначе, раније је било неколико покушаја да се напише историја Пожаревачке гимназије, а први је то учинио 1927. године Маринко Станојевић, тадашњи директор гимназије, који је написао Кратку историју школе.

Настанак гимназије у Пожаревцу везује се за бурне историјске догађаје из 1862. године када се десио инцидент на Чукур чесми у Београду који је добио и своју међународну димензију, а епилог је био исељавање турског становништва из Србије и турска предаја Београда и неколико других градова у српске руке 1867. године. Немири у Београду су довели до измештања београдске, тзв. Савамалске полугимназије у Пожаревац. Указом кнеза Михаила Обреновића од 24. септембра 1862. године укинута је савамалска гимназија, а формирана је полугимназија у Пожаревцу са сто педесет три ученика и четири одељења, што је представљало истoријски значај за град Пожаревац и цео Браничевски крај. Пожаревачка гимназија је 1888. године прерасла у осморазредну гимназију, и то исте оне године када је Краљeвина Србија добила један од најлиберaлнијих и модернијих Устава у својој новијој политичкој и уставној историји. Амбијент у коме је основана и започела са радом Пожаревачка гимназија карактерише чврсто настојање кнеза Михаила да полунезависну Кнежевину Србију уведе у ред модерно устројених европских држава. Процес модернизације земље започет је већ само неколико година након што је Србија добила унутрашњу аутономију Хатишерифима из 1829/30-33. године. Подсећамо присутне да је 1835. године у Србији укинут феудализам, исте те године у Крагујевцу је основан

276

српски књажевски Театар, а три године касније такође у Крагујевцу формиран је Лицеј или Лицеум Књажевства сербског као претеча Велике школе и Универзитета. Процес модернизације српске државе и друштва успешно је настављен за време владавине Уставобранитеља који су 1844. године донели и чувени Грађански законик. Школски систем у Кнежевини Србији почео је да се уређује такође под уставобранитељском владавином. Тако је 1853. године донето Устројеније Књажевско-србске гимназије, а процес изградње српских гимназија интензивно је настављен и током друге владавине кнеза Михаила Обреновића када су усвојена два важна просветна закона, и то: Закон о устројству гимназија, септембра 1863. и Закон о устројству Реалке 1865. године.

Из овог кратког прегледа историје школства Србије издвојили бисмо и просветну делатност Стојана Новаковића, једног од најзнаменитијих српских научника, државника, дипломата током седме и осме деценије 19. века. Остаће забележено да је Новаковић био један од најбољих српских министара просвете и то чак у четири наврата, и несумљиво најплодоноснији реформатор српске просвете, односно основног и средњег школства, Велике школе и образовног система у целини. Његовом иницијативом 1882. године по угледу на француски Закон о основним школама министра Жил Ферија, у Србији је уведено опште, обавезно основно школовање у трајању од шест година. Новаковић је заслужан и за доношење нових наставних планова и програма за основне школе, гимназије и реалке, повећање плата учитељима, наставницима и професорима, модернизацију наставних учила и помагала. Новаковић је иницирао и написао чак двадесет три просветна закона који су сукцесивно усвајани у Народној скупштини између 1873. и 1883. године. На пример 1873. 1881. и 1882. Године усвојене су Измене и допуне закона о устројству гимназија, а 1873. и 1882. и Измене и допуне Закона о устројству Реалки.

Монографија Пожаревачкe гимназијe доноси драгоцени преглед историје и рада Пожаревачке гимназије у скоро век и по њеног постојања, при чему је важно истаћи да је она била не само једна од најважнијих просветно-образовних установа града Пожаревца и шире околине, већ је вршила и својеврсну друштвену и социјалну мисију, јер је представљала једну од најзначајнијих културних институција. Аутори су вешто приказали разне фазе у

277

развоју и трансформацијама које су током дугог постојања задесиле гимназију (од полугимназије са четири нижа разреда, преко потпуне осморазредне гимназије, затим четворогодишње средње школе, и средње усмереног образовања, до поновног враћања у статус гимназије последње деценије 20. века).

Поред важних чињеница о школској управи, директорима, помоћницима, наставницима и професорима, административном особљу на страницама ове занимљиве студије, наћи ћемо и које су то све предмете ученици током дугог постојања школе изучавали и то прецизно по годинама, са тачним прегледом броја часова, а детаљно је представљена и структура и организација рада и извођења наставе. Занимљив је податак да је у првих неколико деценија постојања гимназију похађало између 150 и 250 ученика, да је од 1879. године омогућено и да се женска деца, уколико положе пријемни испит, упишу у гимназију, као и да су наставници 1884. године основали Фонд за помагање сиротих ђака који су похађали гимназију. Занимљиво је и да је од школске 1902/1903. године у гимназији као обавезан предмет уведен руски језик који се изучавао са два часа недељно. Гимназију су посећивали и српски владари, између осталих кнез Милан који је приликом посете Пожаревцу 1872. године обишао и ученике гимназије, као и краљ Александар Обреновић. Аутори у хроници нису прећутали ни бројне проблеме са којима се гимназија суочавала од мањка квалификованог и компетентног наставног кадра, непостојања једнообразности, неиспуњавања наставног програма и плана, ученичке недисциплине, до акутних проблема у недостатку адекватног простора за нормално извођење наставе.

Занимљиви су и описи одвијања наставе током ванредних прилика (српско-турски ратови, балкански ратови, Први и Други светски рат). И поред ужасних ратних догађања, разарања и немаштине, гимназија сем трогодишњег периода прекида рада током бугарске окупације у Првом светском рату, и месец дана уочи и убрзо после априлског слома 1941. године, није никада престајала са радом, што говори о високој професионалости и пожртвованости управног кадра и наставног особља, али и огромног испољеног патриотизма наставника и ученика. Период бугарске окупације града донео је велике проблеме и потешкоће целокупном

278

становништву, а што се тиче гиманзије, окупаторске власти су уништили целокупни школски инвентар, опљачкали су гимназијски музеј, док је гимназијска архива нестала.

Гимназија је поред своје основне просветно-образовне делатности била и својеврсни расадник и покретач бројних културних и друштвених активности и манифестација о чему се детаљно пише на страницама ове књиге. Пожаревачка гимназија је особена и по постојању музеја који је основан 1895. године. У гимназијском музеју се налазила богата нумизматичка збирка, са драгоценим примерцима старог римског, византијског, дубровачког, бугарског, француског и грчког новца, и вредни рукописи као на пример кореспонденција кнеза Милоша Обреновића и београдског митрополита, разна турска писма и слично.

Ова студија обухавата 1172 странице текста, састоји се из Увода и четрнаест поглавља, пописа извора и литературе, скраћеница, речи захвалности, биографије аутора и извода из рецензије, и садржи научни апарат са 1029 фуснота и неопходним објашњењима. У методолошком смислу аутори су се приликом писања монографије определили за комбиновани хронолошко тематски приказ настанка и развоја Пожаревачке гимназије, те је она свјеврсни хронолошки календар и животопис гимназије, али и самог града Пожаревца и Браничевског округа, јер се догађаји, али и личности које су обележиле њен рад, нижу из године у годину. Аутори су брижљиво користили многобројну и разноврсну архивску грађу, необјављене и објављене изворе, штампу, и периодику, педагошку и историографску литературу. Истакао бих да су аутори између осталог брижљиво прегледали фондове Архива Југославије Србије, и САНУ, и то: Фонд Просветно одељење за средњу школу, волуминозни фонд Министарства просвете и црквених дела, затим фонд Пожаревачке гимназије у Архиву Пожаревца и многе друге. Незаобилазна грађа пронађена је и у Просветним гласницима који представљају важан извор за проучавање историје образовања у Србији. Куриозитет ове студије је и што су аутори користили записнике са седница Друштва српске словесности, претече Српског ученог друштва и СКА, јер не треба заборавити да су ученици гимназије између осталих били и академици Алимпије Васиљевић, Димитрије Нешић, иначе први директор Гимназије, Љубомир Јовановић, Милан Богдановић, Михаило Динић, Душан Недељковић, Павле Савић, Радомир Лукић.

