Владимир Шчербаков

АТЛАНТИ

С руског превео Владимир Дајовић

„Пешић и синови“, Београд, 2004.

Предање о Атлантиди (можда измењено и изобличено током хиљада и хиљада година

усменог преношења) до нас је доспело путем Платоновог извештаја, садржаног у дијалозима

Критија и Тимеј. Мит је у Грчку донео мудрац Солон који ју је чуо од неког египатског

свештеника, боравeћи у египатском граду Саис у делти Нила. (Овде, у храму у Саису, Солон је

видео и ступове на којима је египатским хијероглифима била исписана повест о Атлантиди.)

Извештај, прецизан у својим појединостима, говори о острвској цивилизацији коју је

настањивала древна раса помораца, земљорадника и освајача, која је, како се тврди,

колонизовала огроман део Европе, Западно и Источно Средоземље, Египат и Либију, а по свој

прилици и делове Америке и још неке друге земље (Платон помиње и острва која се налазе

западно од атлантидског те копнo које на западу затвара Атлантски океан). Извештај је прецизан

како у географском, тако и у погледу хронологије: Атлантида је лежала с оне стране Хераклових

стубова (данас Гибралтарског теснаца), у подручју северозападног Атлантика. Нестала је у

катаклизми која је погодила ондашње човечанство, и то најпре у ватри, потом у води, која је

коначно потопила острво. Њена пропаст пада у годину 9.600 пре Христа.

Пословичне Аристотелове речи: „Драг ми је Платон али ми је дража истина“ изречене су

управо поводом атлантидског мита: њима почиње расправа која се продужава све до данашњег

дана. Велики географ Страбон (који је са скепсом одбацивао извештаје Питиаса из Масалије о

његовом путовању на крајњи север Европе, све до Ultima Thule), сматра да читава земља пролази

кроз периодичне процесе уздизања и слегања, услед чега не би требало одбацити Платонове

тврдње. И Помпоније Мела поклања веру Платону, потврђујући постојање Атлантиде само што

је он смешта нешто јужније.

Али током читавог Средњег века траје једнодушна осуда грчког мудраца. Разлог за то је

једноставан: према библијској хронологији и рачуници коју су из ње извели схоластици,

Постанак света пада тачно у годину 5.508 пре Христа. Наука потом помера ту границу све до

четири милијарде година процењене старости Земље, али се настанак најранијих цивилизација и

култура и даље везује за Египат и Сумер.

Полемика се наставља практично од открића Америке кад Гијом де Постел, полазећи од

сличности домородачког назива за Мексико – Ацтлан – идентификује Атлантиду с Америком,

предлажући да се Нови континент назове управо тим именом. (Пре њега, то је, године 1553., већ

предложио Гомара.) Интересовање за Атлантиду нарочито оживљава током XIX и XX века, и то

најпре у англосаксонском свету. Она постаје тема фантаста, пустолова и занесењака, езотерика и

оклутиста али и научника. У правој поплави дела о Атлантиди која је затим уследила можемо

поменути сада већ класичне књиге Игнацијуса Донелија (Атлантида – свет пре потопа), коме

је припала слава „оца модерне атлантологије“, Луиса Спенса (Историја Атлантиде, Атлантида

у Америци) и Ота Мука (Све о Атлантиди). Сви они тези о постојању Атлантиде прибављају

озбиљну научну аргументацију. Арументи геолошки, климатолошки и палеонтолошки, те

коначно митолошки, дају ветар у леђа заговорницима постојања Атлантиде. Али надасве, то је

тзв. мистерија кромањонца, који се прво појављује на западу Европе, са својим савршеним

особинама (његова просечна висина износила је готово два метра) и без прелазних облика.

Противници постојања Атлантиде данас у Платоновом извештају виде не древну историју

већ утопију, Платонов покушај да опише идеалну државу. Али, то противуречи самом Платону

који изричито тврди да износи „истиниту повест“ као што притвуречи и чињеници да описана

цивилизација често одступа од идеалног. Њена коначна пропаст последица је гнева богова, самог

Зевса у ствари, због изопачености Атлантиђана. Такав закључак превиђа и чињеницу да

Платонов извештај није једини путем којег је до нас допрло предање о Атлантиди. Диодор

Сицилијски, на пример, у трећој књизи своје Историјске билиотеке, износи повест ратова које

су Амазонке и Горгоне водиле против атлантидских колониста у северозападној Африци.

