Александар Габона

Горан Бундић

Александар Вељић

2

ПОГЛАВЉЕ ПРВО

ЗАВЕТ СА АВРАМОМ, ИСАКОМ И ЈАКОВОМ

Све је почело када се Бог заклео самим собом Авраму да ће умножити његово потомство: „... благословићу те и умножићу твој пород као звезде на небу, као песак на обали морској, и пород ће твој држати врата непријатеља својих и у твом ће се породу благословити сви народи земље“ (Kњига прва-Постање 22:17-18).1 Реч је о физичким аспектима благослова, не о духовним (благодат). Реч „Аврам“ значи „отац великог мноштва“, а Сара значи „принцеза“. Јевреји су данас релативно малобројни у односу на светску популацију, а секуларна држава Израел нема краљевску династију. Стога ово Божје обећање Авраму није могло да се испуни на Јеврејима, што је тим пре значајно када имамо у виду запис у Постању 17:15-16. Аврамов божански благослов је пренет на Исака, који је тај благослов пренео на свог сина Јакова (Постање 27:28-29): „Бог ти дао росе с неба и добре земље, пшенице и вина изобила. Народи ти служили, клањала ти се племена. Браћи својој господар ти био, и клањали ти се синови матере твоје. Проклет био ко те проклиње, благословен ко те благосиља“. Бог је још рекао Јакову да ће његових потомака „бити као праха на земљи, и раширићеш се на запад и на исток, на север и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у породу твоме“ (Постање 28:14). И додао је: „напредуј и множи се; народ и многи ће народи постати од тебе, и краљеви ће изићи из бедара твојих. Даћу ти земљу

1 Напомена: библијски цитати у овом раду потичу из превода Библије др Луја Бакотића. Тај

превод је јаснији од превода Ђуре Даничића и углавном одговара намери изворног текста на

хебрејском језику којим је написан Стари завет.

3

коју сам дао Авраму и Исаку, а после тебе ову ћу земљу дати породу твоме“ (Постање 35:11-12). Ово безусловно Божје обећање првенаштва (по праву рођења) није пренето са Јакова на Јуду, него на Јосифа зато што (у Првој књизи Летописа 5:2) јасно пише да „Јуда је, истина, био силан међу браћом својом и од њега је потекао и један кнез; али првенаштво припада Јосифу“, то јест Јосифовим синовима Манасији и Јефрему (Постање 41:51-52). Јаков, што значи „заменитељ“, пренео је своје благослове првенаштва на Јосифове синове. Јаковљево име је промењено у „Израел“ (што значи „влада са Богом“ – Постање 32:28). У Постању 48:16-19, Јаков преноси благослове првенаштва на своје унуке: „и да се по мом имену и по имену мојих отаца Аврама и Исака прозову и намноже на земљи“ (16. стих). Јосиф је скренуо оцу пажњу да је Манасија рођен пре Јефрема: „Знам, сине, знам; од њега ће постати народ, и он ће бити велик; али ће млађи брат његов бити већи од њега и пород ће његов бити велико мноштво народа. Он их благослови у онај дан и рече: Тобом ће Израиљ благосиљати говорећи: Бог да ти учини као Јефрему и Манасији! И постави Јефрема испред Манасије“ (19. и 20. стих). Јаков је пре смрти сазвао својих 12 синова и прорекао шта чека потомке сваког од њих у последња времена, што је смисао израза „после“ у Постању 49:1. Сва та пророчанства су се већ обистинила. Обећану земљу, коју је Бог заувек обећао Авраму, Исаку и Јакову, населило је 12 израиљских племена. Јефрем је заузео руководећи положај, па се цело северно Израиљево краљевство у каснијим библијским пророчанствима назива његовим именом (Књига пророка Осије 11:3, 12:1; Књига пророка Јеремије 31:9, 20). У време краља Рехобоама, Јефрем, Манасија и осам израиљских племена се побунило против пореза и одвојило од племена Јудиног и Венијаминовог. То раздвајање је део Божје намисли (Прва књига о Краљевима 12:21-24): „јер сам ја наредио да буде тако“. „Тако Израиљ отпаде од дома Давидова до данашњега дана“ (19. стих).

4

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО

ПОРОБЉЕЊЕ СЕВЕРНОГ ИЗРАИЉСКОГ КРАЉЕВСТВА

Године 745. пре наше ере асирски цар Тилгат-Фелнасар, који се у Библији назива и „Фул“ (у Другој књизи о Краљевима 15:19 и Првој књизи Летописа 5:26), напао је северне ободе северног краљевства Израиљског у време израиљског краља Менајима (Друга књига о Краљевима 15:19-20). Није заузео Израиљ пошто га је Менајим купио са „хиљаду таланата сребра“. Три године касније започео је други поход на северно Израиљско краљевство упадом у северне регионе све до мора Галилејског. Одатле се „Фул“ окренуо на исток и упао у источне делове Израиља око реке Јордана допревши скоро до Мртвог мора. Том приликом је поробио племе Рувимово, Гадово и половину Манасијиног племена (Прва књига Летописа 5:26). У трећој асирској инвазији на Израиљско краљевство (723-721.п.н.е.) цар Салманасар је помоћу свог врховног генерала Саргона опколио главни град Израиљског краљевства, Самарију, треће године краља Осије (Друга књига о Краљевима 17:3-5). После трогодишње опсаде отерао је Израиљце у ропство на „реку Гозанску“ која се улива у Каспијско језеро. Тако је укинуто Израиљско краљевство. По написима асирског генерала Саргона, поробљено је 27.290 Израиљаца, а остали нису допали ропства (Друга књига о Краљевима 18:9-12; Друга књига Летописа 30-31 & 34). Године 677. пре наше ере, асирски цар Есад Адон упао је у остатак северних израиљских племена над којима је владао асирски вазал (Друга књига Летописа 33:11). Уклонио их је из земље и на њихово место населио Самарјане (Друга књига о Краљевима 17:24; Књига Јездрина 4:2).2 Том инвазијом се испунило пророчанство у Књизи пророка Осије 1:6 - Израиљско краљевство је престало да постоји! 2 Јосиф Флавије назива Самарјане „Кутејци“. Напомена о њима каже да је то „народ који су Асирци (Салманасар) довели после пропасти Северног (израиљског) царства и разорења

престонице Самарије, 722. пре н.е., из Вавилоније и населили га у те крајеве, а Израиљце одвели у

њихове крајеве... Кутејци су били погани, измешали су се са најнижим слојевима израиљског

народа који је остао у земљи, и примили јудејство помешавши га са својом вером, и из те мешавине настали су такозвани Самарјани (објављено у Јудејски рат, Београд: Просвета, 1967,

527).

5

Испуњење Осијиних пророчанстава

У Библији је проречено да ће Израиљ да изгуби свој национални идентитет и неће знати одакле потиче (Књига пета 28:28; Књига пророка Исаије 1:1-4, 42:19), клањаће се туђим боговима и идолима (Књига пета 4:28; Књига пророка Јеремије 16:13), имаће други језик. Губитком идентитета изгубиће сваку везу са Богом и свест да су Божји народ. Отпадништво Израиљево и губитак његовог идентитета је одлично приказано у Књизи пророка Осије, који је за живота доживео невероватан просперитет северног Израиљског краљевства и његов нагли крах услед најезде Асираца. Бог преко Осије приказује свој заветни однос са Израиљем - Десет изгубљених племена! Књига пророка Осије 1:3 – Осија је морао да се ожени блудницом (слика Израиља) која ће му родити троје деце, што има посебно пророчанско значење за изгубљених Десет израиљских племена. У 4. стиху видимо име првог детета - Језраел. У 5. стиху се спомиње да ће бити поломљен лук у долини Језраелској. Иако звучи као „Израел“, Језраел има сасвим друго значење које је у Осијиној књизи и историјско и пророчко! У историјском смислу се односи на истоимени Наботов виноград недалеко од Ахавове и Језавељине палате. Ахав је у Самарији краљевао над Десет северних израиљских племена. Језавеља је бацила око на виноград и намислила да убије Набота. Бог је преко пророка Илије објавио суд над Ахавовим домом, који је извршио Јуј (хебрејски Јеху) – 3. стих. Ахав је убијен у бици зато што је послушао глас лажног пророка, а Јуј је убио Језавељу и Ахавовог наследника (из династије Омри) у долини Језраелској, што је описано у Другој књизи о Краљевима 9. Због тога је Господ рекао да ће казнити Јујев дом, што се убрзо остварило пропашћу Јујеве династије. То је историјско значење имена Језраел. А пророчки смисао тог имена види се у сложеници те речи, која је образована од хебрејске речи „ЗАРА“ („сејати“ као семе) и „ЕЛ“ („Моћни“). „Језраел“ значи „Ел (Елохим) ће посејати (као семе)“ и представља пророчанску поруку да ће Бог да раштрка Дом Израиљев (Десет племена) као што се на њиви сеје семе на све стране. Шта ће Бог да посеје? Посејаће по народима Дом Израиљев зарад будуће духовне жетве за вечни живот.

6

У 6. стиху је име другог детета – Лорухама, такође сложеница хебрејских речи „ло“ („не“) и „рахам“ („милост“, „имати милости“, „показати саосећање“). То име значи „неће имати милости“. У 7. стиху стоји занимљива опаска: „Али ћу се смиловати на дом Јудин“! Супротно веровању многих да Бог нема милости према Јуди, Бог каже да ће их „избавити Господом, Богом њиховим“ („Адонаи Елохимом“). У 8. стиху долази треће дете, син Лоами (на изворном хебрејском језику). И то је сложеница хебрејских речи „ло“ („не“) и „ам“ („народ“) и значи „нису мој народ“. Бог на то додаје: „и ја нисам ваш Бог“! У 4. стиху пише да ће Бог „укинути краљевство дома Израиљева“ у земљи која је била њихова (северно од Јерусалима). Зашто је битан Израиљев повратак? Одговор се налази у 10. стиху, који се не односи на Дом Јудин, већ на 10 израиљских племена која је Бог - преко пророка Осије - прогласио да више нису његов народ и да над њима више нема милости, а по имену једног детета видимо да ће их посејати као семе по народима. Десети стих је пророчанство да долази време када ће се Дому Израиљевом рећи да су синови Бога живога (синови „Моћног живог“). Када ће се Дом Израиљев опет назвати Његовим народом? Пише да ће то да буде у дан Језраелски, на локацији где ће се одиграти тај дан. Бог је укинуо краљевство Дома Израиљева, више не сматра Дом Израиљев за свој народ и неће имати милости над Домом Израиљевим. Међутим, долази преокрет који је описан у 10. стиху. Некада јединствено краљевство 12 израиљских племена поделило се на два Дома и два краљевства (Прва књига о Краљевима 12:24) зато што је то по Божјем плану. Бог има план за свакога (Пословице-Приче Соломонове 25:2). Имена Осијине деце се не односе на Дом Јудин (Јевреје), него на Дом Израиљев, то јест историју и будућност која је описана путем тих имена. У првој глави (11. стих) пророк Осија наговештава да ће Израиљ да постане „Бене ел хај“ – Синови Моћног (Бога живог), што је израз привржености и љубави. Такође истиче синове Јудине и синове Израиљеве – два одвојена ентитета – који ће се сабрати у једно! Преко Осије осликава стање Десет израиљских племена. Веома је популарна идеја о „духовном Израиљу“ који у стварности не постоји. Бог је имао