279

Коначно, незаобилазно штиво била су и лична сведочанства, забелешке и мемоари бивших професора и ученика гимназије, што књизи даје посебну драж и вредност. Разноврсност у коришћењу бројних извора и литературе потврда су научне утемељености и показатељ озбиљности аутора приликом писања књиге. Такође, за сваку је похвалу вишедеценијски труд аутора који су стрпљиво и марљиво прикупљали грађу за израду ове капиталне студије. Књига обилује бројним фотографијама, факсимилима и копијама оригиналних докумената и писама, а аутори су на једном месту објединили списак свих директора, професора и осталих запослених у гимназији и дали попис матураната гимназије од 1891. до 2003. године, што ће неким будућим истраживачима школских прилика у Пожаревцу и Браничеву олакшати рад, јер се сви основни и неопходни подаци налазе у овој књизи.

Ваља приметити да је импресиван списак угледних професора, научника, политичара, академика и уметника који су похађали Пожаревачку гимназију, и који су својим радом и стваралаштвом оставили важан печат у духовној вертикали српског народа, али и у друштвеној и политичкој историји Србије. Пописано је 256 знаменитих личности ученика гимназије у Пожаревцу, а овом приликом споменућемо само неке од њих: патријарх српски Димитрије, генерали Милосав Дамњановић, Љубомир Дабић, Милутин Остојић, академици Ђорђе Јовановић, Живојин Ђорђевић, Миодраг Милосављевић, народни хероји Исидор Барух, Радмила Трифуновић, браћа Гргур, Радомир и Војислав Вујовић, професори Универзитета: Јеврем Илић, Миодраг Пурковић, Војислав Бакић, географ Владимир Карић, дипломата Никола Јовановић Американац, један од првих учених Срба који је говорио енглески језик, Ђура Јакшић, Милена Павловић Барили, председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић, Зоран Глушчевић, Коста Вујић.

Хроника Пожаревачке гимназије даје целовити приказ деловања Пожаревачке гимназије у скоро један и по век њеног постојања, и представља важан прилог проучавању историје просвете и образовања у Пожаревцу, али и у Браничеву, као и изучавању историје просвете и просветних институција у Србији, и друштвене историје у целини. Ова студија није намењена само професорима и ученицима Пожаревачке гимназије или стручној публици,

280

већ је корисна и за ширу читалачку јавност која се интересује за просветну, политичку и друштвену прошлост Пожаревца и овог дела Србије. Свака гимназија у Србији би требало да има своју монографију, а Хроника Пожаревачке гимназије је прикладна методолошка матрица за историју гимназија у Србији.

281

Дарио Палиска

ЛИСТА НАЈЗАНЧАЈНИЈИХ ФИЛМОВА СВИХ ВРЕМЕНА НАШЕГ РЕГИОНА

Листе су рађене на темељу оцјена публике на филмским порталима (IMDb, Rate Your Films…), оцјена критике: на темељу многих релевантних листа пронађених на интернету (100 најбољих српских филмова по избору Југославенске кинотеке, 50 најбољих српских филмова по избору магазина Блиц, 100 најбољих хрватских филмова по избору портала Index, итд...), те је све оплемењено оцјенама мојих пријатеља, познаника, филмских теоретичара из цијеле Регије. Споменимо неке: Ђорђе Бајић (Критички водич кроз српски филм 2000 – 2017), Горан Јовановић (Транзицијски рулет: источноевропски филм у раљама транзиције), Мидхат Ајановић (Карикатура и покрет), Хрвоје Турковић (Теорија филма), итд… У прилогу је и листа ТВ-серија. ЛИСТА НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ФИЛМОВА РЕГИОНА (СВИХ ВРЕМЕНА ) 1. СЛОБОДАН ШИЈАН – Ко то тамо пева (1980) – 9.37 2. СЛОБОДАН ШИЈАН – Маратонци трче почасни круг

(1982) – 9.10 3. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Њ. Р. Мистерије организма

(1971) – 8.75 4. КРЕШО ГОЛИК – Тко пјева зло не мисли (1970) – 8.71 5. ДУШАН КОВАЧЕВИЋ – Балкански шпијун (1984) –

8.68 6. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Скупљачи перја

(1967) – 8.55 7. АНТЕ БАБАЈА – Бреза (1967) – 8.51 8. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Кад будем мртав и бео (1967)

– 8.49 9. ЕМИР КУСТУРИЦА – Отац на службеном путу (1985) –

8.43 10. МИЛЧО МАНЧЕВСКИ – Пред дождот (1994) – 8.35 11. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Лепа села лепо горе (1996) –

8.32 12. ЕМИР КУСТУРИЦА – Underground (1995) – 8.27

282

13. ЗОРАН ТАДИЋ – Ритам злочина (1981) – 8.22 14. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Љубавни случај или трагедија

службенице ПТТ (1967) – 8.20 15. ГОРАН МАРКОВИЋ – Национална класа (1979) – 8.17 16. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Три (1965) – 8.15 17. РАЈКО ГРЛИЋ – Само једном се љуби (1981) – 8.14 18. ГОРАН МАРКОВИЋ – Вариола Вера (1983) – 8.05 19. СЛОБОДАН ШИЈАН – Давитељ против давитеља (1984)

– 8.00 20. ГОРАН МАРКОВИЋ – Специјално васпитање (1977) –

8.01 21. АНТУН ВРДОЉАК – Киклоп (1982) – 7.99 22. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Кудуз (1989) – 7.96 23. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Петријин венац (1980) – 7.94 24. НИКОЛА ТАНХОФЕР – Х-8 (1958) – 7.91 25. ДАНИС ТАНОВИЋ – Ничија земља (2001) – 7.91 26. КРСТО ПАПИЋ – Избавитељ (1976) – 7.89 27. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Савршени круг (1996) – 7.88 28. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Ране (1998) – 7.86 29. ФЕДОР ХАНЖЕКОВИЋ – Свога тела господар (1957) –

7.85 30. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Буђење пацова (1967) – 7.83 31. РАЈКО ГРЛИЋ – У раљама живота (1984) – 7.82 32. ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ – Млад и здрав као ружа (1971) –

7.80 33. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Варљиво лето '68. (1984) –

7.79 34. ГОРАН МАРКОВИЋ – Већ виђено (1987) – 7.78 35. ХАЈРУДИН КРВАВАЦ – Валтер брани Сарајево (1972)

– 7.77 36. МИЛОШ РАДИВОЈЕВИЋ – Дечко који обећава (1981) –

7.76 37. КРСТО ПАПИЋ – Живот са стрицем (1988) – 7.75 38. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Кругови (2013) – 7.73 39. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Буре барута (1998) – 7.72 40. ЕМИР КУСТУРИЦА – Сјећаш ли се Доли Бел? (1981) –

7.71 41. ДЕЈАН ШОРАК – Официр с ружом (1987) – 7.71 42. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Три палме за две битанге и

рибицу (1998) – 7.70 43. БРАНКО ШМИТ – Сокол га није волио (1988) – 7.69 44. ГОРАН МАРКОВИЋ – Мајстори, мајстори (1980) – 7.69 45. ЖИВОРАД ЖИКА МИТРОВИЋ – Марш на Дрину

(1964) – 7.68

283

46. МЛАДЕН ЂОРЂЕВИЋ – Живот и смрт порно банде (2009) – 7.68

47. ВЕЉКО БУЛАЈИЋ – Битка на Неретви (1969) – 7.67 48. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Мирис пољског цвећа (1977) –

7.66 49. АНТУН ВРДОЉАК – Глембајеви (1988) – 7.65 50. КРСТО ПАПИЋ – Лисице (1969) – 7.64 51. ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ – Убиство с предумишљајем

