ПОЉОПРИВРЕДНА И МЕДИЦИНСКА ШКОЛА

БИЈЕЉИНА

МАТУРСКИ РАД

ТЕМА: ВИТАЛНИ ЗНАЦИ

МЕНТОР: УЧЕНИК:

Проф. Биљана Зарић Марина Копривица

Бијељина, април 2013.

САДРЖАЈ

2

Увод.....................................................................................................................................3

1. ВИТАЛНИ ЗНАЦИ........................................................................................................4

1.1. Тјелесна температура...............................................................................................4 1.1.1. Повишена тјелесна температура...................................................................6 1.1.2. Узроци повишене тјелесне температуре......................................................6 1.1.3. Потребна интервенција здравствених радника...........................................6 1.1.4. Температурне криве.......................................................................................7 1.1.5. Позитивни и негативни ефекти високе температуре..................................8 1.2. Пулс............................................................................................................................9 1.2.1. Каква вам је форма такав вам је пулс...........................................................9 1.2.2. Процијена пулса и палпације........................................................................9 1.2.3. Патолошка стања пулса...............................................................................11 1.3. Дисање......................................................................................................................13 1.3.1. Основни појмови..........................................................................................14 1.3.2. Патолошки облици дисања..........................................................................14 1.3.3. Нормалне и патолошке законитости развоја дисања................................15 1.3.4. Процијена дисања повређеног пацијента...................................................15 1.4. Крвни притисак.......................................................................................................16 1.4.1. Физиологија крвног притиска.....................................................................17 1.4.2. Нормална вриједност крвног притиска......................................................17 1.4.3. Систолни и дијастолни притисак................................................................17 1.4.4. Хипертензија и хипотензија........................................................................17 1.4.5. Методе мијерења крвног притиска.............................................................18

ЗАКЉУЧАК......................................................................................................................21

ПРАКТИЧНИ ДИО..........................................................................................................22

ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................23

УВОД

Витални знаци су непосредни показатељи стања једног организма ти знаци су :- температура- пулс- дисање- крвни притисакНормалан организам функционише тако што се увијек налази у стању одређене равнотеже и што сви показатељи имају своје физиолошке границе (највише и најниже) изнад и испод којих би живот био немогућ. Ови показатељи о којима је ријеч су витални знаци. Нпр. Сваки организам има неку оптималну тјелесну температуру, срце ради по својој оптималној фреквенцији, мале разлике су од особе до особе, ово се наравно односи и на фреквенцију дисања. Артеријски притисак можемо да ставимо у групу специфичних показатеља. Ова прва три витална знака су међусобно повезана, и поремећај једног утиче на поремећај другог. Тако нпр. Када тјелесна температура порасте за 1 ºC, фреквенција срчаног рада повећава се за 10 откуцаја у минути. Прва три витална знака су практична и на једноставан начин се мјере, док је за мјерења притиска потребан посебан апарат.

3

1. ВИТАЛНИ ЗНАЦИ

Витални знакови су мијере разних физиолошких стања, користе се како би се процијениле најосновније тјелесне функције. Витални знаци су битан дио провијере, јер на тај начин одредјујемо пацијентово здравствено стање. Чин провијеравања и узимања виталних знакова подразумијева снимање и провијеравања тјелесне температуре, пулс, крвни притисак и дисање. Витални знаци се често разликују по доби и старости пацијента.

1.1. Тјелесна температура

Температура тијела одржава се код здравог човијека, без обзира на промијене у околини, у уским границама од 36,4 ºC, до 37 ºC,. Извор тјелесне топлине су хемијски процеси у организму. Највише топлине својим радом стварају мишићи и јетра. Центар за регулацију тјелесне температуре налази се у хипоталамусу, он дјелује као термостат тј. управља продукцијом и издавањем тјелесне топлоте. У току дана температура варира тако да најниже вриједности поприма у ноћи и пред зору, а највише вриједности су кано поподне и навечер.Мјерење врши на више начина: аксиларно, орално, ректално и мјерење на менбрани тимпани.

Аксиларно мјерење

Аксиларно мијерење тј, мијерење које се највише користи, када се топломијер ставља испод пазуха. Мјерење да би било валидно и тачно треба да траје од 5-10 минута. Приликом тог мијерења просијечна и нормална температура је 36.0 ºC,- 37.2 ºC,. Поступак приликом овог мијерења је следећи. Ставити топломјер у аксилу тако да спремиште живе са свих страна буде покривено, упутити пацијента да руком придржава топломјер и да руку усмјери према супротном рамену, температуру увијек мјерити у истој аксили.