7

свој народ Израиљ и у једном тренутку је прогласио да то више није његов народ. У 11. стиху пише да ће опет да постану Његов народ на месту које је прописао – тамо где се географски налази Језраелска долина. У тој долини постаће „ами“ (Његов народ) и то није нека духовна идеја, него реалност коју је Бог замислио изван теолошких традиција. Пише у том стиху да ће синови Израиљеви „изићи из земље“. Сабраће се у једно и Јуда и Израиљ, као што каже реч „јахдов“ („у једно“). Пророчанство показује да расте број синова Израиљевих. Постају као песак морски (10. стих), проширују се по целој Земљи и након дугог времена постаће „ами“ – мој народ. Моћни сеје Израиљ по свим народима да би сви народи искусили покајање и вратили се Богу. У другом поглављу Осијине књиге, Бог у 20. стиху говори да ће заручити Израиљ. Јевреји изговарају 19. и 20. стих када око руке размотавају „тефилин“ (молитвени ремени). „Заручићу те себи верношћу“ је брачна изјава, прстен који нам Бог данас ставља на руку. У 21. стиху Бог каже да ће „тог дана услишити“. Биће то дан егзодуса и повратка у изворну израиљску земљу. Због тога је Израиљ посејан - да испуни тај дан! У 23. стиху видимо преокрет, када ће Бог рећи Иразиљцима: „Ами ата“ (Ти си мој народ!), на шта ће Израиљ да одговори: „Елохај“ (Боже мој!). Народ за који нема милости добиће опет милост! Одговориће као чиста жена Богу истинитом, што је могуће због тога што је тај народ био мртав, па је оживео и обновио се, као што се догодило са Месијом. Када долази тај преокрет за сваког од нас појединачно? Када се вратимо и кроз маглу нетачних теологија схватимо наш идентитет и оно што је Бог намислио за Израиљ када га је расејавао по свим народима. У трећој глави (1. стих) видимо да је Осијина жена прељубница. Бог му каже да упркос томе иде да је воли и даље, баш као што Он воли Израиљ упркос чињеници да мора да се суочава са духовним курвањем израиљским. Зашто Отац осећа ту љубав? Зато што је веран обећању које је дао нашим оцима Авраму, Исаку и Јакову. Он је исти отац блудног сина, који је одабрао да чека сина распикућу и да га воли. Према систему вредности за сикал (Књига друга-Излазак 21:32), вредност Гомерина одговарала је вредности најобичнијег и најбезвреднијег роба. Ето до које мере се увалила у дубине курвања! Након што је изродила децу и курвала се, Осија ју је купио за себе -

8

слика онога што је Месија учинио за нас: искупио нас! Но, између откупа и обнове је дуг временски период зато што смо (4. стих) дуго остали без краља и поглавара (свештеника), жртве, кипа, ефода и терафима (права да наслеђујемо и имамо у власништву земљу у Светој земљи). Побунивши се против Давидове династије и Дома Јудиног, Израиљ је основао засебно краљевство и тако остао без краља (Давидова династија) и свега осталог. У 5. стиху пише да ће се после тога – пошто дуго остану без свега тога – синови Израиљеви обратити (у изворном хебрејском стоји „вратити“). Та велика тајна остала је несхваћена до данашњих дана. Толико смо одсечени од свега што чини наш идентитет да је речено да ћемо потпуно да изгубимо појам о свом идентитету и нећемо знати од кога потичемо. Наша одговорност пред Богом, као припадника изгубљеног Израиља, само је једна: да се вратимо. У последњих неколико година дешава се необјашњиви феномен. Особе који нису пореклом Јевреји осећају приврженост јеврејској култури и народу. Да ли је то због тога што израиљско семе, које је Бог расејао по свим народима, осећа братску љубав према својој браћи - Дому Јудином? С друге стране, на хиљаде Јевреја из Дома Јудиног, не одричући се свог порекла, прихватили су Месију, Јеврејина, који је умро и васкрао после три дана и три ноћи. Велика већина Јевреја не схвата ко је њихов Месија, али ће, према библијским пророчанствима, то да схвате када угледају како се враћа. Тада ће настати и велики дан Језраелски, када и остатак од Израиља буде схватио свој идентитет и када Бог у тај велики дан сабере Јуду и Израиља. Када се Христ врати, Израиљ и Јуда изаћи ће и вратиће се у своју земљу која је обећана Авраму, Исаку и Јакову. Тада, када сотона буде уклоњен, Бог ће кренути у наредну фазу свог плана коју најсликовитије описује пророк Исаија у 11. поглављу своје књиге.

9

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ

ПРАВО ПРВЕНАШТВА УСКРАЋЕНО 2.520 ГОДИНА

НАСЛЕДНИЦИМА ДОМА ИЗРАИЉЕВОГ ЈЕФРЕМУ И МАНАСИЈИ

Најупечатљивије испуњење библијског пророчанства одиграло се у покољењу наших прадедова, када су се изнебуха појавиле две светске силе: Британски Комонвелт народа, највећа империја у историји света и Сједињене Америчке Државе, до недавно најмоћнија нација на Земљи. Та два ентитета су изненада дошла у посед више од две трећине обрадивог земљишта и материјалних ресурса у свету. Тај сензационални успех већ сам по себи представља доказ божанског надахнућа пошто се никада ништа слично није догодило у људској историји.

Народ и мноштво народа Јаков је пренео своје право првенаштва само на два израиљска племена, Јефрема и Манасију, а не на све своје синове и њихово потомство. Јефрем и Манасија су били саставни део десетоплеменог Дома Израиљевог који је основао израиљско краљевство на северу Свете земље. Изворно Божје обећање записано је у Постању 35:11. Преносећи обећано првенаштво, Јаков (Израиљ) је рекао да ће се његови унуци, Јосифови синови Јефрем и Манасија, назвати његовим именом – Постање 48:16. Зато се библијска пророчанства која спомињу „Јакова“ и „Израиља“ заправо односе на Јефрема и Манасију, а не на Јевреје. Јаков у том пророчанству додаје да ће се Јефрем и Манасија намножити и затим у 19. стиху изриче пророчанство само за Манасију и његово потомство. До 19. века Енглеска и Америка биле су мали, релативно безначајни народи. Уједињено Краљевство су сачињавала британска острва, делић Индије, део Канаде и понеко острвце. Сједињене Државе су обухватале 13 изворних колонија плус 3 државе. Почев од 1800-те та два народа почињу да израстају у гигантску моћ без премца. Британија се

10

распространила широм света тако да сунце никада није залазило над њеним поседима. Разне земље данас представљају мноштво народа, Комонвелт који повезује не заједничка власт, него искључиво Давидов престо. Зашто то невероватно право првенаштва, безусловно обећано Авраму, Исаку и Јакову, није подарено тим народима пре неколико миленијума? Да бисмо разумели тај чудесни скок до положаја превласти у свету, потребно је да схватимо стожерно старозаветно пророчанство у 26. поглављу Књите треће - Левитске.

Пророчанство за данашњицу Упозорење, које је Бог у Мојсијево време упутио тадашњем Израиљу, истовремено је пророчанство за наше време. Многи сматрају да се старозаветна пророчанства односе на старозаветна времена и немају за нас никакав значај. Напротив, многа пророчанства уопште нису писана за то време, нити су их читали Израиљци тог доба. Осим тога, истинска Христова црква је назидана на темељу старозаветних пророка и новозаветних апостола (Посланица Ефесцима 2:20). Пророк Данило је прорицао у време када су Израиљ и Јуда већ били одведени из Свете земље и није било начина да саопшти та пророчанства својим поробљеним сународницима, а пророчанства тог пророка су такође задржана у тајности до данашњег последњег времена (Књига пророка Данила 12:8-9). Језекиљ није пророковао Јеврејима (Дому Јудином), иако се са њима нашао у заробљеништву, већ је његово пророчанство требало предати Дому Израиљевом који је 136 година пре тога истеран из Свете земље и изгубио се из вида. Пророчанство у Књизи трећој -Левитској 26, иако написано пре него што су Израиљци ушли у Обећану земљу, има дуално испуњење. То је упозорење Израиљцима Мојсијевог времена, а његово коначно испуњење се одиграва у наше време. Због тог дуалног (двоструког) испуњења, које је типично за многа библијска пророчанства, Књига Левитска 26, као основно пророчанство у Старом завету, садржи суштинску, живу поруку. У том стожерном библијском пророчанству Бог поново потврђује обећано права првенаштва, али под условом који је важио за Израиљце Мојсијевог времена. Племена са правом првенаштва, Јефрем и Манасија, тада су са другим израиљским племенима чинили један народ. Покорност Божјем закону у то време

11

довела би до огромног националног богатства и благослова првенаштва у којем би цела израиљска нација аутоматски имала удела. Две заповести су наглашене као тест покорности, вере и верности Богу (у 1. и 2. стиху). Бог је поставио јасан услов у 3. и 4. стиху. Све благо долази из земље и Израиљ би уживао обилне усеве током целе године и благослов непрестаног мира, без страха од упада страних трупа (6. стих). Да их је напао непријатељ - 7. и 8. стих - са војном надмоћи, која може да порази сваког непријатеља, ускоро би постали најмоћнији на Земљи, посебно са ресурсима и великим богатством из земљишта (9. стих). Ако не би испунили те услове, алтернатива је записана од 14. до 17. стиха: биће нападнути, поражени и постаће робље као што су некада били у Египту! Израиљци су кукали и сумњали у Бога скоро од прве ноћи када су напустили Египат. Бог их је чудесно избавио од египатске војске, хранио их маном и препелицама са неба, дао да им потекне вода из стене, а они су се непрестано одметали. Када су стигли у подножје Синаја, Мојсије је позван на планину са циљем да Бог понуди Израиљу шансу да постане Његов народ под Његовом влашћу. Ако се буду покоравали и остали верни Његовој владавини, оствариће бајковито национално првенаштво које доноси светску превласт (Књига друга 19:5-6). Мојсије се вратио и предочио Божји предлог о споразуму (завету). Збор од око три милиона људи је одговорио позитивно (Књига друга 19:8). Два дана су текле припреме да чују сâм глас Божји. Бог им је громовито изговорио право у уши основни Закон божанске владавине којим се избегавају сва зла која нагризају свет, а води миру и благостању. Вечни Бог је затим преко Мојсија предложио да их успостави као Божји народ и поново је цео збор пристао (Књига друга 24:3). Мојсије је исписао одредбе споразума који је бивше робове учинио Божјим народом. Тим брачним заветом је Бог постао супруг Израиљу. Мојсије је прочитао народу одредбе и услове – књигу савеза – и опет је народ једногласно пристао (Књига друга 24:7). Пошто је ратификован крвљу, брачни споразум између Бога и Његовог народа је ступио на снагу као „стари завет“ (Књига друга 24:5-8). Мојсије је посредник тог завета којим се смртан људски народ венчао са Вечним Богом и постао Његов народ.

12

„Стари завет“ се заснива на праву првенаштва које је Бог обећао Авраму. Смртници којима влада сујета, завист и похлепа ретко остају верни. Након ратификације завета Бог је позвао Мојсија на планину где је 40 дана добијао подробна упутства за збор (цркву) и народ (Израиљ је био унија цркве и државе). За Мојсијева одсуства народ је салио златно теле (Књига друга 32:1-5). Израиљци су сматрали да златно теле представља Бога. Пагански народи одувек тако обожавају идоле. Божји гнев се распалио на изливени идол (Књига друга 32:7-10) пошто Бог не прихвата такво служење (Књига пета 12:30-31).

Четрдесетогодишње лутање пустињом

Друге године по изласку из Египта, Бог је померио Изариљце у Фаранску пустињу (Књига четврта-Бројеви 13:1-2). Шпијуни су се вратили из Обећане земље после 40 дана и поднели лош извештај. Једино су Исус Навин и Халев рекли истину због које их је народ умало каменовао. Народ је прихватио лажни извештај, закукао на Бога и остао непокоран, па су остали у пустињи још 40 година. Обећана земља је прототип славног Краљевства Божјег које нам нуди живи Спаситељ. Бог је понудио Израиљцима да запоседну ту земљу, а они су гунђали и у недостатку вере одбили да крену у поход. И данашњи потомци тих Израиљаца презиру своју „Обећану земљу“ и драже им је „ропство“ греху. Не показују веру да крену и запоседну Божје Краљевство. Бог се обраћа побуњеном Израиљу у пустињи у Књизи четвртој 14:29-33. У 34. стиху је записан принцип „дан за годину“. Казна је подразумевала да им 40 година буду ускраћени обећани материјални благослови првенаштва. Том покољењу Израиљаца није допуштено да уђе у Обећану земљу. Тек ће њихова деца на челу са Исусом Навином да се настане у тој земљи из које су избацили многа мања царства. За живота Исуса Навина и недуго после његове смрти служили су Богу и живели у благостању, на добром путу да наследе благослове првенаштва, али су се по смрти Исуса Навина одали идолопоклонству – Књига о Судијама 2:10-15. Као што је упозорио у Књизи Левитској 26:14-17, Бог им је послао терор и окренуо лице против њих. Божја реч не може да омане, а Бог, пун праштања и милости, изнова им је давао другу шансу – Књига о Судијама 2:16-17. Када год су потпали под јарам другог народа, викали су Богу да их избави и слао им је судију. По ослобођењу су се поново

13

окретали идолатрији. Да ли се имало разликују од својих потомака? Већина људи потражи Бога тек у невољи, а потребу за Богом осетимо само када је то у личном интересу. У Самуилово време, око 1.112. године пре Христа, Израиљци су одбацили Бога чак и као свог националног Краља, односно грађанског Владара. Затражили су људског краља, као што имају неверујући незнабошци (Прва књига Самуилова 8:1-7). Одбацивање Бога као Владара њихов је највећи грех. До тог часа су Га макар признавали не тражећи другог Краља, а тај захтев је изгледа означио почетак година потпуног сагрешења због којег ће их Бог казнити. Упркос томе, према одредбама „старог завета“ и даље су били Божји народ. Бог је покушавао да делује не „разводећи“ се од њих све до 721. године пре Христа, када је пало северно Израиљско краљевство. Под Сауловом влашћу су патили, под влашћу краља Давида ушли у еру напретка, а у Соломоново време достигли значајно благостање. Упркос томе нису се развили у потпуну светску силу која им је обећана по праву првенаштва. Штавише, Соломона је просперитет одвратио к идолима, па су Израиљци опет прекршили услове под којима су могли да стекну материјалне благослове првенаштва. Соломонов син Ровоам је после свог крунисања припретио још тежим порезима, па га је Десет израиљских племена, међу којима су били и Јефрем и Манасија, одбацило и поставили су за краља Јеровоама из Јефремовог племена.