(1995) – 7.63 52. ЕМИР КУСТУРИЦА – Дом за вјешање (1988) – 7.62 53. ВЕЉКО БУЛАЈИЋ – Влак без возног реда (1959) – 7.61 54. БРАНКО ШМИТ – Метастазе (2009) – 7.60 55. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Заседа (1969) – 7.59 56. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Чувар плаже у зимском

периоду (1976) – 7.58 57. ИВОНА ЈУКА – Ти мене носиш (2015) – 7.58 58. ЗВОНИМИР БЕРКОВИЋ – Путовање на мјесто несреће

(1971) – 7.56 59. ВУК РШУМОВИЋ – Ничије дете (2014) – 7.56 60. ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ – Празник (1967) – 7.55 61. ЖИВКО НИКОЛИЋ – Лепота порока (1986) – 7.54 62. ЗОРАН ТАДИЋ – Човјек који је волио спроводе (1989) –

7.54 63. ДУШАН ВУКОТИЋ – Сурогат (кратки анимирани

филм) (1961) – 7.53 64. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Кад порастем бићу Кенгур

(2004) – 7.53 65. АНТУН ВРДОЉАК – У гори расте зелен бор (1969) –

7.51 66. АНДРЕЈ КОШАК – Outsider (1997) – 7.51 67. ЖЕЛИМИР ЖИЛНИК – Рани радови (1969) – 7.51 68. ДЕЈАН ШОРАК – Мала пљачка влака (1984) – 7.50 69. МИЛАН БЛАЖЕКОВИЋ / ДОРО ВЛАДО

ХРЕЉАНОВИЋ – Чудесна шума (анимирани филм) 1986) – 7.50

70. РАЈКО ГРЛИЋ – Караула (2006) – 7.49 71. КРЕШО ГОЛИК – Имам 2 маме и 2 тате (1968) – 7.48 72. ГОРАН ГАЈИЋ / ЗОРАН ПЕЗО – Како је пропао

рокенрол (1989) – 7.48 73. ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ – Јутро (1967) – 7.47 74. ВИНКО БРЕШАН – Како је почео рат на мом отоку

(1996) – 7.46 75. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Клопка (2007) – 7.45 76. ВЛАДИМИР ПОГАЧИЋ – Суботом увече (1957) – 7.44

284

77. РАЈКО ГРЛИЋ – Устав Републике Хрватске (2016) – 7.44

78. ЈОЖЕ ГАЛЕ – Кекец (1951) – 7.43 79. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Ми нисмо анђели (1992) – 7.43 80. БРАНКО БАУЕР – Не окрећи се сине (1956) – 7.42 81. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Вирџина (1991) – 7.42 82. СТОЛЕ ПОПОВ – Gypsy Magic (1997) – 7.42 83. МИХАЈЛО ПОПОВИЋ – Са вером у Бога (1932) – 7.42 84. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Мајстор и

Маргарита (1971) – 7.42 85. ЈАСМИЛА ЖБАНИЋ – Грбавица (2006) – 7.42 86. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Парада (2011) – 7.41 87. ФРАНЦЕ ШТИГЛИЋ – Девети круг (1960) – 7.40 88. ЕМИР КУСТУРИЦА – Црна мачка, бели мачор (1998) –

7.40 89. ВОЈИСЛАВ НАНОВИЋ – Чудотворни мач (1950) – 7.40 90. БРАНКО БАУЕР – Салаш у Малом Риту (1976) – 7.39 91. ЗРИНКО ОГРЕСТА – Ту (2003) – 7.38 92. ГОРАН МАРКОВИЋ – Тито и ја (1992) – 7.38 93. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Човек није тица (1965) – 7.38 94. ДАРКО МИТРЕВСКИ / АЛЕКСАНДАР ПОПОВСКИ –

Збогум на дваесетиот век (1998) – 7.37 95. ЗВОНИМИР БЕРКОВИЋ – Рондо (1966) – 7.37 96. НИКОЛА ЛЕЖАЈИЋ – Тилва Рош (2010) – 7.37 97. ВИНКО БРЕШАН – Маршал (1999) – 7.35 98. МИРЗА ИДРИЗОВИЋ – Мирис дуња (1982) – 7.35 99. УРОШ СТОЈАНОВИЋ – Чарлстон за Огњенку (2008) –

7.35 100. ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ – Окупација у 26 слика

(1978) – 7.34 101. БОРА ДРАШКОВИЋ – Живот је леп (1985) – 7.34 102. КРЕШО ГОЛИК – Плави 9 (1950) – 7.34 103. МИЛЧО МАНЧЕВСКИ – Сенке (2007) – 7.34 104. ВАНЧА КЉАКОВИЋ – Бужа (1989) – 7.33 105. МИРОСЛАВ ЛЕКИЋ – Нож (1999) – 7.33 106. КАРПО ГОДИНА – Сплав медузе (1980) – 7.32 107. ГОРДАН МИХИЋ / ЉУБОША КОЗОМАРА –

Вране (1969) – 7.32 108. ДАЛИБОР МАТАНИЋ – Звиздан (2015) – 7.32 109. СТОЛЕ ПОПОВ – Тетовирање (1991) – 7.32 110. БАХРУДИН БАТО ЧЕНГИЋ – Глуви барут (1990) –

7.31 111. ВЛАДИМИР ТАДЕЈ – Дружба Пере Квржице

(1970) – 7.31

285

112. ЈАСМИЛА ЖБАНИЋ – На путу (2010) – 7.30 113. КРСТО ПАПИЋ – Кад мртви запјевају (1998) – 7.30 114. ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ – Чудна девојка (1962) –

7.30 115. АНТЕ БАБАЈА – Изгубљени завичај (1980) – 7.30 116. МАТЕ РЕЉА – Влак у снијегу (1976) – 7.29 117. ВЛАДИМИР ПОГАЧИЋ – Велики и мали (1956) –

7.29 118. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Земаљски дани теку

(1979) – 7.28 119. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Ово мало душе (1987) – 7.28 120. БРАНКО БАУЕР – Мартин у облацима (1961) – 7.28 121. ЗВОНИМР ЈУРИЋ / ГОРАН ДЕВИЋ – Црнци

(2009) – 7.28 122. МАЈА МИЛОШ – Клип (2012) – 7.27 123. КРСТО ПАПИЋ – Тајна Николе Тесле

(документарац) (1980) – 7.27 124. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Невиност без заштите

(1968) – 7.27 125. ЗРИНКО ОГРЕСТА – Црвена прашина (1999) – 7.26 126. ПЕТАР КРЕЉА – Влаком према југу (1981) – 7.26 127. ПРЕДРАГ ГОЛУБОВИЋ – Сезона мира у Паризу

(1981) – 7.26 128. ТОМИСЛАВ РАДИЋ – Жива истина (1972) – 7.25 129. АРСЕН А. ОСТОЈИЋ – Та дивна сплитска ноћ

(2004) – 7.25 130. МИРЈАНА ВУКОМАНОВИЋ – Три летња дана

(1997) – 7.25 131. БРАНКО БАЛЕТИЋ – Балкан експрес (1983) – 7.25 132. ФАДИЛ ХАЏИЋ – Абецеда страха (1961) – 7.24 133. РАЈКО ГРЛИЋ – Чаруга (1991) – 7.24 134. ИЛИЈА ЧИЧА СТАНОЈЕВИЋ – Карађорђе (1911) –

7.24 135. ГОРАН МАРКОВИЋ – Турнеја (2008) – 7.24 136. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Рдече класје (1970) –

7.23 137. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Нешто између (1983) –

7.23 138. БРАНКО ШМИТ – Људождер вегетаријанац (2012)

– 7.23 139. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Сељачка буна (1975) –

7.22 140. МИОДРАГ ПОПОВИЋ – Човек из храстове шуме

(1964) – 7.22

286

141. МИЛАН БЛАЖЕКОВИЋ – Чаробњаков шешир (цртани филм) (1990) – 7.22

142. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Апсолутних сто (2001) – 7.22