Припрему материјала и радњу обавља медицинска сестра, од материјала који треба да се користи за мјерење је : - посуда за дезинфиковање термометра, јер један термометар користи више болесника- посуда са тампонима вате- бубрежњак за употребљене туфере,

Пре самог мјерења термометар морамо да дезинфикујемо. Затим сув термометар постављамо у аксилу. Аксила се предходно осуши туфером или пешкиром. Руку болесника поставимо испред грудног коша, у правцу другог рамена. И тако вршимо мјерење, како смо већ рекли од 5-10 мин.

4

Грешке које могу настати током мјерења су да је кожа болесника влажна и одаје лажну топлину, ако се пак прије мјерења жива неспусти испод самог резервоара, ако се жива не постави на право мјесто. Болесник токо мјерења температуре мора да мирује.

Орално мијерење

Орално мјерење представља врсту мјерења када пацијент држи топломијер у устима. Приликом мјерења прво морамо да провијеримо да ли је пацијент у посљедњих 15 минута, јео, пио или пушио цигарете, или да ли се можда у посљедњих 45 минута купао. Када смо то све провијерили приступамо мјерењу, стављамо пацијенту топломијер у усну шупљину у подручје топлинских џепова. Мјерење да би било валидно треба да траје измедју 8-9 минута, и приликом мјерења нормална тјелесна температура је 36.5 ºC, - 37.5 ºC.Припрема материјала за ово мјерење је иста као и код аксиларног мјерења, термометар се мора дезинфиковати.Техника овог мјерења је у томе што се термометарт стави испод језика болеснику, болесник затвори усне и дише кроз нос.

Ректално мјерење

Ректално мијерење је мијерење температуре у ректуму. Да би приступили овом мијерењу, прво морамо да осигурамо приватност пацијента, затим пацијента поставимо Симсов положај и откријем анални регију. Затим припремљен топломијер који смо намазали лубрикантима, ставити у анални отвор пацијента, код одраслих топломијер ћемо ставити 4-5цм, код дијеце мало мање 2-3цм. Да би мјерење било валидно треба да траје 5 минута, и при том нормална температура би требала да буде 36.5 ºC - 37.8 ºC.

Техника мјерења:- температурни дио живиног термометра се намаже стерилним вазелином- болесник се постави у бочни положај- медицинска сестра навлачи рукавице и затим туферима раставља глутени мишић- пажљиво увуче термометар у анални отвор- термометар се током мјерења придржава руком- овако мјерење температуре увијек је више од аксиларне од 0.5 – 1 ºC.

Мјерење на менбрани тимпани

Мјерење на мембрани тимпани, приликом овог мијерења пацијента треба да смјестимо у удобан положај, тако да нам ухо буде лако доступно. Ставити заштитну капицу на топломијер, и лагано ставити топломијер у ушну шупљину и пристиснути дугме за мјерење. По завршетку мјерење извадити топломијер и очитати вриједност. Овај вид

5

мјерење је најбржи јер, нема тачно одредјено вријеме мјерења, све у зависности од брзине апарата. При овом мјерењу нормална тјелесна температура треба да је 36.5 ºC - 37.5 ºC.

1.1.1. Повишена тјелесна температура

Повишена тјелесна температура се дијели на :

- АФЕБРИЛНА (36.0 ºC - 37.0 ºC)

- СУБФЕБРИЛНА (37.1 ºC - 38.0 ºC)

- ФЕБРИЛНА (38.1 ºC - 39.0 ºC)

- ВИСОКОФЕБРИЛНА (39,0ºC и више)

1.1.2. Узроци повишене температуре

Узроци повишене тјелесне температару су следећи:

- изложеност сунцу и врућини- инфекције- пропадања ткива у организму- болести ЦНС-а- ендокрини поремећаји- анемија- феокромоцитет- примјена лијекова- пирогене ствари унијете у организам приликом трансфузије

1.1.3. Потребна интервенција здравствених радника

1. Смањење производње топлине

2. Повећано одавање топлине у околину

3. Проматрање пацијентова стања

4. Одржање оптималне удобности болесника

Здравствени радник приликом приступа пацијенту који има повишену температуру за задатак има првенствено да температуру смањи за 1 ºЦ. Интервенције којима мора да

6

приступи су, за почетак смањити производњу тјелесне температуре, тј. повећати губитак тјелесне температуре кроз разне поступке (регулација микроклиматских услова у околини (радијација), довођење хладног зрака – вентилатори (конвекција), туширање пацијента у млакој води, стављање облога од млаке воде (дланови, стопала) , кондукција, купање пацијента у купкама млаке воде (евапорација). У случају да ови поступци не помажу здравствених радник је дужан да приступи даљој интервенцији. Најчешће се користе лијекови ако се не успије са већ наведеним методама.

