Марија МонтесориНачин и значај рада

• Марија Монтесори (итал. Maria Montessori) рођена је 31. августа 1870. у Кјаравалеу, у Италији. Преминула је 6. маја 1952. у Нордвику, у Холандији.

• Била је италијанска лекарка, образовни радник и педагог, филозоф и човекољубац.

• Најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори“, који се бави децом од рођења до адолесценције.

• Њене образовне методе се и данас примењују у великом броју државних и приватних школа широм света.

• По завршетку основне школе, школовала се на Регионалном техничком институту „Леонардо да Винчи“ у Риму, са намером да постане инжењер.

• Уз помоћ папе Лава XIII уписала се на одсек за физику, математику и природне науке Универзитета у Риму.

• Након дипломирања, уписала је медицински факултет на Универзитету „Ла Сапијенца“ у Риму и постала прва жена у Италији која га је завршила.

• 1896. запослила се у болници „Сан Ђовани“ у склопу Универзитета и те исте године представљала је Италију на Међународном конгресу за права жена.

„Они (пацијенти) осећају кад неко заиста брине о њима... само виши слојеви имају предрасуде по којима жена не може водити користан живот.“

• У новембру 1896. године је примљена као асистент у болници „Санто Спирито“ у Риму, где се бавила сиромашним слојевима, а посебно њиховом децом.

• 1897. добровољно је приступила истраживачком програму на психијатријској клиници Универзитета у Риму, где је радила са Ђузепеом Монтесанијем, својим будућим супругом.

• Поставши члан психијатријске клинике, почела је да се интересује за образовање “ретардираних” и “назадних”.

• Монтесори је схватила да та деца, пошто нису имала никаквог намештаја у скромним просторијама у којима су живела, вапе за чулном мотивацијом и активношћу руку.

• Током 1897. и 1898. године Монтесори је покушала да прошири своја знања похађањем курсева педагогије, читајући Русоа, Песталоција и Фребела. • 1837. Фребел је основао вртић у којем је нагласак био на игри у раном добу живота. У тој школи Фребел је развио низ образовних играчака које је називао „даровима“, а који су и касније остали познати као „Фребелови дарови“.

• Играње Фребеловим поклонима у раном детињству, инспирисало је чувеног америчког архитекту Френка Лојда Рајта да пројектује нека од најзначајнијих архитектонских дела.

Кућа на водопадима у Конелсвилу, Пенсилванија, САД, 1936.

Гугенхајм музеј, Њујорк, САД, 1959.

• 1898. позвана је да одржи предавање на образовном конгресу у Торину о обуци хендикепираних лица. Ту је заступала спорну теорију да недостатак одговарајућег старања о назадној и психички узнемиреној деци узрокује њихово касније преступништво.

• Монтесори се следеће године обратила Националном педагошком конгресу, представљајући своје виђење реформе друштва и политичке економије кроз реформу образовања.

• Рад у “Ортофреничкој школи” (итал. Scuola Ortophrenica) која се старала о деци са широком лепезом различитих душевних поремећаја представљао је прекретницу у Монтесорином животу. Постала је образовни радник.

• Итар и Сигин (Jean Marc Gaspard Itard, Edouard Seguin), су били француски лекари који су имали велики утицај на Монтесори у овом периоду.

Дивље дете (L'Enfant sauvaдe), Франсоа Трифо, 1970.

• “Прво чудо Монтесори” – осморо “назадних” ученика Ортофреничке школе који су се пријавили за државни испит читања и писања не само да су положила, него су њихове оцене биле изнад просека.

• 1901. Монтесори је напустила Ортофреничку школу и започела самосталан рад у областима образовне филозофије и антропологије. • 1904. је прихватила положај предавача у Педагошкој школи Универзитета у Риму, на којем је остала до 1908. године. На једном предавању је говорила својим студентима:

„Предмет наших изучавања је човечанство; наша сврха је да постанемо учитељи. Е, оно што заиста чини учитеља је љубав за људско дете; јер љубав је оно што од друштвене дужности образовног радника чини вишу свест о мисији.”

6. јануара 1907. године отворила је „Дечију кућу“ (итал. Casa dei Bambini).

„Имала сам тада чудан осећај који је учинио да нагласим да је у питању почетак подухвата о којем ће једног дана цео свет говорити.”

• До 1908. године већ је постојало пет „дечијих кућа“, четири у Риму и једна у Милану.

• У лето 1909. године одржала је први курс за око 100 студената, а њени записи и белешке претворени су у књиге „Научна педагогија“ и „Дечија кућа“.

„Дечија кућа“је убрзо преведена на преко 20 језика, а 1946. поново је објављена, овај пут под насловом „Откриће детета“. Под тим насловом је преведена и на српски језик тек 2001.