Подела израиљске нације Јуда је сачувао Давидову династију одвојено од Израиља и са Венијаминовим и већим делом Левијевог племена образовао Краљевство Јудино (Дом Јудин), што значи да је име „Израиљ“ престало да буде јеврејско национално име. Народ Краљевства Израиљевог - Дом Израиљев северно од Јерусалима - никада се није називао Јеврејима. Тако су се обећања првенаштва и скиптра (владарске палице) разделила у два народа. Под Јеровоамовом влашћу је свих Десет племена израиљских потпуно прекршило Божје законе, посебно две тест-заповести. Јеровоамов први поступак био је да постави идоле. Јесење Празнике Господње је померио са седмог на осми месец, а Шабат Господњи са седмог на

14

„осми“ дан (први дан у седмици). Чак и после тога Бог је дао том народу сваку шансу да се квалификује за величанствене материјалне благослове првенаштва. Током владавине 19 краљева из 7 династија преклињао их је преко својих пророка да се врате, али побуњенички Израиљ није тежио божанским путевима. Иако непрестано кажњаван, одбио је да извуче поуку.

Седам пророчанских времена Књига трећа-Левитска 26:18: израз „седмороструко“ је превод хебрејске речи са дуалним значењем. Изворна реч је „шибах“, дефинисана као „седам пута“ и „седмоструко“. „Седам пута“ означава трајање или продужетак трајања казне, а „седмоструко“ седам пута јачу казну. У том смислу је значење те речи исто као у Књизи пророка Данила 3:19, када је разјарени цар Набуходоносор наредио да се пећ ужари седам пута јаче. У овoм стиху у Књизи Левитској крије се значење „седам пута“ - седам пророчанских времена - пошто цело поглавље представља пророчанство. „Време“ у библијском пророчанству означава годину која траје 360 дана. Током Израиљеве казне сваки је дан представљао годину испуњења по принципу „један дан = једнa годинa“. Бог је казнио покољење Израиљаца које је Мојсије извео из Египта тиме што им је 40 година ускратио улазак у Обећану земљу по принципу да сваки дан представља једну годину казне.

Библијско начело „један дан = једна година“ Да би указао Језекиљу на озбиљност Израиљеве побуне против божанске владавине и закона, који су могли да их доведу до великих благослова, Бог је том пророку дао принцип „дан за годину“, али у обрнутој пропорцији. Греси Дома Израиљевог су потрајали 390 година од тренутка када је Израиљ одбацио Бога као свог Краља. Бог, природно, није очекивао да Језекиљ понесе све године греха Дома Израиљева зато што би му било потребно 2.000 живота. Због тога је преокренуо примену начела и тражио од пророка да понесе грехе Израиљеве тако да сваки дан представља по једну годину сагрешења Израиља против Бога.

15

Пророку је речено да легне на леву страну у облику замишљене опсаде Јерусалима, која је предочена на опеки – Књига пророка Језекиља 4:4-6. У претходним применама тог начела, казна над народом је трајала по годину дана за сваки дан преступа. И у тим случајевима је казна износила онолико година колико су од њих били повучени обећани материјални благослови. По начину на који је „седмороструко“ написано на хебрејском у реченици „казнићу вас седмороструко за грехе ваше“ (Књига трећа 26:18), а и због чињенице да се то стварно испунило, видимо да је реч о 7 проречених „времена“, односно 7 година. По начелу „један дан = једна година“, тај временски период се рачуна 7 пута 360 дана, што износи 2.520 дана. У овом случају, као и у Књизи четвртој 14:34, повлачење обећаних благослова значи да казна подразумева да су ти благослови ускраћени народима с правом првенаштва, Јефрему и Манасији, 2.520 година.

Библијски израз „време“ Година у библијском рачунању траје 360 дана. У Мојсијево време, када је Бог дао свом народу свети календар, месеци су трајали 30 дана: Постање 7:11 (упореди са 24. стихом) и Постање 8:3-4. Потоп је започео 17. дана другог месеца, а барка се зауставила на Арарату после 150 дана, односно 17. дана седмог месеца, после тачно 5 месеци (5 пута 30 је 150). Да су месеци имали 30 дана дефинитивно видимо у Књизи пророка Данила и Откривењу. Откривење (12:6) прориче историјски догађај који је трајао 1.260 година („хиљаду двеста и шездесет дана“). И у том пророчанству један пророчански дан значи једну годину испуњења. У догађају истог временског трајања (у Откривењу 13:5) испуњава се опет раздобље од 1.260 дана у изразу „четрдесет и два месеца“ - сваки месец траје по 30 дана. Мада друкчијим језиком, исти број дана се спомиње у Откривењу 12:14: „једно време, за време и за половину времена“. „Време“ у том стиху је пророчанска година. У неким преводима уместо „за време“ стоји „временâ“ (множина), што се односи на 2 пророчанске године. Тако цео израз значи 3 и по пророчанска „времена“, што је 1.260 дана, односно 3 и по године у којима месеци имају по 30 дана. Зато седам „времена“ укупно износи 2.520 дана, па по начелу „један дан = једна

16

година“ то дође 2.520 година. У Књизи пророка Данила (12:7) стоји исти израз: „по времену, по временима и по пола времена“. Та идеја се провлачи кроз Библију зато што је основа неколико кључних пророчанстава. Пророчанско „време“ значи годину од 360 дана. Током година трајања Израиљеве казне сваки дан прореченог „времена“ био је једна година казне, што постаје јасно када упоредимо стихове у Књизи трећој 26:18, Књизи пророка Језекиља 4:4-6, Књизи четвртој 14:35, Откривењу 13:5 и 12:6. У Књизи трећој и Откривењу то значење је потврђено и доказано чињеницом да су се пророчанства испунила у временском раздобљу које је назначено у тим стиховима. Пророчанство у поглављу 26. у Књизи Левитској је темељ битних историјских догађаја. Не послушавши Бога, тадашњи Израиљци се нису квалификовали за националне благослове. Посебно су кршили заповести које су наглашене у прва два стиха тог поглавља. Бог их је казнио на начин који им је описао у одељку од 14. до 17. стиха. Услед начина на који је изречено то упозорење и у поређењу са начином на који се „седмороструко“ поново спомиње, као и због тога што су благослови првенаштва повучени од наследника тачно 2.520 година, израз „седмороструко“ у 18. стиху означава 7 година у којима сваки дан представља по једну годину испуњења казне (7 x 360 = 2.520). У Језекиљевом пророчанству пише да су Израиљци грешили 390 година (Књига пророка Језекиља 4:4-5). Када су Га одбацили као свог народног Краља, Бог им је допустио да остану у Обећаној земљи још 390 година током којих је слао пророке да их преклињу да се врате Богу. Да су се покајали и окренули Богу и божанским путевима, примили би најраскошније националне благослове без преседана у људској историји. А они су увећали своје грехе до те мере да им је Бог на крају потпуно одузео шансу да пожању огромно материјално благостање. У било ком часу могли су да се покају и стекну престижан национални статус (Књига пророка Језекиља 4:5). На крају их је Бог одбацио (Друга књига о Краљевима 17:18, 23). Више им није слао пророке нити пружао шансу да стекну невиђене националне благослове. Сакрио је своје лице од њих и оставио их да опет постану робље, овога пута асирско робље. Више нису били познати свету као Божји народ. Постали су „Десет изгубљених племена“ изгубивши име и идентитет, духовно изгубљени и

17

ускраћени за благослове првенаштва. Стасавањем друге и треће генерације изгубили су и свој хебрејски језик.

Благослови по праву првенаштва По истеку 2.520 година, колико су израиљским народима с правом првенаштва (Јефрем и Манасија) ускраћени материјални благослови у вези са статусом првенца, Бог је остао веран безусловном обећању Авраму, не због Израиљеве доброте, вредности и заслуга, него због Његове верности Авраму. Почев од 1800-те године два народа са правом првенаштва су изненада узрасла у највеће светске силе у историји човечанства. Аврамовим потомцима Бог је безусловно обећао благослове првенаштва због Аврамове верности и покорности (Постање 26:5). Стога је био обавезан да преда запањујуће националне благослове, без обзира на праведност или грешност Аврамових потомака. Међутим, када је обећао те материјалне благослове није се обавезао која ће генерација Изаиљаца да их наследи. Зато је могао да те благослове условно понуди старозаветном Израиљу у Мојсијево време и после Мојсијеве смрти. Повлачећи благослове није прекршио безусловно обећање Авраму. Напротив, по истеку 2.520 година, без обзира на даље заслуге народа са правом првенаштва, благослови првенаштва су морали да дођу Аврамовим потомцима Јефрему и Манасији зато што је Бог веран својим обећањима. У периоду од 1800-1803. године, по истеку 2.520 година, Бог је учинио да израиљски народи с правом првенаштва (и само они) изненада стекну национална богатства, величину и моћ као ниједан народ и царство. Американци и Британци су као потомци истог изворног израиљског племена (Јосифовог) дошли у посед више од две трећине светског блага. Најневероватнија историјска чињеница је да су се из потпуне безначајности изненада издигла два народа са економском моћи какву никада није поседовао ниједан народ. Велика Британија је постала гигантски Комонвелт народа, а Сједињене Државе највећи народ у историји. Још шокантнија је чињеница како и зашто ти народи губе те благослове брже него што су их примили.

18

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО

БОЖЈИ ЗАВЕТ СА ДАВИДОМ

По смрти Јаковљевој и његових 12 синова, њихово потомство у Египту је за два века нарасло на 3 милиона. Израиљци су постали робље (Књига друга - Излазак 1:6-14) и Бог је подигао Мојсија да их чудесно изведе из јарма. На гори Синајској учинио је с њима завет (савез) и успоставио их као свој народ усред светских царстава. Њихов теократски систем владавине садржи грађанске и верске законе, које им је Бог непосредно прописао, а управљао је њима преко судија. Тај народ је (у Делима апостолским 7:38) назван „збор у пустињи“. „Збор“ (сабор) је заправо „црква“ („кахал“ у Новом завету). Бог је дао Израиљу двоструки систем владавине. „Збор у пустињи“ је имао ритуалне законе (приношење животињских жртава, уредбе о храни и пићу) и грађанску управу за коју је Бог установио грађанске положаје, уредбе и судове. Средишњи законски кодекс, на којем се темељила црквена и грађанска власт, био је општи духовни закон – Десет Божјих заповести које је Бог изговорио целом збору. Бог је био Израиљу једини Краљ неколико покољења после Изласка из Египта (о чему је записан историјат у Мојсијевим књигама, Књизи Исуса Навина и Књизи о Судијама). Свако племе је добило свој део Обећане земље. Левити свештеници су се помешали са другим племенима, без наследства засебне територије изузев неколико градова. Зато су се Јосифови потомци поделили на два племена, Јефрема и Манасију, да би остало 12 племена израиљских. Право првенаштва и скиптра (владарске палице) били су тада у једном народу: право првенаштва је пренето на целу израиљску нацију преко Јефремовог и Манасијиног племена, а скиптар преко Јудиног. Као што је људски ум непријатељски настројен према Богу и Божјем закону (Посланица Римљанима 8:7), тако су Израиљци ускоро постали незадовољни што им је Бог Краљ и захтевали су човека. Бог је рекао пророку Самуилу да им удовољи (Прва књига Самуилова 8:7-9). Први краљ Саул је одбио да се покори Богу, па је одбачен и убијен у борби, а његов једини син је убијен после двогодишње владавине (Друга књига Самуилова 2:10). У 11. стиху

19

видимо да Исвостеј није владао над Јудом, него над Израиљем! После његове кратке владавине окончана је Саулова династија коју је Бог одбацио.