1.1.4. Температурне криве

Febris continua

Данима повишена тј.температура варијације су унутар 1ºЦ, обично прати инфективне болести ( тифус, грам-нег.пнеумоније).

Слика 1. Кривуља Febris continua

Febris remittens

Дневне осцилације у температуру веће су од 1ºЦ, најнижа се не спушта испод 37ºЦ (салмонелоза).

Слика 2. Кривуља Febris remittens

Febris intermittens

7

Дневне осцилације темпертуре веће су од 1ºC, најнижа температура се спушта испод 37ºC (милијарна, ТБЦ, интермитентна бактеријемија)

Слика 3. Кривуља Febris intermittens

Febris recurens

Појава повишене тј.температуре након неколико дана без температуре (измјењивање раздобља повишене и нормалне температуре).

Febris ephemeris

Једнодневна или дводневна висока температура због благог пролазног инфекта, мањег захвата и сл.

Febris undulans

Измјењивање поступних успона и падова температуре. До субфебрилних или афебрилних вриједности ( кривуља има валовит облик ).

1.1.5. Позитивни и негативни ефекти високе температуре

Позитивни ефекти:

- Ослобађају се ендогене пирогене твари које потичу ослобађање лимфоцита Т и Б и стварање интерферона

- Поспјешује се фагоцитоза

- Поспаност поспјешује да човјек већину енергије троши на борбу против инфекције

Негативни ефекти:

- Немир и нелагода

- Повишена потрошња кисеоника

8

- Повећане калоријске потребе

- Дехидрација

- Неуролошки учинци

- Промјене у фреквенцији пулса, дисања и крвног притиска.

1.2. Пулс

Пулс представља срчани ритам. Срце сваким својим откуцајем пумпа крв према свим дјеловима нашег тијела, омогућавајући нормалан рад организма. Пулс се прилађава свакој нашој активности, било физичкој или психичкој. Да би се организам додатно снабдио кисеоником и храњивим материјама преко крви, пулс се мање или више повећава. У току јаких физичких напора пулс може да се повећа до једне природне границе која је за сваког човјека индивидуална. Та граница се назива максимални пулс.

1.2.1 Каква вам је форма такав вам је пулс

Разлика између оних који су утренирани и оних који нису је у реакцији срца (и цјелог кардиоваскуларног система) на напор. Неутренирано срце је мање и при физичком напору оно покушава да испумпа што више крви. Како није у стању да испуни очекивања организма за кисеоником, особа се брзо задише и умори. Зато један спортиста има веће срце које ”спорије ради”, али пумпа више крви.

1.2.2. Процијена пулса и палпација

Пулс је низ валова притиска у артеријама системног крвотока, насталих потискивањем крви контракције лијеве плућне коморе. Пулс одговара фреквенцији срца (броју контракција у минути). Најчешће се мијери палпацијом површинских артерија испод којих се налази чврста подлога. Пулс се опипава са три прста, најчешће на радијалној и каротидној артерији.

9

Слика 4. Мјеста палпације на периферним артеријама

Фреквенција пулса означава број откуцаја у једној минути. Нормална фреквенција пулса овиси о низу различитих фактора као што су доб, спол, болести и сл. Нормална фреквенција пулса у здравих особа овисно о доби приказана је у таблици.Фреквенција пулса већа од горње границе назива се тахикадија, а испод доње границе брадикардија.

Слика 5. Фреквенције пулса у зависности од доби

10

1.2.3. Патолошка стања пулса

Тахикардија - је назив за повећање броја откуцаја срца (срчана фреквенција) изнад физиолошке границе. Код човјека физиолошка граница овиси о животној доби, а код одраслих људи она износи више од 100 откуцаја у минути. Повећање срчане фреквенције може бити дио физиолошких појава у тијелу човјека. Примјери тога су тахикардија као посљедица појачаних метаболичких потреба (нпр. физички напор), посљедица пада крвног притиска (рефлексна тахикардија) или тахикардија као посљедица стимулације срце изравно живцима и хормонима симпатичког живчаног система (нпр. код психичке напетости или страха). Тахикардија може настати и због патолошких процеса срца или патолошки процеса које примарно не захваћају срце (нпр. ендокрини поремећаји, поремећаји равнотеже електролита).