Полазни став Марије Монтесори се често изражава реченицом:

„Помози ми да то урадим сам!“

Монтесори метод

• Циљ сваког система образовања не би требало да буде усвајање чињеница од стране детета, већ подстицање и неговање његове природне жеље за учењем.

• Ова унутрашња мотивација формира се у првим годинама живота и то је полазна основа методе Марије Монтесори.

Монтесори педагогија

• Развијена је на схватању да се психички развој детета заснива на коришћењу природних потенцијала, у виду периода повољних за стицање одређених вештина и знања, у току којих је дете заинтересовано за усвајање и понављање одређених радњи, са циљем усавршавања одређене вештине или стицања одређеног знања. Ови периоди су названи периодима осетљивости.

Периоди осетљивости

1. Период од рођења до 6 година, са два потпериода, од рођења до 3 и од 3 до 6 година

2. Период од 6 до 12 година, са два потпериода, од 6 до 9 и од 9 до 12 година

3. Период од 12 до 18 година, са два потпериода, од 12 до 15 и од 15 до 18 година

4. Период од 18 до 24 године, са два потпериода, од 18 до 21 и од 21 до 24 године

• Периоди осетљивости трају одређени временски период и онда заувек нестају.

• Док један период траје, дете бира одређене предмете из околине и развија се активно их користећи.

• Интересовање детета за одређену активност и упорно понављање те активности праћено задовољством, поуздан су знак да дете користи неки од периода осетљивости.

• Када је у периоду осетљивости, дете брже и лакше сазнаје о свету око себе, не умарајући се, у односу на друге периоде у животу када је за исте активности потребан додатан напор и када оне нису извор задовољства.

• Уколико се образовање и васпитање заснива на периодима осетљивости и ако су обезбеђени услови за њихово активно коришћење, дете је у стању да искористи оптимално своје капацитете и успешно се припреми за следећу фазу развоја.

• Уколико дететова средина не одговара периодима осетљивости, односно ако му се док је у одређеном периоду не налазе на располагању одговарајуће активности у околини, или је дете онемогућено у одређеној активности, долази до поремећаја у развоју.

• Наравно, неће се свој деци ови периоди поклапати тачно у датум; зато децу треба посматрати, пратити њихов развој и приметити када дође до тренутка њихове спремности за одређено учење.

• Монтесори сматра да је дете са три године већ поставило темеље своје личности и да му је тек тада потребна спољашња помоћ у школском образовању. • У књизи „Упијајући ум“ Монтесори тврди: „Његова достигнућа су толика да се слободно може рећи: малишан који са три године полази у „школицу“ већ је мали човек.”

• Психолози тврде да су наше способности, у поређењу са способностима детета, веома оскудне. Да бисмо успели у ономе у чему је дете успело током прве три године живота, нама, одраслима, требало би шездесет година напорног рада. ... Ипак, оно ни тада није исцрпeло моћ коју поседује: да „упија“ из своје околине.

• У Монтесорине „Дечије школе“ обично су полазила деца старости око 3 године. Иако су им родитељи били неписмени и припадали нижим слојевима, та деца су без великих тешкоћа савладавала писмо већ до своје пете године. Када би их неко питао ко их је научио томе, она би одговарала: „Учио? Нико ме није учио.“ Полазећи од става да деца „упијају“ из своје околине, учитељи ове школе су дошли до закључка да би им на исти начин требало помоћи да „упијају“ и остале елементе културе —  ботанику, математику, зоологију, географију — и да то чинe са истом лакоћом, не умарајући се.

Одељења узрасно хетерогена

У складу са периодима осетљивости у Mонтесори школи формирају се узрасно хетерогене групе деце где млађи уче од старијих, а старији утврђују знање помажући млађима.

Монтесори учионица

Пространа, светла са светлим намештајем и подовима. Материјал се налази увек на истом месту у просторији.

Мотивација личним развојем, интринзична мотивација

У образовном систему „Монтесори“ нема потребе ни за наградом, ни за казном. Монтесори се супротставља увреженом становишту по којем дете треба већ по почињеној грешци исправљати или чак критиковати. Такође, сматра да награда, која се ионако, осим у систему оцена, у устаљеним школским програмима релативно ретко даје, одузима духовну спонтаност детета. По њеном мишљењу, најбитније је да дете усвоји тзв. „контролу грешке“, тј. да грешку само препознаје и у складу са својим системом вредности отклања у будућим активностима. Оцене су беспотребне и од њих нема никакве користи, сматра Монтесори.

Детету је постављен задатак да уметне гарнитуру цилиндара различитих димензија у округле отворе одговарајућих величина. Једно од деце је уметнуло све цилиндре осим једног, које није могло да стане у преостали отвор, а остали цилиндри су се сви климали у својим отворима. Дете је било приморано да анализира где је погрешило, а истовремено заинтересовано да вежбу понови како би дошло до успеха. Овај прибор је истовремено изоштравао дечија чула и омогућавао контролу грешке, а сви материјали који се налазе у средини треба да одговарају дечијим унутрашњим потребама, да привлаче пажњу и подстичу концентрацију.