Плутарх говори о острву Огигија, које лежи на пет дана пловидбе од Британије (и још о три

друга), те о континенту који кружно затвара океан, удаљен од Огигије пет хиљада стадија.

Проклус бележи причу Марселуса, који помиње десет острва у Атлантику, близу Европе, чији се

становници још сећају изгубљене Атлантиде која је дуго владала над свима њима.

Руски истраживач Владимир Шчербаков, у књизи Атланти, митске Атлантиђане у

потпуности идентификује с кромањонцима који су се у Европи појавили пре неких 40.000

година: „Да ли (Платонова) прича одражава неке опште законитости живота кромањонаца у

Европи? Да, мада ни Платон ни други грчки аутори нису имали никакве представе о

кромањонцима, од којих почиње цивилизација (...), он је умео да тачно пренесе све ове

законитости. Пре свега то се односи на светилишта(...) Камени кип у Шпанији, чија једна

половина лица наликује људском, а друга животињском лику, има отприлике 15.000 година.

Поред кипа пронађени су и трагови жртвених обреда, култни предмети. Платон је и ту

претекао науку за више хиљада година.“

Мит о постанку Атлантиђана, чији је родоначелник сам бог Посејдон, који је оженио

смртницу Клито, према Шчербакову, одражава једноставну реалност колонизације кромањонца

те његовог укрштања са староседеоцима Европе. Она је, између осталог, документована и

налазима у пећини Грималди, у северној Италији: „У једној од (пећина), на дубини од 8 метара,

сахрањени су жена и дечак. Старост жене је око 40 година, дечакова, према различитим

подацима, 13-18 година. Даље су нам битне бројке које изражавају њихову висину. Бројке су

следеће: 158 центиметара жена и 154 центиметара дечак... Ови људи, ‘које је на свет донела

земља`, сахрањени су задуго пре пропасти Платонове Атлантиде... Седамдесет центиметара

изнад тог места сахрањен је мушкарац висине 194 центиметара, средње доби... Аутор је

пећину назвао Посејдоновим гробом. Горостас кромањонац од својих скоро два метра лако је

могао да буде локални Посејдон а жена у тој истој гробници – локална Клито. Дечак би био

њихов син.“

Супериорни у сваком погледу староседеоцима (не само услед својих физичких особина:

запремнина мождане масе знатно је премашивала ону данашњег човека), Атланти су са собом

доносили и вештине земљорадње, поморства и обраде метала (тајанствени метал орихалк о коме

говори Платон). Њихова колонизација обухвата велики део света: „Кромањонци су можда били

досељеници из Атлантиде, они су ударили темеље европској и блискоисточној цивилизацији, као

и египатској, медитеранској и средњеазијској цивилизацији“. (Египат је, према наводу Платона,

заиста био атлантидска колонија).

Шчербаков говори и о Источној Атлантиди, (за разлику од оне Западне, острвске), која

претежно обухвата подручје источног Медитерана са колонизованим областима, укључујући ту

и Малу Азију. То је тзв. тројанско-трачки регион, у коме ничу најстарији градови. Овде се

током хиљада година одвија постепени „прелаз од кромањонца ка савремном човеку“.