Тахикардије се могу подијелити у:

- синусна тахикардија - тахикардије најчешће настале у склопу нормалних физиолошких процес (напор), или као компензација посљедица (нпр. анемија, хиповолемија, хипотензија), или као посљедица патолошких процеса (нпр. хипертиреоза)

- вентрикуларна тахикардија - патолошке аритмије срца којих је узрок у комори срчаног мишића

- суправентрикуларна тахикардија - патолошке аритмије срце којих је узрок у срца, али није у комори срчаног мишића (има изузетака због традиционалних разлога)

Слика 6. Кривуља тахикардије

11

Брадикардија - је симптом који представља смањање броја откуцаја срца (срчане фреквенције) одраслог човека на мање од 60 откуцаја у минуту. Физиолошки опсег срчане фреквенције одраслог човека је до 60-90 откуцаја у минути. Код одојчета, брадикардија се дефинише као фреквенција мања од 100 откуцаја срца у минути (физиолошки опсег од 100-160 откуцаја у минути).Брадикардија је најчешће без других симптома, док фреквенција срце не падне испод 50 откуцаја у минути, иако код тренираних здравих спортиста може бити и мања од 50 откуцаја и без симптома. Симптоми брадикардија могу бити омаглице, умор, слабост, палпитације, нелагодност у грудима.Брадикардија може бити узрокована болестима срца или поремећајима који не захватају примарно срце, као што су нпр ендокрини поремећаји, поремећаји равнотеже електролита и др.

Слика 7. Кривуља брадикардије

Аритмија - је ненормални срчани ритам, а обично укључује неправилности у фреквенцији и редоследу што се може јасно видети на ЕКГ-у. Назив аритмија није правилан јер дословно преведено значи "без ритма" - уместо речи "аритмија" подеснији би био назив "дисритмија", међутим он се не користи него се користи назив аритмија. Све аритмије, а поготово оне хроничне могу бити опасне. Неправилним радом срца оно не обавља своју функцију задовољавајуће, што штети организму, а осим тога, срце се оптерећује, угрожава само себе и може доћи до развоја озбиљнијег оштећења срчаног мишића. Хронична аритмија може оштетити и ослабити срчани мишић.

Слика 8. Кривуља аритмије

12

Екстрасистоле - се обично јављају у вријеме мировања, а само у ријетким случајевима када срце убрза своје откуцаје. Тако је тјеком екстрасистола често довољно практицирати умјерен физички рад, како би оне престале. На појаву екстрасистола велику важност има и психички став пацијента. Срце има прецизан ритам контракција, те је временски размак између двије систоле увијек исти. Приликом екстрасистоле поремећен је нормалан ритам контракција срца.Од екстрасистола јако често пате особе које су склоне стресу, нервози и јаким емоцијама.

Слика 9. Кривуља ехтрасистоле

1.3. Дисање

Жива бића уз неколико изузетака, троше за основне хемијске процесе кисеоник. Код размјене хемијски процесе настаје угљен диоксид који се мора избацити из организма. Измјена кисеоника и угљен диоксида измедју организма и његове околине назива се дисање или респирација. Код човијека су органи за дисање: нос, ждријело, гркљан, душник, бронхи и плућа. Плућа су градјена од мјехурића (алвеола). Зидове алвеола чине станице епитела, кроз који се врши измјена гасова. Плућа се налазе у потпуној затвореној грудној шупљини. Кроз удисања зрака грудни кош се шири због скраћивања вањских медјуребралних мишића. Плућа слиједе ширење грудног коша, волумен им се повећа, притисак зрака у плућима пада испод атмосферског и долази до струјања зрака од мјеста већег према мјесту мањег притиска тј. извана плућа (удисај, инспирација). Обрнуто код мирног дисања, када мишићи попусте, грудни кош због еластичности смањује волумен, притисак у плућима расте и зрак струји према ван (издисај, експирација). Код појачаног дисања издисаји се поспјешују дјеловањем унутарњих медјуребарних мишића.