143. ДАЛИБОР МАТАНИЋ – Фине мртве ђевојке (2002) – 7.21

144. ФРАНТИШЕК ЧАП – Весна (1953) – 7.21 145. НИКОЛА-КОЛЕ АНГЕЛОВСКИ – Уклети смо,

Ирина (1973) – 7.21 146. ГОРАН РАДОВАНОВИЋ – Енклава (2015) – 7.21 147. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Друштвена игра (1972) –

7.20 148. ЖИВКО НИКОЛИЋ – Чудо невиђено (1984) – 7.20 149. ИГОР МИРКОВИЋ – Сретно дијете (документарац)

(2003) – 7.20 150. СЛОБОДАН Д. ПЕШИЋ – Случај Хармс (1987) –

7.20 151. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Биће скоро

пропаст света (1968) – 7.19 152. ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ – Монтевидео, Бог те

видео! (2010) – 7.19 153. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Прометеј с отока

Вишевице (1964) – 7.19 154. ГОРАН МАРКОВИЋ – Сабирни центар (1989) –

7.19 155. МАРИО ФАНЕЛЛИ – Пут у рај (1970) – 7.19 156. ВЛАДИМИР БЛАЖЕВСКИ – Панкот не е мртов

(2011) – 7.18 157. ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ – Поход (1968) – 7.18 158. МИЛАН ЈЕЛИЋ – Бубашинтер (1971) – 7.18 159. АНТУН ВРДОЉАК – Кад чујеш звона (1969) – 7.18 160. ХРВОЈЕ ХРИБАР – Што је мушкарац без бркова?

(2005) – 7.18 161. ЗВОНИМИР БЕРКОВИЋ – Љубавна писма с

предумишљајем (1985) – 7.17 162. БРАНКО БАУЕР – Прекобројна (1962) – 7.17 163. ЉУБИША САМАРЏИЋ – Небеска удица (2000) –

7.17 164. МИЛОШ РАДОВИЋ – Дневник машиновође (2016)

– 7.16 165. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Каја, убит ћу те (1967) –

7.16 166. ВАНЧА КЉАКОВИЋ – Марјуча или смрт (1987) –

7.16

287

167. ВОЈИСЛАВ КОКАН РАКОЊАЦ – Немирни (1967) – 7.16

168. БРАНКО БАУЕР – Зимовање у Јакобсфелду (1975) – 7.16

169. ПЈЕР ЖАЛИЦА – Гори ватра (2003) – 7.15 170. СТОЛЕ ПОПОВ – Срећна нова '48. (1986) – 7.15 171. ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ – Пад Италије (1981) –

7.15 172. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Повратак (1966) – 7.15 173. ДЕЈАН КАРАКЛАЈИЋ – Љубавни живот Будимира

Трајковића (1977) – 7.15 174. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Јагоде у грлу (1985) – 7.15 175. ДЕЈАН ЗЕЧЕВИЋ – Непријатељ (2011) – 7.15 176. ДАНИС ТАНОВИЋ – Циркус Цолумбиа (2010) –

7.14 177. АНТЕ ПЕТЕРЛИЋ – Случајни живот (1969) – 7.14 178. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Храњеник (1970) – 7.14 179. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Муње! (2001) – 7.14 180. ФРАНЦЕ ШТИГЛИЋ – Не јочи, Петер (1964) – 7.14 181. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Танго Аргентино (1992)

– 7.14 182. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Сеобе (1989)

– 7.14 183. ДАВОР ЖМЕГАЧ – Путовање тамном полутком

(1996) – 7.13 184. АРСЕН А. ОСТОЈИЋ – Халимин пут (2012) – 7.13 185. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Двоје (1961)

– 7.13 186. МИРОСЛАВ МОМЧИЛОВИЋ – Седам и по (2006)

– 7.13 187. ДАНИЛО БЕЋКОВИЋ – Јесен самураја (2016) –

7.13 188. ЖИВОРАД НИКОЛИЋ – Бештије (1977) – 7.12 189. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Ово мало душе (1990) – 7.12 190. ЈОВАН АЋИН – Бал на води (1986) – 7.12 191. БРАНКО МАРЈАНОВИЧ – Цигули Мигули (1952) –

7.12 192. ВИНКО БРЕШАН – Свједоци (2003) – 7.12 193. ЖЕЛИМИР ЖИЛНИК – Црни филм (1971) – 7.12 194. ДУШАН МИЛИЋ – Травелатор (2014) – 7.12 195. ЈАН ЦВИТКОВИЧ – Крух ин млеко (2001) – 7.11 196. НИКОЛА ТАНХОФЕР – Бабље љето (1970) – 7.11 197. СРЂАН СПАСОЈЕВИЋ – Српски филм (2010) –

7.11

288

198. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Посебан третман (1980) – 7.11

199. АНТЕ БАБАЈА – Каменита врата (1992) – 7.11 200. МИЛОШ РАДИВОЈЕВИЋ – Квар (1978) – 7.11 СРБИЈА 1. СЛОБОДАН ШИЈАН – Ко то тамо пева (1980) – 9.37 2. СЛОБОДАН ШИЈАН – Маратонци трче почасни круг

(1982) – 9.10 3. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Њ. Р. Мистерије организма

(1971) – 8.75 4. ДУШАН КОВАЧЕВИЋ – Балкански шпијун (1984) –

8.68 5. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Скупљачи перја

(1967) – 8.55 6. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Кад будем мртав и бео (1967)

– 8.49 7. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Лепа села лепо горе (1996) –

8.32 8. ЕМИР КУСТУРИЦА – Underground (1995) – 8.23 9. ГОРАН МАРКОВИЋ – Национална класа (1979) – 8.17 10. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Три (1965) – 8.15 11. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Љубавни случај или трагедија

службенице ПТТ (1967) – 8.08 12. ГОРАН МАРКОВИЋ – Вариола Вера (1983) – 8.05 13. СЛОБОДАН ШИЈАН – Давитељ против давитеља (1984)

– 8.02 14. ГОРАН МАРКОВИЋ – Специјално васпитање (1977) –

8.01 15. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Петријин венац (1980) – 7.94 16. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Ране (1998) – 7.86 17. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Буђење пацова (1967) – 7.83 18. ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ – Млад и здрав као ружа (1971) –

7.80 19. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Варљиво лето '68. (1984) –

7.79 20. ГОРАН МАРКОВИЋ – Већ виђено (1987) – 7.78 21. МИЛОШ РАДИВОЈЕВИЋ – Дечко који обећава (1981) –

7.76 22. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Кругови (2013) – 7.73 23. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Буре барута (1998) – 7.72 24. ДЕЈАН ШОРАК – Официр с ружом (1987) – 7.71

289

25. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Три палме за две битанге и рибицу (1998) – 7.70

26. ГОРАН МАРКОВИЋ – Мајстори, мајстори (1980) – 7.69 27. ЖИВОРАД ЖИКА МИТРОВИЋ – Марш на Дрину

(1964) – 7.68 28. МЛАДЕН ЂОРЂЕВИЋ – Живот и смрт порно банде

(2009) – 7.68 29. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Мирис пољског цвећа (1977) –

7.66 30. ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ – Убиство с предумишљајем

(1995) – 7.63 31. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Заседа (1969) – 7.59 32. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Чувар плаже у зимском

периоду (1976) – 7.58 33. ВУК РШУМОВИЋ – Ничије дете (2014) – 7.56 34. ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ – Празник (1967) – 7.55 35. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Кад порастем бићу Кенгур

(2004) – 7.53 36. ЖЕЛИМИР ЖИЛНИК – Рани радови (1969) – 7.51 37. ДЕЈАН ШОРАК – Мала пљачка влака (1984) – 7.50 38. ГОРАН ГАЈИЋ / ЗОРАН ПЕЗО – Како је пропао

рокенрол (1989) – 7.48 39. ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ – Јутро (1967) – 7.47 40. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Клопка (2007) – 7.45 41. ВЛАДИМИР ПОГАЧИЋ – Суботом увече (1957) – 7.44 42. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Ми нисмо анђели (1992) – 7.43 43. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Вирџина (1991) – 7.42 44. МИХАЈЛО ПОПОВИЋ – Са вером у Бога (1932) – 7.42 45. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Мајстор и