Давидова династија довека Давид је наследио Саула на престолу Вечног, а Давида је наследио Соломон (Прва књига Летописа 29:23; Друга књига Летописа 9:8). Господ Христ је постојао са Оцем пре него што је створен свет (Јеванђеље по Јовану 17:5; 1:1-2, 14). Исус је као човек корен и изданак Давидов (Откривење 22:16). Пошто је „корен“ Давидов, престо му je припадаo још пре него што је Давид дошао на свет. А како је Давидов законити телесни потомак, који долази поново на Земљу, престо ће да му припадне и по праву наследства и у смислу континуитета непрекинуте Давидове династије. По свом повратку на Земљу имаће двоструко право на Давидов престо. У Другoj књизи Самуиловoj 23:1-5, Давид помиње вечни завет који је Бог учинио са њим, савез у свему уређен и утврђен, што ће рећи да остаје заувек и не може да пропадне. У Другој књизи Самуиловој 7:4-5, 12-16, Бог му каже да ће заувек да утврди престо његовог сина Соломона:

„Утврдићу престо краљевања његовога за увек“. Давидов престо краљевања биће постављен и утврђен за увек почев од његовог сина Соломона (13. стих). Нигде не пише да ће тек када се Христ врати Бог заувек да утврди Давидов престо у Христу. Напротив, пише да ће престо Давидов заувек да буде утврђен у Соломону! Да ли се завет укида у случају да се Соломон и синови Израиљеви не покоре Богу? У 14. и 15. стиху јасно пише да ако учине зло (безакоње), Бог ће их казнити прутом човечјим, али неће да прекрши завет - Давидов престо траје за увек! Бог га неће одузети Израиљцима као што је учинио Саулу. Напротив, Соломонова династија се неће окончати, а казна за непокорност Богу доћи ће из човечје руке. У случају да Давидов престо престане да постоји у било ком покољењу, можемо ли да тврдимо да је утврђен заувек, као што је Бог обећао? Свемогући Бог је безусловно склопио апсолутно обавезујући завет са Давидом, којим је загарантовао да од тог часа неће бити једног јединог покољења у којем потомак

20

Давидов у непрекинутој династији не седи на престолу краљевања Давидовог и влада Израиљем. У Библији пише да је Бог пружио непромењиве гаранције да ће тако бити. Није поставио никакав услов да испуни то обећање. Дакле, ништа што би се десило није могло да спречи испуњење обећања у свим покољењима. Библијска историја бележи редослед потомака Давидових у непрекинутој династији до Седекије, последњег јеврејског краља, коме је Набуходоносорова војска 585. године п. н. е. извадила очи и касније је умро у вавилонској тамници. Побијени су сви краљевски синови и сви дотле утамничени и поробљени Јудини племићи, тако да није остао нико за Давидов престо. Вавилонци (позати и као Халдејци) уништили су Јерусалим, спалили Храм и краљевску палату и одвукли јеврејско робље у Вавилон. Од тог времена до данас ниједан краљ из Давидове лозе не влада над Јудом, односно Јеврејима. Међутим, лоза претходног краља Јехоније опстала је у Вавилону и одржала се у Светој земљи после повратка из Вавилонског ропства све до Исусовог времена. Исус је преко те лозе Давидов потомак. Но, да ли је престо краљевања Давидовог данас утврђен у Христу? У причи (у Јеванђељу по Луки 19:12) Христ описује себе као човека високог рода који је отишао у далеку земљу (на небеса) да прими краљевску власт и да се врати. То значи да није и неће доћи на престо Давидов пре свог другог доласка на Земљу. Ко је 600 година, од смрти краља Седекије до Христовог рођења, владао Израиљцима са Давидовог престола? Ако није било владара, Бог је прекршио реч и Свето Писмо је лаж. Из израза „утврдићу престо“ (Друга књига Самуилова 7:13) може се само погрешно закључити да Бог каже како ће то да учини приликом другог Христовог доласка. Од кога Христ да преузме Давидов престо ако је укинут пре неколико векова? Бог је престо утврдио са Соломоном:

„И утврдићу престо краљевања његовога за увек“. Нигде не спомиње Христа и други Христов долазак. Заменица „његовога“ се односи на Соломона зато што је Бог рекао:

„Ако учини што зло казнићу га“ (Друга књига Самуилова 7:14).

21

Христ није учинио никакво зло, јер у том случају не би могао да буде Спаситељ човечанства! Друга књига Летописа 13:4-5, показује да је непоколебљиви савез са Давидом о престолу утврђен у прошлости. Бог је дао Израиљско краљевство Давиду и Давидовим синовима, а не свом сину Исусу Христу. Бог има једног сина Исуса Христа, а ови стихови говоре о синовима у множини! Псалам 89:3-5 - за навек ће бити утврђено потомство Давидово. Бог је устоличио Давидов престо за навек. О потомству Давидовом постоје библијски записи до краља Седекије. „Занавек“ утврђено потомство се очигледно односи и на покољења од Седекије надаље. Христ тренутно не седи на том трону, него на престолу Бога Свемогућег на небесима (Откривење 3:21).

Псалам 89:29-30 - то потомство се очито не односи на израиљска покољења пошто се овде јасно говори о Давидовом потомству, Давидовим синовима. Пошто потиче из Јудиног племена (Дом Јудин), Давид је поседник скиптра (владарске палице), а не права првенаштва које је припало Дому Израиљевом. Стога је Давидово потомство краљевска лоза, династија сукцесивних владара. Псалам 89:31-38 - ови стихови говоре о покољењима када ће Давидова деца да непокорно напусте Божји закон. Речи Свемогућег Бога у Библији: ако потомци погазе Божји закон биће кажњени, али казна не подразумева кршење безусловног завета који је Бог склопио са Давидом. Христ није погазио Божји закон. Да јесте, не би постао Спаситељ човечанства! Такође није преузео Давидов престо, него је разапет на крст и после три дана и три ноћи је васкрсао и вазнео се к Оцу.

Пророк Јеремија о Христу и престолу Ако је Давидов престо престао да постоји са падом јеврејског краља Седекије, како ће Христ да седне на непостојећи престо (Јеванђеље по Луки 1:31-32)? Саму чињеницу да прослављени Краљ над краљевима долази да заузме постојећи краљевски престо потврђује пророк Јеремија, који прориче Христов други долазак у врхунској сили и слави. Та предсказања је записао као заточеник у Јерусалиму из кога су

22

вавилонске војске одводиле Јевреје у ропство. У тим часовима се Бог обратио пророку – Књига пророка Јеремије 33:3-5 - који је био свестан да се у граду уништавају „домови краљева Јудиних“ и да се престо измешта. Јеремији је Бог наменио мисију да ишчупа престо из Јерусалима и открио да ће једнога дана поново да буде засађен у том граду. Умирио је Јеремију речима да ће Давидов престо наставити да влада у континуитету не више над Јеврејима, него над Израиљцима до Другог Христовог доласка када ће Месија да га врати у Јерусалим. Књига пророка Јеремије 33:14 - обећање о непрекинутој Давидовој династији дато је и Дому Израиљевом и Дому Јудином. Када су се Израиљци поделили на два народа, престо је остао у Јуди, а ово обећање које везује Израиљ и Јуду испуниће се о Христовом доласку. 15. стих говори о Христовој владавини. Христ је по људском рођењу потомак Давидов (Посланица Римљанима 1:3). У 16. и 17. стиху јасно пише да Давид ни у једном временском раздобљу у свим покољењима неће остати без потомака на свом престолу. Давидов престо сада не влада над Домом Јудиним, стоји у Светом Писму, него му не понестаје потомака на престолу Дома Израиљевог. Када је Бог откривао Јеремији то пророчанство, престо је чупан из Јуде и од тада је требало да завлада над Домом Израиљевим. Колико је завет Божји са краљем Давидом обавезујуће природе видимо у 20. и 21. стиху. Ако би се остварило ишта од онога што је записано у 25. и 26. стиху, престао би завет који је Бог за увек склопио да у свим покољењима од Давида и Соломона потомци Давидови владају са Давидовог престола у непрекинутој династији. То не значи да престо мора да влада над целокупним Домом Израиљевим, него бар над делом данашњих Израиљаца који су се сконцентрисали на одређеном географском простору и образовали нацију са краљевском династијом.3 Смисао ових чињеница у Светом Писму није да Давидов престо краљевања не влада у континуитету, или да се обећање Божје односи на само једног потомка - Христа који долази да завлада светом. Библијски текст казује да је реч о Давидовом потомству у множини. Заветна обећања Давиду су дефинитивна. Или је његова династија опстала до данашњег дана међу савременим потомцима Дома Израиљева, или је Божја Реч престала да буде веродостојна!?

3 Иако су се Јевреји, који су такође Израиљци, сконцентрисали у великом броју у Светој земљи,

савремена држава Израел није краљевина, него република.

23

Библијско обећање о владарској палици, скиптру, укључује Давидову владарску лозу краљева која кулминира у Христу о Његовом другом доласку – Постање 49:10.

Јеремијин тајанствени задатак Дом Израиљев - северно краљевство са седиштем у граду Самарији – поробљаван је од 721. до 718. године пре Христа. Јудино краљевство (Дом Јудин) је опстало у јужном делу Свете земље као „Јудеја“ све до Вавилонског ропства 585. године пре наше ере. До пада Израиљског краљевства Јудеја се држала истинске вере за разлику од Израиља који је потпуно отпао од Бога. Давидова династија се одржала на престолу једног дела Израиља – над Јеврејима. Чим се Израиљ изгубио из видокруга, Јуда се одвратио од путева Божјих и кренуо путевима незнабожачких (паганских) народа грешећи горе од Израиља! Зато је Вечни Бог отерао Јуду из Обећане земље у вавилонско ропство 136 година после пада Дома Израиљевог у асирско ропство. Пре него што су истерани из Свете земље, Бог је рекао нека не греши Јуда (у Књизи пророка Осије 4:15). Касније каже (у Књизи пророка Јеремије 3:6-11) да је у погледу отпада од Бога Јуда гори од Израиља. Јасно видимо да се 12 израиљских племена раздвојило у два потпуно одвојена народа. Јуда је 136 година после поробљења Израиља допао ропства - Друга књига о Краљевима 23:27. Да испуни свој план Бог је подигао пророка са фантастичном улогом у ропству два Дома, Јудиног и Израиљевог. Јеремија је један од тројице освећених за своју мисију пре рођења. После њега то су још Јован Крститељ и Исус Христ. Бог се први пут обратио малолетном Јеремији и описао му његову кључну мисију: „Пре него те саздах у утроби матере твоје посветих те и оставих те за пророка народима“ (Књига пророка Јеремије 1:5). Постављен је за пророка народима (множина)! Пошто му је рекао да се не плаши људи, Бог изриче: „Ето, мећем речи своје у уста твоја. Гледај, постављам те данас над народима и над краљевствима, да чупаш и обараш, да затиреш и раскопаваш, да градиш и да садиш“ (9. и 10. стих).

24

Не само што је пророк за више народа и краљевстава, него има задатак да чупа, обара, затире, раскопава, гради и сади! Бог је преко Јеремије упозорио Дом Јудин на последице кршења Божјих заповести - долазеће поробљење уколико не промене своје путеве. Тако је тај пророк прво употребљен као посредник између Краљевства Јудиног и Вавилона. Осим да обара и чупа престо, други део Јеремијине мисије био је да сагради и посади то што је ишчупано – Давидов престо за који се Бог заклео да ће га сачувати за сва времена. Јеремија је постављен за пророка над краљевствима - Јудиним и Израиљевим. Преко тог пророка је Бог ишчупао Давидов престо из Јуде и саградио га у Израиљу. Бог обећава да Давидов престо влада над Израиљцима у свим нараштајима. Престо није посађен међу Јеврејима, који су у време Исуса Христа били под римском влашћу. Сам Исус јасно каже да Његово Краљевство није од садашњег света, а опет је рођен да седи управо на престолу свога оца Давида (Јеванђеље по Луки 1:32). Престо је требало засадити и саградити међу Израиљцима који су изгубили свој идентитет.