13

Дисањем управљају живчани центри у продуженој мождини преко живаца, који опскрбљују мишиће за дисање. Физиолошки подражај за центар дисања је количина угљен диоксида у крви. Свака промијена количине угљен диоксида у крви образује се у фреквенцији и дубини дисања. Функцију центра за дисање могу промијенити многи живчани утицаји с различитих дијелова тијела.

1.3.1. Основни појмови

Основни појмови који се јављају када говоримо о дисању су :

- Еупнеја је тихо нормално дисање, 12 – 20/мин.

- Диспнеја је отежано дисање

- Тахипнеја је убрзано дисање

- Брадипнеја успорено дисање

- Апнеја је престанак дисања

1.3.2. Патолошки облици дисања

Хиперпнеја је повећање плућне вентилације, количине ваздуха која у јединици времена проциркулише кроз алвеоле плућа. Настаје у условима дубоког и убрзаног дисања.

Хипопнеја смањени минутни волумен због смањења фреквенције и/или дубине дисања

Ортопнеја је диспнеја присутна у лежећем положају, а смањује се или нестаје у усправљањем тијела.

Астматично дисање је такво дисање када је експирације односно издисај јако отежан.

Куссмаулово дисање – изразито тешко, дубоко дисање, пацијент се користи помоћном дисним апаратима

Цхеyне-Стокесово дисање – у почетку је ослабљено, поступно постаје све дубље и дубље, те долази до размјерно дуготрајног престанка дисања (15-40 с), те се све поново понавља.

Биотово дисање – неправилно дисање по ритму, фреквенцији и дубини. Најчешће су присутне апнеје које се смјењују с неколико плитких и неправилних удисања.

14

1.3.3. Нормалне и патолошке законитости развоја

Параметар Нормално ПатолошкоФреквенција 12-20/min Брадипнеја, тахипнеја, апнејаРитам Уједначено Изразито неправилноДубина Уједначено Површно, продубљеноЗвукови Тихо Свира, стридорБол Безболно Бол током удахаНапор Без напора, укупна потрошња

енергије је 2-4 %.Субјективно тешко, активан инспириј и експириј, за дисање потребно 30% укупне потрошњље енергије

Диспнеја Физиолошки (при напору) Непримјерена напору

1.3.4. Процијена дисања повриједјеног пацијента

Код процјене дисања, одређује се брзина дисања (фреквенција) током једне минуте, затим дубина дисања те ритам. Код основне процјене дисања постоји правило: ГЛЕДАЈ, СЛУШАЈ и ОСЈЕЋАЈ.Процјена дисања проводи се током 10 секунди код почетне процјене пацијента.

Приликом провјере дисања потребно је гледати одизање грудног коша, какво је то одизање, обострано, нормално или се не диже правилно (нпр. одиже се само једна страна грудног коша), да ли постоје парадоксални покрети грудног коша или су покрети нормални (грудног кош се приликом удисаја прошири а приликом издисаја спусти) или су покрети потпуно одсутни тј. нема одизања грудног коша. Да би то могли установити, приликом провјере дисања добро је ставити длан ваше руке на доњи дио грудног коша како би могли пратити помицање.

Дисање производи звукове тј. оно је чујно. Ако се спасиоц нагне над лице унесрећене особе, погледом према грудног кошу може чути дисање ако оно постоји. При том положају, на свом лицу може осјетити струјање зрака које дисање производи. Брзина дисања или фреквенција је број удисаја особе током једне минуте. На основу процјене брзине можемо закључити да ли је дисање нормално, брзо или споро.

ПАРАМЕТРИ НОРМАЛНЕ ФРЕКВЕНЦИЈЕ НЕНОРМАЛНЕ ФРЕКВЕНЦИЈЕ

Одрасла особа 10-20 < 8 i > 24Мало дијете 15-30 < 15 i > 35Дојенче 25-50 < 25 i > 60

1.4. Крвни притисак

Крв се из срца до свих станица преноси крвним жилама, артеријама. Притисак који крв врши на зидове артерија назива се артеријским крвним притиском. Са сваким откуцајем срца (60-70 пута у минути), крв се под притиском убацује у артеријски систем. У том тренутку је крвни притисак највиши и назива се систолички притисак. У периоду између

15

два откуцаја, када се срце одмара, крвни притисак је нижи и тада се назива дијастолички притисак.

Вриједност крвног притиска увијек се изражава с двије бројчане вриједности. Прва, виша вриједност, увијек представља систолички притисак, а друга, нижа вриједност, представља дијастолички притисак. Јединица у којој се изражавају вриједности крвног притиска је милиметар живе (mmHg). Правило је да се вриједност крвног притиска записује тако да се напише нпр. 120/80 mmHg, што значи да је 120 mmHg систолички, а 80 mmHg дијастолички тлак.