Маргарита (1971) – 7.42 46. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Парада (2011) – 7.41 47. ЕМИР КУСТУРИЦА – Црна мачка, бели мачор (1998) –

7.40 48. ВОЈИСЛАВ НАНОВИЋ – Чудотворни мач (1950) – 7.40 49. БРАНКО БАУЕР – Салаш у Малом Риту (1976) – 7.39 50. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Човек није тица (1965) – 7.38 51. НИКОЛА ЛЕЖАЈИЋ – Тилва Рош (2010) – 7.37 52. УРОШ СТОЈАНОВИЋ – Чарлстон за Огњенку (2008) –

7.35 53. БОРА ДРАШКОВИЋ – Живот је леп (1985) – 7.34 54. ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ – Окупација у 26 слика (1978)

– 7.34 55. МИРОСЛАВ ЛЕКИЋ – Нож (1999) – 7.33

290

56. ГОРДАН МИХИЋ / ЉУБОША КОЗОМАРА – Вране (1969) – 7.32

57. БАХРУДИН „БАТО― ЧЕНГИЋ – Глуви барут (1990) – 7.31

58. ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ – Чудна девојка (1962) – 7.30 59. ВЛАДИМИР ПОГАЧИЋ – Велики и мали (1956) – 7.29 60. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Земаљски дани теку (1979) –

7.28 61. МАЈА МИЛОШ – Клип (2012) – 7.27 62. ДУШАН МАКАВЕЈЕВ – Невиност без заштите (1968) –

7.27 63. ПРЕДРАГ ГОЛУБОВИЋ – Сезона мира у Паризу (1981)

– 7.26 64. МИРЈАНА ВУКОМАНОВИЋ – Три летња дана (1997) –

7.25 65. БРАНКО БАЛЕТИЋ – Балкан експрес (1983) – 7.25 66. ИЛИЈА ЧИЧА СТАНОЈЕВИЋ – Карађорђе (1911) – 7.24 67. ГОРАН МАРКОВИЋ – Турнеја (2008) – 7.24 68. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Нешто између (1983) – 7.23 69. МИОДРАГ ПОПОВИЋ – Човек из храстове шуме (1964)

– 7.22 70. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Апсолутних сто (2001) – 7.22 71. БОЖИДАР НИКОЛИЋ – Три карте за Холивуд (1993) –

7.21 72. ГОРАН РАДОВАНОВИЋ – Енклава (2015) – 7.21 73. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Друштвена игра (1972) – 7.20 74. СЛОБОДАН Д. ПЕШИЋ – Случај Хармс (1987) – 7.20 75. ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ – Монтевидео, Бог те видео!

(2010) – 7.19 76. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Биће скоро

пропаст света (1968) – 7.19 77. ГОРАН МАРКОВИЋ – Сабирни центар (1989) – 7.19 78. МИЛАН ЈЕЛИЋ – Бубашинтер (1971) – 7.18 79. ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ – Поход (1968) – 7.18 80. БРАНКО БАУЕР – Прекобројна (1962) – 7.17 81. ЉУБИША САМАРЏИЋ – Небеска удица (2000) – 7.17 82. МИЛОШ РАДОВИЋ – Дневник машиновође (2016) –

7.16 83. ВОЈИСЛАВ КОКАН РАКОЊАЦ – Немирни (1967) –

7.16 84. БРАНКО БАУЕР – Зимовање у Јакобсфелду (1975) –

7.16 85. ДЕЈАН ЗЕЧЕВИЋ – Непријатељ (2011) – 7.15 86. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Јагоде у грлу (1985) – 7.15

291

87. ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ – Повратак (1966) – 7.15 88. ДЕЈАН КАРАКЛАЈИЋ – Љубавни живот Будимира

Трајковића (1977) – 7.15 89. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Муње! (2001) – 7.14 90. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Танго Аргентино (1992) –

7.14 91. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Сеобе (1989) –

7.14 92. МИРОСЛАВ МОМЧИЛОВИЋ – Седам и по (2006) –

7.13 93. АЛЕКСАНДАР САША ПЕТРОВИЋ – Двоје (1961) –

7.13 94. ДАНИЛО БЕЋКОВИЋ – Јесен самураја (2016) – 7.13 95. ДУШАН МИЛИЋ – Травелатор (2014) – 7.12 96. ЈОВАН АЋИН – Бал на води (1986) – 7.12 97. ЖЕЛИМИР ЖИЛНИК – Црни филм (1971) – 7.12 98. СРЂАН СПАСОЈЕВИЋ – Српски филм (2010) – 7.11 99. МИОДРАГ ПОПОВИЋ – Делије (1968) – 7.11 100. МИЛОШ РАДИВОЈЕВИЋ – Квар (1978) – 7.11 ХРВАТСКА 1. КРЕШО ГОЛИК – Тко пјева зло не мисли (1970) – 8.71 2. АНТЕ БАБАЈА – Бреза (1967) – 8.51 3. ЗОРАН ТАДИЋ – Ритам злочина (1981) – 8.22 4. РАЈКО ГРЛИЋ – Само једном се љуби (1981) – 8.14 5. АНТУН ВРДОЉАК – Киклоп (1982) – 7.99 6. НИКОЛА ТАНХОФЕР – Х-8 (1958) – 7.91 7. КРСТО ПАПИЋ – Избавитељ (1976) – 7.89 8. ФЕДОР ХАНЖЕКОВИЋ – Свога тела господар (1957) –

7.85 9. РАЈКО ГРЛИЋ – У раљама живота (1984) – 7.82 10. КРСТО ПАПИЋ – Живот са стрицем (1988) – 7.75 11. БРАНКО ШМИТ – Сокол га није волио (1988) – 7.69 12. ВЕЉКО БУЛАЈИЋ – Битка на Неретви (1969) – 7.67 13. АНТУН ВРДОЉАК – Глембајеви (1988) – 7.65 14. КРСТО ПАПИЋ – Лисице (1969) – 7.64 15. ВЕЉКО БУЛАЈИЋ – Влак без возног реда (1959) – 7.61 16. БРАНКО ШМИТ – Метастазе (2009) – 7.60 17. ИВОНА ЈУКА – Ти мене носиш (2015) – 7.58 18. ЗВОНИМИР БЕРКОВИЋ – Путовање на мјесто несреће

(1971) – 7.56 19. ЗОРАН ТАДИЋ – Човјек који је волио спроводе (1989) –

7.54

292

20. ДУШАН ВУКОТИЋ – Сурогат (кратки анимирани филм) (1961) – 7.53

21. АНТУН ВРДОЉАК – У гори расте зелен бор (1969) – 7.51

22. МИЛАН БЛАЖЕКОВИЋ / ДОРО ВЛАДО ХРЕЉАНОВИЋ – Чудесна шума (анимирани филм) 1986) – 7.50

23. РАЈКО ГРЛИЋ – Караула (2006) – 7.49 24. КРЕШО ГОЛИК – Имам 2 маме и 2 тате (1968) – 7.48 25. ВИНКО БРЕШАН – Како је почео рат на мом отоку

(1996) – 7.46 26. РАЈКО ГРЛИЋ – Устав Републике Хрватске (2016) –

7.44 27. БРАНКО БАУЕР – Не окрећи се, сине (1956) – 7.42 28. ФРАНЦЕ ШТИГЛИЋ – Девети круг (1960) – 7.40 29. ЗРИНКО ОГРЕСТА – Ту (2003) – 7.38 30. ЗВОНИМИР БЕРКОВИЋ – Рондо (1966) – 7.37 31. ВИНКО БРЕШАН – Маршал (1999) – 7.35 32. КРЕШО ГОЛИК – Плави 9 (1950) – 7.34 33. ВАНЧА КЉАКОВИЋ – Бужа (1989) – 7.33 34. ДАЛИБОР МАТАНИЋ – Звиздан (2015) – 7.32 35. ВЛАДИМИР ТАДЕЈ – Дружба Пере Квржице (1970) –