Обарање престола Прва поглавља у Јеремијиној књизи посвећена су његовој служби и упозорењима од Бога на долазеће поробљење Јевреја. Сведочио је јеврејском краљу, свештеницима, пророцима и народу. Бацили су га у затвор и одбили да се покоре Богу. Вавилон је у три етапе одвукао Јуду у ропство. Након прве опсаде 604. године пре наше ере Јудеја није потпуно прешла у руке Вавилонаца у наредних 19 година (до 585. године пре наше ере). Треба имати у виду Другу књигу о Краљевима 24:18, као и завршну фазу обарања и чупања Давидовог престола у Књизи пророка Јеремије 39:1-7. У Књизи пророка Јеремије 52:1-11, налазимо опис истих догађаја и додатну реченицу: „и метну га (Седекију) у тамницу, где оста до дана своје смрти“. Вавилонски цар је побио све Седекијине синове, наследнике Давидовог престола и све племиће („поглавице“), виђеније људе у Јуди, да не остави могуће престолонаследнике. Један бивши Јудин краљ, Јоахин (Јехонија), чији су потомци могли да наставе Давидову лозу, још раније је утамничен у Вавилону и после 37 година рехабилитован (Друга књига о Краљевима 25:27-30). Јоахинов

25

син Салатило, Зоровавелов отац, потиче из краљевске лозе чији родослов Исуса Христа сеже до Давида (Јеванђеље по Матеју 1:12). Бог је покренуо персијског цара Кира да постави Зоровавела за управитеља (не краља!) Јудеје, па се Зоровавел вратио у Јерусалим из вавилонског ропства да обнови Дом Божји (Храм).4 Међутим, ни Јоахин ни његови синови ни унуци нису владали Јудом. Давидова краљевска лоза је морала да остане у тој средини да би се у њој родио Исус Христ. С друге стране, Бог је морао да одржи обећање Давиду да никада неће нестати потомка на његовом престолу. Књига пророка Јеремије 22:24 - Бог је одузео круну Јехонијиним синовима. Обарао је Давидов престо зарад друге лозе Јудине породице (Књига пророка Јеремије 22:30). Историја се остварила онако како је Бог рекао: Јехонија нема деце у погледу престола (Прва књига Летописа 3:17 и Јеванђеље по Матеју 1:12). Круна је ишчупана из Јуде, побијени су сви непосредни наследници јеврејског престола, а вавилонски заточеник Јехонија је, по заповести Бога Свемогућег, записан да је у погледу престола као без деце. Јеремија је обавио први део задатка: престо је ишчупан, јеврејско краљевство потпуно оборено! Пророк је морао да буде ослобођен. Читамо (у Књизи пророка Јеремије 40:1-6) да је добио пуну слободу, чак и новац да изведе други део своје мисије. Вавилонски цар Набуходоносор је поставио Годолију за управника над остатком Јевреја у Светој земљи. Пошто је Јерусалим лежао у рушевинама, Годолија је успоставио седиште Јудеје у Миспи. Њега и део преосталог јеврејског народа у Светој земљи убио је амонски цар у завери са Исмаилом (Књига пророка Јеремије 41:10). Међу остатком Јевреја биле су и кћерке краља Седекије, потомци Давидове династије. Јоанан је заменио Исмаила на месту вође. Прибојавајући се одмазде цара Набуходоносора, Јоанан и војводе су се обратили пророку (Књига пророка Јеремије 42:2, 3, 15-16). Народ је хтео да бежи у Египат, али их је Господ упозорио да то не чине. Као што људи обично чине, одбацили су божанско упозорење (Књига пророка Јеремије 43:2-7). У Египту је Бог поново упозорио те Јевреје преко пророка Јеремије да ће у тој земљи

4 Персијска царевина је поразила Вавилонско царство, као што видимо у Књизи пророка Данила,

па су поробљени Јевреји потпали под персијску власт. Персијски цар је допустио Јеврејима који

желе да се врате после 70-годишњег вавилонског ропства да оду и саграде Јерусалим. О том

царском декрету записано је у Књизи о Јездри и Књизи о Немији.

26

да помру од мача и глади (Књига пророка Јеремије 44:12-14). Неколицина у тој групи се нашла под божанском заштитом и те „избеглице“ (14. стих) умакле су мачу и глади (28. стих). Бог је обећао заштиту Варуху, Јеремијином секретару (Књига пророка Јеремије 45:2-5). Пре тога је рекао Јеремији да ће бити добро остатку тих људи који су побегли у Египат. Једини остатак који је преостао за Јеремијину мисију пресађивања Давидовог престола биле су краљеве кћери (Књига пророка Јеремије 15:11). Тај стих се дословно испунио (Књига пророка Јеремије 39:11-12 и 40:2-6). Добро ће бити краљевском материјалу датом Јеремији да сагради и засади, а пророк ће под заштитом да оде у земљу коју не познаје. Коме је још одређено да оде у земљу коју не познаје? Израиљу - Десет племена међу којима су Јефрем и Манасија са правом првенаштва. Јеремија и његов мали краљевски остатак је побегао из Египта у Јудеју, а затим отишао у земљу Десет „изгубљених“ племена. Књига пророка Исаије 37:32, 31, довршава то пророчанство (такође записано у Другој књизи о Краљевима 19:30-31). То пророчанство је дошло Исаији четрнаесте године краљевања јудејског краља Језекије када је асирски цар Сенахерим претио да окупира Јуду, а односи се на касније време. Остатак (у Другој књизи Летописа 30:6) није пророчанство, него историјски извештај о догађајима у првој години Језекијине владавине. Остатак из тог стиха није побегао из Јерусалима. Ти Јевреји су умакли Сенахеримовим снагама у Јуду, а не ИЗ Јуде! Штавише, у том опису нема речи о „пуштању жила оздо и рађању озго“, као у Књизи пророка Исаије 37 и Другој књизи о Краљевима 19. Пророчанство о пуштању жила и рађању рода је толико важно да је записано два пута, а односи се на остатак који ће касније да умакне са Јеремијом и пустиће жиле одоздо - пресадиће се, а затим ће да роди одозго – саградиће се.

Фарес и Зара Рођење Јудиних синова близанаца Фареса и Заре забележено је у Постању 38:27-30. Прворођени је имао право да наследи престо и настави Божје обећање о владарској палици у Јуди. Бабица је очигледно знала да су на путу близанци, па је пред порођај везала црвени конац око руке близанцу који је први промолио руку. Међутим, дете је повукло руку назад и прво се родио други близанац. Бабица је

27

ускликнула: „Како продре!“, па су га назвали „Фарес“ (што значи „јаз“, у преносном смислу „прелом“ у односима два брата). Зашто је тај чудан догађај записан у библијској историји? Близанац Зара, којем је бабица везала црвени конац, имао је пет синова (Прва књига Летописа 2:6). Ниједан Зарин потомак није наследио Давидов престо у Јуди. Сви јеврејски краљеви, Давидови потомци, потичу од Фаресове лозе па тако и Христ. Пошто Давидова лоза мора да остане на Јудином престолу у свим нараштајима за увек, прелаз владарске моћи са Фареса на Зару могао је да се одигра само превратом (рушење) престола, односно склапањем брака између Фаресовог наследника и неког из Зарине лозе да се зацели јаз између два брата. Зарини потомци су отишли из Свете земље на север и као део Скитских племена мигрирали у Ирску помешавши се са Дановим племеном које је тамо основало своју државу. Узвишена лоза Фарес-Давид-Седекија је држала у свом поседу владарску палицу над Домом Јудиним све до пада Јевреја у вавилонско ропство. Зарина лоза, која је сматрала да полаже пуно право на краљевски скиптар, била је унижена по питању краљевске моћи у Јуди. Вечни Бог је рекао у библијском пророчанству да ће вавилонски цар да пороби Дом Јудин (Књига пророка Језекиља 21, од 18. стиха). У 30-ом, 31. и 32. стиху говори о рђавом јудејском краљу Седекији („неосвећени, рђав кнез (краљ) Израиљев“ у 30. стиху) и каже му: „Скинуће ти се тијара (краљевска дијадема) и отеће ти се венац (круна)“. Даље каже: „Узвисиће се оно што је унижено и унизиће се оно што је узвишено“ и додаје:

„Ја ћу од тога направити рушевину, рушевину, рушевину“. Од јеврејске краљевске дијадеме и круне направиће Бог рушевину, и то три пута. Краљу Седекији је скинута тијара (круна) и побијени сви његови синови и племићи. „Узвисиће се оно што је унижено и унизиће се оно што је узвишено“. Дом Јудин је био „узвишен“, Дом Израиљев „унижен“. Фаресова краљевска лоза је била „узвишена“ у Јуди, Зарина „унижена“ у Израиљу. „Ја ћу од тога направити рушевину, рушевину, рушевину. Али се то неће догодити него при доласку онога коме припада суд и коме ћу га ја предати“. Требало је срушити круну и

28

престо три пута, да се унизи Седекија из Дома Јудиног и Фаресове лозе, а узвиси Дом Израиљев и неко из Зарине лозе. Прво рушење Давидовог престола у Јерусалиму обавио је пророк Јеремија. У стиху 31. пише: „Свршено је!“ Престо (круна) је престао да постоји? Како да буде срушен још два пута ако је са Седекијиним падом престао да постоји? Ако је Давидов престо престао да постоји, како ће после три преноса круне да буде предат Христу који на њега полаже право приликом свог Другог доласка? Како онај који је до тада „унижен“ да се узвиси круном ако круне више нема? Дакле, није престо престао да постоји, него је падом краља Седекије завршено његово прво рушење. После трећег рушења више се неће рушити, него чека да Исус Христ дође да га преузме. Бог није прекршио непромењиво обећање Давиду. У сваком нараштају (до Христовог доласка) Давидов наследник носи круну, као што се Бог заветовао. У другој фази своје мисије пророк Јеремија је пресадио и поново саградио престо. Круна је морала да буде срушена да би била пренета на другога.

Загонетка и поређење У 17. поглављу Књиге пророка Језекиља откривено је пресађивање Давидовог престола у „загонетки“ и „поређењу“. Те речи нису упућене Јуди (Јеврејима), него Дому Израиљевом. Бог каже Језекиљу да прво говори у загонетки, а потом у поређењу. Загонетка је забележена од 3. до 10. стиха, а од 11. стиха је појашњено њено значење. У 12. стиху је потпуно јасно на кога се загонетка односи: бунтовни дом је Десет израиљских племена, како их Бог назива у Књизи пророка Језекиља 12:9. Над тим Домом је Бог поставио Језекиља за пророка - Књига пророка Језекиља 2:3, 3:1. Велики орао (симбол вавилонског цара Набуходоносора) узео је са Либана највишу кедрову гранчицу: Набуходоносор је поробио Јуду! Ломљење младих кедрових грана, које су однете у земљу прометну, објашњено је као поробљење краљевих синова. „И узе расад (семе) из оне земље“ (5. стих) значи да је узео и народ и кнезове Јудине. „Она беше посађена у доброј земљи, код обилне воде, да пусти гране и донесе род, и да постане красна лоза“ (у неким преводима пише: „и да постане ниска лоза“) – то значи да је са Јеврејима склопљен завет да, иако над

29

њима владају Вавилонци, живеће у миру и рашће. Објашњено је да „други орао велики“ представља египатског Фараона. Загонетка покрива први део Јеремијине мисије. Други део мисије – сађење Давидовог престола - објашњен је у виду параболе у Књизи пророка Језекиља 17:22-24. „Ја ћу узети врх од високог кедра и посадићу га...“ Кедар представља јудејски народ, а његов врх јеврејског краља. Загонетка каже да је Набуходоносор узео највишу гранчицу кедра–краља. Парабола (поређење) каже да неће узети врх кедра, то ће да учини Бог. Не пише да ће Бог да узме саму гранчицу, краља, него од краља, од краљевих младих грана: „Одломићу гранчицу са врха од младих грана његових и посадићу је на гори високој и уздигнутој“. Младе гране на врху кедра представљају сву децу јудејског краља Седекије. Бог ће преко пророка Јеремије да узме од тих младих грана и „посадиће је“ (22. стих). Симболично речено, млада јеврејска принцеза постаће краљевско семе за пресађивање Давидовог престола „на гори високој и уздигнутој“. „Посадићу је на високој гори Израиљевој“ (23. стих). Након што је оборен у Јуди, Давидов престо биће пресађен у Израиљ. „И она ће пустити гране и донеће род, и постаће красан кедар“. Упоредимо те стихове са Књигом пророка Исаије 37:31-32: „Остатак дома Јудина што се спасе опет ће пустити жиле оздо и родити озго...“ Тијара са Јудине главе биће пренета у Израиљ када јеврејска принцеза буде „посађена“ на престо утврђен у изгубљеном Израиљу. Пресађени престо у Израиљу „родиће одозго“, то јест принцезини синови наставиће Давидову династију на владарском престолу. „Све ће врсте птица одмарати се под њом, све што крила има одмараће се у хладу грана његових“ (Књига пророка Језекиља 17:23). Када „изгубљени“ Израиљ стекне престо, распространиће се по Земљи, стећи ће светску премоћ и наследиће безусловна обећања првенаштва по завету који је Бог склопио са Аврамом. „И сва ће дрвета пољска...“ (24. стих). „Дрво“ је у загонетки и параболи упоређено са народом (кедар је симбол јеврејског народа). Другим речима, сви ће народи земаљски „познати да ја, Господ, снизих високо дрво и узвисих ниско дрво“. Високо дрво Јуда је држао Давидов престо 136 година након што је Израиљ одведен