Вриједности крвног притиска током дана благо варира. Притисак је најнижи за вријеме спавања, а благо порасте након устајања и у ситуацијама узбуђења, нервозе, физичке активности, узимања кофеинског напитка или након пушења цигарете. У здравих особа оптимална вриједност крвног притиска требала би бити испод 120/80 mmHg. Ако је крвни притисак изнад 140/90 mmHg, ради се о повишеном крвном притиску – хипертензији. За особе које болују од шећерне болести, за оне који имају болест бубрега или срца те за оне које су пребољеле мождани удар циљне вриједности крвног притиска су испод 130/80 mmHg. Под ниским крвним притиском или хипотонијом се сматрају вриједности крвног притиска мање од 105 према 60 mmHg. Ова граница није фиксна као што су границе код високог крвног притиска, него може бити индивидуално помјерена. Низак крвни притисак није болест. Тек када се појаве додатни симптоми као што су несвјестица прије свега у јутро, брзо умарање, али и мањак апетита, смањена концентрација, нервоза, повећана потреба за сном, зујање у ушима, проблеми са дисањем и депресија, низак крвни притисак постаје субјективно проблематичан.

За мјерење крвног притиска постоје два типа мјерача. Први су механички у које спадају живин апарат за мјерење притиска и апарат на перо (анероидни апарат за мјерење притиска), а другу скупину чине дигитални тлакомјери. Живин тлакомјер је најстарија врста уређаја за мјерење крвног притиска. Његов једноставан механизам ради на принципу гравитације и омогућује прецизно мјерење, без потребе за редовитим подешавањем.

Здрав стила живота помаже спријечавање или одгађање настанка хипертензије. И с високим вриједностима крвног притиска, комбинација здравог стила живота и оптималних лијекова може помоћи у регулацији крвног притиска и смањењу ризика од потенцијално опасних компликација хипертензије. Снижавању притиска погодује смањен унос соли храном, регулација тјелесне тежине, престанак пушења и узимања алкохола те редовито бављење спортским активностима.

1.4.1 Физиологија крвног притиска

Основни чиниоци одржања нормално крвног притиска су :

- минутни волумен лијеве коморе срца

16

- свеокупни волумен крви у артеријској циркулацији

- отпор артериолама

- вискозитет крви

- еластицитет крвних жила

1.4.2. Нормалне вриједности крвног притиска

ПРИТИСАК ВРИЈЕДНОСТИСистолички 100 – 150 mmHgДијастолички 60 – 95 mmHgПулсни притисак 40 – 55 mmHg

1.4.3. Систолички и дијастоличи притисак

Систолни (максимални) крвни притисак јавља се у артеријама после 0.1 - 0.2 с од почетка систоле и износи 15.96 – 18.62 кПа (120 – 140 mm Hg). Нормалан систолички притисак израчунавамо тако што 111 саберемо са једном трећином животне доби и тако добијемо, праве и оптималне вриједности крвног притиска.

Дијастолни (минимални) јавља се у артеријама на крају дијастоле комора, а износи 7.98 – 10.64 кПа (60-80 mm Hg). Нормалан дијастолни притисак се израчунава тако што број 68 саберемо са једном петином животне доби, и број који добијемо представља најоптималнију вриједност нашег крвног притиска.

1.4.4. Хипертензија и хипотензија

Хипертензија или високи притисак је болест у којој је трајно повишен притисак крви у артеријама.

Познато је како артеријски притисак није стална него пулсатилна вриједност те се непрекидно мијења током 24 сата, и то од највиших вриједности током систоле (систолички артеријски тлак) до најнижих вриједности за вријеме дијастоле срца (дијастолички артеријски тлак). Ако су те вриједности повишене у односу на прихваћене границе, такво стање називамо хипертензијом. Вриједности нормалног артеријског притиска су арбитрарно одређене те варирају између појединих држава и здравствених система, али су ипак најшире прихваћени критерији Свјетске здравствене организације (СЗО) према којима се вриједности систоличког артеријског притиска више или једнаке

17

140 ммХг и/или дијастоличког артеријског притиска више или једнаке 90 ммХг, добивене у три узастопна, адекватна мјерења током 1-3 седмице сматрају хипертензијом.