7.31 36. КРСТО ПАПИЋ – Кад мртви запјевају (1998) – 7.30 37. АНТЕ БАБАЈА – Изгубљени завичај (1980) – 7.30 38. МАТЕ РЕЉА – Влак у снијегу (1976) – 7.29 39. БРАНКО БАУЕР – Мартин у облацима (1961) – 7.28 40. ЗВОНИМР ЈУРИЋ / ГОРАН ДЕВИЋ – Црнци (2009) –

7.28 41. КРСТО ПАПИЋ – Тајна Николе Тесле (документарац)

(1980) – 7.27 42. ЗРИНКО ОГРЕСТА – Црвена прашина (1999) – 7.26 43. ПЕТАР КРЕЉА – Влаком према југу (1981) – 7.26 44. ТОМИСЛАВ РАДИЋ – Жива истина (1972) – 7.25 45. АРСЕН А. ОСТОЈИЋ – Та дивна сплитска ноћ (2004) –

7.25 46. РАЈКО ГРЛИЋ – Чаруга (1991) – 7.24 47. ФАДИЛ ХАЏИЋ – Абецеда страха (1961) – 7.24 48. БРАНКО ШМИТ – Људождер вегетаријанац (2012) –

7.23 49. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Сељачка буна (1975) – 7.22 50. МИЛАН БЛАЖЕКОВИЋ – Чаробњаков шешир (цртани

филм) (1990) – 7.22

293

51. ДАЛИБОР МАТАНИЋ – Фине мртве ђевојке (2002) – 7.21

52. ИГОР МИРКОВИЋ – Сретно дијете (документарац) (2003) – 7.20

53. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Прометеј с отока Вишевице (1964) – 7.19

54. МАРИО ФАНЕЛЛИ – Пут у рај (1970) – 7.19 55. ХРВОЈЕ ХРИБАР – Што је мушкарац без бркова? (2005)

– 7.18 56. АНТУН ВРДОЉАК – Кад ћујеш звона (1969) – 7.18 57. ЗВОНИМИР БЕРКОВИЋ – Љубавна писма с

предумишљајем (1985) – 7.17 58. ВАНЧА КЉАКОВИЋ – Марјуча или смрт (1987) – 7.16 59. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Каја, убит ћу те (1967) – 7.16 60. ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ – Пад Италије (1981) – 7.15 61. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Храњеник (1970) – 7.14 62. АНТЕ ПЕТЕРЛИЋ – Случајни живот (1969) – 7.14 63. ДАВОР ЖМЕГАЧ – Путовање тамном полутком (1996)

– 7.13 64. АРСЕН А. ОСТОЈИЋ – Халимин пут (2012) – 7.13 65. БРАНКО МАРЈАНОВИЧ – Цигули Мигули (1952) – 7.12 66. ВИНКО БРЕШАН – Свједоци (2003) – 7.12 67. АНТЕ БАБАЈА – Каменита врата (1992) – 7.11 68. НИКОЛА ТАНХОФЕР – Бабље љето (1970) – 7.11 69. ВАТРОСЛАВ МИМИЦА – Бановић Страхиња (1980) –

7.10 70. БРАНКО БАУЕР – Лицем у лице (1963) – 7.10 71. БОБО ЈЕЛЧИЋ – Обрана и заштита (2013) – 7.10 72. ОКТАВИЈАН МИЛЕТИЋ – Лисински (1944) – 7.09 73. КРИСТИЈАН МИЛИЋ – Број 55 (2014) – 7.09 74. РАЈКО ГРЛИЋ – Куд пукло да пукло (1974) – 7.09 75. ТОМИСЛАВ РАДИЋ – Што је Ива снимила 21.

листопада 2003? (2005) – 7.08 76. ЕДУАРД ГАЛИЋ – Хорватов избор (1985) – 7.08 77. ОБРАД ГЛУШЧЕВИЋ – Вук самотњак (1972) – 7.07 78. ФЕДОР ХАНЖЕКОВИЋ – Бакоња фра Брне (1951) –

7.07 79. ОГЊЕН СВИЛИЧИЋ – Армин (2007) – 7.06 80. РАЈКО ГРЛИЋ – Браво Маестро (1978) – 7.06 81. СЊЕЖАНА ТРИБУСОН – Три мушкарца Мелите

Жгањер (1998) – 7.06 82. ВЛАТКА ВОРКАПИЋ – Соња и бик (2012) – 7.05 83. БРАНКО БЕЛАН – Концерт (1954) – 7.05

294

84. МИЛАН БЛАЖЕКОВИЋ – Чудновате згоде шегрта Хлапића (цртани филм) (1997) – 7.05

85. НЕВИО МАРАСОВИЋ – Вис-á-вис (2013) – 7.05 86. ВЕЉКО БУЛАЈИЋ – Човјек кога треба убити (1979) –

7.04 87. ОКТАВИЈАН МИЛЕТИЋ – Шешир (1937) – 7.04 88. ИВАН-ГОРАН ВИТЕЗ – Шума суммарум (2010) – 7.04 89. ДАНИЈЕЛ МАРУШИЋ – Сервантес из Малог Миста

(1982) – 7.03 90. КРИСТИЈАН МИЛИЋ – Живи и мртви (2007) – 7.03 91. ЗРИНКО ОГРЕСТА – С оне стране (2016) – 7.03 92. БРАНКО ШМИТ – Ђука Беговић (1991) – 7.03 93. ТОМИСЛАВ РАДИЋ – Котловина (2011) – 7.02 94. ВЕЉКО БУЛАЈИЋ – Донатор (1989) – 7.02 95. ЗРИНКО ОГРЕСТА – Крхотине (1991) – 7.02 96. ХАНА ЈУШИЋ – Не гледај ми у пијат (2016) – 7.02 97. ВИНКО БРЕШАН – Свећеникова ђеца (2013) – 7.01 98. КРЕШО ГОЛИК – Вила Орхидеја (1988) – 7.01 99. ДЕЈАН ШОРАК – Вријеме ратника (1991) – 7.01 100. БРАНКО БАУЕР – Само људи (1957) – 7.00 БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА 1. ЕМИР КУСТУРИЦА – Отац на службеном путу (1985) –

8.43 2. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Кудуз (1989) – 7.96 3. ДАНИС ТАНОВИЋ – Ничија земља (2001) – 7.91 4. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Савршени круг (1996) – 7.88 5. ХАЈРУДИН КРВАВАЦ – Валтер брани Сарајево (1972)

– 7.77 6. ЕМИР КУСТУРИЦА – Сјећаш ли се Доли Бел? (1981) –

7.71 7. ЕМИР КУСТУРИЦА – Дом за вјешање (1988) – 7.62 8. ЈАСМИЛА ЖБАНИЋ – Грбавица (2006) – 7.42 9. МИРЗА ИДРИЗОВИЋ – Мирис дуња (1982) – 7.35 10. ЈАСМИЛА ЖБАНИЋ – На путу (2010) – 7.30 11. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Ово мало душе (1987) – 7.28 12. ПЈЕР ЖАЛИЦА – Гори ватра (2003) – 7.15 13. ДАНИС ТАНОВИЋ – Cirkus Columbia (2010) – 7.14 14. АДЕМИР КЕНОВИЋ – Ово мало душе (1990) – 7.12 15. ПЈЕР ЖАЛИЦА – Код амиџе Идриза (2004) – 7.07 16. ДАНИС ТАНОВИЋ – Епизода у животу берача жељеза

(2013) – 7.06

295

17. ИНЕС ТАНОВИЋ – Наша свакодневна прича (2015) – 7.03

18. ЗЛАТКО ЛАВАНИЋ – Стратегија свраке (1987) – 7.02 19. АЛЕН ДРЉЕВИЋ – Мушкарци не плачу (2017) – 7.01 20. ТАРИК ХОЏИЋ – Scream for Me Sarajevo