Управо је подручје Мале Азије и Тракије, у коме цвета култура првих градова и прве

писмености, од суштинске важности како за формирање будућих европских етноса и

цивилизације, тако и за саму етногенезу и порекло Словена. Тракија и Мала Азија тада су

чиниле јединствену етнокултурну целину, а област уз малоазијску реку Галис настањивали су

Венети. Следећи записе и наводе појединих класичних писаца попут Страбона, Шчербаков пише

да су Венети ту област напустили после Тројанског рата, што пада у XIII век старе ере. Ти исти

Венети потом насељавају северну Италију (што потврдђује и Херодот, говорећи о Енету на

Јадрану), али и многе друге области Средње и Западне Европе, док се део постепено сели на

исток и на север, источно од реке Дон. Арапи из зову Ван, Вантит, руски летопис Вјатичима,

скандинавски митови Ванима – боговима старијим и мудијим од Аса. У Италији, они образују

етрурску културу, али „Етрурац“ је страна реч: „Сами Етрурци су себе називали Расена,

Расени.“ Они стварају темељ Риму и римској култури, преносећи „Римљанима (Латинима)

градитељску вештину, своју медицину, математику, вештину топљења и обраде метала и још

много тога. Римски бројеви уопште нису римски него етрурски. У Риму до данашњег дана

понегде функционише систем етрурске канализације, која је настала у исто то време.“

Историју друге венетске гране, према Шчербакову, даље је могуће реконструисати на

основу Еда, циклуса древних веровања германских народа и племена који је на Исланду

забележио Снори Стурлусон. Стурлусонов спис Круг земаљски садржи веома исцрпну

генеалогију богова-Аса, те опис њиховог првобитног станишта (и потоњих путева сеоба), које

се, као и станиште Вана, првобитно налазило изнад Црног мора, у подручју реке Дон.

Заборављена култура Венета не само да претходи великим античким цивилизцијама Грчке и

Рима већ ће такође, у потоњим вековима, дати и кључни допринос у образовању европске

цивилизације и њених етноса.

Павел Тулајев

ВЕНЕТИ

С руског превео Владимир Карић

„Пешић и синови“, Београд, 2004.

„Цело једно столеће словенски нараштаји учили су у својим школама о томе да су њихови преци

дошли на Балканско полуострво у VI веку, када је Западно-Римска Империја разрушена

варварима. Пошто су Словенци, Срби, Хрвати, Македонци, Црногорци, Херцеговци улазили у

састав државе назване Југославија, то им је објашњавано да спадају у групу Јужних Словена...

„Овакво објашњење, посве шематизовано и у многоме контрадикторно, било је, тако се

сматрало, сасвим довољно за ученике и студенте. Обични људи нису се удубљивали у проблеме

етногенезе. А тамо, у сфери националних особености, разноликости и несугласица, у сфери

психогене кризе – тада су настали проблеми који су испровоцирали сву окрутност и жестину у

примењивању закона тзв. социјалистичке државе, која се користила методама политичког

терора и репресије“ (Павел Тулајев: Венети).

Националне особености, разноликости и снажне несугласице испољавале су се у држави

званој СФРЈ и много пре њеног драматичног распада, који се 1991. претворио у ратни конфликт

изузетне суровости. Али истраживања проблема етногенезе појединих народа, мимо званичне

тезе о досељавању у VI веку, почела су наравно и много пре тога. У Словенији се она обично

везују за имена Јошке Шавлија, Матеја Бора (Владимир Павшић) и Ивана Томажича.

Резултати њихових истраживања сабрани су у зборнику који носи наслов Veneti. First

Builders of European Community (Венети. Први градитељи Европске заједнице). У првом делу,

Шавли, (који је дипломирао у Љубљани, а докторирао у Бечу), одбацује претпостављено време

досељавања Словенаца у своју домовину (VI век), тврдећи да су Хорутани (који се под тим

именом помињу у руским летописима) већ у античко време насељавали области познате као

Реција; Норик и Винделиција. Преци Словенаца су Венети – старо протословенско племе које је

настањивало Северну и Централну Европу. Њиховим доласком на Алпе, почиње епоха „лужичке

културе“. Шавли практично усваја закључке пољске аутохтонистичке школе, која порекло

Словена изводи из „лужичке културе“ (која се протезала од Одре до Висле) а чији носиоци су

били Венети – Прасловени. Из ње потом проистиче „култура сахрањивања у погребним урнама“,

која доживљава свој брзи процват и експанзију, од Балтика до Јадрана, укључујући данашњу

источну Швајцарску, Аустрију, Баварску и северну Италију, али, како то документују бројни

извештаји, (међу осталим и записи Цезара, Плинија и Страбона), они настањују и Бретању у

Галији а имали су и своја насеља у Британији, познатa под именом Venedotia или Gwineth.