30

у асирско ропство и постао ниско дрво. Израиљ ће да се узвиси, процвета, разграна и имаће краља из Давидове лозе: „посуших зелено дрво (Јуду) и учиних да озелени сухо дрво (Израиљ)“ (24. стих). Упоредимо те стихове са Књигом пророка Језекиља 21:31-32: „Скинуће ти се тијара и отеће ти се венац (круна)... Узвисиће се оно што је унижено и унизиће се оно што је узвишено“. Ти стихови говоре о преношењу Давидовог престола из Јуде у Израиљ. Израиљ је у време пада Дома Јудиног имао државу у Ирској са краљевском лозом од Заре на коју је накалемљена Седекијина кћерка из Фаресове лозе. Израиљ са правом првенаштва у Јефрему и Манасији процвашће и постаће народ у благостању. „Ја, Господ, рекох, и учинићу“ (Књига пророка Језекиља 17:24). Право првенаштва припада Израиљу, док Јуди припада вечни скиптар - Давидов престо. Израиљу је Бог наменио да израсте у обећано мноштво људи који су један велики народ и група разних народа, да поседује капије својих непријатеља, постане колонизатор, да се прошири по целом свету и обогати националним ресурсима. На основу благословâ које је Јаков пренео на своје унуке Јефрема и Манасију, данашњи изгубљени Израиљ је један моћан народ, једна група односно Комонвелт народа и неколико народа у северозападној Европи са великом привредном и политичком моћи. Многа библијска пророчанства говоре о тим потомцима Десет изгубљених израиљских племена у овим последњим данима. Из контекста Књиге пророка Амоса 9:8-9, која је написана у време владавине тринаестог од 19 краљева Дома Израиљевог, видимо да се грешно краљевство односи на Дом Израиљев пошто Јуда тада још није сагрешио. Бог каже да ће сатрети Израиљско краљевство у смислу ентитета (државе), неће да уништи народ! Напротив, растрешће Дом Израиљев у све народе. Кључна је библијска чињеница да су се израиљска племена поделила у Светој земљи на Дом Израиљев на северу и Дом Јудин на југу пре него што су поробљени од Асираца и Вавилонаца. Стога је бесмислено примењивати Амосове речи на Јевреје расуте по народима. У овим стиховима нема ни речи о Дому Јудином! Цео текст се искључиво односи на Дом Израиљев - Десет племена. После асирског поробљења и каснијег пада Асирског царства та израиљска племена су се расејавала по народима пре него што је

31

Вавилон поробио Јевреје. Иако расејани, Јевреји су очували свој идентитет до данашњег дана, а Амосово пророчанство каже да ће Израиљ у свим народима да изгуби свој идентитет, али ће их Бог чувати „да ни једно зрно на земљу не падне“. Тиме се остварило и Осијино пророчанство да Дом Израиљев дуго остане без краља (Књига пророка Осије 3:4) пошто се расеје по свим народима, на шта указује и Нови завет (на пример, први стих у Јаковљевој посланици). Иако су се Израиљци раштркали по народима, део њих се утврдио као независна држава после асирске најезде, као што налаже библијско пророчанство. Вечни Бог је надахнуо Другу књигу Самуилову 7:10 и Прву књигу Летописа 17:9, да нам саопшти како је народу свом Израиљу дао место становања на којем га је посадио. Јеремијина мисија била је да у тај народ пресади Давидов престо. Контекст тих стихова јасно показује да се не односе на Свету земљу, него на другу земљу у којој ће да се скупе неки раштркани Израиљци пошто буду избачени из своје обећане земље коју ће да населе незнабошци. Библијска пророчанства такође говоре да ће носиоци права првенаштва, Јефрем и Манасија, да постану колонизатори који ће да се прошире по целом свету, но њихово ширење је морало да крене из утврђеног места њиховог становања – краљевине у којој влада Давидов трон. Носиоци права првенаштва поседују Давидов престо и уживају најбогатије овоземаљске националне благослове првенаштва. Они се у Светом писму разликују од Јуде – Јевреја – по имену „Јефрем“, „Јосиф“, „Јаков“, „Рахиља“ (Јосифова мајка), „Самарија“ (њихова бивша отаџбина) и „Израиљ“. Према пророчанству у Књизи пророка Осије 12:2, Израиљ је ловио источни ветар. Јефрем је првенац у Израиљу и зато се његово име употребљава за свих Десет изгубљених племена. Источни ветар дува на запад. Стога је поробљени Јефрем морао да оде са Асирцима ка западу. Када се Бог заклео Давиду да ће његов престо остати довека, рекао му је да ће тај престо да се налази на мору (Псалам 89:25-26). Дакле, престо је пресађен на море. Бог каже пророку Јеремији да иде на север и позове Израиљ да Му се врати (Књига пророка Јеремије 3:11-12). Израиљ је у тим стиховима јасно одвојен од Јуде. И у Светој земљи је живео северно од Јуде. Када је Јеремија записао те речи, Израиљ је већ 136 година био ишчупан из Свете земље и поодавно је мигрирао из Азије на север и запад Европе после пада Асирског царства. Стога је утврђено место изгубљеног Израиља северно и западно од Свете земље на мору.

32

Књига пророка Јеремије 3:18, каже да ће у будућем егзодусу о Христовом доласку Израиљци да се врате у Свету земљу из северне земље. Израз „из крајева земље их ја купим“ у неким преводима стоји као „са обала земље их ја купим“. То пророчанство о будућем сакупљању Израиља се односи на „време“ када ћемо „после“ (то јест у последње време) разумети (Књига пророка Јеремије 30:24, 31:1) и упућено је „Израиљу“ (Књига пророка Јеремије 31:2, 4, 9), „Јефрему“ (6. и 9. стих) и „Самарији“ (5. стих). Ни речи о Јуди, то јест Јеврејима! Осми стих каже да ће Бог да их сакупља из северне земље и „са крајева земље“ (са обала Земље), што наводи на закључак да ти Израиљци доминирају на мору и да су се колонизацијама надалеко распространили. Поглавље 49. у Исаијиној књизи почиње речима: „Послушајте, острва!“ Народ којем се Бог обраћа назван је у првом стиху „острва“, а у трећем „Израиљ“. Поједини преводи назначују „острва“ као „обале земаљске“. Књига пророка Јеремије 31, лоцира Израиљ у „северној земљи“, а у 9. и 10. стиху тог поглавља пише: „ја сам отац Израиљу а Јефрем је мој првенац. Чујте народи, реч Господњу, јављајте је острвима далеким!“. Поново у Књизи пророка Исаије 41:1, 8: „Умукните преда мном острва!... Али ти, Израиљу, слуго мој, Јакове, кога себи ја изабрах, семе Аврама кога сам волео“. Порука Књиге пророка Јеремије 31:10, објављује се „острвима далеким“. Као и у време пророка Јеремије, данас се Дом Израиљев налази на морским острвима северозападно од Јерусалима. Станује на обалама и доминира морем. Северозападно од Јерусалима у мору су Британска острва.

Хебрејска имена Британије Дом Израиљев је народ завета. „Завет“ се на хебрејском каже „берит“. Израиљци су после Гедеонове смрти следили паганског бога Вала (Баал), па у Књизи о Судијама 8:33 и 9:4, видимо реч „завет“ (берит) у

33

комбинацији са именом тог божанства. Израз „вал-верит“ значи „идол завета“. Хебрејска реч за „човека“ је „иш“. Енглеске речи са суфиксима „иш“ обично означавају припадност одређеном народу и особи. У хебрејском се не изговарају самогласници, па „берит“ без самогласника „е“ гласи „брит“. „Народ завета“, или „човек завета“ на хебрејском је „бритиш“. Бог је рекао Авраму: „У Исаку назваће ти се потомство“. Исаково име се понавља у Посланици Римљанима 9:7 и Посланици Јеврејима 11:18. У Књизи пророка Амоса 7:16, Израиљци су названи „Дом Исаков“ пошто су Исакови синови. Исаково име без „и“ (пошто се у хебрејском језику самогласници не изговарају) звучи „Сак“, што ће рећи да је реч о „Саксоновим синовима“ - „Саксонцима“. Име немачких Саксонаца потиче од старонемачке речи „сахс“ која значи „мач“ или „нож“. Немачки мачеваоци су различит народ од Англо-Саксонаца који су мигрирали у Британију.

Данов змијски траг Бог каже Јефрему (у Књизи пророка Јеремије 31:20-21) да остави знаке и пободе коље на путу којим буде отишао. Јаков је (у Постању 49:17) предсказао улогу свог сина Дана: „Био Дан на путу змија“. Тачан превод тог стиха са изворног хебрејског гласи:

„Дан ће бити змијски траг“. Дан се у Светој земљи настанио на медитеранској обали. Књига о Исусу Навину 19:47, казује да је Дану обала била премала, па су морали да се шире. Забележено је (у Књизи о Судијама 18:11-12) да је Дан заузео Киријат-Јарим и то место је „прозвано и до данас Махане-Дан“. Нешто касније је иста дружина од 600 војника освојила Лаис и „они га назваше Дан, по имену Дана, оца свога“ (29. стих). Ти Данити су оставили змијски траг на путу којим су прошли – знаке и коље по којима им данас улазимо у траг. На хебрејском се самогласници не пишу, само се изговарају, па се реч „Дан“ пише „Дн“, а изговара „Дан“, „Ден“, „Дин“, „Дон“ и „Дун“.

34

Пре пада Дома Израиљевог у асирско ропство Даново племе је насељавало две покрајине у Светој земљи. У Дановој насеобини на обали мора претежно су живели морнари, па је у Писму забележено да Дан живи на лађама (у Књизи о Судијама 5:17). Приликом асирске најезде ти Данити су се отиснули на море и отпловили у Ирску. Дуж медитеранске обале су оставили знаке у „Дену“, „Дону“ и „Дину“. Ирски анали казују да су се нови насељеници звали „Туата де Данан“ (Tuatha de Danann) што значи „Племе Даново“ и „Туатхе Де“ (Tuathe De) - „народ од Бога“. И у Ирској су оставили знаке у именима места Данслау, Дансовер, Дундалк, Дундрум, Донегал, Дунгло, Дингл, Дунсмор. Име Дун (Dunn) на ирском језику значи исто што и Дан на хебрејском – „судија“. Северна колонија Данита у копненом делу Свете земље пала је Асирцима у руке. По паду асирског царства настанили су се за извесно време западно од Црног мора у области реке Дњепар, Дњестер и Дон. Мигрирајући дуж европског континента оставили су знак Дунав (келтско име: ДАНув), Данин, Данастер, Дандари, Данез, Дон, Дан, Удон, Еридон, све до Данске чије име значи „Данов знак“. Када су стигли на Британска острва поболи су коље именима Данди, Данравен... У Шкотској и Ирској су честа имена са елементима „Данс“, „Донс“ и „Дунс“. Данов „змијски траг“ води на Британска острва. Увелико пре 721. године п.н.е. колонија „Туата де Дананн“ (племе Даново) стигла је на лађама, истерала тамошња племена и населила Ирску. Касније, у време владавине Краља Давида, са истока је пристигла јеврејска колонија пореклом од Заре. Недуго после пада Давидовог престола у Јерусалиму 586. године пре наше ере, у Ирску је стигао остарели патријарх који се у записима води као „светац“. Довео је кћерку источњачког краља Тамару - Теа Тефи и сапутника „Симона Браха“. Ирски краљ се оженио Теом-Тефи. Јеремија је донео и харфу, ковчег и камен „лиа-фаил“ (lia-fail) - „камен судбине“. Сви потоњи краљеви Ирске, Шкотске и Енглеске су крунисани на том камену. Супруг принцезе Тамаре носио је титулу Херемон (Herremon), која је саставни део имена ирских монарха. Њихова непрекинута династија је касније пресађена у Шкотску, а након тога у Лондон. Херемон, потомак Зарине лозе, оженио се кћерју из Фаресове лозе и тако је премошћен јаз између браће Фареса и Заре, а Давидов престо је преко младе јеврејске

35

принцезе пресађен у Ирску. Када је срушен у тој земљи пресађен је у Шкотску, а након трећег и последњег рушења је премештен у Лондон. Британски Комонвелт је једина група народа у свету. Сједињене Државе су се нагло прошириле и стекле огромне националне ресурсе почев од 1800. године. Светску доминацију међу народима стекле су после Комонвелта, а гигантска светска сила постаће крајем Првог светског рата. Из проречених материјалних благослова, које је умирући Јаков пренео на Јефрема и Манасију, очигледно је да ће њих двојица заједно да наследе велики део првенашког права и дуго остану заједно пре него што се раздвоје. Јаков је (у Постању 48) прво пренео право првенаштва на оба Јосифова сина, а затим говори о њима одвојено: Манасија постаће један велики народ, а Јефрем заједница више народа. Проричући о последњим данима, рекао је за оба своја унука: „Јосиф јесте младо родно дрво, младо родно дрво покрај воде живе; огранци му се изнад зида шире“ (Постање 49:22). Јосиф – Јефрем и Манасија – постали су колонизатори у ова последња времена и разгранали своје колоније са Британских острва по целом свету. По Јаковљевом пророчанском благослову (у Постању 48), прво су узрасли у заједничко мноштво људи и потом се раздвојили када је створена Нова Енглеска. Као и свим израиљским племенима, Манасији је такође било одређено да се растресе у све народе а да се ниједан не изгуби (Књига пророка Амоса 9:9). Многи су напустили те народе и доспели у Америку као имигранти. Далеко од тога да су сви амерички имигранти од Манасијине лозе, али многи несумњиво јесу. Израиљ је одувек усисавао незнабошце који су живели у Израиљевој земљи, или ступили у брак са Израиљцима. Америка је водећа светска „топионица народа“ што потврђује Манасијин идентитет, а постоје и разни други докази. Према библијским пророчанствима, Манасија је постао највећа и најбогатија самостална нација у историји света.