(документарац) (2017) – 7.00 21. СРЂАН ВУЛЕТИЋ – Љето у златној долини (2003) –

6,95 22. АИДА БЕГИЋ – Снијег (2008) – 6.95 23. ЕЛМИР ЈУКИЋ – Жаба (2017) – 6.90 24. НЕНАД ДИЗДАРЕВИЋ – И то ће проћи (1985) – 6.85 25. АХМЕД ИМАМОВИЋ – Го Њест (2005) – 6.80 26. ИВИЦА МАТИЋ – Жена с крајоликом (1989) – 6.80 27. АИДА БЕГИЋ – Ђеца (2012) – 6.80 28. БЕЊАМИН ФИЛИПОВИЋ – Празник у Сарајеву (1991)

– 6.75 29. ДИНО МУСТАФИЋ – Ремаке (2003) – 6.75 30. ХАЈРУДИН КРВАВАЦ – Партизанска ескадрила (1979)

– 6.70 СЛОВЕНИЈА 1. ANDREJ KOŠAK – Outsider (1997) – 7.51 2. JOŢE GALE – Kekec (1951) – 7.43 3. KARPO GODINA – Splav meduze (1980) – 7.32 4. ŢIVOJIN PAVLOVIĆ – Rdeče klasje (1970) – 7.23 5. FRANTIŠEK ČAP – Vesna (1953) – 7.21 6. FRANCE ŠTIGLIĆ – Ne joči, Peter (1964) – 7.14 7. JAN CVITKOVIČ – Kruh in mleko (2001) – 7.11 8. ŢIVOJIN PAVLOVIĆ – Nasvidenje v naslednji vojni (1980)

– 7.08 9. MARKO NABERŠNIK – Petelinji zajtrk (2007) – 7.05 10. MATJAŢ KLOPČIČ – Cvetje v jeseni (1973) – 7.02 11. JANEZ BURGER – V leru (1999) – 7.01 12. BOŠTJAN HLADNIK – Ples v deţ ju (1961) – 7.00 13. VLAD ŠKAFAR – Oča (2010) – 6.95 14. ROK BIČEK – Razredni sovrašnik (2013) – 6.95 15. KARPO GODINA – Umetni raj (1990) – 6.95 16. ŢIGA VIRC – Houston, We Have a problem Houston,

(dokumentarac) (2016) – 6.95 17. DAMJAN KOZOLE – Porno film (2000) – 6.90 18. LUKA MARČETIĆ – Pr' Hostar (2016) – 6.90 19. ANDREJ KOŠAK – Stanje šoka (2011) – 6.90 20. ALEŠ VERBIČ – Morana (1994) – 6.90

296

21. MARKO NABERŠNIK – Šangaj (2012) – 6.85 22. DAMJAN KOZOLE – Slovenka (2009) – 6.85 23. MATJAŢ KLOPČIČ – Na papirnatih avionih (1967) – 6.80 24. ANDREJ KOŠAK – Zujanje u glavi (2002) – 6.80 25. BOŠTJAN HLADNIK – Sončni krik (1968) – 6.80 26. MATJAŢ KLOPČIČ – Moj tata, socialistični kulak (1987) –

6.80 27. NEJC GAZIVODA – Dvojina (2013) – 6.80 28. JAN CVITKOVIČ – Odgrobadogroba (2005) – 6.70 29. JANEZ BURGAR – Circus Fantasticus (2011) – 6.70 30. BRANKO ĐURIĆ – Kajmak i marmelada (2003) – 6.65 МАКЕДОНИЈА 1. МИЛЧО МАНЧЕВСКИ – Пред дождот (1994) – 8.35 2. СТОЛЕ ПОПОВ – Gypsy Magic (1997) – 7.42 3. ДАРКО МИТРЕВСКИ / АЛЕКСАНДАР ПОПОВСКИ –

Збогум на дваесетиот век (1998) – 7.37 4. МИЛЧО МАНЧЕВСКИ – Сенке (2007) – 7.34 5. СТОЛЕ ПОПОВ – Тетовирање (1991) – 7.32 6. НИКОЛА-КОЛЕ АНГЕЛОВСКИ – Уклети смо, Ирина

(1973) – 7.21 7. ВЛАДИМИР БЛАЖЕВСКИ – Панкот не е мртов (2011)

– 7.18 8. СТОЛЕ ПОПОВ – Срећна нова '48. (1986) – 7.15 9. ЂОРЧЕ СТАВРЕСКИ – Исцелител (2017) – 7.09 10. АНТОНИО МИТРИКЕСКИ – Преку езерото (1997) –

7.04 11. ДИМИТРЕ ОСМАНЛИ – Мирно лето (1951) – 7.03 12. ДАРКО МИТРЕВСКИ – Бал-цан-цан (2005) – 7.02 13. СТОЛЕ ПОПОВ – До балчак (2014) – 7.01 14. ДАРКО МИТРЕВСКИ – Трето полувреме (2012) – 7.00 15. МИЛЧО МАНЧЕВСКИ – Мајки (2010) – 6.95 16. НИКОЛА-КОЛЕ АНГЕЛОВСКИ – Викенд на мртовци

(1988) – 6.95 17. ЉУБИША ГЕОРГИЈЕВСКИ – Републиката во пламен

(1969) – 6.95 18. БРАНКО БАУЕР – Лицем у лице (1963) – 6.90 19. КИРИЛ СЕНЕВСКИ – Црно семе (1971) – 6.90 20. ВЛАДИМИР БЛАЖЕВСКИ – Хи-Фи (1987) – 6.90

297

ЦРНА ГОРА 1. ЖИВКО НИКОЛИЋ – Лепота порока (1986) – 7.54 2. БОЖИДАР НИКОЛИЋ – Три карте за Холивуд (1993) –

7.21 3. ЖИВКО НИКОЛИЋ – Чудо невиђено (1984) – 7.20 4. БОЖИДАР НИКОЛИЋ – У име оца и сина (1999) – 7.07 5. НИКОЛА ВУКЧЕВИЋ – Поглед с Ајфеловог торња

(2005) – 6.90 6. ЖИВКО НИКОЛИЋ – Смрт господина Голуже (1982) –

6.85 7. НИКОЛА ВУКЧЕВИЋ – Ђечаци из улице Маркса и

Енгелса (2014) – 6.80 8. ЗОРАН БОЈОВИЋ – Златне чакље (2007) – 6.70 9. ИВАН МАРИНОВИЋ – Игла испод прага (2016) – 6.65 10. ЖИВКО НИКОЛИЋ – Градитељ (1980) – 6.55 СРБИЈА 1990 – 2017. 1. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Лепа села лепо горе (1996) –

8.32 2. ЕМИР КУСТУРИЦА – Underground (1995) – 8.23 3. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Ране (1998) – 7.86 4. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Кругови (2013) – 7.73 5. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Буре барута (1998) – 7.72 6. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Три палме за две битанге и

рибицу (1998) – 7.70 7. МЛАДЕН ЂОРЂЕВИЋ – Живот и смрт порно банде

(2009) – 7.68 8. ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ – Убиство с предумишљајем

(1995) – 7.63 9. ВУК РШУМОВИЋ – Ничије дете (2014) – 7.56 10. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Кад порастем бићу Кенгур

(2004) – 7.53 11. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Буре барута (1998) – 7.51 12. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Клопка (2007) – 7.45 13. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Ми нисмо анђели (1992) – 7.43 14. СРЂАН КАРАНОВИЋ – Вирџина (1991) – 7.42 15. СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ – Парада (2011) – 7.41 16. ЕМИР КУСТУРИЦА – Црна мачка, бели мачор (1998) –

7.40 17. НИКОЛА ЛЕЖАЈИЋ – Тилва Рош (2010) – 7.37 18. УРОШ СТОЈАНОВИЋ – Чарлстон за Огњенку (2008) –

7.35

298

19. МИРОСЛАВ ЛЕКИЋ – Нож (1999) – 7.33 20. БАХРУДИН БАТО ЧЕНГИЋ – Глуви барут (1990) – 7.31 21. МАЈА МИЛОШ – Клип (2012) – 7.27 22. МИРЈАНА ВУКОМАНОВИЋ – Три летња дана (1997) –

7.25 23. ГОРАН МАРКОВИЋ – Турнеја (2008) – 7.24 24. СРДАН ГОЛУБОВИЋ – Апсолутних сто (2001) – 7.22 25. БОЖИДАР НИКОЛИЋ – Три карте за Холивуд (1993) –

7.21 26. ГОРАН РАДОВАНОВИЋ – Енклава (2015) – 7.21 27. ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ – Монтевидео, Бог те видео!

