Л И Ч Н И СТАВ

Шанса: село и КинаНова задуживања нису добродошла

Србији јер она прете озбиљном дужничком кризом, и на крају

економским ропством

Србији није лако ни једноставно да се одупре ути- цају светске економске и финансијске кризе. Све је извесније да ће њен утицај изазвати додатне нега-

тивне последице на, економским санкцијама и исхитре- ном приватизацијом, већ скоро уништену привреду. Криза ће, због тога, код нас потрајати много дуже не- го што претпостављамо и очекујемо, јер њој тешко мо- гу да се супротставе и најразвијеније и најбогатије зе- мље света. То, међутим, никако не значи да можемо да дигнемо руке и помиримо се са последицама. На- против! Морамо да мобилишемо све наше људске, при- вредне и природне ресурсе, односно направимо страте- гију за ублажавање од „удара” и тако спречимо потпу- но разарање Србије.

У ситуацији када су презадужене и држава, и банке и привреда, па и сами грађани, нова задуживања нису добродошла Србији јер она прете озбиљном дужничком кризом, и на крају економским ропством. Зато, мислим да би најхитнија мера у стратегији одбране од кризе мо- рао да буде репрограм наших великих обавеза према иностраним повериоцима, које ће приспети већ полови- ном 2009. године. Одговорни о томе, нажалост, мало и полугласно говоре, иако рокови за наплату пристижу, а репрограм захтева одређене преговоре и процедуре.

Подразумева се да производња, која је у Србији гото- во „замрла”, као једини начин стварања новог дохотка, захтева и нове инвестиције. Дакле, капитал који ми немамо. Зато, ако је већ неизбежно да се додатно задужу- јемо, морамо строго да водимо ра- чуна о намени средстава и еко- номској оправданости пројеката у које желимо да инвестирамо. И пре него што донесемо одлуку о задуживању да преиспитамо соп- ствене, унутрашње резерве. На- равно, при том мислим на деви- зне резерве, којима сада бранимо курс динара уместо да их пласи- рамо у оживљавање производње, или онај њихов део који је изнет из земље и „чува” се у иностра- ним банкама.

А да бисмо могли да развијамо привреду, ми морамо да имамо развојне банке какве смо имали до насилничке ликвидације чети- ри највеће државне банке. Зато над овим банкама мора најхит- није да се оконча осмогодишњи стечај, а онда да се интегришу у једну јаку развојну банку. Јер, ове банке имају знатан капитал, ко- ји сада није у функцији већ се го- динама уназад орочава код ино- страних банака, а могао би да бу- де пласиран у обртна средства и пројекте у циљу повећања произ- водње, а то значи и запослености.

И профит који остварују бан- ке основане страним капи- талом у Србији, а који је

2008. године достигао фантастич- них 33,7 милијарди динара, треба да буде пласиран у српску привре-

ду уз чију је помоћ и остварен. Наиме, ове банке једним делом зарађују новац из пла- смана, продајући га клијентима, а другим делом из банкарских услуга у области плат- ног промета који је раније обављао Завод за обрачун и плаћања (ЗОП). Ти приходи су веома значајни. Међутим, надлежни орга- ни не реагују адекватно на изношење тако великог профита изван граница Србије, као

Боока ВучиЋ да Раде У интересу тих банака а на рачун ^ властите штете. Зато изношење профита из

земље треба да се ограничи одређеним еко- номским мерама, и чак озакони. У супротном, банке осно- ване страним капиталом у Србији и даље ће овде „обр- тати” наш новац. И бити фаворизоване у односу на до- маће банке, јер њихов профит неће да буде опорезован.

Пољопривреду у условима кризе треба подстицати као најпрофитабилнији део српске привреде, јер њени велики а неискоришћени потенцијали могу значајно да допринесу извозу здраве хране, какву жели цео свет. То може да се оствари заједничким напором ресорног ми- нистарства, локалних самоуправа и банака кроз неко- лико модела кредитирања аграра, а пре свега кроз кон- зорцијуме, или кофинансирањем са заинтересованим партнерима. Замислите какве бисмо ефекте остварили да смо невероватне суме девиза које су протекле годи- не издвојене за увоз разног воћа, па и шљива и јабука по којима је Србија међу најпознатијим произвођачима у свету, усмерили ка српским домаћинима у селима. Или према произвођачима меса, које такође увозимо непотребно, само зато што не постоји добра воља да се озбиљно поради на паритетима у ценама инпута и ко- начног производа.

аа бисмо то остварили, ми међу посланицима у Народној скупштини, која је законодавно тело, мо- рамо да имамо много више представника пољо- еде него сада, којима и иначе припада 27 посла- ничких места.

Осим Европској унији и другим западним тржишти- ма, где српска роба нема очекивани ни задовољавајући пласман, Србија треба да се више окрене ка тржишти- ма источних земаља. Пре свега Руске Федерације, са ко- јом бисмо, поред гасног аранжмана и изградње Јужног тока, само пласирањем све наше робе на вишемилион- ско московско тржиште решили проблем нашег извоза. И где су велике могућности за још интензивнији анга- жман српских грађевинара, који су у Русији познати и уважени по изградњи капиталних објеката. Исто тако, добро је за Србију да што више развија послове са азиј- ским земљама, са Кином која бележи невероватан ус- пон у економском развоју и претендује да ускоро поста- не светска економска велесила, али и са земљама изво- зницама нафте. С њима треба да обновимо кредитне од- носе, заједничка улагања и друге савремене моделе фи- нансирања пројеката од обостраног интереса. Посебно с обзиром на чињеницу да је укупна спољнотрговинска размена у 2008. години износила 23 милијарде евра, и да је покривеност увоза извозом само 47,7 одсто.

У све ове послове треба да укључимо и Србе из ра- сејања са капиталом и везама у свету, пошто је држа- ва враћањем њихових више година блокираних сред- става повратила поверење дијаспоре. О томе како дија- спора удружена са матицом може да допринесе разво- ју отаџбине треба да учимо од земаља као што су Грч- ка, Турска, Израел, Кипар и Јерменија. Србима из дија- споре треба омогућити да учествују у преосталим при- ватизацијама и ангажују своја средства на развоју ту- ризма и изградњи путева као предуслова ове важне и перспективне привредне гране, која вишеструко може да оплоди уложена средства.

На крају, за реализацију свих ових мера неопходан је стабилан курс националне валуте, који је ових дана су- стигао психолошку границу обезвређивања од стотину динара за један евро, и задаје велику главобољу при- вреди и грађанима. Он је, свакако, последица лоше мо- нетарне политике која захтева хитну реформу, јер се од- брана курса динара свела искључиво на интервенцију из девизних резерви. ■

Србија треба да се више окрене ка тржиштима источних земаља. Пре свега Руске Федерације, са којом бисмо, поред гасног аранжмана и изградње Јужног тока, само пласирањем све наше робе навишемилионско московско тржиште решили проблем нашег извоза

5 / 0 2 / 0 9 / Н И Н / 2 9