БогданТирнанић

НаОлимпијске

игре као „највећи светски догађај”

стављена је тачка. Да ли

се свет изменио?

Није

Т и р ( н ) ан и ј а

Крађа и прекрађа

И згледа да су Олимпијске игре за- вршене. Такав сам бар утисак сте- као гледајући телевизију. Што се нас тиче, оне су завршене још пре неко-

лико недеља. Као да нису ни почињале. Отуда не разумем зашто су српски спор- тисти потезали на далеки пут до Пекин- га, града у Кини који има климу на ни- воу гасне коморе. Једино оправдање на- лазим у чињеници да су српски спорти- сти отишли на Олимпијске игре како би поново доказали кретенско правило ба- рона Кубертена да је важно учествовати. Ако неко и победи, тим боље. Тај ће би- ти славан бар до следећег петка. Узгред, не знам за дисциплину у којој нема по- бедника, док сви такмичари добијају злат- не медаље као учесници. Изгледа да је био у праву српски бек, бата Ђора, када је рекао да су олимпијски турнири важни само за екипе из афричких земаља. Јер, иначе, нико не би знао да те земље уоп- ште постоје. Не знам зашто није поменуо и Американце. Ваљда из разлога што они имају обичај да обарају светске рекорде.

Када је већ о њима реч. уверили смо се да већину такмичара те једине преостале светске силе чине Афроамериканци. Они су били ослобођени обавезе да одлазе на антидопинг контроле. Свако зашто има своје зато. Тако да се у причу поново вра- ћају српски такмичари. Док ово пишем (уторак, око подне) српска експедиција је, осим оноликих пораза, освојила и две ме- даље: Ђоковић бронзу, а Чавић сребрну. То је мање него на било којим претходним Олимпијским играма, али је сасвим довољ- но за представнике земље која се први пут такмичи под својим новим именом. Узгред буди речено, Чавић је у финалу на 100 ме- тара лептировим стилом победио. Зашто му онда није додељена златна медаља? Ни- је било могуће. Она је унапред резервиса- на за Американца. Он се иначе презива Фелпс, проглашен је иконом ових Игара, а пре поменуте трке освојио је златне меда- ље у свим пливачким дисциплинама, а мо- жда и у гимнастици, на коњу са хватаљ- кама. Елем, чак и да је у трци на 100 ме- тара бетерфлај стигао пети, златна меда- ља би ипак била његова. Да се изразим простачки, јебу нас како стигну.

У старој Грчкој олимпијска надметања имала су додатни, племенит циљ: у вре- ме њихових одржавања прекидани су сви ратови између тамошњих градова-држа- ва. Главна дисциплина била је надмета- ње у поезији. Све велике грчке трагеди- је, од којих су данас још многе на позо- ришним репертоарима, написане су за олимпијска такмичења. Модерне Олим- пијске игре то правило не зарезују. Њ и- хови учесници једва да су писмени. С дру- ге стране, опет, о некаквом ратном мо- раторију нема ни помена. Баш у дану отварања ових Олимпијских игара Гру- зија је напала своју отцепљену провинци- ју Јужну Осетију. Прошла је као бос по

трњу. Једино је изазвала нови хладни рат између САД и Руске Федерације.

Разуме се да то није довело до прекида олимпијских такмичења. Програм спор- това који носе предикат олимпијски стал- но се проширује. Ето, на пример, морао сам сатима да гледам надметање у одбој- ци на песку: мало путем телевизијског преноса, а мало погледом кроз прозор. Не би ме уопште изненадило да већ на сле- дећим Олимпијским играма, које ће 2012. године бити одржане у Енглеској, видим такмичење у пикаду. То је традиционал- на енглеска забава, која се упражњава по пабовима, а знано је да у Уједињеном Кра- љевству сунце никада не залази. Или, ре- цимо, бриџ. Можда чак и покер. Знам бар двојицу овдашњих покераша који се си- гурно пласирали бар у четвртфинале.

Оно што ми посебно, већ годинама, иде на живце јесте гимнастика. Уопште не раз- умем смисао тог спорта. Ако то некакав спорт уопште јесте. За медаље у гимнасти- ци надмећу се деца. Најстарија такмичарка у дисциплини двовисинског разбоја има већ пуних деветнаест година. По критеријуми- ма у том назови спорту, она је баба. Ваљда је зато и пала са разбоја. Њене конкурент- киње, у просеку, имају дванаест година. Освојена медаља биће им замена за плиша- ног меду. Уколико уопште знају за такву играчку. Оно што је у свему томе монстру- озно до повраћања јесте да девојчице, уме- сто да пишке у песку, или се на неком скро- витом месту ватају са другом из разреда, троше сате у увежбавању дисциплина које немају никакав смисао. Функционери и гимнастички тренери су - што ономад ре- че господин Тито - налик компрачикосима из средњег века, који су, “у Енглеској и дру- где”, унакажавали децу како би успешно просјачила. С тим да сада кинта није у пи- тању. Златна медаља више вреди. Ако ме- не неко пита, предлажем да се гимнастика забрани под претњом затворске казне. Тај спорт је злочиначки. Зар нисте приметили да су такмичарке листом без сиса. Како ли ће такве проћи у каснијем животу. Не знам, питајте Нађу Команечи.

Све у свему, Олимпијске игре су бесми- слене. Оне се одржавају по највећој летњој врућини. Чуди ме да неки ма-

ратонац већ није издахнуо на 25. киломе- тру. Чак је и Јасна Шекарић, која на олим- пијским играма учествује од 1986. године (али и даље одлично изгледа), први пут у Пекингу остала без медаље. Оваква такми- чења су остала и без прикривене хомосек- суалне димензије. Она су само полигон за шегрте у терористичком послу. Елем, Олимпијске игре треба што пре укинути. Неће бити ништа од тога. Међутим, што се Србије тиче, она није без шансе. Треба одустати од учешћа на Олимпијским игра- ма, распустити наш Олимпијски комитет. Јер, нема сврхе путовати на удаљене дести- нације само да би ти неки Американац др- пио златну медаљу. ■