(2010) – 7.19 28. ЉУБИША САМАРЏИЋ – Небеска удица (2000) – 7.17 29. МИЛОШ РАДОВИЋ – Дневник машиновође (2016) –

7.16 30. ДЕЈАН ЗЕЧЕВИЋ – Непријатељ (2011) – 7.15 31. РАДИВОЈЕ АНДРИЋ – Муње! (2001) – 7.14 32. ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ – Танго Аргентино (1992) –

7.14 33. МИРОСЛАВ МОМЧИЛОВИЋ – Седам и по (2006) –

7.13 34. ДАНИЛО БЕЋКОВИЋ – Јесен самураја (2016) – 7.13 35. ДУШАН МИЛИЋ – Травелатор (2014) – 7.12 36. СРЂАН СПАСОЈЕВИЋ – Српски филм (2010) – 7.11 37. ЗДРАВКО ШОТРА – Лајање на звезде (1998) – 7.10 38. ЕМИР КУСТУРИЦА – Живот је чудо (2004) – 7.10 39. ДАРКО БАЈИЋ – Црни бомбардер (1992) – 7.09 40. МИЛОШ РАДОВИЋ – Мали свет (2002) – 7.09 41. МИРОСЛАВ МОМЧИЛОВИЋ – Смрт човека на

Балкану (2012) – 7.08 42. ЈОВАН ТОДОРОВИЋ – Београдски фантом (2009) –

7.06 43. ДЕЈАН ЗЕЧЕВИЋ – Четврти човек (2007) – 7.04 44. АЛЕКСА ГАЈИЋ – Тецхнотизе – Едит и ја (2009) – 7.03 45. ДРАГАН КРЕСОЈА – Тамна је ноћ (1995) – 7.03 46. БОЈАН ВУЛЕТИЋ – Реквијем за госпођу Ј (2017) – 7.02 47. ДУШАН КОВАЧЕВИЋ – Професионалац (2003) – 7.01 48. МИРОСЛАВ ЛЕКИЋ – Боље од бекства (1993) – 7.01 49. ДЕЈАН ЗЕЧЕВИЋ – Т. Т. синдром (2002) – 7.01 50. МОМИР МИЛОШЕВИЋ – Отворена (2016) – 7.00

299

ТВ-СЕРИЈЕ 1. ГРЛОМ У ЈАГОДЕ (ТВ Београд) (1975) – 8.55 2. НАШЕ МАЛО МИСТО (ТВ Загреб) (1970 – 1971) – 8.51 3. СИВИ ДОМ (ТВ Београд) (1986) – 8.45 4. ТОП ЛИСТА НАДРЕАЛИСТА (ТВ Сарајево) (1984 –

1991) – 8.42 5. КУДА ИДУ ДИВЉЕ СВИЊЕ (ТВ Загреб) (1971) – 8.38 6. У РЕГИСТРАТУРИ (ТВ Загреб) (1974) – 8.36 7. КАМИОНЏИЈЕ (ТВ Београд) (1973) – 8.33 8. ПРОСЈАЦИ И СИНОВИ (ТВ Загреб) (1984) – 8.31 9. ВРУЋ ВЕТАР (ТВ Београд) (1980) – 8.27 10. ВЕЛО МИСТО (ТВ Загреб) (1980 – 1981) – 8.25 11. ГРУНТОВЧАНИ (ТВ Загреб) (1975) – 8.24 12. ОТПИСАНИ (ТВ Београд) (1974) – 8.22 13. ПОЗОРИШТЕ У КУЋИ (ТВ Београд) (1972 – 1984) –

8.14 14. ЈЕЛЕНКО (ТВ Загреб) (1981) – 8.10 15. ДИПЛОМЦИ (ТВ Београд) (1971) – 8.06 16. САЛАШ У МАЛОМ РИТУ (ТВ Београд) (1975) – 8.03 17. КАПЕЛСКИ КРЕСОВИ (ТВ Загреб) (1974) – 7.99 18. БОЉИ ЖИВОТ (ТВ Београд) (1987 – 1991) – 7.97 19. НИКОЛА ТЕСЛА (ТВ Загреб) (1977) – 7.94 20. ПУТОВАЊЕ У ВУЧЈАК (ТВ Загреб) (1986 – 1987) –

7.92 21. МАЧАК ПОД ШЉЕМОМ (ТВ Загреб) (1978) – 7.88 22. ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ (ТВ Београд) (1978) – 7.83 23. ЂЕКНА ЈОШ НИЈЕ УМРЛА, А КА' ЋЕ НЕ ЗНАМО (ТВ

Београд) (1988) – 7.82 24. ПРИЧЕ ИЗ РАДИОНИЦЕ (ТВ Београд) (1982) – 7.81 25. МЕЈАШИ (ТВ Загреб) (1970) – 7.80 26. ВУК КАРАЏИЋ (ТВ Београд) (1987 – 1988) – 7.78 27. КАМИОНЏИЈЕ ОПЕТ ВОЗЕ (ТВ Београд) (1984) – 7.77 28. ВИШЕ ОД ИГРЕ (ТВ Београд) (1977) – 7.76 29. НЕПОКОРЕНИ ГРАД (ТВ Загреб) (1982) – 7.73 30. ЛАЖЕШ, МЕЛИТА (ТВ Загреб) (1984) – 7.71 31. ЉУБАВ НА СЕОСКИ НАЧИН (ТВ Београд) (1970) –

7.70 32. ЧОВИК И ПО (ТВ Загреб) (1974) – 7.69 33. ПОП ЋИРА И ПОП ШПИРА (ТВ Београд) (1982) – 7.67 34. ПОЛЕТАРАЦ (ТВ Београд) (1980) – 7.64 35. НЕВЕН (ТВ Београд) (1973) – 7.62 36. МУЗИКАНТИ (ТВ Београд) (1969) – 7.60 37. ПУНОМ ПАРОМ (ТВ Загреб) (1978 – 1980) – 7.58

300

38. ВОЈНИЦИ (ТВ Београд) (1981) – 7.57 39. БАБИНО УНУЧЕ (ТВ Београд) (1977) – 7.56 40. ПРИЧЕ ИЗ НЕПРИЧАВЕ (ТВ Београд) (1984) – 7.55 41. БОШКО БУХА (ТВ Београд) (1978) – 7.54 42. ДОМЕ, СЛАТКИ ДОМЕ (ТВ Београд) (1989) – 7.50 43. ИЛИНДЕН (ТВ Скопје) (1983) – 7.49 44. ВАГА ЗА ТАЧНО МЕРЕЊЕ (ТВ Београд) (1975 – 1979)–

7.46 45. ЦЕО ЖИВОТ ЗА ГОДИНУ ДАНА (ТВ Београд) (1971) –

7.44 46. БАЛКАН ЕКСПРЕС 2 (ТВ Београд) (1989) – 7.42 47. ОСМА ОФАНЗИВА (ТВ Сарајево) (1979) – 7.39 48. МАЈСТОРИ (ТВ Београд) (1972) – 7.37 49. СИЈАМЦИ (ТВ Београд) (1982) – 7.36 50. ПОРОБЏИЈЕ (ТВ Сарајево) (1976) – 7.34