36

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО

БИБЛИЈСКА ПРОРОЧАНСТВА О НЕПОСРЕДНОЈ БУДУЋНОСТИ

ЕНГЛЕСКЕ И АМЕРИКЕ

Шта су учинили примаоци обећаних благослова првенаштва, данашњи Енглези и Американци? Ти Израиљци, иако о свом идентитету немају појма, још увек су тврдоврати побуњеници против Бога. Када их је обасјало сунце богатства и моћи постали су још невољнији од својих древних отаца да се потчине свом Богу и Његовим законима. Уопште нису осећали потребу за Њим. Пошто им је ускратио благослове првенаштва 2.520 година, током којих ти народи апсолутно ничим нису заслужили да их добију, Бог је изненада испунио своје безусловно обећање Авраму, па више није обавезан да надаље пружа светски престиж, богатство и величину народима који то ничим не завређују. На Енглезима и Американцима је било да очувају те Богом дане благослове. У Књизи трећој - Левитској 26, од 1. до 18. стиха Бог говори Израиљцима да ће их казнити 2.520 година уколико Му се не покоре. Ако и после тих 2.520 година казне ти израиљски народи са правом првенаштва наставе да се буне против Њега, задесиће их 19. стих - процес који је Бог већ увелико започео.

Некадашњи бес силе Бог није могао да сломи бес њихове силе (војна снага) пре него им подари првенаштво и омогући им да стекну националну моћ коју нема ниједан народ, ниједна империја. Данас видимо да Британски Комонвелт и Сједињене Америчке Државе губе војну премоћ, као што је Бог рекао. Пророчанство у Књизи Левитској и друга библијска пророчанства откривају да Америци и Енглеској предстоје суше, глад и заразне болести које ће однети милионе живота. Стих 20: да ли ће тада Америка и Енглеска да обрате пажњу што им се дешава? Никада нису. Након тога се у 21. стиху појављује хебрејска реч „шибах“. У хебрејском не постоје речи за „седам“ и „пута“, то јест

37

„седмороструко“. „Шибах“ је дефинисана као „седам пута“ и „седмоструко“. „Седам пута“ означава дужину казне, а седмоструко њену јачину! Због конструкције реченице, а и зато што се 18. стих већ остварио, извесно је да се „шибах“ у том стиху односи на дужину казне – 7 пророчанских времена, то јест 2.520 година. Управо због друкчије структуре реченице и зато што не постоји још 2.520 година ускраћивања већ подареног благослова првенаштва, реч „шибах“ у 21. стиху се несумњиво односи на седмоструку јачину казне! Наиме, 21. стих је формулисан потпуно друкчије од 18-ог. Ту не пише „казнићу вас седмороструко за грехе ваше“ - ту казну је Бог већ извршио ускративши Израиљцима са правом првенаштва материјалне благослове и светску премоћ 2.520 година. Пише: „седмороструко ћу вас ударати према гресима вашим“. „Седмороструко“ у 21. стиху је прилог за начин ударања према броју грехова. То ће рећи да ако данашњи Јефрем и Манасија одбију да се окрену Богу, казниће их много јаче, потпуно ће им одузети колосалне националне благослове и вратиће их у ропство, као што казују стихови који следе. Војна моћ Британије и Сједињених Америчких држава постојано опада. Бог ломи бес њихове силе и зато је Америка после Корејског рата престала да побеђује у ратовима. Потребно је да схватимо пророчанство у 26. поглављу Књиге Левитске и 28. поглављу Књиге пете (Закони поновљени) зато што ће ти догађаји да ударе свом силом по нашим животима! Уједно, када сагледамо Исусова, Јеремијина, Исаијина и пророчанства других пророка, која се ослањају на те записе у Тори, схватићемо колико ће јачу казну Бог да сручи на енглески и амерички народ! Библијска пророчанства нас упозоравају да је то невоља каква се није никада догодила ниједном народу. Праведни Бог пун љубави казниће свој народ, изгубљени Израиљ, који је одабрао за славну сврху коју је тај народ одбацио да испуни. Казна има за циљ да исправи погрешне и штетне путеве и окрене оне који преостану исправним путевима који ће да проузроче жељене благослове. Бог кажњава сваког сина кога воли (Посланица Јеврејима 12:6). Људска природа жели да буде добра и да се сматра добром, а уједно да чини само зло. Божја казна искључиво одражава божанску љубав. Окреће нас од узрока злих последица на пут који доноси добре исходе.

38

Последица казне

Пророчанства не само да нам откривају појачану казну без преседана, која се неумитно ближи Америци и Енглеској, него и исход казне – поправљене људе. Казна ће им отворити очи и коначно их научити памети. Сломиће њихов побуњенички дух. Подићи ће их из блата трулежи и зла у које су утонули. Након застрашујућих катастрофа, које неумољиво долазе на та два народа, доћи ће благослови незамисливо већи од националног материјалног првенаштва које поседују. Материјално благо је пожељно, али није извор среће. Стварна срећа је духовна категорија. Обећање првенаштва је само једно од два главна Божја обећања Авраму. Обећање скиптра не укључује само династију краљева, него пре свега указује на Христа и духовно спасење кроз Христа. Енглези и Американци тек треба да се науче основним стварима. Стварне вредности су духовне. Божји закон подразумева физичке поступке, али се заснива на духовним начелима. Да се тај Закон изврши потребно је да се Божји Свети Дух настани у људски ум. Казна подразумева поправљање, промену правца кретања, покајање: заокрет и кретање другим путем.

Седмоструко јаче ударање Пошто им је првенаштво дато по истеку 2.520 година, чиме је тим изриљским народима Бог подарио националну моћ коју сада ломи због њихове побуне против Његових закона, пошто их буде казнио сушом и заразним болестима без преседана, ако и тада Британија и Америка наставе својим злим путевима и одбију да се покају и окрену своме Богу, Бог упозорава шта их чека у 21. стиху 26. поглавља Књиге треће. Људи не схватају да грех навлачи последице на грешника – зло патње. Библија дефинише грех као кршење Божјег закона (Прва Јованова посланица 3:4), а закон Божји је духован (Посланица Римљанима 7:14). За срећу мора да постоји духовни колико и физички садржај. Материјална добра сама по себи не обезбеђују трајну срећу која задовољава душу. Божји закон је духовни пут ка миру, срећи и изобилном благостању. Бог је обезбедио тај пут као узрок стварне

39

среће. Кршење тог закона узрокује несрећу, бол и патњу, празнину, страхове, бриге... Грешника ударају зла која сам на себе навлачи. 21. стих: да их поправи казном, са циљем да извуку поуку коју нису схватили на свом искуству, казниће Бог те народе седмоструко више него што су их њихови греси већ ударили!

Поново робље Стих 23, 24. и 25: предани у руке непријатељу - поновно ропство! Ако буду одбијали да извуку поуку и поправе се за своје властито добро, Бог каже: „и бићу вас седам пута више за грехе ваше“. Британци и Американци су сами изазвали последице греха. Казниће их Бог седмоструко снажније не би ли се поправили. У тексту до 33. стиха, између осталог, пише: „Обратићу градове ваше у пустош... Расејаћу вас по народима“. Умножаваће поправну казну све док се ти народи не окрену од својих злих путева божанском Путу који је узрок благостања. Просто је незамисливо да наш Творац мора да присили израиљске народе са правом првенаштва да се потчине и својим избором прихвате вечни живот у изобилном благостању. Просто је невероватно да људска природа, која жели те благослове, тврдоглаво инсистира да иде путем који је узрок казне, а потом одбија да буде поправљена све док казна није седмоструко појачана, и то три узастопна пута! Као што је тим народима подарио материјалне благослове као никоме никада, Бог намерава да их коригује да би у тим благословима могли да уживају. Изазваће усред њих невиђене катаклизме које никада нису погодиле ниједан народ - о томе говоре бројна библијска пророчанства.

Пророк Михеја Фантастично библијско пророчанство (у Књизи пророка Михеја 5:7-15) говори о „остатку“ данашњег Израиља. Обратимо пажњу на футуристичку конструкцију реченице: „Остатак ће Јаковљев бити“. Пророк Михеја описује долазећи пад америчког народа и британског Комонвелта! У тој симболици је последње покољење Израиљево описано као велика сила, лав међу земаљским народима. У 9. стиху видимо да, када су им подарени благослови првенаштва почев од 1803.

40

године, 2.520 година након што су им ускраћени, Америка и Британија су победиле у оба светска рата и мањим сукобима до преокрета у Корејском рату. Од тог часа су благослови почели да нестају. Михејино пророчанство указује да су, у време када су примали Божје благослове, ти народи били невероватан благослов другим народима. Јосиф је у старо време сачувао довољно хране за гладне године, а то су урадили и његови потомци након два светска рата. Та два народа су попут „лавова“ међу народима земаљским очували светски мир после два светска рата.

Изненадна погибао У Михејином пророчанству пише: „У тај дан, говори Господ, истребићу коње твоје усред тебе“. Уништиће њихову војну моћ. „Затрћу градове у земљи твојој и оборићу све тврђаве твоје“ (10. и 11. стих). Бог одређује исходе ратова (Псалам 33:10-19). Дакле, Михејино пророчанство јасно идентификује велике, најбогатије и најмоћније народе, а када њихова моћ достигне врхунац Бог изненада „ломи“ бес њихове снаге (Књига Левитска 26:19) и уништава им ратна оруђа и градове. Михеја објашњава да је то због многог „врачања“ и „гатара“, то јест лажних проповедника који одбијају да проповедају заповести и путеве Бога живога! Стога ће Бог да их затре ако се не покају пре него што изврши освету и над свим другим народима који не слушају оно што пише у Његовој Речи - Библији (15. стих). Сва та несрећа долази на крају овог доба, приликом другог доласка Исуса Христа. Бес силе САД-а и Британије наставља да се ломи, губе поморске капије и поседе широм планете, топе им се златне резерве и погађају их све горе временске непогоде. Стога је Михејино подробно пророчанство гигантски доказ о данашњем пребивалишту савременог „остатка“ Израиљевог.

Казна свим народима Бог у библијским пророчанствима упозорава да ће многоструко појачана корективна казна прво да падне на Америку и земље британског Комонвелта. Али, човечанство се у целини побунило против Бога. Никада на Земљи не може да завлада мир док се сви народи не

41

окрену Богу и божанским путевима. Убрзана криза најављује потпуно уништење ове цивилизације коју је човек изградио по сотонином надахнућу. Бог каже да ће се обрачунати са свим становницима Земље – Књига пророка Јеремије 25:30-32. Употребиће неонацистичке Сједињене Европске државе да казни Енглеску и Америку. Онда ће да употреби народе са Истока (Евроазијску унију) да збрише то васкрсло Римско царство. Пошто је спасење прво дато Израиљу, на Израиљ прво мора да падне корективна божанска казна за све његове грехове.