Шавли снажно одбацује тезе немачких научника о илирском или келтском пореклу ове културе.

Матеј Бор који је свој животни пут почео је као партизански песник, био је признати

словеначки писац и академик, али и слависта и лингвиста који је први успео да дешифрује многе

венетске, етрурске и ретијске натписе, и то уз помоћ кључа словенске лексике. Томе треба

додати и мноштво топонима, у источним и централним Алпима, које су, све до дана данашњег,

очувале свој словенски корен. Језик Етрураца, тврди Бор, садржи елементе венетске граматике, а

једина разлика између венетског и прасловенског, по овом аутору, састоји се у томе што су

Венети по писму били ближи Етрурцима. Венетски језик покривао је огромну територију

Европе, од Алпа и Дунава све до Балтичког мора (које се у античко доба називало и Венетским).

То је подручје развијене, снажне и аутохтоне културе која се постепено гаси под притисцима

романизације, потом германизације.

Области познате као Норик, Ретија, Панонија, Илирија, у блиском суседству тока Дунава,

рано улазе у састав Римске империје, образујући погранични појас између њеног центра и

околног света „варавара“: Германа, Скита, Сармата... Али ни рано губљење државне

самосталности није угушило чудесну културу Алпских Словена – Венеда, која и под римском

управом чува своје особености и ствара многе вредне споменике. Штавише, управо ће слабљење

империје довести до васкрснућа Норика, у виду Карантаније и државе кнеза Сама која је

почивала на савезу Хорутана са Чесима, Моравцима и Лужичким Србима. Словенија има своју

веома стару и аутохтону културу и она је, како тврди католички пастор и научник Иван Томажич,

истинска наследница античког Норика и старе Карантаније.

Наведени словеначки аутори, о чијим резултатима у својој књизи исцрпно извештава руски

истраживач Тулајев, одсликава низ потешкоћа с којим се данас суочава сваки покушај

непристрасног истраживања венетског питања. „Научна дела не стварају се у безваздушном

простору“, пише Тулајев. Она рефлектују дух епохе и нису имуна ни на идеолошке и политичке

утицаје. Али значај радова словеначких научника „безусловно је позитиван“. Они значајно

доприносе осветљавању мистерије велике венетске цивилизације која је обухватала далеко шире

подручје: Средње и Северне Европе, од Балтика до Јадрана и Алпа, образујући се дуж

гласовитог Пута ћилибара, и хронолошки претходећи античким цивилизацијама Грчке и Рима.

Задржаћемо се у најкраћем на закључцима Тулајева (на трагу Шчербакова и још неких

руских аутора), који се, у битном, слажу не само са радовима словеначких научника већ и наших

аутора, попут Радивоја Пешића:

„...Венети су првобитно живели у Европи... током више миленија, они су се више пута

премештали с једног места на друго и то чувајући основне принципе своје родовске заједнице...

Венети су били наследници (вероватно) древне цивилизације Винче, Арате и/или Хипербореје, за

коју је везан култ олимпијских богова (Зевса, Лето, Аполона и Артемиде), а такође и

наследници Етрурско-Пелазга. У епохи бронзаног доба, они су имали већ развијену религију,

културу и економију. Током своје експанзије, они су основали на периферији протословенског

света, градове-колоније (Троју, Рим, Венецију, Винету)... Дакле, ВЕНЕТИ – НИСУ СЛОВЕНИ,

већ: НАШИ ДАЛЕКИ ПРЕЦИ. На метаисторијском плану, од њих потиче истинска,

генеалошка линија СЛОВЕНА. Даље, ВЕНЕТИ – НИСУ КЕЛТИ, НИСУ НИ ГОТИ, НИТИ

СКИТИ, НИ ГЕРМАНИ НИ СКАНДИНАВЦИ, НИ ГРЦИ, НИТИ ФЕНИЧАНИ. Већ:

САМОСТАЛНА ИСТОРИЈСКА КАТЕГОРИЈА.“