Иако је до данас описано педесетак различитих разлога повишеног артеријског притиска, ти секундарни облици могу објаснити само око 5% случајева болести. Дијагностицирање хипертензије додатно је комплицирано одређивањем тачних вриједности артеријског тлака, како због промјењивог, пулсативног карактера артеријског притиска, тако и због дневних осцилација које увелике овисе о околностима у којима се јединка налази.

Хипотензија у медицини и физиологији означава притисак испод нормалног. Хипотензија се појављује на пример код мишићног тонуса, ликвора (церебрална х.), интраокуларног притиска или код крвног притиска.

Низак крвни притисак се дефинише као вриједност крвног притиска која је нижа од нормално очекиване за поједину особу у одређеним условима. Вриједности крвног притиска разликују се зависно од активности, година старости, љекова и здравственог стања.

Хипотензија се дефинише крвним притиском мањим од 100/60 ммХг измјереним више пута у амбулантним условима уз постојање симптома (умор, поремећај сна, вртоглавица, несвестице, анксиозност или депресија, осјећај јаког лупања срца, знојење) и одсутност других болести. Осим трајно присутног ниског крвног притиска (хронична примарна, идиопатска) коме се не може открити узрок, постоји секундарна хипотензија узрокована разлицитим болестима, стањима и лековима, и акутна стања с наглим падом крвног притиска од којих су ортостатска (постурална) и постпрандијална хипотензија најучесталије.

Трајно низак крвни притисак ријетко је показатељ озбиљног здравственог поремећаја, тело се на њега прилагоди и често не узрокује симптоме. Проблем настаје код наглог пада притиска када мозак и други витални органи остају без снабдевања крвљу и немају времена за прилагођавање. У том случају може настати вртоглавица, слабост тијела, поремећај вида па и кратка несвијест (синкопа).

1.4.5. Методе мјерења крвног притиска

Механички апарат за мјерење крвног притиска

Поставите манжетну око надлактице, не прејако, толико да испод ње можете ставити вршак прста. Будите сигурни да је доњи руб манжетне 2,5 цм изнад лакатне јаме. Ставите стетоскоп у уши пазећи да су гумени делови који улазе у уши усмерени према напред. Поставите мембрану стетоскопа на унутрашњу страну лакта - у лакатне јаму.

18

Брзо надувајте манжетну која је већ постављена на надлактици стишћући гумену пумпицу и то за 30-40 јединица изнад задње измерене вредности систолног притиска. Не дувајте манжетну полако, јер можете добити лажне вредности. Полагано отпуштајте вентил, по 2-3 милиметра у секунди. Немојте га отпуштати пребрзо, јер нећете моћи одредити праву вредност. Како полако издувљавате манжетну отпуштајући вентил, након тишине, у једном тренутку чути ћете куцање срца. Пажљиво слушајте појаву првог тона и прочитајте вредност у том тренутку. Та вредност је вредност систолног притиска.Наставите једнаком брзином отпуштати вентил, слушајући куцање срца. Концентришите се на тренутак када се куцање више не чује и прочитајте вредност у том тренутку. Та вредност је вредност дијастолног притиска.Запишите измерене вредности, прво систолни, а потом дијастолни притисак. (нпр. 120/80)

Слика 10. Механички апарат за мјерење крвног притиска

Аутоматски апарат за мјерење крвног притиска

Поставите маншету око надлактице, не прејако, толико да испод ње можете ставити вршак прста. Будите сигурни да је доњи руб маншете 2,5 цм изнад лакатне јаме . Укључите уређај.Маншета ће се почети надувавати након притиска на одговарајућу типку. Ако се ради о полуаутоматском моделу, маншету ћете напухати уз помоћ гумене пумпице. Након што је маншета напухана, аутоматски механизам ће полако смањивати притисак.Како се маншета се полагано празни, ви проматрајте екран како бисте очитали вриједности притиска. На екрану се на крају мјерења исписују обје вриједност, и систолички и дијастолички притисак. Запишите измјерене вриједности, прво систолички, а потом дијастолички притисак. (нпр. 120/80) . Притисните типку за потпуно испуштање зрака из маншете. Ако желите поновити мјерење, причекајте 2-3 минута прије поновног надувавање маншете.