42

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО

ВЕЛИКА НЕВОЉА Књига пророка Јеремије 30:5-7. Преносећи своје првенаштво на Јосифове синове (Постање 48:16), Јаков је пренео на њих своје име - Израиљ. Тако сада то име носе Јефрем и Манасија, данашња Британија и Америка, што нам говори на кога долазе најужасније националне трагедије. Не помишљајте да се то односи на било који догађај у старом Израиљу. Напротив, у овом одељку Светог Писма, у 7. стиху, видимо када се испуњава то пророчанство. Из те „муке“ избавиће се Израиљ након што се у њој научи памети. Јарам (у 8. стиху) је јарам ропства! Служиће Давиду када тај краљ васкрсне из мртвих о Христовом доласку. Дакле, Велика невоља, или мука, одиграће се пред сам Христов долазак који ће да ослободи те народе, као што је Мојсије ослободио стари Израиљ из египатског ропства.

Исусова предсказања Постоје и друга пророчанства у Библији која говоре о Израиљевој националној катаклизми страшнијој од свега што се икада догодило било коме. Темељ новозаветног пророчанства о крају овог доба и паду Израиља су Исусове речи на Гори Маслинској у Јеванђељу по Матеју 24, Јеванђељу по Марку 13 и Јеванђељу по Луки 21. Апостоли су упитали Месију када ће Његов други долазак и почетак Света који долази. Рекао им је да је знак скорог краја овог света чињеница да ће се по целом свету проповедати Његово изворно Јеванђеље о Краљевству Божјем као сведочанство свим народима (Јеванђеље по Матеју 24:14). Потом је у 21. и 22. стиху описао време највеће невоље у историји човечанства. Ту катастрофу Исус описује као „Велику невољу“. Јеремија каже да је та долазећа Велика невоља „мука за Јакова“ какве никад није било. Књига пророка Данила 12:1-2, наводи да та невоља стиже у нашој непосредној будућности. Данило пише да је појачана казна над Израиљем „време тескобе“ из које ће се избавити пре него што се мртви пробуде из праха (васкрсење) о Христовом доласку. То

43

значи да Велика невоља наступа уочи самог Христовог доласка. Као што је Мојсије ослободио древни Израиљ из египатског ропства, Христ долази да ослободи савремену Британију и Америку од вавилонског ропства (види Књигу пету 18:15, Дела апостолска 7:37 и Књигу пророка Јеремије 23:5-8). Јеремија описује јарам који долази на врат потомака древног Израиља. Књига пророка Исаије 47:1, појашњава чији је то јарам. То поглавље у Исаијиној књизи је пророчанска порука „кћери Вавилонској“ - не Набуходоносоровом Вавилону 600 година пре Христа, него кћери Вавилонској у 21. веку! „Жена“ или „кћер“ у библијском пророчанству означава цркву. „Кћер Вавилонска“ је у овом пророчанству описана као развратна блудница и „госпођа над краљевствима“, велика црква која влада народима. Савремени „женски“ Вавилон је осликан и у Откривењу 17, где је назван великом блудницом која седи на великим водама. Те „воде“ су у 15. стиху протумачене као „људи и народи, племена и језици“. Име блуднице је „Вавилон велики, мати блудника и мрзости земаљских“. Реч је, дакле, о неовавилонској религији тајни, култу древног вавилонског царства сада знатно увећаног до власти над многим народима. Царства над којима влада та „госпођа“ звала су се „света римска царства“ у периоду од 554. до 1814. Мусолини je на кратко васкрсао из мртвих те политичке главе „звери“, а њихово коначно „васкрсење“ биће у виду војно-политичке уније 10 европских владара (Откривење 17:8-14). Велика верска римска блудница засешће на војно-политичку „Звер“ и ти владари заратиће против прослављеног Христа приликом Његовог другог доласка (Откривење 17:14). Књига пророка Исаије 47:6 - гневан је био Бог на свој народ Израиљ. Зато ће га предати у руке тој „госпођи царстава“ да на њега стави јарам мучитељског ропства. Сједињене Европске државе ставиће јарам ропства на Сједињене Америчке Државе и Велику Британију! Европски народи марширају ка пуном политичком јединству које ће, ако негде запне, олакшати „добре услуге“ Ватикана који служи као симбол јединства европских народа. Долазећи војно-политички европски вођа убрзаће Трећи светски рат и успеће у својим намерама. Многи Асирци су мигрирали северозападно од своје древне постојбине, која се простирала јужно од Каспијског мора, и настанили се у централној Европи, а Дом Израиљев је мигрирао из земље свог ропства до

44

приобалног појаса северозападне Европе. Зато библијска пророчанства о Асирији, која се односе на данашње време, говоре о централној Европи. Историја се понавља. Древни Вавилонци су мигрирали на запад и настанили се у Италији где су наставили да упражњавају асирско-вавилонску религију тајни. Симон Маг, чаробњак из Самарије са титулом „Патер“ у време Христових апостола, вођа вавилонске религије тајни која нема везе са апостолом Петром, присвојио је Христово име и хришћанску благодат претворио у распојасаност која укида Божји закон (Јудина посланица 4). Тај врачар је стварни оснивач онога што се данас назива хришћанством. Симон је у време цара Клаудија дошао у Рим и постао обожени „отац“, родоначелник данашње римске религије која представља наставак древне вавилонске религије тајни.

Седмострука казна Велика невоља је седмоструко снажнија корективна казна коју Бог ускоро пушта на Британију и Америку. Видимо о каквој невољи је реч у Књизи пророка Језекиља 5:12-13. Расејање у све ветрове значи одвођење у ропство! Распалиће се гнев над њима (последња зла која ће пасти на Земљу). Пише (у Књизи пророка Језекиља 6:6) да ће свуда где живе потомци Израиљеви њихови градови да буду уништени. То раније није могло да се оствари, али са данашњим оружјем је сасвим изводљиво.

Прво суша и глад Пророк Јоило додаје понеки детаљ о долазећем краху Енглеске и Америке. Његова пророчанства су била записана за далеку будућност (Књига пророка Јоила 1:1-3) и описују различите невоље: уништење приноса (7. стих), услед којих долази до катастрофалне суше (10-12. стиха), а то се све догађа пред ужасни „Дан Господњи“ у 14. и 15. стиху. Пророчанство се наставља одељком од 17. до 20. стиха. После суше и глади - почев од другог поглавља – наступа ратна узбуна (Књига пророка Јоила 2:1). А затим ће се остварити 12. и 13. стих.

45

Напокон покајање

Када Бог дода узастопне седмоструке корективне казне, када израиљским народима који су наследили право првенаштва буде одузето богатство, благостање, земља – првенаштво и све што поседују и на шта су управљена њихова срца, коначно ће се понизити и завапиће Богу за милост и избављење. Ова упозорења служе за оне који их схватају озбиљно не би ли се покајали и дошли Богу кроз Исуса Христа. Народи на које се односе ова пророчанства нису послушали позив од Бога да се покају и одврате од својих безбожних путева. Онога часа када им буде одузет сав просперитет, када постану робље у страним земљама где ће се према њима свирепо опходити и немилосрдно их убијати, милиони који остану у животу повикаће к Богу, покајаће се и окренуће се живим Божјим путевима. Сетиће се ове Христове истините поруке да се врате Богу. За многе биће касно да се спасу од седмоструких казни, али неће бити касно за спасење других – Божји дар вечног живота. О томе говори пророчанство у Књизи пророка Јеремије 30:24, где видимо да ће гнев Божји они „после разумети“, када почне да се одиграва. Потом у 31. поглављу, 1. и 2. стих говоре о онима који преживе „мач“ (рат, поробљење и ропство). Опис се наставља у 4, 9. и 10. стиху. Касније је Јеремија Богонадахнут да остави запис у Књизи пророка Јеремије 50:4-6, 20.

Осијин резиме библијског пророчанства Пророк Осија резимира све што се догађа Израиљу кроз целу његову историју: Израиљеву побуну против Бога, да их је Бог истерао из Свете земље и развео се од њих, повукао им благослов првенаштва 2.520 година и будуће избављење Израиља након три додатне седмоструке корективне казне. Осија концизно описује и данашњи став Британаца и Американаца. Да дочара неверство Израиљево, одбацивања, ускраћивање благослова, поправљање и коначно Израиљево пробуђење, Бог је упутио тог пророка да се ожени блудницом што је слика онога што Израиљ представља за Бога. Израиљево краљевство је

46

престало да постоји када су одведени у асирско ропство 721. године пре Христа. Осија укратко осликава однос Бога према Израиљу. Данашњи потомци Израиљеви кажу да нису Израиљци, то јест Божји народ. Мисле да су Израиљ само Јевреји. Спознаће ускоро свој стварни идентитет. Понеко то схвати сада, а милиони ће разумети приликом Христовог доласка. У вези са тим да сада поседују благо без преседана, које им је дошло као део права првенаштва, Бог има шта да каже у Књизи пророка Осије 2:8-9. Када поправна казна постане довољно јака, ти народи признаће своје преступе, покајаће се и потражиће свог Бога.

Коначно Божји народ Књига пророка Осије 2:16, 23. Након овог одељка започиње Божја порука тим народима данас, са посебним акцентом на британске народе (у Књизи пророка Осије 4:1-3). Савременим проповедницима у британским и америчким црквама Бог се обраћа у 6. и 7. стиху. О долазећој силини корективне казне говори у Књизи пророка Осије 5:15. Књига пророка Амоса 3:7. Пре тог стиха пише: „Затруби ли труба у граду, а да се народ не забрине?“ Бог каже у Библији да ће да упути упозорење свом народу, Јефрему (Британији) – Књига пророка Осије 5:9. О Британији и Америци говори и у Књизи пророка Осије 7:8-12, а о британским црквама у Књизи пророка Осије 4:17-19. Књига пророка Осије 5:15-6:2. Долазећа Велика невоља потрајаће две и по године, „Дан Господњи“ годину дана, а потом следи прво васкрсење и други Христов долазак.

Избегни казну Путем библијског пророчанства Бог упозорава Америку и Британски Комонвелт да се њихови греси увећавају вртоглавом брзином. Тим земљама су дани одбројани. Трећи светски рат започеће без упозорења разорењем Лондона, Бирмингема, Манчестера, Ливерпула, Њу Јорка, Вашингтона, Филадефлије, Чикага... зато што ту живи Божји изабрани народ Израиљ. Бити изабран не значи да су ти народи одабрани зарад

47

специјалних привилегија, него за службу Богу коју нису испунили. Седмоструко силна казна - предсказана Велика невоља - ускоро ће да се свали на амерички и британске народе као најстрашније време невоље каква никада није погодила ниједан народ! Ту страховиту корекцију су сами изазвали, а довешће их до животног Пута који доноси жељене благослове уместо ужасних проклетстава. Британија и Америка још увек могу да спрече своју колосалну националну трагедију. Што се тиче сваког од нас, уколико се добровољно поправимо пре него што Бог допусти неописиво страшно кажњавање, ако се истински покајемо и схватимо колико су погрешни наши путеви, увидимо да смо заправо зли побуњеници против Бога, и ако можемо да се безусловно предамо Богу Свемогућем пуном љубави и милости тако што ћемо Му доћи путем живог Исуса Христа, у том случају ниједно зло неће пасти близу (Псалам 91:8-11). Такви појединци биће достојни да избегну те страхоте и стану пред Исуса Христа о Његовом доласку (Јеванђеље по Луки 21:35-36). Део истинског Тела Христовог биће одведен на место сигурности док не прође Невоља (Откривење 3:10-11, 12:14, Књига пророка Исаије 26:20). Већина људи прећи ће олако преко ових озбиљних упозорења. Попут данашњег Јефрема и Манасије, окренуће се својим тренутним интересима који по важности не могу да се пореде са овом библијском истином. Управо због тога свемудри, свемоћни, праведни Бог пун љубави одузеће израиљским народима с правом првенаштва те неважне материјалне ствари и појачано ће да их поправи док коначно не дођу памети и окрену се Путу који доноси вечну срећу и изобилне благослове. Истина о моћи Енглеске и Америке и њиховом долазећем краху сада је откривена. Да ли ћемо да извучемо поуку на време и да се покајемо од злих путева, окренемо се Богу живоме и зауставимо даљи морални суноврат у нашим и животима наших породица, то је лични избор свакога од нас. Оно што смо хтели да постигнемо предочавањем ових библијских откривења, која су кључна да би се разумео контекст целокупног библијског пророчанства, то је да посведочимо о догађајима чији јесмо и бићемо сведоци. Ко год се упозна са овом библијском истином више не може да каже да није знао, него само да

48

није веровао. Можда ће многи да поверују када виде како се остварује све што говори ова књига написана у част Бога Израиљевог. Нека нам Бог Свевишњи подари снаге да се покајемо док је време да не бисмо доживели судбину Јефрема и Манасије, данашње Енглеске и Америке.