Самоконтрола погрешке / васпитач контролише

Сваки материјал има само једну потешкоћу и односи се на само један

проблем. Деца могу преко директне или индиректне

контроле грешке наћи решење или пут до

решења. Преко властитих грешака дете учи и

задатак може решити ако је све претходне добро

решило.

Искуствено учење

Пошто деца „упијају“ из своје околине Монтесори је дошла до закључка да

образовање није резултат рада учитеља, него природни процес који се одвија

спонтано у људском бићу. Дете не учи слушајући речи учитеља, него

сопственом активношћу и искуствима. У тој ситуацији учитељ треба да омогући детету окружење у којем ће само моћи

да учи.

„Одрасли стоје иза а не испред детета” помажући му,

као највећој вредности човечанства, да се развија у

складу са својим интересовањима и темпом.

Наставник помаже  ако постоји неки 

проблем.

Учитељ је посматрач и усмерава ученика

У складу са идејом да "деца треба да буду слободна и уче кроз сопствену активност“,ученик формира свој "циклус активности"

Истраживање природе и друштва

Језик и комуникација

Креативност, машта и уметност

Математика

Слобода кретања и рада

Не само да дете може слободно да бира и понавља активности које одговарају индивидуалним унутрашњим потребама и које воде корисном циљу, већ мало по мало учи како да започне, изврши и заврши одређену активност, како да се концентрише и буде стрпљиво и тако сваки пут по мало превазилази некоординисане покрете и унутрашње инстинкте (да отме другом детету материјал из руке, да згази преко туђег тепиха за рад, да одустане од вежбе) и постаје боља, вреднија и смиренија особа (Montessori, 1912).

Слобода дата детету у Монтесори окружењу омогућава му да доноси различите одлуке. Оно одлучује: са чим ће радити, где ће радити, колико пута ће поновити вежбу, да ли ће и колико дуго чекати на одређени материјал ако га користи неко други, да ли ће радити самостално или са другим дететом, да ли ће се прикључити групним активностима, да ли ће и како тражити помоћ или савет. Дакле радећи само са једним материјалом, дете доноси низ одлука, чиме вежба позитивну снагу воље.

Оваквом концепцијом рада, свако дете има могућност да у потпуности развија своје потенцијале и постане независна,

самосвесна и сигурна особа. 

Навике, вештине и знања које дете усваја у Монтесори околини, помоћи ће му да

ради ефикасније, запажа пажљивије, да се концентрише успешније и да се лакше

снађе у новим ситуацијама, без обзира где се налазило.

• 1912. године учења Марије Монтесори доживела су велику експанзију.

• Након што се 1917. вратила из САД, Марија се преселила у Шпанију, у Барселону, где је за њу организована „Лабораторија семинара педагогије“ (итал. Seminari Laboratori di Pedagogia).

•1929. године основала је удружење „Монтесори“, да би се наставио њен рад.

• Монтесори је желела да оснује трајно средиште развоја своје методе учења, али много тога је спречено појавом фашизма у Европи. До 1933. године све њене школе у Немачкој су затворене.• Исте године, након што је одбила да сарађује са Мусолинијем и програм својих школа у Италији обликује по моделу покрета фашистичке омладине оне су све затворене.

• Избијање грађанског рата у Шпанији је навело Монтесори и њену породицу да из Барселоне пребегну у Лондон, у лето 1936. године. Одатле су пребегли у Холандију.

• 1949. и 1950. била је номинована за Нобелову награду за мир.

• 1951. имала је последњи јавни наступ у Лондону на деветом Међународном конгресу “Монтесори”.

• Године 1939, на позив Индијског теозофског друштва, одлази у Индију, где проводи наредних 7 година. По заврсетку рата, са својим сином, обучава преко хиљаду индијских наставника.

Монтесори у Србији

• Основна обележја су:

интегрални приступ у коме се наглашавају образовни аспекти у оквиру холистичког приступа

отворени систем образовања у коме се дете и установа схватају као отворени системи

диверсификација програма која је резултат различитих потреба и интересовања деце и родитеља

1996. године дефинисана је Национална хуманистичка концепција предшколског васпитања и образовања у Србији.

• Следећи опште тенденције развоја, у Србији је започет процес увођења и развијања Монтесори система.

На нивоу приватног сектора Монтесори школица "Питагора“ у Београду основана је 1995. године.

На нивоу невладиног сектора Монтесори програм је увођен кроз рад

Монтесори школица у оквиру пројекта "Буђење" и то у 10 Монтесори школица у

Србији.

• На нивоу државног сектора - увођење и развијање Монтесори учења у Србији одвијали су се у предшколској установи "Наша радост" у Суботици (2003-2006) у вртићу "Невен".

У овом вртићу је и седиште Монтесори

друштва Србије, основаног 2004.