19

Слика 11. Аутоматски апарат за мјерење крвног притиска

ЗАКЉУЧАК

Витални знаци представљају одраз животних функција у организму и измјене материје и енергије у истом. Сваки здравствени радник мора да познаје све виталне знаке, како би могао да помогне пацијенту у случају неке несреће, и да на тај начин одреди његово

20

здравствено стање. Прво што смо објашњавали је тјелесна температура, здравствени радник, мора да познаје све превентивне мијере скидање високе тјелесне температуре. Сваки здравствени радник, мора да зна како и на које начине може да измјери тјелесну температуру пацијенту.

Други витални знак који смо описали је дисање, здравствени радник, при самом слушању пацијента, требао би да зна у каквом је пацијенту стању, јер разлике у нормалном дисању, и дисању које има патолошке промијене је очито. Што се тиче дисања, здравствени радник, мора да познаје нормално дисање а и да зна да препозна одступања од нормалног дисања. Трећи витални знак који смо описали је пулс, пулс је оно што најприје очитамо када видимо повриједјеног пацијента, ако осјетимо пулс, можемо да знамо да ли је пацијент жив или мртав, јер то је оно што се увијек примјети, приликом палпације. Дисање може да буде успорено, па да га и не осјетимо, температура зависна од неких других фактора, али пулс је увијек ту. Сваки здравствени радник, мора да познаје све тачке палпације и начине провијеравања пулса код пацијента. А при томе мора да познаје и фреквенције пулса, како би уочио неке могуће поремећају у фреквенцији пулса. Четврти витални знак је крвни притисак, здравствени радник мора да познаје све методе мијерења крвног притиска, поред тога мора да зна шта је то крвни притисак и које су то нормалне вриједности. Здравствени радник треба да је спреман и да зна да искористи све методе, како би помогао пацијенту који има повишен (хипертензију) или снижен (хипотензију) притисак.

Дужност сваког здравственог радника, је да након прегледа свих витални знака процијени стање пацијента, јер само на тај начин можемо да добијемо тачну слику о пацијентовом стању.

ПРАКТИЧНИ ДИО

21

ЛИТЕРАТУРА

22

Током мог боравка на пракси, имала сам контакта са свим видовима посматрања болесника. Па тако и са посматрањем виталних знакова код болесника. Оно што сам научила на пракси је било мјерење и палпација пулса код болесника. После савладане теоријске области о томе, брзо сам се снашла и лагано то урадила. Пулс се испитује пипањем артерија (палпација пулса). Палпација се може извести на различитим артеријама, на местима где се артерије налазе поткожно, а испод њих је чврста подлогакост. Такве артерије су a.femoralis, a. temporails, a. brahialis, a. radialis i a. dorsalis pedis. Из практичних разлога пулс се палпира на a. Radialis. После тога смо морали да научимо да мјеримо температуре на више начина, па смо тако током праксе савладали све видове и начине мјерења тјелесне температуре. Једна од тежих ствари, које смо научили на пракси, је процијењивање дисања код пацијента, да на основу слушања пацијента процијенимо које проблеме болесник или пацијент има. Бројали смо респирације како би могли да процијенимо у каквом стању је болесник. Наравно имали смо додира и са мјерењем артерисјког крвног притиска, већина нас је то знала већ из живота, па није било проблема да то савладамо. Мјерење притиска се обавља тако што болеснику ставимо манжетну на надлактицу. Ставимо стетоскоп у уши пазећи да су гумени делови који улазе у уши усмерени према напред. Поставите мембрану стетоскопа на унутрашњу страну лакта - у лакатну јаму. Дувамо гумену пумпицу док не достигнем одређени број на апарату, и полако попуштамо зрак. Када откуцаји почну то горњи или систолни притисак, а када откуцаји престану то је доњи или дијастолни притисак. Манжетну скидамо са болесникове руке и уписујемо вриједности притиска у температурну листу. Уписујемо тако што прво записујемо систолни па дијастолни (125/85).

1. Баљозовић, А. и сарадници; (1999): Здравствена нега 2, Завод за уџбенике, Београд

2. Хеллнер, Х; Нисен, Р; Восссцхулте, К; (1960): Уџбеник хирургије, Медицинска књига, Београд-Загреб

3. Костић, А и сарадници ( 1989): Медицинска енциклопедија, другим том Ј-П; Свијетлост, Сарајево

4. Прлић, Н; Жуљ, М; (1995): Здравствена њега: приручник за ученике средњих медицинских школа; Школска књига, Загреб

5. Вукадиновић, Дј; Фиштер, В; Рабадјија, Л; (1956): Популарни медицински лексикон, Новинарско издавачко подузеће, Загреб

23